1

SADRŽAJ

POZVANI SA SVETIM POZIVOM

Na mesto Hrista. Duhovni stražari. Vernost u službi. Primeri ljudske postojanosti. Svetost rada.
Isaijino poverenje. Polje je svet. Evanđelje za sve. Odgovornost propovednika. Teret za duše.
Osećanje gladi za hlebom života. Hitnost Hristovog dela.
PROPOVEDNICI KAO SLUGE PRAVDE
Hristos naš primer. Jednostavnost Hristovog učenja. I bogatima i siromašnima. Hristos
kao učitelj. Pouka za naše vreme. Iskustvo Enohovo. Iskustvo Jovana Krstitelja.
Pavle apostol neznabožaca.

POTREBNA PRIPREMA
Mladi ljudi u propovedničkoj službi. Omladina kao nosilac tereta. Potrebni su spremni
saradnici. Sprema za misionski rad. Povoljne prilike za pripremu. Zadovoljavanje ličnim
mogućnostima. Mladići kao misionari. Strani jezici. Mladići za teška mesta. Vežbanje glasa kod
propovednika. Pobeđivaje mana. Jasan način izgovora. "Postaraj se da se pokažeš valjan".
Površno znanje. Kolporterski rad kao priprema za evanđeosku službu. Proučavanje Biblije
potrebno za uspeh. Mladi propovednici da rade sa starijim. Propovednik-početnik. "Pazi na
sebe". Nema izvinjenja za neznanje. Nagrađivanje gostoprimstva. Potrebna postojanost.

SPOSOBNOSTI
Posvećenje. Potrebno je dublje posvećenje. Taktičnost ili umešnost. Pavlova razboritost.
Ljubaznost kao vrlina. Moralno ponašanje. Društveni odnosi. Odlučnost i brzina. Osobine
potrebne za službu. Saučešće. Jedinstvo sa Hristom. Poštenje. Poniznost. Revnost. Postojanost.
Svakodnevni život.

PROPOVEDNIK NA PROPOVEDAONICI
Propovedaj reč. Razboritost u svetim stvarima. Oštre strele. Lomljenje hleba života dušama
Propovedanje Hrista. Božja ljubav. Put ka Histu. Pravda pomoću vere. Savet jednom
propovedniku. Praktični saveti. Formalne propovedi.Neprilične priče. Kako da se pobedi
nepažnja. Mali zborovi. Kratke propovedi. Neposrednost. Jednostavnost. Obazrivost u
ponašanju i odevanju. Javne molitve. Strahopoštovanje za vreme molitve. Naše držanje u
molitvi.

POTPASTIRI
Dobar pastir. Lična služba. Posećivanje domova. Pastirske dužnosti. Proučavanje Biblije sa
porodicama. Vrednost ličnih napora. Žena iz Samarije. Podela rada.Priprema pomagača u crkvi.
Spasen naporima koje je učinio za drugog. Crkva je sveti zalog. Propovednikova supruga.
Propovednik u svome domu. "Pasi jaganjce moje". Propovedanje za decu. Ući u osećanja
omladine. Omladina da uzme udela u radu mesne crkve. Molitva za bolesne. Ispovedanje
greha.Pokornost Božjoj volji. Sredstva za ozdravljenje. Učiti narod da bude velikodušan.
Potpora evanđelja. Upotreba desetka. Svečana obaveza. Uticaj hrane na zdravlje. Propovednici
treba da govore o zdravstvenoj reformi. Kako da iznesemo načela zdravstvene reforme.
Propovednik i fizički rad. Naša dužnost prema našem zdravlju. Opasnost od preteranog rada.

POMOĆ U EVANĐEOSKOM RADU

Proučavanje Biblije. Molitva u klijeti. Vera. Neverovanje i sumnja. Hrabrost. "Hrabri u
Gospodu." Velika preimućstva i poverenja. Kako Bog vaspitava i sprema svoje radnike. Naći
 2

vremena za razgovor sa Bogom. Naša najveća potreba. Ispitivanje samog sebe. Ispravljanje
samog sebe. Koristiti svaki trenutak. Potrebna umna kultura. Duh Sveti. Božja obećanja vezana
za uslove. Duh Sveti kao vaspitač. Rod primanja Svetog Duha. Približavamo se kraju.
Razvijanje i služba.

OPASNOSTI
Opasnost od zanemarivanja videla. Opomena protiv lažnog učenja. Odvraćanje misli od
sadašnje dužnosti. Obnovljenje neposrednog svedočanstva. Božja reč naša zaštita. Zdrava
nauka. Fanatizam. Samopouzdanje. Dani borbe i duševne patnje. Reč opreznosti. Kako da se
odupremo gorkim napadima. Naročito popustljiv prema drugima. Ne zatvoriti put. Bog ne gleda
ko je ko. Darovi. Ljudsko bratstvo. Pripremanje za službu. Briga u pogledu vaspitanja dece.
Hristov primer prekor za svako izdvajanje i netrpeljivost. Povučenost. Propovednik i trgovački
poslovi. Poljoprivredne i rudarske spekulacije.

METODI RADA
Rad u gradovima. Propovedanje načela zdravstvene reforme. Rad za bogate klase ljudi. Cen
tri trgovine i putnika. Saveti za rad po gradovima. Pozorišna dovitljivost. Pripremne radnje.
Formalnost u bogosluženju. Držite se samo potvrdnih dokaza. Temeljitost. Mudrost prilikom
osuđivanja zla. Kako ćemo postupati sa prigovorima. Trezvenjački rad. Pravilna upotreba
darova proviđenja. Uzroci moralne paralize. Sloboda vere. Naš stav prema pitanju politike.
"Odvojte se..." Setva i žetva.

ODGOVORNOSTI VOĐSTVA
Starešine unije i oblasti. Zidanje na čovečije savete. Čovek da ne bude vaš ispovednik. Promena
Hristovih saradnika. Propovednici i poslovne stvari. Pripremanje za poslovne dužnosti. Potrebna
su ispravna načela. Briga za propovednike. Naši sanatorijumi skloništa za naše propovednike.
Ispit za propovedničku službu. Rukopoloženje propovednika. Poslovni sastanci. Prava nagrada
za propovednike. Propovednikova supruga. Štednja u misionarskom radu.

MEĐUSOBNI ODNOS PROPOVEDNIKA

U dodiru sa drugima. Obzir prema nosiocima tereta. Podnošenje zla. Različiti darovi. Jedinstvo i
pored razlike. Duh nezavisnosti. Generalna Konferencija. "Postrekivajmo jedan drugoga".
Oproštenje greha.

ZAVRŠNA REČ
Sila za službu. Nagrada za vernu službu.
 3

POZVANI SA SVETIM POZIVOM

----------------------------------------------------------------

" A vi ćete se zvati

sveštenici Gospodnji,
sluge Boga našega
nazivaće vas."

NA MESTO HRISTA

U svakom periodu istorije ove planete Bog je imao svojih ljudi sa izvanrednim mogućnostima,
kojima je govorio: "Vi ste moji svedoci." (Isaija 43,10.) Dakle, u svakom veku je bilo pobožnih ljudi,
koji su pokupili zrake videla koje je sijalo na njihovom putu, i koji su govorili narodu reči Božje. Enoh,
Noje, Mojsije, Danilo i čitava lista patrijaraha i proroka, - svi su oni bili sluge pravde. Oni nisu bili
nepogrešivi ljudi; naprotiv, bili su slabi i grešni ljudi; ali pošto su se potpuno predali Gospodu, On je
mogao da radi preko njih.
Posle svoga vaznesenja, Hristos, veliki poglavar crkve, nastavio je svoje delo u svetu preko
izabranih poslanika, preko kojih je govorio ljudima i njihovim sinovima i služio njihovim potrebama.
Otuda je od velike odgovornosti položaj svih onih koje je Gospod pozvao da rade i služe u reči i nauci u
cilju izgrađivanja njegove Crkve. On će pozivati ljude u Hristovo ime da se izmire sa Bogom; a svoju
službu moći će da ispune samo onda kada budu primali mudrost i silu neba.
Hristos je njihova snaga, njihov uspeh. Ako oni budu gledali u njega kao što je On gledao u
svoga Oca, oni će biti u stanju da rade njegova dela. I kad budu putpuno zavisni od Boga, On će dati
svog videla da ga odnesu ovome svetu.
Duhovni stražari. Gospod kaže svakome svome propovedniku: " A tebe, sine čovečji, tebe
postavih stražarem domu Izrailjevu; slušaj, dakle, reč iz usta mojih i opominji ih od mene. Kad rečem
bezbožniku: bezbožniče, poginućeš; a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta
svojega; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. Ako li ti
opomeneš bezbožnika da se vrati sa svoga puta, a on se ne odvrati od svoga puta, on će poginuti za
svoje bezakonje, a ti ćeš sačuvati dušu svoju." (Jezekija 33,7-9)
Preimućstvo stražara na zidovima Siona je da žive blizu Boga i da budu osetljivi na rad Svetoga
Duga, tako da Bog može raditi preko njih i reći grešnicima da su u opasnostimi da im pokažu mesto
njihove sigurnosti.Izabrani od Boga, zapečaćeni krvlju posvećenja, oni su dužni da spasavaju ljude i
žene od opasnosti koja im preti.
Vernost u službi. Propovednik koji je saradnik Hristov imaće duboki osećaj ili savest o svetosti
svoga rada, svojih napora i žrtve, koji se od njega traže da bi uspešno vršio svoju službu. On ne traži
svoje ugodnosti ili komoditet. On zaboravlja na sebe. U tražnji za izgubljenim ovcama, on nikada neće
reći da se umorio, da mu je hladno ili da je gladan. On ima pred sobom jedan cilj, a to je spasavanje
izgubljenih.
Vojnik krsta stoji nepokolebljivo u prvim linijama borbe. I dok će neprijatelj navaljivati na
njega, on će u tvrđavi tražiti pomoć; i dok on iznosi Gospodu obećanja njegove reči, on dobija ojačanje
za dužnosti koje mu predstoje. On uviđa potrebu za pomoć sa neba. Pobede koje on zadobija ne vode ga
u samouzvišenje, nego čine da se on više oslanja na Veličanstvenog. Oslanjajući se na tu silu, on dobija
snage da iznese vest spasenja tako jako, da ona dobija svoj eho u mislima slušalaca.
Gospod šalje svoje propovednike da govore reč života, da propovedaju ne "filozofiju i lažne
prevare", niti "lažno nazvanu mudrost", nego evanđelje, "silu Božju na spasenje". (Kološanima 2,8) ( 1.
 4

Timotiju 6,20; Rimljanima 1,16) Pavle piše Timotiju:" Zaklinjem te dakle pred Bogom i Gospodom
našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i mrtvima, dolaskom njegovim i carstvom njegovim:
propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i
učenjem; jer će doći vreme kada zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi
učitelje, kao što ih uši svrbe, i odvratiće uši od istine i okrenuće se ka gatalicama. A ti budi trezan u
svačemu, trpi zlo, učini delo evanđelista, službu svrši." (2. Timotiju 4, 1-5). U ovoj opomeni svaki
propovednik ima jasno prikazan svoj zadatak, zadatak koji će moći da svrši samo pomoću obećanja
koje je Isus dao svojim učenicima: "Gle ja sam s vama u sve dane, do svršetka veka." (Matej 28,20).
Propovednici evanđelja kao Božji vesnici ne trebaju izgubiti iz vida svoju misiju i svoje
odgovornosti. Ako oni izgube ili prekinu svoju vezu sa nebom, oni su onda u većoj opasnosti od drugih
ljudi, te otuda mogu imati jačega upliva na zlo. Sotona ih neprekidno pazi, motreći njihovu neku slabost
u cilju da je pojača, preko koje bi mogao da izbriše jak napad na njih. Kako sotona triumfuje kada mu
uspe! Jer kad Hristov poslanik ne bude na svome stražarskom mestu, on dozvoljava velikom
neprijatelju da zadobije za sebe mnoge duše.
Pravi propovednik čuvaće se od svega što bi umanjilo svetost njegove službe. On će biti oprezan
u ponašanju i mudar u svome postupku. On će raditi kao što je Hristos radio.
Primeri ljudske postojanosti. Božje sluge ne primaju čast i priznanje od sveta. Stefan je bio
kamenisan zato što je propovedao Hrista raspetog. Pavle je bio u tamnici, tučen kamenisan I na kraju
ubijen zato što je bio veran vesnik Božji za neznabošce. Apostol Jovan je bio proteran na ostrvo Patmos
“za reč Božju I za svedočanstvo Isusa Hrista” (Otkr. 1,9.) Ovi primeri ljudske postojanosti u sili
božanske moći su svedočanstvo svetu o vernosti Božjih obećanja, njegove stalne prisutnosti milosti
koja održava.
Najveći posao i najplemenitiji napor, u kome ljudi mogu biti angažovani, treba da ukažu
grešnicima na Jagnje Božje. Pravi propovednici su saradnici Gospodnji u izvršivanju njegovih planova.
Njima Bog kaže: Idite, učite i propovedajte Hrista. Obavestite i naučite sve ljude koji ne znaju za milost
Hristovu, za njegovu dobrotu i njegovo spasenje. Učite narod « kako će dakle prizvati koga ne
verovaše.? A kako će verovati koga ne čuše, a kako će čuti bez propovednika?» (Rimlj. 10,14; Isaija
52, 7. 9. 10)
-------------------
Saradnici Hristovi nikad ne treba da misle a još manje govore o neuspesima u svome radu. Isus
je naša snaga i spremnost u svim stvarima. Njegov Duh treba da je naše nadahnuće; i kad mu se mi
poverimo, naša snaga neće nikad biti iscrpljena. Mi možemo crpsti iz njegove punine i da primimo
milost koja nema granica.

SVETOST RADA

Propovednik stoji kao Božji predstavnik pred narodom, koji je dužan da predstavi svoga
Gospoda u mislima,rečima i delima. Kad je Mojsije bio izabran kao vesnik zaveta, reč koja mu je data
glasila je: “ Ti budi pred Bogom za narod.” (2. Mojsijeva 18,19) Danas Bog bira ljude kao što je izabrao
Mojsija da budu njegovi vesnici, te je otuda strašno prokletstvo na onima koji ne cene svoje sveto
zvanje ili ponižavaju svetost rada.
Kazna koja je došla na Nadava I Avijuda, sinove Aronove, pokazuje kako Bog gleda na one
propovednike koji čine stvari koje bacaju sramotu na njihovo sveto zvanje i službu. Ovi ljudi su bili
posvećeni za svešteničku službu, ali oni nisu naučili da kontrolišu sebe. Navike samopopuštanja, koje
su dugo gajili u sebi, uzele su vlast nad njima tako da ni odgovornosti njihovog zvanja nisu mogle da
slome te navike.
U času bogosluženja, kada su se molitve i zahvaljivanja naroda slale Bogu, Nadav i Avijud,
delimično pijani, uzeli su svoje kadionice i zapalili tamjan u njima. Ali oni su prestupili zapovest Božju
 5

upotrebom “tuđe vatre”, mesto da su uzeli svetu vatru koju je Bog zapalio i koju je on naredio da se
upotrebljava u ove svrhe. Zbog toga greha došla je vatra od Gospoda i prožderala ih na oči
naroda.”Tada reče Mojsije Aronu: To je što je kazao Gospod govoreći: U onima koji pristupaju k meni
biću svet i pred celim narodom proslaviću se.” (3. Mojsijeva 10, 1-7. 3)
Isaijino poverenje. Kada je Bog doneo nameru da pošalje Isaiju sa vešću svome narodu, On je
prvo dozvolio proroku da vidi u viziji svetinju nad svetinjama gde je kovčeg zaveta. Iznenada je video
kako se vrata i unutrašnja zavesa hrama otvaraju i uklanjaju i on je video celu unutrašnjost, svetinju nad
svetinjama, kuda ni prorokova noga nije mogla kročiti. U utvari je video Jehovu kako sedi na prestolu
veličine i slave dok je dim slave ispunjavao celi hram. Oko prestola su bili serafimi, kao čuvari velikog
cara i oni su otsjajivali slavom koja ih je obavijala. I dok su njihove pesme hvale odzvanjale
obožavanjem Boga, dotle su stubovi vrata podrhtavali, kao da su se tresli od zemljotresa. Usnama koje
nisu oskvrnjene grehom ovi anđeli su izlivali hvale Bogu: “Svet,svet,svet je Gospod nad vojskama”
vikali su oni glasno. “Cela zemlja je bila puna slave njegove.” (Isaija 6, 1-8)
Dok je prorok slušao, njemu se u viziji otkrila Božja slava, sila i veličanstvo Gospodnje. I u
svetlosti ovog otkrivenja njegove reči izgledale su mu nedostojne. U dubokom poniženju on je
uzviknuo: “Jaoh meni! pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, živim usred naroda nečistih usana, jer
cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.” (Isaija 6,5)
Isaijino poniženje bilo je istinito. Kako mu je postala jasna razlika između ljudskog i božanskog
karaktera, on se osećao potpuno nedostojan i iznemogao. Kako je on mogao da govori narodu svete
zahteve Božje?
A jedan od serafima dolete k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze sa oltara kleštima, I dotače
se usta mojih i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i greh tvoj očisti
se.”(Isaija6,6.7)
Tada je Isaija čuo glas Gospodnji koji kaže:”Koga ću poslati? I ko će nam ići?” Isaija ojačan
mišlju božanskog dodira rekao je :”Evo mene, pošlji mene.” (Stih 8)
I kad Božji propovednici gledaju sa verom u svetinju nad svetinjama i vide rad velikog
Prvosveštenika u nebeskoj svetinji, oni tada uviđaju da su ljudi nečistih usana, ljudi čiji su jezici često
govorili taštinu. I oni su u stanju da očajavaju kad vide razliku između svoje nedostojnosti i Hristovog
savršenstva. Potrešenim srcem osećaju se potpuno nedostojni i nespremni za svoj veliki zadatak, oni
uzvikuju:”Ja sam nedostojan!” Ali kao i Isaija, oni ponižuju svoja srca pred Gospodom i rad koji je bio
gotov za proroka takođe se svršava za njih. Njihove će usne biti dodirnute živim ugljevljem sa oltara i
za to će oni izgubiti iz vida svoju ličnost pred veličinom i silom Božjom i njegovom gotovošću da im
pomogne. Oni će uvideti svetlost rada koji im je poveren i rešiće se da odbace sve ono što ih je navelo
da ne slave Onoga koji ih je poslao sa svojom vešću.
Propovednik koji je primio ovu pripremu biće sila za dobro u ovome svetu. Njegove reči će biti
prave reči, čiste i istinite, ispunjene saučešćem i ljubavlju; njegovi postupci će biti pravi postupci, a
njegova pomoć blagoslov slabima. Hristos će biti takvom propovedniku stalno prisustvo , kontrolna
misao, reč i delo. On se zavetovao da pobedi gordost, sebičnost i gramzivost. Nastojeći da ispuni svoj
zavet, i da ga održi, on tako dobija duhovne snage. Svakodnevnim opštenjem sa Bogom on postaje silan
u poznanju Svetog pisma. Njegova veza sa Ocem i Sinom, njegova stalna poslušnost božanskoj volji
čine ga da svakodnevno postaje spremniji da govori reči, koje će zalutale duše voditi u Hristov tor.

POLJE JE SVET

“Isus idući pokraj mora Galilejskog vide dva brata, Simona, koji se zove Petar, i Andriju brata
njegova, gde meću mreže u more, jer bijahu ribari. I reče im: hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima
ljudskim. A oni taj čas ostaviše mreže i za njim otidoše. I otišavši odatle vide druga dva brata, Jakova
 6

Zavedejeva, i Jovana brata njegova, u lađi sa Zavedejem ocem njihovim gde krpe mreže svoje, i pozva
ih. A oni taj čas ostaviše lađu i oca svojega i za njim otidoše.” (Matej 4,18-22)
Divna je bila poslušnost ovih ljudi, koji su brzo pošli za Hristom i nisu pitali kakva će im biti
plata. Ali Hristove reči su za njih bile poziv, koji je sadržavao u sebi sile koja ih je naterala. Hristos je
hteo da ovi ponizni ljudi, ribari, kad dođu u vezi sa njim, postanu lovci ljudi, koje će izvući iz službe
sotoni i postaviti u službu Bogu. U tom radu oni su bili Božji svedoci koji će odneti Božju istinu celom
svetu, ali bez primesa sa naukama i predanjima sveta. Svojim radom sa Gospodom, svojim praktičnim
življenjem onih vrlina koje je Hristos imao u sebi, oni su postali spremni da budu lovci ljudi.
Na taj način su prvi učenici određeni za rad u službi evanđelja. I tako su oni puni tri godine
radili sa Hristom, a posle njega su mogli da nastave delo koje je On započeo time što su učili kako je
On učio, lečili kako je On lečio i služili narodu primerom kakav im je Hristos ostavio. Prostotom svoje
vere, čistom i nesebičnom službom, učenici su se naučili da nose odgovornosti u velikom Božjem delu.
Iz iskustva apostola imamo da primimo velike pouke. Ovi ljudi su bili kao čelik tvrdi u
veri i načelima. To su bili ljudi koji se nisu lako razočarali niti obeshrabrili. Oni su bili ispunjeni
poštovanjem i revnošću za Boga, puni plemenitih namera i ciljeva. Oni su po prirodi svojoj bili slabi i
nemoćni kao oni koji su sada u delu, ali su svu svoju nadu polagali u Gospoda. I oni su bili bogati, ali
umom i duševnom kulturom; a ovo može imati svaki onaj koji je spreman da mu Bog bude prvo i
poslednje i najlepše u svemu što radi. Oni su morali dugo da rade da bi mogli da shvate pouke koje su
čuli u Hristovoj školi, i nisu se prevarili. Oni su se povezali sa onim koji je obilan silom i pomoći, jer su
stalno čeznuli za dubljim, uzvišenijim i širim poimanjem večnih stvarnosti, da bi tako mogli uspešno da
prikažu vrednost istine ovom siromašnom svetu.
Danas su potrebni propovednici sa ovakvim karakterom, ljudi koji će se bez rezerve posvetiti
radu.
Evanđelje za sve. Grešnicima treba pokazati uzdignutog Spasitelja na krstu, a mnogi glasovi
treba daiznose ovaj poziv: ''Gle Jagnje Božje, koje uzima grehe sveta!'' (Jovan 1,29)
Potrebni su Gospodu ljudi i žene revnosni u radu i požrtvovani, koji će pristupati Bogu u strahu
i molitvi i sa suzama će tražiti da se spasu duše koje se nalaze na ivici propasti. Ne možemo se nadati
žetvi ako nismo sejali, niti rezultatima bez napora. Avram je pozvan da napusti svoj dom i da bude
svetlonoša neznabožačkom svetu. I on je poslušao bez oklevanja. "I iziđe, ne znajući kuda ide.''
(Jevrejima 11,8) I danas isto Božje sluge treba da idu kuda ih Gospod zove, verujući da će ih On voditi
sigurno i da će im dati uspeha u radu koji obavljaju za njega.
Ozbiljna i sveta vest opomene mora da se objavi u vrlo teškim poljima i u najpokvarenijim
gradovima, u svim oblastima kuda trostruka anđeoska vest još nije prodrla. Svaki pojedinac u svetu
treba da čuje poziv za večeru svadbe Jagnjetove. Iz grada u grad, iz sela u selo, iz mesta u mesto ima da
se objavi ova vest, ali ne nekim spoljašnim prikazivanjem stvari istine, već u sili Svetoga Duha. I kao
što je Spasitelj sveta hteo da načela neba objavi ovome svetu u rečima i delima, koje se vide u
jednostavnosti evanđelja, tako će sila Božjeg Duha da se manifestuje među ljudima. U ovo doba mora
novi život, koji dolazi od Izvora života, da obuzme svakog Hristovog saradnika. O kako malo mi
uviđamo širinu i dubinu našeg zvanja i našega naloga! Nama je potrebna odlučna i jaka vera, hrabrost
koja se ne ljulja. Naše vreme za rad je vrlo kratko, i mi moramo raditi neumornom revnošću.
Hristos čezne da proširi svoj uticaj preko svakog ljudskog uma. On čezne da utisne svoj lik i
karakter u svaku dušu. Dok je bio na ovoj zemlji, On je gladovao za saučešćem i saradnjom, da bi svoje
nebesko carstvo mogao da proširi preko celog sveta. Ova zemlja je njegovo otkupljeno dobro, jer On
hoće da čovek bude slobodan, čist i svet. "Mesto sebi određene radosti On pretrpi krst, ne mareći za
sramotu.''(Jevrejima 12,2) Njegovo zemaljsko lutanje je bilo potkrepljeno mišlju, da svekoliko njegovo
mučenje i trud neće biti uzaludni, nego da će pridobiti čoveka u poslušnost Bogu. Novi uspesi i nove
pobede imaju tek da se postignu na osnovu prolivene njegove krvi za ovaj svet, koje će doneti večnu
slavu Bogu i Jagnjetu. Neznabošci će postati njegovo nasledstvo i svi daljni krajevi zemlje njegovo
dobro. Hristos će dočekati da vidi trud svoje duše, i to će ga zadovoljiti. (Isaija 53,11)
 7

--------------------------

Nalog koji je predat učenicima u ono vreme predat je i nama. Danas, kao i onda, razapeti i
vaskrsli Spasitelj treba da se objavi i uzdigne pred onima koji su bez Boga i bez nade u ovome svetu.
Gospod zove pastore, učitelje i evanđeliste. Od vrata do vrata, njegove sluge treba da idu i objave vest
spasenja.Vest o oproštenju grehova preko Isusa Hrista treba da se odnese svakom narodu, plemenu,
kolenu i jeziku. Ova vest ima da se objavi ne slabo ili mrtvo, nego jasno i silno, odvažno i potresno.
Hiljadama njih očekuju u svetu da im se odnese ova opomena da je opasnost pred njima i da je potrebno
da uteknu. Svet treba da vidi u hrišćanima dokaz o sili šta je hrišćanstvo.

--------------------------

Onaj koji posmatra Spasiteljevu beskonačnu ljubav biće uzdignut plemenito u mislima, očišćen
u cu i preobražen u karakteru. Onaj koji ide u svet da bude svetlost svetu treba donekle da otsjajiva ovu
veličanstvenu i tajanstvenu ljubav. Što više razmišljamo o Hristovom krstu, toliko ćemo jače prihvatiti
jezik apostola, koji je onda rekao:" Bože sačuvaj da se ja čime drugim hvalim, osim krstom Gospoda
našega Isusa Hrista.'' (Galatima 6,14)

ODGOVORNOST PROPOPOVEDNIKA

"Zaklinjem te pred Bogom", pisao je Pavle mladom Timotiju, "i pred Hristom Isusom, koji će
suditi živima i mrtvima, dolaskom njegovim i carstvom njegovim: propovedaj reč, nastoj u dobro
vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem.'' (2. Timotiju 4,1.2.)
Ovaj svečani nalog, upućen jednom revnom i vernom čoveku, kakav je bio mladi Timotije, je
jako svedočanstvo o važnosti i odgovornosti rada propovednika evanđelja. Pozivajući Timotija na sud
pred Bogom, Pavle ga moli da propoveda reč, ne priče ili misli sveta, da bude spreman da da živo
svedočanstvo o Hristu gde god mu se ukaže prilika – pred velikim skupovima i manjim krugovima, na
putu ili pored ognjišta, prijateljima i neprijateljima, na sigurnom mestu ili u tesnotama i opasnosti,
prekoren ili kad trpi štetu.
Plašeći se da će Timotijeva blaga narav popustiti i da se ne svrši osnovni deo posla, Pavle ga
hrabri da slobodno kori greh, pa čak i oštro prekori one koji su počinili grehe. Pa ipak, on je imao sve
ovo da čini "sa svakim snošenjem i učenjem". On je imao da pokaže Hristovo strpljenje i ljubav,
objašnjavajući i namećući svoje ukore pomoću Božje Reči.
Teret za duše. Božji propovednik mora doći u tesnu vezu sa Hristom i ugledati se na njega u
svim stvarima – u čistoti života, u samoodricanju, dobroti, u marljivosti i istrajnosti. Spasiti duše za
Božje carstvo mora da je njegova prva i najglavnija briga. Sa bolom zbog greha i istrajnom ljubavlju,
on mora da radi kao što je Hristos radio, ulažući neumorne i odlučne napore.
Džon Več, propovednik evanđelja, osećao je tako veliki teret za duše, da je često po noći ustajao
i molio se za spasenje duša. Jednom prilikom ga je umolila njegova supruga da pazi na svoje zdravlje i
da se ne izlaže tolikim opasnostima. Njegov odgovor je glasio:" O ženo, ja imam odgovor za tri hiljade
duša, i ja ne znam kako je sa njima.''
U jednom gradu u Novoj Engleskoj kopao se bunar. Kad je rad bio skoro pri kraju, dok je jedan
čovek bio još na dnu bunara, zemlja se survala i zatrpala ga. Odmah je opasnost objavljena, i
mehaničari, zemljorednici, trgovci, pravnici i zakonici su pojurili da ga spasavaju. Konopci,lestve,
budaci i motike su donete od vrednih ruku. “Spasite ga, spasite ga” čulo se sa svih strana. Ljudi su radili
očajno, tako da ih je znoj sve oblio i njihove su ruke drhtale od umora. Na kraju je spuštena jedna cev,
preko koje su ljudi vikali nesrećnika i pitali ga da li je još u životu. Odgovor je došao:”Živ sam, ali
žurite, jer je ovde strašno!” Radosno su svi oni nastavili da rade, i na kraju su došli do njega i izvukli ga
 8

živa, tako da je radost zbog njega skoro do neba doprla. “Spasen je!” čulo se na svim stranama i u
svakoj ulici u gradu.
Da li je ovo bio preveliki napor i preterana revnost da se spasi ovaj čovek? Svakako da nije. Ali
kakva je šteta gubitak zemaljskoga života prema gubitku jedne duše? Ako bi ljudski život bio doveden
u opasnost i izazvao u ljudskim srcima toliko samilosti, zar onda ne bi gubitak jedne ljudske duše
izazvao još veću i dublju samilost u ljudima, koji su svesni opasnosti u kojima se nalaze oni ljudi koji
su daleko od Hrista? Zar sluge Božje neće pokazati veću revnost u radu za izgubljenim dušama koje
treba da spasu, kao što je pokazana prema,životu onog čoveka koji je zemljom zatrpan?
Osećanje gladi za hlebom života Jednom prilikom je neka pobožna žena kazala ovu
primedbu:“O kad bismo čuli čisto evanđelje onako kako je ono nekada propovedano sa
propovedaonice! Naš propovednik je dobar čovek, ali on ne uviđa duhovne potrebe svojih ljudi. On
oblači krst Hristov u divno cveće, koje skriva svu sramotu i sklanja svaki prekor. Moja je duša gladna
hleba života. Kako bi divno osveženje došlo svakoj žednoj duši kao što je moja, kad bi čula nešto
jednostavno, jasno, iz Svetog Pisma, koje bi nahranilo naša srca!”
Potrebni su ljudi jake vere, koji će ne samo propovedati, nego će služiti potrebama ljudi.
Potrebni su ljudi koji svakodnevno žive sa Bogom, koji imaju živu vezu sa nebom, čije će reči imati sile
koje će dopreti do srca. Potrebni su ljudi ne koji će izlagati svoje talente i svoju mudrost, nego da rade
tako da istina dopre do srca kao strela Svemogućega.
Jedan propovednik, pošto je održao jedan bibliski razgovor, koji je doveo neku dušu do
osvedočenja, čuo je ovo pitanje:”da li stvarno verujete u ono što ste govorili?”
“Svakako!” odgovorio je on.
“Da li je to istinito?” pitao je zainteresovani slušalac.
“Svakako!” rekao je propovednik, i dohvatio svoju Bibliju.
Tada je čovek progovorio:”O, ako je to istina, šta ćemo onda raditi?”
“Šta ćemo raditi?”-mislio je propovednik – “mi?” “Šta čovek može da misli? Ali pitanje je
dopiralo u njegovu dušu. On je otišao odatle i molio se Bogu da mu kaže šta da radi. I dok se molio,
njega je mučila misao da on ima svečane stvarnosti večnosti da iznese svetu koji propada. Skoro tri
sedmice je njegovo mesto na katedri bilo prazno. On je tražio odgovor na pitanje “Šta da radimo?”
Propovednik se vratio na svoju dužnost sa pomazanjem od strane Svetoga. On je uvideo da je
svekoliko njegovo prošavše propovedanje učinilo vrlo malo utiska na njegove slušaoce. Sada je
međutim on osetio strašan teret na svojoj duši za ljudske duše. I kad je prišao svojoj katedri, on sada
nije bio sam. On je bio svestan da je pred njim stajao veliki nedovršeni posao, ali je u isto vreme znao
da će mu Bog pomoći. On je pred svojim slušaocima uzvisivao Spasitelja i njegovu beskonačnu ljubav.
Svi su čuli i videli otkrivenje Sina Božjega, i kod svih se osetio preporod, koji se proširio u sve mesne
crkve toga okruga.
Hitnost Hristovog dela. Kad bi naši propovednici bili svesni toga da će uskoro stanovnici ove
planete izići na sud pred Boga, oni bi svakako radili mnogo odlučnije i revnosnije da privuku ljude i
žene Hristu. Uskoro će svaka duša doći na ispit. Još samo vrlo malo svet će moći da sluša vest milosti;
samo još vrlo malo će se vest milosti dati ovome svetu. “Ko je žedan, neka dođe k meni i pije.” (Jovan
7,37.) Gospod šalje evanđelje svima ljudima. Neka vesnici koje On šalje rade skladno, neumorno, tako
da svi ljudi mogu doznati za Spasitelja, sa kojim su oni bili zajedno, od koga mogu naučiti spasenje.
O Aronu, prvosvešteniku u Izrailju, pisano je:”I neka nosi Aron imena sinova Izrailjevih na
naprsniku sudskom na srcu svome kad ulazi u svetinju za spomen pred Gospodom svagda.” (2.
Mojsijeva 23,29) Kako je divna i jaka slika o nepromenljivoj ljubavi Hristovoj prema njegovoj Crkvi!
Naš veliki Poglavar sveštenički, kome je Aron bio slika, nosi svoj narod na svome srcu. Zar onda
njegovi propovednici, koji rade na zemlji, ne treba da dele istu ljubav i saučešće i nežnost?
Božanska sila jedino može da stopi srce grešnika i da ga dovede kao pokajnika kod Hrista.
Nijedan od velikih reformatora i učitelja, niti Luter, niti Melanhton, niti Vesli, niti Hvajtfild niti koji
drugi da je mogao sam od sebe da zadobije toliko uspeha ili postigao toliko divnih rezultata kakve su
postigli ovi ljudi. Ali Bog je govorio preko njih. Ljudi su osećali uticaj jedne više sile koja je preko njih
 9

radila na njihovim srcima i oni su se rado odazvali Gospodu. Danas svi oni koji zaboravljaju sami sebe i
oslanjaju se na Boga i od njega čekaju uspeh u radu na spasavanju duša, dobiće božansku saradnju i
njihovi će napori na spasavanju duša biti divni i veličanstveni.
Ja se osećam primorana da kažem, da rad mnogih naših propovednika nema u sebi sile. Bog
očekuje da na njih izlije svoju milost, ali oni iz dana u dan prolaze, imajući samo hladnu, poimenu veru,
iznoseći teoriju istine, ali bez one životne sile koja proizlazi iz veze sa nebom i koja izgovorene reči
šalje neposredno u srca ljudska. Oni su polupospani, dok svuda oko njih duše propadaju u tami i
zabludi.
Propovednici Božji, čija su srca ispunjena živom Hristovom ljubavlju i prema Hristu i prema
bližnjima, nastojaće da probude sve one koji su mrtvi zbog grehova i prestupa. Neka vaše revnovanje i
vaše opomene prodru do njihova srca, i u njihovu savest. Neka vaše vatrene molitve stope njihova srca i
vode ih u pokajanje kod Hrista. Vi ste poslani mesto Hrista, koje je On poslao da objavite vest o
spasenju. Zapamtite da mali nedostatak posvećenja ili mudrosti na vašem putu može da preokrene vagu
jedne duše i da je pošlje u večnu smrt. Vama je potrebna sila, koju vam je Bog spremio da da bez
ustezanja. On samo traži ponizno i slomljeno srce, koje je spremno da veruje i primi njegova obećanja.
Vi imate samo da prihvatite sredstva koja vam je Bog ostavio na domaku, i vi ćete onda primiti
blagoslove.

PROPOVEDNICI KAO SLUGE PRAVDE

“Naša je vrsnoća od
Boga, koji nas je
učinio slugama
svojim.”

HRISTOS NAŠ PRIMER

Naš Gospod Isus Hristos je sišao u ovaj svet kao neumorni sluga ljudskih potreba. “On nemoći
naše uze i bolesti ponese”, (Matej 8,17.) da bi tako mogao da posluži potrebama sveta. On dođe da
ukloni teret bolesti i strahote ljudske patnje i greha. Njegov zadatak je bio da donese čoveku potpuno
oslobođenje; On je došao da donese zdravlje, mir savršenstvo karaktera.
Isus je nosio strašan teret odgovornosti za spasenje ljudi. On je znao da ako u ljudskoj porodici
ne dođe do promene načela i ciljeva, ceo svet će biti izgubljen. Ovo je bio teret njegove duše, i niko nije
mogao da oceni težinu tereta koji ga je pritiskao. U toku svoga detinjstva, pa i za vreme svoje mladosti
On je hodao sam. Ali nebo je bilo blizu njega. On se svakodnevno susretao sa napastima i iskušenjima;
svakodnevno je On dolazio u dodir sa zlim i bio svedok sile zla na onima koje je On nastojao da
blagoslovi i spase. Pa ipak se On nije razočarao niti obeshrabrio.
U svim stvarima On je svoje želje doveo u strogu poslušnost svojoj misiji.
Njegov život je bio neprestano samoodricanje. On nije imao kuću u svom svetu, izuzev kad su
mu njegovi prijatelji ponudili kuće kao putniku. On je došao da živi životom jednog siromaška radi nas,
da radi i živi među bednicima i stradalnicima. Nepriznat i nepoštovan, On je hodao u narodu za koga je
sve učinio.
 10

U toku svoje službe ljudima Isus je veći deo svoga vremena posvetio na isceljivanje bolesnika
nego na propovedanje. Njegova čuda su svedočila za istinu njegove reči, da On nije došao da uništi ili
pogubi, nego da spase. Kudgod je krenuo, pred njim su išle vesti njegove dobrote i milosti. Gdegod je
prošao, svuda su se isceljeni radovali za zdravlje koje su dobili i probali novodobivene snage. Mase
sveta su se skupljale oko tih ljudi da iz njihovih ustiju čuju dela koja je Gospod njima učinio. Njegov
glas je bio prvi zvuk koji su mnogi prvi put čuli, njegovo ime prva reč koju su oni izgovorili, njegovo
lice prvi predment koji su videli. Zašto da oni onda ne bi ljubili Isusa i slavili njegovo ime? Dok je
prolazio kroz gradove i sela, On je ličio na živi tok struje, koja je donosila život i radost . . .
Jednostavnost Hristovog učenja. Nikada pre toga nije bilo takvog evanđeliste kao Hrista. On je
bio Veličanstvo neba, ali ipak On se tako ponizio i uzeo na sebe našu prirodu, da bi mogao da pristupi
ljudima, bogatima i siromašnima, slobodnome i robu, jer je On bio vesnik zaveta. Njegova slava kao
velikog lekara raščula se po celoj Palestini. Bolesnici su išli u mesta kuda je On imao da prođe, da bi ga
molili za isceljenje. Tu su dolazili i drugi ljudi da bi čuli njegove reči i dodirnuli se njegove ruke.
On je prisustvovao velikim godišnjim praznicima svoga naroda i masama koje su se bile udubile
u spoljašnje ceremonije On je govorio nebeske vesti, iznoseći im pred oči večnost. Svima je iznosio
riznice nebeske mudrosti. On je pomogao svima koji su se nalazili u nevoljama i bedi. Nežnom milošću
i saučešćem, On je služio bolesnicima, paćenicima, donoseći svima život, radost i isceljenje.
Kao knez učitelja. On je nastojao da se približi ljudima putem porodičnih veza. On je izneo
istinu tako da su je docnije njegovi slušaoci povezali sa najdragocenijim uspomenama i simpatijama.
On ih je čuo tako da su oni potpuno jasno videli da se On izjednačio sa njihovim potrebama i radošću.
Njegovo uputstvo je bilo tako neposredno, njegovo slikanje tako zgodno, njegove reči pune samilosti i
veselja, da su se njegovi slušaoci prosto divili. Jednostavnost i ozbiljnost, kojima je On pozdravio
nemoćne ljude, krunisala je svaku njegovu reč.
I bogatima i siromašnima. Kako je njegov život bio opterećen radom! Svakodnevno se On
mogao videti kako ulazi u kuću siromašnih i nevoljnih i govorio reči utehe klonulima i mir
obeshrabrenima. Ljubazan, nežnoga srca, samilostiv, On je hodao i podizao klonule i teško žalosne.
Kudgod je otišao, On je donosio blagoslov.
Dok je služio siromašnima Isus je gledao da nađe načina i puta da se približi bogatima. On je
tražio poznanstvo sa bogatima i kulturnim farisejima, jevrejskim plemićima i rimskim vlastodršcima.
On je rado prihvatio njihove pozive, prisustvovao njihovim svedočanstvima, nastojao da se upozna sa
onim što je njih zanimalo i sa njihovim zvanjima i prilikama, samo zato da bi mogao dobiti pristupa k
njihovim srcima i spremi ih da razumeju i prime nebeska blaga.
Hristos je došao na ovaj svet da pokaže čoveku da može živeti neokaljanim životom samo onda
kada bude primio silu odozgo. Sa neumornim strpljenjem i saučešćem On je nastojao da pomogne
svima ljudima. Nežnim dodirom milosti On je izgonio iz duša nemir i sumnju, pretvarajući
neprijateljstvo u ljubav i neverstvo u poverenje…
Hristos nije pravio razliku među narodnostima ili društvenim slojevima ili veroispovestima.
Pismoznalci i fariseji su želeli da lokalizuju i učine nacionalnom korist nebeskog dara i tako isključi
ostali deo božanske porodice sveta. Ali Hristos je došao sa ciljem da sruši svaku prepreku i d ljudskog
deljenja. On je došao da pokaže da je njegov dar milosti i ljubavi neograničen kao vazduh, svetlost ili
kapljice kiše koje kvase i osvežavaju zemlju.
Hristov život je ustanovio religiju u kojoj nema kasta, religiju po kojoj i Jevreji i neznabošci,
slobodni i robovi, mogu da žive zajedničkom vezom bratstva i ljubavi jednaki pred Bogom. Nikakvo
pitanje političke prirode nije uticalo na njegovo postupanje i rad. On nije pravio nikakve razlike između
suseda i stranaca, prijatelja i neprijatelja. Ono što je uticalo na njegovo srce, to je bio osećaj žeđi svake
duše za vodom života.
On nije prošao ni pored jednog ljudskog bića kao nedostojnog, već je nastojao da pruži leka
svakoj bolesnoj ljudskoj duši. Ma gde se našao, ma u kakvom društvu, On je dao pouku koja odgovara
vremenu i prilikama. Svaka ljudska nemarnost ili zabacivanja njegove pomoći činilo ga je samo
odvažnijim da pritekne u pomoć ljudskim potrebama i donese im svoje božanske milosti. On je gledao
 11

da nadahne nadom najžešćeg i najnepopustljivijeg, iznoseći im sigurnost, da i oni mogu postati bez
mane i mrštine i da mogu postignuti takav karakter, po kome bi se videlo da su zaista deca Božja.
On se obično sretao sa onima koji su potpuno potpali pod kontrolu sotone, koji nisu imali snage
da se oslobode njegovih zamki. Takvima, koji su bili razočarani, bolesni, iskušani, pali, Isus je govorio
reči utehe i ohrabrenja, kojima su se oni ponovo oživljavali i koje su jasno razumeli. Druge je sretao
koji su se strašno borili sa neprijateljem duša. Ove je Hristos potstrekavao da istraju i dajući im nadu da
će pobediti, jer su na njihovoj strani bili anđeli, koji su im želeli dati pomoći i snage.
On je radio za stolom carinika kao počasni gost i svojim saučešem i društvenim obzirima
pokazao da On priznaje dostojanstvo ljudsko. I ljudi su se borili da se udostoje njegovog poverenja. Na
njihova žedna srca padala je njegova reč u obliku blagoslova i života sile. On je time probudio u njima
nadahnuće i tim društvenim otpadnicima doneo mogućnosti novoga života.

