Welcome to Scribd. Sign in or start your free trial to enjoy unlimited e-books, audiobooks & documents.Find out more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
6Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Oskar Kulman Besmrtnost Duse i Vaskrsenje Mrtvih

Oskar Kulman Besmrtnost Duse i Vaskrsenje Mrtvih

Ratings:
(0)
|Views: 131|Likes:
Published by Stefan Milanovic

More info:

Published by: Stefan Milanovic on Aug 11, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/07/2015

pdf

text

original

 
Оскар
 
Кулман
 
БЕСМРТНОСТ
 
ДУШЕ
 
И
 
ВАСКРСЕЊЕ
 
МРТВИХ
 
Можда
 
ће
 
читаоце
 
изненадити
 
то
 
што
 
су
 
излагања
 
која
 
следе
 
посвећена
 
Карлу
 
Барту
(Karl Barth)
пошто
 
би
 
се
 
он
 
тешко
 
сагласио
 
са
 
њима
 
у
 
потпуности
.
Када
 
се
,
ипак
,
усуђујем
 
да
 
њему
 
посветим
 
ове
 
странице
,
то
 
чиним
 
због
 
тога
 
што
 
бого
-
словска
 
неслагања
 
везана
 
и
 
за
 
друга
 
питања
 
никада
 
нису
 
помутила
 
не
 
само
 
наше
 
људске
 
односе
,
но
 
ни
 
наше
 
богословско
 
 разумјевање
,
а
 
с
 
друге
 
стране
,
зато
 
што
 
сам
 
се
 
при
 
истраживању
 
овог
 
проблема
 
посебно
 
трудио
 
да
 
испуним
 
захтјев
 
који
 
 је
 
Барт
 
наглашавао
 
више
 
од
 
свих
 
других
 
у
 
наше
 
вријеме
:
требало
 
би
 
пажљиво
 
слушати
 
оно
 
што
 
нам
 
Нови
 
завјет
 
благовјести
,
па
 
и
 
када
 
нам
 
се
 
lo,goj
 
којега
 
тада
 
чујемо
,
полазећи
 
од
 
схватања
 
и
 
очекивања
 
која
 
су
 
нама
 
данас
 
постала
 
драга
,
у
 
великој
 
мјери
 
чини
 
као
 
sklhro,j
.
Признајем
 
да
 
ми
 
 је
 
a priori
 
више
одговарало
тумачење
живота
 
после
 
смрти
које
 
се
 
приближава
 
философском
 
 разумјевању
 
времена
 
и
 
вјечности
,
али
 
сам
 
убјеђен
 
да
 
бих
 
себи
 
на
 
тај
 
начин
 
закрчио
 
пут
 
ка
 
 разумјевању
 
 ранохришћан
-
ске
 
наде
.
Сву
 
огромну
снагу
 
в
 j
ере
 
коју
 
су
 
први
 
хришћани
 
од
 
Васкрсења
(Auferstehungsglauben,
ниже
 
у
 
тексту
вјера
 
у
 
Васкрсење
“ – 
прим
.
прев
.
)
имали
 
у
Прворођенога
 
из
 
мртвих
и
 
њено
 
кључно
 
мјесто
 
у
 
њиховом
 
животу
 
и
 
 разми
-
шљању
,
у
 
стању
 
смо
 
да
 
схватимо
 
само
 
онда
,
уколико
 
не
 
одбацимо
 
скандалон
 (
саблазан
– 
прим
.
прев
.
)
њихове
 
наде
 
у
 
будуће
 
Васкрсење
 
која
 
 је
 
са
 
тиме
 
нерас
-
кидиво
 
повезана
.
Карл
 
Барт
 
 је
 
 једном
 
приликом
 
упутио
 
оштре
 
 ријечи
 
егзегетама
 
замјерајући
 
им
 
да
 
они
 
без
 
савјесне
 
одговорности
насумице
 
празно
 
причају
“.
1
 
Он
 
тиме
 
ми
-
сли
 
на
 
немар
 
којим
 
се
 
са
 
велике
 
дистанце
 
доносе
 
историјска
 
одређења
 
на
 
начин
 
као
 
да
 
нас
 
се
 
Библија
 
не
 
тиче
 
више
 
од
 
било
 
ког
 
другог
 
списа
 
из
 
старине
.
Ја
 
 разу
-
мијем
 
тај
 
приговор
 
и
 
егзегезу
 
као
 
богословску
 
дисциплину
 
схватам
 
озбиљно
,
те
 
управо
 
због
 
тога
 
имам
 
намјеру
 
да
 
одбраним
 
њену
 
самосталност
.
Уколико
 
обратимо
 
пажњу
 
на
 
начин
 
на
 
који
 
се
 
данас
,
позивајући
 
се
 
на
ки
-
 ригму
(
садржај
 
благе
 
вијести
,
порука
 
Еванђеља
– 
прим
.
прев
.
),
прави
 
 разлика
 
између
 
суштине
(Substanz)
 ранохришћанске
 
поруке
 
и
 
њене
 
данас
неприхва
-
тљиве
и
 
зато
неодрживе
 
одоре
“,
Барт
 
ће
 
ми
 
дати
 
за
 
право
,
ако
 
 ја
 
као
 
одговор
-
ност
 
егзегете
 
назначим
 
управо
 
то
 
да
 
његово
 
настојање
 
мора
 
ићи
 
у
 
правцу
 
тога
 
да
 
утврди
 
шта
 
 је
 
за
 
новозавјетног
 
писца
 
била
 
централна
 
киригма
,
и
 
то
 
без
 
пита
-
ња
 
да
 
ли
 
тај
 
егзегета
,
у
 
добу
 
 радија
 
и
 
егзистенцијалне
 
философије
 
смије
 
претпо
-
ставити
 
исте
 
исказе
 
као
 
средишне
.
Да
 
 је
 
тек
 
накнадно
 
дошло
 
до
прихватања
или
одбацивања
одређених
 
са
- 
 
 Чланак
 
Unsterblichkeit der Seele und Auferstehung der Toten. Das Zeugnis des Neuen Testaments
 
преузет
 
 је
 
из
 
часописа
“Theologische Zeitschrift”, 2/1956.
часопис
 
издаје
 
Богословски
 
факултет
 
универзитета
 
у
 
Базелу
(Theologische Fakultät der Universität Basel).
Превео
 
са
 
њемачког
 
изворни
-
ка
 
Вања
 
Балтић
.
1
K. Barth,
 Die kirliche Dogmatik 
, III, 2, 1948, VII.
 
