Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
2Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Puskin-Kapetanova kci

Puskin-Kapetanova kci

Ratings: (0)|Views: 26 |Likes:
Published by Timon Makedonski

More info:

Published by: Timon Makedonski on Jun 16, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/25/2012

pdf

text

original

 
Č
uvaj obraz od malena!Poslovica GLAVA PRVAGARDIJSKI NAREDNIK Kapetan u gardi on bi sutra bio. — Nije potrebno: u trupi nek se pou
č
i. Sjajno re
č
eno: nek se malo pomu
č
i . .A ko mu ono otac beše?KnjažninOtac moj, Andreja Petrovi
č
Grinjov, služio je u svojoj mladosti kod grofa Miniha iizišao iz vojske kao major prve klase 17.. godine. Otada je živeo u svome simbirskomeselu, gde se i oženio devojkom Avdotjom VasiJjevnom J.,
ć
erkom tamošnjegasiromašnoga plemi
ć
a. BUo nas je devetoro dece. Sva su moja bra
ć
a i sestre poumirali jošdok su bili mali. Ja sam bio zapisan kao narednik semjonovskoga puka miloš
ć
ugardijskog majora, kneza B., našega bliskog srodnika. Vodio sam se kao da sam naodsustvu dok ne završim nauke. U ono vreme mi se nismo obrazovali na današnji na
č
in.Od pete me godine predadoše konjušaru Savelji
č
u, koga su zbog trezvena ponašanjaunapredili za moga vaspita
č
a. Pod njegovim nadzorom ja sam se nau
ć
io u dvanaestojgodini ruskim slovima i mogao sam sasvim zrelo da sudim o osobinama lova
ć
kog hrta. Uto doba otac mi najmi Francuza, mesje Boprea, koga je poru
č
io iz Moskve zajedno sagodišnjim trebovanjem vina i finog ulja. Njegov je dolazak jako ozlovoljio Savelji
č
a. — Hvala bogu, — gun
đ
ao je on za sebe — dete je,
č
ini mi se, i umiveno, i o
č
ešljano isito.
Č
emu se tra
ć
e bez potrebe novci i uzima u najam musje kao da nema dovoljnonaših ljudi!Bopre je u svojoj otadžbini bio berberin, a posle u Pruskoj vojnik, pa je zatim došao uRusiju pour etreoutchitel*, ne poimaju
ć
i sasvim smisao ove re
č
i. Bio je dobri
č
ina, ali vetropir i velikapropalica. Glavna mu je slabost bila strast prema lepom polu, te bi
č
estn zbog svojihudvaranja dobijao batine, od kojih bi stenjao po
č
itave dane i no
ć
i. Sem toga, nije bio(kako je sam kazivao) ni neprijatelj
č
aši, tj. (govore
ć
i ruski) voleo je da gucne. Ali kakose u nas vino iznosilo jedino za ru
č
ak. i to samo po
č
ašica, pri
č
emu bi u
č
itelja obi
č
nomimoilazili, moj ti se Bopre vrlo brzo navi
č
e na rusku rakiju — pelenja
č
u, pa ju je
č
ak po
č
eo ceniti više nego vina svoje otadžbine, kao pi
ć
e bez premca i mnogo korisnije zaželudac. Mi smo se odmah sprijateljili i mada se po ugovoru obavezao da me u
č
i jrancuskom, nema
č
kom i svima naukama, on je više voleo da se ubrzo nau
č
i od menenatucati ruski, a zatim smo obojica gledali svoja posla. Živeli smo kao jedna duša.Zgodnijeg mentora ne bih sebi mogao poželeti. Ali uskoro nas sudbina rastavi,evo zbog
č
ega:Debela, boginjava devojka, pralja Palaška, i hroma govedarka Akuljka nekako sedogovore te u isti mah padnu mojoj majci pred noge. Optuživale su se zbog greškeslabosti i kroz pla
č
se tužile na musjea koji ih je neiskusne prevario. Majka nije volela dase s tim šali i potužila se ocu. Njegovo je raspravljanje bilo kratko. Odmah je pozvaoonoga gada, Francuza. Javiše mu da mi musje drži eas. Otac u
đ
e u moju sobu. U taj
č
asBopre je spavao na postelji pravedni
č
kim snom. Ja sam bio zanet poslom. Valja znati da je za mene iz Moskve bila naru
č
ena zemljopisna karta. Visila je na zidu i nikad nijeupotrebljavana, te me je odavno dovodila u iskušenje širinom i ja
č
inom hartije. Odlu
č
iosam da na
č
inim od nje zmaja i, koriste
ć
i se Boprevim snom, latih se posla. Otac u
đ
e baškad sam hteo da ukararim rep od like na Rt dobre nade. Kad vide kako se vežbam uzemljopisu, otac me povu
č
e za uho, zatim prisko
č
i Bopreu, probudi ga bez ikakva obzirai po
č
e ga žestoko grditi. Zbtinjen, Bopre poumi da ustane, ali nije mogao: nesre
ć
ni
 