HRISTOS KAO UČITELJ

Hristos je hteo da iznese istinu tako jasno i jednostavno, ali ipak razumljivo, kako bi ona, ako joj
se grešnici budu pokorili, donela mira i sreće svakoj ojađenoj duši. On je mogao da vidi ispod spoljašne
površine čoveka i uoči omiljene grehe, koji su prožimali karakter i život tih jadnika, koji su mogli da
zatvore dušu da ne vide Boga. On je ukazao na one grehe tako jasno, da je svaki mogao da ih uoči i vidi
u pravoj svetlosti i tako da ih na kraju ostavi. Čak i u onima koji su pokazivali znake najokorelijeg srca
On je video mogućnost i nadu za izbavljenje. On je zanao da će se oni odazvati ovoj svetlosti i da će
postati njegovi verni sledbenici.
Pošto su strele istine probadale srca Hristovih slušalaca, probijajući se kroz prepreke sebičnosti i
proizvodile poniznost, žaljenje i najzad blagodarnost, Spasitelj se radovao u svome srce. I kad je bacio
svoj pogled preko velikog mnoštva sveta koji ga je okružavao, On je primetio među njima ista lica koja
je primetio ranije, te je zbog toga njegovo lice pokazivalo radosti, jer je bio svestan da se tu nalaze
građani njegovog nebeskog carstva.
Hristovi vesnici, oni koje On šalje u svoje ime i na mesto sebe, osetiće iste radosti i iste brige. A
oni koji budu u iskušenju kao da njihov rad neće biti priznat i skloni su da se brzo razočaraju, treba da
zapamte da je Hristos imao isto tako tvrda srca da obrađuje i da je i On imao mnogo teža iskustva nego
što su oni imali ili će imati. On je učio ljude sa strpljenjem i ljubavlju. Njegova duboka i prodorna
mudrost znala je potrebe svake duše među njegovim slušaocima; i kad je On video da su spremni da
odbace vest mira i ljubavi koju im je želeo dati, njegovo srce je zaplakalo od bola i žalosti.

POUKA ZA NAŠE VREME

Iskustvo Enoha i Jovana Krstitelja predstavlja naše iskustvo. Mi treba da proučavamo život ovih
ljudi više nego što možda činimo, onoga koji je prenesen u nebo a da nije iskusio smrt, i onoga koji je
pred prvi Hristov advent bio pozvan da pripremi put Gospodu i poravna njegove staze.
Iskustvo Enohovo. O Enohu je pisano da je živeo šesdeset i pet godina i dobio sina; posle toga
je hodio sa Gospodom tri stotine godina. U toku prvih godina njegovog života, Enoh je ljubio Boga i
bojao se i držao njegove zapovesti. Dobivši svoga prvoga sina, on je doživeo više iskustvo, a to je da je
on došao u tešnju vezu sa Gospodom.Videvši ljubav svoga deteta prema ocu, detinje čedno poverenje u
očevu zaštitu i osetivši sam duboku čežnju i nežnost u svome srcu za svoje prvorođenče, on je doznao
za divnu lekciju beskonačne Božje ljubavi prema čoveku u daru njegovog Sina i za neograničeno
poverenje koje ljudi mogu imati u svoga nebeskog Oca. Beskonačna i neshvatljiva Božja ljubav kroz
 12

Hrista postala je predmet njegovog razmišljanja iz dana u dan, iz noći u noć. Svom toplinom svoje duše
on je nastojao da otkrije tu ljubav svima ljudima među kojima je živeo.
Enohov život sa Bogom nije bio u nekom transu ili zanosu ili viziji, nego u svim dužnostima u
svakodnevnom životu. On nije bio neki pustinjak, koji se potpuno zatvorio od sveta; jer on je imao, u
svetu, veliki posao da svrši za Boga. U svojoj porodici kao i svome razgovoru sa ljudima, kao suprug ili
kao otac, kao prijatelj ili kao građanin, on je svagda bio čvrsto i nepokolebljiv Božji sluga.
Usred života aktivne službe, Enoh je nepokolebljivo održavao vezu sa Bogom. Što su njegovi
poslovi bili veći i hitniji, utoliko su i njegove molitve bile ozbiljnije i usrdnije. On je uobičajio da se u
određenim prilikama izdvoji od ljudi. Ostavši među ljudima neko vreme,radeći da im pomogne i da ih
pouči i primerom, on bi se zatim povukao, da sam sa sobom, u samoći, osećajući glad i žeđ za nebeskim
znanjem, razgovara sa Bogom i traži od njega poznanje njegove volje.
Održavajući tako vezu sa Bogom, Enoh je sve više otsjajivao slavu Božjega lika. Njegovo lice je
sijalo svetlošću, svetlošću koja je sijala kao Isusova. Izišavši iz te samoće, gde je bio sa Bogom, čak su i
bezbožnici primetili sa strahopoštovanjem pečat neba na njegovom licu.
Njegova je vera bivala sve jača i jača, njegova ljubav sve toplija, ukoliko su vekovi prolazili. Za
njega je molitva bila disanje duše. On je živeo u atmosferi neba.
I kad mu se otvorila budućnost sa svim prizorima, Enoh je postao propovednik pravde i nosio je
vest Božju, u kojoj je Kajin hteo da utekne od božanske prisutnosti, prorok Božji je objavio divne
prizore koji su prošli pred njim u viziji. “Gle, ide Gospod s hiljadama anđela svojih svetih, da izvrši sud
na svima, i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna dela, i za sve ružne reči koje bezdušni
grešnici govoriše na njega.
Silu Božju, koja je radila preko Božjeg sluge Enoha, osetili su svi oni koji su ga čuli. Neki su se
popravili na njegove opomene i ostavili svoje grehe; ali se veliki deo sveta rugao na njegovu ozbiljnu
vest.I danas sluge Gospodnje imaju da objave istu vest svetu koji živi u poslednjim danima istorije,
koju će većina ljudi primiti isto tako sa ismevanjem i neverstvom kao i onda.
Godina za godinom je prolazila, ljudski greh je bivao sve dublji i dublji u njihovom životu i
oblaci Božjeg gneva sve tamniji i gušći. Pa ipak Enoh, svedok vere, ostao je na svome putu,
opominjući, moleći, učeći, nastojeći da odvrati talas greha i odgovorosti i grom Božje osvete.
Ljudi toga naraštaja ismevali su ludost čoveka koji nije gledao da skupi zlato i srebro ili da zida
kuće na ovome svetu. Srce Enohovo je bilo kod nebeskih riznica. On je čekao nebeski grad. On je video
Cara u njegovoj slavi usred Siona. Što je bila jača postojeća bezbožnost utoliko je i njegova težnja za
nebeskim domom bila jača i dublja. Čovek još na zemlji on je svojom verom stanovao u carstvu
svetlosti.
“Blago onima koji su čistog srca, jer će Boga videti.” U toku tri stotine godina Enoh je težio za
tom čistotom srca, samo da bi bio u saglasnosti sa nebom.U toku puna tri veka on je hodao sa Bogom.
Iz dana u dan on je čeznuo za svetim odnosom sa Bogom, i ta veza je bivala sve tešnja i prisnija, dok ga
Bog nije uzeo k sebi. On je stajao na pragu večnoga sveta, samo ga je delio jedan korak od zemlje
blistavosti i sjaja. Sada su se vrata otvorila, a život sa Bogom, koji je tako dugo vodio, nastavio je dalje
i on je ušao kroz kapije nebeskoga grada, prvi koji je između sinova ljudskih ušao unutra.
“Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti… jer pre nego ga prenese, dobi svedočanstvo da
ugodi Bogu.” (Jevrejima 11,5)
Bog nas zove u ovakvu vezu. Kao što je Enoh imao svetlost karaktera, tako i mi moramo imati
iste osobine karaktera, mi koji želimo da se spasemo između sinova ljudskih kod Gospodnjeg drugog
dolaska.
Iskustvo Jovana Krstitelja. Jovan Krstitelj primio je još u pustinji svoje obrazovanje i pripremu
od samoga Boga.On je proučavao Božje otkrivenje u prirodi.Pod vođstvom Božjeg Duha on je
proučavao knjige proroka. I danju i noću Hristos je bio predmet njegovog proučavanja, njegovog
razmišljanja, dok njegov um, njegovo srce i njegova duša ne behu potpuno ispunjeni divnom vizijom.
On je gledao Cara slave u njegovoj lepoti, tako da je sebe potpuno izgubio iz vida. On je gledao
veličanstvo svetlosti, a sebe je video kao nedostojna i nespremna. Zato je on imao da objavi samo Božju
 13

vest. On je imao da stoji u sili Božjoj i pravdi njegovoj. On je sada bio spreman da izađe u svet kao
Božji vesnik, bez straha od ljudi, jer je gledao silu Božju. On je mogao da stoji neustrašivo pred
carevima ovoga sveta, jer je sa drhtanjem klečao pred Carem nad carevima.
Jovan je objavio svoju vest ne dobro pripremljenim argumentima niti vešto istkanim teorijama.
Iako zastrašujući i strog, ipak pun nade, čuo se njegov glas iz pustinje:” Pokajte se, jer se približi
carstvo nebesko.” (Matej 3,2) Ova vest je pokrenula ljude nekim čudnim ali jakim glasom. Ceo
jevrejski narod se pokrenuo. Mnoštvo sveta je pojurilo u pustinju.
Neprosvećeni seljaci i ribari iz okolnih zemalja; rimski vojnici iz Irodovih kasarni; poglavice sa
sabljama o kuku, spremni da pobiju sve što je ličilo na pobunu; pohlepni carinici sa svojih carinarnica;
iz sinedriona sveštenici sa počeonicima – svi su slušali kao preneraženi. I svi su oni, čak i fariseji i
sveštenici i sadukeji, hladni i jadni podsmevači, otišli sa toga mesta ućutkani i prekoreni i do srca
posečeni svešću o njihovoj grešnosti. Irod je čuo za Jovanovu vest u svojoj palati, i gordi, grehom
otvrdnutii vladar je zadrhtao kad je čuo poziv na pokajanje.
I u ovo vreme, koje predhodi Hristovom drugom dolasku sa neba, takođe ima da se objavi ista
vest. Gospod poziva ljude koji će nastojati da spreme jedan gotov narod, koji treba da stane pred
Gospoda u onaj dan. Vest koja je predhodila Hristovom javnom radu glasila je: Pokajte se, grešnici i
carinici; pokajte se fariseji i sadukeji:” pokajte se svi jer se približi carstvo nebesko”. Kao narod koji
veruje u skori Hristov dolazak, mi takođe imamo da odnesemo istu vest:”Pripravi se Izrailju, da sretneš
Boga svojega!” (Amos 4,12.)
Naša vest mora biti neposredna isto kao i Jovanova. On je ukorevao careve zbog njihovog
bezakonja. I ako je njegov život bio u opasnosti, on nije oklevao da objavi Božju reč. I mi moramo isto
tako verno izvršiti svoj zadatak.
Da bismo i mi mogli objaviti našu vest verno kao Jovan, mi moramo imati duhovno iskustvo
slično njegovom. Isti se rad mora izvršiti u nama kao i u njemu. Mi moramo gledati u Boga, i gledajući
ga, izgubiti sebe iz vida.
Jovan je po prirodi imao greške i slabosti kao svi ljudi; ali dodir božanske ljubavi potpuno ga je
preporodio. Kad su Jovanovi učenici došli Jovanu da mu se potuže kako ceo svet ide novom Učitelju –
Hristu, pošto je Isus otpočeo svoj rad, Jovan je pokazao jasno da je on dobro razumeo svoj odnos prema
Mesiji i da je radosna srca pozdravio Onoga za koga se postarao da mu pripremi put.
Gledajući sa verom u Izbavitelja, Jovan se uzdigao do samoodricanja. On nije gledao da privuče
ljude k sebi i na sebe skrene njihovu pažnju, nego da njihove misli uzdigne što više, da bi tako mogli da
gledaju Jagnje Božje. On je sam bio jednostavno glas koji je govorio o tome, glas koji je vikao u
pustinji. Sada je on radosno prihvatio dužnost da ćuti i da se povuče, tako da bi oči celog sveta mogle
slobodno da gledaju u Videlo života.
Oni koji su verni svome zvanju kao Božji vesnici neće tražiti čast za sebe, ljubav prema sebi
biće utopljena u ljubav prema Hristu. Oni će uvideti da je njihov zadatak da objave kao i Jovan
Krstitelj:” Gle, Jagnje Božje, koje uze grehe sveta.” (Jovan 1,29.)
Duša prorokova, ispražnjena od ljudskog ja, bila je ispunjena božanskim videlom. On je
posvedočio za slavu Spasiteljevu istim rečima kao sam Hristos.
U slavi Hristovoj treba da uzmu udela svi njegovi sledbenici. Spasitelj je mogao da kaže:”Jer ne
tražim volje svoje, nego volju Onoga koji me je poslao.” (Jovan 5,30.) Zato je Jovan izjavio:”Bog mu
nije dao Duha na meru.” Tako je to i sa Hristovim sledbencima. Mi možemo primiti nebesku svetlost
samo onda ako budemo spremni da se ispraznimo od svoga ličnog ja. Mi možemo gledati Božji
karakter i prihvatiti Hrista verom samo onda ako budemo gotovi da svaku misao dovedemo u pokornost
Hristu. Duh Sveti će se dati bez mere svakome koji je spreman da radi ovako. “U Hristu je svaka punina
božanstva telesno. I vi ste puni u njemu.” (Kološanima 2,9.10.)
Jovan nije proveo svoj život u ništa, u isposničkoj povučenosti i sebičnoj izolaciji. S vremena na
vreme on je izlazio među ljude, i rado se zanimao za stvari u svetu, za ono što se događalo. Otuda je
posmatrao razvoj događaja. Pogledom koji je prosvetljen Božjim Duhom on je proučavao ljudski
 14

karakter, da bi znao kako će zadobiti njihova srca za nebesku vest. On je nosio teret svoje misije. U
samoći, razmišljajući i moleći se, on se spremao za zadatak koji ga je čekao.

PAVLE, APOSTOL NEZNABOŽACA

Pre svoga obraćenja Pavle je bio gorki progonitelj Hristovih sledbenika. Ali pred vratima Damaska mu
je progovorio jedan glas, svetlost nebeska je zasijala u njegovoj duši i preko otkrivenja koje je tada
dobio o Raspetome Hristu on je video ono što je docnije ispunjavalo ceo njegov život. Otada je ljubav
prema Gospodu slave, koga je tako nemilosrdno progonio u licu svojih sledbenika, bila iznad svega u
njegovom docnijem životu. Njemu je tom prilokom data služba da "otkrije tajnu koja je sakrivena od
postanja sveta i naraštaja". (Rimlj. 16, 25.) " On mi je oruđe izabrano", rekao je Ananija u hramu, "da
iznese ime moje pred neznabošce, careve i sinove Izrailjeve". (Dela ap. 9,15.)
U toku celokupne njegove službe u evanđelju Pavle se nije kolebao u svojoj vernoj službi
Spasitelju. "Ja još ne mislim da sam dostigao", pisao je on Filibljanima; "jedno pak velim: što je ostrag
zaboravljam, i za onim što je napred sežem se, i trčim k biljezi, k daru gornjega zvanja Božjega u Isusu
Hristu. " (Filib. 3, 13. 14.)
Pavlov je život bio pun neumorne i istrajne radinosti. Od grada do grada, od sela do sela, išao je
on propovedajući vest o krstu, zadobijajući obraćenike za evanđelje i organizujući nove mesne crkve. O
tim crkvama se on stalno starao i pisao im mnoga pisma sa uputstvima o radu i životu u veri. S vremena
na vreme radio je svoj zanat, da bi mogao da privredi za život. Ali u svim tim svakodnevnim
dužnostima on nije nikada izgubio iz vida veliki predmet – da se seže do cilja svoga visokoga zvanja
Isusa Hrista.
Pavle je nosio sa sobom atmosferu neba. Svi njegovi pomagači i saradnici osetili su da je on
stvarno živeo sa Hristom. Činjenica da je njegov lični život bio primer istine koju je drugima
propovedao, davala je sile njegovim propovedima. Ovde leži sila istine. Neusiljeni i nesvestan upliv
svetoga života je najubedljivija propoved koja se može održati u prilog hrišćanstva. Argumenti, čak i
onda kada im se niko ne može protiviti, mogu da izazovu samo protivljenje; ali jedan pobožan primer
ima silu kojoj je nemoguće da se iko odupre.
Apostolovo je srce gorelo od ljubavi prema grešnicima, te je Pavle uložio svu svoju snagu da
spasava duše. Nikada do tada nije živeo na svetu tako požrtvovan i istrajan radnik za stvar evanđelja.
Blagoslove koje je on lično primao smatrao je za preimućstva da druge blagoslovi. On nije nikada
gubio ni jednu priliku a da ljudima ne govori o Spasitelju ili da ne pomogne onima koji su patili. Gde
god je mogao da dobije slušaoce, on je nastojao da pobije zlo i uputi stope ljudi i žena na put pravde.
Pavle nije nikada zaboravljao odgovornosti koje su počivale na njemu kao Hristovom
propovedniku. On je znao da bi bio kriv pred Bogom ako dozvoli da njegovom nevernošću u službi
duše propadaju. “Zato vam svedočim na današnji dan, da sam čist od krvi sviju”, rekao je vernima.
(Dela ap. 20, 26.) “Kojoj ja postadoh sluga (propovednik) po službi koju mi Bog dade za vas, da
propovedam reč Božju, tajnu koja je sakrivena od vremena i naraštaja – a sad se javi svetima njegovim,
kojima Bog htede obznaniti kako je bogata slave tajne ove među neznabošcima: Hristos u vama, nada
na slavu. Njega mi propovedamo, savetujući svakoga čoveka i učeći svakoga čoveka svakoj mudrosti,
da bi svakoga čoveka učinili savršenik u Hristu. Zato se trudim i borim po njegovoj moći, koja u meni
silno radi.” (Kol. 1, 25-29.)
Ove reči iznose Hristovom propovedniku visoko merilo koje mogu svi da postignu koji se
dobrovoljno stave pod upravu velikog Učitelja i svakodnevno uče u njegovoj školi. Pod Božjom
komandom snaga je neograničena, a propovednik koji se u svojim potrebama zaroni u Gospoda, može
biti siguran da će primiti ono što će njegovim slušaocima biti miomiris na život.
Pavlova pisanja pokazuju da propovednik evanđelja treba da bude primer onih istina koje on
propoveda i uči, koje neće “dati spoticanja ni u čemu, da se služba ne kudi”. (2 Kor. 6,3.) Titu je pisao
apostol Pavle: “Tako i mlade ljude savetuj da budu pametni u svemu, a sam se pokaži kao primer
 15

dobrim delima, u nauci (pokaži) čistotu, ozbiljnost, reč zdravu i nezazornu, da se protivnik posrami, ne
imajući ništa zlo da kaže za nas.” (Titu 2, 6-8.)
O svom ličnom radu on je ostavio samo sliku u jednom pismu korinćanskim vernicima: “Nego
se u svemu pokazujemo kao sluge Božje: u mnogoj strpljivosti, u nevoljama, u bedama, u tesnotama, u
boju, u tamnicama, u bunama, u trudu, u nespavanju, u postu, u čistoti, u znanju, u podnošenju, u
dobroti, u Duhu Svetome, u ljubavi istinitoj u reči istine, u sili Božjoj, u oružju pravednosti, desnom i
levom, u slavi i sramoti, u kuđenju i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji
umiru i evo smo živi, kao kažnjeni, ali ne i ubijani, kao žalosni, a uvek veseli, kao siromašni, a koji
mnoge obogaćavju, kao oni koji nemaju ništa, a sve imaju.” (2Kor. 6,4-10.)
Pavlovo je srce bilo ispunjeno dubokom i stalnom svešću o njegovoj odgovornosti; zato je on i
radio u tesnoj vezi sa Onim koji je za njega bio izvor pravde, milosti i istine. On se prilepio za krst
Hristov kao svoju garanciju uspeha. Ljubav Spasiteljeva je bila neumrli potstrek, koji ga je održavao u
borbi sa samim sobom i zlim izvan njega, nastojeći da u svojoj službi bude ispravan, uprkos
neprijateljstva sveta i njegovih neprijatelja.
Ono što je neophodno potrebno Hristovoj Crkvi u ovim opasnim danima je vojska Hristovih
saradnika, koji bi kao i Pavle, bili spremni za rad, koji imaju duboka iskustva u Božjim stvarima i koji
su puni ognja i revnosti za Boga. Posvećeni i požrtvovni ljudi potrebni su danas, u čijim srcima se
izgradio Hristos, “nada slave”, koji je njegova usta dodirnuo svetim ognjem da “propovedaju reč”.
(2Tim. 4,2.) Božje delo je u oskudici za ovakvim saradnicima, dok strašne zablude, kao neki otrov,
zakužuju moral u svetu i potamnjuju nadu većega dela ljudske rase.

POTREBNA PRIPREMA

“Postaraj se da se pokažeš
valjan pred Bogom, kao
radin koji se nema šta stidjeti,
koji pravo upravlja rečju
istine.”
(2. Timotijeva 2,15)

MLADI LJUDI U PROPOVEDNIČKOJ SLUŽBI

 16

Mi ne smemo omalovažavati evanđeosku službu. Nijedan se posao ne sme voditi tako da se na

službu evanđelja gleda kao na nešto sporedno. Oni koji omalovažavaju evanđeosku službu
omalovažavaju Hrista.Evanđeoska služba sa svojim raznim granama je najviši oblik službe jednog
čoveka, koja se treba stalno iznositi mladim ljudima, tako da omladina vidi da nema blagoslovenijeg
rada u Božjem delu od evanđeoske službe.
Neka se naši mladići ne boje da stupe u evanđeosku službu. Postoji opasnost da se rđavim
prikazivanjem ove službe neki odvrate od puta na koji Bog želi da ih vodi. Neki su tako dobili potstreka
da stupe u medicinsku službu, mesto da su se spremili da uđu u propovedničku službu. Gospod poziva
veći broj propovednika da rade u njegovom vinogradu. Bog vas zove mladići. On zove one mladiće koji
su velika srca i velike duše i koji imaju duboku ljubav prema Hristu i istini.
Mera sposobnosti i znanja je od mnogo manje vrednosti nego duh sa kojim vi ulazite u rad u
Božjem delu. U Božjem delu i njegovoj službi nisu potrebni toliko veliki i učeni ljudi, niti baš toliko
silne propovedi, Bogu su potrebni ljudi koji će dozvoliti Bogu da ih ispuni svojim Svetim Duhom.
Hristovo delo i potrebe čovenčanstva traže ljude odane, posvećene, požrtvovane, koji će rado nositi
Hristovu sramotu. Neka takvi jaki, hrabri, spremni za uzvišene napore i neka učine sa Bogom zavet na
žrtvi.
Evanđeoska sužba nije mesto za lenštine. Božje sluge treba da daju pun dokaz svoje službe. Oni
nikad neće biti lenji, nego kao tumači Božje reči uložiće svoje napore, da dokažu svoju vernost. Oni
nikad ne treba da prestanu da uče. Oni treba da održavaju svoje duše u životu i svetlosti dela kao i
svetlosti velike odgovornosti svoga zvanja, tako da njihova žrtva nikada ni na kojemu mestu ne bude
mršava, koja ih nije stajala ni učenja ni molitava.
Gospodu su potrebni ljudi sa stalnim osećanjem potrebe duhovnog života. Svaki propovednik
može da primi dar snage sa visine, i može da pođe u sili sa visine, sa verom i nadom, na putu na koji
Gospod želi da ih vodi. Reč Božja stoji u mladima, ali posvećenim saradnicima. Takvi su brzi, živi,
silni, koji u savetu Božjem svagda crpe snagu za svoj rad.
Neki propovednici i evanđelisti imaju češće ozbiljne molitvene sastanke sa onima koje istina
ubeđuje. Ne zaboravite da je Hristos stalno sa vama. Gospod je spremio dragocene stvari svoje milosti
da ojača i ohrabri iskrene i ponizne svoje saradnike. Onda dajte videla drugima, koje ste vi primili od
Gospoda. Oni koji tako čine donose Gospodu najdragocenije prinose. Oni koji nose dobre vesti
spasenja imaju srce koje je ispunjeno duhom blagodarnosti…
Broj Božjih saradnika u službi njegovog evanđelja ne sme da se smanji, već se mora povećati.
Gde je danas u polju samo jedan propovednik treba dodati još dvadeset drugih; i ako ih sve Božji Duh
kontroliše, ovih dvadeset će izneti istinu tako, da će drugih dvadeset biti dodato.
Sa ovakvom armijom propovednika kakva je naša omladina, dobro uvežbana, dobro
snabdevena, kako bi se brzo objavila svemu svetu vest o raspetome, uskrslome i obećanome dolasku
Spasitelja sveta! Kako bi uskoro došao kraj – kraj tolikih patnji, bola i greha! Kako bi brzo naša deca
primila večno nasledstvo, gde će “pravednici naslediti zemlju, i onde stanovati zauvek”; “gde
stanovnici neće reći: “bolestan sam”, i gde “se glas plača nikad više neće čuti” – mesto ovoga sveta,
koji je zakužen zlom i grehom i grehom, patnjama i smrću. (Psalam 37,29. Isaija 33,24; 65,19.)

OMLADINA KAO NOSILAC TERETA

“Pisah vam, mladići jer ste jaki i reč Božja stoji u vama i nadvladaste nečastivoga.”¨ (1. Jov. 2,
14.)
Da bi Božje delo moglo da napreduje u svim granama, Bog traži mladiće odvažne, revne i
hrabre. On je izabrao omladinu da pomogne delu koje On vodi na zemlji. Potrebne su sveže i
nezakržljale energije da bi se stvarali planovi sa čistim umom i izvodili hrabrim rukama. Mladići i
 17

devojke su pozvani da posvete Bogu svoje mladalačke snage, da bi se radom njihovih sila, čistim
mislima i jakim snagama donela slava Bogu i spasenje bližnjima.
S obzirom na njihovo uzvišeno zvanje, naša omladina ne treba da traži uživanje ili da živi za
svoje lične prohteve. Spasenje duša treba da je pobuda koja će ih inspirisati na rad. Snagom koju im je
Bog darovao, oni treba da se uzdignu nad svakim porobljavanjem ili uniženjem od strane sotonskog
greha. Oni treba dobro da paze na putove kojima idu, da ne bi za njim pošli oni koji se na njih budu
ugledali.
Niko ne živi za sebe. Svaki vrši neki upliv, ili za dobro ili za zlo. Zbog toga apostol savetuje
mladićima da budu razboriti. Oni drugčije i ne mogu, jer znaju da su Hristovi sledbenici, njihovi
deoničari u samoodricanju i žrtvi, u njegovom trpljenju i hrišćanskom dobročinstvu.
Kao i mladom Timotiju, tako se i danas govore našoj omladini ove reči: “Postaraj se da se
pokažeš valjan pred Bogom, kao radin koji se nema šta stideti, koji upravlja pravo rečju istine… Beži
od želja mladosti, a trudi se da dođeš do pravednosti, vere, ljubavi, mira sa onima koji prizivaju
Gospoda od čistoga srca.” (2Tim. 2,15.22.) “Niko da te ne prezire zbog tvoje mladost, nego budi
primer vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u veri, u čistoti.” (1 Tim. 4,12)
Nosioci tereta među nama skoro izumiru. Od onih koji su nekada stajali prvi u delu kao
reformatori nauka koje smo kao narod imali počinju polako da prelaze granice životne mogućnosti i
troše se telesno i duhovno. Sa dubokom zabrinutošću možemo postaviti pitanje: Ko će zauzeti njihovo
mesto? Kojima će biti povereni životni interesi Crkve, kada sadašnji nosioci zastave budu popadali? Mi
ne možemo a da se ozbiljno ne obratimo omladini kao činiocu od koga danas mnogo zavisi, kao onima
na kojima leži teret dela i koji će morati da ponesu zastavu istine. Ovi moraju da prihvate posao tamo
gde su ga stariji napustili, a od njihovog izbora zavisi da li će moral, religije i životna pobožnost da
preovladaju u svetu ili će nemoral, neverstvo i pokvarenost i stid imati da iskvare sve što je vredno.
Stariji moraju spremiti omladinu i rečju i primerom da odgovori zahtevima koje prema njoj
imaju bližnji i Stvoritelj. Na ovu omladinu mogu se staviti velike odgovornosti. Pitanje se postavlja: Je
li omladina sposobna da upravlja sobom i da ostane u čistoti koju Bog traži od nje, izbegavajući sve što
liči na bezbožnost?
Nikad pre toga nije tako mnogo stavljeno na kocku: nikada nisu tako krupni rezultati zavisili od
jednog naraštaja kao što je ovaj koji sada dolazi na pozornicu. Omladina ne treba ni za trenutak da misli
da je bez prigovora spremna da zauzme položaj poverenja a da ne poseduje dobar karakter. Isto bi tako
ona mogla da očekuje da od trnja bere grožđe i od čička smokve.
Dobar karakter se zida cigla po ciglu. One osobine koje će dati mogućnosti omladini da uspešno
radi u Božjem delu moraju se zadobiti samo ozbiljnim naporima svih njezinih sposobnosti, koristeći se
svakim preimućstvom koje joj proviđenje daje i držeći se izbora svake mudrosti. Omladina se ne sme
zadovoljiti niskim merilom života. Karakter Josifa i Danila je dobar model na koji treba da se ugleda, a
u životu Spasiteljevom ima savršeni uzor, koji može da podržava.
Svima je data prilika da razviju karakter. Svi mogu zauzeti označena mesta u Božjem velikom
planu. Samuila još od njegove mladosti, Bog je prihvatio, jer je njegovo srce bilo čisto. On je posvećen
Bogu kao prinos sveti, i Gospod ga je načinio svojim svetionikom. Kad bi se omladina današnjice
posvetila Gospodu kao nekada Samuilo, Gospod bi je prihvatio i upotrebio u službi svoga dela. O svom
životu omladina bi mogla da kaže sa Psalmistom: “Bože! Ti si me učio od mladosti, i do danas kazujem
čudesa tvoja.” (Ps. 71,17.)
Potrebni su spremni saradnici. Omladina će uskoro morati da ponese terete, koje danas stariji
nose. Mi smo izgubili dragoceno vreme što našoj omladini nismo dali priliku da se mladići spreme
praktično i postojano. Delo Božje stalno napreduje, i mi moramo čuti naređenje: Napred! Potrebni su
mladići i devojke, koji će raditi sa Bogom, koji će se mnogo moliti, koji će uložiti najbolje svoje
napore da skupe svu svetlost koju imaju.
Saradnik Božji dužan je da stavi u službu dela sve svoje umne i moralne sile kojima su ga
priroda, vaspitanje i milost Božja dali; ali njegov uspeh će biti ravan stepenu njegovog posvećenja i
samopožrtvovnosti, sa kojima on radi Božje delo, a ne pomoći svojih prirodnih ili stečenih darova.
 18

Iskreno i neprestano nastojanje da se postignu sposobnosti za rad je takođe potrebno; ali ako Bog ne
radi sa ljudskim sposobnostima, ništa se dobro neće moći da postigne. Božanska milost je najveći
elemenat spasonosne sile; bez njega ljudski napori ništa ne mogu savršiti.
Kadgod Gospod ima da svrši neki posao, On ne zove samo komandujući kadar radnika, već i
sve ostale svoje saradnike. Danas on zove mladiće i devojke koji su jaki i aktivni u mislima i telu. On
želi da ih uzme u borbi protiv sila mraka i duhovne tame; On traži njihove sveže umne sile, zdravlje
njihovog mozga, kostiju i mišića. Ali oni zato moraju dobiti potrebnu spremu. Neki mladići se silom
guraju da uđu u Božje delo a da prethodno nisu zato spremni. Oni još ne znaju da prethodno sami
moraju biti naučeni ako misle druge da uče. Oni se pozivaju na ljude koji su malo spreme imali a
postigli neke rezultate. Ali ako su ovi ljudi imali uspeha, to je bilo za to što su oni posvetili službi
Božjeg dela i svoje srce i svu svoju dušu. Ali kako je mnogo većih uspeha moglo biti sa njihove strane
da su oni prethodno primili potrebno obrazovanje i spremu!
Božjem delu su potrebni spremni ljudi. Obrazovanje i priprema su potrebni kao što je priprema
potrebna za svaki posao u životu. Kako je onda važno da se izvede naročita priprema za propovedanje
vesti milosti ovome svetu. Ova sprema ne može se dobiti jednostavnim slušanjem propovedi. Naša
omladina u našim školama treba da nosi teret za Boga. Ona treba da primi potpuno obrazovanje i
pripremu pod vođstvom iskusnih i spremnih učitelja i da u praktični život prenese ono što je naučila.
Naporno proučavanje i naporan rad su potrebni za jednog novog propovednika ili novog saradnika
Božjeg, koji želi da ima uspeha u nekoj grani Božjeg dela. Ništa manje od stalnog obrazovanja koje
može da razvije vrednosti darova koje je Bog podario u cilju mudrog napretka u životu i radu.
Čini se velika i krupna greška prema našim mladićima time što se dozvoli da otpočnu sa
propovedanjem a da prethodno nisu stekli dobro poznavanje Svetoga pisma, pa da mogu izneti jasno i
razumno našu veru. Oni su takođe nespremni i za druge stvari ili dužnosti. Ima takvih koji ulaže u polja,
ali su novajlije u Svetome Pismu. Oni nisu u stanju da čitaju Sveto pismo bez zastajkivaja, bez rđavog
izgovaranja reči, i često tako nejasno izgovore, da se Božja reč zbog toga rđavo razume. Oni koji nisu u
stanju da čitaju ispravno treba prethodno da se nauče da to čine, tako da budu spremni da druge
poučavaju, pre nego pokušaju da stanu pred svoje slušaoce.
Učitelji u našim školama su dužni da prionu na proučavanje, da bi se tako i sami spremili da
druge nauče. Ovi učitelji ne smeju da se prime sve dok se njihova spremnost za učenje drugih nije
podvrgla sudu nadležnih sudija. Isto se tako podjednako ispitivanje mora izvesti i sa novim
propovednicima. Oni koji treba da uđu u sveti rad propovedanja Biblije i njene istine treba prethodno da
se dobro ispitaju od strane vernih i iskusnih učitelja.
Obuka u našim školama ne sme biti slična nastavi drugih škola ili seminara. Naše obrazovanje i
priprema ne smeju biti nižega reda. Osnovno znanje za pripremu jednog spremnog naroda, koji treba da
stane u veliki dan Gospodnji, treba da je najvažnija naša tema. Studenti treba da se spreme da mogu
služiti Bogu ne samo u ovom životu, nego i u budućem. Gospod želi da naše škole pripreme đake za
večnost. Tako će oni biti spremni da se približe spasenima u svetoj i srećnoj harmoniji…
Neka svi oni koji su se spremili za službu brzo zauzmu svoja mesta u Božjem delu. Potreban je
rad od kuće do kuće. Gospod čeka da se ulože ozbiljni napori za one krajeve u kojima ljudi ništa ne
znaju o biblijskoj istini. Potrebno je da u domovima ljudi pevaju pobožne pesme, da se molimo sa
njima i da im držimo biblijske časove. Sada, baš sada je to vreme kada moramo primiti nalog: “Učite ih
da drže sve što sam vam zapovedio.” (Matej 28,20) Oni koji budu obavljali ovaj rad moraju imati dobro
poznavanje Svetoga Pisma, “napisano je”, to je njihovo oružje odbrane. Bog nam je dao svetlost o
njegovoj reči, da bi smo ovo videlo odneli našim bližnjima. Istina koju je Isus izgovorio ima da dođe do
srca ljudi. Ono “tako reče Gospod” ima da padne na uho tako silno, da će se pojaviti plodovi svuda gde
se služba bude vršila.

SPREMA ZA MISIONSKI RAD

 19

“Jer mi smo Bogu pomagači, a vi ste Božja njiva, Božja građevina.” (1. Korinćanima 3,9)
Gde god rade naši propovednici oni treba da nastoje da probude omladinu da se i ona spremi za
aktivnu službu u Božjem delu. Svi oni koji kažu da su sluge Hristove imaće da rade za njega jedan
određeni posao. Samo ime sluga znači da on ima zadatak, ima odgovornosti. Svakome je Bog poverio
sile za službu u njegovom delu. On je svakome dao njegov deo posla, i On traži da se svaka sposobnost
usavrši njemu na slavu.
Povoljne prilike za pripremu. Moramo pokazati odlučni napredak u pogledu pripreme za rad u
Božjem delu. U svim našim oblastima ili poljima treba da postoje dobro spremljeni planovi u pogledu
toga kako će se dati uputstva i priprema onih koji žele da se posvete delu Božjem. Naše gradske misije
pružaju izvanrednu priliku za pripremanje za misionarski rad. Ali sve ovo nije dosta. Našim školama
moraju se pružiti sve mogućnosti za pripremu saradnika za dotičnu zemlju i za strana polja. U našim
velikim mesnim crkvama treba da postoje naročite vaspitne škole za mladiće i devojke, koje bi im dale
pripremu za rad u Božjem delu. Od strane naših propovednika treba da se ukaže pomoć i briga u
pogledu pripreme mladih radnika.
Kada se ulože izvesni napori sa ciljem da se istina donese u jedno mesto, onda naši
propovednici treba da posvete osobitu pažnju onima koje misle da pripreme da im pomognu u radu. U
tom pravcu su potrebni kolporteri i literarni radnici, zatim oni koji će biti spremni da daju biblijske
časove u porodicama, tako da dok propovednik radi u reči i nauci, ovi isto tako pripomognu da se misli
ljudi obrate istini.
Naši propovednici koji su otišli u neka važna mesta da tamo drže propovedi pod šatorima, često
su počinili greške što su sve svoje vreme utrošili na propovedanje. Dakle, manje treba propovedati a
više učiti – učiti ljude a u isto vreme učiti mladiće kako će raditi sa uspehom. Propovednici treba da su
spremni da druge poučavaju kako će proučavati Bibliju i u isto vreme pripremati misli i način rada kod
onih koji će sutradan postati saradnici u njegovom delu. Oni treba da su gotovi da savetuju i daju
uputstva onima koji su tek došli u veru i koji daju obećanje da imaju sposobnosti za rad za Učitelja…
Oni koji žele da budu uspešni saradnici moraju dugo da se mole. Veza između Boga i jedne duše
mora stajati otvorena, da saradnici mogu prepoznati glas svoga velikog Vojskovođe. Bibliju treba
marljiivo proučavati. Istina Božja, kao i zlato, ne leži uvek na površini; ona se može dobiti samo
istrajnim i ozbiljnim radom i proučavanjem.Ovo proučavanje će ne samo obogatiti um čovekov
najskupocenijim poznanjem, nego će ojačati i proširiti umne sile i dati dotičnome široko poznanje
vrednosti večnih stvari. Neka se božanski principi sprovedu u život, a život neka dobije oblik prema
Božjem velikom merilu pravde, i tada će se karakter ojačati i oplemeniti.
Zadovoljavanje ličnim mogućnostima. Ima nekih koji misle da postanu misionarski radnici, ali
koji misle da su toliko napredovali, da im nije potrebno to naročito pripremanje u sitnicama. Ali oni
koji tako misle jesu baš oni kojima je potrebno svestrano pripremanje i vežba. Kad oni budu najviše
upoznali istinu i važnost ovoga dela, tek onda će oni uvideti koliko su neuki i nesposobni.Kad detaljno
budu ispitali svoje srce, oni će videti sami sebe u takvoj suprotnosti sa čistim karakterom Hristovim, da
će morati da poviču: “ Ko je vrstan ovoga?” Tada će u dubokoj poniznosti nastojati da se bore svakoga
dana da dovedu sebe u usku vezu sa Hristom. I kad budu pobeđivali sebične naklonosti prirodnoga srca,
oni će stavljati sebe u put kojim Hristos vodi svoje saradnike. “Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i
urazumljuju proste.” (Psalam 119,130) Ali oni koji misle o sebi da su osobito sposobni i upoznati sa
svim stvarima, tako su ispunjeni svojom ličnošću, da u njima nema mesta niti prilike da reč Božja uđe u
njih i prosvetli ih i urazumi.
Mnogi misle da su spremni za rad u delu, da neće ni o čemu drugome da misle. I kad takvi
otpočnu neki rad oslanjajući se na sebe, oni neće nikad moći da pripreme pravo znanje, koje mogu
primiti jedino u Hristovoj školi. Takvi su osuđeni da se bore sa teškoćama, za koje su inače ostali
potpuno nespremni. Njima će svagda nedostajati ono iskustvo i ona mudrost, koje ih jedino mogu
spremiti za uspešan rad.
 20

Neki su se predali razočarenju i tako otišli na druge poslove. Da su oni ponizno i strpljivo stavili
svoje noge na najnižu stepenicu lestvica i onda strpljivo počeli da se postepeno penju na više, korak po
korak, marljivo usavršavajući preimićstva i prilike koje su im stajale na raspoloženju, oni bi tako postali
sposobni propovednici, korisni ljudi, koji bi dali puni dokaz svojoj spremnosti za propovedničku
službu, koje se veliki njihov Učitelj ne bi nikad postideo.
Oni koji žele da rade na spasavanju duša a hoće da zavise od svoje ograničene mudrosti, sigurno
će doživeti neuspeh. Ali ako oni misle o sebi ponizno, a oslone se na Božja obećanja, Bog ih nikada
neće razočarati. "Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim a na svoj razum ne oslanjaj se. Na svim
svojim putevima imaj ga na umu, i On će upravljati staze tvoje.” (Priče 3,5.6.) Mi imamo preimćstva da
nas vodi jedan premudri Savetnik.
Bog može od poniznih ljudi da načini silne propovednike za svoju službu. Oni koje se ponizno
odazovu svojoj dužnosti, nastojeći da svoje sposobnosti usavrše, mogu biti sigurni da će primiti Božju
potporu. Anđeli će pristupiti takvima u pomoć kao nosioci svetlosti, koji su dakle, spremni da čine sve
što stoji do njih i koji se oslone na Gospoda da sarađuje sa njihovim naporima.
Svi oni koji su se rešili da postanu Božji radnici treba da imaju na umu, da moraju dati dokaza o
tome da su obraćeni ljudi. Mladić bez zdravog i plemenitog karaktera neće biti na čast istini. Svaki
propovednik treba da je čist u svome srcu. U njegovim ustima se ne sme naći prevara. On mora imati na
umu da ako želi da ima uspeha u radu on mora imati Hrista pored sebe, a takođe mora znati da svaka zla
praksa, makar bila tajna, stoji otkrivena pred Onim sa kojim mi radimo.
Greh je unizio božanski lik u čoveku. Ali preko Isusa Hrista ovo se može popraviti i to samo
ozbiljnim i toplim molitvama i pobedom nad samim sobom mi možemo postati deoničari božanske
prirode...
Pravi propovednici u Božjem vinogradu biće samo ljudi molitve, vere i samoodricanja – ljudi
koji drže pod kontrolom svoje lične prohteve i strasti. Takvi će dati dokaza u svome životu o sili istine
koju oni drugima propovedaju; njihov rad neće biti bez uspeha i roda.

