Канибал у српској кући

КАНИБАЛ У СРПСКОЈ КУЋИ
С БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА,

ПРАВОСЛАВНОГ ЕПИСКОПА СРЕМСКОГ
Издавач:
«СРПСКИ СИОН» - Часопис православне Епархије сремске,
Сремска Митровица
Аутор:
Мр Ранко Мандић, професор
Уредник:
Ђакон Борислав Алексић,
управник штампарије
Рецензенти:
Епископ Сремски Василије
Протојереј Душан Н. Петровић,
професор Богословије
Јеромонах Фотије Сладојевић,
суплент Богословије
Лектор и коректор:
Споменка Газикаловић
ПРЕДГОВОР
Наслов и поднаслов књиге «Канибал у српској кући – сатанистичке секте и њихово

деловање у српском народу», објашњава, делом, њен задатак и поруку.
Секте и посебно сатанистичке секте нису више само религиозно и духовно питање,
бар не за српски народ у овом тренутку. Оне су у нашим условима и национални, и
политички и патриотски проблем. Оне су још једна канцерозна рана на бићу
српског народа. Након свих трагичних догађаја на страницама дуге историје
српског народа на Балкану, посебно трагичних у 20. веку, у коме је доведен у
питање и сам биолошки опстанак овога народа, сатанистичке секте су се појавиле
као неко чији је задатак да припреми терен за његову коначну ликвидацију са
светске историјске позорнице. Питање је да ли српски народ, још увек, има
довољно енергије да издржи и најновије непријатељске налете (ратови, санкције,
медијско сатанизовање, секте и др.), и преживи. У том светлу треба посматрати и
ову књигу и све што је у њој написано.
1
Књига нема претензију да истражи и укаже на све аспекте погубног секташког
деловања, као ни све разлоге успешног ширења сатанистичких доктрина у српском
народу, него да буде један од гласова «вапијућих у пустињи», који апелује на све
инстанце и институције српског друштва, на целокупну српску свест и савест, да се
заустави њихово деловање и тако пресече један од путева који нас води у
националну катастрофу.
Аутор ће сматрати да му труд није био узалудан ако књига скрене макар једну
српску душу од пута Сатане и упути је на стазу спасења Богочовека Христа.
Ранко Мандић
УВОД
На територији СР Југославије, у посткомунистичком периоду, захваљујући

идеолошки омекшаном и тако унапред припремљеном терену, уочљива је права
експанзија верских секти, разних покрета и тајних организација. Свакодневно се
сусрећемо са људима који нуде књиге, часописе, рекламне брошуре разних верских
удружења. Њихови рекламни спотови, у наоко забавним и нешкодљивим штивима
(хороскопи, хиромантија, френологија), појављују се континуирано у штампи,
радио емисијама, на телевизији.
Србија је, изгледа, постала права мека за деловање секти. Према незваничним
подацима само у Београду делује око 200 верских организација од којих је свега 40
званично регистровано. Ситуација у Војводини је још компликованија. На њеној
територији секташке програме реализује преко 60 разних секташких удружења,
која окупљају више од 10 хиљада чланова. Оваквој поплави верских удружења и
организација доприносе врло либерални и благи законски прописи којима је
регулисан поступак њиховог уписа у званични регистар. За регистрацију је
довољно обавештење МУП-у да је одређена верска заједница основана. Секте нису
дужне да обавесте надлежне институције о учењу које проповедају. Да јесу,
вероватно, многе од њих не би ни биле основане.
Оно што «може да утеши» је да оваква масовност самозваних пророка,

звездочатаца и секти није српски спецификум. Тако у Америци, земљи произвођачу
секти, делује више од три хиљаде верских заједница.
У Јапану «постоји преко 230 хиљада легалних верских организација, од којих је

преко 180 хиљада регистровано као корпорације, што им омогућује и бављење
различитим пословним активностима, под веома повољним условима». [1]
У Украјини је само током 1994. «регистровано близу 900 нових, већих или мањих,
верских организација и организационих јединица, тако да их данас укупно има око
2
16,5 хиљада. У земљи са приближно 52 милиона житеља, на површини од 604
хиљаде квадратних километара, постоји данас чак 67 различитих конфесија». [2]
У постсовјетском друштву у Русији дошло је до правог процвата
псеудорелигиозних па чак и тоталитарних секти. Руски званични државни органи
(Руски парламентарни одбор за верске групе) процењује да има више од «пола
милиона припадника оваквих култова». Само секта «АУМ Шинрикјо» (Врховна
истина) има у Москви и Владивостоку више од 35 хиљада присталица – чак три
пута више него у Јапану. Московски суд је недавно забранио деловање ове секте.
Пре него што је забрањена, секта је имала само у Москви седам централа и редовна
предавања на радију и телевизији.
Присталице «Унификационе цркве» Сун Мјунг Муна промовисали су његову

књигу «Мој свет» у две хиљаде руских школа.
Забринут због «опасних активности» секте «АУМ Шинрикјо», руски патријарх је у

априлу ове године (1995), од парламента, затражио да се забране све стране
религијске организације.
У нашој земљи, слично Русији и Украјини, стање је више него алармантно јер се
под разним видовима друштвене мимикрије (удружења грађана, групе за рад на
себи, друштва за трансценденталну медитацију, самозвани видовњаци и
исцелитељи и сл.) крију ловци на људске душе и људске главе, све са циљем
придобијања нових чланова за секте.
Те групе, друштва и удружења су «темпиране бомбе» за наш народ и државу. Они

их угрожавају на свим пољима: културном, верском, духовном, економском,
здравственом, националном, одбрамбеном и биолошком.
Анализа њихове литературе, доктрина, садржаја новинских чланака и огласа,

говора и наступа вођа, чланова и група на јавним трибинама, у средствима јавног
информисања (РТВ и штампа), обреда, амблема, иконографије, времена
појављивања и места деловања у нашој земљи, њихове унутрашње организације и
њене шеме и структуре, метода, средстава и начина деловања ради остваривања
инаугурисаних циљева и самих циљева, потврдила је претходну констатацију и
показала следеће:
1. Ниједна од постојећих секти није настала на нашем тлу нити има наш културни
хабитус. Све су установљене у другим срединама и у другим културама.
2. Без обзира што су доктринарно, па и пореклом неких својих оснивача везане за

философско-религијске системе Истока (Индија, Кина, Јапан), знатан број њих су
настале и појавиле се у Америци и Европи (САД; Шведска, Белгија, Немачка,
Швајцарска, Француска, Израел), у местима која су близу центара НАТО пакта и
његових обавештајних служби а, само неке као «Унификациона црква» у Кореји (и
оне у служби Западног војног и политичког савеза), «АУМ Шинрикјо» у Јапану и
«Сатиа Саи Баба» у Индији.
3
3. Поред секти чије је извориште у протестантизму, код нас делују и такозване
психоделичне секте које од својих чланова захтевају кидање веза са културним и
историјским наслеђем, духовном и верском традицијом, породицом и ранијим
друштвеним окружењем.
4. Већина њих су се на територији бивше Југославије појавиле у последњих

четрдесет, оне милитантније у последњих двадесет година, а посебно интензивно
су радиле уочи и у току распада Југославије. Њихов рад, у овом периоду, био је
повезан са субверзивном делатношћу против српског народа, његових интереса и
његових држава, а састојао се у: ширењу страха и дезинформација, демоларисању
становништва, информисању светских медија са терена о наводним српским
злочинима, обавештајној делатности, кориштењу невоља српског и других народа
ради привођења необавештених и наивних у њихове редове. Кад се све сабере,
може се без устезања рећи да су секте у служби специјалног рата, који неке од
великих сила воде на овим просторима.
5. Доктрине свих њих су дубоко анационалне, богоборне, антихришћанске,

антиправославне и атеистичке.
6. Стратешки циљеви су им стварање универзалне религије, светске државе и

светске владе. Да би остварили те циљеве секте раде на психичком, духовном и
физичком растакању појединаца и породице, разарању хришћанства, Православне
цркве, националних држава и њихових институција: образовног и финансијског
система, привреде, војске, полиције итд. Све ово говори да им циљеви не само
корелирају и кореспондирају него да су идентични са циљевима Новог светског
поретка, односно масонерије.
7. Знатна финансијска средства којима располажу секте, говоре да су повезане са

центрима финансијске и политичке моћи у свету.
НАПОМЕНЕ:
[1] «Политика», Београд, 1. јул 1995, стр. 3.
[2] «Политика», Београд, 6. јул 1995, стр. 4.
СЕКТА – ШТА ЈЕ ТО?
У новијој богословској литератури ретко се сусреће постојано дефинисан појам

секте, поготово нема дефинисаног појма сатанистичке секте.
Реч секта долази од латинске речи sequi, што значи следовати, пратити начела до
којих неко држи. У религијском смислу реч секта означава мању верску групу,
4
заједницу, удружење које се одвојило од неке веће верске групације. У
хришћанству је ова реч, с правом, добила негативно значење јер означава
организацију која нема ниједног својства Цркве Христове и чији је циљ да
искривљеним тумачењем Светог писма, непризнавањем Светог предања и
разорним деловањем разбије јединство Цркве.
У савременом свету, у модерној социологији, а нарочито у социологији религије,

појам секте се поистовећује с појмом култа и то с негативним предзнаком. Водећи
светски стручњак за секте Маргарет Сингер наводи три основне карактеристике
секти:
1. Изолација припадника и контрола свих информација које чланство секте може

да прими;
2. Новац као средство манипулације људским судбинама и,
3. Следбенику се не гарантује да ће успети да освоји нова верска знања која га воде

путем спасења. Зато се од чланства захтева крајње напрезање у извршавању воље
харизматског вође као и придржавању упутстава прописаних у правилима секте.
Карактеристике које је навела госпођа Сингер, колико год да важе за све секте, по
нашем мишљењу, оне се односе, пре свега, на сатанистичке секте, с тим што кад
Маргарет Сингер говори о контроли информација које чланство секте може да
прима из света изван секте, заборавља да секте, поготово сатанистичке, на првом
месту, контролишу информације које чланство може да емитује из саме секте. Тога
ради се и спроводи потпуна изолација чланства од спољњег света па чак и од
најуже породице.
Поред наведених својстава оно што још карактерише сатанистичке секте и по чему
оне јесу то што јесу (сатанистичке), јесте и следеће:
- све одбацују Господа Исуса Христа као Бога и Богочовека и Његову спаситељску
мисију;
- прихватају Сатану као биће равно Богу, служе му, очекујући од њега награду
после смрти у његовом царству мрака;
- сви се служе езотеријским и магијским ритуалима ради призивања духова

(демона) који им «откривају» тајне будућности – личне и друштвене;
- основно начело њиховог деловања је «што горе то боље», а то, стварно, може
смислити и желети само Сатана. Читалац ће се вероватно сетити како је један
југословенски политичар ову сатанистичку максиму унео у своју политичку праксу
у односу према српском народу изреком «што слабија Србија то јача Југославија»
и,
5
- све погубно и разорно делује на здравље појединаца, породице и друштва.
САТАНА, САТАНИЗАМ, МАСОНЕРИЈА
Сатана
Појам Сатана, демон, ђаво, сусреће се у доктринама свих религија само што се
његова «природа и улога значајно разликују у митологијама монотеистичких,
дуалистичких и политеистичких религијских система». [1]
О томе ко је Сатана, ко су демони, каква је њихова природа и улога у свету,

написани су безбројну трактати и студије. Нема религије, философије, науке,
књижевног рада, нити појединачног људског ума, који није покушао да одговори
на ова питања. Ово због тога што се с тајном ђавола везује постојање зла у свету.
Наука и философија, свака на свој начин, покушале су да одговоре откуд зло у
свету, какво је његово порекло, суштина и сврха. Међутим, задовољавајући
одговор ниједна од њих није успела да предочи човечанству. Обе су тај проблем
покушале да реше заобилазним путем, одвајајући га од ентитета зла, односно не
прихватајући тај ентитет као стварно егзистирајући суштину. Једини прави одговор
на сва питања која је човечанство постављало у вези са демонима и злом, дала је
Богом откривена истина изложена у Светом писму и Светом предању.
О природи Сатане и његових анђела-ђавола, њиховој мисији у свету, као у каквој

античкој драми, на фасцинантан, језгровит начин, казује протојереј и професор
Лазар Мирковић у свом сјајном трактату «Сатана говори». Сам Сатана за себе
каже: «Ја сам Сатана, јеврејски hassatan. Придев моме имену је Велијар (Злоћа) (2
Кор 6:15). Још се зовем Велзевул тј. господар ђубрета, нечистоте и греха, зато је
мој елемент смрад, сумпор, прљавштина, распадање итд. Ја сам Дијаволос-опадач,
ђаво. По идеји и назначењу свога бића ја сам анђео, који се удаљио од идеје и
значења ове речи, дакле, пали анђео (3 Кор 22:21), припадам духовном свету као
личност, али по етичким својствима противан сам добрим анђелима.
Ја сам непријатељ у апсолутном смислу ове речи, тј. са свих могућих тачака
гледишта, непријатељ Бога, Божјих планова и дела, тј. људи и њихова спасења.
Био сам анђео, а сада сам пали анђео, а пао сам због зависти, гордости, дрског
бунта против Бога и истине и тако постао зао дух, демон, узрок зла и греха, кушач
људи на зло, клеветник и тужилац људи пред Богом дан и ноћ, оптужилац, целог
човечанства пред Богом (отк 12:10).
Мени се чини неправда што се сва кривица за зло код људи баца на мене. Јесте, ја,
надземаљска сила непријатељска Богу и људима, ја сам узрочник зла, али нисам и
извршилац. Извршилац је човек, а не ја... Моја лабораторија је пустиња без справа
и фабрика, без машина и алата... Ту ја смишљам у миру, самоћи и тишини. Из
пустиње ја сам суфлер злих мисли, а глумци на позорници човечанства су људи.
6
Ја сам челник злих анђела, злих духова, демона, ја мучим људе и лукаво заводим да
их увалим у грех и кривицу, оптужим и изазовем казну против њих...
Људи ме сликају на разне начине, обично као животињу... То није логично, а уз то
је и увредљиво за животиње, недужне за свој изглед и своје особине... Ако би пак
требало да узмем неки стваран облик људима видљив, морао бих узети облик оног
створења које је по злу најближе мени...
Ако би ме, дакле, требало видљиво приказати, ето чију слику бих узео, слику:
човека.»
То је Сатана! То су демони – ђаволи! Они су зло! Зло је њихова суштина!
Сатанизам
Након овога што је речено о Сатани, ђаволу и ђаволима поставља се двоструко

питање шта је сатанизам и где су корени савременог сатанистичког покрета у
свету. На први део питања логично је одговорити да је сатанизам покрет и
идеологија у чијем је средишту обожавање Сатане – силе која је извор свег зла у
свету. Према својој идеологији, савремени сатанисти се, изгледа, могу поделити у
три групе. «Неки модерни сатанисти сматрају да је... ђаво заправо истинско
божанство овога света, синонимно са животном силом и `здравим` природним
нагонима, а да је Бог једно злобно биће које побожне наговара на нездраво
потискивање природе и захтева тела. За `најлибералније` крило сатанизма, које
представља Лавеј, целокупан сатанистички симболички систем није ништа више до
један мит и ритуал који треба да помогне људима да прихвате своје телесне и
материјалне стране без осећања кривице. За друге, Сатана је заиста принц зла кога
прихватају зарад њега самог, надајући се награди након смрти у његовом мрачном
царству». [2]
Историчари сатанизма корене модерног сатанистичког покрета налазе у учењима

ранохришћанских и средњовековних јереси: гностика, манихејаца и албигенза.
Нимало не сумњајући у то да су ове јереси биле инспирисане Сатаном и да су
његово примарно дело, ми се не можемо у потпуности сложити с овим мишљењем.
Но, то је мишљење научника за које је Сатана само персонификација зла, у смислу
стилске фигуре, без стварне егзистенције. Наше мишљење је да су корени
сатанизма у самом Сатани и да је ова идеологија настала оног тренутка кад је он
због своје побуне против Бога био збачен с неба. Прве присталице ове лажне свести
Сатана је нашао у оним анђелима који су се у својој «тежњи да буду по суштини
већи него што су» [3] заједно са њим одвојили од Бога и пали у грех, у зло.
Континуитет зла је настављен падом Адама и Еве у грех, преко Каина и
братоубиства, градитеља Вавилонске куле, распећа Господњег на крсту,
обновитеља Соломоновог храма и поштовалаца Хирама до данашњих верника
Архитекте Универзума. Сатана и његова наука – сатанизам окупљали су све више
присталица. Сатанистички покрет постајао је све масовнији. У време доласка
Господа Исуса Христа и Његовог живота на земљи најизразитији поборници
7
сатанизма били су јудејски учитељи и челници – фарисеји – духовни родитељи
данашњих масона и масонерије. Прави идеолошки процват сатанизам је доживео у
идеологијама масонских нуспродуката: фашизму, комунизму, нацизму и
савременим сатанистичким сектама.
НАПОМЕНЕ:
[1] Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд 1992, стр. 157.
[3] Протојереј-ставрофор др Димитрије Станилоје, «Православна догматика»,
Београд 1993, стр. 352.
Масонерија и сатанизам
Масони, масонство, масонерија, појмови обавијени велом тајне, речи које се са

страхом изговарају. Шта иза ових речи стоји? Ко су масони? Ко им припада? Који
су и какви су им циљеви? Та и многа друга питања, при помињању неке од ових
речи, лебде на уснама људи. Не зна се о масонима много. Мало је изворне грађе о
њиховом раду и деловању у свету. Ретко стављају на увид јавности писана
документа о себи. Па и оно што допре до јавности све је у шифрама. Зна се и осећа
се да постоје, изгледа и да су врло моћни?! Чини се да су они она «светска
друштвена елита» која усмерава друштвене процесе и ствара историју. Да ли је
тако? Ако јесте какви су им мотиви и етички принципи који их покрећу и којим се
руководе у свом деловању? На та и друга бројна питања тешко је одговорити, јер
све што је у вези са њима мистериозно је, или они хоће тако да буде. Нека нам буде
допуштено да ову кратку, и по много чему недостатну анализу односа масонерије
према сатанизму започнемо оним што о њима пише у Енциклопедији живих
религија.
Масонство је «заједнички назив за тајна братства и сродне заједнице који потичу

од средњевековних зидарских еснафа (зато су масони слободни зидари). У 17. и 18.
веку овим еснафима су се придружили и они који нису били зидари по занату, већ
их је занимала спекулативна страна братства, тј. учења на којима су се заснивали
импресивни ритуали еснафа. Овај покрет је оснажен оснивањем Енглеске велике
ложе 1717.
У 17. веку, масонске ложе су постале популарне у редовима тзв. слободних

мислилаца, деиста и политичких прогресиста, што је допринело ширењу
одговарајућих идеја... Ритуали су обликовани под утицајем симбола
средњовековног и ренесансног окултизма... Седамдесетих година 20. века било је
око шест милиона масона широм света, од тога четири милиона у Сједињеним
Америчким Државама, а један милион у Великој Британији». [4] Данас у Енглеској
и Велсу делује 8.700 масонских ложа, које имају 500 хиљада чланова.
8
У наше време нема угледнијег човека на Западу да није масон, што ствара уверење
да иза свега што се догађа стоје «слободни зидари». «Према оном што је познато,
муж британске краљице Елизабете II, принц Филип, Војвода од Единбурга, члан је
масонске ложе у Ратној морнарици... Примљен је на препоруку свога таста, краља
Џорџа VI, који је био велики мајстор масонске ложе у Морнарици. Масонима је
припадао и један од најпознатијих Енглеза 20. века, бивши премијер Винстон
Черчил. Био је од 1901. године члан Студхолм ложе. Драмски писац Оскар Вајлд је
припадао Аполо ложи, а водећи члан ложе у отменом лондонском Челсију је био
глумац Питер Селерс. Од савременика је тренутно сигурно најзанимљивији Сер
Нил Торн, бивши посланик конзервативаца». [5]
Када је реч о односу масонерије и сатанизма питање је да ли о томе односу треба

говорити као о односу два засебна ентитета, или као о ентитетима који су само
правно-формално засебни. Чињенице говоре у прилог овог другог. Људским
језиком казано Сатана је породио масонерију, а ова опет рађа сатанистичке секте.
Ради се о томе да је масонерија интелектуални, мислећи, креативни део, а
сатанистичке секте делатни, практични, трговачки део јединственог организма.
Они су у органском и акционом јединству. Масонерија је глава, а сатанистичке
секте труп, ноге и руке истог тела.
Масонерија ствара, обликује и у разноврсним и разнобојним формама и

униформама (преврати, револуције, ратови: локални, религиозни, грађански,
међунационални, светски, верски ид.) на људско тржиште пласира сатанистичке
идеологије, а секте својом делатношћу омекшавају терен и обезбеђују пласман
робе. Делатност масонерије и сатаниста била је синхронизована кроз све епохе, а
како и не би кад им је све заједничко: мржња према Богочовеку Христу и свему
што је хришћанско, циљеви, методе и средства реализације циљева, култови,
иконографија, ритуали, амблеми, креатори, вође и извршиоци, итд. Историја
масонерије и сатанизма непорециво сведочи о њиховом заједништву. Ево неких
примера тог заједништва. У Француској је у 18. веку основан масонски ред
Изабраног свештенства. Његови планови баве се призивањем духова, белом
магијом, теургијом. Њихов рад може се пратити у Француској и до данас.
У Немачкој у 19. веку Адам Вајсхаупт (1748-1830), језуита, професор канонског

права на Универзитету у Инголштату оснива 1776. сатанско-масонски ред
`Друштво баварских илумината` чије је друго име «Велики темпларски мајстори».
За њега историчари и зналци масонерије и сатанизма кажу да се «чудовишни Адам
Вајсхаупт може сматрати за једног од највећих злочинаца с најпакленијим умом за
који зна историја људске расе... анархиста»... човек који као и сви масони највећег
степена користи «сатанизам у политичке сврхе». [6] На конгресу овог сатанског
реда у Франкфурту 1776. одређени су карактер и циљеви реда, а они су: «бацити
народе у беду, тиранију, хаос и свет довести до параклизма анархије, посредством
монструозне организације црне интернационале сатаниста». [7]
Вајсхауптов портпарол и маг реда Ђузепе Балсамо, звани гроф Калиостро је

«свакако највећи чаробњак епохе просветитељства... Маг у древном смислу те речи
9
и, могло би се рећи, последњи чаробњак», [8] бавио се некромантијом, а ђаволи су
му се приказивали у ликовима умрлих. На вечерима, које су, у његову част, у
својим дворовима организовали европски владари и племићи, па и кардинал (Роан),
демони су му се јављали у ликовима идеолога и вођа француске буржоаске
револуције: Волтера, Дидроа, Монтескјеа, Робеспјера и Дантона. Овај водећи масон
18. века био је и водећи сатаниста тога столећа. Вајсхауптови и Калиострови
идеолошки другови били су кнез Метерних, Мирабо, Месмер, песник Гете,
вајмарски војвода Карл-Август и други. Схвативши да је циљ илумината
господарење светским богатствима, успостављање светске владе и свеопште цркве,
њима се одмах после оснивачког конгреса у Вилхемсбаду придружила елита
тадашњег европског и светског банкарства и масонерије: Мајер Амсел Ротшилд,
Штерн, Штајер, Вертмајер и Шустер. У 20. веку овом реду приступиће колоси
америчког банкарско-индустријског комплекса: Рокфелер, Макнамара, бивши
министар одбране САД, Томас Ватсон председник мултинационалне компаније
ИБМ, Честер Боулс, саветник председника САД, Елеонора Рузвелт, из Теософског
друштва, Џемс А. Линен, председник «Тајм»-а, Рој Велински, први министар
Родезије, Мигуел Фуентес, председник Гватемале, Фред Џордан, председник
Спиритуалистичке интернационале,... као и други до Кери Гранта. [9] Они су
финансирали изградњу светске цркве у Вашингтону.
Овом сатанистичко-масонском реду припадали су и сви превратници, анархисти и

револуционари у временима која су следила иза његовог оснивања. Поред идеолога
и вођа француске буржоаске револуције, ту су и «великани» комунистичких
револуција: Лењин, Троцки, Зиновјев, Камењев, а највероватније и Јосип Броз.
Зоран Ненезић у књизи «Масони у Југославији» пише да «није спорно чланство
Карла Маркса у младићким данима у једној ложи илуминатског реда, побочног
масонског система, као што је изван сумње и Марксов идејни обрачун са
Прудоном, Бакуњином и Мацинијем, који су били слободни зидари». Овај идеолог
комунизма, «типичан Јеврејин [10] и масон, који је устао против свих светиња,
покушао је сатански да покраде Бога и властити народ. Наиме, месијанску идеју,
која се односила на јеврејски народ као изабрани Божји народ, Карл Маркс је
пренео на једну класу, на пролетаријат. И слично томе, како је Израиљ био
изабрани народ, сада је нови Израиљ радничка класа, која је изабрани Божји народ,
народ који је позван да ослободи и спасе свет.» [11]
Да комунизам и сатанизам, односно сатанистичке секте, потичу из исте централе,

да имају заједничку мајку - масонерију, нема никакве сумње, иако масони то
родитељство настоје да прикрију испољавајући само извесне симпатије за овај
превратнички и рушилачки покрет, признавајући га једино као себи паралелни
идеолошки правац. Средином двадесетих година (1925) истакнути руски масон Б.В.
Астромов упутио је у име Аутономног руског масонства, ГПУ и совјетској власти
позив на сарадњу. Астромов каже следеће: «Шта зближава Аутономно руско
масонство са комунизмом? Пре свега, петокрака звезда... Та звезда је у масонству
врло поштована... Даље, комунизам је на своју заставу ставио опште
самоопредељење и братство угњетаваних народа. Руски масони такође позивају на
такво братство, називајући себе грађанима света - и у томе се састоји сличност
10
између два поменута правца. На крају, стремећи ка успостављању једнакости
васпитања и животних услова, масонство се не разликује од комунизма, који је
себи поставио исте задатке, при чему парола комунизма о уништењу личне својине
наилази на пун одзив у масонству». [12] Астромов даље говори о томе да «улога
масонства у изградњи комунизма не би смела да буде много видљива, јер би се то
руској интелигенцији учинило као слугењарство ЧЕКИ».
Деветнаести век обележиле су бројне познате личности и покрети који су дали

значајан допринос развоју сатанистичке «културе» у Европи. То су на плану
философије Огист Конт са својим позитивизмом, «религијом човечанства». Био је
масон великог степена у француској ложи «Велики Оријент». Острашћени
непријатељ хришћанства, Конт је предлагао човечанству једног новог бога -
људску врсту и синкретичку светску религију састављену од римокатолицизма,
ислама и православља.
«Великани» овога века врше покушај спајања магије и науке.
Западноевропски песници (Иго, Бодлер, Ренан, Бајрон, па и Љермонтов), сви редом

масони, химнама и одама које пишу у част Луцифера, покушавају да оправдају свог
патрона оптужујући хришћанског Бога за «неправедну» осуду палог анђела.
Ђузепе Мацини, италијански револуционар, у сарадњи са америчким генералом

