Insania nocturna

Moralo je doći. Luda ideja? Ne... Sasvim razumna i efikasna su prave reci. Teram je
šetnjom. Nekada je nebo bilo puno zvezda, ali one su bile i jesu sasvim dovoljno
udaljene da se nikada ne sretnu. Besmislene. Bezvredne. Jalove. Nikada neće
stvoriti nesto novo, divno... Jalove su kao i mi...
U određenim periodima vremena pojavi se supernova. Wunderkind. Sa prokletim
koeficijentom inteligencije od 160 koju ume da iskoristi samo u svrhu tuđeg i
sopstvenog uništenja, a onda eksplodira. Susreće svoj kraj i ponese ko zna koliko
čega sa sobom. I šta stvori? Gomilu malih zvezda. Beskorisnih. Besmislenih. Jalovih.
Možda će jednog dana jedna od tih zvezda udahnuti život komadu kamena ili šačici
vode... Možda... I time će obezbediti nastanak bića koje će je dovesti do uništenja.
Nikako ne uspevam da vidim lepotu u tome...
Da li je rođenje naša prva smrt? Nije ako nikada nismo ni živeli, čak i da jeste kakav
je smisao u tome kada ćemo umreti više puta u toku života na ovaj ili onaj način...
Ali neki neće... Možda je tu skrivena lepota...
Imam prljavu krv u venama, žar u glavi i veliku pustoš unutra. Gase mi se zvezde
pod kožom. Jedino su one nešto vredele. I umire sjaj, besmrtna lepota, koju sam
želela podeliti, dati svetu da se u njoj okupa, dušu sveta da izlečim...
Imam posmatrače. Mrzitelje i obožavaoce. Samo sagovornika nemam. Prijatelja.
Sada bih želela samo komentarore. Njih je barem zabavno obarati u svakoj
diskusiji...rušiti ideale, temelje morala i životnog stila. Sadistički delovi moje psihe i
mog budnog, uvek budnog uma. Haos je zavladao.
Razum bledi.
Vid se muti.
Svest nestaje.
Krvavim stopama gazim bele kokice na leđima ježa koji recituje Marfijev zakon, ali
krv nije moja... Krv nikada nije bila moja...
Volim da koristim sledećih pet reči za moj savršeno nesavršeni opis:
Insan(arap. isan, tur. isan) -čovek, osoba
Insanabilan (lat. insanabilis) -neizlečiv, neisceljiv
Insanija(lat. insania) -ludilo, dusevna bolest
Insnija nokturna (lat.insania nocturna) -med. noćno ludilo, lutanje noću ili za vereme
spavanja
Noktu (lat.noctu) -noć

Od tog kobnog dana sve češće se vraćam crtanju, staroj i dalje aktuelnoj ljubavi. Ne
znam kako bih nazvala svoj stil. Haotično realna interpretacija užasa i besmisla koji
nas okružuje s osvrtom na izvesno neizvesnu budućnost. Kako bi glasila skraćenica?
HRIUIBKNOSONNIB??!! Bolesno. Bol ne popušta...

Brišem pljuvačku s lica... Terasa... Moram pobeći od terase... Imam neodoljivu

potrebu da skočim... Vetar... Kesa... Vetar nosi kesu... Opšti haos... Osećam svu bol
kao i kesa koju vetar raznosi na sve strane... Može je rastrgnuti svakog trenutka...
Gledajući vrelu amorfnu masu koju nazivaju asfaltom pitam se koliko bi bilo bolno
osetiti tu vrelinu na koži u isto vreme kad i gume automobila. Racionalna sam u
nercionalnom. I dalje ne uspevam da ne uspem. Nema me... Nestaću jednoga dana.
Gubim teško stečene ćelije i tkiva.
Ironija. Nekada bih pola života dala za gomilu ljudi koja se neće ubijati potrebom da
komentarišu svaku moju reč, svaki gest. Gomilu ljudi koja neće u čudu, raširenih
očiju gledati u mene nemogavši da pojmi moje opaske. Pola života za one koje
nikada ne bi mogla da povredim... Mada čini mi se sada da bih pola života dala
upravo za suprotno. Svet prokleti da samo u jednom aktu mržnje uništim, očistim od
zaraze... od sebe. Nije teško sebe podrediti lažnom idealu, juriti za njim, mučiti se da
ga dosegneš. Čak ni tako proveden život, ponekad, nije tek tako protraćen. Umreti
ubeđen da si svoje zemaljsko delo uradio najbolje što možeš je utešnije od smrti
koja dolazi nakon mnogobrojnih poraza. Leden osećaj.

Mon Dien, ljudi mogu svašta učiniti...

Nešto umire u meni jednostavno rečeno. Nije puno toga ostalo, ali ono što jeste
definitivno odlazi. Sve pobude koje su me do sada održavale-gnev, sujeta, želja za
vređanjem, očajna bitka da dobijem koji minut duže, sve zajedno isčezava... Ostaje
samo ogroman bol. Sva sam njime ispunjena. Ta večita borba, ta večita pustoš...
Noći ispunjene košmarima, besna životinjski sirova grljenja, raspravljanja u kojima
se zadovoljova samo cinični i bolesni um, ali nijedan otkucaj srca koji bi se razumeo
i nikada osećanje da sam sama sobom ushićena, utešena, zadovoljena... U životu sa
samom sobom ne mogu se setiti nijednog doba koje je bilo trajnije i mirnije,
ispunjeno saglašnošću, obeleženo nežnošću...
Najviše se bojim sebe. Zapravo onoga za šta sam sposobna. Bojim se straha. Kada
će to prestati? Nikada! Ne želim da izbledim. Mrzim terasu! Mrzim svoje uništiteljske
težnje!