MLADIĆI KAO MISIONARI

Mladići koji žele da uđu u polje kao misionari, propovednici ili literarni evanđelisti, treba da
prime prvo prikladno umno obrazovanje kao i naročite pripreme za svoje novo zvanje. Oni koji nemaju
škole, nemaju pripreme, koji su neuglađeni, nisu spremni da uđu u polje rada, na kome silni uplivi
talenta i obrazovanja brane istinu Božje reči. Oni takođe neće biti spremni da zaustave čudnovate oblike
zabluda, religijskih i filozofskih kombinacija, za čije pobijanje treba imati znanje nauke kao i istine
Svetoga pisma.
Naročito oni koji imaju u vidu propovedničku službu treba da dobiju važno poznavaje metoda
Svetoga pisma i propovedničke spreme. Oni trebaju da uđu u polje radosna srca, i dok u školi
proučavaju, oni treba da uče od velikog Učitelja poniznost i Krotost Hristovu. Bog koji drži zavet
obećao je da da odgovor na molitve preki Svetoga Duha, koga želi da izlije na ovakve đake Hristove
škole, tako da oni mogu postati propovednici pravde.
Strani jezici. Među nama ima i takvih koji bi bili spremni da bez mnogo truda i učenja stranih
jezika objave istinu drugim narodima. U prvobitnoj Crkvi misionari su veličanstveno bili darovani
znanjem jezika, na kojima su imali da propovedaju neiscrpna blaga Hristove milosti. I kad je Bog onda
bio spreman da pomogne svojim slugama, možemo li mi sumnjati da On neća blagosloviti naše napore
koje ulažemo u cilju da spremimo one mladiće koji imaju već ranije stečeno znanje jezika i koji bi, na
umesan nagovor, poneli vest istine svojim sugrađanima? Mi bismo mogli imati mnogo više
propovednika u misionarskim poljima, da su oni koji su ušli u ta polja iskoristiti svaki talenat ili dar koji
im je stajao na domaku...
 21

U nekim slučajevima će biti potrebno da mladići nauče strane jezike. Ovo će oni moći da
postignu sa mnogo uspeha ako se druže sa ljudima i u isto vreme posvete sve svoje vreme, svakoga
dana po nekoliko časaova, da proučavaju strane jezike. Ovo treba da se radi, dakle,samo kao jedan
potreban korak u cilju pripreme onih koji se već nalaze u misionarskim poljima koji bi, da su se
blagovremeno pripremili, postali vredni i uspešni propovednici Božji. Neophodno je potrebno da se
potstreknu da stupe u službu oni koji bi mogli propovedati ljudima različite narodnosti na njihovom
maternjem jeziku.
Veliki je pothvat za jednog čoveka srednjih godina da nauči strane jezike; ulažući sve svoje
napore, biće mu skoro nemoguće da govori brzo i tečno i ispravno, kao kad bi mu se pridodao jedan
spremni propovednik. Mi ne možemo dozvoliti da se naša misionarska polja kod kuće liše upliva ljudi
srednjih godina i rade u poslu za koji nisu spremni i za koje im je prethodno trebalo dovoljno spreme.
Mladići za teška mesta. Crkva može da se pita: da li se mladićima mogu poveriti velike
odgovornosti u vezi sa ustanovljenjem i vođenjem jedne strane misije? Ja odgovaram: Bog želi da oni
budu tako opremljeni u našim školama i u saradnji sa iskusnim ljudima, da oni zaista mogu biti spremni
da uđu u nova polja, gde će pokazati velike uspehe u delu.
Mi moramo pokazati poverenje prema našim mladićima. Oni treba da budu pioniri u svakom
pothvtu u vezi sa radom i žrtvam, dok preopterećene sluge Hristove treba uzeti za savetnike, koji ć
hrabriti i blagosiljati one koji daju najteže udarce u delu Božjem. Proviđenje je bacilo ove iskusne ljude
u teška i odgovorna mesta u rano vreme, kada ni fizičke ni umne njihove snage nisu bile razvijene.
Veličina poverenja koje im je ukazano probudilo je njihove sile, a njihov aktivan rad u delu dodao im je
i telesne i umne sposobnosti.
Potrebni su mladići. Bog ih zove za misionarska polja. Pošto su u izvesnoj meri slobodni od
briga i odgovornosti, oni su najpristupačniji za rad u novim poljima, nego oni kojima je potrebno
naročito pripremanje i potpora porodice. Dalje, mladići se mogu mnogo brže prilagoditi novim
klimatskim prilikama i društvu nego stariji i mogu mnogo lakše izdržati nevolje i teškoće. Taktično i
istrajno, oni se mogu približiti ljudima tamo gde se oni nalaze. Snaga dolazi vežbom. Svi oni koji se
služe darovima koje im je Bog dao moći će kasnije da dobiju povećane sposobnosti, koje onda mogu
posvetiti Božjoj službi. Ali oni koji ništa ne rade u Božjem delu počeće jednoga dana da opadaju u
milosti Božjoj i u poznanju njegove istine. Čovek koji bi hteo samo da leži i neće da radi sa svojim
organima uskoro može izgubiti svaku snagu i njima se više nikad ne bi mogao služiti.Tako i hrišćani
koji neće da rade sa bogomdanim sposobnostima jednoga dana ne samo što će početi da propadaju i
gube snage, nego neće moći da rastu u Hristu, te će kao takvi ubrzo postati duhovno uzeti.
Samo oni koji imaju ljubavi prema Bogu i bližnjima i nastojavaju da pomognu drugima mogu i
sami da jačaju, da se učvršćuju i utemelje u istini. Prava hrišćanska dela za Boga, koja ne dolaze usled
nagona, dolaze samo od hrišćanina koji radi za Boga, ali ne po nagonu, nego po načelu, ne za jedan
mesec ili dan, nego u toku celoga svoga života...
Učitelju su potrebni evanđeoski saradnici. Ko će odgovoriti? Neće biti generali svi koji ulaze u
vojsku, niti oficiri, ili podoficiri ili kaplari. Neće svi imati odgovornosti i staranje kao starešine. Ima i
drugih teških poslova koji se moraju svršiti. Neki moraju kopati rovove i kopati utrđenja; neki će biti
stražari, neki će vršiti službu za vezu i prenositi vesti. I dok međutim ima samo nekoliko oficira,
potrebno će biti mnogo više vojnika, koji će sačinjavati neku četu ili jedinicu armije. Ali uspeh jedne
takve jedinice zavisiće od vernosti svakog pojedinog vojnika. I kukavičluk jednog vojnika ili izdajstvo
jednoga može doneti nesreće čitavoj armiji.
Onaj koji je označio "svakome čoveku njegov posao" (Marko 13,34), prema njegovim
sposobnostima, neće nikada dozvoliti da dobro izvršena dužnost ostane bez nagrade. Svako delo
vernosti i vere biće krunisano naročitim znacima Božje milosti i priznanja. Svakome propovedniku je
dato obećanje:"Ide i plače koji nosi seme da sije; poći će s pesmom noseći snopove svoje.” (Psalam
126,6)
 22

VEŽBANJE GLASA KOD PROPOVEDNIKA

U celokupnom našem propovedničkom radu treba više pažnje da posvetimo pitanju kultivisanja
našega glasa. Mi možemo imati znanje, ali ako ne znamo kako ćemo se poslužiti našim glasom
ispravno,naš rad će biti bez uspeha. Ako naše misli ne obučemo u zgodan jezik, šta će nam vredeti naše
obrazovanje? Znanje će biti od vrlo male koristi ako ne vežbamo dar govora. Ali kad se povežemo sa
sposobnošću mudrog govora, izabranih reči, onda je govor jedna veličanstvena sila, jer se onda govori
tako da se zadobije pažnja slušalaca. Đaci koji misle da budu Božji saradnici u Božjem delu treba da se
nauče kako će govoriti jasno i neposredno, inače će biti lišeni polovine onoga uspeha koji se od njih
očekuje.Sposobnost govoriti jasno, čisto i razgovetno je od neprocenjive vrednosti u svakom poslu. Ova
osobina je naročito potrebna onima koji misle da budu propovednici evanđelja, evanđelisti, biblijski
instruktori ili kolporteri. Oni koji imaju plan da izaberu ovu vrstu službe treba da kad govore narodu o
istini, time može da se učini jak utisak na slušaoce. Istina se ne sme oslabiti time što bi se iznela slabim
izgovorom.
Kolporter koji je u stanju da govori jasno i razgovetno o vrednosti svojih knjiga koje želi da
proda, naći će da mu je sposobnost govora od velike pomoći. On može dobiti priliku da čita jednu glavu
iz neke od svojih knjiga, i zvukom svoga glasa i naglaskom koji će staviti na pojedine reči, on može
izneti događaj tako jasno svojim slušaocima, da oni mogu misliti kao da gledaju svojim očima.
Onaj koji daje biblijske časove na većem skupu ili porodici treba da je sposoban da čita glatko,
da izgovara jasno i zvučno, da time oduševi svoje slušaoce.
Propovednici evanđelja treba da znaju kako će govoriti silno i izrazito, čineći da reči večnoga
života budu impresivne (uticajne) i jasne, tako da slušaoci uvide njihovu važnost. Meni je vrlo žao kad
čujem kako neki propovednici imaju slab glas. Takvi propovednici oduzimaju Bogu slavu koju mu
duguju da su prethodno vežbali svoj glas i da govore silno i ubedljivo.
Pobeđivanje mana. Niko ne sme da misli da je tako spreman da uđe u propovedničku službu dok
nije pobedio svaku slabost u načinu svog govora ili izražavanja. Ako on pokuša da govori ljudima bez
znanja kako da se posluži govorničkim darom, onda će se polovina njegovog upliva izgubiti, jer nije
imao sile da drži pažnju svojih slušalaca.
Svaki treba da zna kako će kontrolisati svoj glas, ma kakvo bilo njegovo zvanje, tako da kad
nešto nije u redu, on ne mora da govori reči koje će uzbuditi najgore misli srca. Vrlo često je govornik
ili onaj koji je pozdravio prisutne izgovorio reči vrlo oštro i grubo. Oštre, diktatorske reči, izgovorene
zapovedničkim tonom, rapavim glasom, odvojile su prijatlje i završile sa gubitkom mnogih duša…
Za vreme propovedi potrebno je da se reči izgovaraju jasno i razgovetno, da svi mogu čuti
svedočanstvo istine i da se njome mogu koristiti. Teškoće se uklanjaju i pomoć se pruža kad Božji
narod priča svoja iskustva. Ali vrlo često se ta svedočanstva iznose pogrešnim i nerazgovetnim
izgovorom, i onda nikome nije jasno ono što je htelo da se kaže. Tako se gube osobiti blagoslovi takvih
časova.
Neka oni koji se mole i koji govore izgovaraju reči jasno i razgovetno, čistim i jasnim
tonom.Ako se molitve izgovore jasno i razumljivo, one mogu biti sila za dobro. Molitva je za Gospoda
bila jedno jako sredstvo, preko kojega je hteo ljudima izneti istinu svoje nauke. Ali često molitve nisu
ono što bi trebalo da budu, jer je obično slab i nerazgovetan glas onoga koji se molio. Sotona se raduje
kad molitva nije izgovorena jasno za sve slušaoce.
Neka se Božji narod uči kako će govoriti i kako će se moliti na način, na koji će se jasno videti
istine koje on ima. Neka iskustva i molitve budu jasni i razgovetni. Na taj način Bog će se proslaviti.
Neka se svi koriste darom govora.
Bog hoće službu u evanđelju uzvišenu i savršenu.On se ne može proslaviti službom onog koji
izgovara slabo i mrtvo, a koji bi mogao da govori veličanstveno da je preduzeo korake i napore da se u
tome usavrši; on bi u tom slučaju bio Božja usta.Istina se vrlo često omalovaži posredstvom kojim je
došla do slušaloca.
 23

Bog poziva sve ljude koji stoje u dodiru sa njegovim delom da obrate osobitu pažnju
izgrađivanju glasa., tako da oni mogu izgovarati reči tako da su Bogu ugodne i izneti istinu tako kako ju
je On njima predao. Neka niko ne pokvari istinu time što bi je izgovorao kako bilo. Oni koji su
zanemarili da vežbaju svoj glas govora neka ne misle da su i bez toga spremni da budu dobri
propovednici, jer je njima prethodno potrebna sila da tu istinu iznesu kako treba.
Jasan način izgovora. Kad govorite, neka svaka vaša reč bude zaokrugljena i puna, svaka
rečenica jasna i razgovetna, do poslednje reči. Mnogi nekako pri kraju rečenice spuštaju glas, govoreći
tako nejasno, da se time sruši sila misli koja se iznosi. Reči koje su vredne izgovora vredne su da se
izgovore jasno, razgovetno, sa naglaskom i jasnim izražavanjem. Ali nikada ne tražite reči kojima biste
hteli da ostavite utisak da ste osobito obrazovani. Što jednostavniji budete utoliko će jasnije vaše reči
biti shvaćene i primljene.
Mladići i devojke, da li je Gospod ostavio želju u vašim srcima da mu služite? Onda nastojte po
svaku cenu da svoj glas vežbate do poslednjih granica svoje mogućnosti, tako da istine koje iznosite
možete pretstaviti jasno i razgovetno. Čuvajte se navike da se molite nejasno i mlitavo, tako da je vašim
molitvama potreban tumač. Molite se jednostavno, ali razgovetno i jasno. Dozvoliti da se glas spusti
tako nisko da se ne može čuti nije dokaz vaše poniznosti.
Onima koji planiraju da stupe u službu Božjeg dela ja bih želela da kažem: Borite se odlučno da
budete savršeni u govoru. Molite se Bogu da vam pomogne da postignete ovaj cilj. Kad se u zboru
molite javno, zapamtite da se vi obraćete Bogu i da on želi da vi govorite tako da svi prisutni mogu čuti
i svoje poštovanje sjediniti sa vašim. Molitva koja je izgovorena žurno i reči pomešane jedna s drugom,
nije na čast Bogu niti slušaocima donosi kakvoga dobra. Neka propovednici i svi oni koji se mole javno
nauče da se mole tako da Bog bude proslavljen i slušaoci prime blagoslove. Neka svi oni govore polako
i jasno, i dovoljno glasno da ih mogu čuti svi, tako da se svi mogu da sjedine i kažu amin.
Neki od naših najdarovitijih propovednika pričinjavaju sami sebi velike štete svojim
neispravnim načinom govora. Dok poučavaju ljude da uvide svoju dužnost prema Božjem moralnom
zakonu, oni se ne smeju sami naći da prestupaju Božje zakone time što ne cene svoje zdravlje i svoj
život. Propovednici treba da stoje uspravno, da govore lagano, čvrsto i jasno, uzimaju za to vreme pun
dah vazduha za svaku rečenicu i tako da izgovaraju rečenicu iz trbuha. Ako se oni budu držali ovog
jednostavnog pravila, uzimajući u obzir zdravstvene zakone i u drugim stvarima, oni mogu tako
sačuvati svoje zdravlje i korisnost više nego svi drugi ljudi sa drugim zvanjima u životu. Prsa će tako da
prošire i ... i govornik neće morati često da promukne, čak i onda ako stalno govori. Mesto da postanu
sušičavi, propovednici ako se dobro paze mogu da izbegnu sušicu i da je savladaju.
Sve dok propovednici ne nauče da govore u skladu sa zdravstvenim zakonima, oni će stalno
trošiti svoje zdravlje i svoj život, a mnogi će oplakivati gubitak " onih mučenika koji su pali za istinu",
međutim činjenica je da su oni svojim rđavim navikama pričinili štetu sami sebi i istini koju su
predstavljali i tako oduzeli Bogu svetu službu koju su svakako mogli ukazati. Bog je mogao biti
proslavljen i da mu bude ugodno da su oni ostali u životu, ali oni su polako počinili samoubistvo.
Način na koji se istina iznoso vrlo često ima da odluči da li će se istina prihvatiti ili ne. Svi oni
koji rade u velikom delu reforme treba da proučavaju način kako će postati sposobni propovednici, tako
da mogu postići mogući najveći uspeh za dobro.
Spasitelj sveta želi da ga njegovi saradnici predstave kako treba: i što tešnje neko hodi sa
Bogom utoliko će manje grešaka biti u njegovom izgovaranju reči, njegovom ponašanju, njegovom
držanju i njegovim pokretima tela. Grubi i nespretni načini rada se nikad nisu videli u našem velikom
primeru, Isusu Hristu. On je bio pravi predstavnik neba, i njegovi sledbenici moraju njemu biti slični.
Neki misle da će Gospod darovati Svetim Duhom nekoga da može da govori onako kako bi
zaista želeo; ali Gospod ne želi da radi posao koji je predao čoveku da ga svrši. On nam je dao sile
rasuđivanja, priliku da se spremimo i uvežbamo svoj um i svoje načine rada. I kad smo učinili za sebe
ono što smo bili dužni, koristiće se svim preimućstvima koja nam stoje na raspolaganju, tada možemo
gledati u Gospoda sa iskrenim molitvama da On uradi ili postigne svojim Svetim Duhom ono što mi
nismo bili u stanju da postignemo.
 24

"POSTARAJ SE DA SE POKAŽEŠ VALJAN"

Apostol Pavle je pisao mladom Timotiju: "Postaraj se da se pokažeš valjan pred Bogom , kao
radnik koji se nema čega stideti, koji pravo upravlja rečju istine.'' (2.Timotijeva 2,15) Rad na
spasavanju duša iziskuje naročitu spremu. Ljudi ne mogu ući u službu Božjega dela bez prethodnog
zdravog obrazovanja i pripreme. Mehaničari, pravnici, trgovci, ljudi svih branša i profesija primaju
obrazovanje koje ih sprema za poziv koji oni žele da upražnjavaju. Njihova je težnja da postanu što
spremniji za svoj posao. Otidite jednoj modiskinji ili krojačici, i one će vam kazati koliko su truda
morale da ulože da su stekle tako postpuno znanje svoga posla. Arhitekta će vam kazati koliko mu je
mnogo vremena trebalo da postigne znanje o tome kako će stvarati planove za izgradnju dobrih i
ugodnih kuća. Tako je to slučaj sa svakim zvanjem koje ljudi obavljaju u životu.
Zar će onda Hristove sluge pokazati mnogo manje od svega drugog? Zar oni ne treba da znaju
načine i puteve kojima se moraju poslužiti da spasu duše? U tu svrhu je potrebno poznavanje prirode,
ozbiljno izučavanje, pažljivo razmišljanje i iskrene i istrajne molitve samo da bismo mogli pristupiti
ljudima i ženama sa pitanjima od kojih zavise njihova večna dobra. Nije malo od onih koje je Hristos
pozvao da budu njegovi saradnici, koji nisu postigli da dobro nauče svoj zanat. Oni nisu počastvovali
svoga Izbavtitelja time što bi trebalo da uđu u njegovo delo sa potrebnom spremom. Propovednik treba
da pamti da je on jedan vaspitač i ako je u svome govoru i načinu ponašanja grub i neuglađen,onda će
njegovim stopama poći svi oni koji imaju manje znanja i iskustva.
Površno znanje. Jedan mladi propovednik nikad ne sme ostati zadovoljan s nekim površnim
znanjem istine, jer on ne zna kuda može biti pozvan da svedoči za Boga. Mnogi će morati da stanu pred
učene ljude ovog sveta, da dadu odgovor za svoju nadu. Oni koji imaju površno znanje o istini nisu
postigli da postanu saradnici koji se nemaju čega stideti. Oni će se morati zbuniti i neće biti u stanju da
objasne Sveto pismo.
Žalosna je činjenica da se napredak Božjeg dela zadržava nedostatkom obrazovanih ljudi.
Mnogi su moralno slabi i intelektualno nesposobni. Oni ne naprežu svoj um, niti kopaju duboko za
skrivenim blagom. Zato što traže samo po površini, oni stiču samo ono znanje koje se može naći samo
na površini.
Zar ljudi misle da će biti u stanju, pod pritiskom okolnosti, da stupe na neki važan položaj kada
nisu marili da se spreme i disciplinuju za rad? Zar oni uobražavaju da će biti čisti sudovi u Božjim
rukama za spasenje duša, a da se prethodno nisu koristili prilikama koje su im date da postignu
spremnost i znanje za rad? Božje delo treba svestrane ljude, koji će misliti, planirati, zidati i
organizovati. A oni koji cene mogućnosti i verovatnoću rada za naše vreme, nastojaće da iskrenim
proučavanjem steknu ono znanje iz Svetoga pisma, kojim će moći da posluže onima koji su u nevolji,
ili koji su bolesni usled svojih grehova.
Propovednik ne sme nikad da misli da je postigao dosta u znanju i da više nisu potrebni napori
sa njegove strane. Njegovo proučavanje treba da se produži u toku celoga života; svakoga dana on treba
da proučava i da u praksi sprovede ono što je naučio.
Oni koji se spremaju za propovedničku službu neka nikada ne zaborave da je priprema srca od
mnogo veće važnosti. Ni količina umnog obrazovanja ni teoretsko znanje ne mogu ovo da zamene.
Svetli zraci Sunca pravde moraju sijati u srcu jednog propovednika i očistiti njegov život pre nego što
svetlost sa Božjeg prestola može da zasvetli preko njega na one koji se nalaze u tami.
Sva uputstva koja sam primila odnosno rada koji stoje pred nama da se svrši, nebeski Vesnik je
rekao:
Propovednička služba postaje sve slabija zato što ljudi misle da će moći da se prime
odgovornosti propovednja evanđelja bez prethodne potrebne pripreme za ovu službu. Mnogi su načinili
grešku što su primili punomoćja. Oni bi bolje učinili kad bi se prihvatili posla za koji su bolje spremni
 25

nego što je propovovedanje evanđelja; oni se plaćaju od desetka, ali su njihovi napori vrlo slabi, te bi
bilo bolje da se prestane sa plaćanjem ovih ljudi iz toga fonda. U mnogim takvim slučajevima
propovednička služba gubi od svoje svetlosti i svoga karaktera.
Oni koji su pozvani za propovedničku službu moraju prethodno biti istiniti ljudi, požrtvovani
radnici. Bog poziva za ovu službu ljude koji su svesni da moraju uložiti najbolje svoje napore, sve
svoje misli, svu svoju revnost, mudrost, sposobnost, i osobine Hristovog karaktera u posao, za koji je
potrebno da se ulože sve sile i svi darovi milosti. Zato oni koji su zaposleni u ovom poslu moraju
napredovati u spremnosti i sposobnostima. Oni treba da osećaju iskrenu želju da ojačaju svoje snage,
znajući da će biti slabi ako stalno ne jačaju i povećavaju svoje sile novim izvorom Božje milosti. Oni
treba da se bore da postižu sve veće i veće rezultate svoga posla. I kad ovo bude iskustvo naših
evanđeoskih saradnika, onda će se plodovi videti. Mnoge duše biće onda spasene za istinu.

KOLPORTERSKI RAD KAO PRIPREMA ZA EVANĐEOSKU SLUŽBU

Najbolji put na kome će mladići dobiti potrebnu spremnost za evanđeosku službu jeste ulazak u
kolporterski rad. Neka mladići pođu u sela i gradove i rade sa knjigama koje sadrže istinu koja je data
za naše vreme. U tom radu oni će naći priliku da govore reči života, a seme koje su posejalli uskoro će
niknuti i doneti ploda. Nalazeći ljude i iznoseći im naše štampane stvari, oni će steći iskustvo koje se
propovedanjem nikad ne bi moglo postići.
Kada mladići stupe u kolporterski rad ispunjeni toplom željom da spasu svoje bližnje, onda će
se žetva Gospodnja sabrati kao rezultat njihovog rada. I onda neka pođu kao misionari i objave sadašnju
istinu moleći se stalno za još veću svetlost i vođstvo Svetoga Duha, da bi mogli znati kako će govoriti
reči u zgodno vreme onima koji su umorni. Neka nastoje da unaprede svako preimućstvo u cilju da
izvrše dela ljubavi, dobrote, znajući da rade stvari za Gospoda.
Svi oni koji žude da dobiju priliku za propovedničku službu, ali koji budu neštedimice sebe
posvetili Bogu, naći će da će u kolporterskom radu naći tu priliku da mogu govoriti ljudima o mnogim
stvarima koje se odnose na budući život. Iskustvo koje će se tada steći biće od najveće vrednosti za one
koji se spremaju za propovedničku službu.
Pratnja Svetoga Duha priprema Božje saradnike i ljude i žene, da jednoga dana mogu biti pastiri
stada Božjega. Kad omili ideja o tom da je Hristos njihov saradnik i saputnik, oni će osetiti sveto
strahopoštovanje, svetu radost usred teških svojih iskustava i napasti. Oni će se naučiti da se mole u
radu. Oni će se naučiti strpljnju, ljubaznosti, nežnosti i prijatnosti i da budu od pomoći svakome. Oni će
praktično pokazati istinitu hrišćansku uljudnost ili učtivost, imajući u vidu da Hristos, njihov saputnik,
ne može odobriti grube i neljubazne reči ili osećanja, već samo čiste i svete. Njihove će reči biti
očišćene. Sila njihovog govora biće cenjena kao dragoceno blago, koje im je pozajmljeno da svrše
jedan uzvišeni i sveti posao.
Ljudsko oruđe će se naučiti kako da predstavi božanskog Saputnika, sa kojim je on u vezi.
Prema tome nevidljivome Saputniku on će nastojati da pokaže poštovanje i ljubav, jer on nosi njegov
jaram i uči se od njegovih čistih svetih puteva. Oni koji imaju vere u prisustvo ovog božanskog
Saputnika sigurno će napredovti. Oni će primiti silu koja će ih obući u vest istine divnom svetošću.

PROUČAVANJE BIBLIJE POTREBNO ZA USPEH

Oni mladići koji žele da se posvete propovedničkoj službi, ili koji su to već učinili, treba da su
upoznati sa svakom linijom proročanstava i proročke istorije i svakom istinom koju je Hristos objavio.
Time se ljudski um obogaćuje i jača, proširuje i postaje pronicljiv, jer onda radi aktivno. Naš um mora
 26

ili da radi, ili će oslabiti. On se mora naviknuti da misli, da misli po navici, ili će u izvesnoj meri
izgubiti moć razmišljanja. Neka se mladi propovednik bori sa teškim problemima koje sadrži Božja reč,
i tada će se njegov um potpuno probuditi. I kad on bude istrajno i ozbiljno pristupio proučavanju velikih
istina koje se nalaze u Svetome pismu, on će biti u stanju da propoveda takve propovedi, koje će nostiti
u sebi neposredne i konačne vesti, kojima će pomoći svojim slušaocima da izaberu pravi put.
Onaj propovednik koji pokuša da propoveda istinu kad sam on ima površno znanje Božje reči,
samo žalosti Duha Svetoga. Ali onaj koji počinje sa malo znanja, i kaže ono što zna, a u isto vreme teži
za većim poznanjem, jednoga dana on će tako postati silan u znanju, da će biti u stanju da radi veći
posao i više postigne. Što više videla on sam prikupi u svoju dušu utoliko će više nebesko prosvetljenej
moći da dodeli drugima.
Slabost nije potrebna u propovedničkoj službi. Vest istine koju mi propovedamo je svemoguća,
silna, ali mnogi propovednici ne ulože ceo svoj um u zadatak da prouče duboko Božje stvari. Ako oni
hoće da imaju silu u svojoj službi, ako žele da dobiju iskustvo koje će im pomoći da drugima pomognu,
oni moraju pobediti svoju lenjost u mislima. Neka propovednici uđu u svoju dužnost svim svojim
srcem i tako proučavaju Sveto pismo, i tada će dobiti nove sile. Božanska sila se tada sjedinjuje sa
ljudskim naporima kad se duša seže za Bogom; tada srce koje čezne može reći: "Da, u Bogu se smiri,
dušo moja; jer je u njemu nad moj.'' (Psalam 62,5)
Propovednici koji bi hteli da rade uspešno na spasavanju duša moraju biti učenici Biblije i ljudi
molitve. Greh je ne zanimati se sa proučavanjem Božje reči i u isto vreme nastojavati da druge
naučimo. Oni koji su svesni vrednosti jedne duše svesni su da je u pitanju velika stvar za njih lično ako
ostanu nemarni prema svome ličnome napretku u božanskom saznanju,i oni su spremni da beže u
tvrđavu istine, gde mogu dobiti mudrost, znanje i snagu za rad u Božjem delu. Oni neće mirovati bez
pomazanja sa visine.
Kad propovednici uzmu Božju reč za svoga stalnoga vođu oni stiču time stalno povećanje
sposobnosti za svoje dužnosti i rad. Neprestano napredovanje u znanju dovodi ih do toga da postanu
bolji i jači Hristovi pretstavnici. Oni jačaju onda i u veri, a nevernicima mogu izneti stvari i dokaze
punine Božje milosti i ljubavi Hristove. Njihov um je kuća-riznica, iz koje mogu vaditi i drugima
davati. Radom Svetoga Duha istina se utiskuje u njihove misli, tako da oni kojima oni iznesu istinu i za
koje oni moraju jednoga dana dati odgovor, dobijaju velike blagoslove. Onaj koji se na ovakav način
spremi za propovedničku službu ima pravo da jednoga dana primi nagradu koja je obećana onima koji
mnoge privedu pravdi. Proučavanje dela utiče na našu veru i čitanje dokumenata iz pera drugih ljudi je
vanredna i važna pomoć; ali sve ovo neće dati velike sile, Biblija je najbolja knjiga u svetu koja je u
stanju da pruži čoveku umne kulture. Proučavanje Biblije napreže naš um ili naš razum, jača pamćenje i
oštri um više nego proučavanje svih predmeta iz oblasti ljudske filozofije. Velike istine koje Biblija
iznosi, dostojanstvena jednostavnost sa kojima se daju ove istine, svetlost koja sija sve probleme života,
donose zajedno snagu i moć našem razumevanju.
U velikoj borbi koja je pred nama može da se održi samo onaj koji je voljan da ostane istiniti i
veran Hristov sledbenik; on mora dublje da istražuje nego što bi doznao iz ljuskog rasuđivanja i
mišljenja. Moja vest propovednicima, mladima i starima, za proučavanje Biblije, za ispitivanje samoga
sebe. Odvojte jedan deo od svakog dana za proučavnje Biblije i razgovor sa Bogom. Na taj način vi ćete
primiti duhovne snage i vićete rasti u milosti pred Bogom. On jedini može da vam da plemenite želje, i
On jedini može da preobrazi vaš karakter prema svome božanskome uzoru. Približite mu se u iskrenim
molitvama i on će ispuniti vaša srca svetim i uzvišenim ciljevima i dubokom, iskrenom željom za
svetošću i čistotom misli.
Pravo saznanje Biblije može se dobiti jedino pomoću Duha koji je nadahnuo njezine stranice.
Da bismo primili ovo saznanje, mi moramo živeti preko njega. Sve što naređuje Božja reč mi moramo
slušati. Sve što je obećano mi moramo želeti. Život koji ona obećava je život kojim mi moramo živeti.
Samo ako je tako primamo i razumemo, mi je možemo uspešno proučavati. "Vaspitanje" str. 189.
 27

MLADI PROPOVEDNICI DA RADE SA STARIJIM

Da bi stekli spremnost za propovedničku službu, mladi propovednici treba da rade sa starijim.

Oni koji su stekli iskustva u radu treba da uzmu sa sobom mlade propovednike, koji još nemaju ta
iskustva i da ih povedu u polje rada i da ih nauče kako da rade sa uspehom na obraćenju duša. Stari
propovednici treba da postupaju ljubazno i nežno sa mladima i tako im pomognu da se pripreme za rad
na koji ih Gospod može pozvati. Mladi propovednici u toku svoje pripreme treba da cene savete svojih
savetnika, ceneći njihovu odanost i imajući u vidu da su starijima mnoge godine službe donele potrebnu
mudrost.
Mudar savet za Crkvu i činovnike oblasti daje apostol Petar ovim rećima: "Pasite stado Božje
koje vam je predato, ne silom, nego svojevoljno, kako Bog hoće; ne za sramni dobitak, nego drage
volje, ne kao tirani onih koji vam pripadaju, nego budite primer stadu. I kad se javi Poglavar pastirski,
primićete venac slave koji neće uvenuti. Tako i vi mlađi, slušajte starešine. A svi budite jedan drugome
ponizni, jer se Bog ponositima suproti, a poniznima daje blagodat.'' (1. Petr. 5, 2-5.)
Neka stari propovednici budu vaspitači, koji će održavati sebe pod Božjom disciplinom. Neka
mlađi propovednici smatraju za preimućstvo što mogu pod prismotrom starijih da proučavaju i da se
usavršavaju i neka budu voljni da nose terete koje njihova mladost i iskustvo mogu da nose. Tako je
Ilija učio omladinu u Izrailju u proročkoj školi. Isto tako i danas mladići mogu steći takvo obrazovanje.
Nije moguće u detaljima dati uputstvo mladima o tome šta treba da rade; ali treba da prime verno pouke
iz usta starije svoje braće, koja treba da ih nauče da se umeju obraćati Onome koji je Izvor i Kraj naše
vere.
Apostol Pavle je uvideo kolika je važnost pripreme mladih propovenika. Posle izvesnog
misionarskog puta, apostol je zajedno sa Varnavom ponovio svoje putovanje i posetio mesne crkve koje
su ranije ustanovili i za to vreme izabrali ljude koje su mogli povezati sa sobom, koje su oni pripremili
za objavljivanje evanđelja.
Pavle je smatrao da je njegov zadatak da za vreme propovedanja evanđelja priprema mlade
propovednike za službu u evanđelju. On ih je obično poveo sa sobom na svome misionarskom putu, na
kome su stekli nova iskustva, koja su pomogla da docnije zauzmu odgovorna mesta. I kad su se apostoli
odvojili od njih, oni su ipak održavali vezu sa njima i njihovim radom. Tako su njegove poslanice Titu i
Timotiju dokaz o njegovoj dubokoj želji da oni postignu velike uspehe. "I što si čuo od mene", piše on
Timotiju, "pred mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti.'' (2.Tim.
2, 2.)
Ova pojava Pavlovog rada uči nas jednoj važnoj lekciji kao propovednici našega vremena.
Iskusni radnici-propovednici vrše plemenito delo, kada pripremaju mladiće i na njihova pleća stavljaju
teret bremena, mesto da ga nose na svojim plećima. Božja je želja da oni koji su stekli duboka iskustva
u njegovom delu pripremaju mladiće za Božju službu.
Mlađi propovednici ne smeju se zakopati u neku ideju ili misli onoga na čije su mesto
postavljeni kao da će time izgubiti svoju ličnost. Oni ne smeju izgubiti svoju ličnost u ličnost onoga
koji ih poučava, tako da se ne usuđuju da misle svojim mislima ili sude svojim sudom, nego da čine
samo ono što im se nalaže, bez veze sa svojim ličnim razumevanjem o tome šta je pravo a šta nije.
Njegovo je preimućstvo da uči od velikog Učitelja, Hrista. Ako ličnost sa kojom mladi propovednik
radi predloži neki posao ili neki pravac, koji nije u saglasnosti sa onim "tako kaže Gospod", neka onda
on ne ide nekom stranom telu, već neka ide starijem telu od ovoga i njemu iznese celu stvar i tu neka
slobodno izloži svoje mišljenje. Tako učenik može biti blagoslov svome učitelju. On mora verno da
izvrši svoju dužnost. Bog ga neće smatrati za odgovorna ako on ne prećuti pogrešan stav ili rad onoga
koji je zauzeo pogrešan stav, makar kako bio veliki i odgovoran njegov položaj.
Mladi ljudi će morati da se sjedine u radu sa onima koji su stariji u radu i godinama, koji su
dugo nosili zastavu evanđelja, koji mogu da im daju dobre savete i nauke, jer su oni prošli kroz teška
iskušenja i borbe, i kojima je pokazivao pravi put i osuđivao rđav put. Kad se pojave nevolje koje
 28

kušaju veru Božje dece, onda će ovi iskusni saradnici Božji pričati svoja iskustva iz prošlosti. Danas
sotona traži priliku da poruši istinu, i zato je i nama potrebno da stičemo iskustva naše starije braće, koji
su zidali svoju kuću na sigurnom temelju, i koji su i na dobre i na zle glasove ostali ipak verni istini.