Албертом Пикеом, шефом Врховног масонског савета у Чарлстону (САД) и
масоном Палмерстоном, министром краљице Викторије, ствара управни апарат,
звани паладизам, преко кога врхови масонерије контролишу рад свих лоза у свету.
Циљ им је да уз помоћ тајних сатанистичких друштава створе «универзалну
републику». Пике је у свом стану и у масонским храмовима у Вашингтону
призивао духове. Пикеов наследник, Адриано Леми, морбидни непријатељ
хришћанства и егзалтирани поштовалац сатанистичког култа, шеф италијанске
масонерије, мултимилијардер и финансијер италијанске револуције, Гарибалдијев
пријатељ, уредио је у свом римском стану, у вили Боргезе, олтар Сатани. Када су
општински чиновници, после његове смрти, отворили његову радну собу угледали
су огромну слику Луцифера изнад које је писало: Паладијски храм.
Најзад, 19. век је на свом крају (1888) доживео и оснивање «Кабалистичког реда
ружиног крста (Розенкројц)», с циљем да се хришћанском свету објаве тајна знања
из астрологије и алхемије.
Сатанизму у Европи и Америци снажне развојне импулсе дала је појава сатанисте

Алистера Кроулија. Овај сатаниста рано је почео да се занима за знања
оријенталних магова и врачева. Путовао је по Мексику, Индији, Кини, Сахари и
Египту, где је проучавао магијске култове, а на рушевинама старих храмова и
фараонских гробница призивао духове. Наравно, ко ђавола тражи он га и нађе.
Један његов биограф пише да су ђаволски одзиви долазили из подова, зидова,
врата, прозора, док је он на земљи цртао кругове и пентаграме. У Египту му се
указао демон Ајваз који му је саопштио да је он (Кроули) одређен да оснује нови
11
тајни ред, чији ће привидни шеф бити Алистер, а стварни он (Ајваз). Ајваз му је тад
објаснио да више неће морати да користи магијске и окултне радње да би му се он
јавио. Довољно ће бити да се само у мислима концентрише на њега и он ће бити ту.
И заиста демон му се јављао у разним видовима: жене, ацтечког божанства,
Халдејца из Хамурабијевог времена, итд.
У априлу 1904, Ајваз је Кроулију издиктирао Књигу закона (Liber Legis). Основно
начело те књиге је: «Ради оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон». Ајваз му
је и «кумовао» давши му при том име «Велика звер 666».
У граду Чефалу на Сицилији Алистер Кроули је подигао сатански храм Телему

(Слободна воља). Ту, у том храму, служио је Луциферу приређујући свакодневно
обесне сексуалне и хомосексуалне оргије. Бројне проститутке, блазиране
аристикраткиње, богаташице и хомосексуалци из америчког и европског друштва и
полусвета, опседали су Чефалу. Многе и многи од њих су, после доживљених
демонизација и раскалашних оргија, завршавали у лудницама, а немали број
окончао је свој бедни живот чашом отрова, вешалима, пуцањем у главу или у
таласима Средоземног мора.
Кроулијев успон на лествицама масонске хијерархије био је вратоломан. Он не

само да је рано достигао 33. степен у масонерији, «већ је имао и највеће ступњеве у
надмасонским ритуалима». Постао је «Велики хијерофонт» Мемфиског ритуала,
велики достојанственик «Мартинистичког реда» и патријарх «Гностичке цркве». У
Немачкој је ширио своје паклене доктрине посредством масонских ложа и мрачних
теократа реда «Ордо Темпли Оријентис», Теодора Ројца и Карла Келнера, «браће»
33. ступња. Нацизам је плод њихових паганских учења. Бројни историчари су
Трећи Рајх објаснили организованим и усредсређеним деловањем тајних друштава.
Кроули је у Немачкој имао снажно упориште; основао је магијска друштва
Сатурнус и Гносис... Кроулијеве идеје налазе се у делима Алфреда Розенберга,
нацистичког идеолога... Парафразирајући једну јеванђелску изјаву, Кроули ће
казати :»Пре него што је Хитлер био, ја јесам». [13] »Иако је општеразвијено
мишљење о антимасонском ставу нацистичких власти, мање је познато и
прећуткивано је оно што су немачки слободни зидари учинили нацистичкој
Немачкој. `Герман одред`, а посебно организација `Туле` (немачка расистички и
националистички усмерена масонерија) умногоме (је) обезбедила подршку крупног
капитала... Хитлеру и омогућила му долазак на власт. Немци слободни зидари нису
могли бити чланови националистичке парије, али нису били ни прогоњени,
изузимајући Јевреје који би и иначе страдали, без обзира на то да ли су или нису
масони. Хитлер се користио међународним везама које су имали немачки слободни
зидари...» (З.Ненезић, «Масони у Југославији 1764-1980», страна 461).
Опскурно дело Алистера Кроулија наставио је Антон Шандор Лавеј ширећи

сатанистичке пипке широм света. Неки од тих пипака у виду сатанистичких секти
допрли су и до земље Светог Симеона (Немање) и Светог Саве. Овај Велзевулов
пород основао је 1966. у Сан Франциску Сатанистичку цркву. Надахнут
нечастивим, овај бивши циркуски дресер, написао је Сатанску библију која је на
12
несрећу многих преведена на многе језике. Данас Лавејева црква има на хиљаде
присталица. Њој припадају многи познати и признати масони високог европског и
америчког друштва - политичари, индустријалци, банкари, глумци, генерали,
писци, песници и други. Овој секти припадала је и некада прва дива америчког
филма, глумица Џејн Менсфилд, а секти је приступила само неколико дана пре
него што ће погинути у саобраћајној несрећи недалеко од Њу Орлеанса. Америчке
новине, тога времена, писале су како јој се глава буквално откотрљала низ друм.
Касније је Лавеј, показујући присталицама фотографије погинуле глумице,
говорио: «Она је сада код нашег кнеза». Америчка штампа је писала да су Лавејевој
цркви припадали и чувени амерички филмски режисер, пољског порекла, Роман
Полански и његова прелепа супруга, провокативна Шерон Тејт. Несрећница је
страдала у једном од најмонструознијих злочина који су извели њени
истомишљеници сатанисти. Полански је био у сталниј вези са Лавејем, који му је
био саветник у току снимања филма «Розмарина беба». А и садржај филма је врло
индикативан. У њему главна јунакиња, уз помоћ магије, постаје вереница Сатане и
са њим рађа дете.
«Масони, као Луциферови мисионари, неуморни су у развијању планова за

одвајање људи од Христа и одвлачење душа у царство Његовог противника...
Измисливши сијасет својих организација, они не престају да стварају нове, или
усмеравају постојеће, па и, наводно, хришћанске организације, у своје сврхе. Неке
од њих биле су у почетку искрено хришћанске, да би их у току офанзиве на
Христово царство, масони заразили својом идеологијом. Међу њима има и таквих
за које обичан човек не би могао ни претпоставити да су део масонске,
антихристовске мреже. То су, на први поглед, безазлени клубови, као што су:
Ротаријанци (за представнике професија); Оптимисти, Пенклубови (за
књижевнике) и сијасет других, на око лепих и позитивно усмерених, удружења.
Њихова општа сврха је секуларизација: да форсирањем `хуманистичког` духа, у
надхришћанским и наднационалним (интернационалистичким) скуповима, ослабе
превасходну приврженост својих чланова хришћанству подривајући њихову
искључиву и недвосмислену верност Христу». [14]
«Био сам непријатно изненађен сазнањем», пише Р. Ђурђевић, «да међу тим
организацијама нађем и Хришћанску заједницу младих људи, као и Хришћанску
заједницу младих жена... Могу рећи да сам тек касније дошао до сазнања о вези
Масонерија-Комунизам-Хуманизам...»
Масонерија се маскира и разним именима. «Плаве ложе, тако се у изопаченој

масонској мистици зову полутајна омасовљена масонска удружења. То су пиони
масонерије, необавештена војска којом као крдом манипулишу тајни директори.
Њихове `храмове` и зграде (...) наћи ћете широм Америке, чак и у малим местима...
Они ништа о правој, подмуклој масонерији и не знају. Они су поносни да су се
уписали у, тобожњу, друштвену елиту. То је типична америчка буржоазија, често,
врло добар свет, али духовно неписмен и идеолошко-политички заглупљен. Ту су
судије и адвокати, учитељи и професори, пословни људи, као и сви они који
рачунају да ће једнога дана бити угледни и водећи грађани. У том смислу,
13
масонерија служи као врста друштвене лествице за прављење каријере и пословних
веза, нека врста легитимације о наводно вишем статусу тих људи у њиховим
животним срединама». [15]
Кад се зна шта све масони планирају, предузимају и раде против Христа и Цркве
Његове, поставља се питање какав је став Православне цркве према масонима и
масонерији. «Православци не смеју да у масонима виде људе које треба мрзети и
желети им вечну погибију. Једини непријатељ човеков је ђаво који, сејући лажна
учења и посвећујући заблуделе у несвете тајне своје гордости, настоји да што више
потомака Адамових гурне у пакао, нудећи им да се боре против Христа и Цркве
Његове... Православни хришћани осуђују масонство, а за масоне желе да их Господ
просветли и приведе Себи, учинивши их од зидара Куле Вавилонске живим
камењем које, утврђено на Крајеугаонику, чини Цркву... Ни масони, ако се покају и
притекну Христу, неће бити искључени из броја спасених». [16]
НАПОМЕНЕ:
[5] «Вечерње новости», Београд, 2. август 1995, стр. 8.
[6] Миро Главуртић, «Сатана», Београд 1978, стр. 217.
[7] Цитирано према: Миро Главуртић, «Сатана», Београд 1978, стр. 220.
[10] Никола Берђајев, «Смисао историје», НИО «Универзитетска ријеч», Никшић
1989, стр. 97.
1989, стр. 98.
[12] Митрополит санкт-петерсбуршки и ладошки Јован, «Православље и
масонерија», «Византијско огледало», «Огледало», Ниш, мај 1995, стр. 29.
[14] Др Ратибор Ђурђевић, «Масонерија», СФАИРОС, Београд 1994, стр. 41.
[15] Др Ратибор Ђурђевић, «Масонерија», СФАИРОС, Београд 1994, стр. 43. и 44.
[16] Митрополит санкт-петерсбуршки и ладошки Јован, «Православље и
масонерија», «Византијско огледало», «Огледало», Ниш, мај 1995, стр. 30.
ПОДЕЛА, ИМЕНА И ВЕРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ИЗ КОЈИХ

СУ ИЗНИКЛЕ САТАНИСТИЧКЕ СЕКТЕ
Историја света од почетка 17. до краја 20. века је период у коме су изникле бројне
новотарије из доктрина великих религија (хришћанство, ислам, ведантизам,
будизам, конфучијанизам, шинтоизам), или су посудиле део тих доктрина или су
пак уметнуте, од стране масонерије усађене, у те доктрине. Код многих од тих
новотарија, које називамо сатанистичким сектама, доктринарне позајмице су тако
разноврсне и вешто помешане да је тешко препознати којој религијској традицији
14
припадају и из кога тла су изникле. Па и поред тога, генерално гледано, једино
темељно логично раздвајање на основу кога се може извршити подела ових секти је
верска традиција са којом су, бар иоле, доктринарно повезане. Уколико би их
диференцирали на неким другим основама нпр. по религијским и политичким
циљевима које желе остварити или према начинима, средствима и методама
њиховог деловања тешко да би их могли јасно разликовати, јер им је све то готово
идентично. Ритуали и pompe diaboli су им, такође, јако слични. Према томе, остаје
религијска традиција са којом су у каквој-таквој доктринарној вези као једини
довољно диферентан критеријум за њихову поделу. На основу тога критеријума
сатанистичке секте могу се поделити на:
а/ секте са коренима у јеврејској и хришћанској религијској традицији,
б/ секте са коренима у исламској верској традицији, и
в/ секте са коренима у философско-религијским системима народа Истока

(ведантизам, будизам, шинтоизам, таоизам, конфучијанизам, итд).
Секте са коренима у јеврејској и хришћанској

религијској традицији
Писци римокатоличке провенијенције налазе, као и други зналци ове

проблематике, да су корени сатанизма и сатанистичке секте творевине масонерије.
«Масонерија је увијек налазила једну особиту и страствену клијентелу међу
окултистима, чаробњацима, алхемичарима, кабалистима, некромантима,
зазивачима духова и онима који бацају чини». [1] Масонске ложе биле су
«уточиште јеретика; масонска митологија и обреди посвећења привукли су
шарлатане, сатанисте и анархисте. Заштићени начелима толеранције, тајанственом
езотеријом доктрине и тајном, они су могли несметано деловати». [2] Са том и
таквом клијентелом масонерија је изродила бројне сатанистичке секте настојећи да
уништи Христову Цркву и тако обезбеди простор за стварање опште светске
религије.
Када је у питању овај проблем, римокатоличким теоретичарима треба веровати, јер

су многи прелати, кардинали, па и неке папе и други достојанственици папске
мултинационале кокетирали, пријатељевали и припадали масонерији, те се зато
могу сматрати њеним добрим познаваоцима. Тако је водећи европски масон 18.
века Ђузепе Балсамио, звани гроф Колиостро (1743-1795), био пријатељ двојице
кардинала, тога времена, Орсинија и Роана. Овај последњи је и сам био масон.
Кардинал Рампола (1843-1913), сицилијански аристократ, шеснаест година
државни секретар Ватикана у време понтификата папе Лава 13, био је масон и
«члан магијског друштва ОТО». [3] Опште је познато да је папа Јован XXIII
пријатељевао са најистакнутијим личностима европске и америчке масонерије. Да
и данашњи папа, Јован Павле II, не само кокетира са масонеријом него и отворено
подупире њене планове да завлада светом, види се из изјаве коју је дао 21. јануара
15
1984, пред четрдесет делегата који су били окупљени на интернационалном
састанку у Риму ради разматрања светске економске кризе, потрошње за
разоружање и интернационалне безбедности. Тада је изјавио: «Проблеми и
препреке са којима је суочено данашње човечанство трансцендирају националне,
па чак и регионалне границе. Илузорно би било да се заваравамо да ће нека
једноставна практична формула моћи да анулира такву ситуацију и поврати
изгубљени Светски поредак, правде, братства и мира».
Ко је на кога више утицао и ко је од кога више учио, масонерија од Римокатоличке

цркве или обратно, тешко је знати и извести валидан закључак. Едукација је,
изгледа, узајамна јер су резултати њихових деловања, бар у савременом свету,
идентични, а по неке, нарочито словенске православне народе, трагични.
Сатанистичке секте иако су им доктрине, циљеви и иконографија готово идентични

делују под различитим именима, односно прилагођавају имена времену и простору
деловања. Тако, на пример, сатанистичко-масонски ред «Клубови пакленог огња»
делују у нашој земљи под именима: «Вечити огањ», «Ватра пакла»; «Кабалистички
ред ружиног крста (Розенкројц)», под именима: «Црна ружа». «Мистичне руже»;
«Ред изабраног свештенства», под именима: «Сатанини следбеници», «Божја деца».
У неким случајевима њихови називи личе и подсећају на имена познатих
хуманитарних, полувојничких и спортских организација («Покогејп», «Скаут»), као
што и неке од тих организација под видом хуманитарне помоћи реализују
сатанистичке програме. Неке пак својим именима настоје да покажу своју велику
старину и дубоку укорењеност у левантинској и средњевековној традицији. То је
случај са једном од најагресивнијих сатанистичких секти «Ордо Темпли
Оријентис».
Осим поменутих овој групацији сатанистичких секти припадају: «Бела гностичка

црква – ега» и «Новојерусалимска црква».
Сатанистичке секте са коренима у

исламској верској традицији
За разлику од сатанистичких секти које вуку порекло из јеврејске и хришћанске

верске традиције, које су релативно бројне, на подручју бивше Југославије
интензивније делује само једна секта повезана «с муслиманским светом веровања».
[4] То је «Бахајска секта». Иако присташе секте своју доктрину сматрају
откривеном религијом, њено је учење везано за исламску верску традицију, а њени
политички циљеви за Нови светски поредак.
Сатанистичке секте са коренима у

источњачкој верској традицији
16
Ове секте својим пореклом, ритуалима и доктринама «миришу» на Индијски
потконтинент и Далеки исток, но будући да су прошле кроз лабораторијуме Новог
светског поретка у којима су препариране и прилагођене његовим циљевима, оне
су умногоме американизоване и европеизоване, што је имало за последицу
губљење доктринарне, култне и ритуалне оригиналности, а остао је само привид и
«мирис» Истока зачињен паганском магијом и именима. Овде спадају: Вишнавска
секта «Веда», «Харе Кришна», «Сатиа Саи Баба», «САИ центар за универзални
духовни развој и образовање», «Шри Ћинмој центар», «Витезови истока», «Бела
гностичка црква – ега», «АУМ Шинрикјо», «Унификациона црква» и друге.
НАПОМЕНЕ:
[1] Цитирано према: Миро Главуртић, «Сатана», Београд, стр. 206.
[2] Миро Главуртић, «Сатана», Београд, стр. 307.
[3] Гери Ален, «Црква у Новом светском поретку», «Банатски весник», број 3-4,
Вршац, јул-децембар 1993, стр. 55
[4] Вилхелм Барт, «Секте данас», «Кршћанска садашњост», Загреб 1984, стр.
110.
ДОКТРИНЕ САТАНИСТИЧКИХ СЕКТИ
Опште карактеристике
Анализа доктрина сатанистичких секти показује да све оне претендују да су Богом

откривене и тако свету објављене истине. Но, оне собом не носе веру у Истину,
коју је сам Бог открио и објавио, до којих обичан људски ум, без божанског
надахнућа, не може допрети због своје ограничености, као што су тајна безгрешног
зачећа и оваплоћења Сина Божјег, Његово васкрсење и вазнесење на небо, тајна
Свете Тројице и друге. Оне су производ надобудног, често помраченог људског
разума, што најбоље показују понашања секташких вођа и њихових следбеника.
Ниједна од тих доктрина није изворно-самостална, већ свака представља
синкретичко учење преузето из хришћанства, ислама, будизма, шинтоизма,
заратустризма, конфучијанизма, таоизма и других религијско-философских
система. Гуруи оваквих секти тумаче Свето писмо самовољно и крајње
произвољно, чинећи тако насиље над овом Светом Речју. Иако проповедају веру у
спасење, редом све одбацују свете тајне као пут спасења. Бројни ратови и друге
несреће, које се данас дешавају у свету, узимају се као предзнак скорог смака света,
а при томе се заборавља да су ти «предзнаци» постојали кроз читаву историју
човечанства. Битна одлика већине ових доктрина је дуализам. У материји, ови
поклоници зла виде зло, заборављајући на једну од темељних мисли Светог писма:
«Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома» (1.Мој.1:31). Све
су мрачне, загонетне, с патолошким обележјима, проповедају брз смак света у коме
ће се спасити само припадници дотичне секте. Све погубно и разорно делују на
појединца, породицу, државу и људско друштво уопште. Било да су производ
17
појединаца или групе људи, било да су настале у лабораторијумима
специјализованих служби великих сила свима је циљ стварање Новог светског
поретка. И што је врло симптоматично, све ове секте су врло блиске наци-
фашистичкој идеологији како по начинима придобијања нових чланова, тако и по
односу према старом чланству.
Доктрине сатанистичких секти са коренима

у јудео-хришћанској верској традицији.
Секта «Ордо Темпли Оријентис»
Најрепрезентативнији представник сатанистичких доктрина пониклих из јудео-

хришћанске традиције је доктрина секте «Ордо Темпли Оријентис».
Доктрина ове секте је више синкретизам различитих негација свих великих

светских религија и, посебно хришћанства, него што је неко изграђено верско
учење.
Ова секта и њена доктрина је својим пореклом директно везана за витешки ред
темплара, који је основан почетком 12. века. Ни у једној од постојећих доктрина
сатанистичких секти није тако јасно и недвосмислено исказан однос сатаниста
према Богу, Господу Исусу Христу и Његовој Цркви, према човеку и човечанству
уопште, као у доктрини ове секте. Робер Амбелен, велики мајстор мартинистичког
масонског реда, члан француске Академије наука, Одељења за историју, сатаниста
и загрижен непријатељ свега хришћанског, један од идеолога Новог светског
поретка, у књизи «Исус и темплари», тврди да Господ Исус Христос није био Бог,
Богочовек, Месија, него обичан човек «вођа политичког, антиримског покрета
(зилоти)...». По њему је «Исус био син Јуде Галилејца... односно Јуде из Гамале,
или Јуде Голонита, јеврејског јунака устанка из доба пописа», који се против
римске власти побунио 6. године наше ере. Себи приписује као заслугу «што је
открио доказ о овом идентитету Исуса, званог `из Назарета`, а у ствари сина Јуде
Галилејског». По њему су ту истину о Исусу «забележиле архиве Римског
царства». Но оне су «добро прочишћене после Константина». За овај Исусов
идентитет је добро знала, каже велики мештер, и «јеврејска религија али су
компромитујући списи успешно конфисковани, уништени или измењени у
превирањима и прогонима који су се током тринаест векова обрушавали на
несрећне Јевреје. За њега су знали и катари, па су уништени њихови писани
документи и сама јерес. Они су га открили темпларима». Због тога су темплари,
мисли Амбелен, престали да верују у Господа Исуса Христа као у Бога, Богочовека
и Спаситеља, а «на подстицај тајних мајстора» прихватили «езотеричка учења»
Истока, «згазили дрвени крст», одбацили «догму о Исусовој божанској природи», и
вратили се «Једном Богу, заједничком и јеврејској вери и исламу». То је био разлог
што је папа Климент V, 22. марта 1312. године, укинуо ред темплара. Робер
Амбелен, горко жали, што је у то време (14. век) пропуштена шанса да се од «целог
света» направи «света земља», универзална светска република, којом би, наравно,
господарили претече масона: фарисеји, есени, катари, гностици и други. Да би се то
постигло требало се «прво дочепати света». У том «дочепавању света» требало је
18
да темплари послуже као слепо оружје у рукама «богате мањине». О томе овај
масонски Суслов каже: «То је могла да учини срчана,... и богата мањина, тек
магловито свесна овог величанственог циља, којом је мудро руководила група
упућених која је подједнако умела и да чува тајну и да се слепо покорава».
Укидањем реда темплара, рида масонски академик, одагнана је за «следећих шест
стотина година нада у европско јединство и у универзалну религију која би
објединила све људе». Због тога масонерија припрема потпуно уништење
хришћанства и сваке хришћанске идеје. Сагласно том циљу француски масони су,
већ давно, преко Клемансоа поручили: «Послије француске револуције ми смо у
буни против божанског и људског ауторитета... Ништа нећемо учинити док не
изменимо и сам дух који је унио католицизам». «Религија не страхује од ножева,
али може пасти под тежином покварености. Не пропустите никада да кварите;
послужите се спортом, као изговором, или климатским лечењем», пише у једној
препоруци упућеној масонским ложама 1928. године. [1] Да би Христова Црква
пала под «тежином покварености», «ми (илуминисти) пустит ћемо нихилисте и
атеисте да изазову страховиту друштвену катаклизму, која ће, у свом својем ужасу,
јасно показати народима последице свеопштег безбоштва, дивљаштво и крваве
метеже. Тада ће посвуда, грађани који ће бити присиљени да се бране,... истребити
те разорне елементе, али ће мноштво бити у потпуној заблуди, што се тиче
Хришћанства и њихови деистички духови бити ће без компаса; измучени у трагању
за идеалом, не знајући коме да се клањају, они ће коначно примити право обасјање
свеопштом објавом чисто Луциферове доктрине, која ће се на концу јавно
саопштити народима. Гибање свеопште реакције, која ће пратити слом
Хришћанства и атеизма, уништених заједно, објавит ће се том појавом
луциферијанства». [2] Ти и такви догађаји треба да, по рачуници масонерије,
претходе моменту у коме ће она објавити «ново јеванђеље» човечанству, јер
«масонерија је супер-црква, црква која уједињује све». «Масонерија је по свој
суштини, ако не и људству, способна да свету навести ново еванђеље... И
консеквентно томе... могуће је да се једног дана уједине ислам и хришћанство,
јеврејство и будизам, Европа и Азија, у једном заједничком идеалу и истој нади.
Једном речју, масонерија треба да оснује СВЕОПШТУ ЦРКВУ». [3]
Да би се Нови светски поредак испилио из своје љуштуре, потребно је по

мишљењу масонерије, посебним методама убрзати кретање човечанства њему у
сусрет. «Човечанство се покорава цикличкој еволуцији и тече по спиралним
законима; оно у једној фази силази, а у другој се успиње. Током силазне фазе расте
свако зло, заблуде и злочини, све док се не досегне дно, а онда опет почиње нови
успон ка истини, мудрости и лепоти... Треба убрзати уништење, увећати зло и
неред, активно суделујући у растројству света да би се, према њиховим учењима,
убрзало остварење Новог Поретка. Зло треба довести до врхунца!» [4] Овакве
законе развоја људског друштва само је Сатана могао измислити и нико други!
Прошло је шест векова од дана укидања темпларског реда, али ехо његових гласова
још одјекује. Масонерија се није одрекла свог циља – стварања светске цркве и
државе. Ту су и средства за његову реализацију – моћне војске и економске силе
Запада. Може ли им ико на пут стати? Има ли препреке? Свет је повио кичму пред
19
овом звери. Међународне организације аплаудирају сваком њеном потезу, па и
онда кад авионским бомбама масакрира српску нејач, по врлетима босанских
планина. Звер наступа... «лева... лева... буди се Исток и Запад... Лили Марлен...
Носим капу са три рога»... трешти на све стране.
Заборављају неки да се «нешто» у свему томе пита Онај кога стари и нови
богоборци одбацише као Правду и Истину, Бога и Спаситеља света. Он је Алфа и
Омега свега постојећег, прошлог, данашњег и будућег. Његова је прва и последња.
Варају се идеолози Новог светског поретка када мисле да су избацили Христа из
историје, јер «обично се, као резултат историјске динамике, не добије оно, чему
њени творци свесно теже, већ нешто сасвим друго». [5]
НАПОМЕНЕ:
1989, стр. 137.

у исламској верској традицији
Бахаизам
Масонски покрет који одбија да прихвати «план Божје судбине» [1], као октопод
прожео је својим синкретичким пипцима и теоријама све доктрине религиозних
покрета и секти насталих између 17. и 20. столећа, што је изразит случај са
бахаизмом.
Бахаистичка доктрина није ништа друго до синкретизам учења ислама,

неоплатонизма и просветитељских идеја о развоју људског друштва европских,
посебно француских философа 18. и 19. века, који су редом сви били масони, што
је евидентно из циљева које је ова секта поставила пред себе. Њен циљ је: «једна
светска религија, једна светска власт, један социјални поредак, један светски језик
и светско писмо». [2]
«Бахаисти исповедају веру у Бога, једнога и нестворенога, који је све створио и

који се може спознати из свих па и најмањих ствари овога света.
Бог се објавио у циклусима. У сваком се циклусу појавио један `објавитељ`: Адам,

Ноје, Аврам, Мојсије, Исус и Мухамед. (У Индији се додаје још и Буда.) Пророк
садашњега, седмог циклуса јесте Баха у`ллах... У њему су се испунила сва обећања
пријашњих објављених религија...
20
У њега су се слиле све претходне Божје објаве и оне од њега, непогрешивога, зраче
на човечанство као божанско светло и Божја љубав». [3]
Из ових ставова изведено је дванаест начела бахаизма.

