Emocionalna inteligencija, psihologija, psiha i ostali

Moderni termin, produzhetak teorije o socijalnoj inteligenciji, osvjezhen i propagiran

ponovo knjigom Danijela Golemana ako se ne varam 1995.

Na mom prvom "pravom" poslu, onom na kojem sam prvi put uchila shta se radi zaista u
jednoj firmi, kako ti se shef mozhe popeti na glavu i josh tamo zaigrati nestinarski ples
(za sve one koji ne znaju, nestinari su ljudi koji bosih nogu pleshu po vatri; ja chak imam
prijateljicu koja je nestinarka), shef me je jednom prilikom upitao da li sam ikad chula da
postoji takvo neshto shto se zove "emocionalna inteligencija" i da ne bi bilo loshe da
prochitam neku knjigu na tu temu. To je rekao sarkastichno chovjek, koji je unosio toliko
mnogo intriga, konflikta i bura u rad malog kolektiva, meni kojoj su se svi zhivi chudili
kako ga podnosim i josh se slazhem s njim. I meni, koja sam ipak josh tad bila s
diplomom magistra prihologije, sa zashticenim diplomskim radom na temu
"Emocionalna intelingencija i strategije ponashanja za savladavanje stresa". Hm. To bi se
kod nazvalo "ispeci pa reci". Shta vi mislite, kakav je bio moj odgovor?
Naravno da sam mu rekla da sam ipak napisala i zashtitila rad na tu temu, da sam i
istrazhivanje uradila i da ako mu treba mogu da mu preporuchim interesantno shtivo na tu
temu.
A on me je onda pitao - nakon kratke pauze - da li ja koristim u svom zhivotu ono shto
sam uchila iz knjiga?

Teorija emocionalne inteligencije kazhe da je veliko umjece "Naljutiti se u pravom

momentu na pravu osobu u pravoj mjeri i iz pravog razloga". I ne samo naljutiti se. Da si
emocionalno inteligentan znachi da znash zashto se osjecash na odredjeni nachin, da
znash zashto se drugi osjecaju na odredjeni nachin, da mozhesh upravljati svojim
emocijama i tudjima. Samo to nema veze sa tim da se nikad ne naljutish, ne iznervirash,
da ne pokazhesh nikome ako si ljut i bijesan.

Moje je lichno mishljenje da su nam emocije - onda kad ih znamo raspoznati, naravno,
putokaz. One nam pokazuju je li brzina kojom letiom kroz zhivot dobra za nas, da li je
pravac dobar i jesmo li se nashli na raskrsnici. I ako je neshto loshe za nas - onda imamo
negativne emocije i u zavisnosti od toga koliko je neshto dobro ili loshe za nas raste i
jachina istih. A reakcija je vec drugo neshto.

Ovih dana razmishljam mnogo o globalnim stvarima, uglavnom vezanim za moju

profesiju. Gdje sam ja sad shest godina nakon zavrshetka studija, gdje ode ona moja
psihologija? Ima li je uopshte josh u mom profesionalnom polju? I ako je ima shta mi
onda tako smeta? Kao onaj ekseri iz priche o psu koji je kmechao, jer je imao ekser na
podu gdje je lezhao, ali se nije pomjerio jer ga nije bash tkao boljelo.

Nisam ja taj pas. Vrijeme je za ozbiljne planove, ako treba i preokrete. Samo shto su mi
strelice tako mrdave - stalno sharaju tu na jednu tu na drugu stranu da mi je teshko
odrediti pravac u kojem treba krenuti. Pokazuju nekoliko pravaca. Hm. Oduvijek sam
bila svestrana, ali ipak je dobro usmjeriti se na jednu stranu, inache se rasplini sva
energija i ti s njom.
Da se vratim na emocionalnu inteligenciju. Ona ne kazhe da ne trebamo reagovati, vec da
nije dobro istresti se na nekog jer te je ujutro iznervirao saobracaj dok si dolazio na
posao. Ako vas je inzervirao saobracaj, onda se istresite na njega. Ako vam je neko rekao
da ste kreten, recite i vi njemu da je on veci kreten od vas! Ne budite pasivni! Ne
dozvolite da vas prave budalama! Ali, pobogu, ljudi, nemojte ga upucati metkom zbog
takve stvari! Eto to je emocionalna inteligencija! A ne kad vam neko kazhe da ste kreten
da vama bude tuzhno da zashutite i onda odete reci nekom drugom, ko vam nishta nije
kriv, da je i on kreten.

I da, knjige iz oblasti psihologije zaista se ne trebaju chitati od strane ljudi, koji nisu
psiholozi.
I da,da si psiholog je profesija i to se postaje tako shto se zavrshi taj fakultet. I mozhe se
postati dobar ili losh psiholog, kao u svakoj drugoj profesiji. Ali ono shto meni stvarno
ide na zhivce i igra mi se ganglijama je uvjerenost skoro svakog da je on/ona psiholog i
bez takve diplome, da je psihologija prosto talenat, i da se to postaje tako shto volish da
razmishljash o ljudima.

To me stvarno smeta. Isto tako me smeta shto skoro svi misle da znaju shta je psiholog i
da znaju shta psiholog treba da mozhe. I zaboravljaju da je to profesija. I da psiholog nije
duzhan svima sve oshutjeti, pogotovo u lichnom zhivotu, jer se za to treba platiti. I ljudi
zaboravljaju da psiholog ima pravo na svoje lichno mishljenje. Kao i oni.

Eto, ne znam shta vi mislite o svemu tome. To je moje mishljenje. Samo cu vam odati
jednu tajnu: jedno 95% ljudi, koji imaju diplomu iz psihologije vjerovatno vam nece znati
odgovoriti nauchno na pitanje "Shto je to psiha?". Ja koga god od kolega sam pitala, niko
mi nije znao reci definiciju. A to vam je osnovno! Jer je psihologija zaista nauka i treba se
znati shta objashnjava.

Obichno kad zadam kolegi to pitanje i kad me pogleda zbunjeno i pochne izmishljati, ja
se nasmijem i shutim. Kad mi kazhu "pa dobro de reci" necu da kazhem, jer je to neshto
shto ja znam a oni ne znaju i da budu uchili dok je bio vakat ;).

Eto, pa ako vi znate shto je to psiha i shta tachno izuchava psihologija, onda vama svaka
chast.

Post je objavljen 18.08.2007. u 12:43 sati.