PROPOVEDNIK-POČETNIK

Strariji nosioci zastave već padaju i mlađi se moraju pripremiti da zauzmu njihova mesta, da se
vest istine može i dalje obavljati u svetu. Naš rad mora da se vrši sve do kraja. Oni koji su još mladi
treba da pođu u tamna polja ove planete da pozovu na pokajanje duše koje propadaju. Ali oni prethodno
moraju očistiti hram svoje duše od svake nečistote i Hrista da ustoliče u svojim srcima.
"Pazi na sebe" Pavlove reči, koje je pisao mladom Timotiju, odnose se na svakog mladog
propovednika koji je ušao u evanđeosku službu: "Pazi na sebe i na nuku". (1.Tiimotiju 4,16) Iraz "na
sebe" zahteva ozbiljnu brigu. Prvo predaj sebe u svetinju Gospodu i čistotu. Pobožan primer će kazati
više o istini nego i najjača propoved, koju ne prati život čist i ispravan. Zapali žižak duše i snabdi je
uljem Svetoga Duha. Traži od Hrista milost, čist razum, koji će ti omogućiti uspešan rad. Uči od njega
šta to znači raditi za one za koje je On dao svoj život.
"Pazi" prvo na sebe, a onda i na nauku. Čuvaj se da tvoje srce ne otvrdne grehom. Ispitaj prisno
tvoje navike i običaje, tvoje ponašanje. Uporedi ih sa Božjom rečju i onda odstrani od svoga života sve
rđave navike i slabosti. Kleči pred Bogom i traži od njega da ti da razumevanje njegove svete reči. Budi
načisto sa tim da li poznaješ jasno njegova načela istine. I kad naiđeš na protivnike, ti ih nećeš pobediti
svojom snagom; anđeli Božji stajaće ti sa desne strane, koji će ti pomoći da daš odgovor na svako
pitanje koje ti se može uputiti. Dan za danom ti moraš živeti sa Isusom i onda će tvoje reči i tvoj primer
imati silnoga upliva na dobro.
Nema izvinjenja za neznanje. Ima nekih koji ulaze u propovednički rad bez osećanja
odgovornosti i tereta za delo. Oni smatraju da je potrebno nešto malo znanja iz nauke ili Božje reči pa
se onda može stupiti u propovednički rad. Neki koji danas propovedaju istinu su tako slabi u
poznavanju Biblije, da nisu u stanju da citiraju neki stih jasno iz Svetoga pisma. Kao zatvorenim očima
ili nespretnim načinom rada, kako oni već rade, oni greše Bogu. Oni lome Sveto pismo i kažu da
Biblija kaže nešto što nije napisano u njoj.
Neki misle da obrazovanje ili potpuno poznavanje Svetoga pisma nema toliku važnost kao kad
čovek ima Svetoga Duha. Ali Bog nikada ne šalje Svetoga Duha da potvrdi neznanje. On može da
blagoslovi i čini to sa onima kojima je nemoguće da steknu to obrazovanje i mnogo puta u takvima se
ona proslavlja time što im daje svoje snage. Ali je dužnost takvih da proučavaju njegovu reč.
Nedostatak znanja iz oblasti nauke nije nikakvo izvinjenje za neproučavanje Biblije. Jer reči nadahnuća
su tako jasne, da ih i nenaučeni mogu razumeti.
Nagrađivanje gostoprimstva. Mladi propovednici treba da su korisni gde god se nađu. Kad
posećuju ljude u njihovim domovima, oni ne smeju ostati besposleni, ništa ne čineći da pomognu onima
čije gostoprimstvo uživaju. Obaveze su zajedničke; ako propovednik uživa tuđe gostoprimstsvo ili
gostoprimstvo svojih prijatelja, njegova dužnost je da odgovori na tu ljubaznost svojom uslužnošću i
dobrim ponašanjem prema njima. Domaćin može biti čovek koji se mnogo brine ili teško radi. Ali time
što će propovednik pokazti prijateljski stav, ne da on čeka da se njemu služi, nego da u tome datom
trenutku bude od pomoći, on time može dobiti lep pristup k srcu svojiih prijatelja i tako otvori put za
prihvatnje istine.
Ljubav prema telesnoj lenjosti čini ga nesposobnim da bude propovednik. Oni koji se spremaju
za propovednički rad treba da su naučeni da mogu raditi i teške telesne poslove, i tada će biti u stanju da
misle duboko i rade teške stvari na duhovnom polju.
Neka se mladi propovednici drže znakova koji su im postavljeni pored puta, koji ih mogu čuvati
od opasnosti u teškim slučajevima. Kad dođe kriza koja iziskuje aktivan rad, dobro razvijene telesne
 29

snage i jasne, jake i praktične misli, i kad se neki teški posao ima svršiti i kad svaki udarac mora da
govori, kad se pojave nevolje, kojima se možemo približiti samo mudrošću odozgo, tada će mladići koji
su naučili da pobeđuju teške stvari, moći da odgovore na poziv za propovednika.
Potrebna postojanost. U Pavlovoj poslanici Timotiju ima mnogo saveta za mlade propovednike.
Stari apostol je savetovao mladog saradnika da bude postojan u veri. "Zato ti napominjem: raspiri dar
Božji koji je u tebi kako sam metnuo ruke svoje na tebe! Jer nam Bog ne dade Duha straha, nego sile,
ljubavi i razboritosti. Ne stidi se, dakle svedočanstva za Gospoda našega, ni mene sužnja njegova, nego
postradaj sa mnom za evanđelje, po sili Boga.'' (2.Timotiju 1,6-8)
Pavle je potsećao mladog Timotija da je on bio pozvan "svetim zvanjem" da objavi silu Onoga
"koji je obasjao život i neraspadljivost evanđeljem, za koje sam, postavljen kao propovednik, apostol i
učitelj! Zato i patim ovo, ali se ne stidim; jer znam u koga sam se uzdao, i uveren sam da je kadar meni
povereno blago sačuvati do onoga dana.'' (2. Timotiju 1,10-12)
Kada je Pavle bio pred ljutim i namrgođenim farisejima ili rimskim vlastima ili pred besnom
gomilom u Listri ili pred probuđenim grešnicima u makedonskom zatvoru,, ili kad je govorio sa
začuđenim mornarima za vreme bure na moru i poloma na brodu ili kad je sam stajao pred Neronom da
se brani, - on nije nikada bio postiđen onim delom koje je branio. Jedan veliki cilj njegovog hrišćanskog
života je bio da služi Onome, čije je ime on nekada jako mrzeo. I od ovoga cilja nikakvo nagovaranje ili
pretnja nije mogla da ga odvrati.Njegova vera, koja je ojačana radom i očišćena njegovom
požrtvovnošću, držala ga je i jačala.
"Ti, dakle, sine moj, jačaj u blagodati koju imaš u Hristu Isusu, i što si čuo od mene pred
mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti. Trpi sa mnom kao
dobar vonik Isusa Hrista.'' (2.Timotiju 2,1-3)
Pravi Hristov propovednik nikada neće izbegavati teškoće ili odgovornosti. Iz Izvora koji nikada
ne presušuje za one koji iskreno traže božansku pomoć, on je crpeo snagu koja mu je omogućavala da
pobeđuje iskušenja i da ih savlađuje i da verno izvrši dužnosti koje je Bog stavio na njega. Priroda
blagodati koju je on primao povećala je njegove sposoobnosti da zna Boga i njegovog Sina. Njegova
duša čezne za službom koja će biti ugodna Bogu. I kako je napredovao na hrišćanskom putu, on postaje
"silan u blagodati u Isusu Hristu.'' Ova milost mu je davala snage da bude veran svedok stvari koje je on
lično čuo. On ne prezire ili zanemaruje poznanje koje je primio od Boga, nego je ovo znanje poverio
vernim ljudima, koji su mogli druge da pouče.
U ovom svom pismu upućenom Timotiju Pavle je držao pred očima mladog saradnika visoku
ideju, ukazavši mu na dužnosti koje iz nje proističu, koje on kao Hristov propovednik mora da ispuni.
‘’Postaraj se da se pokažeš valjan pred Bogom, kao radin koji se nema čega stideti, i koji pravo upravlja
rečju istine… Beži od želja mladosti, a trudi se da dođeš do pravednosti, vere, ljubavi, mira sa onima
koji prizivaju Gospoda od čistoga srca, a ludih i glupih prepiranja kloni se, jer znaš da rađaju samo
svađe. A sluga Gospodnji ne treba da se svađa, nego treba da je krotak prema svima, kadar poučiti, zlo
strpljivo da podnosi, s krotošću da poučava one koji se protiive, e da bi im Bog kako dao da se
preokrenu i poznaju istinu.’’ (2. Timotiju 2,15.22-25)

SPOSOBNOSTI

“Nego u svemu se pokažite

kao sluge (propovednici)
Božje.” (2.Korinć. 6,4)
 30

POSVEĆENJE

Da bi čovek bio uspešan propovednik potrebno je nešto više od knjiškog znanja. Radnik na
spasavanju duša mora da bude posvećen, pošten, pametan, vredan, pun poleta i taktičan. Imajući ove
osobine, niko ne može biti nekoristan; mesto toga, on bi mogao da ima silnoga upliva na dobro.
Hristos je doveo svoje namere i želje u striktnu zavisnost od svoje misije, - misije koja je nosila
pečat Neba. On je sve potčnio delu za koje je došao u svet da ga izvrši. Kad ga je u njegovoj ranoj
mladosti njegova majka našla u školi rabina i rekla mu: “Sine, šta si to učinio sa nama? Gle, tvoj otac i
ja tražili smo te sa strahom!” on joj je odgovorio: “Zašto ste me tražili? Zar ne znate da meni treba u
onome biti što je Oca mojega” – u poslu moga Oca. (Luka2,48.49) Ovaj odgovor je ključ njegovog
životnog rada.
Isto posvećenje, ista predanost, ista pokornost zahtevima Božje reči, koje su se pokazale u
Hristovom radu, treba da se vide i kod njegovih slugu. On je napustio svoj dom sigurnosti i mira,
napustio svoju slavu koju je imao sa Ocem pre postanja sveta, napustio je svoj položaj slave na prestolu
svemira i pošao da strada i bude iskušan kao običan čovek. On je ušao u samoću, počeo sejati sa
suzama, orosio svojom krvlju seme života, koje je hteo dati izgubljenom svetu.
Tako i njegove sluge treba da izađu da seju. Kad je Avram pozvan da seje seme istine, on je
dobio ovaj nalog:”Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti
pokazati.” (1. Mojsijeva 12,1) “I iziđe ne znajući kuda ide.” (Jevrejima 11,8) On je izišao kao nosilac
Božjeg videla i sačuvao u živoj uspomeni njegovo ime. On je zaboravio svoju zemlju i svoje prijatelje
na ovome svetu, i postao je putnik i stranac među ljudima.
Tako je i apostol Pavle, za vreme molitve u hramu u Jerusalimu, primio ovaj poziv:”Idi, jer ću ja
daleko da te pošljem u neznabošce:”(Dela apostolska 22,21) Tako svi oni koji su pozvani da se ujedine
sa Hristom moraju sve napustiti, da bi ga mogli slediti nesmetano. Stare prijateljske veze moraju se
pokidati, životni planovi napustiti, zemaljske nade zaboraviti. U radu i suzama, u samoći i žrtvi seme
istine se mora sejati.
Oni koji se posvete Bogu telesno, duhovno i duševno, stalno će primate nove snage fizičkog,
umnog i duhovnog osveženja. Njima će neiscrpljive nebeske sile stajati svagda na raspolaganju. Hristos
će im davati daha svoga Duha, život svoga života. Duh Sveti će neograničeno davati snage u cilju
preporođenja srca i misli. Milost Božja će umnožavati i povećavati njihove sposobnosti, te će svako
savršenstvo božanske prirode doći u pomoć da mogu uspešno spasavati duše. U saradnji sa Isusom
Hristom, oni će sami postati potpuni i savršeni i svojom ljudskom slabošću moći će da čine dela
Svemogućega.
Spasitelj neće moći da primi službu koja je podeljena. Propovednik Božji mora svakoga dana da
uči značenje samopredaje. On mora proučavati Božju reč, učiti njeno značenje i slušati njena načela.
Tako on može da postigne merilo hrišćanskog iskustva. Bog radi sa njim iz dan u dan, usavršavajući
njegov karakter, da se može na kraju nevolja održati. Iz dana u dan će vernik raditi na tome da se pred
ljudima i anđelima vidi najviši opit, dejstvo koje evanđelje može da učini na pala ljudska bića.
Kada je Hristos pozvao svoje učenike da pođu za njim, On im nije ponudio laskava obećanja za
njihov život. On im nije dao nikakvo obećanje o dobicima ili svetskoj časti ili da je s njima načinio
ugovor o dobitku. Mateju, koji je sedeo na carinarnici, Isus je uputio ovaj poziv:”Hajde za mnom. I
ustavši otide za njim.” (Matej 9,9) Matej nije pre napuštanja svoje službe zatražio neku naknadu koja će
doći na mesto njegove ranije nagrade.On je bez daljeg oklevanja i pitanja pošao za Isusom. Njemu je
bilo dovoljno samo to da bude zajedno sa svojim Spasiteljem, čije će reči moći da sluša i s kim će se
moći sjediniti u radu.
Takav je slučaj bio i sa ostalim učenicima koje je ranije pozvao. Kad je Isus pozvao Petra i
njegove drugove da pođu za njim, oni su odmah ostavili svoje čamce i mreže. Neki su od njih imali
svoje prijatelje koji su zavisili od njih; ali kad su primili Spasiteljev poziv, oni nisu oklevali niti
postavili pitanje Isusu: Kako ću ja živeti i kako ću moći da izdržavam svoju porodicu? Oni su bili
 31

poslušni pozivu. I kad ih je Isus kasnije zapitao:” Kad vas poslah bez kese i bez torbe i bez obuće, eda li
vam što nedostade? A oni rekoše: ništa!” (Luka 22,35)
Danas nas Spasitelj zove, kao što je nekada pozvao Mateja, Jovana i Petra, da i mi radimo u
njegovom delu.Ako njegova ljubav dirne naše srce, pitanje nagrade ili naknade neće morati da muči
naše misli. Mi ćemo se radovati zbog preimućstva što smo postali Hristovi saradnici, i mi se nećemo
plašiti da se potpuno oslonimo na njega i njegovo brigovodstvo. Ako je Gospod naša snaga, onda će
nam biti jasan pojam o našoj dužnosti i nesebičnom zalaganju; naš život će dobiti potstreka za plemeniti
rad, koji će nas uzdići nad niskim životnim ciljevima.
Potrebno je dublje posvećenje. Vreme zahteva veće sposobnosti i dublje posvećenje. Ja vičem k
Bogu:”Podigni i pošlji vesnike, koji su ispunjeni svešću o odgovornosti, ljude u čijim srcima je
samopoštovanje, koje je temelj svakog greha, već razapeto; koji su voljni da se bez rezerve posvete
Božjem delu i odgovornosti svoga zvanja; koji su spremni da prinesu Bogu žrtvu bez mane, koja ih nije
koštala napora i molitava.
Moja braćo, Gospod dolazi, zato je potrebno da uložimo sve svoje snage da dovršimo posao koji
je pred nama. Ja apelujem na vas, da uložimo sve svoje snage u ovom delu. Hristos je dao svoje vreme,
svoju dušu, svoju snagu, sve svoje, samo da bi dovršio rad koji je imao da blagoslovi čovečanstvo. On
je radio po cele dane, a cele noći je provodio u molitvi, tako da je mogao da se spremi da dočeka
neprijatelja ojačan, i tako da bi mogao pomoći onima koji su mu dolazili za pomoć i isceljenje.
Kad pođemo tokom izvora žive vode po zelenilu koje raste pored toka reke, mi dolazimo do
izvora; isto tako mi možemo videti Hrista po delima milosti, koja su obeležila njegov put na svakom
koraku. Kud god je otišao, tu je zdravlje nicalo; i gde je prošao, tu je sreća cvetala. On je tako
jednostavno iznosio svoje reči, da je i malo dete moglo razumeti. Omladina je shvatila duh njegove
službe i nastojala je da ga podražava u njegovom načinu pomagajući onima koji su bili u nevoljama.
Slepi i gluvi su se radovali njegovom prisustvu. Njegove su reči otvarale izvore žive vode grešnicima i
onima koji nisu ništa znali. On je stalno davao bogato svoje blagoslove svima ljudima, koji su od njega
primali blago nebeskih riznica, riznica večnosti, koje je nebeski Otac preko svog Sina davao ovom
svetu.
Kad je Ilija trebalo da napusti Jelisiju on mu je rekao:” Išti šta hoćeš da ti učinim, dokle se
nisam uzeo od tebe. A Jelisija reče: Da budu dva dela tvojega duha u mene.” (2.Carevima 2,9) Jelisije
nije tražio svetsku slavu niti neko mesto među velikim ljudima ovog sveta. Ono za čim je on žudio,
beše dvostruka mera duha, koji je bio darovan onome kog je Bog hteo da počastvuje preobraženjem. On
je znao da ga ništa ne može tako osposobiti za delo koje se tražilo od njega.
Propovednici i sluge evanđelja! Da je ovo pitanje vama upućeno, šta biste vi tražili? Šta je
najdublja želja vašeg srca, pošto ste pozvani za rad u Božjem delu?

TAKTIČNOST ILI UMEŠNOST

U radu na spasavanju duša potrebno je pokazati dosta takta ili umešnosti i mudrosti. Spasitelj
nije nikada ograničio i suzio svoju istinu, već ju je izgovorio u ljubavi. U svom razgovoru sa ljudima,
On je pokazao mnogo takta (veštine), i svagda je bio ljubazan i mislio o onome što je hteo da kaže. On
nije nikada bio grub, nikada nije izgovorio strogu reč, nikada nije zadao bol osetljivoj duši. On nije
nikad ukorio ljudsku slabost. On je neustrašivo osudio ljudsko licemerstvo, neverovanje i bezbožnost,
ali su se u njegovom glasu mogle videti suze i pdrhtavanje kad je zlo morao pokarati. On nije nikada
prikazao istinu kao grubost, ali je svagda pokazivao duboku nežnost za čovečanstvo. Svaka je duša bila
dragocena u njegovim očima. On se svagda pokazivao božanski dostojanstveno, pa ipak bez obzira
prema svakom članu Božje porodice. On je u svima video duše koje su veoma skupe i koje sve treba
spasti.
 32

Pavlova razboritost. Propovednik ne sme da misli da se istina može izneti nevernicima

podjednako u svakoj prilici i u svakom slučaju. On mora pažljivo da proučava način kako će i vreme
kada će izneti tu istinu, šta će kazati, a šta će ostaviti da ne kaže. "Jer premda sam slobodan od sviju,
svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem. Jevrejima sam bio kao Jevrejin, da Jevreje pridobijem;
Onima koji su pod zakonom bio sam pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji
su bez zakona bio sam kao bez zakona, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima sam bio kao
slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.'' (1.Korinćanima 9,19-22)
Pavle se nije približio Jevrejima tako da je time probudio u njima njihovu predrasudu. On im
nije u početku rekao da oni moraju verovati Isusa Nazarećanina, već se zadržao na proročačanstvima
koja govore o Hristu Mesiji, njegovoj misiji i njegovom radu. On je vodio svoje slušaoce korak po
korak, pokazujući im važnost poštovanja Božjeg zakona. On je u svom govoru pokazao da ima
poštovanja prema ceremonijalnom zakonu, pokazujući im da je Hristos još ranije bio ličnost koja je
uspostavila ceremonijalni zakon i službu žrtava. Potom ih je doveo do vremena prvog adventa
Izbavitelja i pokazao da se u Hristovom životu i radu ispunila svaka pojedinost obredne službe.
Neznabošcima je Pavle pristupio tako što im je uzvisio Isusa Hrista i ukazao na obaveze prema
zakonu. On im je pokazao kako je svetlost sa krsta osvetlila slavu i značaj cele jevrejske epohe.
Tako je apostol Pavle pokazao kako je radio na razne načine, davao oblik svojoj vesti prema
prilikama, na koje je nailazio. Posle strpljivog rada on je imao velikih uspeha, iako je bilo i takvih koje
on nije mogao da osvedoči. Tako i danas ima nekih koje nećemo moći ubediti za istinu nikakvim
sredstvima ni metodama. Pa ipak, sluga Božji treba da proučava metode po kojima će iznositi istinu, da
ne bi možda probudio predrasudu ili borbu kod slušalaca. U tome neki doživljavaju neuspeh. Držeći se
svojih prirodnih naklonosti, oni su sami sebi vrata zatvorili, na koja bi mogli, da su se poslužili raznima
metodama, proći i doći do ljudskih srca, a preko ovih srcima drugih.
Božji saradnici moraju biti ljudi svestrano obrazovani, što će reći oni moraju imati širinu
karaktera. Oni ne smeju biti jednostrani ljudi, ukočeni u svom radu, nesposobni da vide da njihov način
propovedanja istine mora da se prilagodi svim klasama među kojima rade i prilikama pod kojima imaju
da žive.
Postoji vrlo delikatan posao za propovednika koji treba da radi u času kad mora da se sukobi sa
čudnovatim mislima, gorčinom i protivljenjem. Više nego ma kome, njemu je potrebna mudrost,"koja
je najpre čista, a potom mirna, krotka, pokorna, puna milosti i dobrih plodova, bez hatera (pristrasnosti)
i bez licemerstva.'' (Jakov 3,17) Kao rosa ili tiha kiša kad padaju na sasušenu travu, tako i Božje reči,
koje on govori, treba da padaju nežne dok on objavljuje istinu. On ima da spasava duše, a ne da iha
odgurne. On ima da proučava da bude vešt propovednik, da se ume snaći u slučajevima gde mu pravila
neće moći da posluže.
Mnoge su se duše okrenule rđavim putem i tako odbačene za Božje delo usled toga što na strani
propovednika nije bilo dovoljno veštine i mudrosti. Takt i dobro rasuđivanje povećavaju korisnost
Božjeg propovednika stoputa više. Ako on bude govorio prave reči u pravo vreme i pokaže pravi duh,
time će on stvoriti povoljan upliv na srca onih kojima želi da pomogne.
U novim poljima. Radeći u nekom novom polju, nemojte misliti da morate reći ljudima
odjednom: mi smo adventisti sedmoga dana; mi verujemo da je subota sedmi dan; mi ne verujemo u
besmrtnost duše. Ovo bi samo stvorilo prepreku između vas i onih kojima želite da pristupite. Govorite
im kad god vam se ukaže prilika o onim tačkama istine po kojima se možete sa njima složiti Naglasite
važnost praktične pobožnosti. Dajte im dokaza da ste vi hrišćani, čovek koji želi mir i da vi ljubite
njihove duše. Dajte im dokaza da ste vi čovek koji ima savest. Na taj način vi ćete zadobiti njihovo
poverenje, i onda ćete imaati dovoljno vremena za doktrinu. Prvo da se srce zadobije, duša pripravi, i
onda sejte seme, iznoseći istinu u ljubavi, kako se ona vidu u Isusu.
Bog će zaista pomoći onima koji traže mudrost od njega. Mi ne smemo čekati dok nam se
prilike pruže; mi sami treba da tražimo prilike, mi moramo svagda biti spremni da damo odgovor za
naše verovanje i nadu koja je u nama. Ako Božji saradnik stalno diže svoje srce k Bogu u molitvama,
Bog će mu odista pomoći da može kazati pravu reč u pravo vreme.
 33

Tražeći da druge ispravimo, mi moramo biti svesni svojih reči. One će ili biti miomiris na život,
ili smrtni miris na smrt. Karajući ili popravljajući ili savetujući druge, mnogi se podaju oštrim i strogim
govorima, rečima koje se teško mogu uzeti kao lek za izranjavljene duše. Takvim zlim izrazima duh se
razdražuje, i time se oni koji greše često izazivaju na bunu.
Svi oni koji su voljni da propovedaju načela istine treba da prime nebesko ulje ljubavi. Pod svim
prilikama ukori treba da se izgovore u duhu nebeske ljubavi. Tada će naše reči izvršiti reformu, ali neće
nikog razdražiti. Hristos će svojim Svetim Duhom dati snage i sile. To je njegov rad.

LJUBAZNOST KAO VRLINA

Oni koji rade za Hrista treba da su pošteni i dostojni poverenja, čvrsti u načelima kao stena i u
isto vreme da su ljubazni i učtivi. Učtivost je jedna od milosti duha. Imati posla sa mislima je jedan od
najdelikatnijih poslova koje čovek ima da vrši; onaj koji hoće da nađe pristupa k ljudskim srcima mora
da prihvati uputstvo:"Budite milostivi, budite ljubazni (učtivi).'' (1.Petrova 3,8) Ljubav će biti u stanju
da učini ono što dokazi neće moći. Ali trenutna zlovolja ili obest, ili grub odgovor, nedostatak
hrišćanske učtivosti i ljubaznosti u nekoj sitnici, može da dovede do takvih posledica, da izgubimo i
prijatelje i upliv.
Ono što je Hristos bio na zemlji mora biti i njegov saradnik. On je naš primer, ne samo u svojoj
besprekornoj čistoti i nežnosti, nego i u strpljenju i ljubaznosti i učtivosti. On je imao svagda prijatan
pogled i utešnu reč za obeshrabrene i potištene. Njegovo je prisustvo unelo čistu atmosferu u domove.
Njegov život je bio kao kvasac koji je sigurno i dobro radio među elementima društva. Čist i neokaljan
on je radio među grubima i neljubaznima, među nepravednim carinicima, neobraćenim samarićanima,
neznabožačkim vojnicima, grubim seljacima i šarenom gomilom sveta. On je svuda govorio utešne i
ohrabrujuće reči. Prema svima je osećao samilost i saučešće. Kad je video umorne i razočarane ljude,
preopterećene brigama, On je delio njihove terete i ponovio im je pouke koje je sam učio iz prirode,
pouke ljubavi, nežnosti i dobrote Božje. On je trežio da nadahne nadom čak i one koji su bili grubi i od
kojih se ništa dobro nije očekivalo, uveravajući ih da će oni moći da postignu takav karakter, koji će ih
prikazati kao Božju decu.
Religija Isusa Hrista omekšava sve što je grubo i surovo u pogledu karaktera, uglađujući sve što
je bilo grubo i naglo u ponašanju. Ona čini reči nežnim, a ponašanje privlačnim. Naučimo se od Hrista,
da znamo kako ćemo sjediniti visoku svest o čistoti i poštenju sa veselim raspoloženjem. Nežan i
ljubazan hrišćanin je najjači dokaz koji se može pružiti u prilog hrišćanstva.
Nežne reči su kao rosa ili tiho padanje kiše svakoj ljudskoj duši. Pismo kaže za Hrista, da je
milost svagda bila na njegovim usnama, da je mogao "znati da progovori zgodnu reč umornome.''
(Isaija 50,4) I Gospod nam kaže: "Reč vaša da bude svagda u blagodati'', (Kološanim 4,6) "da da
blagodat onima koji slušaju.'' (Efescima 4,29)
Vi dolazite u dodir sa nekima koji su grubi i neučtivi, ali vi ne smete zbog toga biti manje učtivi
i ljubazni. Onaj koji hoće da sačuva poštovanje svoje ličnosti ne sme manje da poštuje tuđu ličnost. Ovo
pravilo treba da nas rukovodi čak i prema najglupljim i najgrubljim ljudima. Šta Bog hoće da učini sa
ovima koji najmanje obećevaju da će od njih nešto biti, vi ne znate. On je u prošlim vremenima
prihvtatio za svoju službu slične ljude, i oni su postigli velike stvari. Njegov Duh, koji radi na ljudskom
srcu, probudio je uspavane sile u silna dela. U ovim grubim ljudima Gospod je video dragoceni
materijal, i iz njih, kao iz grube stene, isklesao dragocene kamenove, koji su stajali postojano usred
napasti i kušanja. Bog ne gleda onako kako ljudi gledaju, već istražuje srca i sudi pravedno.
Gospod Isus zahteva od nas da priznamo prava svakog čoveka. Čovekova društvena prava i
njegova prava kao hrišćanina moraju se svagda uzeti u obzir. Sve ljude moramo poštovati i sa njima
postupati ljubazno i nežno, kao sa sinovima i kćerima Božjim.
 34

Hristos je bio ljubazan i učtiv čak i prema svojim goniocima; isto tako će i njegovi sledbenici
pokazati isti duh. Posmatrajte apostola Pavla kad je izveden pred vladare sveta. Njegov govor pred
carem Agripom je slika prave uglađenosti i učtivosti. Evanđelje nam ne preporučuje formalnu učtivost
kao što je u svetu, već učtivost koja izvire iz stvarne ljubaznosti srca.
Ljubav mora prebivati u ljudskom srcu. Savršeni hrišćanin izvodi svoje pobude iz svoje ljubavi
prema Gospodu, koju gaji u svom srcu. Kroz njegove osećaje ljubavi prema Hristu prolazi osećaj
ljubavi prema njegovoj braći. Ljubav u srcu onoga koji je gaji daje milost, pristojnost, pristojnost u
ponašanju. Ona obasjava lice čovekovo i ublažuje glas; ona prefinjuje i uzdiže celo ljudsko biće.

MORALNO PONAŠANJE

Svečana se zapovest upućuje onima koji upravljaju svetim stvarima:"Očistite se vi koji nosite
sudove Gospodnje.'' (Isaija 52,11) Oni koje Gospod poštuje i poverava im svete stvari, kojima
poverava naročito svetu službu, moraju više nego svi ostali ljudi da budu obazrivi u rečima i delima.
Oni treba da su posvećeni ljudi, koji će svoje bližnje podići na viši stepen svojim pravednim delima i
čistim istinitim rečima. Oni moraju biti postojani ljudi, čvrsti u načelima i ciljevima, čiji je visoki cilj da
privedu Hristu što više duša.
Sotona usredsređuje naročita svoja iskušenja na propovednike evanđelja. On zna da su
propovednci obični ljudi, koji nemaju svoje urođene osobine svetosti, koji su kao zemljano posuđe
primili u sebe dragocene istine nebeske, koje samo Božja sila može učiniti da budu sudovi časti. On
zna da je Bog odredio propovednike da mu budu silna oruđa u cilju spasavanja ljudi od greha; i on zna
da oni mogu biti uspešni samo onda, kad dozvole da ih nebeski Otac vodi i upravlja njihovim životom.
Zato sotona pokušava svim svojim silama i svojim oštroumljem da ih navede na greh, znajući da bi
njihov greh kao proprednika evanđelja bio mnogo grešniji i teži. Kad bi on uspeo da ih navede na greh,
onda bi oni postali propovednici greha.
Oni koje je Gospod pozvao u propovedničku službu moraju dati dokaza da su vrsni i spremni za
sveti zadatak propovedanja evanđelja na katedri. Gospod je naredio:"I vi budite sveti u svemu
življenju.'' (razgovoru) (1.Petrova 1,15) "Budi ugled vernima u reči, u životu... pazi na sebe i one koji te
slušaju.'' (1.Timotiju 4,12.16) "A svemu se kraj približi. Budite dakle mudri i trezni u molitvama.'' (1.
Petrova 4,7)
Predmet čistote i učtivosti u ponašanju je veoma važan, i mi mu moramo pokloniti naročitu
pažnju. Mi se moramo čuvati od greha ovog iskvarenog doba. Neka se Hristovi ambasadori ne upuste u
niske i poverljive razgovore, sa ženama, udatim ili devojkama. Neka sačuvaju svoje dostojno zvanje sa
prigodnom dostojanstvenošću. I pored toga, oni mogu biti društveni, ljubazni i uljudni prema svima.
Oni moraju stajati daleko od svega što će ličiti na niskost i poverljivost. To je zabranjeno tlo, na kome
nije sigurno staviti svoje noge. Svaka reč i svaki postupak treba da idu za tim da uzdignu, oplemene i
uglade čoveka. Lakomislenost u tim stvarima je greh.
Pavle je opomenuo mladog Timotija da razmišlja o stvarima koje su čiste i dobre, da se njegov
napredak pokaže svima. Te savete potrebuju i današnji propovednici. Ja apelujem na naše
propovednike, da vide potrebu čistote u svakoj misli u svakom svom postupku i radu. Mi smo lično
odgovorni pred Bogom, imamo llični rad koji moramo svršiti, a koji niko za nas i mesto nas ne može
svršiti. Mi se moramo boriti da načinimo svet boljim. I dok smo, s jedne strane, dužni da budemo
društveni, ne smemo misliti da je to potrebno tek radi uveseljavanja, već za jedan viši i plemenitiji cilj.
Zar mi nemamo oko sebe dovoljno dokaza o tome da je baš u tom pitanju potrebno da pazimo
na ovaj savet? Na sve strane vidimo društvene brodolome, srušene porodične oltare, upropašćene
porodice. Mi vidimo čudnovata odstupanja od moralnih načela, tako da je nivo morala danas vrlo nizak
i zemlja brzo dolazi u stanje sodomskih grehova. Pokvarene navike koje su donele Božji sud na
 35

prepotopni svet i vatrom uništile civilizaciju Sodome i Gomore i danas se brzo umnožavaju. Mi se brzo
primičemo kraju svega, kada će ova zemlja biti očišćena vatrom.
Zato, neka svi oni, u čije je ruke Bog stavio svetlost istine, otstupe od svakog greha. Neka hode
putem ispravnosti, neka paze na svoja osećanja i neka kotrolišu svoje osećaje i navike, koje bi inače
iskvarile Božje delo ili ostavile neku mrlju na karakteru njegovih svetih ljudi. Zadatak je svakog Božjeg
propovednika da se bori protiv svakog iskušenja koje mu stoji na putu i tako se uzdigne iznad uniženja.
Pazeći na sebe i održavajući stalne molitve pred Bogom za čistotu duše, on će moći u svakom slučaju
da sačuva svoje osećaje da se ne razbuktaju, nego da postnu silne strane njegovog hrišćanskog
karaktera. Milošću Hristovom ljudi mogu zahtevati moralnu silu, snagu volje i čvrstinu svoga cilja. U
toj milosti postoji sila, koja će im omogućiti da se uzdignu nad varljivim i omamljivim sotonskim
iskušenjima i oni će time moći da postanu veni i Bogu odani hrišćani.
Propovednici su dužni da daju živ primer. Propovednici treba da daju omladini živ primer, koji
će stajati u srazmeri sa njihovim svetim zvanjem. Oni su dužni da pomognu omladini da bude iskrena,
učtiva i dostojanstvena u svakom društvu. Iz dana u dan oni će sejati seme istine, koje će nicati i
donositi svoje rodove. Oni će morati da odbace svaku grubost i prostotu,svaku lakomislenost, imajući
uvek na umu da su oni vaspitači i da će njihove reči i dela, hteli oni ili ne hteli, jednima biti miomiris na
život, a drugima na smrt.
Dakle potrebno je imati u sebi disciplinovan Duh, čistotu srca i misli. Moralna čistota zavisi od
pravilnog razmišljanja i ispravnog rada. Zle misli ruše dušu, dok ispravna kontrola misli priprema um
da radi saglasno sa učiteljem. Svaka misao treba da se dovede u pokornost poslušnosti Hristu.
Učitelji istine moraju biti mudri ljudi, ljudi koji paze na svoje reči i dela. Oni moraju biti ljudi
koji nikako neće propustiti da njihov život padne nisko; ljudi koji će imati veru koja radi kroz ljubav,
čisti dušu od svih telesnih misli i želja. Propovednici ovakvog karaktera neće dozvoliti da nisko puze u
svetskim stvarima; oni neće nikad biti u ropstvu ljudskih misli niti sotonskih iskušenja. Oni će se
osloboditi od svega kao pravi ljudi i biće uvek jaki. Oni će okrenuti svoje lice prema Suncu pravde,
podižući se iznad niskih stvari u sferu koja je slobodna od moralne i duhovne pokvarenosti.
Onaj koji praktično živi po načelima biblijske religije neće se naći slab u pogledu moralne sile.
Pod uticajem oplemenjujućeg upliva Svetoga Duha ukus se oplemenjuje i postaje svet i čist. Kao
Hristova religija ništa ne može imati jakog upliva na osećanja, prodirati duboko u pobude svake radnje
niti išta imati silnog upliva na život i dati čvrstinu i stabilnost karakteru. Hristova religija uzdiže
svakoga ko je prihvati, oplemenjuje i nadahnjuje ga plemenitim ciljevima i uči ga lepom ponašanju i na
kraju mu daje osobiti dostojanstvo u svakom njegovom radu.
Kakvim će sredstvima mladić obuzdati svoje zle

FALE STRANICE
Zalutale misli se moraju skupiti i usredsrediti na Boga. Čak i same misli se moraju dovesti u
poslušnost Božjoj volji. Hvalopojke se ne smeju nikome dati niti od koga očekivati, jer bi ovo dovelo
do toga da se samopouzdanje postavi iznad poniznosti, i da dovede do kvarenja a nikako do
 36

popravljanja. Ljudi koji su zaista spremni, i koji su svesni da zaista imaju da izvrše svoj deo u Božjem
delu, biće duboko osvedočeni o svetosti Božjeg dela. Sad je to vreme kad se moraju učiniti najjači
napori, da se pobede prirodni osećaji telesnog srca. ‘’Svedočanstva za crkvu’’, sv. III. Str. 473. 474.
Kad jedan propovednik, koji ima dužnost da opomene svet, prima ljubazne naklonosti od svoje
braće i prijatelja, a zaboravlja dužnosti pastira stada; kad je nemaran u svom ponašanju i primeru; kad
se upušta sa mlađima u beznačajne razgovore, u doskočicama i šali, u pričanju zabavnih anegdota u
cilju da izazove smeh, - on je onda nedostojan da bude propovednik evanđelja, i njemu je prethodno
potrebno da bude obraćen pre nego mu se poveri briga nad stadom Božjim i Božjim jaganjcima.
Propovednici koji su nemarni u pogledu svojih dužnosti kao pastiri, daju dokaza da nisu posvećeni
istinama koje iznose drugima, i ne smeju biti potpomagani kao propovednici u Božjem vinogradu sve
dok ne dobiju jasnu svest o svetosti službe jednog propovednika.
Propovednik Isusa Hrista mora biti čovek molitve, čovek pobožnosti; on mora biti radostan,
veseo, nikad osoran ili grub, kao onaj koji šale zbiva ili površan. Duh površnosti može biti svojstvo
samo klovnova ili komedijaša i pozorišnih glumaca, ali je ispod dostojanstva čoveka koji je izabran da
stoji između živih i smrtnih i da budu usta Božja.
Tajna pobožnosti, otkrivena umu Hristovog propovednika, uzdići će ga iznad zemaljskih stvari i
telesnih uživanja. On će biti deoničar božanske prirode, čovek koji je utekao od pokvarenosti koja vlada
u svetu putem telesnih želja. Odnos koji je uspostavljen između Boga i njegove duše učiniće ga
plodonosnim u poznanju Božje volje i otvoriće pred njim blaga praktičnih nauka, koje se moraju izneti
narodu, koje neće dovesti do lakomnosti ili nepotrebnog smeha, već će njegov um učiniti ozbiljnim i
svečanim, dirnuće njegovo i tuđe srce i probudiće moralnu osetljivost prema zahtevima koje Bog ima
na osećanja i život. Oni koji služe u reči i doktrini moraju biti Božji ljudi, čistog srca i života.

ODLUČNOST I BRZINA

Potrebni su ljudi nezavisni koji čine ozbiljne napore, ali ne ljudi koji primaju utiske kao
staklarski git. Oni ljudi koji vole da im se preda gotov posao; ili koji žele da svrše određenu količinu
rada ili da prime određenu nagradu; kojima je potrebno tačno nameštenje bez teškoća prilagođavanja ili
pripreme, nisu ljudi kakve Bog poziva za svoje delo da ga rade. Čovek koji nije u stanju da se prilagodi
sa svojim sposobnostima skoro svakoj sredini ili mestu, ako to potrebe zahtevaju, nije čovek koje traže
današnje vreme. Ljudi koje Bog želi da dovede u vezi sa svojim delom ne smeju biti beskičmenjaci i
slabi, bez muskula ili moralne snage karaktera.
Ima ljudi koji laskaju sami sebi kao da su u stanju da svrše velike stvari i dobro, samo kad bi
njihove prilike bile malo drugačije, dok se međutim ne služe sposobnostima koje već imaju i to na
mestima na koja ih Bog postavlja svojim proviđenjima… Lična nezavisnost i lična moć su odlike koje
se danas traže. Lični karakter se tu ne mora žrtvovati, nego se mora menjati, ugladiti, uzdići.
Božje delo traži ljude koji mogu brzo videti i raditi neposredno po ukazanoj prilici, u pravo
vreme i to odlučno i neustrašivo. Ako li čekate da promerite svaku teškoću i uravnotežite svaku smetnju
na koju naiđete, vi ćete onda postići vrlo malo. Vi ćete imati prepreka i teškoća da rešite na svakom
koraku, i vi morate biti odlučni da im se suprostavite, ili će vas one pobediti.
Katkada su različiti putevi i ciljevi, različiti načini rada u vezi sa Božjim delom, skoro potpuno
izjednačeni u mislima; ali je baš u toj tačci potrebno imati onu finu sposobnost raspoznavanja. I ako se
zaista cilj može lako postići, onda je to samo u zlatnom trenutku. Čak i najmanje nagibanje težine na
vezi mora da se primeti, i tada treba odlučno pristupiti rešavanju stvari. Dugo čekanje zamara anđele.
Lakše se može oprostiti katkada rđavo doneta odluka, nego ostati stalno u položaju neodlučnosti; ili
oklevati, katkada biti sklon u jednom pravcu, katkada u drugom. Mnogo puta se više teškoće i nesreće
dešavaju usled toga što se dugo očekivalo i sumnjalo, nego ako se brže radilo.
 37

Pokazano mi je da su značajne pobede izgubljene i veliki neuspesi doživljeni usled propuštenih

trenutaka. Bog traži brzinu za rad. Oklevanja, sumnje, iščekivanja i neodlučnost često daju neprijatelju
svako preimućstvo...
Podešavanje stvari prema vremenu može mnogo da nam kaže u prilog istine. Pobede su
izgubljene često usled oklevanja. Biće kriza i u ovom delu. Brza i odlučna akcija u pravo vreme može
doneti velike pobede, dok oklevanje i nemarnost mogu da se svrše velikim neuspesima i sigurnim
sramoćenjem Boga. Brzi pokreti u kritičnom trenutku obično obeshrabre neprijatelja, koji se onda
obeshrabri i razočara, jer se nadao da postavi planove i radi lukavo...
Velika brzina je neophodno potrebna u času opasnosti. Mogu se postaviti dobri planovi za
postignuće nekog cilja, pa ipak kratko oklevanje može doneti sasvim drugi obrt stvari i tako veliki
uspesi koji su se mogli postići, ne postižu se usled nedostatka brzog uočavanja činjenica i brzog
nastupanja u rad.
Mnogo se može postići time što će se razum navikavati da pobeđuje lenjost. Ima prilika kada su
opreznost i velika promišljenost vrlo potrebni. Naglost je luda. Ali je čak i ovde bilo mnogo štete usled
oklevanja. Opreznost, do izvesne mere, je vrlo potrebna. Ali neodlučnost i postupak u naročitim
slučajevima su bili od veće nesreće nego što je prenagljenost dovela do neuspeha. "Svedočanstva za
crkvu", sv. II, str. 496 – 498.
Ima nekih koji za neko vreme imaju uspeha u borbi protiv svojih sebičnih želja za uživanjem i
neradom. Oni su iskreni i revni, ali se brzo zamaraju dugim naporima, od svakodnevnog umaranja, od
neprestanog rada. Lenjost izgleda da je vrlo privlačna, smrt samoodvratnosti, i oni zatvaraju svoje teške
oči i padaju pod iskušenje mesto da ga pobede.
Uputstva koja nam je dala Biblija, Božja reč, ne ostavlja mesto za saradnju sa zlima. Sin Božji
se pokazao svetu, da bi sve ljude privukao sebi. On nije došao da uljuljka svet u snu, nego da pokaže
uski put, kojim svi ljudi mogu poći, koji su voljni da dođu do kapija Božjeg grada. Njegova deca
moraju ići putem koji im je on odredio. Ma kakva se žrtva ličnosti bude zahtevala, ili ma kakva se
stradnja bude tražilo, oni moraju voditi stalnu borbu sa samim sobom.