«1. Цело човечанство треба посматрати у јединству.
Човечанство је слично дрвету, народи су слични разним гранама и огранцима; а

поједини су људи слични цветовима и плодовима тога дрвета.
2. Сви људи треба самостално да трагају за истином.
У религиозним питањима нико не треба слепо да следи родитеље.
3. Све вере имају заједничку подлогу.
Током времена настале су у свету одређене форме и церемоније. Тај је

богомољачки људски додатак небитан и споредан, а проузрокује одступања и
расправе међу религијама. Ако, међутим, ту вањску форму одстранимо и тражимо
истину, показаће се да смо јединствени јер постоји само једна Божја религија.
4. Религија мора бити узрок јединства и снаге међу људима.
5. Религија мора бити у складу са науком и разумом.
6. Муж и жена имају једнака права.
7. Предрасуде се било које врсте морају напустити.
Сви су пророци Божји дошли да уједине људе, а не да их раставе. Зато се морају

напустити све предрасуде расне, националне, политичке или религиозне врсте.
8. Мора се остварити светски мир.
9. Оба пола морају добити најбоље духовно и морално образовање и васпитање.
10. Морају се решити социјална питања.
Пред Богом су сви људи једнаки. Пред њим појединци немају предности.
11. Треба увести јединствен језик и јединствено писмо.
12. Треба успоставити врховни светски суд». [4]
***
21
«Бахаисти одбијају свештенство и култ». [5]

у источњачкој верској традицији
Ако под појмом доктрина подразумевамо «учење о нечему изложено као систем»
[6], кад се ради о учењима сатанистичких секти са коренима у источњачкој верској
традицији, о њима као о доктринама можемо говорити само условно...
Док секте јудео-хришћанске традиције углавном почивају на монизму било да је он

квантитативни (веровање у постојање «једне фундаменталне супстанције» [7]),
генетски («према коме све појаве проистичу из једног основног извора» [8]), дотле
секте источњачке традиције почивају на квалитативном монизму који је
«плуралистички по томе што дозвољава постојање мноштва супстанција или
стварних ствари, али је монистички по томе што тврди да се сви такви ентитети
морају схватити као истоветни по једном квалитету, врсти или природи». [9]
Суштински, доктрине свих ових секти су компилација различитих источњачких
философских и религијских учења и митова, а почивају на прихватању Сатане,
«принца зла», «кога прихватају зарад њега самог, надајући се награди након смрти
у његовом мрачном царству». [10] Примера ради, учење секте «Ред соларног храма
(РХС)» које је «мрачна комбинација источњачких митова, прича о бићу са других
планета и библијских прича», обећава следбеницима да ће после смрти живети на
планети Сиријус – «планети господара Универзума». Доктрина секте «АУМ
Шинрикјо», која је мешавина тибетанског будизма и хиндуизма, смисао живота
види у деструкцији, разарању и уништавању.
Посебно је, с етичке тачке гледишта, интересантна доктрина секте «Харе Кришна»,
по којој богови воде љубав и имају међусобне сексуалне односе.
Учење «Хари Кришне» се своди на следеће:
«1. Кришна је врховно божанство које је израчило свет из себе. Сва стварност је,
дакле, божанска. Човекова душа је по природи божанска.
2. Кришна живи на духовној планети Кришнаика где има своју жену Гаду са којом
одржава «трансцендеталне» сексуалне односе.
3. Кришна је јединство супротности: он је добар и зао; он је створио зло.
4. Све душе су Кришнине жене. Он је једини мушкарац у космосима. Да би завео

душе може се претварати у разна обличја: једном је имао телесни однос са
22
неколико хиљада својих обожаватељки, а једном се претворио у жену да би завео
свог противника сексуалним чарима.
5. Кришнаисти уче да се људска душа сели после смрти из тела у тело док се не
врати Кришни». [11]
НАПОМЕНЕ:
[1] Никола Берђајев «Смисао историје», НИО «Универзална ријеч», Никшић 1989,
стр. 101.
[2] Вилхелм Барт, «Секте данас», «Кршћанска садашњост» Загреб 1984, стр.
121.
115.
116. и 117.
118.
[6] Милан Вујаклија, «Лексикон страних речи и израза», Просвета, Београд 1954,
стр. 247.
[11] Велибор В. Џомић, «Секте, сатанизам и лажни пророци», Епархијски управни
одбор Епархије жичке, Краљево, 1994, стр. 44
САТАНИСТИЧКИ РИТУАЛИ, РИТУАЛНА УБИСТВА

И САМОУБИСТВА, ХРАМОВИ И АМБЛЕМИ
Централни сатанистички ритуал је црна миса. «Ритуал се приписује европским и

америчким сатанистима. Помиње се у списима од XIV века па надаље и игра
истакнуту улогу у традицији сатанизма у Француској за време Луја XIV, као и у
обнови окултизма пред крај XIX века. Та церемонија представља пародију на
римокатоличку мису и изводи се у славу Сатане». [1]
Данашња црна миса је у ствари «театрални француски сатанистички култ из

деведесетих година прошлог века... мање или више... пресликан у великом броју
модерних европских и америчких група. Под руководством свештеника који се
облачи да представља ђавола, служба достиже врхунац у интензивном
емоционалном призивању и слављењу Сатане». [2] «Олтар може бити тело голе
жене, а место пехара може послужити репа. Ритуали се могу обављати на разне
начине и сви они принца таме представљају као божанство паралелно јудео-
хришћанском Богу». [3]
23
Без обзира на који се начин и по којим правилима изводи црна миса, у «сваком
случају, служба ће имати снажне призвуке заједничког давања одушка бесу и
фрустрацији који су уперени према јудео-хришћанском Богу. У Цркви Сатане, коју
је 1966. у Сан Франциску основао Антон Лавеј, пракса да «верници проклињу
непријатеља» у групној атмосфери можда донекле има терапијску вредност
психодраме. Но, друге сатанистичке групе пре задовољавају фантазије лабилних
особа, често са садомазохистичким склоностима». [4]
Вања Булић, новинар – стручњак за сатанистичке секте, описује сатанску

церемонију «елеузијског ритуала Сатурна» који се одржава у Новом Београду, на
следећи начин:
«Магистер Темпли: Брате, Каприкорнус, које је ово место?

Каприкорнус: Тврђава која је на рубу бездана...
Магистер Темпли: Брате Акуариус, зашто смо се састали?
Акуариус: Устаје и шапне на ухо – Шабатаи!
Сви (гласно): Шабатаи!
Магистер Темпли: Да ли су браћа нахрањена?
Акуариус: Лешевима њихове деце.
Магистер Темпли: Да ли су угасили своју жеђ?
Акуариус: Маком убризганим у крв.»
И тако даље...
«Магистер Темпли: Мајсторе, унутар храма је отпадник. Провери гарнизон.

Каприкорнус: Браћо, прочистите своја срца!
(Устаје и погледа сваком у очи. Кад прилази Брату Каприкорнусу Емисариусу,
граби га за косу, доводи до олтара и забада копље у њега. Завршава проверу. Враћа
се и поклони Магистер Темплију.)
Каприкорнус: Мајсторе, правда је извршена над отпадником, само су верни остали.
Магистер Темпли: Тако нестају отпадници.»
Крај ритуала изгледа овако: «Брат Каприкорнус Емисариус истрчава напоље са

там-тамом и дивље плеше. Код завршетка Акуариус и Каприкорнус прискачу и
кидају вео на два дела. Брат Каприкорнус Емисариус се баца пред олтар. Хоровођа
пали со или друго блештавило. Магистер Темпли је мртав, главу му придржава
уплакана Матер Кели, која затим свира последњу безнадежну погребну песму.
Тишина.
Акуариус: Удаљимо се, извршено је.»
«Досадашњи ритуали, углавном рађени у Новом Београду, само су увод у ритуал

који је описан. Под условом да се нађу људи који ће пристати да буду Магистер
Темпли и Каприкорнус Емисариус», закључује Вања Булић.
У току описаног обреда, који се одржава у замраченим просторијама, «верници»

стоје, држећи упаљене свеће у рукама. За све време свира источњачка мистична
24
музика која присутне доводи у екстатично расположење. Кад «мајстор храма»
осети да су «верни» достигли највећи степен екстатичне егзалтације приступа се
приношењу жртве на олтар Сатане. Жртвују се, клањем кунићи, певци или јагњад.
Њиховом крвљу «мајстор храма» прска присутне. Клање и прскање крвљу буди
«вернике» из егстатичног сна. Многи од њих при повратку у стварност
доживљавају шокантни стрес и завршавају у психијатријским клиникама.
Ево још једног аутентичног описа завршетка сатанистичког церемонијала. «Сеанса

се обично завршавала скандирањем присутних: `Ми служимо ђаволу, Сатана је
наш господар кога волимо, смири наш дух и ојачај нам тело!` Сеанса се завршава
узвиком: `Владару таме, за тебе тече крв и сперма`». [5]
Сатанисти и њихове вође обично тврде да њихови ритуали имају функцију

«оплемењивања а не деструкције», али има и оних, попут једног члана секте «Ордо
Темпли Ориентис», који отворено признају:
«Наш оснивач Алистер Кроули објавио је `Књигу закона` која је преведена и на

српски. У тој књизи коју ми поштујемо позива се на раскош, богате ритуале, на
задовољење свих својих, чак и изопачених жеља. Узимање дроге и пића је
пожељно». Кроули својим следбеницима поручује: «Ја сам змија која даје Знање и
Ужитак и сјајну узвишеност и пијанством подстиче људска срца. Да би ме
обожавали, узмите вина и чудне дроге о којима ћу рећи мом пророку и будите
опијени од тога».
Овај члан темплара је одушевљен што су жене у његовој секти посебно пожељне
ради уживања и задовољавања сексуалних нагона.
Кроули у «Књизи закона» непослушним женама поручује: «Ако напусти моје дело:
тада ће се знати моја освета. Ја ћу бити њено дете. Као згрбљена и презрена курва
она ће се вући по мрачним улицама и умреће од хладноће и глади».
Он даље поручује женама да чине развратна дела, да буду «гласне и прељубничке»,

а остале чланове позива следећим речима: «При свим мојим скуповима са тобом ће
свештеница говорити а њене очи ће пламтети жудњом док стоји нага и радосна у
мом тајном храму».
«У овом `закону` који примењују темплари за ритуалне обреде, користе се обредни

колачићи, које треба разблажити сочном крвљу, а у најбољу се убраја крв детета,
свештеника и непријатеља, а на крају може се користити и крв неке од животиња».
[6]
Вође сатанистичких секти проповедају следбеницима да је смрт једино средство

ослобађања од овоземаљских греха и апокалиптичког уништења. Због тога су чести
случајеви убистава и самоубистава сатаниста (појединачних и колективних), у току
сатанистичких ритуала. Отуда и назив тих злочина: ритуална убиства, односно
ритуална самоубиства.
25
Најпознатије ритуално убиство извршио је сатаниста Чарлс Менсон који се
«представљао као Исус и Сатана». Он је ноћу 8. августа 1969. у Холивуду, у вили
филмског режисера Романа Поланског, у друштву својих истомишљеника, преклао
Романову супругу, надалеко чувену глумицу Шерон Тејт, која је била трудна, и
неколико других особа – гостију Шерон Тејт. На улазним вратима виле крвљу је
написао – СВИЊЕ. Полицијска истрага је утврдила да су Шерон Тејт и њени гости,
као и Чарлс Менсон, припадали истој сатанистичкој секти. Те ноћи су они оргијали
у вили Поланског уз пиће, секс и дрогу. То је амерички сатанизам који је изгубио
стварност и који помоћу хипнотизма, дроге, магије и уз звуке там-тама, пред смрт,
досањава сан о америчком рају на земљи.
Џозеф ди Мамбро, вођа секте «Ред соларног храма (РХС)», послао је у смрт, 29.
септембра 1994, у Канади, 53 своја следбеника. У исто време, исте године, у
швајцарском селу Шеири убијена су 22 припадника ове секте. Убијени су били
поређани тако да су ногама додиривали линије круга који је представљао сунце, а
који је био нацртан на средини просторије, у кући у којој су ликвидирани. Крајем
септембра 1994. године, у канадском градићу Морин Хајтсу, ритуално је смакнута
породица Дутоових. Убијена је и беба од неколико месеци. Породица је припадала
«Реду соларног храма».
Колективна самоубиства су, изгледа, саставни и неизбежни део ритуала многих

сатанистичких секти. Пре неколико година свет се узбуђивао гледајући
телевизијске снимке самоубиства 940 припадника секте «Храма народа». У јесен
1994. у близини швајцарског села Гранж-си-Салван колективно самоубиство
извршило је 25 припадника секте «Ред соларног храма». Давид Кореш, вођа секте
«Дејвида» (САД), одвео је са собом у смрт 19. априла 1993. године 85 следбеника,
од којих седамнаесторо деце, када је на ранчу «Апокалипса», који је припадао
секти, избио пожар и експлозија. Самоубиство се одиграло док је трајала
полицијска рација. Полиција је на ранчу открила складиште оружја и муниције.
Све то одиграло се пред очима милиона телевизијских гледалаца, јер је америчка
телевизија цео догађај снимала и директно преносила.
Да ритуална убиства и самоубиства нису само западноевропски и амерички

специјалитет, него да су доспела и у наше крајеве, међу домаће сатанисте, говоре
следећи случајеви. Сатанисти су у Републици Србији извршили неколико
колективних убистава ликвидирајући војнике у Шапцу, Трстенику и Врању.
Старицу Драгицу Ђокановић, у селу Вучковцу, живу су запалили зет, кћерка и
унука. У Црној Гори, малолетник је ликвидирао целу своју породицу. У
Крагујевцу, ученица Селма Бехарић извршила је самоспаљивање.
У земљама Западне Европе и Америке, у току последња два века, изграђени су

бројни сатанистички храмови. Као прототип за изградњу нових сатанистичких
храмова служи храм «нове опште цркве», који је изграђен у Вашингтону, а који
масони називају и «црквом свих народа». «Саздан је од шест делова, а свако крило
је посвећено једној великој религији. У основи, тих шест крила образују Давидову
26
звезду; појављују се масонски троуглови и пирамиде тајне египтоманије;
симболика храма изражава повратак црној магији». [7] Оваквих храмова, још увек,
нема код нас, вероватно због недостатка новчаних средстава. Сатанисти би их,
иначе, већ одавно изградили. Југословенски сатанисти своје службе Сатани
одржавају ноћу на гробљима, у напуштеним и порушеним зградама и омеђинама,
становима припадника секти или у изнајмљеним просторијама. Нису ретки
случајеви да ноћу провале и упадну у православне храмове, где уз све
скандалозности које прате црну мису, обесвећују ова света места.
Сатанистичка иконографија и амблеми су врло разноврсни. Један од амблема који

се најчешће појављује на зидовима сатанистичких култних објеката је амблем
змије. Њен лик се редовно слика зеленом бојом. То је масонска, тзв.
«иницијатичка» змија, којом се «најбоље изражава масонско супротстављање
хришћанској традицији, изокретање читаве доктрине, као и доктринарна основа
њиховог отвореног култа змије». [8] Овај знак носио је масонски великодостојник,
маг и сатаниста гроф Калиостро у 18. веку. Уз зелену змију редовно иде и зелени
змај и перната змија. Поред ових у употреби су многи други симболи и значења:
штампано слово А уписано у круг, распеће наопако окренуто (симбол ОТО-а),
пентаграм, троугао, полумесец са звездом, број 666 итд. Ова обележја млади
сатанисти тетовирају по телу као знак распознавања. Смисао комплетне
сатанистичке иконографије је да покрене демонске силе у борбу против човека.
НАПОМЕНЕ:
[4] Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд 1992, стр. 619. и 620.
одбор Епархије жичке, Краљево 1994, стр. 68.
[6] «Вечерње новости», Београд, 7. април 1994, стр. 6
КО ПРОДУКУЈЕ САТАНИСТИЧКЕ СЕКТЕ И ЗА

ЧИЈЕ ИНТЕРЕСЕ И ЦИЉЕВЕ ОНЕ РАДЕ
Како масонерија преко кланова својих банкара и индустријалаца господари

светским финансијама и војно-индустријским комплексима најмоћнијих земаља
света, онда је више него сигурно да за њене интересе раде обавештајне службе ових
земаља (ЦИА; ФБИ; БНД; Интелиџенс сервис, Дезјем биро и др.) продукујући, за
њен рачун, различите организације и покрете за «заштиту људских и грађанских
права и слобода», «мировњачке покрете», крајње пацифистичке, као и крајње
агресивне и милитаристичке верске секте. Ове службе су роднице у чијим се
постељицама развија ембрион сатанистичког семена које масонерија, системом
27
«дете из епрувете», убризгава у њих. Дакле, продукција сатанистичких секти и
пројекти њихове употребе разрађују се у лабораторијама ЦИЕ и других
обавештајних служби западних земаља. Године 1972. у ове пројекте укључио се и
амерички Пентагон. О томе је опширно писало службено гласило армије САД,
«Војна ревија», 1980. године. Такође, познато је да при Министарству одбране
САД постоји посебна служба која одржава везе са вођама сатанистичких секти и по
потреби их користи за специјална дејства и обавештајни рад. Ова служба је од вође
секте «Унификациона црква», Муна, изнајмљивала његове следбенике за
специјалне акције оружаних снага САД у Панами, јер припадници њихове редовне
војске, оптерећени страхом од погибије и сећањем на злочине које су починили у
Вијетнаму («вијетнамски синдром»), нису хтели да врше злочине над цивилним
становништвом те земље.
Да иза рада водећих сатанистичких секти у свету стоје специјализоване

обавештајне организације обзнанио је 1991. године новинар америчког недељника
«Тајм» Ричард Бехер. Он је успео да дође до дела досјеа новопримљених чланова
«Сајентолошке секте», у којима су се налазили строго чувани, поверљиви подаци о
Међународном монетарном фонду, Светској банци, француској индустрији
наоружања, о предузећима попут «Крупа», итд.
О спрези сатаниста са војним и шпијунским центрима Запада говори и чињеница да

јапанска секта «АУМ Шинрикјо» поседује праве фабрике за производњу бојевих
отрова и гасова на бази хлороводоничне киселине, које не могу да произведу ни
војне индустрије неких средње развијених земаља.
Какве везе, данас, имају сатанистичке секте са интересима и циљевима масонерије?
Нови светски поредак је пројекат који је искреирала и осмислила масонерија. Њен

циљ је успостављање светске империје, којом би она господарила преко светске
транснационалне владе. Први корак на путу реализације тога циља учињен је:
створена је Европска Унија. То је нови вид колонијализма и поробљавања
националних држава, народа и света уопште. Будући да Христос и Његова Црква
проповедају љубав а не робовање, масонерија их сматра својим првим, главним и
највећим непријатељем, најснажнијом баријером на траси остварења свога циља.
То је препрека коју не може заобићи. Да би остварила постављени циљ, потребно
јој је да претходно разори норме традиционалног хришћанског морала, као и
национални патриотизам, уништи њихове креаторе и носиоце било да су у питању
појединци, групе, организације и државе. Један део тог задатка треба да остваре
сатанистичке секте.
У светлу реализације поменутог, масонског циља, треба посматрати бројне акције и

ратове који се данас воде против националних и посебно православних народа и
држава. Реализацији тога циља, поред секти, помажу различити христоборни и
анационални покрети, завере, идеологије и философије живљења: комунизам,
фашизам, хедонизам, атентати, терористички акти, па и верски тероризам.
28
ВРЕМЕ ПОЈАВЉИВАЊА И МЕСТА ДЕЛОВАЊА
САТАНИСТИЧКИХ СЕКТИ У НАШОЈ ЗЕМЉИ
Већина сатанистичких секти појавила се на балканском простору и на простору

земаља, данас бившег, Варшавског уговора у најкритичнијем периоду живота тих
земаља, уочи распада неких од њих и коначног распада тога пакта. То је, уједно,
било и време најинтензивнијег деловања секти у овим земљама. Аутору овог рада
познато је да је из БиХ у СССР, у току превирања у тој земљи (1991), отишло 17
гуруа секте која се бави трансценденталном медитацијом, под изговором очувања
мира и спречавања распада те земље. То, истовремено, говори да су православне
земље, на евро-азијским просторима, биле прва изабрана мета њиховог нишана.
Секте и њихови налогодавци су знали да је становништво бивших социјалистичких
земаља, у току комунистичке владавине, у великој мери, расправослављено, а
његова национална свест разбијена, па се са тако огољеном и испражњеном душом
показало као пријемчиво за «нова» учења и реализацију циљева налогодаваца.
Што се тиче бивше и садашње Југославије, социолошка анализа показује да

сатанистичке секте за места свог деловања бирају оне средине чије је
становништво, по њиховој процени, склоно дивергенцији од званичног учења
Цркве или где црквени живот није довољно утемељен и развијен. То су, обично,
велике и нове градске агломерације, индустријска насеља новијег датума без
православних храмова и свештеника (Нови Београд), градови у којима је
комунистичка пропаганда имала више успеха, па је самим тим тамошња полиција
раслабљена и расправослављена (Трстеник, делови Ниша, Нови Београд), као и она
места и средине где су секте протестантског порекла, већ раније, направиле
одговарајуће продоре (Вршац, Нови Сад, Суботица, Зрењанин).
Места суперконцентрације становништва посебно су интересантна сектама због

веће могућности прикривања њиховог субверзивног и антидржавног деловања.
ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ У КОЈИМА САТАНИСТИЧКЕ

СЕКТЕ ИМАЈУ НАЈВИШЕ УСПЕХА
Друштвену базу у којој секте, код нас, најуспешније делују и постижу најбоље
резултате представљају: пауперизоване друштвене групе (осиромашено и
незапослено радништво, градска сиротиња и до јуче привилеговано чиновништво),
маргиналне друштвене групе (хипици, наркомани, алкохоличари, пропали и
дезоријентисани ђаци и студенти), омладина и избеглице. Од секташке обраде није
поштеђена ни друштвена елита: стваралачка интелигенција, високи државни
чиновници и политичари.
Пауперизовани друштвени слојеви, у немогућности да промене и преокрену

властиту ситуацију набоље, у знак протеста против постојећег стања, некритички
приступају сектама и то најчешће оним најмилитантнијим.
29
Секте у својој пропаганди делују на задовољавање најнижих људских страсти и
нагона зато њихове жртве лако постају припадници маргиналних друштвених
група.
По мишљењу неких стручњака, које се може сматрати ваљаним, «одређена врста

незадовољства води у секте. У времену отуђења, кад људи, посебно млади, немају
могућности да директно учествују, партиципирају у друштву, и кад им недостаје
дубља културна укорењеност, често приступају овим друштвима». [1]
Истраживање социолога Златка Шрама спроведено међу суботичким
средњошколцима, указује на још један разлог приступања младих сатанистичким
сектама... «Налази нашег истраживања... показују да припадници окултизма и
сатанизма имају социопатске карактеристике. Ти млади људи, после савремених
магија, себе доживљавају као беспомоћне у погледу управљања властитим
животом и зато траже овоземаљског вођу. Ови дубоки унутрашњи конфликти
покушавају се решити `алтернативним` обрасцима религиозности». [2]
Избеглице, које су напуштањем места у којима су раније живеле, ишчупане из

корена, и на тај начин осуђене на губитак идентитета, безнађе и бесперспективност,
јесу једна од најпривлачнијих група за сатанистичке аниматоре. Нудећи им
комуникацију која се касније редовно покаже као дефектна, инвалидна и
разарајућа, те помоћ у храни, одећи, обући и запошљавању у иностранству, секте
им се представљају као једини спасиоци. Одводећи у иностранство јефтину,
школовану и обдарену радну снагу, секте једним потезом остварују троструку
корист: повећавају број својих присталица, тим и своје новчане приходе, а својим
налогодавцима омогућавају кориштење најдаровитије и најјефтиније радне снаге.
У свим социјалистичким земљама сатанистичке секте су настојале и настоје да у

своја кола упрегну друштвене елите или бар њихов најутицајнији део – политичке
елите. Ово ради тога што су врхови секти свесни да «елите нису само пасивни
одраз ситуације него битно утичу на њу» (Бартон и Хајли). У овим земљама
простор деловања политичких елита био је изузетно широк, а њихов утицај на
судбину обесправљених маса становништва развијен до неслућених размера. Због
тога су оне могле, не само да утичу на ситуацију него и да мењају смерове
историјских процеса народима којима су владали. Комунистичке елите су имале
потпуну слободу за све врсте понашања, па и за подвођење сопствених народа
сатанистичким сектама. Кад се то има у виду постаје јасно зашто је Шјоко Асахара,
нудећи Русији економску и другу помоћ, настојао да задобије наклоност Руслана
Хазбулатова, тадашњег председника Врховног совјета Русије, Александра Руцкоја,
Јељциновог потпредседника и Олега Лобова, секретара Савета безбедности Русије,
а преко њих и самог Јељцина. Да његова настојања нису остала безуспешна
сведочи број присталица које «АУМ Шинрикјо» има у Русији.
Да стваралачка интелигенција није поштеђена сатанистичке обраде говоре

програми освајања људских душа, најмодерније фабрике за производњу оружја за
масовно убијање, моћни утицаји секти на нека друштвена збивања и покрете у
30
свету, чији аутори и носиоци могу бити само врхунски ствараоци, као и имена
неких познатих интелектуалаца уско везаних за делатност ових секти у појединим
земљама. Тако се на пример тврди да је професор др Љубиша Ракић, бивши
министар без портфеља у влади Милана Панића и шеф Професорске академије за
светски мир у Београду, члан Мунове `Унификационе цркве`. Он, истина, «одриче
било какву везу са идеологијом секте, али је учествовао у неким њеним
активностима, често истичући `велику улогу` господина Муна у светским
мировним пословима». [3]
Хидео Мураиа, магистра физике, и једног од најталентованијих младих физичара

Универзитета Осака, заврбовао је Шјоко Асахара, гуру секте «АУМ Шинрикјо», да
ради за његову секту на производњи хемијског и другог оружја за масовно убијање.
НАПОМЕНЕ:
[1] «Политика», Београд, 31. март 1995, стр. 14.
[2] «Вечерње новости», Београд, 9. април 1995, стр. 13.
[3] «Илустрована политика», Београд, 10. јун 1995, стр. 37.
ЗАШТО САВРЕМЕНИ ЧОВЕК

ОДЛАЗИ У СЕКТЕ
Аутори студија о сектама наводе три групе разлога зарад којих савремени човек
приступа сектама и то су: психолошки, социјални и материјални. Мишљења смо да
се са те три категорије узрока не исцрпљују сви разлози због којих људи
приступају сектама. Остаје, бар, још једна категорија, коју аутори, посебно
римокатолички, заборављају или намерно занемарују, а то су религиозно-црквени
разлози.
Психолошки разлози
Савремени човек живи у једном отуђеном свету. На радном месту, у граду, на