О
.
КУЛМАН
 
L O G O S
2
држаја
 
чија
 
 је
 
посљедица
 
свјесно
 
одвајање
 
од
 
Писма
,
онда
 
се
 
та
 
проблематика
 
не
 
би
 
непосредно
 
тицала
 
егзегете
.
Данас
,
међутим
,
у
 
основи
 
тог
 
претходно
 
опи
-
саног
 
савременог
 
 разликовања
 
суштине
 
и
 
одоре
 
стоји
 
неизречена
 
претпоставка
 
да
 
оно
 
што
 
ми
 
данас
 
не
 
можемо
 
прихватити
,
не
 
може
 
ни
 
припадати
 
суштини
 
Писма
,
већ
 
само
 
његовој
 
одори
 
коју
 
можемо
 
одбацити
.
То
,
међутим
,
значи
 
да
 
егзегета
 
као
 
онај
 
који
 
одређује
 
суштину
 
Писма
 
стоји
 
под
 
утицајем
 
прихватања
 
или
 
одбацива
-
ња
 
одређених
 
садржаја
.
Формално
 
се
 
веома
 
чврсто
 
придржавамо
 
наведеног
 
при
-
ступа
 
Светом
 
писму
,
али
 
пошто
 
критеријуми
 
 разликовања
 
нису
 
егзегетског
 
карак
-
тера
,
онда
 
 је
 
управо
 
такво
 
придржавање
 
постало
 
судбоносно
 
за
 
егзегезу
.
Шта
 
ако
 
 је
 
неко
 
схватање
 
које
 
ми
 
више
 
не
 
можемо
 
прихватити
,
за
 
писце
 
Но
-
вога
 
завјета
 
било
 
посве
 
кључно
,
а
 
не
 
само
одора
 
која
 
зависи
 
од
 
времена
“?
Шта
 
ако
 
управо
 
на
 
томе
 
што
 
ми
 
не
 
можемо
 
да
 
прихватимо
,
почива
 
и
 
пада
 
 ранохри
-
шћанска
 
порука
?
Зар
 
не
 
би
 
требало
 
скупити
 
храброст
 
да
 
питање
 
управо
 
овако
 
поставимо
?
Нећемо
 
ли
 
стварно
 
бити
 
у
 
стању
 
да
 
обухватимо
 
новозавјетно
 
учење
 
тек
 
када
 
будемо
 
спремни
 
да
 
овој
 
опасној
 
ситуацији
 
погледамо
 
у
 
очи
?
То
 
није
 
до
-
садашње
 
кукавичко
 
избјегавање
 
одговорности
.
Свакако
,
не
 
постоји
 
наука
 
која
 
нема
 
претпоставке
.
Али
,
то
 
не
 
смије
 
постати
 
изговор
 
да
 
данас
 
опште
 
прихваћена
 
егзегетска
 
начела
 
остану
 
несагледана
 
на
 
на
-
чин
 
дубоко
 
смисаоног
,
философско
-
методолошког
 
 расуђивања
.
Егзегета
 
мора
 
имати
 
одређену
 
самодисциплину
 
како
 
би
 
у
 
процесу
 
откривања
 
оног
 
кључног
 
у
 
новозавјетној
 
поруци
 
био
 
критичан
 
управо
 
према
 
ономе
 
што
 
га
a priori
занима
 
или
 
што
a priori
не
 
прихвата
.
Не
 
представља
 
ли
 
управо
 
таква
 
самодисциплина
 
службу
 
којом
 
би
 
егзегета
 
у
 
Цркви
 
требало
 
да
 
служи
 
догматичару
?
2
 
Не
 
смију
 
наша
 
убјеђења
 
у
testimonium spiritus sancti
Писма
,
ни
 
егзистенци
-
 јално
-
философска
 
 разматрања
 
да
 