OSOBINE POTREBNE ZA SLUŽBU

Saučešće. Bog želi da sjedini svoje propovednike svakidašnjim saučešćem i čistom naklonošću.
Atmosfera hrišćanske ljubavi, koja okružuje dušu vernika, čini ga da bude miomiris na život i pruža
Bogu mogućnost da blagoslovi njegove napore. Hrišćanstvo ne gradi zidove razdvajanja između čoveka
i njegovih bližnjih, nego povezuje ljudska bića sa Bogom i jedne sa drugima.
Kako se malo povezujemo saučešćem sa Hristom u onome što bi trebalo da bude najjača veza
jedinstva između nas i njega – samilost prema propalima, grešnicima, stradalnicima, mrtvima u grehu i
zlu! Nečovečnost ljudi prema ljudima je najveći ljudski greh. Mnogi misle da su pretstavnici Božje
pravde, dok međutim jasno svedoče da nemaju njegovog saučešća, njegove nežnosti i njegove velike
ljubavi.Vrlo često postupaju sa ljudskim bićima strogo i oštro, a ista su u velikim napastima. Sotona se
bori sa ovakvim dušama; a kad čuju stroge, grube i neutešne reči, koje ih još jače razočaraju, one padaju
kao plen sotonske sile...
Potrebno je da imamo milosti kao Hristos, ali ne milosti prema onima koji nam izgledaju da su
bez greške, nego prema siromašnima, stradalnicima, dušama koje se bore, koje često padaju u greške,
koje greše i koje se kaju, koje se iskušavaju i padaju u razočarenja. Mi treba da pristupimo našim
bližnjima, koji su duboko ganuti, kao i naš veliki Poglavar sveštenički, sa osećanjem o njihovim
slabostima. "Služba isceljenja" str. 163, 164
Poštenje. Ljudi oprobane srčanosti i dubokog poštenja potrebni su za ovo vreme, ljudi koji se
neće plašiti da dignu svoj glas za on što je pravo. Svakom Božjem propovedniku je bih kazala: Neka u
svakoj vašoj službenoj dužnosti poštenje karakteriše svaki vaš korak. Sveti prinosi i darovi, koji su nam
 38

povereni za obavljanje svetog zadatka, moraju se iskoristiti tamo gde ima je mesto. Novac koji se
posvećuje Božjem delu ne sme se upotrebiti za lične svrhe sa mišlju da se docnije nadoknadi. Gospod to
zabranjuje. To iskušenje dolazi samo od onoga koji radi zlo i samo zlo. Propovednik koji prima darove
za Božju haznu mora da izda darodavcu jednu potvrdu na svotu koju prima, sa datumom prijema. I
onda neka odmah, bez oklevanja, dok nije došao u iskušenje da ga upotrebi za svoje potrebe, preda
onome gde je namenjen, odakle će se uputiti tamo kuda je određen.
Jedinstvo sa Hristom. Živa veza sa Poglavarom pastira učiniće potpastire živim pretstavnicima
Isusa Hrista, to jest videlom ovom svetu. Potrebno je da imamo jasno poznavanje svih tačaka naše vere,
ali je od mnogo veće važnosti, da propovednik bude osvećen istinom koju propoveda.
Saradnik Božji koji zna šta je to veza sa Hristom, imaće stalno želju i sposobnost da shvati
značenje Božje službe. Njegovo će se znanje povećavati; jer rasti u milosti znači imati stalno pojačanu
želju i sposobnost za razumevanje Svetoga pisma. Takav čovek je zaista Božji saradnik. On je svestan
toga da je samo oruđe u rukama svoga Učitelja. Kušanja dolaze na njega; jer ako on ne bude iskušan, on
neće nikad upoznati nedostatak svoje mudrosti i iskustva. Ali ako on traži Boga sa poniznim srcem i
poverenjem, svako će kušanje za njega lično biti od velike koristi. Katkada će izgledati kao da je
doživeo neuspehe, ali će njegov prividan neuspeh biti način na koji Bog vodi njega ka uspehu i ličnom
napretku i poznanju samoga sebe i njegovom poverenju u Nebo. On još uvek može da ponavlja greške,
ali on će biti čovek koji će se uvek učiti da ih više ne ponavlja. Time on postaje jači prema navalama
zla, i drugi mogu žnjeti uspehe iz njegovog primera.
Poniznost. Božji propovednik treba na jedan izvanredan način pokazati da se odlikuje
poniznošću. Oni koji imaju dublja iskustva iz Božjih stvari mora da se vidi da su zaista dalje otišli od
sebičnosti, gordosti i ličnog poštovanja. Baš zato što oni imaju dublje poštovanje o Božjoj slavi, oni
osećaju da je najniže mesto u Božjoj službi od velike časti za njih lično.
Kad je Mojsije sišao sa gore, pošto je bio u razgovoru sa Gospodom punih četrdeset dana, on
nije znao da je njegovo lice sijalo od svetlosti Božje slave, od koje se narod poplašio i nije smeo da
gleda u Mojsija.
Apostol Pavle je imao vrlo skromno mišljenje o svom napredovanju u hrišćanskom životu. On
govori o sebi kao o prvom među grešnicima. I ponovo on kaže:" Ne kao da već dostigoh ili da sam već
dostigao savršenstvo.'' (Filibljanima 3,12) Pa ipak Gospod je mnogo cenio apostola Pavla.
Naš Spasitelj je izjavio o Jovanu Krstitelju da je najveći od svih proroka; kad je zapitan da li je
on Hristos, Jovan je izjavio da on nije dostojan skinuti remena sa obuće svoga Učitelja. Kada su mu
njegovi učenici pristupili sa žaljenjem i rekli kako mnogi pristupaju novom učitelju, Jovan ih je
opomenuo da je on samo preteča Onoga koji dolazi.
Danas su potrebni saradnici Božji sa istim duhom. Ali oni koji su zadovljni sa samim sobom,
kojima ništa ne treba, dobro će biti da se poštede Božjeg dela. Naš Gospod traži saradnike, koji će sami
osećati da im je potreban Hristos i koji će ući u rad Božjeg dela sa osećanjem poniznosti, sa punim
uverenjem vere, svesni da im je pomoć Hristova uvek potrebna u svim prilikama svoga rada sa ljudskim
mislima.
Revnost. Potrebna je velika revnost. Vreme prolazi vrlo brzo i delo treba ljude koji će raditi
revno kao što je Hristos radio. Nije dosta živeti tihim, povučenim životom i samo se moliti.
Razmišljanje jedino neće zadovoljiti potrebe sveta. Religija ne sme da bude lični upliv samo za naš
život. Mi moramo biti ljudi koji su se probudili, koji su energični, revni hrišćani, željni da drugima
otkriju istinu koju oni poznaju.
Ljudi treba da čuju vest o spasenju koje dolazi verom u Isusa Hrista i koja im se mora izneti
revno i verno. Duše se moraju naći, za njih se moramo moliti i raditi. Njima se moraju uputiti revnosni
pozivi, i za njih se moramo usrdno moliti. Naše mrtve molitve se moraju pretvoriti u revnosne i tople
molbe.
Postojanost. Ima mnogo njih koji priznaju pobožnost, čiji je karakter nesavršen i jednostran. To
pokazuje da su oni kao Hristovi učenici u njegovoj školi slabo učili pouke istine. Neki su naučili
Hristovu poniznost, ali su ostali mlaki u radu za dobro. Drugi su aktivni i revnosni, ali u isto vreme i
 39

hvalisavi, gordi; ovi su pak pokazali da nisu naučili da budu ponizni. Treći u svome radu napuštaju
Hrista. Oni bi mogli biti blagoslov za druge; oni bi mogli da budu puni saučešća prema svojim
bližnjima, ali njihova srca nisu usredsređena na Hrista, Spasitelja, jer oni nisu naučili nebeski jezik.
Takvi se ne mole kao što se Hristos molio; oni ne cene duše kao što je Hristos cenio; oni se nisu naučili
teškoćama pri spasavanju duša. Neki pak, koji vrlo malo znaju o Hristovoj sili milosti koja preporađa,
bivaju sebični, kritičari i grubi. Neki su prevrtljivi i popustljivi, okrećući se čas ovako čas onako, samo
da bi ugodili ljudima. Ma kako se revnosno istina objavila, ako je svakidašnji život ne potvrdi svojim
obnovljenjem, reči izgovorene ništa ne mogu da znače. Nepostojan stav otvrdnjuje srce i sužava misli
saradnika i stavlja kamen spoticanja na put onih za koje on želi da radi.
Svakodnevni život. Propovednik treba da je slobodan od svih nepotrebnih zemaljskih neprilika,,
da bi mogao ceo da se preda svojoj svetoj službi. On treba da je stalno u molitvi, da podrvgne sebe pod
nadzor Božji, tako da njegov život može pokazati rodove prave samokontrole. Njegov jezik mora biti
ispravan, bez uličnih izraza, bez jeftinih reči. Njegovo odevanje mora biti u saglasnosti sa karakterom
zvanja koga vrši. Neka se propovednici i učitelji bore da postignu visinu uzora, koji im je Sveto pismo
iznelo. Neka ne zaborave male stvari, koje se mnogo puta prenebregavaju. Nemarnost prema malim
stvarima često vodi do toga da se zaborave i veće odgovornosti.
Saradnici u Božjem vinogradu imaju primer u onome što je dobro kroz sva vremena, koji ih
može potstreknuti i ohrabriti. Oni takođe imaju Božju ljubav, službu anđela, saučešće Isusovo i nadu da
zadobiju duše za ono što je dobro. " I razumni će se sjati kao svetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k
pravdi kao zvezde vazda i do veka.'' (Danilo 12,3)

PROPOVEDNIK NA PROPOVEDAONICI

" PROPOVEDAJ REČ"

"Zaklinjem te dakle pred Bogom i Gospodom našim Isusom Hristom, koji će suditi živima i
mrtvima, dolaskom njegovim i carstvom njegovim: Propovedaj reč! Nastoj u dobro vreme i u nevreme,
pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem.'' (2. Timotiju 4,1.2.)
U ovim neposrednim i silnim rečima je izneta jasno dužnost Hristovog propovednika. On ima da
"propoveda reč", ali ne mišljenje i predanja ljudi, ne mile priče ili senzacionalne pričice, da bi tako
 40

izazvao uzbuđenje ili pokrenuo maštu ljudi. On ne sme da uzvisuje sebe, ali će kao u Božjem prisustvu
stajati pred svetom koji umire i propovedati reč. Kod njega se ne sme videti lakoumnost, detinjarija i
fantastično pretstavljanje. Propovednik mora da govori iskreno, ozbiljno, kao da Božji glas otkriva
Sveta pisma. On treba da iznese svojim slušaocima stvari od kojih zavisi njihovo sadašnje i večno
dobro.
Vreme u kome živimo traži stalnu opreznost, a Božji propovednici treba da iznesu videlo o
pitanju subote. Oni su dužni da opomenu stanovnike sveta o tome da će Hristos uskoro doći u slavi i
sili. Poslednja vest opomene treba da uveri svet u važnost Božjeg zakona. Istina se mora tako jasno
izneti prestupnicima, da ni jedan od njih, pošto je bude čuo, ne može naći izvinjenje za svoju obavezu
prema Božjem zakonu.
Meni je kazano da izjavim: Pokupite iz Svetoga pisma sve dokaze o tome da je Bog posvetio
sedmi dan, i onda čitajte pred narodom. Neka svi oni koji nisu čuli istinu doznaju, ako se odvrate od
jednostavnog "Tako reče Gospod", moraju snositi posledice svoga opredeljenja. U svim vekovima je
pitanje subote bilo znak vernosti prema Bogu. "Jer je ona znak između mene i sinova Izrailjevih, - rekao
je Gospod. (2 Mojsijeva 31,17)
Razboritost u svetim stvarima. Sa svih strana se sada ljudi protive evanđelju. Nikada zavera zla
nije bila tako jaka kao danas. Duhovi zla se ujedinjuju sa ljudskim oruđima da zarate protiv Božjih
zapovesti. Predanje i laž se uzdižu iznad Svetog pisma; razum i nauka iznad otkrivenja; ljudski talenti
iznad Svetog Duha; forme i ceremonije (obredi) iznad životne sile pobožnosti. Strašni gresi su odvojili
ljude od Boga. Nevernost je postala moda. "Mi nećemo da on vlada nad nama" – čuje se iz usta hiljada i
hiljada. Propovednici Božji moraju dići svoj glas kao truba i pokazati ljudima njihove grehe. Blage
propovedi ne ostavljaju živ utisak. Ljudima se ne govori neposredno k srcu, jer im se ne govore jasne i
oštre istine Božje reči.
Mnogi čak i od onih koji kažu da veruju u istinu rado bi kazali, kad bi samo slobodno izrazili
svoja osećanja: Kakva je korist da govorimo jasno? Oni bi još i ovo zapitali: Zašto je Jovan Krstitelj
rekao farisejima: "Porodi aspidini, ko vam kaza da bežite od gnjeva koji će doći!?'' (Matej 3,17) Zašto
je on izazvao gnev Iroda kad mu je rekao da nije zakonito da uzme ženu svoga brata? On je izgubio
svoj život zato što je govorio jasno. Zašto on nije radio tako da ne uvredi ovog čoveka i pokrene
njegovu srdžbu?
Greh se pušta bez ukora. Kad će se još jedanput čuti u crkvi glas vernog ukora: "Ti si taj!'' (2.
Samuilova 12,7) Kad ove reči ne bi bile tako retke, mi bismo videli više Božje sile. Sluge Gospodnje
se ne smeju tužiti kako su njihovi napori bez uspeha, ali se moraju pokajati zato što traže da drugi
odobre njihov rad, ili što hoće da ugode ljudima, što ih navodi na to da zadrže istinu i da kažu: mir,
međutim. Bog nije rekao mir.
Neka bi svaki propovednik dobro razumeo svetost svoga rada i svoga zvanja. Kao božanski
određeni vesnici, propovednici su u položaju strašne odgovornosti. Na mesto Hrista oni imaju da rade
kao pristavi nebeskih tajni, hrabreći poslušne i opominjući neposlušne. Svetske političke stvari ne treba
da ih zanimaju. Oni se nikada ne smeju odvraiti od puteva koje im je Isus pokazao da hode po njima.
Oni imaju da idu napred u veri od svih zemaljskih vladara. Njihova vest treba svagda da bude:" Tako je
rekao Gospod:"
Bog poziva ljude, koji će, kao Natan, Ilija i Jovan, slobodno i neustrašivo nositi njegovu vest,
bez obzira na posledice; ljudi koji će govoriti istinu, koji će biti spremni da zbog toga izgube sve što
imaju.
Oštre strele. Hristove su reči bile oštre kao strele, koje su išle do svog cilja i ranile srca
njegovih slušalaca. Kad god je pozdravio svoje slušaoce, kojih je nekad bilo malo, kaktkada mnogo,
njegove su reči svagda imale spasonosno dejstvo na neku dušu. Nijedna se vest sa njegovih usana nije
izgubila. Svaka reč koju je On izgovorio donela je nove dužnosti pred one koji su je čuli. I danas
propovednici koji iskreno popovedaju poslednju vest milosti ovome svetu, koji se oslanjaju na Boga za
snagu i pomoć, ne treba da se plaše da će njihovi napori ostati bez uspeha. Iako ljudsko oko ne može
videti putanju strele Božje istine, ko može reći da strela nije pojurila brzo do svoga cilja i pogodila duše
 41

onih koji su slušali? Iako ni jedno uho ne može čuti vapaj ranjene duše, ipak je istina tiho pošla do srca i
našla svoj put. Bog je govorio duši, a u dan konačnog suda njegove će sluge stajati pred njim sa
znacima spasenih duša, kojima će dati slavu Hristu.
Niko ne može oceniti šta se gubi pokušajem da se propoveda bez pomoći Svetoga Duha. U
svakom zboru ima duša koje oklevaju, koje su se skoro rešile da budu na Božjoj strani. Odluke se čine,
ali mnogo puta propovednik nema duha i sile u svojoj vesti, i ne upućuju se neposredni pozivi dušama
koje drhte na prekretnici.
U ovom veku moralne tame potrebno je nešto više od suve teorije da se duše pokrenu.
Propovednici moraju imati živu vezu sa Bogom. Oni moraju tako da propovedaju kao oni koji u to
veruju. Žive istine, koje dolaze sa usana Božjeg čoveka, učiniće da će grešnici zadrhtati i osvedočeni
uzviknuti:Gospod je moj Bog; ja sam spreman da se ceo predam Bogu.
Nikad ne sme Božji vesnik prestati da se bori za veću silu i više svetlosti. On se treba truditi,
moliti, nadati, usred razočarenja i neizvesnosti, odlučan da svagda sve više i više prodire u nauke
Svetog pisma i tako ne ostane bez ijednog dara. Dok god ima neke duše kojoj se treba pomoći, on treba
činiti nove napore da se cilj postigne. Sve dok Isus govori:" Neću te ostaviti, neću te napustiti.''
(Jevrejima 13,5); sve dok se kruna pravde nudi onom koji pobedi greh; sve dok Hristos kao naš
Branilac moli u ime grešnika, sve dotle propovednici Hristovi treba da rade u nadi, neumorno, istrajno i
sa verom. Oni koji su svesni odgovornosti da ljudima iznesu reč iz Božjih usta moraju takođe biti
svesni odgovornosti za upliv koji vrše na svoje slušaoce.Ako su oni zaista Božji ljudi, onda će oni znati
da suština propovedanja nije uveseljavanje ljudi. Oni će znati da to nije jednostavno sopštavanje
nečega, niti pak ubeđivanje čovečjeg razuma.
Propovedanje Božje reči treba da utiče na razum ljudi i da im donese saznanje, ali i više od toga.
Propovednikove reči, da imaju uticaja, moraju doći do srca njegovih slušalaca. On ne sme uneti u svoje
propovedanje zabavne priče. On mora poznavati jasno potrebe jedne ljudske duše i njene želje. I dok
stoji pred svojim slušaocima, neka ne zaboravi da među njegovim slušaocima ima takvih koji se bore sa
sumnjom, skoro u očajanju, skoro bez ikakve nade, koje lome iskušenja i napasti, koji vode tešku bitku
sa neprijateljem ljudskih duša. Neka traži od Gospoda da mu da reči koje će govoriti onima koji se bore,
da bi ojačali u borbi protiv zla.

LOMLJENJE HLEBA ŽIVOTA DUŠAMA

Ljudi sa kojima propovednici rade su obično neupućeni u biblijske istine i Božje zahteve, tako
da im i najjednostavnije pouke iz praktične pobožnosti izgledaju kao nova otkrivenja. Zato oni treba da
znaju šta je istina. I dok propovednik radi na tome da ih uputi u istine Biblije, on ne sme da se posluži
stvarima koje će izgledati kao zabavljanje taštine ili udovoljavanje radoznalosti slušalaca. Mesto toga,
neka propovednik deli hleb života dušama koje gladuju. On ne sme nikad izgovoriti jednu propoved,
koja neće biti od pomoći slušaocima da vide jasnije ono što treba da učine da bi se spasli.
Neposredne potrebe, sadašnje, trenutne nevolje i iskušenja, koja imaju njegovi slušaoci moraju
ga nagnati da im blagovremeno pruži pomoć. Propovednik se može dići na krilima pesničkog jezika i
opisivanja fantastičnih stvari, čime će jedino udovoljiti osećajima i nahraniti maštu slušalaca, ali kojima
se on neće približiti iskustvima svakidašnjeg života i svakidašnjih njihovih potreba. On može misliti da
je svojim fantastičnim besedništvom nahranio Božje stado; njegovi slušaoci mogu misliti da oni nikada
nisu čuli da se istina može zaodenuti u tako divno jezičko ruho. Ali, misleći od uzroka na posledice,
uzbuđenje koje je on postigao da stvori fantastičnim prikazivanjem stvari može da nas dovede do
 42

zaključka, da iako je on izneo istine na svoj poseban način, preko takvih propovedi, ne mogu utvrditi
slušaoce da budu spremni za svakidašnju borbu života.
Onaj koji u svojim propovedima hoće da mu besedništvo bude najviši cilj čini da ljudi
zaboravljaju istinu, koja je pomešana sa njegovim besednišvom. A kad je uzbuđenje napustilo slušaoce,
nalazi se da reč Božja nije upisana u razum, niti su je slušaoci mogli razumeti. Oni mogu da govore
pohvalno o propovednikovoj veštini govora, ali oni sami nisu došli do toga da donesu pravilnu odluku.
Oni će govoriti o propovedi kao o nekoj igri, o propovedniku kao o glumcu. Oni mogu ponovo doći da
slušaju iste propovedi i rasprave, ali će se opet vratiti bez utisaka i bez hrane.
Nisu dakle potrebne tečne rasprave i silni govori, niti reka reči bez značenja. Naši propovednici
treba da govore tako da njihovi govori pomognu ljudima da shvate životnu istinu. Moja braćo, ne dižite
se visoko da vas obični ljudi ne mogu razumeti; a ako budu mogli, možda neće imati koristi i
blagoslova. Učiti jednostavno pouke kako je Hristos učio. Kažite istoriju Hristovog života
samoodricanja i požrtvovnosti, njegove poniznosti i smrti, njegovog uskrsnuća i vaznesenja, njegove
posredničke službe za dobro grešnika u svetinji nebeske crkve. U svakom zboru prisutnih ima duša na
koje Sveti Duh ima upliva. Pomognite im da razumeju šta je istina, lomite im hleb života; skrenite
njihovu pažnju na važna životna pitanja.
Ako se propovednici ne čuvaju, oni će doći u iskušenje da istinu sakriju pod veo ljudskih
ukrasa. Neka ni jedan propovednik ne misli da će svojom govorničkom veštinom obratiti ljude. Oni koji
su željni da druge ljude poučavaju moraju biti svesni velike potrebe za Svetim Duhom, da se za njega
mole Bogu, tako da bi mogli uzdići Isusa Hrista kao jedinu nadu ovoga sveta. Tečni govori, umilne šale
ili neprilične pričice neće obratiti ni jednog grešnika. Ljudi slušaju takve reči kao neku zabavnu
pesmicu. Vest koju grešnik treba da čuje treba da glasi: "Jer Bogu tako omile svet da je i svoga
Jedinorodnoga Sina dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.'' (Jovan 3,16)
Prihvatanje evanđelja ne zasniva se na učenim svedočanstvima ili dokazima, tečnim govorničkim
sposobnostima ili dubokim i jakim dokazima, nego na njegovoj jednostavnosti i prikladnosti
prihvatanja od strane ljudi i žena koji su gladni hleba života.
Samo delotvorni rad Svetoga Duha čini propovedničku službu reči da ima svoga dejstva. Kad
Hristos govori preko propovednika, Duh Sveti priprema slušaoce da prihvate Božju reč. Duh Sveti
okružuje dušu svetom atmosferom i govori nepokajanima reči opomene, ukazujući im na Onoga koji
uzima grehe sveta.

PROPOVEDANJE HRISTA

Učinjene su mnoge primedbe na upliv koji su naši propovednici imali u svojim propovedima
kada su govorili više o zakonu a manje o Isusu Hristu. Tvrđenje nije potpuno istinito, ali zar za to ne
postoji razlog? Zar na govornicu nisu stali ljudi koji nisu imali zrelo iskustvo u Božjim stvarima, ljudi
koji nisu primili Hristovu pravdu? Mnogi su naši propovednici jednostavno držali pridike, iznoseći
predmet na jedan hladan način, uvek samo dokazi, a da su retko izneli spasonosnu silu našeg Spasitelja.
Njihovo svedočanstvo nije imalo u sebi spasonosnu krv Isusa Hrista. Njihovi su prinosi ličili na
Kainove prinose. Kain je prineo Gospodu prinose zemlje, koji su sami po sebi bili prijatni Gospodu.
Voće je zaista bilo vrlo dobro. Ali valjanost prinosa – krv zaklanog jagnjeta, koja je trebala pretstavljati
Hristovu krv, - nije bila na svom mestu. Tako je to slučaj sa propovedima u kojima nema Hrista. Takve
propovedi slabo će doći do srca slušalaca, i one nikad neće dovesti grešnika do svedočenja da im je
potrebno da postave ovo pitanje: "Šta nam valja činiti da se spasemo?''
Od svih takozvanih hrišćana adventisti Hristovog dolaska treba da znaju kako će uzdići svoga
Hrista pred ovim svetom. Objavljivanje vesti trećeg anđela zahteva objavljivanje istine o suboti. Ova
istina, sa ostalim istinama ove vesti, mora da se objavi svima narodima. Ali centar svih istina koje treba
da privuku pažnju sveta, to je Isus Hristos. Kod krsta Isusa Hrista su se susrela milost, istina, pravda i
 43

mir i poljubili se. Grešnik treba da priđe krstu Isusa Hrista i prostotom vere jednog deteta on mora da se
poveri Hristu i uzveruje u milost Spasitelja, čiju pravdu treba da prihvati i u čiju milost treba da veruje.
Božja ljubav. Božja ljubav nam je otkrila bogatstvo Hristove milosti, njegovoj crkvi i ovome
svetu. "Jer Bogu tako omilje svet, da je i svoga jedinorodnoga Sina dao, da ni jedan koji ga veruje ne
pogine, nego da ima život večni.'' (Jov. 3,16.) Kako je to divna, veličanstvena ljubav, koja je dovela
Hrista do toga da umre mesto nas grešnika još onda dok smo mi bili grešnici! Prema tome kakav je
strašan gubitak za dušu, koja je svesna zahteva Božjeg zakona, ali koja nije u stanju da shvati da gde
ima greha ima i velike milosti Hristove!
Kad se zakon iznese kako to treba, on će takođe otkriti Božju ljubav. Ali nije čudo što ni istina
koja se iznosi ne može da omekša srca grešnika kad se ona iznese hladno i bez života. Zato nije čudo da
ni vera ne može da se uhvati za Božje obećanja, kada propovednici i Božji saradnici ne iznesu jasno
odnos između Hrista i njegovog zakona.
Neki su propovednici u Božjem delu uvek spremni da bace osude na grešnike, dok se ljubav
Božja, koja je Sina Božjeg dovela da umre mesto grešnika, zadržala u pozadini. Neka učitelji Božjih
istina iznesu grešnicima jasno sliku o Bogu ko je On – Otac koji željno čeka svog zalutalog i zabludelog
sina, koji ga ne osuđuje za njegov nerazumni život, nego mu sprema gozbu i dobar prijem. O da bismo
svi mi jednom za svagda naučili puteve Gospodnje u pogledu načina spasavanja ljudskih duša!
Neki propovdnici greše kad svoje propovedi načine tako da izgledaju samo kao nizanje dokaza.
Ima ljudi koji slušaju teoriju istine i zadivljuju se dokazima koje propovednik iznosi; a ako se tada
Hristos iznese kao Spasitelj sveta, seme koje je posejano može niknuti i doneti roda na slavu Božju. Ali
se obično krst Hristov ne iznosi ljudima kako treba. Neki će od slušalaca čuti možda poslednju svoju
propoved, i ako je tada ne prime, ona će za njih biti izgubljena za svagda. Ako se u vezi sa teorijom
istine iznese Isus Hristos i njegova spasonosna ljubav, onda će se ovi ljudi svakako pridobiti za njega.
Put ka Hristu. Mnogo je više ljudi koji žude da nađu put ka Hristu nego što mi mislimo. Oni
koji propovedaju poslednju vest milosti treba da znaju da Hrista moraju uzvisiti kao zaklon grešnika.
Neki propovednici misle da nije potrebno propovedati pokajanje i veru; oni smatraju da su njihovi
slušaoci upoznati sa evanđeljem i da im se mogu izneti stvari različite prirode, da bi se tako zadržala
njihova pažnja. Ali žalosno je da je mnogima nepoznato pitanje Božjeg plana spasenja, te im je zato
potrebno dati uputstva u ovom vrlo važnom predmetu.
Teoretske propovedi su takođe vrlo važne, da bi ljudi mogli posmatrati lanac istine, kariku po
kariku, da iz toga mogu videti celinu istine. Ali mi nikad ne smemo voditi teoretske rasprave, a da u
svakoj propovedi ne prikažemo Hrista, i to razapetoga, kao temelj evanđelja. Propovednici bi mogli
spasti mnogo više srca ljudi, kad bi se više zadržali na predmetu praktične pobožnosti. Kad se učine
pokušaji da se istina iznese ljudima u nekom novom polju, često se propovedi održavaju u strogo
teoretskom smislu. Ljudi se uznemiravaju onim što čuju. Mnogi vide silu istine i voljni su da stave
svoje noge na siguran temelj. I onda kad dođe vreme, što je važnije od svega, treba da nastojimo da
religiju Hristovu iznesemo savesti ljudskoj. Ako se bez ovoga završe naši religijski sastnaci mi ćemo
imati samo gubitak.
Katkada se ljudi i žene odluče za istinu samo zato što im se iznesu jaki dokazi, ali oni se ne
obrate. Rad jednog propovednika se ne može završiti sve dok njegovi slušaoci ne uvide potrebu
promene srca. U svakoj se propovedi mora nastojati da se ozbiljno apeluje na slušaoce da ostave svoje
grehe i da se vrate Hristu. Ljudi moraju doći do osvedočenja da se svakidašnji gresi i naklonosti moraju
osuditi i da se praktična pobožnost primeni u životu. Osećajući od srca važnost reči koje on izgovara,
propovednik nije u stanju da zaustavi brigu za duše na čijem spasenju radi.
O kad bih mogla dovoljno da naglasim važnost utiska na sve moje saradnike – propovednike u
evanđelju. Braćo moja, vi nosite reči života, vi imate posla sa ljudima, čije se umne i duševne sile mogu
razviti do najveće visine. Hristos razapeti, Hristos uskrsli, Hristos koji se vazneo na nebo, Hristos koji
će ponovo doći, to treba da omekša, da usreći i ispuni misli jednog propovednika, tako da on bude u
stanju da iznese ljudima ove istine u ljubavi i dubokoj pobožnosti. Tada će propovednik izgubiti sliku o
sebi, ali će Hrista uzdići pred svetom.
 44

Uzdignite Hrista, vi koji učite narod, uzdignite ga u vašoj propovedi, u vašoj pesmi i u vašim
molitvama. Usredsredite sve svoje sile da dušama pokažete, koje su zbunjene, prevarene, izgubljene,
"Jaganje Božje". Uzdignite ga, vaskrslog Spasitelja, i recite svima koji vas slušaju: Dođite k Njemu,
"koji nas je ljubio, i sebe predao za nas". (Efescima 5,2) Neka vam nauka o spasenju bude briga svake
vašoj propovedi.Neka se ova tema izliva u svakoj vašoj molitvi. Ništa nemojte unositi u vaše
propovedi što će zameniti Hrista kao nadu pokajniku i tvrđavu svakome koji veruje. Otkrivajte put mira
uznemirenima i onima koji očajavaju, i pokažite im milost i savršenstvo našeg Spasitelja.

PRAVDA POMOĆU VERE

Divana je to misao, da vam je Hristova pravda darivana, ne našim zaslugama, već slobodnim
darom Božjim. Neprijatelj Božji i ljudski ne voli da se ova istina iznese ljudima jasno, jer ona zna da
kad bi je ljudi primili, on bi izgubio svoje sile. Kad bi on mogao da kontroliše misli ljudi tako da
sumnja, neverstvo i tama sačinjavaju iskustvo onih koji misle da su Božja deca, on bi mogao da ih
savlada svojim iskušenjima.
Prosta vera koja se drži Boga i njegove reči treba da se propoveda svakoj ljudskoj duši. Božji
narod mora da ima veru, koja će se držati božanske sile: "Jer ste vi milošću spaseni, po veri (kroz veru).
I to ne dolazi od vas; to je Božji dar.'' (Efescima 2,8) Oni koji veruju da im je Bog radi Hrista oprostio
grehe, ne treba, pritisnuti iskušenjima, da napuste dobru borbu vere. Njihova vera treba da biva sve
jača, sve dok njihov hrišćanski život, kao i njihove reči, ne objave: "Krv Isusa Hrista... očišćava nas od
svakoga greha.'' (1. Jovanova 1,7)
Kad imamo duh i silu treće anđeoske vesti mi moramo izneti zakon i evanđelje zajedno, jer oni
idu ruku pod ruku. I kao što sila odozdo pokreće sinove nepokornosti da omalovažavaju Božji zakon i
gaze po istini, koja je Hristos naša pravda, isto tako jedna sila odozgo deluje na srca onih koji su veni,
da uzdižu Božji zakon i uzvise Hrista kao savršenog Spasitelja. Sve dok sila Božja ne uđe u iskustvo
Božje dece, sve dotle će lažne teorije i ideje zadržati njihove misli zarobljene i Hristos i njegova pravda
će izvetriti iz iskustva mnogih, tako da će i njihova vera biti bez sile i života.
Propovednici treba da prikažu Hrista u njegovoj punini kako u mesnim crkvama tako i u novim
poljima, tako da vernici mogu imati razumnu veru. Ljudi moraju dobiti uputstva o tome da je Hristos
njihova pravda i njihovo spasenje. Sotona čini najbolje svoje napore u cilju da zadrži ljude da ne veruju
u Hrista kao jedinu svoju nadu; jer krv Isusa Hrista, koja očišćava od svakog greha, je spasonosna samo
za one koji veruju u njezinu vrednost i koji je iznose svom nebeskom Ocu kao što je to činio Avelj u
svojim prinosima.
Prinos Kainov je bio uvreda za Boga, jer je to bila žrtva ili prinos bez Hrista. Težina naše vesti
nisu samo zapovesti Božje, nego vera Isusa Hrista. Divna svetlost svetli danas na našem putu, i ona će
nas voditi ka sve većoj veri u Isusa. Mi moramo prihvatiti svaki zračak ove svetlosti, i mi moramo
hoditi u toj svetlosti, da nas u onaj dan ne mora osuditi. Naše dužnosti i obaveze postaju sve jasnije i
važnije ukoliko mi primamo jasniju sliku o ovoj istini. Videlo otkriva grehe i kara ih, koji su ranije bili
pod pokrivalom tame; i kad dođe videlo, život i karakter ljudi se srazmerno tome videlu moraju
menjati, da bi bili u saglasnosti sa videlom. Gresi koji su se nekad činili iz neznanja, pošto su misli bile
čuvane u mraku i slepoći, sada se više ne mogu dalje činiti, a da se ne oseti svest o odgovornosti i
krivici. I što se videlo sve više i više daje, utoliko se ljudi moraju sve jače popravljati, uzdizati,
oplemeniti, jer bi u protivnom postali sve grublji, uporniji i nepopraviji, nego što su ranije bili.
 45

SAVET JEDNOM PROPOVEDNIKU

Dragi brate,
Ja sam dobila od Gospoda ovu vest za tebe: Budi ljubazan u govoru, nežan u ponašanju. Pazi na
sebe, jer si sklon da budeš strog i dikatator i da kažeš bezobzirne stvari. Gospod ti govori: Čuvaj se i
moli se, da ne padneš u napast. Bezobzirne stvari žaloste Gospoda; nerazumne reči donose štete.
Naređeno mi je da ti kažem: Budi ljubazan u govoru, dobro pazi na svoje reči; neka grubost ne izađe iz
tvojih ustiju ili se vidi u tvome pokretu. Neka iz svega što kažeš ili činiš izađe miomiris Hristove
milosti. Neka prirodne osobine tvoga karaktera ne pokvare i ne naruše tvoj rad. Ti si dužan da
pomogneš i utvrdiš one koji se iskušavaju. Neka se tvoja ličnost ne vidi u tvojim grubim rečima. Hristos
je dao svoj život za svoje stado, za sve one za koje ti radiš da se spasu. Neka tvoje reči ne povedu duše
u rđav pravac. U propovedniku se mora otkriti Hristov karakter.
Grube i diktatorske reči se ne slažu sa svetinjom rada, koji je Hristos poverio svojim
propovednicima. Kad svakodnevno iskustvo bude ugledanje na Hrista i poučavanje od njega, onda ćeš i
ti moći da otkriješ zdrav i skladan karakter. Umekšaj tvoja opisivanja, i nikad ne izgovaraj reči osude i
kritike. Učite se od velikog Učitelja. Reči ljubaznosti i saučešća delovaće kao medicina i isceliće duše
koje su u očajanju. Saznanje Božje reči, primenjeno u praktičnom životu, imaće moć isceljenja i utehe.
Grubost u govoru nikad neće doneti blagoslova ni tebi niti ijednoj duši.
Brate moj, ti su dužan da budeš predstavnik blagosti, strpljenja i dobrote Hristove. U svom
javnom govoru nastoj da se izražavaš i iznosiš stvari po Hristovom uzoru. "A mudrost odozgo je najpre
čista, zatim mirna, umerena, pomirljiva, puna milosrđa i dobrih plodova.''(Jakov 3, 17) Pazi i moli se,
pokori grubost, koja se mnogo puta probudi u tebi. Milošću Hristovom, koja je u tebi, tvoje reči se
mogu osveštati i postati svete. Ako tvoja braća ne rade kako misliš da bi trebalo, nemoj ih susresti
grubošću. Gospoda si često puta žalostio svojim strogim izražavanjem.
Tvoja volja treba da je pod kontrolom Božje volje. Tebi je potrebna pomoć Isusa Hrista. Neka
sa tvojih usana uzađu samo reči čiste, bistre kao rosa i svete. Jer ti kao propovednik evanđelja imaćeš da
budeš primer i duh onima koji će te slušati. Budi ljubazan i nežan prema deci svagda...
Ti možeš postići Božji ideal samo onda, ako se rešiš da tvoje lično ja ne bude utkano u tvoj rad.
Kad si svestan da se moraš truditi da u duhu i rečima i delima budeš sličan Hristu, ti ćeš kroz to dobiti
snage, utehe i ohrabrenja. Tvoje je preimućstvo da budeš nežan, ponizan u srcu. Tek onda će Božji
anđeli moći sarađivati s tobom, potpomoći te u tvojim naporima. Hristos je umro u cilju da ti njegov
život možeš izživeti u sebi, kao i svi oni koji žele da ga uzmu sebi za primer. Snagom svoga Iskupitelja
ti ćeš moći otkriti u sebi Hristov karakter; tek onda ćeš moći raditi u sili i mudrosti i učiniti da hromo
prohoda i krive staze budu poravnjene.

PRAKTIČNI SAVETI

Formalne propovedi. Prilikom priprema svojih propovedi neki propovednici pripreme svaku
pojedinost sa takvom tačnošću, da ne ostave Gospodu ni malo mesta da ih On vodi u njihovim mislima.
Oni utvrde svaku tačku, ukoče sve, i onda im izgleda kao da se od toga plana ne mogu više odvojiti. To
je velika zabluda; i ako se dalje sa njom nastavi, učiniće da će propovednici postati ograničenih misli i
siromašni duhovnog života i energije, kao Gelvuska brda bez rose i dažda posle prokletstva. (2. Sam. 1,
21.) Kad propovednik oseća da ne može da menja svoje dokaze od unapred utvrđene propovedi, to
može biti nešto malo bolje od čitanja gotovih propovedi. Blage i formalne propovedi malo mogu imati
životne sile Svetog Duha. Navika da se propovednik služi svagda takvim propovedima može da sruši
njegov ugled i vrednost i sposobnost.
 46

Bog hoće da njegovi propovednici potpuno zavise od njega. Oni moraju slušati šta im Gospod
kaže, pitajući se: Koja je tvoja reč za tvoj narod? Njihova srca moraju biti otvorena, tako da Gospod
učini silan utisak na njihov um, kada će oni moći da progovore narodu sveže istine sa neba. Sveti Duh
će im dati misli koje će biti prilagođene potrebama prisutnih.
Poštovanje. Ja sam slušala neke propovednike kako govore o Hristovom životu i učenju na prost
i površan način, kao da pričaju događaje iz života nekog velikog čoveka sveta. Zaista, nije ništa
neobično za propovednike da govore o Hristu kao čoveku koji je sličan njima. Kad čujem kako se o
ovom svetom predmetu govori na ovaj način, ja osećam žalost koju teško mogu izraziti. Jer i ako ja
znam da su ovakvi ljudi učitelji istine; oni nikad nisu imali uzvišeno saznanje o Isusu Hristu. Oni se
nikad nisu upoznali sa njime. Oni nisu imali uzvišeno saznanje o njemu, koje bi im pomoglo da imaju
jasnu sliku o njegovom karakteru kao Spasitelju sveta.
Ali oni koji imaju pravilno shvatanje i gledište o karakteru i radu Isusa Hrista osećaće kako su
slabi te o sebi neće mnogo visoko misliti. Slabost i nesposobnost njihova u njihovim naporima kad se
uporedi sa radom Sina Božjega, svagda će ih držati ponizne, nepoverljive u same sebe i vodiće ih na to
da se svagda oslanjaju na Hrista. Stalno razmišljanje o Hristu i njegovim delima zasluge za nas
pojačaće našu želju da budemo slični njemu i doneće nam revnost za molitve, koje će sve naše napore
učiniti uspešnim.
Neprilične priče. Propovednici ne smeju uobičajiti da se služe nepriličnim pričicama u vezi sa
svojim propovedima, jer bi to odvelo od istine koju žele da iznesu. Propovedanje pričica ili događaja,
koji izazivajuu smeh ili plitke misli u srcima slušalaca, je dostojno svakog prekora. Istina se treba
zaodenuti u čist i uzvišen jezik; isto tako i ilustracije moraju biti čiste i uzvišene.
Kako da se pobedi nepažnja. Obično je propovednik prinuđen da govori u nekoj prepunoj,
pretoploj sobi. Slušaoci postanu dremljivi, njihova se čula uspavaju, i njima je skoro nemogiće da
shvate istine koje im se iznose.
Kad bi ih propovednik počeo da uči mesto da im propoveda, govoreći im u obliku razgovora i
postavljajući im pitanja, njihove bi se misli pokrenule u rad i oni bi bili u stanju bolje da shvate reči
koje im se govore.
Mali zborovi. Nikad se nemojte razočarati ako za vreme vaše propovedi bude samo nekoliko
ljudi i žena. Čak ako imate samo dvoje ili troje prisutnih, ko zna nije li Duh Sveti u borbi sa jednim od
tih duša? Gospod vam može dati vest za tu jednu dušu, koja, ako se obrati, može biti posrednik za
druge. I tako se vaši napori mogu krunisati uspehom stoprocentno, iako vi o tome ništa niste znali.
Ne gledajte u prazne stolice i ne dozvolite da vaša vera i vaša hrabrost dožive brodolom, nego
razmišljajte šta sve Bog čini da bi svoju istinu doneo pred svet. Ne zaboravite da ste vi samo saradnici
sa božanskim oruđima koja nikad ne doživljuju neuspeh. Govorite tako oduševljeno, sa verom i brigom,
kao da vas slušaju hiljade i hiljade prisutnih.
Jedan propovednik je pošao prema svojoj crkvi da govori jednog kišovitog jutra, i kad tamo, on
je našao da je samo jedan čovek prisutan. Ali on nije hteo da razočara svoga slušaoca, nego mu je
govorio tako revnosno i toplo, da se dotični obratio i kasnije postao veliki misionar, kroz čije su se
napore hiljade i hiljade drugih spasili.
Kratke propovedi. Neka se vest za naše vreme iznese ne u obliku dugih i zamornih propovedi,
već u obliku kratkih govora. Duge propovedi troše snagu govornika i strpljenje slušalaca. Ako je
govornik svestan važnosti svoje propovedi i vesti, on će se čuvati da se ne preoptereti telesno i ne da
svojim slušaocima više nego što oni mogu zapamtiti.
Kad ste jednom prešli preko jednog predmeta nemojte misliti da će vaši slušaoci primiti sve što
ste im vi izneli. Postoji opasnost da se ide brzo sa predmeta na predmet. Dajte kratke pouke, prosto,
jednostavno, i da se katkada ponove. Kraće se propovedi pamte mnogo lakše nego duge. Naši govornici
moraju znati da će neki predmeti biti potpuno novi za neke njihove slušaoce, te se zato neke glavne
tačke moraju po nekoliko puta ponoviti.
Neposrednost. Mnogi govornici troše svoje vreme i svoju snagu dugim uvodima i izvinjenjima.
Nekima je potrebno pola sata da se izgovore i opravdaju; tako da se vreme troši nepotrebno; i kad oni
 47

dođu na svoj predmet i pokušaju da sadržinu svoje propovedi utvrde u mislima svojih slušalaca, ljudi se
onda osećaju premoreni i ne mogu videti silu njegove propovedi.
Mesto da se izvinjava, propovednik treba da otpočne kao onaj koji govori gotovu vest od
Gospoda. On treba jasno da obeleži važne tačke istine kao što su kilometarski znaci na putu, da svaki
prisutan to može primetiti.
Katkada se gubi vreme i onda se nastoji da se objasne tačke koje su u stvari manje važne, koje bi
se inače jasno i lako mogle razumeti, da nije potrebno i za njih naročitih dokazivanja. Ali vitalne tačke
se moraju dobro objasniti i naglasiti, koliko se jezik i dokazi za to mogu uzeti.
Jednostavnost. Dokaz je dobar kad je na svom mestu, ali se mnogo više može postići
jednostavnim objašnjenjima Božje reči. Hristove su pouke bile tako jasno ilustrovane, da ih je i
najjednostavniji um mogao razumeti. Isus se nije služio dugim i teškim rečima u svojim propovedima;
naprotiv, On se služio jednostavnim jezikom, koji su mogli razumeti jednostavni ljudi. On nije ulazio
dalje u svoj predmet, samo zato da bi ga ljudi mogli razumeti i pratiti.
Propovednici treba da iznose istinu jednostavno i prosto, razumljivo i jasno. Među njihovim
slušaocima će biti i takvih kojima će se morati stvari objasniti jednostavno, da bi mogli razumeti šta je
obraćenje. Velike mase sveta koje ga slušaju su većinom slabo i skoro ni malo upućene u tačke za koje
propovednik misli da ga razumeju. Među svršenim đacima velikih škola, među čuvenim govornicima i
sposobnim državnicima i ljudima koji su na poverljivim mestima, ima i takvih koj su sve svoje snage
posvetili drugim stvarima, ali koji su zanemarili stvari od mnogo veće važnosti. I kad su ovakvi ljudi
prisutni na skupu gde se propoved drži, govornik mobiliše sve svoje sile da govori učeno, ali zaboravi
da im otkrije Hrista.. On u takvim prilikama ne pokaže da je greh prestup zakona. On ne iznese jasno
plan spasenja. Ono što bi dirnulo srce slušaoca, to je ukazivanje na Hrista, koji je umro da bi ljudima
doneo spasenje.

OBAZRIVOST U PONAŠANJU I ODEVANJU

Propovednik mora da pamti da se povoljan ili nepovoljan utisak stvara kod slušalaca njegovim
ponašanjem na govornici, njegovim držanjem, njegovim načinom govora i njegovim odevanjem. On
treba da neguje učtivost i uglađenost u ponašanju i da bude dostojanstven, jer to zahteva njegovo
zvanje. Njegovo držanje treba da karakteriše svečanost i izvesna pobožna vlast pomešana sa krotošću.
Prostota i grubost se ne smeju trpeti ni u običnom svakidašnjem životu, a još manje da se dozvole u
službi evanđelja. Propovednikovo držanje mora da bude u skladu sa svetim istinama koje on objavljuje.
Njegove reči u svakom slučaju treba da su ozbiljne i dobro probrane.
Propovednici evanđelja se ne mogu ponašati na katedri kao pozorišni glumci, koji se drže i
izražavaju jednostavno radi utiska. Propovednici nisu glumci, nego učitelji istine. Nedostojanstveni i
naprasiti pokreti ili ponašanje ne daju silu istini koja se iznosi; naprotiv, oni strašno vređaju ljude i žene
sa mirnim rasuđivanjima i pravilnim pogledima.
Propovednik koji je učio od Hrista biće svagda svestan toga da je on vesnik Božji, koga je Bog
ovlastio da radi delo, čiji će upliv trajati kroz svu večnost. Ni u jednom slučaju on ne sme da misli da
skrene pažnju na sebe, na svoje znanje ili svoju sposobnost. Njegova najglavnija briga mora biti kako će
grešnike dovesti do pokajanja, ukazujući im, i rečima i primerom, na Božje Jagnje, koje uzima grehe
sveta. On treba da govori kao onaj koji je svestan toga da je primio sile i vlasti od Boga. Njegovi govori
treba da su svagda ozbiljni, usrdni, ubedljivi, tako da pridobije grešnike da potraže zaklon u Hristu.
Obazrivost u odevanju je takođe od velikog značaja. Propovednik treba tako da se odeva, da
opravda uzvišenost svoga zvanja. Neki propovednici se nisu pokazali u tome kako treba. U nekim
slučajevima je bilo ne samo nedostatka ukusa i pravilnog rasporeda odela, nego su se neki oblačili
neverovatno neukusno i neuredno.
 48

Bog nebeski, čija ruka pokreće svet, koji nam daje život i održava zdravlje, poštuje se ili
nepoštuje spoljašnjim izgledom onih koji služe njemu u čast. On je dao naročita uputstva Mojsiju u
pogledu onoga što je u šatoru imalo da se obavalja, naglasivši u pojedinostima važnost odevanja onih
koji će služiti pred njim u šatoru ili svetinji. "Načinićeš Aronu, bratu svome, haljine svete, da pokazuju
njegovo dostojanstvo i da mu služe za svečanu službu.'' (2. Mojsijeva 28,2) Sve što je bilo u vezi sa
ponašanjem i izgledom sveštenika imalo je biti takvo, da nosioca osvedoči o svetosti Božjoj, svetosti
njegove službe i čistoti potrebnoj na strani onih koji pristupaju u njegovo prisustvo.
Sveštenicima nije bilo dozvoljeno da ulaze u hram sa obućom na nogama, jer bi čestice prašine
sa njegovih nogu oskvrnule sveto mesto. Oni su morali skinuti svoju obuću i ostaviti je u dvorištu pre
ulaska u hram, i da operu ruke i noge pre službe u šatoru od sastanka ili na oltaru žrtvenom. Na taj
način je neprestno davana pouka o tome da se svaka nečistoća mora otkloniti od onih koji pristupaju k
Bogu.
Upliv propovednika koji je nemaran u svome odevanju takođe vređa Boga, a kod slušaoca
stvara utisak kao da on na svoj rad u kome je zauzet gleda kao na običan posao. I ne samo toliko. Mesto
da im pokaže važnost pristojnosti i ukusa u odevanju, on im time daje primer labavosti i neurednosti, za
čim se mnogi mogu povesti.
Bog očekuje od svojih propovednika da u ponašanju i u odevanju pokažu dostojan primer načela
istine i svetosti svoje službe. Oni su dužni da budu primer ljudima i ženama, da bi i ovi postigli viši
stepen hrišćanstva.