улици, у небодеру у коме станује, у биоскопу, позоришту, на фудбалској утакмици,
он је један од многих, безначајан број у мноштву. Комшије не познаје, са њима
размењује само промрмљане поздраве и погледе са значењем: «зар се од некуд
знамо?»... Родбина је просторно, временски, а и душевно удаљена од њега. Свако
се брине само о себи. Чују се, истина, понекад телефоном, али и то само
конвенционално. Састану се можда једном годишње: на слави, свадби, најчешће
кад неко умре!? Или можда ни тада! Његова личност је потиснута, он делује и ради
као аутомат. Осећа како не влада својим животом и судбином, сви о њему више
одлучују од њега самог. Негде га распоређују и шаљу, а њега не обавештавају ни
куд иде, ни зашто иде. Његови проблеми су само и искључиво његови, никога није
брига шта се с њиме дешава. Он је тачка или, у најбољем случају, цифра на
компјутерској листи. Данашњица му је суморна, сутрашњица туробна, будућност
31
његове деце несигурна. Он је «сламка међу вихорове». Треба му да припада некоме
уз кога ће осећати сигурност, топлину и извесност. Потребна му је нека заједница,
неко друштво, које ће га схватити, разумети, заштитити и пружити му утеху, бар,
понекад. Све то, у својој пропаганди, врло слаткоречиво и у «огромним
количинама» нуде секте и њихови мисионари. Све што нуде и што дају, разуме се,
све је то само привид и служи за једнократну употребу.
Социјални разлози
Секте су мале, добро организоване друштвене заједнице. Њихови чланови се

међусобно познају и чврсто су повезани. Међу њима постоји нека врста
солидарности и заједништва. Прискачу у помоћ једни другима, заједнички деле
радост и жалост. Солидарношћу и заједништвом секте се показују другачијим и
«бољим» од постојећег, урбанизацијом и компјутеризацијом, отуђеног света, пред
којим човек осећа страх. Секте га растерећују од недефинисаних страхова пред
друштвеним силама, пружају му уточиште, задовољавају неке његове основне
друштвене потребе (потребе за дружењем, друштвеним значењем), стављају га,
иако у малом кругу, у центар друштвених збивања, он постаје неко. Све то тако
изгледа у очима прозелита. А, ако и има нешто од тога, онда су то само кулисе и
декор, иза кога се крије Сатана – душевна и духовна пропаст сваког оног ко се
макар и мало приближи њему и његовим ученицима.
Материјални разлози
У кризним и бурним временима, у којима секте имају највише успеха, људима

недостаје све, а најчешће оно што је неопходно за одржавање голог живота: хлеб,
одећа, обућа и утеха. Секте врло спремно прискачу «у помоћ» и тако користе
народне несреће за ширење свог утицаја и придобијање новог чланства. Конвоји
њихових возила путују од једног до другог кризног жаришта нудећи унесрећенима
хлеб, одећу, обућу и « утеху». Многе од њих поседују болнице, домове за старе и
изнемогле, дечије установе (јаслице, вртиће, обданишта), школе, омладинске
домове, у којима «бесплатно» лече, школују и збрињавају оне које су невоља или
несрећа упутиле на њихову милост. Цене те и такве бриге, чак и у финансијском
погледу, врло су високе и плаћају се целога живота.
Религиозно-црквени разлози
У савременој црквеној организацији међуљудски односи су умногоме

бирократизовани, наглашено званични, свештенство удаљено од пастве, према
којој, неретко, има чиновнички однос. Контакт са верницима сведен је на ритуални
део посла, без дубљег понирања у њихове животне проблеме. Тумачење Речи Божје
и Христове Истине обавља се рутински. Та бирократизованост, званичност,
рутинерство и чиновнички однос с једне стране удаљава људе од Цркве, а с друге
32
стране приближава масу верски необразованих, колебљивих и наивних верника
сектама чији се интерперсонални односи одликују већом спонтаношћу и
харизматичношћу и омогућавају непосредније учешће у ритуалима и религиозном
животу заједнице. Секте обећавају вечни рај, и то овде на земљи, што је врло
привлачно за људе оптерећене бројним невољама. Оне обећавају вечно блаженство,
што магнетски делује на људе обузете егзистенцијалним страховима и прикраћене
у испуњавању најнормалнијих жеља. У општем цивилизацијском мраку, секте се
вешто намећу покушавајући да играју улогу звезде водиље.
МЕТОДЕ РАДА, УНУТРАШЊА ОРГАНИЗАЦИЈА,

ДИСЦИПЛИНА И НАЧИНИ СТИЦАЊА
МАТЕРИЈАЛНО-ФИНАНСИЈСКИХ
ДОБАРА САТАНИСТИЧКИХ СЕКТИ
Методе рада
Методе деловања сатанистичких секти су врло разноврсне и крећу се од личних

разговора њихових мисионара са грађанима на улици, у парку, у кафани, на пијаци,
у возу, на гробљима, у продавницама, преко организовања предавања на јавним
трибинама, школама и универзитетима, спортским стадионима, наступа на радију и
телевизији појединаца и група, организовања камповања и семинара за омладину,
до нуђења разноврсне помоћи појединцима, породицама, предузећима,
друштвеним организацијама, па чак и државама. Секте све то чине да би за себе
обезбедиле могућност рада и освајања људских душа.
У време посете Шјока Асахаре, гуруа јапанске секте «АУМ Шинрикјо»,

најеминентнијим личностима руског политичког живота, његова секта је имала
свакодневну једночасовну емисију на популарном радио «Мајаку», затим
тридесетноминутну на телевизијском каналу «Два пута два», и кад год је вођа
зажелео могао је да на Олимпијском стадиону, у Москви, организује масовне
верске оргије. Асахара је своје проповеди држао у Кремљу и на Московском
државном универзитету «Ломоносов».
Шјоко Асахара је нудио Руславу Хазбулатову да у виду помоћи СССР-у, на

јапански рачун, изгради у овој земљи две фабрике здраве хране, једну болницу,
изврши рестаурацију и конзервацију бројних уметничких вредности и дâ милион
шприцева за једнократну употребу.
Секте организују концерте и плаћају наступе својих музичких група и састава, који
музиком пропагирају сатанистичке начине опуштања, одмора и релаксације. Тако
Вишнавска секта «Веда» организује концерте групе «Нитјанда», која изводећи
староиндијску музику резултирајућом фреквенцијом доводи слушаоце у стање
опуштености «алфа стање – стање немисли».
33
Организовање камповања и семинара за омладину, у току летњег и зимског
школског одмора, секте посвећују посебну пажњу. На тим семинарима гуруи
излажу своје вероучење младима, припремајући их, на тај начин, за пријем у секте.
Један од таквих кампова је стални камо ОТО-а «Лаштал» у Вршцу. У њему су, уочи
овог рата «септембар 1990), одржали свој скуп представници свих ложа ОТО-а из
бивше Југославије. Ту су разрадили тактику и договорили се о мерама које ће
предузети ради убрзавања распада Југославије.
Издавачка делатност сатанистичких секти представља посебно неговано подручје

њиховог рада. Широм света, па и у нашој земљи, најпознатије издавачке куће
издају, штампају и рекламирају дела Алистера Кроулија, Лавеја и других
сатаниста. Бројни часописи, јефтиних издања и великих тиража, који се могу
добити на сваком киоску, пропагирају и шире сатанистичке идеје. Најпознатији
сатанистички часописи, у нашој земљи су: «Арка», «Треће око» и «Магична веза».
Но ни дневна штампа не заостаје много за њима. Најутицајнији листови штампају
дневне, месечне и годишње хороскопе, други, пак, саопштавају виђења самозваних
пророка, видовњака, гатара и других варалица (деда Милоје, Вава, Клеопатра,
Миља Вујановић и др.).
Комплетна методологија (методе, поступци, дејства) сатанистичких секти

осмишљена је и разрађена у најпознатијим педагошко-андрагошким и
психолошким институтима Европе и Америке, а срачуната је на преобраћање,
вођење и завођење људи, нарочито младих.
Унутрашња организација
Сатанистичке секте организоване су на принципу војне субординације. На челу

секте стоји њен оснивач – «отац», «вођ», «учитељ», «гуру». То је обично
високообразована, и за ову врсту послова, специјално изабрана и едукована
личност са изразитим особинама вође. Њему се придају божанска својства, а његов
ауторитет је неприкосновен.
Прву нижу степеницу испод вође чине «министри». Тако постоје министри и
министарства за: спољне и унутрашње послове и безбедност секте, науку и
технологију, производњу, одбрану, финансије, информисање, односе са другим
сектама, итд. Иза њих долазе «високи официри», «официри», «подофицири» и
«свештеници». На дну ове Паркисонове пирамиде су обични чланови који се у
жаргону секте зову браћа.
Министре, високе официре и официре, као и шефове филијала широм света

именује и поставља «отац» секте.
Унутрашњи живот секте почива на строгој централизацији послова и односа. Свим

пословима секте, у целом свету, чак и међусобним односима чланова, па и брачним
34
везама, управља се из једног центра. Подручне филијале – ложе и огранци –
обавезни су да беспоговорно извршавају сва наређења која стижу из центра.
Дисциплина чланства
Дисциплина чланства заснива се на тоталној потчињености ауторитету

харизматског вође секте. Оног тренутка када уђе у секту, појединац губи властиту
личност и приватни живот – постаје роб. То се постиже бројним, научно
разрађеним методама испирања мозга, свакосатне и свакодневне контроле живота и
рада и дисциплиновања чланова секте. Сваки кандитат, прије уласка у секту, дужан
је да попуни упитник и одговори на бројна питања везана за његов приватни живот,
политичку и верску припадност, навике, личне и породичне болести, интересовања,
стручну оспособљеност, друштвене везе, дотадашње функције у друштву, планове
за будућност, итд. Упитник је, у ствари, тест личности, који после попуњавања
представља фотографију особе која га је попунила са свим њеним особинама и
својствима.
Након тестирања, руководство секте одлучује да ли је кандидат подобан за пријем

у секту. Ако је одлука позитивна, примљени се упућује на вишедневне курсеве на
којима се спроводи испирање мозга, убеђивање, ломљење воље и сламање сваког
отпора. Све се ради с циљем да се потпуно загосподари личношћу новопримљеног.
Да би се то постигло, поред сталне вербалне пресије и потпуне физичке изолације,
користе се и друге методе – дрога, сугестија, хипноза, свакојака обећања, развијање
страха, развијање осећања кривице, итд. Обуку изводе, за ове послове посебно
школовани, стручни учитељи, по плановима и програмима, које су припремили у
свету најпознатији психолози, психијатри, социолози и други стручњаци. Методе
рада и способности учитеља описао је Вук Андрејевић, младић из Београда, који је
успео да се уз неизмерну упорност и залагање родитеља, ишчупа из раља секте која
себе назива «Унификациона црква». Он каже: «Имали су невероватну способност
да те натерају да се усредсредиш на лекције и да дођеш у стање повишене
сугестибилности. Потом, ту је и усредсређивање на молитве, при чему, наравно,
искључујеш све друге мисли. А говорили су нам да у молитвама треба да
проведемо малтене цео дан! Иначе, биле су обавезне две колективне молитве,
ујутру и увече, а у међувремену си морао сам да се молиш. Па и кад радиш и кад си
на улици да нађеш времена да се усредсредиш на нешто, да се молиш, мантраш,
метанишеш...» Чим је помислио да побегне из секте «прорадила је она невероватна
моћ убеђивања и сламање отпора... и тај ужасни страх. Поред оног «проћи ће као
Јевреји», упорно је понављана прича како је Мун говорио: «Онај ко напусти секту,
боље да изврши самоубиство». Придодавано је томе, наводно проверено, искуство
неких младих људи који су се отргли па су у «палом свету» од родитеља или
околине доживљавали свакојаке тортуре и репресије, чак су неки и трагично
окончали...» [1] Круг страха овим се не затвара. Код чланова секте вође и учитељи,
систематски и свакодневно развијају осећање кривице за свако неизвршено
наређење. То је горе од било каквог укора или казне. Тако људи постају
35
програмирани роботи. Ако неко и успе да се извуче из ждрела секте, потребно је
много времена, стрпљења, љубави и стручног рада са њим да би се повратио у
нормалан живот. Наиме, потребно је депрограмирати и репрограмирати његову
свест. У САД и неким земљама Западне Европе постоје специјализоване
психијатријске клинике и стручњаци који се баве депрограмирањем свести бивших
припадника сатанистичких секти. Излазак из ових секти отежавају и неке
друштвене организације у Америци које се, под видом борбе за заштиту
индивидуалних права и слобода, боре против репрограмирања свести и повратка у
нормалан живот залуталих. Те организације су масонске експозитуре задужене за
заштиту интереса сатанистичких секти.
Казне за кршење дисциплине секте су веома ригорозне. За мање прекршаје,

недисциплиновани чланови секте кажњавају се шибањем, забраном узимања хране,
воде и кориштења санитарних уређаја. Неретко такве чланове хапсе и држе их у
зато специјално припремљеним просторијама.
Колебљиви и неодлучни чланови подвргавају се сламању воље дрогирањем и

омамљивањем отровним гасовима и на тај начин присиљавају да остану у секти.
За теже прекршаје казне су драстичне: убиство, наређено самоубиство, тровање,

итд. Недавно (јун 1995), «у једној згради јапанске секте «АУМ Шинрикјо»
пронађена је чудна направа коју су конструисали чланови научног тима секте.
Направа је служила за кремацију чланова секте умрлих под чудним околностима,
или противника секте које су њене ударне групе киднаповале а лекари убијали
леталним инекцијама. Направа је величине мртвачког сандука, а ради на принципу
микроталасне рерне». [2] Чланови ове секте и на друге начине врше ликвидацију
својих противника. Они су «16. маја 1995. направили и поштом послали пакет-
бомбу градоначелнику Токија Јукију Аошими, која је експлодирала у његовој
канцеларији. Секта је том експлозијом, која је тешко повредила градоначелниковог
секретара, желела да онемогући хапшење преосталих чланова свог руководства
који су тада још били на слободи». [3]
Казне убиства примењују се на све «одговорне» без обзира да ли су обични

чланови или високи функционери секти. То се десило 25. априла 1995, Хидео
Мураиу, министру за науку и технологију секте «АУМ Шинрикјо», кога је, тога
дана, пред ТВ камерама и наочиглед масе радозналаца и репортера избо кухињским
ножем младић корејског порекла Хиројуки Ђо. Зналци метода дисциплиновања ове
секте тврде да је убиство наручено јер су чланови руководства били веома
незадовољни понашањем Мураија пред ТВ камерама, стално се плашећи да би, у
обичном животу несигуран, научник могао на крају да призна да је учествовао у
производњи сарина којим је извршено тровање у токијском метроу. [4]
Начини прибављања
материјално-финансијских средстава
36
Начини прибављања новца имају двоструку функцију: као средство богаћења
руководећег слоја и обезбеђивања новчаних средстава за оперативне функције и
као метод дисциплиновања обичног чланства секти. У свакој сатанистичкој секти
на снази је правило да поред тога што сваки члан који приступа секти мора да се
одрекне приватног живота и сав посвети раду организације, дужан је да потпише
детаљан извештај о свом имовном стању и да сву имовину преда секти и њеном
руководству на располагање. Од новопримљених чланова се узимају и ситнице:
перорези, нотеси, телефонске картице, па и поштанске марке. Старије особе
присиљавају да напишу тестамент којим целу имовину завештавају секти.
«Министарство финансија» секте води рачуна да од одузете имовине чланова
ништа не остане неискориштено. За узврат чланови секте «на кашичицу» добијају
храну и друге потрепштине за свакодневни живот. Живи се спартански уз врло
оскудне оброке. За куповину било које ситнице потребно је поднети молбу вишим
органима секте, као и рачун да би се куповина оправдала. И «свештеници» секте
морају имати «министарски» потпис за све што набављају.
Код већине сатанистичких секти, код нас, новопримљени чланови приликом

иницијације плаћају од 50-100ДЕМ. Сем овога, чланство је дужно да централној
благајни секте плаћа порез – десетину својих годишњих прихода.
Део прихода секте стичу свакодневним радом својих чланова. Уколико секта
обезбеђује посао и средства рада, што је чест случај, онда је радник дужан да сву
зараду преда благајни секте, а за живот добија, тек толико, да може да опстане.
Тако је Вук Андрејевић, док је припадао «Унификационој цркви», проводио на
улицама Њујорка по цео дан продајући слике и друге предмете и зарађујући по 400,
а за храну је добијао једва 11 долара дневно.
Посебно изабрани и проверени чланови секти баве се шверцом дроге, трговином

оружја и људских органа. Уколико неко од њих покуша да се осамостали,
«официри» задужени за безбедност секте одмах га ликвидирају.
Да се секте стварно баве трговином оружја показала је истрага приликом хапшења

саудијског магната Аднана Кашорија и његове супруге у Швајцарској 1989. године.
Тада је непобитно утврђено да је овај саудијски милијардер највећи део свог
огромног богатства стекао тргујући оружјем у сарадњи са припадницима
сатанистичких секти.
Што се тиче трговине људским органима која је, нажалост, данас врло развијена,
постоји оправдана сумња да је шеф секте «Прави сатанисти» из Београда, звани
Сатан Панонски, као припадник војске Републике Хрватске, учествовао у вађењу и
продаји виталних органа ухапшеним Србима у Хрватској. Рука људске правде, по
свој прилици, није га стигла, али Божја га неће мимоићи.
Јавна је тајна да сатанистичке секте на својим рачунима и у сефовима

најпознатијих банака у свету имају огромне количине депонованог новца, злата и
других вредности. Поред тога, располажу великим бројем акција у
37
најпрофитабилнијим западним фирмама, као и другим бројним покретним и
непокретним добрима. Кад се све то зна поставља се питање јесу ли то само њихова
средства или у њима још неко партиципира и, могу ли се стећи само на начин како
их секте стичу или се дотирају из неких других извора и буџета.
НАПОМЕНЕ:
[2] «Политика», Београд, 13. јун 1995, стр. 3.
[3] «Политика», Београд, 13. јун 1995, стр. 3.
[4] «Политика», Београд, 25. април 1995, стр. 5.
СЕКТЕ РАСТАЧУ
ПОЈЕДИНЦА И ПОРОДИЦУ
Верске секте, било да проповедају пацифизам, космополитизам или брутални

милитаризам, доприносе ентропији друштва и «атомизацији човечанства» [1] јер
растачу појединца, породицу, традиционални хришћански морал, разбијају нацију
и државу и на тај начин припремају терен за успостављање Новог светског поретка.
Растакање појединца
Сатанистичке секте, али не само оне, захтевају од сваког појединца одрицање од

личних мисли, судова и осећања, потчињавање до губитка властитог ја и сопствене
индивидуалности. Тако се репресивним мерама секте формира послушна личност,
којој се секта приказује као једино сигурно уточиште, а остали свет као нешто
страно, неприхватљиво и непријатељско. Овакав однос нарочито се примењује
према прозелитима.
Доктрина, обреди, настава на курсевима и семинарима, унутрашња комуникација,

свакодневни живот и рад, па чак и одмор и релаксација тако су осмишљени да се
кроз њих чланству у свест уграђују: секташка идеологија, бришу лични ставови,
убеђења, сећања, осећања и прошлост и на тај начин ствара личност-робот погодан
за манипулацију и за извршавање свега онога што од следбеника тражи секта или
њен вођа, па макар то било и најгнусније, криминално дело.
Средства обезличавања индивидуалности су сатански разноврсна и редовно

свирепа и аморална. Да би сломили, затупили и заглупили човека сатанисти
примењују разне облике појединачних и колективних медитација: мантрају,
хипнотизирају, призивају зле духове и духове предака, моле се Луциферу,
исцрпљују га неспавањем, лошом и недовољном исхраном, монотоним животом и
исцрпљујућим радом, кориштењем дрога и других хиперстимулатора. У растакању
личности иде се и тако далеко да родитељи – припадници секте – под присилом,
хипнотизирани или омамљени дрогом, посматрају како црни магови
38
злоупотребљавају њихову женску и мушку децу. Услед тога више од половине
припадника сатанистичких и њима сродних секти има психичке проблеме. «Они се
по правилу касно откривају, тек пошто сатанска друштва појединца одсеку од
правог живота и сведу на статус фанатичног роба који слепо верује сатанском
вођи». [2]
«Др Форбс Винслов утврдио је да је у Америци, само у неколико година, 10.000
људи, који су се бавили спиритизмом, завршило у лудницама». [3]
Растакање породице
Сатанистичке секте својим члановима императивно налажу раскидање свих веза и

односа са породицом, ближом и даљом родбином. Индоктринацијом која се
непрекидно спроводи, а нарочито за време обреда, од следбеника се без увијања
тражи разарање породице, одбацивање родитеља, масакрирање жена и деце.
«Ишчупај мајку из свога срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази
стомак твоје жене, и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара.
Јер ако то не урадиш ти својом вољом, онда ћемо то учинити ми упркос твојој
вољи. Тако ћеш стећи свету тајну Грала у храму Гнусоба... Ако учините само корак
на овој стази мораћете неизбежно доспети до краја» [4], поручује црни маг
Сатаниним верницима. Или, такође, у току обреда мајстор храма пита једног од
жреца: «Да ли су браћа нахрањена?» [5] Жрец му одговара: «Лешевима своје деце!»
[6] Под утицајем овакве индоктринације, један млади, на срећу, сад већ бивши
сатанист, рекао је мајци: «Више те не сматрам мајком и ако умреш, брига ме...» [7]
НАПОМЕНЕ:
[1] Др Марко С. Марковић, «Православље и Нови светски поредак», Библиотека
«Политика и образ», Београд 1994, стр. 95.
[2] «Политика», Београд, 31. март 1995, стр. 14.
одбор Епархије жичке, Краљево 1994, стр. 99. и 100.
МАСОНЕРИЈА И САТАНИСТИЧКЕ СЕКТЕ

РАЗАРАЈУ НАЦИЈЕ И НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ
Масони су непријатељи сваког националног добитка и вредности: државе, цркве,

културе, политике, економије, елита, програма, па чак и патриотских осећања, јер
39
се они «својом инферналном дијалектиком уздижу изнад патриотских осећања и
политичких идеологија». [1]
Есенција масонског односа према националним државама, посебно националним

монархијама и националним црквама, изражена је у сижеу програма Адама
Вајсхаупта, оснивача сатанистичко-масонског реда «Друштва баварских
илумината»: «Удавити последњег свештеника цријевима последњег краља».
Будући да су националне елите мислећи и водећи слој сваког народа и као такве
незаобилазна препрека на путу остварења масонског циља – светске империје –
слободни зидари су их, где су год могли «побили, или сплеткама оцрнили или их
прогласили ненапредним и реакционарним». [2] То су урадили у свим земљама где
су комунисти и наци-фашисти били на власти.
Обрачун са националним државама масони су отпочели француским

револуционарним покретом крајем 18. века. «Енглески масони видели су, у
револуционарном покрету у Француској, могућност да разоре старог такмаца,
државу бурбонских краљева, и да прошире свој утицај на европском континенту.
Финансирали су припреме и извођење револуције, а водећи француски масони,
«Јакобинци», преузели су фанатично вођство у преврату и убиству краља, у
безумном револуционарном терору. Под видом ослобођења од аристократије и
монархије, масони су успоставили власт и контролу над француским народом и
државом. Та владавина је, са мањим прекидима, настављена до наших дана». [3]
Револуционарни пожари «од 1831, 1848. и 1870. били су, опет, у име демократије
или комунизма, а са циљем да оборе закониту, бар формално хришћанску, власт и
успоставе масонску христоборну надмоћ. У Првом светском рату, Масонерија – сад
већ прва међу светским силама – имала је и своје `ратне` тајне различите од
савезничких. Две моћне монархије, Немачка и Аустро-Угарска су срушене, Руску,
англосаксонски масони су инфицирали демонским вирусима комунизма, да би је
изнутра разорили». [4] Идеолошке припреме за разарање руске националне државе
почеле су много раније. «У православној Русији они су на живот државе и друштва
утицали још од Петра Великог, а одлучно се борили против монархијског државног
уређења... Њихова слободнозидарска (примедба аутора) рушилачка делатност
омогућила је... долазак бољшевика и најстрашнији рат који је поведен против
Цркве Христове још од Диоклецијанових времена». [5] Разарање руске монархије
масони су помагали и финансијски. «Баснословно богати јудејски банкар Јакоб
Шиф, дао је Троцком 20.000.000 долара (или његових или Ротшилдових, или
специјалног ратног фонда америчке државе) и послао га, из Њујорка да разбукти
револуцију коју је Лењин већ био отпочео у царској Русији. (То није била ни прва
ни последња помоћ Јудео-банкара комунистима.) Лењинов прелаз из Швајцарске у
Русију, пломбираним дипломатским возом, преко Немачке, удесио је јудејски
банкар, мајор Макс Варбург, који је играо улогу шефа Кајзерове обавештајне
службе. Све је ишло глатко у добро организованом масонском систему. Из
америчке касе, много је новца испумпано и касније, да се потпомогне нова
нефункционална бољшевичка држава. И тада, као и сада, америчка држава је била
40
прћија Јудео-банкара». [6] Да у бољем положају од САД у односу на масоне није
ни енглеска држава, казује истрага која је крајем јула 1995. покренута у британском
парламенту. Наиме, «Комитет за унутрашњу политику британског парламента је
покренуо истрагу о утицају масонских ложа на јавни живот и судбину људи, па ће
се ускоро највиђенији масони појавити пред посланицима и сведочити о сумњама
да иза сцене и изван правила помажу једни друге, измичући тако стандардима
јавног живота». Иницијативу је покренула група посланика на основу сумњи да су
неки важни послови, од продаје државног земљишта приватницима до бољег
запослења, склопили изван јавних а по правилима масонских ложа. Посланици
посебно истичу масонске ложе које делују у парламенту и британској власти, а има
их, тврде, од Доњег дома, преко Министарства иностраних послова до, што је
нарочито загонетно, полиције.
У парламенту је најпознатија и једина, на известан начин, јавна масонска ложа «Њу

велкам», основана 1929. године. Британски масони су на најновије изазове и
говоркања одговорили променом досадашњег стила и на известан начин се
отварају јавности. Они сада имају и представника за штампу, који се може позвати
у било које доба, а у згради велике ложе у улици Грејт Квин у Лондону постоји и
музејска поставка коју може посетити ко год жели. У музеју масона могу се купити
и масонска обележја, а према изложбеној поставци, нарочито по разгледницама и
писмима, може се јасно сазнати ко је у прошлости и понеко из садашњости био или
јесте масон. [7]
Но, да се вратимо, још мало, бољшевицима и улози коју им је доделила масонерија

у ломљењу руске националне државе. Према Збигњеву Бжежинском, данас,
водећем масону у свету, бившем саветнику за националну безбедност, бившег
председника САД Џимија Картера и директору и идеологу Трилатерарне комисије,
улога бољшевизма у Русији састојала се у томе «да се ограниче последице једног
националног буђења...» Један француски новинар је из овога извукао закључак:
«Без Стаљина, царистичка Русија би постала шовинистичка модерна диктатура,
много опаснија него бољшевичка Русија». [8] «Са Совјетским савезом се могло
дискутовати, као са мањим злом, јер је бољшевизам зауздавао руски
империјализам, али према националној Русији не треба имати милости». [9]
САД, прва модерна масонска творевина, конгломерат народа и вероисповести,