Francuz bio je mrtav pijan. Za tolike nevolje bio je samo jedan lek. Otac ga š
č
epa zavrat i odiže s kreveta, izgura na vrata i još istoga dana najuri iz ku
ć
e,
č
emu seSavelji
č
neopisano radovao. Time se i završi moje obrazovanje.Živeo sam kao derište hvataju
ć
i golubove i preska
čuć
i »jarca« sa decom naših slugu.Tako mi minu šesnaesta godina. Tada mi se promeni sudbina.Jednom, ujesen, raajka je spravljala u gostinskoj sobi slatko od meda, a ja, oblizuju
ć
i se,gledao penu kako vri. O'tac je kraj prozora
č
itao »Dvorski kalendar«, koji je svakegodine primao. Ova je knjiga na njega uvek jako utucala, svakad ju je
č
itao s osobitimzanimanjem i ovo mu je
č
itanje uvek silno raspaljivalo žu
č
. Majka je znala napamet svenjegove navike i obi
č
aje, pa se svagda trudila da što dalje zaturi knjigu, te mu »Dvorskikalendar« ne bi dolazio pred o
č
i po
č
itave mesece. Ali " zato, kada bi ga slu
č
ajno našao,ne bi ga satima puštao iz ruku. Otac je, dakle,
č
itao »Dvorski kalendar«, pokatkadslegao ramenima i ponavljao u po glasa: — Generallajtnant!... A kod mene u
č
eti bio narednik!... Oba ruska ordena,kavaljer?... A nedavno smo?...Najzad otac zavitla kalendar na divan i utonu u misli, što nije slutilo na dobro.Odjednom on se okrete majci: — Avdotja Vasiljevna, koliko ono beše godina Petruši? — Pa, eto, ušao je u sedamnaestu — odgovori majka. — Petruša se rodio baš onegodine kada je tetici Nastasji Gerasimovnoj stradala noga i kad je... — Dobro, — prekide je otac — vreme mu je za službu. Dosta je tr
č
ao po sobama zaslužavke i peo se po golubarnicima.Misao o bliskam rastanku sa mnom tako je ganula majku da je ispustila kašiku u šerpu,a suze joj potekoše niz obraze. Suprotno tome, moje je oduševljenje bilo toliko da ga jeteško opisati. Misao o službi spajala se u meni s mislima o slobodi i o nasladamapetrogradskog života. Zamišljao sam sebe kao gardijskog oficira, što je po momeshvatanju bio vrhunac
č
ove
č
 je sre
ć
e.Otac nije voleo da menja svoje namere niti da odga
đ
a njihovo izvršenje. Dan mogaodlaska bio je odre
đ
en. Uo
č
i toga dana otac izjavi da ho
ć
e po meni dapošlje pismo mome budu
ć
em starešini, pa zatraži pero i hartiju. — Ne zaboravi, Andreja Petrovi
č
u, — re
č
e majka — da i od moje strane pozdraviškneza B. Reci mu da se nadam da ne
ć
e lišiti Petrušu svoje zaštite. — Gluposti! odgovori otac namrštivši se. Zašto baš da pišem knezu B.? — Pa ti re
č
e da
ć
eš pisati Petrušinom starešini. — Pa šta onda? — Zar nije knez B. Petrušin starešina? Zar Petrttša nije upisan u semjonovski puk? — Upisan! Šta se mene ti
č
e gde je upisan? Petruša ne ide u Petrograd. Šta
ć
e nau
č
itisluže
ć
i u Petrogradu? Da
ć
erda novac i da lumpuje. Ne, neka služi on mal
č
ice u obi
č
noivojsci, nek se pomu
č
i. nek omiriše barut, neka bude voinik, a ne
đ
ilkoš. Upisan u gardu,nije nego! Gde mu je pasoš? Daj ga ovamo!Majka potraži moj pasoš, koji se
č
uvao u kutiji zaje
đ
no sa košuljicom u kojoj su mekrstili, i pruži ga ocu uzdrhtalom rukom. Otac ga pažljivo pro
č
ita, spusti preda se na stoi otpo
č
e svoje pismo.Mene je mu
č
ila radoznalost. Kuda me šalju ako ne
ć
e u Petrograd? Nisam skidao o
č
iju s
eva pera koje se micalo veoma lagano. Najzad on završi pismo, zape
č
ati ga u isti omots pasošem, skide nao
č
ari i prizvavši me, re
č
e: ___ Evo ti pisma za Andreju Karlovi
č
a R., moga starog (fcuga i prijatelja. I
ć
i
ć
eš uOrenburg da služiš pod njegovom komandom.
 