JAVNE MOLITVE

Molitve koje se izgovarju u javnosti treba da su kratke i neposredne. Bog ne traži od nas da
vreme molitve bude dosadno usled naših dugih molitava. Hristos nije nametnuo svojim učenicima
dosadne ceremonije i duge molitve. "A ti kad se moliš", rekao je On, "ne budi kao licemeri, koji vole
stojeći da se mole u sinagogama i na raskrsnicama, da se pokažu pred ljudima.'' (Matej 6,5)
Fariseji su tačno označili vreme za molitve. I kad je došlo to vreme, a oni su se našli izvan kuće,
napolju, oni su zastali, ma gde se našli u tome času, - možda na ulici ili javnoj pijaci, među velikim
mnoštvom naroda – i tu su se glasno počeli moliti hladno i formalno. Takvo bogosluženje, koje ide za
tim da se čovek lično proslavi, izazvalo je strašnu osudu sa Hristove strane. Pa ipak on nije prezreo i
odbacio javnu molitvu, jer se i sam On molio sa svojim učenicima i sa narodom. Ali On je naglasio
svojim učenicima važnost misli, da njihove javne molitve svagda treba da su kratke.
Nekoliko minuta je dovoljno za javnu molitvu. Možda će biti slučajeva kad će jedna ponizna
molitva na jedan osobiti način biti pokrenuta od Božjeg Duha. Željna duša počinje da se bori i vapi ka
Bogu. Duh se bori kao ono u Jakovu, i neće ostati na miru sve dok se ne izrazi na poseban način Božja
sila. U takvima prilikama biće možda dobro da ponizna molitva bude nešto duža.
Mnogo puta se iznose dosadne molitve, koje više liče na pouke koje se daju Gospodu, nego na
molbe koje se njemu upućuju. Možda bi bilo bolje za one koji se tako mole, da se ograniče na onu
molitvu koju je Hristos izneo svojim učenicima. Duge molitve zamaraju one koji slušaju i ne
pripremaju ljude za pouke koje posle toga dolaze.
Samo zato što zanemaruju molitve u kleti mnogi se mole javno dugo i dosadno. Neka
propovednici ne proučavaju u svojim molitvama jednu sedmicu zanemarenih dužnosti, nadajući se da
će time okajati svoju nemarnosti i umiriti savest. Često je kraj takvih molitava vođenje drugih na niži
stepen duhovnog života.
Pre nego stupi na propovedaonicu, propovednik treba tajno da traži od Gospoda u svojoj kleti i
tu dođe u usku vezu sa njime. Tu on može podizati svoju dušu ka Bogu i tu može dobiti osveženje
rosom njegove milosti. I sa pomazanjem Duha Svetoga, koji će mu staviti teret za duše, on neće
 49

napustiti zbor slušaoca a da im ne iznese Isusa Hrista kao jedini zaklon grešnika. Osećajući da možda
više nikada neće videti svoje slušaoce, on će im tada uputiti poziv, koji će prodreti u njihovo srce. A
Učitelj koji poznaje čovečje srce, daće mu reči koje će izgovoriti i pomoći će mu da govori reči u
pravo vreme i sa silom.
Strahopoštovanje za vreme molitve. Neki misle da je to znak uniženja ako se čovek moli Bogu
na običan način, kao da govori sa ljudskim bićem. Ali takvi profanišu Božje ime time što nepotrebno i
sa malo poštovanja upliću u svoje reči "Veličanstveni Bože", koje su strašne, svete reči, koje nikad ne
treba da izađu iz usta, osim u slučajevima sa osećanjem nedostojnosti i strahopoštovanja.
Kitnjasti jezik nije najbolji za molitvu, da li se molbe upućuju sa katedre, u porodičnom krugu
ili tajno, u kleti. Naročito onaj koji se javno moli treba da se služi jednostavnim jezikom, da bi drugi
razumeli ono što se govori i tako se svi ujedinili u takvoj molitvi.
One molitve koje potiču od srca, nebo čuje i odgovara na njih. Bog razume potrebe čovečanstva.
On zna šta mi želimo i pre naše molitve. On vodi borbu koju vodi jedna duša sa sumnjom i iskušenjima.
On vidi iskrenost onoga koji se moli. On će prihvatiti poniznost i bol duše. "Evo na koga ću ja
pogledati: Na nevoljnog i na onog kome klone duh i na onoga koji se moje reči boji.'' (Isaija 66,2)
Naše je preimućstvo da se molimo sa poverenjem, jer se Duh Sveti moli da iznesemo naše
potrebe Gospodu i da tražimo njegovo obećanje sa verom, tako da oni koji su prisutni mogu videti da
mi znamo da se borimo i da istrajemo u borbi molitve sa Bogom. I tako i oni će se ohrabriti da veruju
da je Božje pristustvo na tome sastanku, te će i oni otvoriti svoja srca za Božji blagoslov. Takođe će se
time ojačati njihova vera i rado će hteti da slušaju uputstva koja im se pružaju.
Naše molitve treba da su pune topline i ljubavi. Ako mi žudimo za dubljim i širim saznanjem
Spasiteljeve ljubavi, mi ćemo vapiti k Bogu za više mudrosti. Ako je ikada bilo važno da se osete
molitve silne i potresne i jake propovedi, to je danas. Kraj svih stvari je pred vratima. O, da bismo
uvideli potrebu za Gospodom i da bismo ga tražili svim svojim srcem! Tada bismo ga i našli.
Neka bi Bog naučio svoj narod kako da se moli. Neka učitelji u našim školama i propovednici u
našim mesnim crkvama svakog dana uče u Hristovoj školi. Tada će se oni moliti verno i ozbiljno, i
njihove će se molitve čuti i na njih odgovoriti. Tada će se reč Božja objaviti u sili.
Naše držanje u molitvi. Kako u javnim tako i u tajnim molitvama treba da kleknemo pred
Gospodom i da mu onda iznosimo naše molbe i naše potrebe. Isus, naš primer, "kleknuvši moljaše se".
(Luka 22,41) O njegovim učenicima se kaže da su se takođe molili. "Petar kleče na kolena i pomoli se.''
(Dela 9,40) Apostol Pavle se molio na isti način:"Ovo rekavši, kleče na kolena i pomoli se sa svima
njima.'' (Dela 20,36) "Kleknuvši na obali, pomolismo se.'' (Dela 21,5) Apostol Pavle kaže:"Toga radi
preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista.'' (Efescima 3,14) Ispovedajući grehe
Izrailja u ono vreme, Jezdra je takođe kleknuo pred Gospodom: (Jezdra 9,5) Danilo je takođe "tri puta
na dan klečao i molio se i davao hvalu svome Bogu.'' (Danilo 6,10)
Pravo poštovanje Boga dolazi pod utiskom svesti o Božjoj veličini i njegovom prisustvu. Sa tom
svešću o Nevidljivome treba svako srce da bude ispunjeno. Čas i mesto molitve su sveti, jer je tu
prisutan Bog. I pošto se i u ponašanju i ophođenju vidi ta svest, osećanje koje nas nadahnjuje biće
produbljeno. "Sveto je i slavno ime njegovo" izjavljuje Psalmista.Kad anđeli izgovaraju to ime, oni
pokrivaju svoja lica. Sa kakvim poštovanjem onda treba mi, pali i grešni ljudi, da uzimamo u svoja usta
to ime!
Biće dobro ako i stari i mladi razmišljaju o ovim stihovima, koji pokazuju kako se treba
poštovati mesto molitve na kome je prisutan Gospod: "Izuj obuću svoju sa svojih nogu", rekao je On
Mojsiju kod zapaljenog žbuna, "jer je mesto na kome stojiš sveta zemlja". (2. Mojs. 3, 5.) Jakov je
uzviknuo po viđenju anđela: "Gospod je na ovom mestu, a ja ne znah... Ovo je dom Božji, ovo su vrata
Gospodnja.'' (1. Mojs. 28, 16.17.) "Ali Gospod je u svetom hramu svome; nek umukne pred njim cela
zemlja!'' (Avak. 2, 20.)
Dosadne i umarajuće molitve nisu potrebne u javnosti. Kratka molitva, topla i puna vera,
omekšava srca slušaoca. Ali duge ih molitve umaraju, i svi jedva čekaju kraj. Da propovednik
 50

prethodno, u svojoj klijeti ima borbu sa Bogom i prihvati se Božjeg obećanja: "Traži, i dobićeš", on bi
se javno molio neposredno k cilju, tražeći ozbiljno i sa puno vere milost i za sebe i za svoje slušaoce.

POTPASTIRI

"Pasite stado Božje

koje vam je predato
i nadgledajte ga.''
( 1. Petrova 5, 2. )

DOBAR PASTIR

Hristos, veliki primer svima propovednicima, uporedio je sebe sa pastirom. "Ja sam dobar
pastir" On izjavljuje, "dobar pastir koji dušu svoju polaže za svoje ovce ... Ja sam pastir dobri i znam
ovce svoje, i one mene znaju . . . I kao što mene zna Otac i ja znam Oca. I ja život svoj dajem za ovce.''
( Jov. 10, 11. 14. 15.)
Kao što zemaljski pastir poznaje svoje ovce, tako i nebeski Pastir zna svoje stado, koje je
raštrkano po celome svetu. "A vi, ovce moje, ovce paše moje, vi ste ljudi, a ja sam Bog vaš, govori
Gospod Večni.'' (Jez. 34. 31.)
U priči o izgubljenoj ovci dobri pastir ide daleko da nađe svoju jednu ovcu – samo jednu.
Primetivši da mu je nestala jedna ovca, on ne ostaje nemaran i ne brine se samo o ostalim ovcama, niti
kaže: Ja imam ovih devedeset i devet ovaca, i neću da se mučim oko one jedne koja je zalutala. Neka se
ona sama vrati, i ja ću joj otvoriti vrata tora, pa neka uđe. Ne, on ne kaže tako. Čim oseti da mu je
nestala jedna ovca, on se zabrine i počne da misli o njoj. Ostavljajući onih devedeset i devet samih, u
toru, on pođe da potraži onu jednu, koja se izgubila. Ma kako da je noć tamna i puna neizvesnosti, ma
koliko da je put nesiguran i nezgodan i bez obzira na trud i nezgode koje će u toku traženja imati na
putu, ne ostaje na miru sve dok se izgubljena ovca ne nađe.
Sa kakvim olakšanjem on čuje glas izladnele i iznemogle ovce iz velike daljine! Idući za tim
glasom, on se penje uz vrleti, čak i na samu ivicu oštre stene, po cenu svoga života. I tako je on traži i
ide za glasom, koji mu postaje sve slabiji, jer je ovca na umoru.
I kad je nađe, da li joj on naređuje da pođe za njim? Da li je tuče i kara što je zalutala, ili je gura
ispred sebe, misleći na nezgode i strah koji je zbog nje pretrpeo? Ne. On uzima iznemoglu ovcu i stavlja
je na svoje rame, i zahvalan što ju je našao posle toliko muka, on se vraća ostalome stadu. Njegova
blagodarnost nalazi svoj izraz u zahvalnoj pesmi. "I kad je nađe, digne je veselo na rame, i došavši
javlja se prijateljima i susedima, govoreći im: Radujte se sa mnom, jer nađoh svoju ovcu izgubljenu.''
I tako kad se izgubljeni grešnik nađe trudom Velikog Pastira, onda se i nebo i zemlja ujedinjuje
u pesmi zahvaljivanja. "Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje,
nego li za devedeset i devet pravednika, kojima ne treba pokajanje.'' (Luka 15, 5-7.)
Veliki Pastir ima svoje potpastire, kojima je poverio staranje nad njegovim ovcama i jagnjadi.
Prvi posao koji je Učitelj poverio apostolu Petru u času kad ga je uvodio u svoju službu jeste čuvanje
njegovih jagnjadi. (Jov. 21,15.) To je bio posao u kome apostol Petar u početku nije imao nikakvog
iskustva. Potrebna je velika i osobita nežnost i briga, mnogo sptrpljenja i istrajnosti. On je bio pozvan
da služi deci i omladini, kao i onima koji su bili mladi u veri, da poučava nenaučene, da im tumači
Pismo, da ih sprema za službu u Hristovom velikom delu. Do toga časa Petar nije bio spreman za ovu
službu, pa čak ni da razume jasno njenu važnost.
 51

Pitanje koje je Hristos uputio Petru bilo je vrlo značajno. On mu je naveo samo jedan uslov za
službu i članstvo u red njegovih učenika: "Ljubiš li me?'' – pitao ga je On. Ovo je osnovna odlika i
spremnost. Iako je Petar svakako imao i druge sposobnosti, bez ljubavi prema Isusu Hristu Petar nije
mogao biti veran potpastir u službi Gospodnjem stadu. Znanje, dobročinstvo, govorništvo, zahvalnost i
revnost su potrebni u dobrom radu; ali bez ljubavi u srcu prema Isusu Hristu, rad jednog Hristovog
propovednika može biti samo veliki neuspeh.
Tu lekciju koju je Petar primio od Hrista na obali Galilejskog mora, on je poneo sa sobom u
toku celog svog života. Pišući docnije mesnim crkvama, on kaže u svojoj poslanici: "Evo preporuka
koju upravljam starešinama koji su među vama, ja koji sam takođe starešina i svedok Hristova
strpljenja, i imam deo u slavi koja će se javiti: Pasite stado Božje koje vam je predato i nadgledajte ga,
ne silom nego dobrovojlno, i ne za nečist dobitak nego iz dobra srca, i ne kao da vladate onima koji su
vam u deo povereni, nego budite ugledi stadu. I kad se pojavi poglavar pastirski, primićete nepropadljiv
venac slave.'' (1.Petrova 5,1-4)
Ovca koja je zašla od svoga stada je najnemoćnije stvorenje. Nju moramo tražiti, jer se ona ne
može vratiti. Tako je isto i sa dušom koja je zalutala od Boga; takav je čovek kao izgubljena ovca. I ako
božanska ljubav ne dođe da se izloži riziku, grešnik se nikada ne može vratiti Bogu. Sa kakvm
saosećanjem i saučešćem, sa kakvim bolom i kakvom istrajnošću treba potpastiri da traže izgubljene
duše! Kako se potrastir treba žrtvovati i mnogo čega odreći, izdržati nevolje i glad, samo da nađe jednu
izgubljenu dušu!
Potrebni su, dakle, potpastiri, koji će stajati pod vođstvom Velikog Pastira ljudskih duša i tražiti
zalutale i izgubljene duše. Ovo znači biti spreman na telesne nezgode i žrtvovati ugodnosti. To znači još
i nežna briga za zalutale i izgubljene, božansko sučešće i trpljenje. To znači imati uho koje će rado
želeti da čuje glas srca koje se lomi zbog greha, zbog uniženja, očajanja i bede.
Duh pravog potpastira je duh samozaborava. Takav gubi iz vida svoje ja, samo da bi mogao da
radi delo Božje. Propovednik Božje reči i službom po domovima, on uči njihove potrebe, njihove
žalosti, njihove nevolje. I sarađujući sa velikim nosiocem tereta, on deli sa njime nihove patnje i
nevolje, teši ih u napastima, daje im duhovne hrane i zadobija njihova srca za Boga. U ovom poslu on
prima saradnju nebeskih anđela, i on prima uputstva i prosvetljenje u istini, koja ga čini mudra u
spasenju.

LIČNA SLUŽBA

U radu mnogih propovednika ima i suviše propovedanja a vrlo malo rada od srca k srcu. Oseća
se velika potreba za ličnim radom sa dušama. Hristovim saučešćem propovednik treba da pristupi bliže
ljudima i lično sa njima da radi, nastojeći da probudi u njima želju za velikim stvarima večnog života.
Njihova srca mogu biti tvrda kao utrti put i po izgledu možemo steći uverenje da će rad oko njihovog
upoznavanja sa Hristom biti uzaludan. Ali dok nam izgleda da će logika teško moći da se pokrene i
dokazi za ubeđivanje nemoćni, dotle će ljubav Hristova, koja će se otkriti u ličnom radu sa dušama,
omekšati kameno srce, tako da se seme Božje istine može posejati u njega.
Propovednička služba znači mnogo više nego obično propovedanje; ona znači naporan lični rad.
Crkva se na zemlji sastoji od grešnih ljudi i žena, sa kojima se mora raditi strpljivo i zamorno, tako da
se oni mogu naučiti i disciplinovati da mogu raditi korisno u ovom životu, a da u budućem životu budu
 52

krunisani slavom i besmrtnošću. Potrebni su pastiri, verni i marljivi, koji neće laskati Božjem narodu
niti sa njima rđavo postupati, nego će ga hraniti hlebom života, - ljudi koji će u svom svakidašnjem
životu osećati silu Duha Svetoga koji ih preporađa, koji će osećati jaku i spasonosnu ljubav prema
onima za koje oni rade.
Od potpastira će se tražiti da radi taktično, jer će u crkvi naići na ljude slabog razuma, na
gorčinu, zavist i ljubomoru; i on će morati da radi u Hristovom duhu, da bi stvari postavio na njihovo
mesto. On će morati da daje verne opomene, grehe da ukorava, greške da ispravlja i sa katedre i u svom
ličnom radu sa ljudima. Samovoljno srce može da se sablazni u vesti, i sluga Božji da se podvrgne
osudi i pogrešno razume. Neka onda zapamti da je "mudrost odozgo najpre čista, mirna, nežna, puna
milosrđa i dobrih plodova, bez pristrasnosti i licemerja. A plod pravde seje se u miru za one koji mir
traže.'' (Jakov 3,17.18)
Zadatak propovednika evanđelja se sastoji u tome da "otkrije svima šta je udeljivanje tajne od
uvek sakrivene u Bogu, koji je sve stvorio". (Efescima 3,9) Ako neko ulazi u ovu službu sa namerom da
prinese najmanju žrtvu i zadovolji se samo sa propovedanjem, a lični rad prepusti drugima, njegov rad
neće biti ugodan Bogu. Duše za koje je Hristos umro propadaju samo zato što nema dovoljno
organizovanog ličnog rada. A onaj koji je ušao u propovedničku službu i ne misli da radi lično sa
dušama, taj je pogrešio izbor svoga zvanja.
Propovednik mora biti spreman za rad i u vreme i u nevreme, gotov da se prihvati svake prilike i
svakog preimućstva i tako unapredi Božje delo. Biti "gotov u svako vreme" znači biti spreman za date
prilike za službu u domu i u času bogosluženja, kao i u času kad čujemo da ljudi govore o predmetima
religije. Dok biti spreman za rad "u nevreme" znači biti spreman da pored ognjišta, na njivi, na putu, na
pijaci skrenemo misli ljudi, na jedan zgodan način, na velike istine Svetoga pisma, u duhu nežnosti,
ozbiljnosti, ukazujući im na Božje zahteve. Mnoge su, vrlo važne prilike propale samo zato što
propovednici nisu bili spremni za nevreme, misleći da to nije zgodna prilika. Ali ko može biti svestan
veličine i dalekosežnosti u takvoj prilici? Pisano je: Izjutra sej seme svoje, i u veče ne daj da ti ruke
počivaju, jer ti ne znaš šta će uspeti, ovo ili ono, ili će oboje biti jednako dobro.'' (Propovednik 11,6)
Onaj koji seje seme može osećati veliki teret na svom srcu, i s vremena na vreme izgledaće mu kao da
su njegovi napori bez uspeha. Ali ako je on stalno veran, on će doživeti da vidi plodove svoga rada.
Božja reč kaže:" Koji plačući ide kada nosi seme za sejanje, sa pesmom se vraća noseći snopove
svoje.''(Psalam 126,6)
Posećivanje domova. Kad propovednik iznese istinu evanđelja sa katedre, time je njegov rad
tek počeo. Ali on ima da radi lični rad sa dušama. On će morati da posećuje ljude u njihovim
domovima, razgovarajući i moleći se sa njima ozbiljno i u poniznosti. Ima porodica koje se nikad neće
zadobiti Božjom rečju istine ako pristavi njegove milosti ne uđu u njihove domove i ne pokažu im veće
istine i puteve.
Mnogo možemo razumeti iz Hristovog naređenja: "Iziđi na puteve i među plotove, i nateraj koje
nađeš da dođu, da mi se napuni kuća.'' (Luka 14,23) Neka propovednici uče istine u porodicama i neka
se približe onima koje žele da nauče. I dok tako rade sa Bogom, On će ih obući u silu Svetoga Duha.
Preimućstvo je svakog propovednika da može kazati sa apostolom Pavlom:"Jer vam javih celu
Božju volju i ništa od vas ne sakrih... Znate da vam nisam ništa krio od onoga što bi vam moglo biti
korisno i da se nisam ustezao da vam propovedam i da vas poučavam pred narodom i po kućama,
javljajući i Judejcima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našega Isusa Hrista.'' (Dela 20,
27.20.21)
Naš je Spasitelj odlazio od kuće do kuće, isceljivao bolesne i tešio žalosne i hrabrio klonule i
govorio mir onima koji su bili uznemireni. On je uzimao decu u svoje ruke i blagosiljao ih i govorio
reči utehe i nade njihovim poplašenim majkama. Neumornom nežnošću i blagošću, On je znao da
razume svaki jad i nesreću ljudi. On je radio ne za sebe nego za ljude. On je bio sluga svima. Njegovo
je piće i jelo bilo da donese nadu i snagu svima onima se kojima je došao u dodir. I dok su ljudi i žene
slušali istine koje su dolazile sa njegovih usana, potpuno različite od pouka gordih rabinera, u njihovim
 53

se srcima rodila nova nada i nova vera. U njegovom učenju je bilo revnosti, koja je njegove reči uputila
neposredno u srca njegovih slušalaca.
Ja bih rekla mojoj braći koji služe istini i evanđelju: vašim ličnim radom nastojte da se približite
ljudima tamo gde se oni nalaze. Nastojte da se upoznate sa njima. Ovaj se rad ne može završtiti preko
nekog zastupnika. Novac koji se dobija ili pozajmi takođe ne može da svrši ovaj rad. Ali poučavanje u
naukama Svetoga pisma po porodicama – to je rad jednog propovednika evanđelja, a to je rad koji se
mora sjediniti sa propovedanjem. Ako li se izostavi, propovedanje će, u velikoj meri, biti jednostvno
veliki neuspeh.
Oni koji traže istinu osećaće potrebu da im se Božje reči progovore u vreme, jer im i sotona
govori preko svojih iskušenja. Ako u svom radu naiđete na odbijanje, ne mari ništa. Ako vam izgleda
da vaši napori ne donese rodova, nemojte se zato razočarati. Nastavite samo svoj rad, samo budite
oprezni i znajte kad je potrebno da govorite a kad da ćutite. Pazite na duše kao oni koji će dati odgovor.
Pazite se od sotonskih prevara, da vas ne bi odvratio od vaše dužnosti. Ne dajte se da vas teškoće
obeshrabre ili zaplaše. Jakom verom i nepokolebljivim ciljem, pođite ka ovim teškoćama i savladajte ih.
Sejte seme vere rukom koja se ne štedi i ne usteže.
Mnogo zavisi od toga kako se susretnete sa onima koje posećujete. Vi morate prihvatiti ruku
onoga sa kojima se pozdravljate na takva način, da odjednom zadobijete negovo poverenje ili možda
tako hladno da na njega ostavite utisak kao da se malo zanimate za njega.
Mi ne smemo raditi tako kao da će za nas biti poniženje da priđemo siromašnima. Oni su isto
tako dragi u Božjim očima kao i mi, i mi moramo postupati sa njima jedino tako. Naše odevanje mora
biti jednostavno i čisto, tako da kad posetimo siromašne, oni ne misle kako im je vrlo neugodno zbog
razlike koju vide između našeg odevanja i njihovog.. Nama je potrebno da imamo Hristovo sučešće.
Tada jedino možemo naći svoj put koji će nas odvesti do srca svih ljudi.

PASTIRSKE DUŽNOSTI

Pravi pastir će se uvek zanimati za sve potrebe stada. On će ih hraniti, voditi i braniti. On će se
uvek služiti mudrošću i uvek pokazati nežno saučešće prema svima, naročito prema onima koji su u
iskušenjima, kojii su ranjeni i koji očajavaju. "Tako ni Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da
služi, i da da život svoj u otkup za mnoge. " (Matej 20,28) "U istinu, u istinu vam kažem nije sluga veći
oda gospodara svoga, niti je apostol veći od Onoga koji ga je poslao.'' (Jovan 13,16) Hristos je "sam
sebe svukao, uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi, i pokazavši se kao čovek.'' (Filibljanima
2,7) "Dužni smo dakle mi koji smo jači da podnesemo slabosti onih koji su slabi, a ne da sebi
ugađamo. I svaki od vas da ugađa bližnjemu na dobro, za uzdizanje. Jer i Hristos ne ugodi sebi, nego
kao što je pisano:"Ruženja onih koji te ruže padoše na mene.'' (Rimljanima 15,1-3)
Mnogi propovednici nemaju uspeha u svome radu samo zato što ne dolaze u tešnji odnos sa
onima kojim je potrebna pomoć. Sa Biblijom u rucu, on treba nežno i ljubazno da traži one, za koje zna
da imaju smetnji, tako da ume da razume smetnje koje postoje u mislima onih koji počinju da pitaju:
"Šta je istina?'' Propovednik treba da ih uči nežno i smireno, kao đake u školi. Mnogi imaju da napuste
teorije za koje su ranije verovali da su istina. I kad uvide da su bili u zabludi u pogledu biblijskih stvari,
oni onda padaju u sumnju i zabunu. Prema njima je potrebno da se pokaže mnogo saučešća i razumne
pomoći. Njima se mora pažljivo dati uputstvo, za njih da se molimo i sa njima da budemo u molitvi, da
ih čuvamo i pazimo brižno i nežno.
Veliko je preimićstvo biti saradnik Isusa Hrista u spasavanju duša. Hristos je vrlo nežno i sa
mnogo razumevanja i saučešća prilazio ljudima koji su pali u greh u nameri da im pomogne i izvadi iz
propasti i jada greha. Njegovi učenici, koji su učitelji njegove reči, treba prikladno da podržavaju svoj
veliki Primer.
 54

Za nova polja je potrebno mnogo molitava i razboritog rada. Tamo su potrebni ne samo ljudi
koji će imati opipljivo znanje tajne pobožnosti, koji će umeti da zadovolje potrebe ljudi u tim poljima –
oni koji uviđaju potrebu i važnost svoga poziva kao slugu Isusa Hrista, i koji će rado hteti da se prihvate
krsta, o kome ih je On učio kako treba da ga nose.
Od velike je važnosti da se propovednik evanđelja neprekidno kreće među svojim narodom,
tako da se može upoznati sa različitim oblicima ljudskog života, ljudske prirode. On treba da proučava
rad čovekovog uma, tako da može biti u stanju da prilagodi svoju nauku mislima ljudskog razuma,
odnosno svojih slušalaca. Na taj način on će znati da nauči šta znači velika ljubav, koja je u srcima
samo onih ljudi koji prisno pristupaju da prouče i znaju prirodu i potrebe ljudi.

PROUČAVANJE LJUDI SA PORODICAMA

Plan o držanju biblijskih nauka u porodicama je božanskog porekla. Ima mnogo ljudi i žena
koji mogu uzeti udela u ovoj grani dela Božjeg. Tako se mogu razviti veliki saradnici, koji mogu postati
silni Božji ljudi. Ovim je putem Božja reč propovedana hiljadama njih, i tako ljudi dolaze u dodir sa
ljudima raznih narodnosti i jezika. Tako se Biblija unosi u domove ljudi, a njene svete istine oživljavaju
savest. Ljudi su na taj način primorani da čitaju, ispituju i sami prosuđuju, i na taj način se sami
prihvataju odgovornosti da prihvate ili odbace Božje videlo. Bog neće dozvoliti da njegov dragoceni
rad za njega ostane nenagrađen. On će nagraditi uspehom svaki ponizni napor, koji se čini u njegovo
ime.
U svakom novom polju se mora pokazati mnogo strpljenja i mnogo istrajnosti. Nemojte se
razočarati usled malih i slabih uspeha. Obično se malim početkom privodi kraju veliko delo ili veliki
uspesi. Što više učinimo neposredno za svoje bližnje utoliko ćemo više imati uspeha i radosti. Lični
upiliv je velika sila. Čovek ne može da govori ljudima i da ih oduševi ako im ne priđe bliže i sa njima
lično govori. Isus je napustio nebo i sišao u naš svet da bi spasio ljudske duše. Vi se morate približiti
onima s kojima mislite da radite, tako da oni ne samo čuju vaš glas, nego da se s njima rukujete, da od
vas čuju vaša načela, da osete vaše saučešće. Moja braćo u Hristovoj službi, ne mislite da je jedini
posao koji treba da radite i jedini put ili način na koji vi možete da radite za duše, držanje časova.
Najbolji način na koji možete da radite jeste da ljude poučavate. I kad god nađete jednu takvu priliku,
sednite sa nekom porodicom i dajte joj priliku da vam postavljaju pitanja. Tada im odgovarajte
strpljivo, ponizno. Nastavite ovaj rad u vezi sa vašim javnim radom. Manje propovedajte a više
poučavajte time što ćete im davati biblijske časove i sa njima se zajedno moliti, bilo to u porodici ili u
manjim grupama.
Ja bih kazala svima onima koji rade sa Hristom: Gde god vam se ukaže prilika da dođete u vezu
sa ljudima, nastojte da tu priliku poboljšate. Uzmite svoju Bibliju i iznesite im njezine velike istine. Vaš
uspeh neće mnogo da zavisi od vašeg znanja i onoga što ste ranije postigli, koliko od vaše sposobnosti
da se približite srcima ljudi. Nastojte da budete društveni i što više se ljudima približite, vi možete
skrenuti tok njihovih misli sa rđavih puteva bolje nego da ste im držali jaku propoved. Iznosite Hrista u
porodici, ili pored ogništa, ili u manjim grupama po kućama, mnogo će vam više doneti uspeha, nego
da ste održali jaku propoved na otvorenom polju, ili u toku kretanja sveta, pa čak i u crkvama ili
dvoranama.
Svi oni koji rade ovaj lični rad moraju da se čuvaju da ne postanu mahanični u svom načinu
rada, kao što mogu biti oni koji propovedaju. Oni moraju neporestano da se uče. Oni moraju biti svesni
potrebe da moraju postići više sposobnosti, da budu ljudi silni u svetim Pismima. Oni treba da stvore
naviku umne radinosti, osobito da se mole i marljivo proučavaju Sveto pismo.
 55

VREDNOST LIČNIH NAPORA

Oni koji su postilgli velike uspehe u spasvanju duša bili su to ljudi i žene, koji se nisu hvalili
zbog svoje sposobnosti, već koji su u poniznosti i veri tražili pomoć za one koji su živeli oko njih.
Ovako je radio Isus. On je došao vrlo blizu onih kojima je želeo da pomogne. Koliko je puta On davao
svoje lekcije, katkada vrlo maloj grupi ljudi oko sebe, i koji je god tuda prošao, zastao je, dok se nije
stvorilo mnoštvo, koje je sa divljenjem i čuđenjem slušalo reči Učitelja poslatog sa neba.
Žena iz Samarije. Hristos nije nikad čekao da se skupi veliko mnoštvo sveta. Neke od velikih
istina koje je On izgovorio behu izgovorene pojedinim ličnostima. Čujte njegove reči koje je nasamo
izgovorio ženi iz Samarije. On sedi pored Jakovljeva izvora i u tom času je došla Samarićanka. Na
njeno iznenađenje on je od nje zatražio malu uslugu:"Daj mi da pijem". On je želeo jedan hladan
gutljaj, ali je želeo da nađe nov put, kako bi se približio ovoj žednoj duši, da joj da vodu života.
"Kako ti", rekla je žena, "Jevrejin, išteš od mene, žene Samarjanke, da ti dam da piješ? – jer se
Judeji ne mešahu sa Samarjanima.'' (Jovan 4,7-9)
Isus joj je odgovorio:"Da ti znaš dar Božji i ko je taj ko ti govori: Daj mi da pijem, ti bi sama
iskala od njega da ti da da piješ, i on bi ti dao vode žive... Svako koji pije od ove vode, opeć će
ožedneti, a ko pije od vode koju ću mu ja dati, neće nikad ožedneti, nego voda koju ću mu ja dati, biće u
njemu izvor vode koja teče u život večni.'' ( Jovan 4,10.13.14)
Koliko je zanimanje Isus pokazao za ovu jednu ženu! Kako su ozbiljne i silne bile njegove reči!
One su silno pokrenule srce ove duše, koja je zaboravila na svoje posuđe, pojurila u grad i kazala
svojim susedima:"Hodite da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila. Da nije to Hristos.'' (Stih
30.)
Mnogi su onda napustili svoje poslove i pošli prema Jakovljevom izvoru da vide tog čudnovatog
stranca. Oni su mu uputili razna pitanja i primili razjašnjenje mnogih nepoznatih stvari. Oni su ličili na
ljude koji idu za tragom zračka dok ne dođu do prave svetlosti dana.
Rezultat Hristovog rada pored Jakovljevog izvora, gde je sedeo gladan i žedan bio je
dalekosežan u svome blagoslovu. Duša kojoj je on hteo da pomogne bila je oruđe pomoću kojega je On
hteo da privuče k sebi druge duše. Ovo je način na koji se od vajkada delo Božje obavljalo na zemlji.
Neka svetli vaše videlo, i druge lampe će se od njega zapaliti.
Božje sluge treba da stoje kao stražari, spremni da služe u bilo kom trenutku. Moja braćo, pred
vama će se otvoriti prilike od časa do časa da služite Bogu. Ove prilike stalno dolaze i odlaze. Budite
svagda spremni da se koristite tim prilikama. Prilika koja će vam se dati da nekoj gladnoj duši javite
Reči života možda se više nikada neće ponoviti. Zato neka se niko ne moli:"Molim ti se da me izvineš.''
Ne propuštajte priliku da javite drugima blago Hristovo; jer jedna zanemarena prilika možda se više
nikad neće povratiti.

PODELE RADA

Jedna vrlo ozbiljna i neočekivana smetnja uspehu istine može da se nađe u našim mesnim
crkavama. Kad se poduzmu napori da se naše verovanje objavi nevernicima, naši članovi stoje daleko
nazad, kao oni koji se malo zanimaju za to , dok sav teret mora propovednik sam da nosi. Usled toga je
i napor i najboljeg našeg propovednika, u mnogo slučajeva doneo vrlo malo koristi. On može da iznese
najbolje propovedi, da iznese ljudima ono što je najviše potrebno, pa ipak se nijedna duša ne može
prineti Hristu kao snop žetve.
Kad se radi u nekom mestu gde već ima nekoga od naših vernih, propovednik treba da radi ne
toliko da pridobije nove vernike, koliko će mu biti potrebno da uvežba naše vernike da mu mogu
pomoći. Neka on radi sa njima pojedinačno, neka nastoji da ih duhovno oživi i oni sami steknu dublja
 56

iskustva i tako se nauče da rade za druge. I kad budu znali da propovednik od njih želi njihovu potporu i
njihove molitve i saradnju, onda će kudikamo veći uspesi da prate njegove napore.
Ništa se trajno ne može postići za naše mesne crkve u raznim mestima ako se one ne osveste da
i na njima leže velike odgovornosti. Svaki član Hristovog tela treba da je svestan, da je njegovo lično
spasenje zavisno od njegovih ličnih napora. Duše se ne mogu spasiti bez truda i napora. Propovednik
sam ne može da spasi duše. On može jedino biti posrednik preko koga Bog želi da da svetlost ljudima.
A kad se svetlost da ljudima, ostvaljeno je ljudima da prihvate i cene tu svetlost i da je drugima otkriju,
da i njih obasja. "Svedočanstva za crkvu", sv. II str.121.
Priprema pomagača u crkvi. Propovednik ne sme da misli da je njegova dužnost da sam radi, da
sam propoveda i da se sam moli; naprotiv, on treba da spremi pomoćnike u mesnoj crkvi. Neka se razni
ljudi u jednoj mesnoj crkvi spreme da naizmenično vrše sve dužnosti u mesnoj crkvi, kao i da daju
biblijske časove. Jer ako oni rade na ovaj način, onda će oni dobro upotrebiti darove koje su primili od
Boga, a u isto vreme će se uvežbati da rade kao spremni radnici.
"U nekim slučajevima propovednik zauzima položaj sličan onome nadzorniku jedne radne grupe
ili kapetanu lađe koji upravlja svim mornarima. Od njih se traži da nadgledaju rad ljudi nad kojima su
postavljeni, da ga rade marljivo i vredno, a da oni samo u slučajevima neophodnosti priskoče poslu i u
nekim detaljima pomognu.
"Vlasnik jednog mlina našao je jednom prilikom nadzornika kako radi u nekoj jami za točak,
vršeći, dakle, neke sitne opravke, a oko njega su stajali ljudi, radnici i posmatali rad. Kad je domaćin
čuo u čemu je stvar, a da se ne bi učinila kome nepravada, pozvao je nadzornika u svoju kancelariju i
predao mu otpusnicu sa punom platom za taj mesesc. Začuđen, nadzornik je zatražio razjašnjenje.
Vlasnik mu je odgovorio:'Ja sam vas postavio na ovom poslu sa ciljem da onih šest ljudi nadzirete u
radu. Ali ja sam našao ovu šestoricu da ne rade, a vi ste radili njihov posao. Taj posao je mogao da
uradi ma koji od one šetorice. Ja nisam u stanju da platim rad za sedmoricu samo vama lično i da iz
toga učim onu šestoricu kako treba da sede besposleni.'
"Ovaj se primer može uzeti kao zgodna slika u mnogim slučajevima, i ako ne u svakom
pojedinom slučaju. Ali mnogi propovednici nemaju uspeha samo zato što ne znaju ili neće da pokušaju
da sve članove mesne crkve stave u rad u raznim granama crkve. Kad bi propovednici obratili više
pažnje stvari nadzora i upućivanja članova zajednice u što aktivniji rad, oni bi imali mnogo više uspeha,
imali više vremena za proučavanje i religiozne posete, a time izbegli mnoge nepotrebne uzroke
nesuglasica.''
Neki će, opet, u toku svojih iskustava imati pogrešaka, ali njima se može pokazati kako će imati
više uspeha i više radosti. Na taj način bi propovednik mogao da spremi ljude i žene da mogu
samostalno da rade i nose odgovornosti u poslu, za koji je potrebno mnogo spremnih radnika. Nama su
potrebni ljudi koji se mogu primiti odgovornosti; a najbolji put da oni dođu do bogatih iskustava, koja
su njima lično potrebna, jeste da se oni uvedu u rad i srcem i umom.
Spasen naporima koje je učinio za drugog. Mesna crkva koja radi je crkva koja raste. Članovi
nađu svagda pomoći ako rade na tome da drugima pomognu. Čitala sam o nekom čoveku, koji je jedne
zime putovao po hladnom vremenu i snegu, koga je jaka zima savladala i skoro htela ostaviti na putu da
umre. Izgledalo je skoro da će i umreti, jer je osećao da ga poslednja snaga napušta. I dok je poslednje
svoje snage upotrebio da se još koji korak krene, on je čuo kako neko daleko od njega zapomaže i viče
za pomoć. U tom času se njegovo sučešće probudilo i on se rešio da upotrebi poslednju snagu i
paćeniku pomogne. Protrljao je svoje zamrzle udove, i polako se dovukao do promrzlog čoveka i počeo
da ga tare. I dok je radio i masirao toga nesrećnika, uspeo je da ga povrati u život. Ali kako nesrećnik
nije mogao da stane na svoje noge, on je pokušao da ga nosi kroz oluju i sneg.
I kad je svoga saputnika – nesrećnika doveo u jedno sigurno sklonište, on je tek onda video da je
spasavajući drugoga u stvari spasio samoga sebe. Njegovi iskreni napori da pomogne drugome zagrejali
su njegove mišiće i prouzrokovali strujanje krvi u njegovim žilama i tako oživeo samog sebe.
Ta se lekcija mora dati svakom članu, da u nastojanju da se drugome pomogne čovek sam sebi
čini pomoć, bilo to primerom ili rečju, ali uvek imajući na umu da će svojim svežim hrišćanskim
 57

iskustvom oni postići najbolje uspehe. Neka svi oni koji očajavaju i koji su skloni da misle, da je put
prema večnom životu težak i nezgodan, pođu da drugima pomognu, jer će takvim naporima, zajedno sa
molitvama za više svetlosti, činiti da će se i njihova srca omekšati i zagrejati živim uplivom Božje
milosti, tako da će njihovi osećaji biti zapaljeni božanskom silom. I tada će njihov hrišćanski život biti
mnogo više stvarnost, sa mnogo više ozbiljnosti i molitve.
Ne zaboravimo da smo mi putnici i došljaci na ovoj zemlji, koji tražimo bolju zemlju i to
nebesku. Oni koji su se sjedinili sa Gospodom u zavetu službe nalaze se pod svečanom obavezom da sa
njim sarađuju u delu spasavanja duša.
Neka članovi naših mesnih crkava u toku jedne sedmice rade verno svoj posao, a u subotu
pričaju svoja iskustva. Takvi verski sastanci će biti kao hrana data na obrok, koja će svima doneti nove
snage i svežine u njihovom hrišćanskom iskustvu. I kad Božji narod uvidi da je dužan da radi kao
njegov Gospod što je radio na tome da se duše obrate i spasu, tada će i njihova iskustva u subotu biti
puna sile i duha. Sa velikom radošću oni će svedočiti o dragocenim iskustvima koja su stekli u radu za
mnoge.
Crkva je sveti zalog. Kada se Hristos vazneo na nebo, On je ostavio svoju Crkvu i svoje brige
poverio svojim sledbenicima. Zato se i rad Crkve ne sme prepustiti samom propovedniku ili samo
nekolicini ljudi. Svaki član njegove Crkve treba da je svestan činjenice, da je ušao u sveti zavet sa
Gospodom, da sa najboljim snagama i naporima radi za njegovo delo u svim prilikama i pod svim
okolnostima. Svaki bi trebalo da uzme udela u radu u Božjem delu i da ponese jedan deo zajednočkog
tereta. Kad bi svi članovi mesnih crkava osetili lično svoju odgovornost, onda bi se u duhovnom
pogledu postigli veliki uspesi. Ozbiljan teret odgovornosti vodio bi ih da traže Boga često za pomoć i
milost.
Stvarni karakter Crkve se meri ne po onome što ona ispoveda, nego po imenu koje je za nju
ispisano u knjizi života, po onome što ona čini za svojeg velikog Učitelja kao i po broju radinih i
istrajnih radnika Lični i nesebični napori će učiniti mnogo više za delo Hristovo, nego što bi se učinilo
držanjem dobrih propovedi ili čitanjem Vjeruju.
Neka propovednici uče članove mesnih crkava da ako hoće da rastu duhovno, oni moraju da
nose teret koji je na njih stavio njihov Gospod – teret da dovedu duše u istinu. Ali one koji ne
ispunjavaju svoju dužnost treba posetiti, sa njima se moliti i za njih raditi. Nemojte ljude naučiti da od
vas zavise, već ih učite da znaju sami da govore za istinu onima koji oko njih žive. Radeći tako, oni će
dobiti pomoć od anđela i steći iskustvo, koje će ojačati njihovu veru i povezati ih sa Bogom.