савремена Вавилонска кула, инструмент масонског силеџијства у међународним
односима на планетарном нивоу, настоји свим силама, данас, да свету наметне
«америчко самовлашће и хаос». «Посредством услужних међународних
организација, председник Сједињених Држава се већ понаша као да је господар
света, горе него некада турски султан. Али, пре свега, он не може стварно владати
светом пре но што Русија, као атомска сила, не буде потпуно уништена. А, што је
најгоре, он никада неће ни постати господар света него може само бити обична
лутка у рукама оних који нас гурају у светску катастрофу. Стога је за сада
западним државницима најважније да руску провалију прошире и народе на том
сектору или доведу до узајамног истребљења или их сами униште. Југославија је
само прва етапа у том процесу». [10]
41
Што се тиче Срба, рад масона на разарању српског бића и његовог националног
идентитета и интереса може се пратити кроз цео 18. и 19. век. У 20. веку њихово
деловање очитује се у настојању да се ослаби и расточи млада српска држава. У
овом веку масонска делатност се манифестовала у учешћу у припремама,
финансирању и организовању урота, завера и атентата и подгревању српских
династичких борби, гурању Срба и Србије у ратове и мултинационалне државне
творевине; задовољавању хрватских захтева кроз уступање дела српског
становништва и територија Хрватској; окретању светског јавног мњења и влада
држава савезница против праведне борбе српског народа за слободу и ликвидацију
комунизма у току Другог светског рата. По завршетку тога рата, слободни зидари
су, преко Черчила, довели комунисте на власт у Југославију и политичком
потпором у свету, помагали одржавање те интернационалистичке сабласти.
Посебан успех на плану разарања српског националног бића, масонерија је

постигла, преко својих експоната комуниста, кад је издвајањем из његових недара,
појединих делова народа, формирала фантомске нације: муслимана, македонаца и
црногораца.
Примера за хушкање и деструктивно понашање масонерије према српском народу,

у његовој историји, има много. У планирању, финансирању и извођењу Мајског
преврата 1903, масони су активно учествовали. «Данас се, на основу доступне
грађе са сигурношћу зна ко је од учесника завере био у организацији слободних
зидара. То су, пре свега, трговац Никола Хаџи Тома, адвокат Алекса Новаковић,
поручник Божин Симић и капетани Стеван Шапинац и Милан Гр. Миловановић... у
завери (је) био и Ђорђе Вајферт (дакле од цивила: Авакумовић, Генчић, Аца
Новаковић и Рајковић са Вајфертом) и он (је) дао 50.000 динара да се подели као
награда официрским породицама оних који буду при извршењу дела погинули».
[11] У завери је учествовао и геолог, масон Душан Јовановић [12], који је Апису
набавио отров цијанкалиј.
У току Првог светског рата, неколицина хрватских емиграната, масона (др Анте
Трумбић, др Хинко Хинковић, Франо Супило, др Љубо Леонтић, др Динко
Тринајстић), у сарадњи са Србима, масонима (др Милан Сршкић, Вељко Петровић,
др Никола Стојановић, др Божа Марковић, др Павле Поповић) [13], на подстицај и
под окриљем енглеске масонерије формирају Југословенски одбор. Неки од
чланова овог тела, као др Хинко Хинковић, припадали су сатанистичком покрету.
За њега римокатолички и хрватски писац Миро Главуртић каже да је заједно са
Густавом Гајом био «пионир спиритистичког покрета у Хрватској» («Сатана», стр.
203). Одбор је радио на отцепљењу Хрватске од Аустро-Угарске и припајању
Србији, «што је представљено као јужнословенско питање, као савезничко
питање». Србија је чиста срца и раширених руку преузела на себе задатак
спасавања «хрватске браће». «Без тог геста Србије Хрвати, који су били на страни
Аустрије и Мађарске, доживели би судбину оних страна које су изгубиле рат.
Уједињењем са Србима и у њиховом друштву, Хрватима је дозвољен долазак у
Париз, на Мировну конференцију, где су се нашли међу победницима, па су чак
42
били саслушани по питању мирнодопских услова. Та значајна предност, добијена
уједињењем са Србијом, ипак није променила Хрвате и њихове реакције у односу
на Србе. Хрвати су само искористили прилику да избегну последице Аустро-
Угарског пораза. То је данас чињеница. За разлику од Хрвата, Срби су дубоко
веровали у уједињење српско-хрватског народа, спремни да реагују на принципима
националног јединства и да жртвују сваку српску посебност. Хрвати су своју
акцију третирали као склоност ка привременом јединству, условљеном
неповољним политичким и војним положајем хрватског народа у друштву
централних сила, не изузимајући могућност касније промене овог става, у
зависности од њиховог послератног положаја». [14] Хрвати су променили став. Та
промена коштала је српски народ, од 1941. до данас, преко два милиона живота.
Ако је од тога броја само половина била способна за биолошку репродукцију, онда
је то још, најмање, три милиона «гробова нерођене српске деце».
Под утицајем енглеских и француских слободних зидара 1. децембра 1918.

створена је Краљевина СХС – најтрагичнији промашај у дугачком низу српских
промашаја, трагичнији од косовског пораза. Овој катастрофалној националној
несрећи дебело су кумовали и српски масони на челу са регентом, доцније краљем,
Александром Карађорђевићем. [15] Ово је урађено и поред упозорења највећих
умова и најбољих синова српског народа да се то не чини (на пример војводе
Живојина Мишића). Тако је српски народ заведен и поведен својим вођама и
њиховим мегаломанским, слободнозидарским опсесијама изгубио сопствену
државу на линији Вировитица – Карлобаг – Јадран. «Сто четрнаест година је
требало», како каже познати српски историчар Милорад Драшковић, «сталног
надчовечанског напрезања да се држава створи. Па кад је створена, било је
довољно двадесет година да као последњи коцкари кућу раскућимо, праг
развалимо и огњиште угасимо». Све доцније грешке, заблуде и несреће везане су за
овај волонтерски промашај.
Пред почетак Другог светског рата, владајућа масонска камарила око принца –
намесника Павла Карађорђевића, уморна од непрекидних хрватских захтева за
територијалним проширењем и политичком аутономијом, решила је да са
Хрватима потпише уговор којим ће до ситница задовољити све њихове захтеве.
Потписан је споразум Цветковић – Мачек. Тим споразумом поклоњене су
Хрватској «бројне области које су одувек сматране српским...» [16] И овде је
масонерија радила иза сцене, делујући у правцу задовољавања хрватских захтева, а
на штету српских националних интереса. О томе Зоран Ненезић пише: «Остварење
споразума између хрватске и српске буржоазије и решавање `хрватског питања`
постало је императив политичких догађаја, посебно наглашаван из масонских
центара Енглеске. Доласком Драгише Цветковића на место председника владе
означило је и интензивирање преговора, а коначни текст августовског споразума,
познат под именом потписника Цветковић – Мачек (1939) – сачинио је један
посебан масонски комитет у коме су са српске стране били др Михаило
Константиновић, др Михаило Илић и др Ђорђе Тасић, а са хрватске др Иван
Шубашић, др Јурај Шутеј и др Иво Крбек. Потписивању споразума претходила је
интензивна активност у којој је знатног удела имала енглеска масонерија, јер је
43
`тежиште европске масонерије било прешло неосетно, али коначно са Париза на
Лондон`». [17]
Како се избијање Другог светског рата приближавало «енглеска и америчка

масонерија су предузимале низ мера како би преко слободних зидара у
иностранству обезбедили антинемачки отпор у земљама које су се нашле на удару
експанзије Трећег рајха». [18] У Југославији су тражене личности које би могле
организовати рушење пронемачке владе Цветковић – Мачек и кнеза Павла. У том
послу нашли су им се при руци слободни зидари под ВЛ «Југославија» који су били
у блиским односима са енглеском масонеријом. [19] У круг завереника ушли су
Слободан Јовановић, Драгиша Васић, Драгољуб Страњаковић, Живојин Балугџић,
сви слободни зидари. [20] Они су деловали из сенке, а у прве редове истурили су
немасоне [21] Живана Кнежевића, Михаила С. Косића, Србу Попова, Новицу
Милошевића, Светислава Вохноску, Данила Зобеницу и генерале Душана
Симовића и Бору Мирковића. Масонски план је успео: 27. марта 1941, војним
ударом, оборена је влада Цветковић – Мачек и намесништво на челу са кнезом
Павлом Карађорђевићем. Тако је убилачки гнев Хитлера и његове солдатеске
усмерен против српског народа. Знали су слободни зидари да је Хитлер диктатор
који је спреман да искорени сваки народ који се испречи на његовом путу. Таквих
усмеравања у току Другог светског рата, уз помоћ комуниста, било је много, све са
циљем да се смањи број Срба. Због тога је Броз на самом крају рата, у договору са
Американцима и Енглезима, наредио бомбардовање Београда и још неких других
српских градова, јер је било још доста Срба који «комунизам трпети неће».
Након упада Хитлерове солдатеске у Југославију, многи српски и хрватски масони

отишли су у емиграцију.
Хрватски масони у емиграцији: др Јурај Крњевић, др Иван Шубашић, Богдан

Радица, Иван Мештровић и други, настоје да од светског јавног мњења сакрију
злочине које Хрвати чине над Србима и да херојски отпор српског народа
окупатору прикажу као колаборацију са наци-фашистичким снагама. У томе се
нарочито истичу др Јурај Крњевић, који је уживао «масонску подршку Черчила»
[22], Шубашић, Богдан Радица и Илија Јукић. [23]
Масонско деловање, на ратним подручјима поробљене Југославије у току Другог

светског рата, није престајало. О томе говоре бројни документи. Занимљиво је, на
пример, да су сви Немци са којима је преговарала Брозова делегација 1943. у
Загребу, о заједничкој борби немачке војске и партизана против српских
националних снага и савезника, били масони (Ханс От, Хорстенау и други). «Са
партизанске стране у тим преговорима учествовали су В. Велебит, М. Ђилас, К.
Поповић, а доцније и М. Стилиновић, познати масон... Интересантно је да су
Владислава Рибникара из затвора на Бањици избавили слободни зидари». [24]
Масони су при крају рата битно утицали на догађаје у Југославији. Убрзали су

закључивање споразума Тито – Шубашић и конституисање ДФЈ. «Августовским
сусретом Тита и Черчила у Напуљу и Казерти (1944) утрт је пут поновним
44
разговорима Тита и Шубашића, а присуство Донована означило је и
заинтересованост САД за развој догађаја у Југославији. Занимљиво је да су Черчил,
Донован и Шубашић били слободни зидари.» [25]
У влади Тито – Шубашић четири министра «били су некадашњи слободни зидари

(Шубашић, Рибникар, Кржишник и Марушић), док је њен потпредседник такође
био слободни зидар (Милан Грол).
... У сазиву Трећег заседања АВНОЈ-а од слободних зидара били су и др Драго

Марушић, др Иван Шубашић, Милош Царевић, др Александар Белић, Божин
Симић, Милан Грол, Савко Дуканац, Никола Ђоновић, др Томо Јаничковић, др
Хинко Кризман, др Дуда Бошковић, др Виктор Новак. И у појединим владама
федералних јединица било је некадашњих слободних зидара, док је Резолуцију о
проглашењу нове Југославије прочитао др Синиша Станковић». [26]
«Слободни зидари у свим назначеним догађајима», пише З. Ненезић, «нису морали

одиграти пресудну улогу. Очигледно је једно – да их је било на свим странама и да
они јавно и мање-видљиво воде огорчену битку за изгуравање сопствених
концепција или концепција кругова чији су они били експоненти».
За разарање националног духа у Европи и свету уопште, масонерија користи сва

расположива средства. Једно од опробаних средстава, које јој је увек при руци, јесу
сатанистичке секте. Тим средством слободни зидари разједају бића националних
држава изнутра. Наиме, секте су бацили канцерогених својстава који убрзавају
труљење и распадање националног ткива и тим путем врше сондажу терена за
успостављање Новог светског поретка. Оне су, како неко рече, «претходнице Новог
светског поретка». Да секте најдиректније обављају задате им, антинационалне и
антидржавне, послове говоре њихове доктрине и њихова практична делатност.
Тако Вишнавска секта «Веда» тражи од присталица одрицање од њихове
националне традиције и забрањује им служење војске и учешће у рату. «САИ
центар за универзални духовни развој и образовање» захтева да се у СР Југославији
укине производња и забрани употреба оружја. Бахајска секта тражи укључивање
свих држава у Светску федерацију. Тим укључивањем би свака држава изгубила
национални и државни идентитет.
Секте у раду на дестабилизацији и растурању државних институција и држава не

бирају средства. Распон тих средстава креће се од уличне обраде и медијске
пропаганде до употребе најопаснијих бојних отрова и биолошких оружја. Бугарско
Министарство одбране, забринуто због израженог интересовања секти за војску, у
пролеће 1995. године, спровело је истраживање о њиховом деловању у Бугарској
армији и дошло до зачуђујућих открића. «Секташи су приступали ради врбовања
код 55 одсто официра и 35 одсто војника». [27]
Да су секте спремне да воде читаве ратове против држава доказ су пронађени

стокови оружја у складиштима секте «АУМ Шинрикјо» у Јапану. Јапанска
полиција запленила је стотине тона хемикалија од којих се производе бојни отрови
45
сарин, глицерин и киселине, од којих се праве најразорнији експлозивни
материјали. Сарином је извршено тровање путника у токијском метроу 20. марта
1995. године. «АУМ» је поседовао један војни хеликоптер, који је, према писању
штампе, набављен у Аустрији, а раније је припадао совјетској армији и неколико
минијатурних хеликоптера за разбацивање хемикалија и запрашивање поља. На
основу овога логично је претпоставити да је секта припремала рат широких
размера против јапанске државе и друштва.
Од антидржавног деловања секти, нису поштеђене ни државе чије их службе

продукују. О томе речито говори злочин у граду Оклахома Сити (САД), у коме је
страдало више од стотину особа, од којих је дванаесторо деце, а неколико стотина
их је рањено. Злочин је, према писању америчке штампе, организовао и извршио
Тимоти Меквејн, 26. априла 1994, «амерички ратни ветеран из заливског рата,
припадник секте «Дејвида», потурањем камиона-бомбе у један од пролаза зграде
федералне администрације да би се осветио федерацији за погибију 80 припадника
ове секте у априлу 1993. године».
За разлику од неких секти са протестантским предзнаком, чији припадници

одбијају ношење оружја (суботари, назарени), сатанистичке секте од својих
следбеника захтевају да оружјем врше масакре са што више жртава, са или без
самоубиства извршилаца. За извршавање терористичких акција изгледа да им, у
нашој земљи, највише одговара војнички – касарнски амбијент, јер су им на
дохвату руке оружје и жртве. Ову констатацију потврђују злочини извршени у
касарнама ВЈ у Шапцу и Врању, као и убиство и рањавање породице у Центру
војних школа у Београду.
Кад је у питању српски народ, његова држава и државне установе, врхунац

сатанистичког лицемерја и цинизма представља рат и распад Југославије
деведесетих година овог века, двоструки стандарди понашања међународних
организација према зараћеним странама у југословенском сукобу, медијско
демонизовање, клеветање, понижавање и обешчашћивање Срба, какво се није
десило ни једном другом народу у дугој историји човечанства. Антисрпску
пропаганду, у свету, својим неслогама и међусобним оптужбама, добрим делом,
хране и сами Срби. «По томе се види да ми још нисмо пречистили основне појмове
и не разумемо шта се с нама догађа. Нас је Запад осудио на смрт. Да ли нам је... то
постало јасно? Против нас су се удружиле најмоћније силе на Западу: трилатерална
комисија у Њујорку, која хоће да разбије Русију и све националне државе, а да
Европу дестабилизује најездом ислама; Католичка црква, која тежи уништењу
Православља; Немачка, која сања о буђењу своје старе политике «Drang nach
Osten», са обновљеном Аустро-Угарском или без ње; Турска којој се указала
прилика да повампири своје изгубљено отоманско царство. Свима је православна
Србија први камен спотицања на путу ка остварењу њихових циљева. Ништа нам
не вреди да се жалимо на њихову милост и сажаљење». [28]
Кад се све сагледа, постављају се бројна питања. Зашто су се сви набројани

непријатељи удружили и уротили против Срба? Зашто је избор за демонстрирање
46
непријатељства и отпочињање рата пао на Србе? Шта да се ради да би српски
народ и држава опстали? Како српски народ да одговори на сву ту мржњу?
Одговор је много једноставнији него што изгледа. Светски слободнозидарски

покрет систематски припрема Трећи светски рат, јер другачије не може
загосподарити светом. Требало је, само, пронаћи погодно место за отпочињање
сукоба, а да се свет не досети о чему се ради. Требало је пронаћи агресора и жртву,
и под изговором заштите угроженог, умешати се у сукобе и отпочети рат. Заиста,
нигде у Европи, као у Југославији, није се могло наћи еруптивније и повољније тло
за ратне мешетарије. Геостратешка важност Југославије гарантовала је уплитање
свих светских, европских и регионалних сила у југословенски сукоб, а религиозна
и етничка измешаност, међунационалне мржње које су страни окупатори вековима
потпаљивали и разбуктавали, братоубилачки и други ратови који су овде вођени,
идеолошке поделе наслеђене из Другог светског рата (партизани, четници, усташе,
белогардејци и други), комунистичка бестидност која је форсирала једне на рачун
других (увек на рачун Срба), били су фактори који су гарантовали да ће ратна
провокација успети.
Рат је почео и већ дуго траје. Срби су у њему до гуше. Има ли начина да се из њега
изађе, да се он заустави и да се спречи ширење ратног пожара на Балкан, Европу и
свет? Савез православних народа је једина овоземаљска сила, која својим
постојањем може слободнозидарског октопода, отелотвореног у САД и Немачкој,
спречити да прогута православне и словенске земље и народе.
На мржњу света према Србима, пројектовану од стране масонских «србофобичних

моћника», а проузроковану тријумфом антисрпског медијског лобија, Срби не
смеју одговарати мржњом, него, како рече Његова светост патријарх српски Павле:
«Живот треба осмислити по вери, угледајући се на претке и учинити све што
можемо за добро свог народа и читавог човечанства». [29] Кад Српство тако уради,
Бог ће му сигурно помоћи.
НАПОМЕНЕ:
[2] Др Ратибор Ђорђевић, «Масонерија», СФАИРОС, Београд 1994, стр. 19.
[6] Др Ратибор Ђорђевић, «Масонерија», СФАИРОС, Београд 1994, стр. 20. и 21.
[7] «Вечерње новости», Београд, 2. август 1995, стр. 8.
[8] Цитирано према: Др Марко С. Марковић, «Православље и Нови светски
поредак», Библиотека «Политика и образ», Београд 1994, стр. 18.
[9] Цитирано према: Др Марко С. Марковић, «Православље и Нови светски
поредак», Библиотека «Политика и образ», Београд 1994, стр. 18.
«Политика и образ», Београд 1994, стр. 11. и 12.
47
[11] Зоран Д. Ненезић, «Масони у Југославији 1764-1980», Народна књига, Београд
1984, стр. 246.
1984, стр. 244
1984, стр. 345.
[14] Др Лазар Марковић, «Срби и Хрвати 1914-1944», СКЗ, Београд 1993, стр. 14.
и 15.
1984, стр. 410
[16] Др Лазар Марковић, «Срби и Хрвати 1914-1944», СКЗ, Београд 1993, стр. 8.
1984, стр. 435.
1984, стр. 464.
1984, стр. 472.
1984, стр. 462.
1984, стр. 462. и 463.
1984, стр. 495.
1984, стр. 498.
1984, стр. 497.
1984, стр. 498.
1984, стр. 499.
[27] «Православље», Београд, брј 681-682, 1-15. август 1995, стр. 12.
«Политика и образ», Београд 1994, стр. 36.
[29] «Политика», Београд, 17. фебруар 1994.
САТАНИСТИЧКЕ СЕКТЕ
И ЦРКВА ХРИСТОВА
Основни циљ Сатане и сатаниста је оголити, опустошити, обезбожити и

расхристовити човекову душу. Управо због тога они, без трена предаха, нападају
Христову Цркву, јер знају да је она једини прави и истински чувар, бранилац и
лекар људске душе.
48
Будући да је Сатана духовно биће, «суптилни, спекулативни дух» [1], неоптерећен
телом, његова интелигенција својим коефицијентом надмашује и превазилази
људску, зато су форме и облици напада и ратова које он води против Цркве
разноврсни, камелеонски, метаморфозични и тешко препознатљиви. Распон тих
напада креће се од «голубије безазлености» - проповедања пацифизма и општег
братства међу људима до најбруталнијих насртаја на све што припада Цркви –
клеветање и обезвређивање свештенства и верника, рушења храмова, затирања и
обесвећивања светиња.
Све сатанистичке секте без обзира на име под којима обављају сатанску делатност,
програме, форме и облике вањског испољавања, од својих чланова и симпатизера
траже дефинитиван раскид са њиховом хришћанском, посебно православном,
прошлошћу, и, несумњиво, беспоговорно прихватање нових доктрина. То је
минимум који сваки сатаниста мора учинити да би доказао своју правоверност.
Вишнавска секта «Веда», захтева од својих прозелита одрицање од њихове раније

верске традиције.
Секта «Шри Ћинмој», под маском ширења мира и љубави међу људима, на рачун
православља, у српским земљама, проповеда хиндуистичку религију.
«САИ центар за универзални духовни развој и образовање», маскирајући своје

циљеве скаскама о изградњи духовног јединства народа света на принципима мира,
љубави и разумевања међу људима и народима, заговара стварање универзалне
светске религије.
Секта «Сатиа Саи Баба», чији је оснивач индијски гуру Саи Баба, а код нас
председник њеног огранка књижевница Весна Крмпотић, под фирмом уједињења
целог човечанства у будућем животу, протура идеју стварања светске «религије над
религијама» (Лесинг). Као први корак на путу остварења тога циља, припадници
ове секте намеравају, да на ушћу Саве у Дунав подигну храм свеопште религије, јер
верују да је Београд једно од средишта светског уједињења.
Секта «Ордо Темпли Оријентис (ОТО)» проповеда чист сатанизам, веру у Сатану
као једино божанство овог света, и на тој основи заговара брутално уништење свих
постојећих конфесија и стварање јединствене сатанистичке религије у свету.
Иза свих секташких пројеката о пацифизму и љубави, прича о братству,

универзализму и заједништву, стоји њихово јединствено настојање да се коначно и
заувек уништи православље и Црква Христова и на њиховим рушевинама изгради
светска сатанска религија, а тиме и секуларно царство масона, заједница робова
названа Нови светски поредак.
Православље је, данас, угрожено на свим странама. Угрожавају га ислам,

римокатолицизам, масони и парамасонске организације – ротаријанци,
сатанистичке секте и други. Није без разлога, у лето 1995, завапио Христо
49
Матанов, министар вера Бугарске, да православље у овој земљи треба заштитити.
Угрожавање православља у Бугарској, првенствено од секти, добило је такве
размере да се и држава забринула. «Да, заиста је Православљу у Бугарској потребна
заштита. Оно је кичма нације, не само за верујуће већ за све» [2], каже Матанов.
Архиепископ кипарски Хризостом суочен са опасношћу од масонерије, која на
Кипру узима све више маха, изнео је, у марту 1994. православни став о масонерији
у коме «истиче и упозорава да се, у исто време, не може бити члан Цркве и неке
масонске ложе. Наводна хуманост и спремност масона на помоћ су лажне и не могу
заменити хришћанску љубав према ближњима. Масонерија је вођена логиком
тајних група и ритуала и представља супротност православној вери» [3], истиче
архиепископ Хризостом. Православље у Русији подједнако је угрожено као и у
Бугарској, Србији и на Кипру. Само у Москви присутно је више од 400 секти.
Сверуски патријарх Алексије упућује вапијуће апеле властима да се најзад нешто
предузме против секти које су почеле да угрожавају живот друштва.
На путу остварења слободнозидарског циља, као препреке, нашли су се Српска

православна црква, српски народ и српска држава. Да би растурили српску државу,
слободни зидари морају, претходно, из живота српског народа елиминисати Српску
православну цркву, јер је Она једина духовна, национална и ничим
компромитована установа и државотворна вертикала која око себе може окупити
све снаге овога народа и тако осујетити, уз помоћ Бога, ову сатанску накану...
У расправослављивању овог мученичког народа и разбијању његове Цркве и

државе, по мишљењу масона, парамасонске организације (секте, ротари, клубови и
други), могу одиграти важну улогу. То је кључ и одгонетка вршљања бројних секти
и других организација по земљи светог Саве. Имајући у виду погубно деловање,
тих и таквих организација, на српски народ и његову Цркву, Свети архијерејски
синод Српске православне цркве је 11. марта 1994. године упутио упозорење
свештенству «да обрати посебну пажњу на појаву оснивања ротари-клубова широм
Југославије, што представља посебну опасност за Српску православну цркву и
Српски православни народ».
НАПОМЕНЕ:
[1] Лазар Мирковић, «Сатана говори», «Православље», Београд 1981, стр. 20.
[2] «Православље», Београд, број 681-682, 1-15. август 1995, стр. 12.
[3] «Православље», Београд, 15. март 1994, стр. 11.
САТАНИСТИЧКЕ СЕКТЕ КОЈЕ ДАНАС ДЕЛУЈУ

ПРОТИВ ИНТЕРЕСА СРПСКОГ НАРОДА
«ОРДО ТЕМПЛИ ОРИЈЕНТИС (ОТО)»

(РЕД ИСТОЧНИХ ТЕМПЛАРА)
50
Ова сатанистичка секта је, поред розенкројцера и неких других сатанистичких
организација, једна од најмилитантнијих, по душу најпогубнијих и друштвено
најштетнијих масонских производа. Она је у својим едикативним центрима, само у
овом веку, излегла толико злотвора и оних који мрзе Господа Исуса Христа и
Његову Цркву, толико генија зла и превратника, тако да када би Сатана у овом
тренутку обуставио продукцију деструкције и деструктиваца, питање је да ли би
човечанство у току следећа два миленијума успело да извида све ране и залечи све
боли које су му ови Валзевулови ученици нанели.
Секта о којој је реч, себе представља као директног наследника Реда витезова
милиције храма, или како се овај ред краће зове, темплари, храмовници. Па да
видимо ко су темплари, када су основани, ко их је основао, због чега су основани и
шта су најзад постигли.
Ред је званично основан 1119. године ради заштите ходочасника који су путовали у
Свету земљу. Ред су основали Иго од Пајна и Жофроа од Свете Љубави. Наиме,
познато је да су у средњем веку на ходочасничким путевима Европе, Мале Азије и
Палестине харали разбојници, лопови и гусари, па су темплари, бар у прво време
по своме оснивању, притицали у помоћ свима који би се нашли у ма каквим
неприликама на неком од тих друмова. Тих година основан је још један ред, близак
храмовницима, ред хоспиталаца, болничара светог Јована, који је у Јерусалиму
имао своје болнице у којима је лечио и старао се о болесним, рањеним и
повређеним ходочасницима и витезовима.
Ред помогнут од папа, европских царева, краљева и властеле, изузетно се брзо