I tako se sve moie sjajne nade pretvoriše u prah i pepeo! Umesto veseloga petrogradskogživota
č
ekala me je dosada u gluvom i zaba
č
enom kraju. Služba o kojoj sam do malo
č
asmislio sa tolikom radoš
ć
u, pretovori se u tešku nevolju. Ali je uzaludno bilo protiviti se!Idu
ć
ega dana ujutru doteraše pred ku
ć
u putni
č
ka kola, smetište u njih kov
č
eg, sandu
čuć
sa priborom za
č
aj i zavežljaje sa zemi
č
kama i kola
č
ima, poslednjim znacima doma
ć
ihnežnosti. Roditelji me blagosloviše. Otac mi re
č
e: — Zbogom, Petre! Služi verno korne se zaveriš; slušaj starešine; za njihovu milost neotimaj se; uslužbi se ne naturaj, ali je i ne izbegavaj; i pamti poslovicu: »Cuvaj odelo dok je novo,a
č
ast od malena«.Majka mi je pla
čuć
i prikri
č
ila da
č
uvam zdravlje, a Savelji
č
u da pazi na dete. Navukošemi kožuh od ze
č
 je kože, a povrh njega lisi
č
 ju bundu. Seo sam u kola sa Savelji
č
em ikrenuo na put liju
ć
i gorke suze.Još te iste no
ć
i stigao sam u Simbirsk, gde sam morao proboraviti dan i no
ć
da bismopokupovali razne stvari, kako je bilo nare
đ
eno Savelji
č
u. Ja sam ostao u gostionici.Savelji
č
je još izjutra zare
đ
ao po radnjama. Kad mi je dodijalo da gledam s prozora nablatnjavi sokak, stadoh da lutam po svima sobama. Kad sam ušao u sobu za bilijar,ugledarn jednoga gospodina visokog rasta, od trideset i pet godina otprilike, dugih,crnih brkova, u doma
ć
oj haljini, sa biljarskim takom u ruci i lulom u zubima. Igrao je smarkerom koji bi posle dobitka ispijao
č
ašicu rakije, a posle gubitka morao da seprovla
č
i
č
etvoronoške ispod bilijara. Po
č
eo sam posmatrati igru. Što je duže igra trajala,to su
č
etvoronožne šetnje bile sve
č
ć
e, dok marker najzad ne osta po
đ
bilijarom.Gospodin izgovori nad njim nekoliko gromkih re
č
i, kao posmrtno slovo, i predloži mi daodigramo jednu partiju. Odbio sam ne znaju
ć
i da igram. To mu se, o
č
evidno, u
č
inilo
č
udno. Pogledao me kao da me sažaljeva, ali ipak zapo
č
esmo razgovor. Saznao sam damu je ime Ivan Ivanovi
č
Zurin, da je komandir
č
ete*** husarskog puka, da se bavi uSimbirsku zbog prijema regruta i da je na konaku u ovoj gostionici. Zurin me pozva dase zajedno s njim založim, po vojni
č
ki, što je bog dao. Rado pristanem. Sedosmo za sto.Zurin je mnogo pio, a nudio i mene govore
ć
i da se treba privikavati na službu; pri
č
ao mi je anegdote iz vojni
č
kog života, od kojih sam se gotovo valjao od smeha, te ustadosmood stola kao najbolji prijatelji. Posle toga on se ponudi da me nau
č
i da igram bilijara. — To je — govorio je on — preko potrebno za svakoga drugara u službi. Dospeš, naprimer, u ratu u neko mestance. Sta
ć
eš da radiš? Ne
ć
eš, valjda, jednako da tu
č
Č
ivute. Hteo ne hteo, odeš u kr
č
mu da igraš bilijara, ali treba umeti igrati!Potpuno me je ubedio, te se s najve
ć
om marljivoš
ć
u dadoh na u
č
enje. Zurin me je glasnobodrio, dive
ć
i se mom brzom uspehu, i posle nekoliko lekcija predloži mi da igram unovce, u groš, ne radi dobitka nego tako, tek da ne igramo badava, što je, kako re
č
e, vrlološ obi
č
aj. Pristao sam. i na to, a Zurin zapovedi da donesu pun
č
a i nagovori me dasrknem, govore
ć
i mi ponovo da mi se valja prdvikavati na službu, a kakva je to službabez pun
č
a! Poslušao sam ga. Me
đ
utim, i dalje smo igrali. Što sam
č
ć
e natezao iz svoje
č
aše, to sam postajao sve odvažniji. Lopte su mi svaki
č
as letele preko ograde; ja sam sežestio, grdio markera, — bog
ć
e ga znati kako je brojao — s vremena na vremepove
ć
avao sam ulog; jednom re
č
i, vladao sam se kao derište koje se do
č
epalo slobode. Itako je vreme prošlo neopaženo. Zurin pogleda u
č
asovnik, spusti tak i re
č
e mi da samizgubio sto rubalja. To me je donekle bacilo u brigu. Novci su mi bili kod Savelji
č
a.Po
č
eo sam se izvinjavati. Zurin me prekide: — Ta molim te, ne treba da se uznemiravaš. Mogu ja i pri
č
ekati, nego da sad po
đ
emokod Arinuške!

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->