одвоје
 
егзегету
 
од
 
елементарног
 
захтјева
 
ове
 
самокритике
:
од
 
дужности
 
да
 
пажљиво
 
слуша
 
и
 
ствари
 
које
 
су
 
му
 
веома
 
стране
.
Није
 
ли
 
овакво
 
настојање
 
ипак
 
сигурнији
 
пут
 
да
 
се
 
скандалон
 
Новог
 
завјета
– 
свакако
 
не
 
лиши
 
своје
 
саблажњиве
 
особености
– 
већ
 
да
 
се
 
тај
 
скандалон
 
схвати
?
Расправа
 
о
 
новозавјетним
 
проблемима
 
данас
 
 је
 
углавном
 
прилично
 
тешка
 
због
 
тога
 
што
 
више
 
не
 
постоји
 
спремност
 
да
 
се
 
 једноставно
 
пажљиво
 
слуша
.
Оштрије
 
говорећи
,
био
 
бих
 
у
 
искушењу
 
да
 
кажем
:
човјек
 
уопште
 
ни
 
не
 
слушају
-
ћи
 
сам
 
даје
 
одговоре
 
и
 
сматра
 
да
 
 је
 
то
 
пут
 
 разумјевања
.
Овоме
 
желим
 
супротста
-
вити
 
захтјев
 
да
 
се
 
најприје
 
само
 
 једноставно
 
слуша
 
не
 
питајући
 
се
 
на
 
кога
 
се
 
то
 
односи
.
Нећемо
 
ли
 
управо
 
тада
 
сазнати
 
ко
 
 је
 
тај
 
којем
 
се
 
оно
 
обраћа
?
Моја
 
искуства
 
из
 
Париза
,
гдје
 
Нови
 
завјет
 
тумачим
 
у
 
чисто
 
 религиозно
-
науч
-
ном
 
оквиру
 
међу
 
колегама
 
који
 
нису
 
богослови
 
и
 
који
 
нису
 
сви
 
хришћани
,
дока
-
зују
 
ми
 
да
 
 је
 
данас
,
условно
 
 речено
,
 једноставније
,
упркос
 
свим
 
постојећим
 
пре
-
прекама
,
споразумјети
 
се
 
са
 
нехришћанским
 
научницима
,
него
 
са
 
богословима
,
о
 
томе
 
шта
 
би
 
требало
 
сматрати
 
централним
 
учењем
 
Новог
 
завјета
.
Богослови
,
наиме
,
сматрају
 
да
 
унапред
 
знају
 
шта
 
 је
 
то
 
што
 
не
 
припада
 
стварној
 
централној
 
киригми
 
првих
 
хришћана
.
Ако
 
 је
 
Барт
 
годинама
 
наглашавао
 
неопходност
 
да
 
се
 
егзегеза
 
не
 
посматра
 
као
 
 рјешење
 
филолошких
,
литерарних
 
и
 
историјских
 
питања
,
већ
 
као
 
 разумјевање
 
богословских
 
садржаја
 
чији
 
 је
 
посљедњи
 
циљ
 
објашњење
 
новозавјетних
 
књига
,
онда
 
 је
 
он
 
тиме
 
сасвим
 
извјесно
 
библијску
 
науку
 
упутио
 
ка
 
њеном
 
правом
 
пред
-
мету
.
Међутим
,
начин
 
на
 
који
 
се
 
у
 
најскорије
 
вријеме
 
одговара
 
на
 
питање
 
кириг
-
ме
,
сасвим
 
сигурно
 
не
 
одговара
 
Бартовим
 
намјерама
,
али
 
нам
 
он
(
начин
)
са
 
дру
- 
2
 
Види
 
мој
 
чланак
 
 La nécessité et la function de l’exégèse philologique et historique de la Bible ou Le problème biblique dans le Protestantisme
, 1955, 131, 141.
 