развијао и богатио. Само неколико деценија иза оснивања располагао је бројним
поседима, градовима, манастирима и црквама у Палестини и Европи. Темплари су
били толико богати да су од енглеског краља Ричарда Лављег Срца купили острво
Кипар. Поред тога, бавили су се и банкарским пословима и преко зајмова држали у
зависности многе краљевске дворове у Европи. Уз све ово, потребно је упитати ко
су и какви су били темплари. Горњи (руководећи) слој реда чинили су царски
племићи и њихови питомци, масу ратничког слоја чинили су ситни, осиромашени
витезови, ритери. Једни и други били су примитивни, осиони, бахати и у
најбуквалнијем смислу речи неписмени људи. У то време и многи европски
владари нису знали да читају и пишу. У Светој земљи, поготово у Јерусалиму, у
коме је било седиште реда све до 1291, кад су се повукли у Европу, због губитка
Свете земље, затекли су образоване, притворне и свим мастима намазане јеврејске
учитеље, свештенике, фарисеје, садукеје, бројне припаднике хришћанских јереси,
који су у душама припростих ратника лако разорили веру у Господа Исуса Христа,
за кога су им рекли да он није Бог већ «мали побуњени роб», да се треба
ослободити «заблуде Еванђеља» и тако их завели на странпутицу езотерије, магије
и идолопоклонства.
Непуна два века по оснивању реда папа Климент V је 1312. године булом Vox in
exelso providam укинуо ред, а сва њихова имања и благо предао хоспиталцима.
51
Делатност темплара, поред бројних осуда и анатема Римокатоличке цркве, није
никад престала. Модерна масонерија их је прихватила, оживела њихов рад и
учинила их моћним оружјем и средством за реализацију њених циљева. Та
делатност је кулминирала у 20. веку кроз паклену идеологију секте Ordo Templi
Orientis. Овом реду – секти – припадали су Адолф Хитлер, Кора Хаусхофер, масон,
немачки генерал и професор политичке економије на универзитету у Минхену, који
Хитлера, док робује 1923. године у Лондсбергу, снабдева магијском литературом и
под чијим утицајем он пише библију национал-социјализма «Мајн Кампф» («Моја
борба»); Јан Ханусен, Хитлеров кућни астролог, прашки Јеврејин чије је право име
било Харшел Штајншнајдер. Он је током ноћних сеанси Хитлера припремао за
вођу. За њега кажу да је замислио и припремио паљење Рајхстага. Иначе, овај
масон, иако Јеврејин, имао је кућу окултизма у Берлину и њеном слободном раду
нимало није сметало што Харшел није био аријевац; Розенберг, немачки философ и
идеолог нацизма; Рудолф Хес, Хитлеров заменик, који је у Паризу завршио
специјалне масонске школе припремајући се за једног од вођа немачког народа и за
остварење масонских планова владавине над светом; Геринг, министар авијације и
рајсмаршал Трећег рајха; Хитлеров лични лекар др Морел и други. «Нацизам је
плод њиховог паганског учења». [1]
Ова секта у нашој земљи егзистира под именом «Гностичка католичка црква» и
«Панова оаза». Седишта има у Београду, Нишу, Зрењанину, Трстенику, Вршцу.
«Они су активни (наравно, далеко од очију јавности), изводе обреде и издају
интерна скрипта итд. У светском гласнику ОТО-а `Магична веза` (број издат у лето
1992), вршачки логор (камп) који се зове `Лаштал` извештава, преко свог челника,
да је до октобра 1990. извео девет `гностичких миса` којима су присуствовале
непосвећене, али заинтересоване особе... 22. септембра 1990. све ложе бивше
Југославије имале су скуп у Вршцу». [2] У бившој Југославији ОТО је своје ложе
имао у Сарајеву, Љубљани, Пули, Сплиту, Марибору, Цељу, Иванић Граду и
Завидовићима.
Ова надасве опасна секта, која, иако снажно делује у Београду, није званично
регистрована у нашем главном граду. Своје пипке шири преко издања Издавачког
предузећа «Езотерија», чији је главни уредник Владимир Мадић из Новог Београда.
У раду му свестрано помажу Маја Мандић и Соња Братина, обе дипломирани
психолози. Њих две, у Београду, организују шестомесечне курсеве тарота и
астралне пројекције. Владимир Мадић је издао и преко београдских књижара
успешно распродаје отровне списе Алистера Кроулија. Књиге су изашле у врло
богатим и луксузним повезима, а штампане су на најскупљем папиру. Ко ли то
финансира? Зна се. Онај ко жели да разара душу српског народа и да га уклони са
историјске позорнице!
НАПОМЕНЕ:
52
одбор Епархије жичке, Краљево 1994, стр. 99.
«БАХАЈСКА СЕКТА» (БАХАИЗАМ)
Бахаизам себе проглашава од Бога откривеном религијом, дакле, самосталном,

оригиналном религијом. Међутим, без обзира на то, доктрина, историја, ритуали
повезују секту са исламским «светом веровања» и то са шијитизмом. Наиме, за
време четвртог Мухамедовог наследника калифа Алија (650-661), дошло је до
шизме (раскола) и, до тада монолитан исламски свет, поделио се на два верско-
политичка правца. И из једног и из другог правца настале су бројне секте.
Из шијитизма се 1844. издвојио са својим присталицама млади,

двадесетчетворогодишњи трговац Сејид Мирза Али Ширази, родом из града
Шираза (јужни Иран), који је себе прогласио «бабом» (вратима Светог Духа). Њега
је наследио Мирза Хусеин Али, који је себе назвао Баха у`ллах (Алахов сјај), по
чему је и секта добила своје садашње име. После смрти последњег Бабовог
наследника по крвном сродству Шат Ефендије, који је умро у Лондону новембра
1957, не оставивши иза себе наследника, руковођење сектом је преузело, по
његовој изричитој жељи, девет «највиших представника», које је од 1963. у рукама
«Универзалне куће правде» чије је седиште у граду Хаифи у Израелу.
У појединим земљама послове секте воде «национална духовна већа», а у

општинама локална «духовна већа».
Тачан број припадника «Бахајске секте» се не зна. Рачуна се да их у свету има око
два милиона. Секта је раширена у преко триста земаља света.
Секта у Србији делује тајно, а врбовање новог чланства спроводи преко проверених
чланова. Дакле, чињеница је да и код нас постоје, али се не зна у ком броју.
«ЦРКВА УЈЕДИЊЕЊА
(УНИФИКАЦИОНА ЦРКВА)»
Званично име ове секте је Удружење Светог духа за уједињење светског

хришћанства. Већ у имену секте читалац говори да секта претендује да буде
светска религија. Масонерија је, мора се признати, интелигентно поделила задатке
сатанистичким сектама. Свака има да одради свој део посла у припремама за
оснивање светског масонског царства. Код неких секти та накана долази до
изражаја у њиховим именима, а код свих готово у њиховим доктринама. Истина,
није свугде то експлицитно изречено. Негде се те намере прикривају
хилијастичким причама о скором другом Христовом доласку и успостављању
53
Његовог хиљадугодишњег царства на земљи, а негде другим врстама
синархистичких мимикрија масонских мајстора. У доктрини и имену «црква
уједињења», то је недвосмислено казано.
«Цркву уједињења» основао је у Кореји 1954. Сун Мјунг Мун. Налог за оснивање
цркве дао му је, по његовој причи, Исус на Ускрс 1936. године, наложивши му, при
том, да на себе преузме одговорност за успостављање царства Божјег на земљи.
Мун се хвали да је, захваљујући знању магије корејског шаманизма, општио са
Исусом, Мојсијем и другим оснивачима великих светских религија.
Прво седиште секте било је у Пјонгјангу у Северној Кореји, али након доласка
комуниста на власт у овој земљи, Мун је своје седиште преселио у град Пусан, у
Јужну Кореју, да би се коначно скрасио у њујоршком кварту Менхетну. У Њујорку
«црква» располаже школама и семинаријама које похађају студенти из САД, Јапана
и европских земаља.
Мунова секта располаже великим финансијским средствима, којима, искључиво,

рукује њена централна управа.
Мун је у неколико наврата покушао да секти и званично прибави хришћански

идентитет, међутим, Национално веће Христових цркава у САД одбило је све
његове захтеве.
«Црква уједињења» има присталица и у СР Југославији и то међу познатим

личностима, културног, политичког, научног и јавног живота земље. О њеном
деловању у Београду ингениозно је писао, ове године у недељнику «Дуга», новинар
– специјалиста за секте – Вања Булић, који описује проблеме са којима су се
сусретали родитељи једног младића приликом, на срећу, успешних покушаја да га
извуку из канџи ове секте. Његов текст преузимамо готово у целини.
«Прошле јесени је породица Андрејевић успела да из `Унификационе цркве` извуче

Вука Андрејевића, двадесетогодишњег момка, који је заврбован у Њујорку и у
секти је провео две године.
Борећи се за свог сина Вука, Славенка и Зоран Андрејевић су уложили много рада
и новца. Повезали су се са многим организацијама за борбу против верских секти,
између осталог, и са америчким удружењем. Тако су дошли до спискова, иначе
тајних, јер је америчко удружење успело да провали у архиву `Унификационе
цркве` у којима откривају да `Унификациона црква` у многим земљама ради под
маском хуманитарних или стручних удружења. Поред тих удружења,
`Унификациона црква` стоји иза неколико фабрика оружја, контролише зелену
пијацу у Њујорку, део хемијске индустрије, фармацеутску индустрију итд.
На том списку налазе се и две организације које раде у Београду, а једна од њих је
веома угледна, јер иза ње стоје овдашњи научни ауторитети. Реч је о Женској
федерацији за светски мир, која се налази у Улици интернационалних бригада и
54
Професорској академији за светски мир која се налази на Клиничком центру у
Београду, где се редовно одржавају предавања којима присуствују најугледнији
научни радници, међу њима и академици.
Пре рата... центар `Унификационе цркве` за Југославију, налазио се у Загребу.

Први човек центра је др Рудолф Мајер. Он сада, са супругом Ивоном,
Енглескињом, живи у Београду, у Добрињској улици број 7. Иначе, Ивона и
Рудолф су брачни пар којег је спојио оснивач секте, Сун Мјунг Мун. Чланови секте
немају право на предбрачне односе и само једном улазе у брачни живот, без обзира
што је оснивач секте оптуживан као бигамиста и што се три пута женио. У
говорима на затвореним састанцима, када се прича о суштини `Унификационе
цркве`, господин Мун се често жали како му је тешко када дође време спаривања,
јер `морам да изаберем младића који је леп у горњем делу лица, са девојком која је
лепа у доњем делу лица, како би се створио савршен човек`.»
Рудолф и Ивона Мајер су савршен пар који у Београду несметано ради за Мунову
ствар – стварање империје жестоких следбеника чији је једини задатак да донесе
зараду оцу, то јест, Муну, којем је као шеснаестогодишњем дечаку Исус ставио
руку на раме и пожалио се како није остварио све задатке, међу осталим, и задатак
да постане врховни војни поглавар. Тада је Мун одлучио да оствари све оно што
Исус није успео.
Раније су тродневни семинари организовани у Загребу, а после тога ишло се на

седмодневни семинар у Беч. Сада је тај ланац прекинут и Рудолф Мајер свој стан
користи за мисионарски рад.
Др Рудолф Мајер је секретар Професорске академије за светски мир, која

несметано ради у Клиничком центру у Београду. Председник Професорске
академије за светски мир је др Љубиша Ракић, академик, бивши министар без
портфеља у влади Милана Панића, иначе професор Медицинског факултета и
експерт за контролу ума!
У време када је био министар у Панићевој влади, господин Ракић је био веома
ангажован у Професорској академији за светски мир. У току 1991. године, одржана
су три предавања, а веома је интересантно било предавање о идеологији светског
мира, које је представљало препричан програм `Унификационе цркве`. Господин
Ракић је тада рекао да је спонзор академије велики хуманиста, добротвор, борац за
светски мир, господин Мун. А предавање је у фебруару 1992. године имао секретар
Професорске академије, господин Рудолф Мајер.
Породица Вука Андрејевића, младића који је успео да изађе из Мунове секте, три
пута је контактирала са др Ракићем, који је обећао да ће интервенисати код неких
људи, за које се знало да су у `Унификационој цркви`, али је одбијао сваку
повезаност са овом сектом.
55
Свесно или несвесно, а стручњак је за контролу ума, др Ракић је постао експонент
`Унификационе цркве` у Београду, и веза господина Муна и београдских
интелектуалаца чије су му услуге веома потребне, јер за њега раде врхунски
научници чији је задатак – испирање мозгова. Наравно, многи од њих не знају шта
конкретно раде за Муна, али `Унификациона црква` користи њихова достигнућа у
раду са члановима од којих треба створити робове чији је задатак да зарађује паре
за секту. На улицама Њујорка, продајући слике и књиге, Вук Андрејевић је за
непуне две године зарадио око 100.000 долара, које је предао секти, а при том је
добијао само једанаест долара дневно, колико је било (једва – прим. аутора)
довољно да се прехрани на улици.
У Београду је све више девојака које куцају на врата и продају књиге, фотографије
или слике. При том имају срцепарајуће причу, која је први корак за успостављање
комуникације. Углавном раде у време када је глава породице на послу.
Једна од тих девојака, Тања Галијаш, којој је у ташмајданском парку пришла млада
Корејка и на класичан начин је заврбовала за цркву. Тања је сада оставила
породицу и ради за `Унификациону цркву`. Тања је једна од девојака које су успеле
да на први састанак Женске федерације за светски мир доведе око сто Београђанки.
Састанак је одржан у хотелу `Славија`, а предавач је била госпођа Ивона Мајер.
Причала је о љубави за Бога, о светском миру. Говорила је на енглеском, а
преводилац је била Тања Галијаш. Присутне жене нису много схватале о чему је
причала госпођа Мајер, али су биле импресиониране њеним знањем енглеског
језика, превиђајући да је дотична госпођа Енглескиња.
На првом скупу тек основане Женске федерације за светски мир, госпођу Ивону
Мајер је представио др Љубиша Ракић и при том је истакао да је спонзор
федерације велики хуманиста, добротвор и борац за светски мир госпођа Хак Ђа
Хан Мун.
Након предавања, жене које су желеле да приступе федерацији, требало је да

испуне приступницу, у којој је, између осталог, била и рубрика о политичкој
припадности. Једна жена је тада др Ракићу поставила питање – како може да хвали
вођу једне деструктивне секте, која по систему конц-логора држи младе људе и
искоришћава их тако што раде за секту и прекидају везу са породицом. Академик је
пребледео и рекао да није знао за секту.
Наредни састанак Женске федерације за светски мир, који је био заказан за 12.
октобар 1994. године – није одржан, јер је 26. септембра из Америке депортован
Вук Андрејевић, који је у Београд донео истину о `Унификационој цркви` и са
чијим је случајем био упознат др Ракић. Језиком секте – Вук је депрограмиран и
истина је почела да цури, иако је Вук избрисан из свих спискова и нема га у
компјутерским програмима секте. Он не постоји.
Уочи самог рата, у Сарајеву је одржана манифестација под покровитељством

Сарајевског универзитета, на којој се причало о светском миру. Ректор
56
Универзитета је био др Ненад Кецмановић. А спонзор је опет био господин Сун
Мјунг Мун, човек који има фабрике оружја у Кореји.
Колико су умни људи, међу њима и др Љубиша Ракић, свесни ко је Сун Мјунг
Мун? Да ли је сарадња са `Унификационом црквом` - могућност да штампају
научне радове на Западу, довољно покриће за улазак у псеудохришћанску играрију,
звану Мунова секта, иза које стоји само жеља за богаћењем и моћи...?»
САТАНИСТИЧКА СЕКТА «АУМ ШИНРИКЈО»
(ВРХОВНА ИСТИНА)
Основана је 1984. године, а оснивач јој је извесни Чизуо Мацумото, алијас Шјоко
Асахара, њен гуру и харизматски вођа.
Секта је организована на принципу круте војне субординације. Чланство секте се

апсолутно покорава ауторитету вође. Највише присталица «АУМ Шинрикјо» има у
Јапану, Русији и неким другим источноевропским и јужноазијским земљама.
Ова секта је архетип, оригинални, прави и засад најеклатантнији примерак

сатанистичке секте, компоноване у опитним атељеима Новог светског поретка,
програмирана за разарање свих духовних и других вредности које око себе
окупљају или, могу окупити, поједине народе, који се на било ком пољу
(економском, војном, културном, духовном, политичком) покажу као сметња
остваривању планова светске масонерије. У овом тренутку су на нишану Јапан и
његова моћна економија, велика православна и словенска Русија са њеним
огромним природним, духовним и националним потенцијалима, сутра ће то бити
неке друге земље, из неких других разлога. Масонерија неће презати да ову или
неку другу секту снабде најубитачнијим оружјима само да би остварила своје
планове владања светом.
«АУМ Шинрикјо» се с много више разлога може звати политичком него

религијском сектом, јер је у досадашњем деловању испољила више милитаризма
него религиозности. Широј јавности је постала позната после спектакуларног
тровања путника на токијској железничкој станици (20. марта 1995), од чега је
умрло 12, а повређено 5.500 особа, покушаја убиства токијског градоначелника
пакет-бомбом и покушаја тровања путника у токијском метроу (5. јула 1995), гасом
цијанидом, овај пут на срећу неуспешно.
После свега, клупко је почело да се одмотава. Јапанска полиција је открила да секта

располаже огромним финансијским средствима, стотинама тона разноврсних
хемикалија, фабрикама за производњу бојних отрова, хеликоптерима, стоковима
оружја, тимовима научника који раде на изради прототипова најубојитијих оружја,
бројним зградама које су претворене у праве тврђаве зване САТИЈАН (истина). У
њима је секта обављала своје тајанствене активности.
У пролеће ове године (1995), група чланова АУМ-а боравила је у Београду, у

Музеју «Никола Тесла», под изговором аматерског интересовања за научну
57
заоставштину овог великог научника. Према писању јапанске штампе, није била по
среди њихова заљубљеност у Теслу и његова научна достигнућа, него њихово
настојање да у Теслиним научним радовима пронађу шифру за изазивање
земљотреса.
У Русији су покушали да купе тенкове и каћуше. То АУМ-у не би било скупо јер

располаже великим сумама новца.
Све наведено, и много тога што није доступно јавности, говори да је секта хтела да
поведе рат против јапанске државе да би преузела власт у своје руке.
Због злочиначке и антидржавне делатности у Јапану је ухапшено више од 200

чланова секте, на челу са Шјоко Асахаром. Међу ухапшенима је и члан
«београдске групе», Саторо Хашимото, који је оптужен за убиство извршено пре
одласка у Београд, као и за учествовање у тровању у граду Мацумото. На јапанском
судству је да разреши енигму ове секте. Хоће ли успети...?
«КАБАЛИСТИЧКИ РЕД РУЖИНОГ

КРСТА» (РОЗЕНКРОЈЦ)
Овај ред – секта – је прави представник масонске «духовности, јер се као и

сведенборгијанизам развио из масонства».
«Најранија поверљива употреба речи `розен кројц` (`ружин крст`) потиче из једног
анонимног текста `Прича о братству`, који је изазвао краткотрајну сензацију у
Немачкој након објављивања 1614. У њему се описује живот једног
средњовековног немачког витеза, Кристијана Розенкројцера, који је путовао у
Мароко и на Блиски исток да би дошао до тајне мудрости и еликсира живота.
Учења из овог текста која користе симболе астрологије и алхемије и која су под
утицајем кабализма углавном припадају неоплатонистичкој традицији, типичној за
ренесансни окултизам». [1]
Има озбиљних и аргументованих мишљења да су овом реду припадали философ

Декарт, кардинал Ришеље и Кампанела.
У Европи се (нарочито у Немачкој и Француској) овај ред посебно проширио у 17.

столећу. Данас розенкројцера, поред поменуте две земље, има доста и у САД. У
нашој земљи их, за сада, има у појединачним случајевима.
Розенкројцери се баве црном магијом и спиритизмом. Ритуално жртвују јариће,

призивају и добијају поруке од демона.
Редом розенкројцера руководи нека врста владе која се зове «врховни храм», а која
се сваке године састаје у граду Сион Хилу у Арканзасу (САД), где планира
активности на даљем ширењу и омасовљавању реда.
58
НАПОМЕНА:
«САИ ЦЕНТАР ЗА УНИВЕРЗАЛНИ

ДУХОВНИ РАЗВОЈ И ОБРАЗОВАЊЕ»
Центар су формирали припадници удружења за гранична подручја науке и

технологије. У својим пропагандним наступима секта бесправно користи име
славног српског научника Николе Тесле. Себе сматрају удружењем, а не сектом.
Удружење је, код нас, почело са радом 1991. године. Седиште му је на Цветном
тргу у Београду. Око себе је окупило седамдесетак сталних чланова и знатан број
симпатизера.
«САИ центар» је учествовао на изборима у оквиру тзв. демократског блока.
Центар се бави «духовном политиком». Под тим подразумева успостављање

духовног јединства југословенских народа са народима света. Духовне односе међу
југословенским народима и народима света мисле да могу успоставити на
принципима «љубави, мира и разумевања», али без једине истинске, праве љубави
– без Господа Исуса Христа.
Главни град наше земље, Београд, желе да прогласе демилитаризованим градом.
У Југославији, мисле они, треба забранити производњу и употребу оружја, као и

насиља и злоупотребе свих врста, наравно, изузев њихових злоупотреба.
Центар има врло мало присталица, углавном појединаца заинтересованих за тзв.

гранична подручја науке.
НОВОЈЕРУСАЛИМСКА ЦРКВА
«НОВА ЦРКВА»
Ова секта настала је у 18. веку на темељима масонских езотеријских учења. Њену
доктрину формулисао је шведски научник, философ и «пророк» Емануел
Сведенборг (1688 – 1772), па се њена идеологија, због тога, назива
сведенборгијанизам, а секта сведенборгијаниском сектом.
Сведенборгијански култ има највише присталица у САД и то међу такозваним

интелектуалцима. И код нас, у новије време, интересовање за ову «цркву» показују
неки духовно дезоријентисани интелектуалци, разочарани припадници до јуче
владајуће свести – комунистичке идеологије.
59
«БЕЛА ГНОСТИЧКА ЦРКВА (ЕГА)»
Гностицизам и гностичко учење је једна од најранијих и најстаријих јереси

хришћанске цркве. Гностици су настојали да откривањем тзв. скривеног знања
постигну унутрашње просветљење и да тако божански део људског бића (душу)
ослободе погубног утицаја материје.
Према римокатоличким теоретичарима гностичку цркву установио је 1888.

гностички патријарх Валентин II, чије је грађанско име било Жил Дуанел, након
«што му се једне ноћи указао Исус... Нешто касније конвертира у католицизам и
објави књигу Раскринкани Луцифер, у којој објасни да је био Луциферова жртва и
саопћи тајну једног рукописа, који му је диктирао демон, где су изложени масонски
обреди... Ово би био банални случај демономаније, или стварних демонских
указања, да се не ради о масону 33° слободног зидарства, где су још виши ритуали
Мисраим, Мемфис и Кабалистички ред ружиног крста. Често су исти окултисти у
највећем врху тих редова и патријарси гностичке цркве». [1]
«Бела гностичка црква – ЕГА» у САД основана је 1960. на бази учења Чарлса
Бернера о интензивном просветљењу. У бившој Југославији, ову секту је, после
дуготрајне и интензивне едукације у Чикагу (САД), утемељио Живорад
Михајловић – Славински. Првобитно седиште јој је било у Копру, али после
избијања рата 1991, Славински је центар организације преселио у Београд.
«Бела гностичка црква» се у практичном и пропагандном раду ослања на зен

(медитацију). «Зен има само једну есенцијалију непосредан доживљај
просветљења... Усредсређен на непосредан доживљај и свестан велике
разноврсности типова људи и њихових способности, зен се развио као умеће
прилагођавања учења индивидуалним потребама како би се ученици довели до
непосредног просветљења». [2]
У данашњем свету ова секта своје учење представља као «најпримереније добу
науке», а своје масонске преокупације и тежње за стварањем синтетичке религије и
светске владе покрива и прикрива велом «мирољубивог» екуменизма.
Живорад Михајловић Славински објавио је више књига у којима је изложио

идеологију своје секте попут: «Кључеви психичке магије», «Тренинзи индијских
факира и јогија», «Психонаути унутрашњих светова», «Ескалибур I», «Ескалибур
II». Присталице налази међу сиромашним студентима и средњошколцима, које
окупља на часовима јога вежби.
Символ секте је змија над којом лети голуб. Присталице секте носе овај знак као
истетовиран амблем на телу или у виду налепнице на оделу.
НАПОМЕНЕ:
60
САТАНИСТИЧКА СЕКТА
«РЕД СОЛАРНОГ ХРАМА (РХС)»
Тачна година оснивања ове секте се не зна. Претпоставља се да је основана у

времену између 1979. и 1981, кад су се упознала двојица њених вођа Лук Жорет и
Џозеф ди Мамбро.
Лук Жорет је рођен у Конгу. После неуспешних студија медицине у Бриселу

(Белгија), путовао је по Француској и Белгији бавећи се хомеопатијом, од чега је
зарађивао знатне суме новца. Живот је завршио самоубиством 1994. у Швајцарској,
заједно са још 25 припадника своје секте.
Џозеф ди Мамбро, духовни отац «Реда соларног храма», рођен је 1925. на југу
Француске. Преварант од детињства, бавио се разним врстама криминала због чега
су га гониле полиције европских и прекоморских земаља. Док је живео у
Француској, основао је у граду Анмасу неку врсту школе, коју је назвао «Школа
живота», која је имала задатак да «припреми свет за ново доба». Следбенике је
индоктринирао учећи их да се одричу овоземаљских добара и блага да би могли
достићи «посебан ниво медитације». То на једној страни, док је он на другој страни
живео раскалашно, размећући се новцем изнуђеним од припадника секте.
«САТИА САИ БАБА»
Ова секта носи име по индијском гуруу (гуру=тежак, који има тежину; у данашњем
хиндуизму, овај појам се најчешће односи на човека или жену за које се сматра да
су у дубоком јединству и складу с Богом) Сатиа Саи Баби. Саи Баба је рођен 23.
новембра 1926. у селу Путапартију у Андра Прадешу у Јужној Индији. У мају 1940.
прогласио се реинкарнацијом Саи Бабе, познатог «чудотворца» из Махараштрија,
који је умро 1918. године. Овај Сатанин следбеник уз помоћ нечастивог
материјализује: храну, накит и сувенире које поклања својим поштоваоцима.
Његове присталице сматрају да поседује способности лечења болесних, читања
мисли и предвиђања будућих догађаја. У чудима Сатие Саи Бабе, наравно, треба
видети духовне силе, демоне, који омогућавају, његова «чудесна» дела. Он себе
сматра месијом и будућим ујединитељем човечанства. Највише присталица има
међу духовно дезоријентисаним светом Европе и Америке.
Огранак секте «Сатие Саи Бабе» код нас је основан 1987, а његова водећа личност
је књижевница Весна Крмпотић. Она и њена сабраћа намеравају да на ушћу Саве у
Дунав подигну «храм универзалне религије», јер сматрају да је Београд једно од
61
средишта будућег светског уједињења. Ако се читалац само на тренутак задржи
над појмом «храм универзалне религије», неминовно ће му се, у глави,
асоцијативно родити појмови синергије (удруживања) и синкретизма тј. настојања
неке «неухватљиве силе» да фузионише, споји различите религијске системе
«отупљавањем или одбацивањем главних разлика у њиховим учењима». И овде је
на делу опет масонерија и њени циљеви: универзална религија, светска држава,
транснационална влада...
Символ ове секте је крст у чијем средишту је срце, јер по њима «стари крст»
символише патњу и страдања, а доба које наступа је епоха свеопште среће и
љубави. Иначе, широм света поклоници «Саи Бабе» обожавају његове слике и
кипове које носе и као талисмане на прсима.
Секта у СР Југославији има незнатан број присталица. То су, углавном, појединци у