PROPOVEDNIKOVA SUPRUGA

U ranijim godinama su propovedničke supruge morale da izdrže velike oskudice i strašna

progonstva. Kada su njihovi supruzi stavljeni u zatvore, a mnogo puta i ubijani, ove plemenite i
požrtvovne žene su takođe stradale sa njima. Zato će njihova plata biti jednaka plati njihovih supruga.
Misionarske žene Bordman i Cadson su stradale zajedno sa svojim supruzima za istinu ove reči, samo
da bi pomogle svojim supruzima da prosvetle zajedno one koji su živeli u tami greha i da im otkriju
tajnu Božje svete reči. Njihov je život bio stalno u opasnosti. Ali spasiti duše od greha bio je njihov
jedini i najviši cilj, za koji su bile spremne rado da se žrtvuju . . .
Ako supruga jednog propovednika ide zajedno sa njim na njegovom propovedničkom
putovanju, ona ne sme ići sa njim radi svoje lične zabave ili promene, nego da radi sa njime zajedno i
da mu pomogne. Ona se treba podjednako iskreno zanimati u pogledu dobra koje zajednički treba da
postignu. Ona treba biti voljna da prati svoga supruga, ako joj njeni domaći poslovi dopuštaju, i ona mu
treba pomoći u njegovim naporima. Sa blagošću i poniznošću i plemenitim samopuzdanjem, ona treba
da ima vodeći uticaj na misli ljudi koji oko nje žive, noseći svoj krst i uzimajući udela i tereta kod
 58

religiozih sastanaka, u porodičnom krugu i razgovoru pored ognjišta. Ljudi ovo očekuju, i oni na to
imaju pravo. Ako se ova očekivanja ne shvate kako treba, upliv njenog supruga se za pola ruši.
Supruga jednog propovednika može mnogo da učini, samo ako ona to želi. Ako je ona ispunjena
duhom požrtvovnosti i ima ljubavi prema dušama, ona može skoro isti rad da svrši u zajednici sa
svojim suprugom. Sestra – saradnica u delu istine može najbolje da razume neke slučajeve i da im se
bolje i nežnije približi, naročito među sestrama, nego njezin suprug.
Na supruzi jednog propovednika leži odgovornost, koje se ona teško može osloboditi. Bog će i
od nje tražiti talenat koji joj je dao, i to sa interesom. Ona treba da radi revnosno, verno i zajedno sa
svojim suprugom, da spasu duše koje umiru u grehu i u zlu. Ona nikada ne treba da traži da se
zadovolje njezine vlastite želje i namere, ili da pokaže nedostatak zanimanja za rad svoga supruga –
propovednika, ili da se oseća kao da ona nije za takav rad. Sva ova prirodna osećanja ona treba da
pobedi. Ona treba da ima svoj nepomični cilj u životu i da nastoji da ga ostvari sa uspehom. Ali šta da
kažemo ako se ovo sudara sa prirodnim sklonostima, zadovoljstvom ili ukusom! Sve se ovo mora
ozbiljno i pažljivo žrtvovati, da bi mogli da činimo dobro i da spasimo duše koje stradaju u tami i
gresima.
Supruge propovednika treba da žive svetim životom, da su žene molitve. Ali neke bi volele da
žive životom bez krsta, životom koji ne traži samoodricanje i požrtvovnost i naprezanje. Mesto da stoji
plemenito za svoju svetu stvar, da se u svemu oslanjaju na Boga za snagu i da nose svoje lične
odgovornosti, mnoge su od njih ostale zavisne od drugih i od drugih tražile svoje duhovne snage. Ali
ako se one sa punim poverenjem oslone na Boga i sve svoje naklonosti i osećaje upute Hristu, tražeći
od njega svoj duhovni život, koji je čokot, koliko bi dobra one mogle da učine i kakvu bi pomoć mogle
drugima da pruže i koliko bi pomoći mogle dati svojim supruzima , - i kakva bi tek njihova plata bila u
onaj dan! Dobro, dobri i verni slugo", palo bi u onaj dan na njihove uši. Reči: "Uđi u radost gospodara
svojega", bio bi odgovor na njihova stradanja, patnje i nevolje, koje su imali u radu na spasenju
drgocenih ljudskih duša.
Ako oženjeni ljudi odlaze na rad a kod kuće ostavljaju svoje supruge da se brinu o deci, supruga
i majka ima da radi isto tako veliki deo dužnosti kao suprug i otac. I dok se suprug bavi u misionskom
polju, supruga je misionar kod kuće, čije su brige i tereti katkada veći od njezinog supruga i oca.
Materin posao je svečan i važan – a to je da uobliči razum i izgradi karakter svoje dece, da ih pripremi
za koristan rad na ovome svetu i da ih pripremi za večni život.
Otac, radeći u misionarskom polju, može da primi priznanje ljudi, dok njegova supruga možda
to nikad neće dobiti. Ali ako ona radi sa dubokim interesom u svojoj kući, starajući se da formira
karakter svoje dece po ugledu na Hrista, anđeo koji beleži napisaće da je ona najveći misionar u svetu.
Supruga jednog prpovednika može da bude od velike pomoći svome suprugu ako nastoji da mu
olakša teret i ako nastoji da ostane u ljubavi Božjoj. Ona može da propoveda Božju reč u svome domu.
Ona može da održava štedljivo i čisto svoj dom. Zajedno sa svojim suprugom, ona može da uči decu da
budu štedljiva i da znaju da ograniče svoje prohteve i potrebe.

PROPOVEDNIK U SVOME DOMU

Bog želi da onaj koji uči istinu Biblije u svom domu bude primer istine koje on uči, koje
propoveda. Njegov život ima mnogo većeg upliva od onoga što on govori. Pobožnost u svakidašnjem
životu daće silu javnom svedočanstvu. Strpljenje, postojanost i ljubav učiniće silan upliv na srca, koje
ni najbolje propovedi neće moći da postignu.
Propovednikove dužnosti su svuda oko njega, blizu i daleko. Ali njegova prva dužnost je
dužnost prema njegovoj deci. On ne sme biti toliko zauzet spoljnim dužnostima, da svojoj deci ne da
savete i uputstva, koji su im potrebni. On može da gleda na svoje porodične dužnosti kao na nešto
sporedno. Ali u stvari porodične dužnosti su od osnovne važnosti za sreću pojedinaca i društva. U
 59

velikoj je meri sreća ljudi i žena i uspeh crkve zavisan od domaćeg upliva. Večna dobra su u pitanju ako
se svakodnevne dužnosti obavljaju kako treba. Svetu nije potrebno mnogo velikih umova, koliko dobrih
ljudi, koji će biti blagoslov svojim domovima.
Ništa na može da se uzme kao izvinjenje za jednog propovednika ako on zaboravlja manje
dužnosti, u manjem krugu, zato što mora da obavlja veće dužnosti, u širem krugu. Duhovni interesi
njegovog doma su na prvom mestu. U dan konačnog suda Bog će od propovednika tražiti odgovor za
rad koji je učinio za one koje je sa odgovornošću doneo na ovaj svet. Velika borba koju je on učinio
prema onima napolju ne mogu prevazići važnost dužnosti i odgovornosti pred Bogom za brigu prema
svojoj deci.
U porodici jednog propovednika treba da postojij jedinstvo, koje će propovedati silne propovedi
o praktičnoj pobožnosti. I kad propovednik i njegova supruga verno ispune svoje dužnosti u domu,
ograničavajući, popravljajući, savetujući, vodeći svoje domaće, oni će time osposobiti sami sebe za
dužnosti u Crkvi, postajući na taj način sredstva u Božjim rukama za izvršenje Božje volje i izvan
doma. Članovi porodice na ovom svetu postaju članovi porodice gore, na nebesima, a u isto vreme
postaju sila dobra za dobro, radeći na tome da se njihov upliv proširi izvan kruga njihovog doma.
S druge strane, propovednik koji dozvoljava da njegova deca rastu samovoljna i neposlušna,
naći će da će njegov upliv sa katedre biti pobijen životom njegove dece. Onaj koji nije u stanju da
kontroliše članove svoga doma, ne može potpuno uspešno da služi svojoj crkvi niti da je sačuva od
nevolja i otpada.
Vladanje u domu. Postoji velika opasnost da se manjim stvarima ne pridaje ozbiljna važnost.
Propovednik ne sme da zaboravi da je dužan da govori nežno i ohrabrujuće u svome domu. Moj brate
propovedniče, da li ti u svome domu pokazujeđ grubost, neljubanost i neučtivost? Ako je to tako, onda
je tvoje priznavanje vere; ma kako visoko bilo, jednostavno prestupanje zapovesti. Ma kako revno
drugima propovedao, ali ako ti ne pokažeš Hristove ljubavi u tvom domu, znaj da nećeš postići željeni
cilj. Nemoj misliti da čovek koji silazi sa svetog mesta propovedaonice i hoće da se šali ili bude
neozbiljan, u isto vreme može da bude Hristov propovednik! Ljubav Božja nije u njemu. Njegovo srce
je ispunjeno samoljubljem, samoživljenjem i on time može pokazati da ne ceni svete stvari. Hristos nije
sa njime i on nije u skladu sa svečanom vešću, koja se daje našem vremenu.
Propovednička deca su u nekim slučajevima najzanemarenija deca u svetu i to samo zato što je
njihov otac najmanje sa njima, tako da su ona prepuštena samoj sebi da traže zadovoljstva i zanimanja.
Ako jedan propovednik ima decu u svojoj porodici, on ne sme da ih prepusti samo brizi njihove majke.
To je suviše težak teret za nju samu. Otac u domu mora biti prijatelj i drug svima. On treba da napregne
sve svoje snage da ih sačuva od zlog upliva i rđavog društva i da nastoji da im da kakvo korisno
zanimanje Možda će majci biti teško da pokaže dovoljno samokontrole. Ako suprug to primeti, on
treba da primi na sebe jedan deo tereta, čineći sve što je u njegovoj sili da svoju decu povede Bogu.
Neka propovednikova supruga koja ima decu zapamti, da ona ima u svome domu jedno široko
misionsko polje, u kome treba da radi neumorno i sa mnogo elana i revnosti, znajući da će rezultati
njezinog napora trajati kroz svu večnost. Nisu li duše njezine dece isto tako drage kao i duše
neznabožaca? Zato neka ona radi sa ljubavlju i revnošću. Ona je odgovorna da svetu pokaže silu i
preimućstvo svoje religije. Ona se mora rukovoditi načelima, a ne osećanjima, i u radu treba da je
svesna da joj je Bog pomoćnik. Ona ne sme dozvoliti da je išta odvoji od njene dužnosti, njene misije.
Upliv majke koja je u vezi sa Hristom je od neprocenjive vrednosti. Njena služba ljubavi čini
njezin dom Vetilj Gospodnji (dom Gospodnji). Hristos radi sa njom, i On vodu života preobražava u
vino nebesko. Njezina deca će rasti tako da joj budu blagoslov i čast u ovom životu pa i u onome koji
dolazi.

"PASI JAGANJCE MOJE"

 60

Nalog koji je Hristos dao Petru neposredno pred svoje vaznesenje glasi:"Pasi jaganjce moje!''
(Jovan 21,15) Ovaj se nalog odnosi na svakog propovednika. Kad je Hristos rekao svojim
učenicima:"Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im, jer je takvih carstvo nebesko", (Marko
10,14), On je ovo rekao svojim učenicima svih vremena.
Vrlo mnogo je izgubljeno za stvar istine zbog nedostatka pažnje za duhovne potrebe omladine.
Propovednici evanđelja treba da stvore srdačno poznanstvo sa omladinom svih svojih mesnih crkava.
Mnogi su bez volje da ovo čine, ali je njihova zlovolja greh u očima neba. Ima mnogo mladića i
devojaka u našim redovima kojima nije nepoznata naša vera, ali čija srca nisu nikad dirnuta silom
božanske milosti. Kako možemo mi, koji kažemo da smo sluge Božje, svakoga dana prolaziti tako
ravnodušno prema njihovim potrebama? Ako oni budu pomrli u svojim gresima, njihova krv će se
tražiti iz ruku Božjih stražara, koji nisu marili da opominju ove jadnike.
Zašto mi ne bismo gledali na rad sa omladinom u našim redovima kao na misionarski rad
prvoga reda? Ali ovaj rad zahteva vrlo obazriv postupak, duboku pažnju i ozbiljne molitve za nebesku
mudrost. Omladina je predmet naročitih sotonskih napadaja; ali nežnost, ljubaznost i saučešće, koje
teku iz srca koje je ispunjeno Hristovom ljubavlju, mogu zadobiti njihovo poverenje i naklonost i
spasiti ih od zamki neprijatelja.
Omladini je potrebno više od obične pažnje, više od obične reči ohrabrenja. Za njih je potrebno
uložiti rad pun brige, molitve i ozbiljnosti. Samo onaj čije je srce ispunjeno ljubavlju i saučešćem može
da dopre do omladine koja je prividno nemarna i ravnodušna. Ali se svakome omladincu ne može
pomoći na isti način. Bog postupa sa svakim prema njegovim ćudima i karakteru, a mi moramo s
Bogom sarađivati. Obično oni pored kojih mi prolazimo ravnodušno, jer o njima sudimo prema
spoljašnim utiscima, imaju u sebi najbolji materijal za rad propovednika, čiji će se rad svakako isplatiti
ako se na vreme poduzme. Mora se uložiti više pažnje i ozbiljnosti proučavanja problema kako da se
omladini pristupi i kako da se sa njom radi, više da se pošalju ozbiljne, tople molitve za mudrost sa
neba, da bismo mogli raditi sa umom ljudskih stvorenja.
Propovedanje za decu. Neka se u svakoj zgodnoj prilici iznese deci istorija Hristove ljubavi.
Neka se u svakoj propovedi ostavi mali ugao, malo mesta za njihovo dobro. Sluga Hristov može od
male dece načiniti trajne svoje prijatelje. Zato neka on ne gubi priliku da im pomogne da postanu
razumna u pogledu znanja Svetog pisma. Ovo će učiniti mnogo više nego što mi uviđamo da zatvori
puteve sotonskim prevarama. Ako se deca iz rana upoznaju sa istinama Božje reči, onda će se time
sazidati zid protiv sotonskih bezbožnosti i deca će biti u stanu da dočekaju neprijatelja rečima:"Pisano
je!''
Oni koji daju uputstva deci i omladini treba da izbegavaju zamarajuće primedbe. Kratki govori,
jasni i razgovetni, stvoriće prijatne utiske. Ako se ima mnogo šta reći, skratite to i često ponavljajte.
Nekoliko interesantinih primedbi, s vremena na vreme, biće od mnogo veće koristi, nego da se celo
uputstvo da odjednom. Dugi govori zamaraju um omladine. Suviše dugi govori dovešće ih do toga da
počnu da omalovažavaju uputstva, kao što suviše jedenje pretovari želudac i oslabi apetit i dovodi do
gađenja prema hrani. Naša uputstva koja dajemo crkvama, naročito omladini, treba da budu tačka za
tačkom, pravilo po pravilo, malo ovde malo onde. Deca se moraju voditi prema nebu, ne grubo i brzo,
nego nežno i postepeno..
Ući u osećanja omladine. Mi treba da nastojimo da uđemo u osećanja omladine, da uzmemo
udela i pokažemo razumevanja za njihove radosti i njihove žalosti, njihove borbe i njihove uspehe i
pobede. Isus nije ostao na nebu, daleko od patnji i stradanja grešnika. On je sišao u ovaj svet, da bi se
upoznao sa slabostima, patnjama i iskušenjima pale rase. On je došao do nas tamo gde smo se mi našli,
duboko u grehu, da bi nas mogao podići. U našem radu za omladinu mi joj se moramo približiti tamo
gde se ona nalazi, - ako želimo da joj pomognemo. Kad mlade učenike savladaju iskušenja, neka stariji
u iskustvima ne postupaju prema njima grubo niti da njihove napore i trud gledaju sa
omalovažavanjem. Sećajte se da ste i vi mnogo puta pokazali vrlo malo snage da se borite protiv sile
nečastivoga. Budite strpljivi prema ovim malima kao prema jaganjcima stada, kao što biste i vi žeželi
da se postupa prema vama. Bog nas je tako načinio da čak i najjači osećaju potrebu za pomoć. A koliko
 61

li više deca osećaju tu potrebu! Čak i jedan pogled sa dobrotom i saučešćem će ojačati i ohrabriti onoga
koji se iskušava.
Isus poziva svakoga koji luta:"Sine moj, daj mi srce svoje.'' (Priče 23,26) "Vratite se, sinovi
odmetnici, i ja ću isceliti odmete vaše!'' (Jeremija 3,22) Omladina nemože stvarno biti srećna bez
Hristove ljubavi. On čeka nežno i toplo da čuje priznanje onoga koji je zalutao i da prihvati njegovo
priznanje. On očekuje od svakoga da mu zahvali za povratak, kao što mati čeka na nežan osmeh svoga
deteta. Veliki Bog nas uči da ga zovemo Ocem. On bi hteo da razumemo da njegovo srce bije nežno i
toplo u svim slučajevima naših iskušenja i nevolja. "Kako otac žali sinove, tako Gospod želi one koji
ga se boje.'' (Psalam 103,13) Mati bi ubrzo zaboravila svoje dete, ali Bog nikad neće zaboraviti one koji
se njemu polažu u ruke i brigovodstvo.
Omladina da uzme udela u radu mesnih crkava. Kad omladina preda svoje srce Bogu, time naša
odgovornost i dužnost prema njoj ne prestaju. Oni moraju biti zainteresovani za Božje delo i sami doći
do uverenja da Bog od nje očekuje da čini nešto da se njegovo delo usavrši. Nije dovojno samo joj
prikazati koliko bi trebalo učiniti, kako bi omladina trebala uzeti udela u delu. Ona treba da primi
uputstva kako sama može da radi za svog Gospoda. Oni se moraju vaspitati, uvežbati, disciplinovati po
najboljim metodama u cilju da spasu duše za Hrista. Učite ih da pokušaju da na miran, skroman način
pomognu svojim drugovima. Neka se razne grane misionarskog rada iznesu omladini, i onda joj se daju
uputstva i pomoć. Tako će naša omladina da radi za Boga.
Nemojte uobražavati da ćete uspeti da stvorite interes kod omladine time što ćete ići na
misionarski sastanak ili što ćete joj održati dugu propoved. Stvarajte načine kako ćeete u stvari stvoriti
zanimanje kod nje. Od sedmice do sedmice omladina treba da donosi svoje izveštaje, iz kojih će se
videti njezini napori u delu za njezinog Spasitelja i kakav su uspeh postigli. Ako su misionarski sastanci
onda je prilika da se na njima iznesu ovakvi izveštaji, oni nikad neće biti dosasni, zamarajući i mrtvi.
Takvi će izveštaji biti zanimljivi i retko će ko od omladine izostati.
Omladinski darovi, dobro organizovani i dobro izvežbani, potrebni su u našim mesnim crkvama.
Omladina će moći učiniti nešto snagama koje ona ima na preteku. Ako se njezine prebogate snage
iskoriste na pravi način i upute pravcem koji joj je Gospod pokazao, onda će se omladina njima moći
koristiti tako da joj te sile ne budu od štete po njezino duhovno dobro niti će biti štetno za one sa kojima
ona dolazi u dodir.
Neka se srce vaspitača omladine poveže sa srcem onih kojji su pod njegovom odgovornošću.
Neka on zapamti da je omladina pod pritiskom velikih i opasnih iskušenja. Mi zaboravljamo da
uzmemo u obzir nasledne osobine omladine i kako često puta iskušenja dolaze baš preko tih naslednih
osobina.
Brižljivo staranje potpastira za jaganjce njegovih ovaca lepo je prikazano slikom koju sam
videla o Dobrom pastiru. Pastir je pred ovcama, dok ovce idu za njim. U njegovom naručju je nemoćno
jagnje, a pored ide ovca- mati. Isaija kaže o Hristovom radu: "Kao pastir pašće stado svoje; u naručje
svoje sabraće jaganjce i u nedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.'' (Is, 40,11.) Jaganjcima je
potrebno nešto više od obične hrane. Njima je potrebna zaštita, nežno brigovodstvo i staranje. Ako
jedno zaluta za njim se mora poći i tražiti. Divna je to slika, koja pokazuje ljubav i nežno staranje koje
potpastir stada Hristova mora imati prema svojima, koji su mu povereni da ih pazi i da ih čuva.
Moja braćo u Hristovoj službi, otvorite svoja vrata omladini koja se izlaže napastima iskušenja.
Priđite im bliže svojim ličnim radom. Zlo je traži i mami sa svih strana. Nastojte da ih zainteresujete za
ono što će joj dati pomoći da živi jednim višim i lepšim životom. Nemojte se udaljavati od omladine.
Dovedite je do svoga ognjišta i pozovite je da sa vama uzme udela u vašim porodičnim bogosluženjima.
Zapamtimo Božje zahteve koje On ima prema nama, da učinimo ljudima put prema nebu svetlijim i
privlačnijim.
Mi treba da vaspitavamo našu omladinu da bi i ona mogla da pomogne i drugoj omladini. I kad
naša omladina nastoji da pomogne drugoj omladini, ona će steći iskustva, koja će je načiniti da bude
vredan saradnik u jednom širem smislu. Hiljadama srca se može pristupiti na jedan vrlo jednostavan
način. Vrlo često i najjači umovi sveta, za koje se misli da su najdarovitiji ljudi ili žene, na koje se gleda
 62

sa poštovanjem i divljenjem, dođu pod osvežavajući upliv jednostavnih reči onih koji ljube Boga . . .
Istinite i poštene reči Božjeg sina ili ćerke, izgovorene na jednostavan način, otvoriće srca koja su za
dugo vremena bila zatvorena.
Timotije je znao Sveto pismo još od svoga detinjstva. To znanje mu je bilo sigurnost od napasti
zla koje ga je okruživalo i od iskušenja da mesto dužnosti izabere zadovoljstvo i priznanje sveta.
Ovakvu sigurnost potrebuju sva Božja deca. To treba da je dužnost i roditelja i dece kao i Božjih
poslanika, da deca dobiju duboko obrazovanje i upoznavanje sa Božjom reči.

MOLITVE ZA BOLESNE

Osnovna bitnost evanđelja je popravljanje i obnovljenje. Zato Spasitelj želi da njegove sluge
pozovu bolesne, očajne i ucveljene da prihvate njegovu snagu. Božje sluge su sprovodnici njegove
milosti, preko kojih On želi da pokaže svoju moć. Njegova je dužnost da bolesnimaa i onima koji
stradaju pokaže Hrista i da ih ponese sa rukama vere do njihovog Spasitelja. Oni treba da žive blizu
njega i da u svom životu otkriju jasno njegovu spasonosnu istinu, tako da On može da ih upotrebi kao
sredstvo da preko njih blagoslovi one kojima je potrebna telesna i duhovna pomoć.
Naše je preimućstvo da se molimo da bolesnima i da im pomognemo da se uhvate za uže vere.
Anđeli Božji su blizu onih koji na taj način služe napaćenom čovečanstvu. Posvećeni poslanici Hristovi,
koji u času poziva od strane bolesnih, nastoje da njihovu pažnju privuku na stvarnosti neba, u tom času
vrše posao koji će trajati kroz svu večnost. I kad se oni približe bolesnima sa utehom nade, koja je
proizišla iz vere u Hrista i primanjem božanskih obećanja, onda se i njihova iskustva obogate u
duhovnoj snazi.
Sa probuđenom svešću, mnoge duše, koje pate od telesnih patnji, koje su nastale usled čestih
prestupa zakona života, viču: "Gospode, budi meni grešniku milostiv; učini da budem tvoje dete!'' To je
trenutak, kada propovednik, jak u veri treba da je spreman da pristupi stradalniku i kaže mu da ima nade
za onoga koji se kaje, da u Isusu Hristu ima pomoći za svakog pojedinca, kojega On želi da primi i da
mu mir i oslobođenje. Onaj koji u poniznosti i ljubavi na taj način donese evanđelje ožalošćenoj duši,
koja pati i oseća potrebu za takvom pomoći, takav je usta Onoga koji je sebe predao za dobro
čovečanstva. I dok on bude govorio utešne i ohrabrujuće reči i dok se bude molio za bolesnika i
paćenika Isus će učiniti da takva molba dođe do prestola milosti. Bog govori na usta ljudskih stvorenja.
Onda se srce može zadobiti. Tako se ljudska priroda dovodi u vezu sa božanskom.
Propovednik treba da razume iz iskustva, da Hristova milost donosi zdravlje i mir i puninu
radosti. On treba da poznaje Hrista kao Onoga koji je pozvao umorne i teško opterećene da mu priđu i
nađu mir svojim dušama. Neka propovednik nikad ne zaboravi da Spasiteljeva nežna prisutnost
neprestano okružuje svako ljudsko oruđe koje je Bog odredio da udeljuje duhovne blagoslove. Sećanje
na ovo udeliće život njegovoj veri i ozbiljnosti njegovom položaju.
Tada će propovednik biti u stanju da donese silu zdravlja Isusa Hrista onim dušama koje traže
njegovu pomoć, silu Božje istine. On će tada moći da priča o sili isceljenja koju je Isus Hristos pokazao
u svom radu među ljudima i da misli bolesnika skrene na Njega kao na velikog Lekara, koji je svetlost i
život, uteha i mir svakoj ljudskoj duši. On će im pokazati da ne treba da očajavaju, da ih Spasitelj ljubi,
i da će ako se one žele Njemu predati, i one osestiti njegovu ljubav, njegovu milost i njegovu silu koja
će ih održavati. Neka ih bodre da se oslone na Božja obećanja, znajući da je Onaj koji je obećao naš
najbolji prijatelj i utešitelj. I kad propovednik bude nastojao da misli bolesnika upravi prema nebu, on
će uvideti da su misli nežne ljubavi i saučešća Onoga koji je u stanju da praktično primeni isceljujući
melem milosti, da će On dati bolesniku svest mira i utehe.
Božanski Lekar je svagda prisutan u bolesničkoj sobi i On čuje svaku molitvu koja mu se pošlje
za dobro bolesnika u prostoti vere. Njegovi učenici i danas treba da se mole za bolesne, kao i učenici
onoga vremena. Tada će doći ozdravljenje, jer "molitva vere pomaže bolesniku". (Jak. 5,15.)
 63

U Božjoj reči imamo uputstvo odnosno naročitih molitava za ozdravljenje bolesnih. Ali prinos
ovakvih molitava je najsvečanija radnja i ne sme se otpočeti bez prethodnog razmišljanja. U mnogim
slučajevima molitva za bolesne, ono što neki zovu molitva pre bi se moglo nazvsti uobraženost.
Mnogi ljudi navode na sebe bolesti usled zadovoljenja svojih prohteva. Oni nisu živeli u skladu
sa zdravstvenim zakonima, zakonima prirode ili sa načelima stroge čistote. Drugi nisu marili za
zdravstvene zakone, u svom načinu jedenja i pijenja, načinu oblačenja i rada. Vrlo često je kod nekih
porok uzrok slabosti uma i tela. I kad bi ovakvi ljudi slučajno dobili zdravlje, oni bi i dalje nastavili svoj
način života, bezobzirnosti prema Božjim zdravstvenim zakonima i zakonima moralnim, misleći ako ih
Bog usliši pošto su se molili, oni će imati pravo i slobodu i dalje da nastave raniji život nezdravih
navika i zadovoljavanja pokvarenog apetita bez ikakvih granica. Kad bi Bog radio nekim čudom da
ovakvima vrati njihovo upropašćeno zdravlje, On bi time samo pokazao da greh odobrava.
Učiti ljude da se obraćaju Bogu u cilju da im povrati izgubljeno zdravlje, a ne učiti ih da se
ostave šetnih navika, to bi bio izgubljeni rad i iizgubljeno vreme. Da bi neko primio Božje blagoslove
pošto se molio, on mora prestati da čini zlo i mora znati da čini dobro. Njihove okolnosti takođe moraju
biti zdravsteno uređene, njihove navike u životu takođe da se podvrgnu zdravstvenim zakonima. Oni
moraju živeti u skladu sa Božjim zakonom, kako prirodnm tako i duhovnim.
Ispovedanje greha. Onima koji žele da se šalju molitve za njihovo ozdravljenje mora biti jasno,
da je prestup Božjih zakona, bilo prirodnih bilo moralnih, svagda samo greh, i da bi dobili svoje
zdravlje i Božji blagoslov, oni moraju priznati svoje grehe i iste za svagda ostaviti.
Sveto pismo nam kaže:"Ispovedajte dakle jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za
drugoga, da bi ozdraviili.'' (Jakov 5,16) Onima koji žele da se za njih molimo, moramo izneti ove
misli:"Mi ne možemo čitati ničije srce niti znati tajne u vašem životu. Njih znate samo vi i vaš Bog. Ali
ako vi priznate svoje grehe, vaša je dužnost da ih ne samo priznate već i ostavite.''
Gresi privatnog karaktera se moraju priznati Hristu, jedinom posredniku između Boga i čoveka.
"Jer, ako ko sagreši, imamo posrednika pred Ocem, Isusa Hrista, Pravednika.'' (1.Jovanova 2,1) Svaki je
greh nepravda pred Bogom i uvreda njegove svetosti, koji se mora jedino njemu priznati preko Isusa
Hrista. Svaki javni greh se mora javno priznati. Greh učinjen prema bližnjemu mora se dotičnome
priznati. Ako neko traži zdravlje, a on je svestan da je govorio zlo, ili bio razlog svađe u kući, u
susedstvu ili crkvi, ili je bio razlog za razdor i nesuglasice, ili je nekog drugog povukao u greh, sve se
ovo mora priznati pred Bogom i pred onima kojima je time nanesena šteta i sramota. "Ako priznajemo
grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti naše grehe, i da nas očisti od svake nepravde.''
(1.Jovanova 1,9)
Kada je zlo ispravljeno, mi tek onda možemo izneti potrebe bolesnika pred Gospoda u mirnoj
veri, kako nam Duh njegov bude pokazao. On zna svakog pojedinca po imenu, i brine se za svakog
pojedinca kao da nema više nikog drugog na svetu, za koga je On dao svoga jedinorodnoga Sina. Jer je
Božja ljubav tako velika i neumorna, da se bolesnik treba ohrabriti i poverovati u Boga i radovati se
zbog toga. Ali pokazati da se sumnja u njihovu stvar može proizvesti kod njih samo strah i sumnju i
bolest. Ali ako se oni uzdignu iznad straha i sumnje ili očajanja, onda će izgled za njihovo ozdravljenje
biti jasniji, jer "je oko Gospodnje na onima koji ga se boje i na onima koji čekaju milost njegovu".
(Psalam 33,18)
Pokornost Božjoj volji. Moleći se za bolesne, treba se svagda imati na umu da mi "ne znamo
zašto ćemo se moliti kao što treba''. (Rimljanima 8,26) Mi ne znamo da li će blagoslov koji ištemo biti
na dobro ili ne. Prema tome naše molitve treba da sadrže ove misli:"Gospode, ti znašt svaku tajnu
ljudske duše. Tebi su poznate ove duše. Isus njihov branilac, dao je za njih svoju dušu. Njegova je
ljubav prema njima veća od naše. I ako će to biti na slavu tebi i na dobro bolesnika, mi te molimo u ime
Isusa Hrista, da oni ozdrave. Ali ako to nije tvoja volja da oni ozdrave, mi te molimo da ih tvoja milost
teši i tvoja prisutnost održava i čuva u njihovim stradanjima.''
Bog zna kraj od početka. On poznaje ljudska srca. On čita svaku tajnu čovečje duše. On zna da
li će oni za koje se šalje molitva moći ili neće moći da izdrže nevolje koje će na njih doći ako i dalje
žive. On zna da li će njihov dalji život biti blagoslov ili prokletstvo za njih i za svet. To je razlog zašto
 64

mi, kad šaljemo vaše molbe za njihovo isceljenje, treba da kažemo:"Ne kako ja hoću nego neka bude
volja tvoja.'' (Luka 22,42) Isus je ove reči izgovorio u Getsimaniji, kad je svoju volju podvrgnuo volji i
mudrosti svoga nebeskog Oca: "Oče moj, ako je moguće da me ova čaša mimoiđe.'' (Matej 26,39) I kad
su ove reči bile zgodne za Njega, Sina Božjeg, koliko su više one prigodne za usne ograničenog i
smrtnog, grešnog čoveka!
Postojan ili dosledan izbor jeste predati sve želje našem sveznajućem i svemogućem nebeskom
Ocu, i onda sa punim poverenjem čekati da On čini po svojoj volji. Mi znamo da nas naš nebeski Otac
sluša kad molimo po njegovoj volji. Ali tražiti da nas On usliši po svaku cenu, a ne predati se njemu
celim bićem nije opravdano; naše molitve moraju dobiti svoj oblik, ne oblik nekog naređenja, već
posredovanja.
Ima slučajeva da Bog radi po svojoj izrazitoj volji silom svoje božanske sile i isceljuje bolesti.
Ali On ne leči sve bolesnike. Mnogi su zaspali u Hristu. Jovanu je rečeno na Patmosu da napiše:"Blago
mrtvima koji umiru u Gospodu otsad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih, jer dela njihova idu
za njima.'' (Otkrivenje 14,13) Iz ovoga vidimo da ljudi koji ne dobiju zdravlje, ne smeju biti osuđivani
kao oni kojima nedostaje vera.
Mi smo svi skloni da se vaše molitve odmah usliše i skoro smo u iskušenju da se razočaramo
kad se okleva sa uslišenjem naših molitava ili uslišenje dođe na neočekivan način. Ali Bog je i suviše
mudar i dobar te nam ne odgovara redovno uvek na naše molitve baš u očekivano vrme i na način kako
mi očekujemo.On će nam mnogo više i bolje učiniti nego da nam odmah odgovori na naše molitve. A
kako mi možemo verovati u njegovu mudrost i dobrotu, mi ne treba da ga molimo da sve bude kako mi
hoćemo, nego da ga molimo da On to primi i izvede po svojoj volji.
Ovakva iskustva, koja ispituju našu veru, samo su na dobro naše. Pomoću njih mi možemo znati
da li je naša vera istinita i iskrena, da li se drži samo Božje reči, ili, držeći se okolnosti, nesigurna i
nestalna. Vera se jača vežbanjem. Mi moramo dozvoliti da naše trpljenje dovrši svoje delo, znajući da u
Svetom pismu ima divnih obećanja za sve one koji čekaju na Gospoda.
Svi ne mogu razumeti ova načela. Oni koji čekaju na Gospodnju milost isceljenja misle u isto
vreme, da oni moraju imati neposredan odgovor na svoje molitve ili da je njihova vera slaba. Iz toga
razloga je dobro da oni koji su oslabili pod uticajem bolesti prime mudre savete, te da rade razborito.
Oni ne smeju zanemariti svoje dužnosti prema onima koji će ih možda nadživeti niti da zanemare da se
posluže prirodnim sredstvima za svoje ozdravljenje.
Obično ovde postoji opasnost da se pogreši. Verujući da će dobiti isceljenje pošto su se
pomolili, neki se boje da išta otpočnu da rade, misleći da će time pokazati da nemaju veru. Ali oni ne
smeju zanemariti da urede svoje poslove, kao što bi želeli da budu uređene pošto će smrću biti
uklonjeni sa sveta. Oni se ne smeju bojati da kažu reči ohrabrenja ili saveta u času kad misle da će se
morati rastaviti od svojih milih i dragih.
Sredstva za ozdravljenje. Oni koji hoće da ozdrave na osnovu svoje molitve ne smeju
zanemariti da se posluže lekovitim sredstvima koja im stoje na raspolaganju. Nije ni to odricanje od
vere sarađivati sa Bogom i staviti u povoljan položaj u cilju potpunog ozdravljenja. Bog nam je dao
sposobnosti da se dobro upoznamo sa zakonom života. Ovo nam je znanje On stavio na raspolaganje i
upotrebu. Mi se zato moramo poslužiti svim mogućim sredstvima u cilju da dođemo do zdravlja,
služeći se svim preimućstvima i radeći u skladu sa prirodnim zakonima. I kad se molimo za
ozdravljenje bolesnika, mi se moramo u isto vreme poslužiti svom našom energijom, znajući da nam je
to u dužnost stavio naš nebeski Otac da sa njime sarađujemo i da od Njega molimo da stavi svoje
blagoslove na sredstva koja nam je pripravio.
Mi imamo odobrenje od Božje reči da se možemo poslužiti lekovitim sredstvima. Jezekija,
Izrailjski car, bio je vrlo bolestan, i Božji prorok mu je doneo vest da će umreti. Ali on je povikao ka
Gospodu, i Bog je uslišio svoga slugu i poslao mu vest da će mu život produžiti još na petnaest godina.
Međutim, samo jedna reč mogla je isceliti Jezekiju, ali njemu su upućene naročite pouke: "Da uzmu
grudu suhih smokava i priviju na otok, te će ozdraviti.'' (Is. 38,21.)
 65

U jednoj prilici je Isus pomazao oči slepome čoveku i rekao mu: "Idi umij se u banji
Siloamskoj. . . Otide, dakle, i umi se, i dođe gledajući.'' ( Jov. 9,7.) Isceljenje je moglo doći samo silom
velikog Lekara, ali Hristos se poslužio najjednostavnijim prirodnim sredstvima. I ako nije dao uputstvo
za neku otrovnu medicinu, On je potvrdio upotrebu jednostavnog i prirodnog leka.
Kad se i mi molimo za ozdravljenje bolesnika, ma kakav bude izgled slučaja, mi ne smemo
gubiti veru u Boga. Ali ako smo pozvani da pretrpimo nesreću, prihvatimo gorku čašu, znajući da je na
našim usnama drži naš nebeski Otac. Ali ako zdravlje bude povraćeno, onda se isceljeni stavlja pod
naročite obaveze prema svome Stvoritelju. Kad je onih desetorica bilo isceljeno, samo se jedan povratio
i potražio Hrista i dao mu zahvalnost. Da ne bude neko od nas neblagodaran kao onih devetorica, čija
srca nisu bila dirnuta milošću Božjom. "Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od
Oca svetlosti, u kojega nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka.'' (Jak. 1,17.)

UČITI NAROD DA BUDE VELIKODUŠAN

Nikada ne treba propovednik, koji je tu i tamo podigao nove mesne crkve, ostaviti utisak kod
novoobraćenih ljudi, da Bog ne želi da oni rade sistematski u potpomaganju dela svojim ličnim radom i
svojim sredstvima. Vrlo često su ljudi koji se obraćaju siromašni. Ali to ne sme biti razlog za izvinjenje
da mogu biti slobodni da zanemare svoje dužnosti koje proističu iz saznanja videla koje su primili. Oni
ne smeju dozvoliti da ih siromaštvo spreči da teku imovinu na nebesima. Blagoslovi koje bogatiji mogu
iskusiti takođe su u njihovoj mogućnosti. Ako oni budu verni u onome što su primili od Boga, njihovo
će blago na nebesima da se umnoži srazmerno njihovoj vernosti. Njihova je pobuda sila koja ih pokreće
na rad i žrtve, ali ne visina onoga što imaju, već srce s kojim oni to čine.
Svi treba da znaju da su dužni da čine nešto za svog Učitelja. Oni su dužni da mu daju od onoga
što su primili od njega. On je dostojan da mu vrate desetinu od svojih prihoda, da li će to biti veća ili
manja svota. Ali oni koji to zadržavaju, čine delo krađe prema njemu, i oni neka ne očekuju da ih zaštiti
njegova silna ruka. Pa čak i onda ako je neka mesna crkva sastavljena od siromašnih članova, njima se
jasno mora izneti delo dobročinstva, tako da oni to prihvate celim srcem. Bog je u stanju da ispuni svoje
namere i svoja obećanja. Njegovi izvori su neiscrpljivi i On se njima služi da izvrši svoju volju. I kad
On vidi da neko verno ispunjava svoju dužnost u stvari vernog davanja desetka, On vrlo često, po svom
mudrom proviđenju, otvara puteve, da to nadoknadi. Onaj koji je spreman da sledi Božje zahreve u
malom što je od njega primio, primiće isto toliko blagoslova kao i onaj koji je mnogo dao.
Isto je to tako i sa onim koji verno vrše svoje dužnosti i služe se svim svojim sposobnostima u
Božjem delu. Ali oni koji se ne koriste svojim sposobnostima da ih povećaju, jer su im bile date od
Boga, doživeće iste gubitke kao i oni koji su malo primili pa se njime nisu hteli služiti. Onaj čovek koji
je primio samo jedan talenat, zakopao ga je u zemlju, a na kraju je primio osudu od Gospoda.
Božji plan u sistemu desetka je divan u svojoj jednostavnosti i jednakosti. Svi se mogu prihvatiti
ovog sistema sa verom i hrabrošću, jer je on božanski po svome početku, svojoj osnovi. U njemu su
kombinovani jednostavnost i korisnost, i on ne zahteva duboke misli da se može shvatiti i izvršavati.
Svaki može osećati preimućstvo da uzme udela i time pripomogne delo spasenja. Svaki čovek, žena i
mladić može postati blagajnik Gospodnji; i može biti Božji posrednik, koji će razumeti potrebe Božje
hazne. . . Velike se stvari mogu postići ovim sistemom. Kad bi svaki pojedinac i svi zajedno prihvatili
ovaj sistem, svaki bi lično postao revan i verni blagajnik Božji. Onda ne bi se osetili nedostaci
sredstava, koji su potrebni za rad u delu spasenja, koje ima da objavi poslednju vest milosti i opomene
ovom svetu. "Svedočanstvo za crkvu", sv.III str. 388, 389.