БЕСМРТНОСТ
 
ДУШЕ
 
И
 
ВАСКРСЕЊЕ
 
МРТВИХ
 
L O G O S
3
ге
 
стране
,
даје
 
повода
 
да
 
поновно
 
 размислимо
 
о
 
 разграничавању
 
егзегезе
 
од
 
дог
-
матике
.
Такав
 
захтјев
 
 јавља
 
се
 
нарочито
 
у
 
вези
 
са
 
питањем
 
које
 
се
 
поставља
 
у
 
диску
-
сији
 
која
 
слиједи
 
будући
 
да
 
 је
 
код
 
тог
 
питања
 
веома
 
тешко
 
искључити
 
наше
 
лич
-
не
 
жеље
 
и
 
обзире
 
према
 
очекивањима
 
Цркве
 
као
 
заједнице
.
Ипак
,
тако
 
нешто
 
се
 
мора
 
десити
.
Поготово
 
када
 
помислимо
 
на
 
то
 
да
 
одговор
 
Новог
 
завјета
 
није
 
само
 
 једна
 
тема
 
неке
 
богословске
 
дискусије
,
већ
 
нешто
 
што
 
би
 
требало
 
да
 
пружа
 
утје
-
ху
 
над
 
отвореним
 
гробовима
 
и
 
од
 
чега
 
се
 
очекује
 
да
 
буде
 
 јасно
 
и
 
свима
 
 разу
-
мљиво
 
изражено
.
Ако
 
данас
 
питамо
 
просјечног
 
хришћанина
,
био
 
он
 
протестант
 
или
 
 римокато
-
лик
,
интелектуалац
 
или
 
не
,
шта
 
Нови
 
завјет
 
учи
 
о
 
појединачној
 
судбини
 
човјека
 
послије
 
смрти
,
онда
 
ћемо
,
изузев
 
неколико
 
изузетака
,
чути
 
одговор
:
Бесмрт
-
ност
 
душе
.“
Међутим
,
ово
 
мишљење
 
 је
 
управо
 
 једно
 
од
 
најпромашенијих
 
тума
-
чења
 
хришћанске
 
истине
.
Ништа
 
не
 
помаже
 
прећуткивање
 
ове
 
чињенице
 
или
 
са
-
кривање
 
исте
 
другачијим
 
тумачењем
 
хришћанске
 
вјере
.
Напротив
,
требало
 
би
 
о
 
томе
 
сасвим
 
отворено
 
 разговарати
.
Није
 
ли
 
ова
 
чињеница
 
о
 
смрти
 
и
 
васкрсењу
 
Христовом
(
која
 
 је
 
приказана
 
на
 
следећим
 
страницама
)
која
 
 је
 
потпуно
 
неусагла
-
сива
 
са
 
 јелинском
 
вјером
 
у
 
бесмртност
– 
као
 
што
 
 је
 
и
 
за
 
тадашњу
 
мисао
 
неприхва
-
тљиво
 
хришћанско
 
поимање
 
историје
 
као
 
историје
 
спасења
– 
 један
 
тако
 
чврст
 
са
-
ставни
 
дио
 
 ранохришћанске
 
благе
 
вијести
 
да
 
од
 
ње
 
нити
 
можемо
 
одустати
,
нити
 
 је
 
можемо
 
другачије
 
протумачити
,
а
 
да
 
тиме
 
и
 
сам
 
Нови
 
завјет
 
не
 
лишимо
 
његове
 
суштине
.
3
 I
Да
 
ли
 
 је
 
стварно
 
 ранохришћанска
 
вјера
 
у
 
Васкрсење
 
неусагласива
 
са
 
 јелинском
 
представом
 
о
 
бесмртности
 
душе
?
Не
 
говори
 
ли
 
нам
 
ипак
 
и
 
Нови
 
завјет
,
првен
-
ствено
 
Јованово
 
Еванђеље
,
да
 
ми
 
већ
 
имамо
 
вјечни
 
живот
?
Да
 
ли
 
 је
 
смрт
 
у
 
Но
-
вом
 
завјету
 
стварно
 
само
последњи
 