Београду и неким другим местима.
«МЕЂУНАРОДНО УДРУЖЕЊЕ КРИШНИНЕ

СВЕСТИ – ХАРЕ КРИШНА»
Оснивач ове секте, која је код нас позната под именом «Харе Кришна», је
Бхактиведанта Свами (1896-1977); рођен као Абхај Чаран Де, студирао је енглески,
философију и економију. Као седамдесетогодишњак отиснуо се у Америку где је
проповедао религију екстатичког обожавања Кришне.
Следбеници ове секте «узимају индијска имена и носе одјећу боје шафрана, те
брију главе попут индијских светих људи. Њихови храмови су реплике
индијских...» [1]
Присталице секте су се у Америци, у највећем броју, регрутовали из редова

наркомана.
Секта располаже издавачком кућом у Лос Анђелесу, преко које шири литературу
везану за обожавање Кришне.
«Харе Кришна» је једна од најагресивнијих секти на нашим просторима. Седиште

јој је у Београду у Ћустендилској улици број 17. На Карабурми има свој храм који
се зове Центар Веда. У њему, тренутно, живи седамнаест припадника секте, који су
претходно одвојени од својих породица. Већина чланова ове секте су млади људи
од основношколског до студентског узраста. О деловању секте «Харе Кришна» у
нашем главном граду врло стручно је ове године писао, у седмичнику «Дуга»,
новинар Вања Булић. Он константује да «иако ова секта пропагира веру у
реинкарнацију и карму, одрицање од претходне верске и националне традиције, и
посебно ненасиље – већ се може говорити о духовном насиљу које је све
присутније, јер се чланови секте умножавају и постају све присутнији у културним
догађајима међу младима у Београду. Концерт групе `Нитјаранда`, коју чине бивши
62
познати музичари, сада чланови секте, у Београду је у Центру `Сава` пропратило
пет хиљада младих. Претходно су карте за концерт чланови секте три месеца
продавали. У тој мисији била су и два бивша члана групе `Забрањено пушење`,
сада музичари у `Нитјаранди`. Један од њих је и басиста `Забрањеног пушења`,
популарни Минка из серије `Топ листа надреалиста`, који се сада зове, пошто је
посвећен – Дакша».
«Харе Кришна» се, како с правом примећује Вања Булић, по земљама Источне
Европе, почела брзо ширити после пада комунизма јер пропагира «у основи исто
што и комунисти. Реч је о ауторитарном систему који испира мозгове».
Свами Праупада, који је најзаслужнији за ширење Удружења «Кришнине свести» у

САД, се «определио за једног од богова, којег је прогласио врховним. Реч је о
Кришни који је имао 16.000 жена, а секта забрањује љубав! Тако се догодило да
поданици бога, којег зову `Плејбој међу боговима`, постају бесполна бића, или се
бар тако понашају» (В.Булић).
Кад је оснивач секте умро, оставио је једанаест следбеника задужених за цео свет.
Следбеник за Америку је Кеит Хом, који је тренутно у затвору. Он је наследио од
Свами Праупаде златни храм, али је након тужби чланова који су успели да се
истргну из секте, полиција упала на посед и – пронашла четири леша закопана у
близини храма. Утврђено је, а то је и Хом признао, да су четворица убијених
чланови секте који су покушали да се отргну, али су били веома битни у пословима
који су доносили огромну зараду. Хладнокрвно су убијени, а Хом се на суду, како
каже В. Булић, бранио тако што је поставио судији питање: «Зашто се узбуђујете
због четири леша, када се у грађанском друштву свакодневно убија, па се лешеви
не могу ни избројати».
Кеит Хом је познат и као хомосексуалац. Оптужен је за хомосексуално

злостављање једног шестогодишњег дечака.
НАПОМЕНА:
«ШРИ ЋИНМОЈ ЦЕНТАР»
Ова секта основана је у САД 1964. године. Данас има преко стотину центара у
свету. Доктрина секте представља синкретизам хиндуистичких митова и легенди.
Присталице се у свакодневном животу баве сликањем, медитацијом и слушањем
магијске музике, коју компонује гуру секте «Шри Ћинмој». «Шри Ћинмој» има
неку врсту представништва у ОУН где организује и води медитацију за поједине
амбасадоре ове светске организације под изговором ширења мира и љубави у
свету. УН су 1991. у сарадњи са «Шри Ћинмојем», а по одобрењу владе Републике
63
Србије, организовале и финансирале бициклистичку трку кроз Србију. У ствари,
ова хуманитарно-спортска приредба послужила је гуруу Ћинмоју за врбовање
омладине у секту. За потписивање приступница нудили су, за југословенске
прилике, велике доларске износе.
«Шри Ћинмој центар» делује у СР Југославији као врло затворена организација, па

је број присталица непознат.
Један од центара секти у нашој земљи налази се у Суботици. Руководилац Центра

је Златко Матић, директор «Суботица-филма». О деловању овог центра писала је
наша дневна штампа. Једна од мајки (Мира), која је своју ћерку Бубу, док је била
девојка већ поремећеног душевног здравља, буквално отела из «загрљаја» «Центра
за мир Шри Ћинмој» из Суботице, испричала је: «Буба је била на трећој години
факултета. Повремено је у почетку одлазила на неке курсеве медитације, јер је
тврдила како је то после учења релаксира. После неколико одлазака, приметили
смо да се Буба мења. Дошла је са свима нама у сукоб и почела да нам говори да смо
глупи и прљави. Јела је само поврће и жито и физички је нагло ослабила.
Видели смо колико је сати и то је трајало све до недавно, када су ми јавили да је

мом детету на медитацији позлило. Знала сам адресу где се окупљају и затекла сам
у тој секти на сеанси стравичну слику. У мрачној просторији, на поду, седело је
двадесетак особа, махом жена. Аветињски су гледали у слику њиховог гуруа Шри
Ћинмоја, а у просторијама ширио се чудан и непријатан мирис. Изнела сам дете
напоље и однела у болницу. После лечења Буба је наставила студије и сада
нормално живи». [1]
Једна друга посетитељка ових сеанси, која не жели да јој се помиње име, каже да
нико од њих није знао да је ово секта: «Када смо долазили овде, тврдили су нам да
је ово Центар за мир где ћемо организовати изложбе, концерте и спортске трке кроз
80 земаља света. И уместо да развијамо здрав и спортски дух, прво смо почели да
читамо неке источњачке философије, затим на ред су дошле гомиле разних вежби и
на крају колективне медитације, гледање у гуруа док он не постане део тебе. Тада
једноставно губите своју личност и стуб целог живота је – гуру Шри Ћинмој». [2]
НАПОМЕНЕ:
МОРАЛНО-ПСИХОЛОШКИ ЛИКОВИ
ВОЂА САТАНИСТИЧКИХ СЕКТИ
Само површна анализа социјалног порекла, психолошких профила, карактерних

особина и физичких карактеристика вођа сатанистичких секти откриће, код сваког
од њих, не само патогеничне симптоме него и синдроме психичких болести,
64
комплекса, различитих социјалних поремећаја, физичких хендикепа, за које се
може тврдити да су, у њима дубоко потиснути и затрпани узроци, њиховог
асоцијалног понашања и мржње према појединцу, породици, држави и свакој
организованој, друштвено пожељној и признатој групи и доктрини.
Вођа секте «Харе Кришна» у САД, Кеит Хом, познати хомосексуалац, издржава
дугогодишњу казну затвора због саучесништва у убиству четворице припадника
његове секте и сексуалног злостављања једног дечака од шест година.
Сун Мјунг Мун, оснивач секте «Унификациона црква» или «Црква уједињења»,
газдује, финансијском империјом секте и са њених два милиона припадника, као
старовековни јапански велможа. Члановима секте наметнуо је пуритански морал, а
он сам, поред три брака, живи у промискуитету са десетинама својих следбеница.
Он и његова садашња жена, «као духовни родитељи чланова цркве», организују
склапање бракова између чланова и венчавају стотине младих брачних парова, у
масовним церемонијама. Најлепшим младама «припада част» да прву брачну ноћ
проведу са вођом секте.
Вођа секте «Дејвида», чији су припадници, у пролеће 1995. године, подметнутим

експлозивом срушили зграду федералних власти у граду Оклахома Сити (САД),
при чему је страдало неколико десетина грађана, Давид Кореш је, дете из
ванбрачне везе; од детињства је боловао од дислексије; није успео да заврши ни
школу за ментално ретардирану децу. Као вођа секте живео је у промискуитету с
бројним наложницама, женама и ћеркама својих поклоника, које је отимао од њих.
Неке од њих тек су биле зашле у другу деценију живота, а неке су имале скоро
седамдесет година. За себе је тврдио да је седми анђео из «Откривења» светог
Јована Богослова, те да је као такав посланик Божији на земљи, чија је мисија да
изазове смак света.
Вођа секте «АУМ Шинрикјо», извесни Чизуо Мацумото, алијас Шјоко Асахара,
рано ослепели четрдесетогодишњак, потиче из једне врло сиромашне породице из
Јужног Јапана. Син је сиромашног татамија – мајстора за израду сламнатих
простирки. Интелигентан, с изразитим даром за организацију, покушао је да свој
хендикеп (слепило) компензира доминацијом и влашћу над људима. За себе тврди
да је постигао највећи степен продуховљења.
Јапанске власти су га, пре последњег хапшења, гониле због завођења омладине и
надрилекарства. Мешавином праха добијеног од самлевених змијских кожица,
разних зачина и шаргарепе «лечио» је реуматизам и неуралгије. Асахара је још у
основној школи почео да ствара мит о себи – прочуо се као дете које прориче
будућност. С праксом прорицања будућности наставио је и касније. Тако је пре
неколико година «предвидео» да ће САД напасти Јапан и претворити га у
нуклеарну пустош. Само ће припадници АУМ-а преживети ту катаклизму. Да би их
припремио за ту катаклизму, наредио је правовернима да сакупљају хемикалије,
производе бојне отрове и оружје.
65
На дан хапшења, 16. маја 1995. године, кукавички ухапшен и усплахирен, са сузама
које су текле из очних дупљи, стално је понављао «шта ће бити са мном». За
тровање у токијском метроу, тврде његови адвокати, оптуживао је чланове секте
који су открили његово склониште. «Ја сам бео (невин), моји ученици су црни
(криви)», понављао је, харизматски вођа, опуштених рамена и стуштених бркова.
Духовни отац секте «Ред соларног храма», Џозеф ди Мамбро, представљао се, у
Француској, лажно, као психолог и на тај начин зарадио прве веће суме новца.
Касније се бавио издавањем чекова без покрића, сексуалним злостављањем
припадница секте, због чега су га гониле француска и швајцарска полиција.
Поседује велика имања и луксузне виле у Француској, Швајцарској, Канади и
Аустралији, као и дебеле банковне рачуне у највећим банкама.
Вођа секте «Божји изасланици», Оскар Ернест Бернард, због финансијских

малверзација, отимања новца од припадника властите секте више пута је осуђиван.
Алистер Кроули, идеолог секте «Ордо Темпли Оријентис», рођен је у богатој, али
скроз декадентној енглеској породици, склоној окултизму, магији и спиритизму.
Кроули је био луталица, пијаница, блудник и наркоман. Умро је од неуредног

живота, претеране употребе алкохола и морфијума. Своју жену Розу Кели отерао је
у алкохолизам, да би она нешто касније тешко оболела и умрла у лудилу делиријум
тременса.
У сатанистичком храму Телема на Сицилији свакодневно је организовао оргије.

Многим његовим присталицама по завршеним оргијама губио се сваки траг.
Својој ћерки, из другог брака, Ани Ли, пошто се дете разболело, није хтео да
позове лекара, него је по савету демона Ајваза лечио козјим млеком, због чега је
дете ускоро умрло.
У току Другог светског рата Алистер Кроули је радио за Немачку обавештајну

службу зарад чега је у Великој Британији био проглашен државним непријатељем.
Британске власти нису га дирале јер су иза његових леђа стајали моћни ментори –
финансијери његових активности.
Чарлс Менсон, вођа сатанистичке секте која је испланирала и наредила убиство

глумице Шерон Тејт, дете је из пропалог брака. У најранијем детињству напуштен
је од родитеља и препуштен улици. Бавио се џепарењем, провалама, растурањем
дроге и служио за забаву богатој и размаженој холивудској клијентели. У вилама
богаташа, уз помоћ магије, призивао је духове предака и демоне. Друштвено
хендикепиран, понижаван и вређан, под сталним утицајем дроге и алкохола, развио
је у себи стравичну мржњу према свему што је људско, а посебно према америчком
начину живота. Логична последица таквог начина живота и вулкана мржње који је
у себи носио, био је пад у психотички сомнабулизам. Свакодневне видне и слушне
халуцинације, потхрањене болесним амбицијама и демонским сугестијама,
66
учиниле су да себе прогласи истовремено Исусом и Сатаном. Завршио је као
егзекутор и убица.
ЗАКЉУЧНА РАЗМИШЉАЊА
Крај 20. века донео је свету општу моралну кризу. Већина човечанства бачена је у
хаос, беду и тиранију. Европа није хтела или није успела да, после пада комунизма,
одговори захтевима и потребама источноевропских народа. Сукоби на
територијама бивше Југославије трају и прете да прерасту у општеевропски пожар.
Светски моћници уместо да их смирују, они их, додатним импулсима,
распомамљују. У Африци су глад, племенски ратови, болести и други друштвени
потреси постали перманентна актуелност народа тога континента. У Азији су
напетости у сталном порасту. Развијене земље Запада доживљавају поновну
рецесију. Млади су без посла, о старима се води све мање рачуна. Средња класа,
носилац прогреса и напретка, пропада. Друштва се деле на оне који имају много, и
превише, и на оне који имају све мање или немају ништа. Потрошачка култура
узима свој данак. Људи су престали да верују у будућност и почели да раде и живе
само од данас до сутра. Привредне и владајуће структуре, земаља западне
демократије, разарају мафија и корупција. Интегризам и фундаментализам
исламског света, осокољен америчком подршком, као Дамаклов мач виси над
вратом Европе.
Заштитни механизми човечанства не функционишу. Свет је доведен на руб

«пароксизма анархије».
Двадесети век, који је требало да буде ера слободе и стваралаштва српског народа,
донео му је успостављање анационалне државе и тоталитарне диктатуре, што је код
њега проузроковало кризу свих националних и православно-светосавских
вредности, посебно: морала, културе и духовности. Притиснут макијавелистичком
чизмом режима српски народ је понижен и увређен, његова душа је поцепана.
Убијајући слободу избора слободе, комунизам је обезвредио суштинску вредност
српске душе.
Данас живимо у фази у којој поред ратних несрећа, наших поновљених егзодуса и
других невоља, трпимо и харангерско-разбијачку делатност бројних сатанистичких
секти, чијим радом, међународна масонерија настоји да, у овом народу, докрајчи
остатке православних и националних вредности, припремајући га тако за коначно
брисање са списка живих и постојећих народа. Актуелни друштвени чиниоци не
знајући, не хотећи или не схватајући, размере штете (психичке, физичке и
моралне), које секте наносе сваком појединцу, породици, народу, Цркви, друштву и
држави, не предузимају ништа да зауставе њихово потпуно деловање. Делатност
сатанистичких секти граничи се са злочинима нацистичког лекара др Менгелеа.
Постоји оправдана сумња да је јапанска секта «АУМ Шинрикјо» у Русији обављала
експерименте на људима. Њени стручњаци су испитивали како се код људи ствара
психичко и физичко стање настанка воље. Наиме, у АУМ центрима у Москви
живели су «монаси», који су морали да на глави носе шлемове на којима су биле
67
електроде које су компјутерски бележиле активност мозга. «Монаси» су имали
срчане и стомачне тегобе, али помоћ им није указивана. Храњени су само неком
супом од кромпира, печурака и купуса. Центре никад нису смели напуштати. [1]
Све говори да се и друге сатанистичке секте баве сличним и још опаснијим
пословима.
Секте су зло са којима се не може водити дијалог, дискутовати и преговарати. Њих

треба зауставити, а у одговарајуће законе унети одредбе о духовном криминалу.
Српском народу данас, као никад раније, потребан је повратак традиционалним

православно-светосавским и националним вредностима како би одговорио на
духовну, моралну и материјалну кризу у коју је запао.
НАПОМЕНА:
[1] «Православље», Београд, 15. мај 1995, стр. 15.
КАМЕН СПОТИЦАЊА
«Што више зидара Цркве Бо-

жије, истински слободних у
Христу, то је мање зидара
Куле вавилонске, лажно сло-
бодних у антихристу.»
Двадесети век је донео откривање многих тајни, у прошлим столећима скривених,

под маскама хуманизма и алтруизма. У нашем веку се показало да је смисао ових
тајни у «тајни безакоња», за коју апостол Павле Солуњанима поручује да већ
дејствује. Њено коначно исходиште, страшно је рећи, јесте појава антихриста,
човека безакоња, који ће на земљи понудити «рајске милине» потрошачког
друштва, тражећи за узврат да му се, сину сатанином, човечанство поклони као
Богу. Као што је рекао велики руски нобеловац Солжењицин: Линија која раздваја
добро од зла и дели Царство Христово од царства антихристовог не пролази кроз
планине, градове и села, онако како преко њих пролазе државне границе. Та линија
иде кроз људска срца, бојна поља и у бици између Творца неба и земље, Благог и
Човекољубивог Бога и кнеза овога света, човекоубице од почетка – ђавола.
Тајне откривене у двадесетом веку, сада када се он приближава своме крају, након
више од стотину милиона људских жртава које је однео, казују нам да су многа,
наизглед филантропска срца, била са оне границе Царства Божијег, у тами заблуда,
недела, лажи и смрти. «Нови светски поредак» кога на кожи осећају понајвише
православни (Срби, Руси, Грци) и остали православни народи, плод је привременог
тријумфа тајне безакоња, чији се хуманистички заговорници више не крију иза
паравана «ружичастог» аскезе лишеног хришћанства, нити покушавају да умање
68
своју улогу у савременој светској револуцији, од француске буне наовамо.
Наравно, овде је реч о слободним зидарима-масонима.
О њима се много писало: хваљени су и куђени, оспоравани и благосиљани. У

православној Русији они су на живот државе и друштва утицали још од доба Петра
Великог. Њихова рушилачка делатност је омогућила свргавање Цара-мученика
Николаја Другог Романова, извођење фебруарског преврата који је припремио тло
за долазак бољшевика и најстравичнији рат који је поведен против Цркве Христове
још од Диоклецијанових времена. Из њиховог крила произишао је и комунизам.
Шта зближава масонство са комунизмом? Пре свега петокрака звезда. Та звезда у
масонству је врло поштована као символ хармонично развијене људске личности
која је победила своје страсти, неутрализовала крајности добра и зла. Даље,
комунизам је на своју заставу ставио опште самоопредељење и братство
угњетаваних народа. Астромов, секретар аутономног руског масонства, вели да се
оно у бити не разликује од комунизма које је себи поставило задатак, уништење
личне својине. Слободни зидари треба да увере своје чланове у законитост
бољшевизма, да помогну ширењу идеје интернационализма и да се боре против
клерикализма (Цркве).
Митрополит кијевско-галицијски Антоније Храповицки је о погубној улози руске

масонерије у борби против православља писао још тридесетих година овог века.
Међутим, шта је дубљи смисао слободног зидарства? Зашто оно ратује против
Цркве, а проповеда слободу, једнакост, братство, човекољубље и правду, што на
први поглед много личи на идеале Еванђеља? Масонство је тајна организација чији
је циљ да од обичног човека, који је «необрађен камен» путем посвећења начини
новог и бољег, онога који живи у складу са «божанским начелима». Слободни
зидари, усавршавајући се у своме занату, помажу напретку човечанства у стварању
јединствене светске државе у којој ће сви бити једно, без обзира на религију, расу
или националну припадност.
Масонство и Нови светски поредак – суштински верују у безлични божански разум

(великог архитекту свемира) зато се они формално залажу за укидање националних
држава и стварање безличних конгломерата. Један од експеримената у стварању
«Новог светског поретка» био је СССР – који је уништио националну Русију зарад
комунистичког интернационализма. Што се тиче «божанских начела», којима Нови
светски поредак стреми, она не иду даље од обоготворења разума и морализма од
кога су много важније «братске везе», између самих чланова, без обзира на веру и
нацију и то би била «мистика посвећења», разум уместо Бога.
Наизглед, наивно и за душе жедне и гладне Царства Божијег, незадовољавајуће.
Али не заборавите да постоји граница која пролази кроз људска срца и која без
обзира на хуманистичко-алтруистичке циљеве масонерије и Новог светског
поретка, из чијег су се крила изнедриле масовне секте, све ове организације
стављају и стају насупрот Цркви. Зашто? Зато што је без Цркве, Тела Христовог,
69
човек осуђен да сарађује са непријатељем Божјим и људским, са ђаволом кога је
неко дефинисао као «интелигенцију без љубави, логику без Логоса».
Нажалост, овде се крије тајна обоготворења разума у савезу палог човековог

разума са разумом бившег ангела који је, погордивши се, дигао устанак против
Бога и помрачен самољубљем постао сатана. Он је још од Адама и Еве наговарао
род људски да се не узда у Бога, него у своју интелигенцију. Међу првим
«слободним зидарима» били су зидари Вавилонске куле који су хтели да кулом
досегну небо и «стекну себи име» дижући бунт против Творца до кога се не може
стићи зидањем пуке овоземљаске стварности, него преображавањем ума и срца у
чедно станиште Свете Тројице. Вавилонску кулу Бог је срушио, људске језике
разделио, народе расејао као нежни Родитељ, не желећи да се његова деца
удружују у греху и злу, него у светлости и истини.
«Слободних зидара» било је и много доцније. Међу њима утисак највеће гордости
оставили су фарисеји који су разапели Богочовека Исуса, јединог правог Христа,
зато што није хтео да оствари земаљски рај само за «изабрани народ» него је у
Небески рај позвао све који желе да га следе. Њима је Господ рекао: «Камен који
одбацише зидари постаде Крајеугаоник (темељ Цркве, Богочовечанске заједнице
која, за разлику од Куле вавилонске, људе сједињује по Духу Светоме, а не по духу
гордости и злобе».)
И упозорио их је: «Ко на овај камен падне разбиће се, а на кога Он падне сатрће
га». Јер је немогуће борити се против Христа, а да се не бориш против себе и свог
вечног спасења у Њему Спаситељу нашем. Уз то, Царство Божије није никаква
«универзална демократска држава» која човека своди на овај свет и утапа га у
њему. Царство Божије је Царство оних који су синови и кћери Небеског Оца,
царство преображене, нове твари, чије је срце Васкрсли Богочовек. Он је Пут
Истина и Живот, па зато за нас православне хришћане нема и не може бити
компромиса с лажју. Јер, ако је Истина – Личност Богочовека, онда је лаж,
непријатељ Бога и човека, ђаво. И ту отпада сваки сектизам, нови светски поредак,
синкретизам па чак и екуменизам.
Из свега реченог и у овој књизи написаног и изнесеног јасно је: да они који верују
у Име Оца и Сина и Светога Духа никако не могу бити поклоници «великог
архитекте универзума», они који се причешћују Телом и Крвљу Христовом и живе
у Цркви Божијој, у том, како рече свети апостол Павле, стубу и тврђави истине, не
могу бити чланови никаквих формација, тајних удружења, секташких дружина
нити икаквих ложа.
У 20. веку, запажена је права експанзија верских секти, разних покрета и тајних
организација. Према незваничним подацима на нашим просторима дејствује преко
200 разних верских организација и секташких удружења. Сва удружења и
организације угрожавају наш народ на: верском, духовном, биолошком, културном,
здравственом, одбранбеном, националном, економском и у другим пољима живота
и рада нашег народа.
70
Све секте делују под различитим именима прилагођавајући се месту и времену
свога рада. Оне имају звучне називе са призвуком тајанствености, који побуђују
интересовање и изазивају знатижељу младих. Све су оне организоване на принципу
војне субординације. На челу сваке секте стоји њен оснивач «отац», «вођ», «гуру»,
«учитељ» итд. Њему се дају божански епитети, а његов ауторитет је
неприкосновен. Свим пословима секте, у целом свету, руководи се из једног
центра.
Својим именима секте настоје да покажу своју велику старину и дубоку

укорењеност у античкој или хришћанској традицији. То је случај са сатанистичком
сектом која се назива: «Ордо Темпли Оријентис», Ред источних темплара, затим,
«Панова оаза», «Гностичка католичка црква», «Центар веда», «Хари Кришна»,
«Црна шкорпија», «Црна ружа», «Вечни огањ», «Ватра пакла», «Храмови народа»,
«Божија деца», «Бахајска секта», «Вишнавска секта – Веда», «САИ – центар за
универзални духовни развој», затим секта «Сатиа Саи Баба», чији је шеф код нас
књижевница Весна Крмпотић, и најзлогласнија секта која се манифестовала и
проказала у наше дане је «АУМ Шинрикјо» - који ради на успостављању
сатанистичке религије у целом свету.
Све секте нападају појединца и насрћу на личност: тако да својим обредима у свест
уграђују идеологију секте, бришу њихове личне мисли, судове, ставове, осећања,
убеђења и тако се ствара личност погодна за манипулацију и за извршење свега
онога што од следбеника тражи секта или њен вођа, па макар то били и најгнуснији
злочини.
Сатанистичке секте својим члановима императивно налажу раскидање свих веза и

односа са породицом, ближњом и даљњом родбином. За време обреда једне од тих
секти црни маг поручује следбеницима: «Ишчупај мајку из свога срца и пљуни у
лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене, и нека беба на њеним
грудима постане плен паса и лешинара. Јер ако то не урадиш ти својом вољом онда
ћемо то учинити ми упркос твојој вољи. Ако учините само корак на овој стази
мораћете неизбежно доспети до краја». Такође, у току обреда мајстор храма пита
једног од жреца: «да ли су браћа нахрањена? а он му одговара – лешевима своје
дјеце».
Такође, сатанистичке секте ужасно разбијају државу стварањем Светске

федерације, у којој ће свака држава изгубити свој национални идентитет и разорити
свој национални дух. Да би то постигли у Православним земљама ставили су себи у
задатак да разоре Православни дух. Челници Новог светског поретка су свесни да
су Православни народи па и ми Срби, између осталог, прихватили православље као
основ окупљања у српску државу као своју матицу. Зато су се, по сваку цену, упели
и свим нечасним методама прибегли, а да би се разбила држава, ваљало би
расправославити српски народ. У расправослављивању нашег народа и разбијању
наше државе, секте, по мишљењу челника Новог светског поретка, могу одиграти
кључну улогу.
71
Али не дозволимо себи – као што се то често превиђа у име ревности која није
често по разуму – ми православни да у људима, који су залутали у разне секте и
тајна друштва, видимо људе које треба мрзети и желети им вечну погибију. Једини
непријатељ човеков је ђаво који сејући лажна учења и посвећујући заблуделе у
несвете тајне своје гордости, настоји да што више потомака Адамових гурне у
пакао, нудећи им да се боре против Христа и Цркве његове. Знајући да је Христос
победио ђавола и узео му власт над онима који Христу стреме, ми се не плашимо
лукавога и његових војски, а у онима које је лукави обмануо, препознајемо болесне
и несрећне ближње за које се треба молити а не мрзети их и клети. Православни
хришћанин осуђује «слободне зидаре» и остале сектанте и жели да их Господ
просветли и приведе себи учинивши их од зидара Куле вавилонске живим камењем
које, уграђено на Крајеугаонику, чини Цркву Његову.
И сасвим на крају: кривицу за брзо ширење лажних учења, треба да тражимо пре
свега у себи самима: јер, да смо ми бољи хришћани и да смо више светлели свету,
та лаж би остала у тами сатаниног разума, а он, древна и лукава змија, не би имао
кога да заводи.
Што је више зидара Цркве Божије, истинских слободних у Христу, то је мање

зидара Куле вавилонске, лажно слободних у антихристу.
Зато је свима који следе завете Светога православља јасно: потрудимо се и у себи
стекнимо мир у Духу Светоме, и како нам лепо саветује баћушка свети Серафим
Саровски «хиљаде људи око нас биће спасено». Ни масони ни ови сектанти, ако се
покају и прибегну Христу, неће бити искључени из броја спасених. Јер, не
заборавимо, Пастир Добри воли сваку Своју овцу, а нарочито је тражи ако је
залутала. Његова љубав од нас хришћана иште да Му помогнемо у тражењу
заблуделих, сведочећи да смо стадо Христово својим еванђелским животом и
молитвом за обраћење оних који од Цркве отпадоше.
Епископ сремски
+ Василије
ПАКАО СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ БЕЗ БОГА

- ТО ЈЕ АД ПОРЕМЕЋЕНИХ ВРЕДНОСТИ,
АД ПРЕОБЛИКОВАНИХ ДУША МНОШТВА
НАШИХ СУНАРОДНИКА
«Дакле пазите како живите,

не као немудри, него као мудри...»
(Еф 5, 15)
«... јер супарник ваш, ђаво, као лав
ричући ходи и тражи кога да
72
прождере» (1 Пет 5, 8).
Књига коју нам нуди еминентни аутор, јесте књига за тренутак нашег времена. А у
каквом временском тренутку живимо, сви добро осећамо и добро знамо. Додуше,
неко мање, неко више. Као национ драстично, трагично, тужно. Док нам се на
једној страни део националног организма кида на најбруталнији начин (рат кроз
све страхоте које као ретко који рат прате), други део нашег народа који не осећа
страхоте рата, шчепан је у канџе секташко-сатанске пропаганде која га полако
уништава и води на њиве глади и пустоши. Таква пропаганда која иначе никакве
везе нема са Богом откривеном Истином, ради под фирмом вере и уништава и оно
мало Бога што је остало у нама, рушећи нам у исто време својим идејама о новом
светском поретку крваво и тешко стечену националну кућу. Тако је српски
православни и светосавски народ, народ Немање и Саве, Душана и Лазара,
Карађорђа и Милоша, владике Николаја и Аве Јустина, на крају многохваљеног ХХ
века на крсту – измучен, преварен, заведен, пати и чека или своје коначно
уништење и силазак са историјске позорнице или свој васкрс. Ми верујемо у ово
друго!
Шта се то десило са великим и светим српским народом, мученим и паћеним

вековима. Ко је виновник ове српске трагедије? По својој слободи воље храњен са
безбожне трпезе, храном од које гладни, без духовних вредности и осећаја за њих,
уцењиван и понижаван определио се српски народ за непријатеља човековог од
искони (Јн 8,44) – ђавола. Тај прилагодљиви демагог и вешт стратег увео је наш
народ преко својих оданих слугу у табор Божјих непријатеља. Наш христоносни
народ постао је христоборни и богоборни. Уместо Бога, кога је од свих народа у
бившој Југославији најгалантније одбацио и згазио, определио се за највећег
богоборца, а у том табору царује и газдује Сатана. Он се супротставља свакој
религиозној и моралној особи маском јединства (код нас је било и братства?) и
обећава јој помоћ са неба. Он замагљује видик. Сакрива се иза камуфлаже сваког
религиозног задатка. Употребљава последње научне методе. Успешно потпаљује и
шири своје аргументе на социјалне и људске области. А једини циљ му је да
превари, намами и заведе жртве.
У том врзином колу нашао се наш народ, једна од многих жртава сатане.
О томе нам аутор ове вредне књиге говори, почев од појаве првих откоса сатанске
жртве до наших дана, када је жетва за принца мрака тако велика и обилна. Они нас
воде хронолошким редом, врло сажето, популарно и аргументовано износећи
историјат демонских појава које су преплављивале, загађивале и рушиле еколошко
духовно биће читаве земље, са посебним освртом на последице зла које се наносе
нашем народу.
У књизи ће читалац моћи да се упозна са појмом секти, улози Сатане у креирању

погрешних учења као живих рана на организму Цркве, које су својом трулежношћу
отпале од Цркве, али у исто време и својом заразом инфицирале многе чланове
Цркве. У књизи се подробно говори о погрешном учењу најпознатијих секти, са
73
посебним освртом на индуске секте и најновије сатанске секте. Читалац ће се
упознати и са силом овога света – масонима, који су у служби Сатане најверније и
најоданије слуге са принципијелним задатком да на најперфиднији начин руше (и
поруше) Цркву (првенствено Православну) и нације (у нашем времену српску
нацију).
Под маском «мирољубивог екуменизма», или припремања света за ново доба,

разарају све духовне и друге вредности, кроз богаћење и моћ организују
хуманитарне организације и савезе, преко угледних чланова проглашавају своје
вође за месије и будуће ујединитеље човечанства, називајући их великим
хуманистима, добротворима и борцима за светски мир.
Све то чине кроз црну магију, спиритизам, испирање мозгова, убеђивање, ломљење
воље, и сламање сваког отпора, дрогу, сугестију, свакојака обећања, страх,
стварање осећања кривице, тако да у таквим приликама људи постају
програмирани роботи.
Веома добра страна ове књиге јесте што аутор поткрепљује примерима погубне
последице прилажењу сектама, а нарочито сатанским. Примери су из живота нашег
народа, из наших градова. Ту говоре деца, омладина и њихови родитељи.
Књига је последње звоно за узбуну како деци, тако родитељима, целој нацији и
држави српској.
Оно што ће свакако забринути сваког поштеног Србина и ревносног православца

док буде читао књигу биће, зар наша деца и наша омладина, па и «свршени људи»
немају снаге да се одупру овој сатанској немани. Е, па да видите браћо моја
забринута, и немају. Снага се добија кроз веру у Бога, а наше последње три
генерације живе без Бога. Бог им је ишчупан из душе, а уместо њега ништа им није
дато у надокнаду. Или ако им је и дато, очигледно није задовољило њихове
духовне апетите, па сада лако наседају сурогатима религије и још лакше иду у
загрљај Сатане.
Ко је за то крив, намеће се питање само по себи. Одговор би могао бити наизглед

лаконски: СВИ. Тачан је само донекле. Слобода воље је злоупотребљена код оних
који су залутали, али треба тражити кривца који је празнио душе њихове да би они
дошли у тај положај да иду Сатани у загрљај или којекаквим белосветским
пробисветима.
У школској учионици је запаљена прва ватра пакла коју сада преживљавамо.
Пакао српске просвете без Бога – то је пакао безбожничке културе, ад поремећених

вредности, ад паганских преобликованих душа мноштва наших сународника,
стотине хиљада одбеглих од Христа.
74
Ослепели ходају поштапајући се или имају некога да их води. Бивало је и да слепи
слепе воде. Али нигде није бивало, осим ваљда у нас, да се слепци, који су
ближњима повадили очи наметну овима за вође жалећи се што им жртве јаучу. Као
у јеванђелској причи о блудном сину – заблудели синови нашег народа оставише
дворе свога Оца Небеског и Његових светитеља и одоше да се хране у друштву са
зверима. Оно што ни звери ни демони не једу – једу наша сирота сабраћа: једу кич
и шунд, пију примитивизам и психоделичну музику, лече се алкохолом и дрогом.
Многи од њих лутају вртовима индијске философије и секташтва тражећи злато
кога има на претек у најмањој сеоској црквици о чему наши хималајски алпинисти
и Јеховини сведоци и не слуте.
Зашто? Зато што им је памет попила управо српска безбожничка просвета која се
тетура од источног социјализма до западне декаденције само да избегне Христа.
Није онда никако чудо што је у главама данашњих апостата до те мере хаос да би
најрадије измирили дух комунизма са европским стандардом живота.
Све се то дешава због отпадања српске школе од Христа. Заиста ће на Суду

Божијем морати да дају одговор сви који су у њој од учитеља до академика.
Таква просвета без Бога и Христа поред отпадништва створила је и моралну

ерозију.
Школа је школовала недошколоване! Не само у односу према нашој прадедовској

вери него и у односу према култури у најбољем смислу те речи – показала се она
кратке руке и сува ума. Као да је желела да деца освоје незнање, као да је хтела да
из ње изађу духовно што сиромашнија, као да јој је идеју о усмереном образовању
шапнуо антихерој из подземља Достојевског који је онако забринуто одмахивао
главом и поручивао: «Широк човек, господо, преширок! Ја бих га сузио!». Мора се
рећи да су основна знања из историје, права, философије, књижевности, музике –
остала заувек недоступна ишколованим. Ко год је желео нешто више да научи
морао је да лута. Знања су и то дозирана на кашичицу била привилегија оних
школа из којих се регрутовао кастински управљачки сој, док су програми
такозваних стручних и стручно усмерених школа били више него оскудни.
Духовно празна школа није имала шта да понуди деци. Децу је почела да васпитава
улица, а зато није потребан наставни план: довољан је план града. Марксизам је
заменио Христово благодатно присуство у школи и наметнуо се као «научни
поглед на свет». Колико је ту било науке довољно је да утврдимо само ако бацимо
поглед на овај свет који је марксизам усрећио. У недостатку једине духовне хране
жедна и гладна свега постојећег на који марксистичка идеологија као стерилна
мисаона акробатика није имала ни приближно објашњење деца су се, не знајући за
Христа, окретала западном помодарству најгоре врсте, дроги и алкохолу постајала
цинична и аутодеструктивна – а аутодеструкција код деце као и код одраслих то је
већ предворје пакла. Узори су постајали јунаци стрипова и сапунских
телевизијских серија, док је школа мирно гледала и гледа и данас како на њене очи
умиру од Бога јој поверене дечије душе. Ко и шта да чита када се у безбожној
српској школи не негује љубав према књизи, не помиње Свето писмо, тако да
75
многи питају у овом светосавском роду (био сам у прилици да чујем): «Опростите,
јесу ли Свето писмо и Библија иста књига?» Одговор на овакво питање знају
јапанска деца – а многи и многи наши назови интелектуалци ни толико! (Д.
Васиљевић, Пакао српске просвете без Бога).
Изгубивши тако осећај за духовне вредности у школи у којој нису упознали Бога и
своју историју данашња духовност српске омладине, младих генерација прожета је
апатијом или еуфоријом, али у суштини она је душегубна. Утицај масовних медија
(нарочито Телевизије) на нашу омладину, након педесет година богоборачког
мрака комунистичког атеизма, донео је и доноси душегубне плодове разврата,
наркоманије, секташког сатанизма (прикривеног и јавног), криминала и, као
последицу свега, морални суноврат у отпадију од Светосавског и Косовског завета.
Притисак ових заглупљујућих медија има свој одређени циљ: да душе младих
заведу да забораве српску прошлост и свој православни идентитет светосавских
Срба па да се окрену лажном прогресу западног лицемерства и безобразја а у томе
да им помогне школство свих нивоа од основних до високих школа и факултета.
Отуда опредељење младих без гриже савести и неосећања последица за криминал
свих врста, турбо-фолк мелос или рок-ен-рол (чији су корени у црначкој вууду блуз
џез субкултури).
Сва та скретања резултирају бесомучним тражењем духовности у сектама свих боја

и свих профила увезеним са Истока и са Запада које немају никакве везе са српском
светосавском духовношћу.
Мас-медијске фабрике Новог светског поретка сваким даном у сваком народу – па

и српском – стварају гомиле нових бесловесних и безличних робота који
доследније него било која машина изговарају пароле о слободи, братству и
једнакости не знајући да ове речи немају никакво смислено значење изван
хришћанског живота у Православној цркви. Јер сви су хришћани слободни (Бог је
свим људима дао слободу воље), сви су хришћани браћа у Христу исповедањем
Једнога Бога Оца и сви су хришћани (као и сви људи) подједнако позвани на
спасење учествовањем у Богочовечанском животу Цркве кроз Свето причешће.
Ово је у ствари једини пут спасења људског рода, Нови савез (Завет) између Бога и
људи кроз Радосну Вест коју нам је Својим Ваплоћењем донео Господ Исус
Христос, Син Божији.
Тако васпитана и одгајана омладина нема снаге да се одупре духовним силеџијама

који у нашем народу (нарочито по градовима) све више жању своју жетву под
диригентском палицом Сатане. Трагедија је све већа и тужнија што и њихови
родитељи мало или нимало воде рачуна о томе где њихова деца иду, са киме се
друже, каква предавања посећују, а када Канибал већ постане члан њихове
породице, онда обично бива касно.
Уосталом, омладина је како смо аргументовано константовали без идеала, вере и

патриотизма, па је логично да нема за кога да се бори или било шта да брани. У
гордости својој уљуљана данашња омладина, нажалост, зато хрли злосрећним
путем суноврата следећи неку од многих духовних метастаза канцерогених
76
идолопоклоничких веровања. Верујући да је најлакши и најкраћи пут и најбољи,
угушени безнађем околине у којој живе и у којој се развијају, млади људи свесно
следе погубну лаж да је лепше и лакше узети дрогу да се заборави на животну
тегобу и бриге или скочити у амбис или реку, можда умрети у кафићу са иглом у
вени, него прићи Исусу из Назарета који шири руке свакоме човеку и зове у свој
загрљај упућујући му речи утехе: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени
и ја ћу вас одморити».
Зато је појава књиге «Канибал у српској кући» не само добро дошла него је њена
појава била преко потребна. Она ће се радознало читати, она ће опомињати и у исто
време стављати до знања безверном и бездухном народу нашем да се чува свих
гадости и лажи које долазе из секташко-сатанске кухиње у којој је главни кувар
Сатана. Тргнуће га да не иде тако лако у загрљај виновнику свакога зла за кога наш
Спаситељ каже: «Он је крвник људски од почетка, и не стоји у истини, јер нема
истине у њему; кад говори лаж, своје говори; јер је он лажа и отац лажи» (Јн 8,44).
А бесмртни Његош за њега каже:
«Он једини у простору свјетлом

у црну је обучен порфиру;
зла свакога најљуће крајности
под једном су у њ круном сабране;
он катедру мрачну сочињава
позоришта сваког ужаснога!
Ад се зове, цар му је Сатана.
Мрачна душа, неба ненависник;
зло је њему једина утјеха,
он се са злом вјечно обручио;
злу је жертву принио велику».
(Луча микрокозма)
Прота
Душан Н. Петровић, професор
АКО ВАМ, ДАКЛЕ КАЖУ: ЕВО ГА У

ПУСТИЊИ, НЕ ИЗЛАЗИТЕ.
ЕВО ГА У СОБАМА, НЕ ВЕРУЈТЕ.
(Мт 24,26)
По Светом писму један од видљивих знакова последњих времена и апокалиптичких

догађаја представља и појава лажних учитеља, «спаситеља» и «христоса».
Овај феномен, као некаква зла коб, прати Цркву од самога њенога оснивања и
битисања у историји. Почетак овога зла своје извориште свакако има у најранијим,
како тринитарним тако и христолошким, јеретичким учењима и покретима. Већ у
77
беседи на Гори (Мт 5-7 глава), Господ Христос је указао на опасност која прети
Цркви од појаве лажних учитеља и пророка. Господ их назива онима «који укидају
заповести и тако уче људе» (Мт 5,19). Из овога се види, да је њихов основни
преступ у измени, прекрајању савршенога закона Божијега, објављенога речју
Божијом. Уместо њега они постављају свој сопствени, огреховљени и по мери
човека дати закон и науку. Из тога разлога такви ће се на страшном и праведном
Суду Божијем «назвати најмањима у Царству Небеском» (Мт 5,19), јер ће се својом
лажном науком уместо савршенством (Мт 5,48 ) испунити безакоњем (Мт 7,23).
Наступајући као доносиоци «коначне истине», «новога и тајнога знања», «Новога
доба и свеопштега уједињења» они долазе у «оделу овчијем» (Мт 7,15). То «овчије
одело» свих лажних учитеља, пророка, јеретика – секташа, сачињава истовремено
лаж њихове науке и лаж њиховога наступа. Сви се они представљају као љубитељи
мира, правде, истине, хуманизма, демократије, опште човечанских принципа,
разних трансцендеталних идеја, итд., а у ствари су «вуци грабљиви» (Мт 7,15) који
ће будући сами зли, таква дела породити (Мт 7,17).
Апостол Павле их назива онима «који чине раздоре и саблазни» (Рм 15,17). Не
служећи Богу него своме трбуху, ласкавим речима варају срца незлобивих (Рм
15,18 ). Њих се по очинском савету Св. апостола «треба клонити» (Рм 15,17).
Други велики апостол Петар лажне пророке и учитеље назива «ругачима», који ће
живети по својим сопственим жељама (2 Пет 3,3) «који будући неуки и неутврђени
у вери изврћу и погрешно разумеју реч Светога писма на своју сопствену пропаст»
(2 Пет 3,16).
Апостол љубави и богослов Јован говорећи у својим посланицама о лажним

учитељима доводи у везу њихову лажну науку са њиховим неверовањем. Он их
назива «варалицама и антихристима» (2 Јн 7) јер не износе прву и основну истину
да је «Христос у телу дошао» (2 Јн 7). Зато је њихова наука празна, бесплодна,
злословна и смртоносна.
У књизи Дела апостолска описан је сусрет светог апостола Петра и Симона гатара
– мага кога св. Иринеј Лионски назива «оцем свих јеретика», а св. Јустин философ
и мученик «првородним сином сатане». Симон гатар је заиста прототип и образац
свих јеретика и лажних учитеља од оснивања Цркве до данас.
Ако укратко анализирамо овај лик видећемо да га је на првом месту красила

гордост (Дап 8,9) и жеља за поседовањем натприродних моћи и људске славе (Дап
8,10). Да би ту славу задобио, он није презао ни од тога да ступи у «савез» са
најмрачнијим силама пакла, бавећи се магијом, чаробњаштвом и гатањем, само да
би остварио своје зле и самољубиве замисли.
Књига «Канибал у српској кући» представља велики допринос теми јереси и

секташтва уопште јер прати њихову генезу од јеванђелског доба до данашњих
дана. Књига у вашим рукама је заиста смео сусрет са овом духовном рак-раном,
која данас прети да угрози нашу Цркву, народ и државу, наше духовно и
78
национално биће. Апостазија – отпадништво данашњега света је толико да се у
њему, уместо обожавања и слављења Бога и Створитеља, јавља обожавање
противника Божијега – сатане, извора свакога зла и човекомрзитеља од искони.
Зато је ова књига истовремено и потресна и отрежњујућа – потресна јер указује на
дубину пада човековог без Бога, а отрежњујућа и охрабрујућа тиме што указује на
излаз из тога безизлаза – Св. Православну цркву Христову којој по речима Светог
писма «ни врата адова неће одолети» (Мт 16,18 ).
Јеромонах Фотије Сладојевић,

дипломирани теолог,
суплент
Српске православне богословије
Светог Арсенија Сремца у
Сремским Карловцима
79
ЛИТЕРАТУРА
Сергиј Булгаков, Православље, Књижевна заједница Новог Сада, 1991.

Атанасије Јевтић, Патрологија, друга свеска, Православни Богословски факултет,
Београд 1984.
Поуке Старца Силуана, Православна народна хришћанска заједница и Црквена
општина Крњево, Крњево 1981.
Никола Берђајев, Смисао историје, НИО «Универзитетска ријеч», Никшић 1989.
Др Лазар Милин, Научно оправдање религије – Црква и секте, Београд.
Др Емилијан М. Чарнић, Исус Христос, живот и дело, «Каленић», издавачка
установа Српске православне епархије шумадијске, Српска православна епархија
средњоевропска, Крагујевац 1993.
Др Ратибор Ђурђевић, Масонерија – завера против Бога и човека кроз векове и
данас, Београд 1994.
Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Народна књига, Београд 1984.
Др Марко С. Марковић, Православље и Нови светски поредак, Библиотека
«Политика и образ», Београд 1994.
Едуард Лозе, Свет Новога завета, Православље, Београд 1994.
Лазар Мирковић, Сатана говори, Православље, Београд 1981.
Велибор В. Џомић, Секте, сатанизам и лажни пророци, Епархијски управни
одбор Епархије жичке, Краљево 1994.
Протојереј-ставрофор др Димитрије Станилоје, Православна догматика, Епархија
источноамеричка и Епархија сремска, Београд 1993.
Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд 1992.
Др Лазар Марковић, Срби и Хрвати, СКЗ, Београд 1993.
Џемс Џ. Фрејзер, Златна грана, Издавачко и књижарско предузеће «Алфа» -
Земун, «ИКПА Драганић» - Земун, Београд 1992.
Владета Јеротић, Између ауторитета и слободе, Просвета, Београд 1980.
Миро Главуртић, Сатана, Београд 1978.
Вилхелм Барт, Секте данас, Кршћанска садашњост, Загреб 1984.
Др Јурај Коларић, Кршћани на други начин, Веритас, Загреб 1976.
Роберт Амбелен, Исус и темплари, Београдски издавачко-графички завод, Београд
1994.
Мр Ранко Мандић, Српски народ на рубу биолошке катастрофе, Српски Сион,
Сремски Карловци 1995.
Алфред Адлер, Индивидуална психологија, Просвета, Београд 1978.
Геза Рохајм, Магија и шизофренија, Аугуст Цесарец, Загреб 1990.
Отац Јустин Поповић, Пут Богопознања, Манастир Ћелије, Београд 1987.
Робин Кук, Увртање ума, НИРО «Књижевне новине», Београд 1986.
Карен Хорнај, Упознај самог себе, Свјетлост, Сарајево 1980.
Др Вера Смиљанић, Др Иван Толичич, Дечја психологија, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд 1992.
80
Владан Д. Поповић, Психолошка етида монаха Валеријана, Београд 1965.
Карен Хорнај, Нови путеви психоанализе, Космос, Београд 1965.
Др Радмило Вучић, Психологија културе, Свети архијерејски синод, Српске
православне цркве, Београд 1967.
81

Канибал у српској кући

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Канибал у српској кући

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

КАНИБАЛ У СРПСКОЈ КУЋИ

С БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА ВАСИЛИЈА,

Наслов и поднаслов књиге «Канибал у српској кући – сатанистичке секте и њихово

На територији СР Југославије, у посткомунистичком периоду, захваљујући

Оно што «може да утеши» је да оваква масовност самозваних пророка,

У Јапану «постоји преко 230 хиљада легалних верских организација, од којих је

Присталице «Унификационе цркве» Сун Мјунг Муна промовисали су његову

Забринут због «опасних активности» секте «АУМ Шинрикјо», руски патријарх је у

Те групе, друштва и удружења су «темпиране бомбе» за наш народ и државу. Они

Анализа њихове литературе, доктрина, садржаја новинских чланака и огласа,

2. Без обзира што су доктринарно, па и пореклом неких својих оснивача везане за

4. Већина њих су се на територији бивше Југославије појавиле у последњих

5. Доктрине свих њих су дубоко анационалне, богоборне, антихришћанске,

6. Стратешки циљеви су им стварање универзалне религије, светске државе и

7. Знатна финансијска средства којима располажу секте, говоре да су повезане са

СЕКТА – ШТА ЈЕ ТО?

У новијој богословској литератури ретко се сусреће постојано дефинисан појам

У савременом свету, у модерној социологији, а нарочито у социологији религије,

1. Изолација припадника и контрола свих информација које чланство секте може

2. Новац као средство манипулације људским судбинама и,

3. Следбенику се не гарантује да ће успети да освоји нова верска знања која га воде

- сви се служе езотеријским и магијским ритуалима ради призивања духова

САТАНА, САТАНИЗАМ, МАСОНЕРИЈА

О томе ко је Сатана, ко су демони, каква је њихова природа и улога у свету,

О природи Сатане и његових анђела-ђавола, њиховој мисији у свету, као у каквој

То је Сатана! То су демони – ђаволи! Они су зло! Зло је њихова суштина!

Након овога што је речено о Сатани, ђаволу и ђаволима поставља се двоструко

Историчари сатанизма корене модерног сатанистичког покрета налазе у учењима

Масони, масонство, масонерија, појмови обавијени велом тајне, речи које се са

Масонство је «заједнички назив за тајна братства и сродне заједнице који потичу

У 17. веку, масонске ложе су постале популарне у редовима тзв. слободних

Када је реч о односу масонерије и сатанизма питање је да ли о томе односу треба

Масонерија ствара, обликује и у разноврсним и разнобојним формама и

У Немачкој у 19. веку Адам Вајсхаупт (1748-1830), језуита, професор канонског

Вајсхауптов портпарол и маг реда Ђузепе Балсамо, звани гроф Калиостро је

Овом сатанистичко-масонском реду припадали су и сви превратници, анархисти и

Да комунизам и сатанизам, односно сатанистичке секте, потичу из исте централе,

Деветнаести век обележиле су бројне познате личности и покрети који су дали

«Великани» овога века врше покушај спајања магије и науке.

Западноевропски песници (Иго, Бодлер, Ренан, Бајрон, па и Љермонтов), сви редом

Ђузепе Мацини, италијански револуционар, у сарадњи са америчким генералом

Сатанизму у Европи и Америци снажне развојне импулсе дала је појава сатанисте

У граду Чефалу на Сицилији Алистер Кроули је подигао сатански храм Телему

Кроулијев успон на лествицама масонске хијерархије био је вратоломан. Он не

Опскурно дело Алистера Кроулија наставио је Антон Шандор Лавеј ширећи

«Масони, као Луциферови мисионари, неуморни су у развијању планова за

Масонерија се маскира и разним именима. «Плаве ложе, тако се у изопаченој

ПОДЕЛА, ИМЕНА И ВЕРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ИЗ КОЈИХ

а/ секте са коренима у јеврејској и хришћанској религијској традицији,

б/ секте са коренима у исламској верској традицији, и

в/ секте са коренима у философско-религијским системима народа Истока

Секте са коренима у јеврејској и хришћанској

Писци римокатоличке провенијенције налазе, као и други зналци ове

Када је у питању овај проблем, римокатоличким теоретичарима треба веровати, јер

Ко је на кога више утицао и ко је од кога више учио, масонерија од Римокатоличке

Сатанистичке секте иако су им доктрине, циљеви и иконографија готово идентични

Осим поменутих овој групацији сатанистичких секти припадају: «Бела гностичка

Сатанистичке секте са коренима у

За разлику од сатанистичких секти које вуку порекло из јеврејске и хришћанске

Сатанистичке секте са коренима у

ДОКТРИНЕ САТАНИСТИЧКИХ СЕКТИ

Анализа доктрина сатанистичких секти показује да све оне претендују да су Богом

Доктрине сатанистичких секти са коренима

Најрепрезентативнији представник сатанистичких доктрина пониклих из јудео-