непријатељ
“?
Да
 
ли
 
 је
 
ту
 
смрт
 
стварно
 
представљена
 
на
 
начин
 
дијаметрално
 
супротан
 
 јелинској
 
мисли
 
која
,
пак
,
у
 
смр
-
ти
 
види
 
пријатеља
?
Не
 
пише
 
ли
 
апостол
 
Павле
: „
Смрти
,
гдје
 
ти
 
 је
 
жалац
?“
Неразумјевање
 
које
 
се
 
надалеко
 
проширило
,
према
 
коме
 
Нови
 
завјет
 
говори
 
о
 
бесмртности
 
душе
,
умногоме
 
се
 
потпомогло
 
тиме
 
што
 
су
 
први
 
ученици
 
од
 
Васкрсења
 
имали
 
чврсто
 
убјеђење
 
да
 
 је
 
са
 
Христовим
 
тјелесним
 
васкрсењем
 
смрт
 
изгубила
 
сав
 
свој
 
ужас
4
и
 
да
 
од
 
тога
 
тренутка
 
Свети
 
Дух
 
душу
 
онога
 
који
 
вјерује
,
већ
 
овде
 
и
 
сада
,
васкрсава
 
за
 
живот
 
вијечни
.
Међутим
,
неопходно
 
 је
 
у
 
овом
 
новозавјетном
 
исказу
 
подвући
 
 ријечи
 
од
 
 Васкрсења
,
 јер
 
управо
 
оне
 
изра
-
жавају
 
амбис
 
који
 
дијели
 
 ранохришћанско
 
схватање
 
од
 
 јелинског
.
 Читаво
 
 рано
-
хришћанско
 
стремљење
 
окренуто
 
 је
 
према
 
историји
 
спасења
 
и
 
све
 
што
 
 је
 
 рече
-
но
 
о
 
смрти
 
и
 
вјечном
 
животу
 
почива
 
на
 
вјери
 
у
 
стварни
 
догађај
,
у
 
стварна
 
зби
-
вања
 
која
 
су
 
се
 
одиграла
 
у
 
времену
.
Тиме
 
се
 
оно
 
суштински
 
 разликује
 
од
 
 јелин
-
ске
 
мисли
.
Да
 
ово
 
припада
 
суштини
 
 ранохришћанске
 
вјере
,
њеном
 
бићу
,
од
 
ко
- 
3
 
Види
 
о
 
ономе
 
што
 
сљеди
 
такође
O. Cullmann,
 La foi à la résurrection et l’esperance de la résur-rection dans le Nouveau Testament 
, “Etudes théol.” et rel. 1943, 3;
Christus und die Zeit 
, 1945, 205;Ph. H. Menoud,
 Le sort des trépassés
, 1945; R. Mehl,
 Der letzte Feind 
, 1945.
4
 
Али
 
никако
 
у
 
том
 
смислу
 
да
 
би
 
 рана
 
заједница
 
могла
 
говорити
 
о
природном
умирању
.
Такав
 
начин
 
говора
 
К
.
Барта
 
у
 
 Die kirchliche Dogmatik 
, III, 2, 1948, 776,
не
 
чини
 
ми
 
се
 
да
 
 је
 
потврђен
 
у
 
Новом
 
завјету
.
Он
 
 је
,
уосталом
,
веома
 
сродан
 
 јасном
 
приказу
 
негативног
 
оцјењивања
 
смрти
 
као
 
последњег
 
непријатеља
који
 
се
 
износи
 
у
 
овом
 
одијељку
.
Види
 
на
 
примјер
1
Кор
11
30
.

Activity (6)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 thousand reads
1 hundred reads
nikolapopovic83 liked this
pavmira liked this
Danijel Mikic liked this
mongavrila liked this

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->