POTPORA EVANĐELJA
 66

Bog je uredio da objavljivanje evanđelja ima da zavisi od rada i dobrovoljih darova svega
njegovog naroda. Onaj koji ima dužnost da objavi vest milosti palom svetu ima takođe još jedan
zadatak, a to je da pred ljude stave dužnost potpore Božjeg dela svim svojim sredstvima. On ih mora
učiti da jedan deo njihove imovine pripada Bogu, te se zato mora posvetiti njegovom delu. Ovu lekciju
on im mora prikazati teoretski i praktično. On se mora čuvati da svojim primerom ne umanji silu svoga
propovedanja.
Ono što je prema Svetome pismu stavljeno u stranu kao ono što pripada Gospodu, čini
evanđeoski dohodak, te prema tome nije više naše. Nije manje od huljenja za jednog vernika ili jednog
čoveka uzeti iz Božje hazne ono što njemu pripada i time se poslužiti u cilju podmirivanja telesnih
poslovanja ili poslova drugih ljudi. Neki su bili u zabludi kad su sa Božjeg oltara uzimali ono što je
Bogu bilo posvećeno i njime se služili za podmirivanje svojih zemaljskih potreba. Svaki mora da gleda
ovu stvar u pravoj svetlosti. I neka niko, kad dođe u težak položaj ne uzme novac koji je posvećen za
verske poslove i isti upotrebi za svoje ciljeve, ućutkavši svoju savest da će to nekom drugom prilikom
nadoknaditi. Najbolje je skratiti izdatke prema prihodima, svesti potrebe na najnižu meru i prema
materijalnim mogućnostima postupati, nego uzeti od Božjeg novca za telesne poslove.
Upotreba desetka. Bog je dao naročita uputstva odnosno upotrebe desetka. On ne želi da se
njegovo delo koči usled nedostatka sredstava. On nam je vrlo jasno izneo našu dužnost u ovom
pogledu, tako da mi ne bismo morali grešiti. Deo koji je Bog zadržao za sebe verni ne smeju da
upotrebe ni za sebe niti za nešto drugo, što bi po njihovom mišljenju spadalo takođe u Božje delo.
Propovednik treba i rečju i primerom da poučava verne u njihovoj dužnosti u pogledu desetka
kao svetinje Gospodnje. Ni on ne sme da upotrebi desetak niti da ga zadrži kako on nađe za shodno,
zato što je on propovednik. Desetak nije njegov. On nema prava da za sebe zadrži ono što misli da mu
pripada. On ne sme ni svoj uticaj da upotrebi na to da se deseci i prilozi mogu upotrebiti za što drugo,
jer su oni Božja svetinja. U svakom slučaju oni treba da se donesu u Božju riznicu ili haznu, odakle se
uzimaju za onu svrhu u njegovom delu za koju su određeni.
Bog želi da svi njegovi pristavi budu tačni u ispunjavanju njegovih propisa. Oni ne smeju da
odbacuju Božje planove time što će desetke da upotrebe za pomaganje siromašnih, ili da nekome daju
poklone ili ih upotrebe za koju drugu stvar, kako oni kao već Božja oruđa nađu za dobro i korisno.
Ljudi greše kad nastoje da poprave Božji plan i kad svoje zamisli smatraju boljim od Božjih zahteva.
Bog traži da svaki upotrebi svoj uticaj u prilog njegovih prinosa. On je svoj plan izveo vrlo jasno, i svi
oni koji hoće da sarađuje sa njime moraju da rade prema tome kako je On kazao, ali nikako da
ispravljaju njegove planove. Gopod je rekao preko Mojsija za Izrailj: "A ti zapovedi sinovima
Izrailjevima da ti donesu ulja maslinova čistoga, ceđenoga za videlo, da bi žišci goreli svagda.'' (2 Moj.
27,20.) Ovo je trebalo da se prinosi neprestano, da bi dom Božji imao ono što mu je bilo potrebno za
službu. I danas njegov narod treba da ima na umu da je dom molitve Gospodnja svojina i da treba da se
savesno stara o njemu. Ali sredstva koja su za to potrebna ne smeju da se uzimaju od desetka.
Data mi je jasna i odlučna vest za naš narod. Naređeno mi je da mu kažem da on greši kad
upotrebljava desetak za druge stvari, koje, iako po sebi dobre, nisu ipak one za koje je Bog naredio da
se desetak upotrebi. Oni koji po svome nahođenju upotrebljavaju desetak gaze Božje propise, i za to će
ih Bog uzeti na odgovornost.
Neko može misliti da se deseetak može upotrebiti za školske svrhe. Drugi pak misle da se
desetkom mogu pomoći kolporteri. Ali, velika se greška čini, kad se desetak oduzima od onoga čemu je
on namenjen, a to je izdržavanje propovednika. Tamo gde je danas samo jedan propovednik trebalo bi
da bude stotina njih vrlo sposobnih propovednika.
Svečana obaveza. Desetak je svet i Bog ga je odredio za sebe. Zato desetak treba da se donese
u Božju riznicu, odakle će se uzimati za izdržavanje evanđeoskih propovednika u njihovom radu.
Mnogi su ljudi za dugo vreme zakidali Gospoda, koji nisu mogli da shvate da je desetak Božji deo.
Neki su bili nezadovoljni i rekli su: Mi nećemo više da dajemo svoje desetke, jer nam se ne sviđa način
na koji se Božje delo vodi. Ali smete li vi zakidati Gospoda zato što mislite da se delom ne upravalja
 67

kako treba? Ako nalazite greške, žalite se jasno i otvoreno u hrišćanskom duhu onima koji su za to
nadležni. Pošljite svoje pretstavke, da bi se stvari uredile; ali nikako ne otstupajte od Božjeg dela i ne
budite neverni zato što drugi ne postupaju dobro.
Čitajte pažljivo treću glavu knjige proroka Malahije i vidite šta Bog kaže za desetak. Kad bi
naše mesne crkve htele da drže ono što je Bog kazao u svojoj reči i da budu verne u davanju desetka,
onda bi se mnogi prihvatili propovedničkog dela. Mnogo više njih bi stupilo u propovedničku službu,
da se ne odbijaju usled toga što nedostaju desetci i sredstva. Božja riznica bi bila svagda puna, kad ljudi
ne bi u svojoj sebičnosti zakidali Gospoda u davanju svojih desetaka i prinosa ili ih ne bi upotrebljavali
za druge grane dela.
Božja predviđena sredstva se ne smeju upotrebiti ni po čijem nahođenju. Desetak je Gospodnji, i
oni koji hoće da ga upotrebe nepravilno iskusiće kaznu na taj način što će izgubiti nebesko blago, ako
se samo ne pokaju. Neka se Božje delo ne zadržava više time što će se deseci upotrebaljavati za druge
stvari, a ne za one za koje ih je Gospod odredio. Za ostale grane treba da se predvide druga sredstva, ali
nikako desetak. Bog se nije promenio, prema tome i desetak još uvek ima da se upotrebljava za
propovedanje evanđelja. Ulazak u nova misionarska polja zahteva više propovednika nego što imamo, a
za to se mora imati dovoljno sredstava u Božjoj blagajni.
Oni koji stupaju u propovedničku službu primaju na sebe svečanu odgovornost, koju, na žalost,
mnogi zanemaruju. Neki rado propovedaju, ali ne ulažu lični trud za pripremanje mesnih crkava. Oseća
se velika potreba da se iznesu jasna uputstva u pogledu obaveza i dužnosti prema Bogu, naročito u
pitanju poštenog davanja Bogu njegovog desetka. Naši propovednici bi se jako razočarali kad im plata
ne bi stigla na vreme. Ali da li će oni smatrati da je potrebno da sredstva stižu na vreme u Božju haznu,
da bi imali od čega da dobiju svoju platu za trud? Ali ako oni zanemare svoju dužnost da ljude
poučavaju da budu verni u davanju desetka kao Božje svojine, onda će se osetiti nedostatak u
sredstvima u Božjoj hazni, koja su inače potrebna za Božje delo.
Čuvar Božjeg stada treba verno da vrši svoju dužnost. Ali ako on misli da to nije prijatna
dužnost i to želi da prepusti drugom, on nije veran radnik. Neka takav radnik čita Gospodnje reči iz
Malahije, koji osuđuje narod što krade Boga zadržavajući desetke:"Prokleti ste, jer me zakidate!''
(Malahija 3,9) Kad propovednik vidi da narod zauzima stav koji mu može doneti prokletstva, može li
on preći preko svoje dužnosti i da narodu ne da uputstva i opomene? Propovednik treba da pouči člana
Crkve da zna svoju dužnost i da bude veran u davanju desetka. "Svedočanstva za Crkvu", sv.IX str.
246. 251.

UTICAJ HRANE NA ZDRAVLJE

Oni na kojima leže velike odgovornosti, koji su iznad svih ostalih ljudi, čuvari duhovnih dobara,
treba da su ljudi finih osećanja i brzog rasuđivanja. Više nego svi ostali ljudi, oni treba da su umereni u
jelu. Bogata i luksuzna jela nemaju mesta na njihovom stolu.
Svakog dana ljudi na položaju poverenja imaju da donose odluke, od kojih će zavisiti velike
vrednosti. Obično oni imaju da razmišljaju pametno, da misle brzo, ali to mogu da čine samo ljudi koji
praktikuju strogu umerenost. Um ojačan pod uticajem pravilnog postupka prema telesnim i duhovnim
silama može pravilno da radi. Ali vrlo često rad onih koji imaju važne planove da izvode i važne odluke
da donosi dolazi pod uticajem nepravilne ishrane. Pokvaren želudac stvara nesređeno i nesigurno stanje
uma. Obično prouzrokuje razdražljivost, grubost i nepravdu. Mnogi su planovi odbačeni samo zato što
su zdravstvene prilike bile rđave usled rđave upotrebe hrane, pa su čak i vrlo nepravedne, nasilne mere
preduzimane i zlo učinjeno usled toga.
Ovde je preporuka svima onima koji rade sedeći ili čiji je posao umni. Neka svi oni koji imaju
dosta moralne snage i samokontrole oprobaju ovaj metod: Kod svakog obroka uzmite samo dve ili
najviše tri vrste hrane ili jela ali jednostavnih, i ne jedite više nego što je potrebno da se utoli glad.
 68

Svakog dana vežbajte telesno, i vi ćete videti da li nećete postići dobre rezultate. "Služba isceljenja",
str. 309,310.
Neki propovednici ne obraćaju dovoljno pažnje navici u ishrani. Oni jedu vrlo mnogo i to
različite vrste hrane samo kod jednog obroka. Neki su reformatori samo po imenu. Oni nemaju pravila
po kojima bi regulisali svoju ishranu, nego dozvoljavaju sebi da između obroka jedu zajedno voće i
orahe i tako opterete svoje organe za varenje.
Usled nepromišljenosti kod ishrane misli su mnogih kao paralizovane i oni su lenji i pospani.
Ovi bledoliki propovednici snose strašne posledice sebičnom samopopuštanju u apetitiu i oni nikad ne
mogu biti preporuka za zdravstvenu reformu.
Kad se neko premori u radu, dobro je da povremeno izostavlja po jedan obrok i tako da da
prirodi malo odmora. Naši propovednici mogu mnogo više da učine svojim primerom u pogledu ishrane
nego svojim propovedima. Kad im se spremi dobra zakuska od strane njihovih prijatelja, oni su u
iskušenju da pogaze zdravstvena načela. Ali ako odbiju ponudu masnih jela, bogatih slatkiša, čaja i
kafe, oni se mogu pokazati kao verni načelima i praktični zdravstveni reformatori.
Popuštanje apetitu pomračuje i zbunjuje razum i zaslepljuje svete misli duše. Umne i moralne
sile nekih naših propovednika su oslabljene nezdravim jedenjem i nedostatkom telesnih vežbi. Oni koji
žude za velikom količinom hrane ne smeju da popuštaju svome apetitu, već treba da praktikuju
samouzdržavanje i tako će sačuvatri blagoslov zdravih mišića i nezamorenog mozga. Prejesti se znači
onesposobiti celo biće, pošto se svi ostali organi tela posvete radu stomaka.

PROPOVEDNICI TREBA DA GOVORE O ZDRAVSTVENOJ REFORMI

Naši propovednici treba da su razumni u pogledu zdravstvene reforme. Oni treba da poznaju
zakone koji regulišu telesni život i da poznaju njihov upliv na zdravlje uma i duše. Hiljadama njih znaju
vrlo malo o divnom telu koje im je Bog darovao i o tome kako se o njemu imaju starati. Oni smatraju
da su stvari od manje vrednosti mnogo vrednije nego njihov organizam. Ali propovednici baš ovde
imaju da svrše jedan veliki posao. I kad oni zauzmu ispravan stav u ovom pitanju, onda će se time
mnogo dobiti. U svom ličnom životu kao i u životu njihove porodice oni treba da su poslušni
zdravstvenim zakonima, praktikujući zdravstvena načela i živeći po zakonima zdravlja. Onda će oni biti
u stanju da govore ispravno o ovom pitanju, vodeći za sobom narod sve više i više u pitanju
zdravstvene reforme. Ako dakle sami žive prema videlu koje imaju, oni će biti u stanju da daju silno
svedočanstvo.
Dragoceni blagoslovi i bogata iskustva se mogu postići kad bi naši propovednici povezali svoje
propovedi o zdravstvenoj reformi sa svojim ličnim radom po mesnim crkvama. Narod mora znati za
videlo zdravstvene reforme. Ovaj rad ranije je bio zanemaren, i zbog toga su mnogi gotovi da pomru
zato što su imali potrebe za ovim videlom, koje su morali imati pre nego što su morali napustiti ili se
odreći svojih rđavih navika i naklonosti.
Starešine naših oblasti treba da uvide da je već došlo vreme da se stave na stranu ovog pitanja.
Propovednici i učitelji treba da daju drugima svetlost koju su sami primili. Njihov rad je potreban na
svim linijama. Bog će im pomoći. On će ojačati svoje sluge koji stoje čvrsto za ovo načelo i oni se neće
udaljiti od istine i pravde samo da bi ugodili svojim prohtevima...
Svetlost koju je Bog dao po ovom pitanju u svojoj reči je vrlo jasna. Ljudi će biti okušani i
isprobani da se vidi da li za nju mare ili ne. Svaka mesna crkva, svaka porodica treba da dobije uputstva
o hrišćanskoj umerenosti. Svaki treba da zna kako treba da jede i da pije, da bi tako sačuvao svoje
zdravlje. Mi smo usred završnih dana ljudske istorije, te se zato moraju videti harmonični koraci u
redovima onih koji svetkuju subotu. Oni koji stoje po strani od velikog dela u pogledu informisanja
ljudi u ovom pitanju, ne idu tragom koji ih vodi Lekar nebeski...
 69

Evanđelje i lekarsko-misionarski rad treba da idu zajedno. Evanđelje se treba povezati načelima
prave zdravstvene reforme. Hrišćanstvo se treba uneti u praktičan život; treba da se vrši ozbiljan
reformatorski rad. Prava biblijska religija je izraz ljubavi Božje prema palome svetu. Božji narod treba
da napreduje pravo, tako da čini silan upliv na srca onih koji traže istinu, koji su voljni da ispravno žive.
Mi treba da iznesemo ljudima jasno zdravstvena načela, čineći sa svoje strane sve što možemo, da ljude
i žene povedemo pravcem koji će im omogućiti da vide jasno ova načela i da ih praktično primene u
svoj život. "Svedočanstva za Crkvu", sv.VI str. 376-379).

KAKO DA IZNESEMO NAČELA ZDRAVSTVENE REFORME

Gospod želi da naši propovednici, lekari i članovi mesnih crkava budu obazrivi i da ne navaljuju
na one koji još ne znaju za našu veru da čine nagle promene u svojoj ishrani, dovodeći na taj način ljude
do prerane probe. Istaknite zdravstvena načela i neka Gospod vodi poštene u srcima. Oni će rado slušati
i verovati. Bog ne želi da njegovi vesnici iznesu divna načela zdravstvenog života na takav način da se
njime samo stvori predrasuda kod ljudi. Neka niko ne stavi stenu sablazni pred noge onih koji još uvek
hode u mraku neznanja. Čak i onda kada hvalimo neku dobru stvar, ne smemo biti preterano
oduševljeni, da time ne bismo odgurnuli sa puta one koji žele rado da nas slušaju. Iznesite zdravstvena
načela na najprivlačniji način.
Mi ne smemo biti uobraženi. Propovednici koji stupaju na novo tlo u cilju da podignu nove
mesne crkve ne smeju stvoriti teškoće time što će prvo otpočeti da govore o zdravstvenoj reformi. Oni
se moraju paziti da ne preteraju u ovome, jer bi se time stavile nove smetnje na putu drugim ljudima.
Ne gurajte ljude, već ih vodite.
Kuda god istina dođe, treba da se ljudima daju uputstva odnosno načina pripremanja zdravih
hranljivih jela. Bog želi da u svakom mestu ljudi prime nauku od strane veštih učitelja o tome kako će
mudro iskoristiti proizvode koje oni sami mogu da gaje ili lako da dobiju iz istoga kraja gde oni žive.
Na taj način će i siromašni i oni koji su u boljim materijanim prilikama rado hteti da prime nauku o
zdravstvenom življenju.

PPROPOVEDNIK I FIZIČKI RAD

Iako je apostol Pavle bio vrlo pažljiv kad je svojim novoobraćenicima iznosio jasne nauke
Svetog pisma u pogledu pristojne potpore Božjeg dela, a za sebe govorio da je sluga evanđelja i da kao
takav "ima vlasti ovo činiti" (1.Korinćanima 9,6) i da se bavi telesnim poslovima kao sredstvima za
svoje izdržavanje, pa ipak on je, u raznim prilikama u toku svoje službe u evanđelju, u glavnim
centrima ondašnjeg civilizovaog sveta, radio sam za sebe razne zanate u cilju svog ličnog izdržavanja.
Mi prvi put čujemo da je apostol Pavle u Solunu radio svojim rukama, da u toku rada u delu
evanđelja sam sebi potpomogne i ishrani se. Pišući vernicima u onom mestu, on ih je opomenuo da im
je mogao "biti na dosadi" i onda dodaje:"Jer pamtite braćo, trud naš i posao: jer dan i noć radeći da ne
dosadimo nijednome od vas, propovedasmo vam evanđelje Božje... Niti tražeći od ljudi slave, niti od
vas, niti od drugih.'' (1.Solunjanima 2,9.6) I onda, u svojoj drugoj poslanici Solunjanima, da on i
njegovi pomagači, dok su radili među Solunjanima, , nisu jeli "zabadava ničiji hleb", nego u trudu i u
poslu, dan i noć radeći, da ne budemo na dosadu nikome od vas, ne kao da nemamo vlasti, nego da sebe
damo vama za ugled, da budete kao i mi.'' (2.Solunjanima 3,8.9)
Kada je apostol Pavle prvi put posetio Korint, on se našao među ljudima koji su strašno sumnjali
u rad stranaca. Grci na obalama mora bili su vešti trgovci. Oni su se tako izvežbali u trgovačkim
poslovima, da su smatrali da je trgovina pobožnost i da je sticanje novca, bilo dobrim ili zlim načinom,
 70

potpuno dozvoljeno. Pavle je dobro poznavao njihove osobine, i zato nije hteo da im da priliku da mogu
kazati da apostol Pavle propoveda evanđelje da bi se time obogatio. On je sasvim opravdano mogao
zahtevati da ga braća iz Korinta izdržavaju u njegovom radu, ali on je bio spreman da se odrekne toga
prava, samo da ne bi njegov uspeh i njegova vrednoća kao propovednika evanđelja trpeli usled štete
stalnog sumnjičenja ljudi kao da on propoveda evanđelje da se obogati. On je zato stalno radio na tome
da ukloni svaki povod i svaki uzrok za tako nešto, tako da njegova vest ne izgubi silu.
Odmah po dolasku u Korint Pavle je našao "jednog Jevrejina, po imenu Akilu, rodom iz Ponta,
koji beše skoro došao iz Talijanske sa ženom svojom Priskilom... i budući da beše onoga istoga zanata,
osta kod njih". Progonjeni naređenjem Klaudijevim, koji je naredio da svi Jevreji napuste Rim, Akila i
Priskila su došli u Korint, gde su otvorili radnju za prodaju šatora. Pavle je potražio ove ljude i kad je
čuo da se oni Boga boje i da nastoje da odstrane od sebe rđavo mišljenje sveta, "on je ostao kod njih i sa
njima radio... "A prepiraše se u zbornicama svake subote, i nadgovaraše Jevreje i Grke.'' (Dela ap. 18,2-
4)
U toku svoj duge službe u gradu Efesu, gde je radio pune tri godine neumorno po celome tome
kraju, Pavle je i dalje nastavio da radi svoj zanat. I u Efesu kao i u Korintu, apostol se obradovao
prisustvom Akile i Priskile, koji su ga pratili na njegovom povratku u Aziju pri kraju njegovog drugog
misionarskog putovanja.
Bilo je tamo nekih koji su sumnjali u Pavlov lični rad rukama, rekavši da je to nemoguće sa
jednim propovednikom evanđelja. Zašto bi Pavle, propovednik najvišega reda spojio mehanički rad sa
propovdanjem Božje reči? Zar nije radnik dostojan svoje plate?
Ali Pavle nije smatrao da je takvo vreme izgubljeno. Dok je radio sa Akilom, on je održavao
vezu sa velikim Učiteljem, ne gubeći nijednu priliku da posvedoči za njega kao Spasitelja sveta i da
pomogne time onima kojima je bila potrebna njegova pomoć. Njegove misli su svagda bile žedne
dubokih uputstava a svojim ličnim radom dao primera čistoće i vrednoće. On je bio brz i vredan radnik,
marljiv u poslu, "vatren u duhu, služeći Gospodu". (Rimljanima 12,11) Radeći u svome poslu, apostol
je mogo da dobije pristup onoj klasi ljudi, kojoj inače nikad ne bi mogao da pristupi. On je svojim
saradnicima pokazao takvu veštinu u radu kakvu mu je samo Bog darivao, koji ga je svagda
naoružavao svojim darovima, kao i mudrošću da se uvek vešto njima služi u radu. On je te svoje darove
pokazivao u svome svakidašnjem radu i trudu kao darove koje je primio od Boga i kojima je bio dužan
da proslavi Boga kao darodavca. Njegove radom žuljave ruke nisu mogle da oduzmu od sile njegovog
uzbudljivog govora kao hrišćanskog propovednika...
Ako propovednici osećaju da gladuju i nemaju šta da jedu u delu Božjem, neka u mašti posete
radnju u kojoj je radio apostol Pavle. Neka uvek imaju na umu da ovaj sluga Božji može da bude
primer u radu time što pravi platno za šatore, on na taj način radi za svoj svakidašnji hleb, koji on časno
zarađuje svojim trudom kao Hristov apostol.
Rad je blagoslov, a ne prokletstvo. Duh lenjosti ruši pobožnost i žalosti Duha Božjeg. Ustajala
bara je gadna po ukusu, dok čista, tekuća voda pronosi zdravlje i radost preko cele zemlje. Pavle je znao
da oni koji nisu marili za telesni rad moraju brzo oslabiti. On je hteo time da da nauku mladim
propovednicima, da radeći svojim rukama, unoseći time u rad svoje mišiće i mozak, oni mogu ojačati i
postati izdržljivi u trudu i gladi koja ih očekuje u novim poljima. I on je bio svestan da bi njegovo
propovedanje bilo bez sile i života, ako i sam ne bi svoje snage i sve delove svoga organizma stavljao u
rad...
Ne bi trebalo sve ljude koji osećaju da su pozvani da propovedaju potstreknuti da misle da će i
oni i njihove porodice biti svestrano poduprte novčano. Postoji opasnost da se neka ograničena iskustva
iskvare laskanjem ili nemudrim ohrabrenjem da očekuju punu podršku a bez ikakve njihove lične borbe
i truda. Sredstva koja su posvećena u delu Božjem ne sme da se potroše za ljude koji žele da
propovedaju samo zato da bi primili platu i na taj način potkrepili njihovu sujetu za lakšim životom.
Mladi ljudi koji su voljni da vežbaju svoje darove u delu propovedničke službe, naći će dobru
nauku u primeru apostola Pavla u Solunu, Korintu, Efesu i drugim mestima. I ako je bio izvrstan
govornik i od Boga izabran za službu u evanđelju, on se nije nikad uzdigao iznad telesnog rada niti se
 71

ikad osetio umoran zbog toga što se žrtvovao za delo koje je ljubio. "Do ovoga časa", piše on u 1.
Korinćanima 4,11.12 "mi gladujemo, i trpimo žeđ, i golotinju i muke, i potucamo se. I trudimo se,
radeći svojim rukama. Kad nas psuju, mi blagosiljamo; kad nas gone, trpimo.''
Jedan od najvćih propovednika u svetu, Pavle je radosna srca radio i najniiže i najuzvišenije
poslove i dužnosti. Kad je video da u službi za svoga Učitelja prilike zahtevaju, on je dragovoljno radio
i telesne poslove. Pa ipak on je uvek bio spreman da ostavi svoje telesne poslove i da se stavi u odbranu
od neprijateja evanđelja ili da se koristi svakom prilikom, samo da bi koju dušu spasio za nebo.
Njegova revnost i vrednoća su prekor za lenjost i želju za lakim životom.

NAŠA DUŽNOST PREMA NAŠEM ZDRAVLJU

Srce me boli kad vidim kako su mnogi naši propovednici slabog zdravlja i kako mnogi provode
svoje vreme na krevetima kao bolesnici i kako mnogi pre vremena zatvaraju stranice svoje zemaljske
istorije, - ljudi koji su nekada nosili breme odgovornosti u radu za Boga i čije je bilo celo biće u
njihovom radu. Osvedočenje da oni moraju napustiti rad koji su toliko voleli, mnogo više ih je bolelo
nego same telesne bolesti pa čak i same smrti.
Naš nebeski Otac ne voli da cveli niti da žalosti sinove ljudske. On nije začetnik bolesti i smrti;
zato on i želi da njegova deca budu poslušna zakonima života i zdravlja, da bi živeli.
Oni koji prihvate sadašnju istinu i preko nje se posvete, imaju stalnu želju da tu istinu predstave
u svom životu i karakteru. Oni osećaju duboku želju u svojoj duši, da i drugi mogu videti to videlo i u
njemu se radovti. I kad verni stražar ide i nosi seme istine, sejući pokraj svake vode, plačući i moleći se,
onda je njegov posao vrlo težak i zamoran po njegov um i po njegovo srce.
Snaga i sposobnosti su potrebni u svakoj besedi. I s vremena na vreme potrebna su nova
oveženja od starih i novih stvari iz riznice Božje reči. Ovo će doneti snage i sile slušaocima. Bog ne želi
da se vi toliko istrošite, da vaši ostali napori nemaju svežine i života.
Oni koji su stalno zaposleni u umnom, napornom radu, bilo da proučavaju ili propovedaju,
osećaju potrebe odmora i osveženja. Vredan student je stalno opterećen svojim umom, svojim mozgom,
i to vrlo često baš onda kada zaboravlja da vežba telesno. Rezultat takvoga načina rada je oslabljenje
telesnih snaga, te je otuda i umni njegov rad oslabljen. Na taj način student nije u stanju da završi sam
posao koji je mogao da svrši, da je radio razumno.
Kad bi oni radili razumno, dajući i telu i duši potreban odmor i vežbe, propovednici ne bi tako
lako podlegli obolenjima. Kad bi svi naši propovednidi udesili svoj rad tako da svakog dana imaju
vremena da po nekoliko sati vrše rad izvan kancelarije, to bi za njih bio pravi blagoslov. Ako li im pak
nedostaje vreme za potpuni odmor, oni bi mogli da planiraju i mole se dok su u radu sa svojim rukama i
tako se mogu vratiti na svoj posao osveženi po telu i duhu.
Neki naši propovednici misle da oni moraju svakoga dana da svrše neki rad, tako da bi time
mogli da izveste svoju oblast. Nastojeći tako da rade, njihovi su napori često jako slabi i bez koristi.
Oni treba da imaju vreme za odmor, potpunu slobodu od svoga zamornog posla. Ali ovo ne može
zameniti svakidašnji telesni rad.
Braćo, kad uzmete vremena da radite u bašti, te na taj način nađete malo mogućnosti za telesni
rad, kojim možete održavati svoje telo u dobrom stanju, vi isto tako radite Božje delo kao i kad držite
propovedi. Bog je naš Otac. On nas ljubi, i On ne zahteva ni od jednog svoga sluge da upropasti svoje
telo.
Drugi jedan razlog za slabo telesno zdravlje i nesposobnosti u radu je slabo varenje u želucu i
crevima. Nije moguće ni za sam mozak da radi sve što je u stanju da učini kada organi za varenje ne
rade kako treba. Mnogi jedu užurbano razne vrste jela, koje prouzrokuju čitav rat u stomaku te tako
zamute mozak. Upotreba nezdrave hrane kao i suvišno jedenje zdrave hrane treba da se uvek izbegava.
 72

Mnogi jedu kad god se sete, ne gledajući na zakone o zdravlju. Tada sumornost obuzme misli.
Kako se ljudima može dati nebesko prosvetljenje, kada su oni tako nemarni prema svome zdravlju i ne
gledaju kako žive, tako nepažljivi prema videlu koje im je Bog podario odnosno ovih stvari?
Braćo, nije li sada vreme da se u ovim stvarima obratite od svoje sebične želje i svojih prohteva?
"Ne znate li da oni što trče na trku, svi trče, a jedan dobije dar? Tako trčite da dobijete. Svaki pak koji
se bori od svega se uzdržava: oni dakle da dobiju raspadljiv venac, a mi neraspadljiv.Ja dakle tako
trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim,ne kao onaj koji bije vetar; nego morim telo svoje i trudim
se da kako sam drugima propovedajući izbačen ne budem.'' (1.Korinćanima 9,24-27)
Nedovoljna ishrana. Nemojte, dakle, misliti da je to vaša dužnost da živite na nedovoljnoj
ishrani. Proučavajte sami šta je vama potrebno za ishranu, koja je hrana najbolja za održavanje vašeg
telesnog zdravlja, i onda pođite za diktatom vašeg razuma i vaše savesti. Kod stola stavite na stranu sve
vaše brige i teške misli. Ne žurite se, nego jedite polako i pažljivo, vaše srce daje puno blagodarnosti
prema Bogu za sve njegove bogate blagoslove. I nemojte se odmah posle toga upustiti u naporan umni
rad. Vežbajte umereno; i dajte malo vremena vašem želucu da otpočne svoj rad.
Ovo nisu stvari od beznačajne vrednosti. Mi im moramo obratiti ozbilnu pažnju i dati im mesto,
ako želimo da unesemo snage svežine u svakoj grani Božjeg dela. Karakter i složenst Božjeg dela
mnogo zavisi od telesnog stanja svakog pojedinog radnika u Božjem delu. Mnogi sastanci odbora kao i
manji sastanci u pogledu savetovanja uzeli su vrlo neprijatan obrt usled toga što su prisutni bili sa
želucem koji nije vario hranu. Tako su isto mnoge propovedi primili slabu senku usled toga što je
propovednik imao želudac koji nije vario kako treba.
Zdravlje je neprocenjivo blago, i ono je u mnogo užoj vezi sa savešću i religijom nego što
mnogi to uviđaju. Od njega mnogo zavisi i sposobnost jednog čoveka. Svaki propovednik treba da
oseća, da ako on želi da bude veran čuvar Božjeg stada, on mora da očuva sve svoje snage u takvom
stanju, da može da se svagda njima najbolje i najuspešnije posluži u delu Božjem.
Naši propovednici treba da služe svojim znanjem zakona o životu i zdravlju. Čitajte najbolje
autore o ovim predmetima i slušajte verskom tačnošću ono što vam vaš um nalaže da je istina.

OPASNOST OD PRETERANOG RADA

Kad su se apostoli vratili sa svog prvog misionarskog puta Spasitelj im je rekao: ''Dođite vi sami
nasamo, i počinite malo.''(Marko 6,31) Oni su svu svoju dušu uneli za svoj rad za ljude, to je istrošilo
njihove snage fizičie i umne. Njihova je sada dužnost bila da se odmore.
I danas Hristos govori ove reči utehe i saučešća svojim učenicima kao što je On iste izgovorio
svojim učenicima onoga vremena:"Dođite vi sami nasamo i počinite.'' On to kaže onima koji su
istrošeni i umorni. Nije dobro biti stalno pod teretom rada i uzbuđenja, pa čak i onda kada služimo
ljudima u njihovim duhovnim potrebama, jer se ovim zaboravlja lična pobožnost i preopterećuje
telesna, duševna i duhovna snaga. Od Hristovih slugu se traži samoodricanje, a žrtve se moraju davati.
Pa ipak Bog želi da mi proučavamo zdravstvene zakone i da se poslužimo razumom kad radimo za
njega, da se sačuva život koji smo primili od njega.
Iako je Isus mogao da čini čuda i svoje učenike naoružao silom da i oni čine čuda, On je ipak
naredio svojim učenicim koji su se zamorili u radu da idu u selo, nasamo, i tamo se odmore. A kad je
On rekao da je žetva velika i da je poslanika malo, On nije naložio učenicima da se bace bezobzirno na
posao, nego je rekao:"Molite se dakle gospodaru od žetve da izvede poslenike na žetvu svoju.'' (Matej
9,38) Bog je svakom čoveku označio njegov rad, i to prema njegovim sposobnostima.On nikada nije
mislio da neke samo preoptereti poslom, a druge istoga oslobodi i da ostali ne moraju raditi.
Sluge Isusa Hrista ne smeju biti nemarni prema svome zdravlju. Neka niko ne radi tako da se
potpuno istroši u radu, tako da se potpuno onesposobi za budući rad. Nikad nemojte posao od dva dana
prenatrpati u jedan dan. A na kraju, oni koji su radili marljivo i pažljivo naći će da su uradili isto toliko
 73

koliko i oni koji su sve svoje snage utrošili u radu, tako da sada nemaju više rezerve iz kojih bi mogli da
crpe snagu za dalji potrebni rad.
Božji posao je svestran i dalekosežan. On zahteva svaki i najmanji napor i svaku sposobnost i
silu koju imamo. Ali postoji opasnost da njegovi saradnici istroše sve voje sile pošto vide da je žetva
već zrela. Ali Gospod to ne traži. Ali kad su njegovi saradnici učinili sve što su od sebe mogli učiniti,
oni mogu reći:"Žetva je zaista velika, a radnika je malo, ali Bog zna "našu građu, i On zna da smo i mi
samo prah". (Psalam 103,14)
Neumerenost u jelu i piću, neumerenost u radu, neumerenost skoro u svemu postoji svuda u
svetu. Oni koji čine najviše napore da svrše najviše što mogu u datoj prilici i rade i dalje i pored toga
što im razum kaže da je potrebno da se odmore, nikada ne mogu biti dobitnici. Oni tako troše svoje
snage koje će budućnost od njih tražiti. A kad oni bezobzirno upotrebe svu svoju snagu i ista se kasnije
od njih zatraži, oni tek onda uvide da je više nemaju. Telesna snaga je otišla, a umna sposobnost je
nemoćna. Dolazi vreme koje iziskuje njihove snage, ali one su istrošene.
Svaki dan donosi svoje dužnosti i obaveze, ali rad od sutrašnjice ne sme biti prenatrpan u
časovima današnjice. Bog je milostiv, pun milosrđa, razuman u svojim zahtevima. On ne traži od nas da
otpočnemo neki rad, koji će nam doneti samo telesne i umne gubitke ili oslabljenje naših duhovnih sila.
On ne bi hteo da mi radimo pod nekim pritiskom ili napetošću sve dok se naše snage ne iscrpe, tako da
naši živci popuste pod takvim radom.
Potrebno je da Božje sluge slušaju njegovu zapovest i idu na samo da malo počinu. Mnogi su
dragoceni životi žrtvovani samo zato što se njegova zapovest nije slušala. Imali smo i takve koji bi još
danas bili sa nama, koji bi mogli da rade i pomažu da se delo Božje razvija i kod kuće i u stranim
zemljama, da su oni blagovremeno uvideli da je bilo i suviše kasno za njih da se blagovremeno odmore.
Ovi radnici su videli da je polje veliko i potreba za radnicima takođe velika, i da oni moraju da se bace
na posao po svaku cenu. Ali kad je priroda kazala svoju reč protesta, oni nisu marili, nego su dvostruko
više umnožili sebi posla, tako da je Bog morao da ih stavi u grob na odmor, dok poslednja truba ne
zatrubi i ne probudi pravedne iz zemaljskog praha, u besmrtnost i slavu.
Kad je neki radnik pod velikim pritiskom rada i briga i preopterećen poslom i duhovno i telesno,
on se treba okrenuti sa svoga posla i ići da se odmori, ali ne radi zadovoljenja svojih prohteva, nego da
se bolje spremi za svoju službu. Mi imamo pred sobom strašnog neprijatelja, sotonu, koji nas prati u
stopu, spreman da se koristi svakom našom slabošću, tako da njegova iskušenja imaju velikih dobitaka.
Kad je um preopterećen radom i telo oslabljeno, on onda baca svoje strele iskušenja na čovečju dušu.
Neka svaki radnik pažljivo troši svoje snage, a kad se zamori u radu, neka ode nasamo i malo se odmori
i razgovara sa Isusom.
Ja ne kažem ovo onima koji su telesno premoreni, oni koji misle da nose veće terete od ostalih.
Oni koji ne rade nemaju potrebe da se odmaraju. Ali je svagda mnogo onih koji se suviše štede u radu,
koji nerado vole da se prihvate posla koji je povezan sa odgovornošću.. Oni mogu da vam govore o
velikom poslu i tome kako se lome pod teretom svojih dužnosti, ali oni nemaju pojma šta znači nositi
terete i odgovornosti. Njihov posao donosi slabe rezultate.
Isus je izgovorio reči sažaljenja samo onima koji su se stvarno istrošili u radu, ali ne i onima
koji se čuvaju da se ne istroše i ne zamore. I danas se sve Hristove reči saučešća odnose samo na one
koji zaboravljaju na sebe, koji ulažu svoje sile do poslednje snage, više nego što su u stanju, koji su
žalosni što ne mogu više da učine, koji u svojoj revnosti idu preko granica svojih sposobnosti, na njih se
odnose blage reči:"Dođite vi sami nasamo i počinite malo.''

POMOĆ U EVANĐEOSKOM RADU

 74

"Ko je kao mudri? I ko

zna šta znače stvari?
Mudrost prosvetljuje
čoveku lice.''
(Propovednik 8,1)

PROUČAVANJE BIBLIJE

Propovednici koji hoće da rade uspešno na spasavanju duša moraju biti u isto vreme i učenici i
ljudi molitve. Greh je za one koji nastojavaju da uče druge Božjoj reči, a sami na sebe zaboravljaju da
je i njima potrebno proučavanje Biblije. Oni koji propovedaju vest za naše vreme treba više od svih koji
žive na licu ove zemlje, da dobro razumeju svoju Bibliju i da budu dobro upoznati sa dokazima svoje
vere. Onaj kome nedostaje poznanje Božje reči života, nema pravo da pokušava da drugima daje
uputstvo o putu prema nebu.
Biblija je naše pravilo vere i doktrine. Ništa nije toliko važno da ojača naš razum i potkrepi um
kao proučavanje Božje reči. Nijedna druga knjiga nije tako snažna da uzdigne misli ili da da snagu
sposobnostima, kao što je ova široka i sa svojim istinama oplemenjujuća Bibilija. Kad bi se Božja reč
propovedala kako treba, ljudi bi primili širinu misli i uma, plemeniti karakter i čvrstinu cilja, što se
retko vidi u ovo vreme.
Hiljadama ljudi koji služe na propovedaonicama nedostaju osnovne osobine uma i karaktera i to
samo zato što se ne posvećuju proučavanju Svetog pisma. Oni su zadovoljni sa površnim znanjem istina
Božje reči i gotovi su da trpe štetu na svakom koraku nego da marljivo istražuju sakrivena blaga istine.
Psalmista izjavljuje:"U srce svoje zatvorio sam Reč tvoju, da ti ne grešim.'' (Psalam 119,11) A
Pavle piše mladom Timotiju:"Sve je Pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje i popravljanje,
za poučavanje u pravdi, da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.'' (2.Timotiju
3,16.17)
Život Božji, koji daje život svetu, nalazi se u Božjoj reči. Isus je Božjom rečju lečio bolesne i
đavole izgonio. Svojom rečju on je utišao buru na moru i podizao mrtve iz smrti. I sam narod je
svedočio da je njegova reč bila silna. On je govorio Božju reč isto onako kao što ju je govorio
prorocima u Starom zavetu. Cela Biblija je manifestacija Isusa Hrista. Ona je naš jedini izvor snage i
sile.
Ova reč ne sputava aktivnost i živost. Ona otvara puteve aktivnosti pred svakim savesnim
istraživačem. Ona ne ostavlja čoveka u nesigurnosti, bez cilja, nego mu iznosi najveći cilj života –
spasenje duše za Hrista. Ona daje čoveku svetlo, čije videlo obasjava put prema nebu. Ona govori o
neiscrpljivom bogatstvu, bogatstvu iznad svake vrednosti.
Božja reč je merilo karaktera. Davši nam svoju Reč, On nam je time pružio svaku istinu,
osnovno važnu za naše spasenje. Hiljadama njih su crpli vodu života sa njenog izvora, pa ipak je ona
neiscrpna. Hiljadama njih iz nje su mogli da gledaju svoga Gospoda, i gledajući ga mogli su da se
promene u njegovo obličje. Ali ovi istraživači nisu nikada mogli da iscrpe njezine velike i svete istine.
Hiljadama njih još mogu da crpe iz njezinih isina i da traže tajne svoga spasenja.
I kad propovednik proučava Hristov život, kad razmišlja o katrakteru njegove misije, svako
novo istraživanje će mu doneti neku svežu istinu, koju do tada svakako nije mogao da otkrije. Predmet
Svetoga pisma je neiscrpan. Proučavanje Hristovog utelovljenja, njegove žrtve i posredničke službe
zauzeće misli jednog iskrenog i željnog istraživača doklegod on živi. Gledajući na nebo, sa njegovim
neizbrojivim milionima godina, on mora da uzvikne:"Velika je tajna pobožnosti!'' (1.Timotiju 3,16)
Mi propovedamo prvu anđeosku vest i vest drugog anđela i onda mislimo da imamo duboko
saznanje o trećoj anđeoskoj vesti. Ali dokle god smo zadovoljni sa ograničenim znanjem, mi ćemo
 75

ostati nesposobni da primamo jesno saznanje istiine. Onaj koji iznosi reči života mora naći vremena da
proučava Bibliju i ispituje svoje srce. Ako ovo zanemari, on neće znati kako će služiti dušama koje se
nalaze u nevoljama i koje treba da znaju Božju reč. Vredan i ponizan student Biblije, istaržujući sa
molitvom i proučavanjem istine, kako nam je prikazana u Isusu Hristu, svakako će iskusiti velike
blagoslove i dobiti široko poznanje Biblije. On je taj koji traži pomoć, ne ideje ljudskih mislioca i
pisaca, nego iz Izvora mudrosti i znanja. I tako, vođen svetim bićima u svom proučavanju, on će steći
jasno razumevanje Božjih istina.
Istina se ne može utisnuti u misli silom ljudske volje ili ljudskih sredstava, "nego Duhom
mojim, veli Gospod nad vojskama". (Zaharija 4,6) Niti će ćud niti govornička veština onoga koji
propoveda Božju reč učiniti da on bude uspešan u radu. Pavle može zasaditi, a Apolo zaliti, ali Bog je
sila koja daje uzrast biljci istine. Samo dobro poznavanje Božje reči od strane jednog propovednika i
njegova potpuna pokornost Božjoj volji mogu da mu daju silnog uspeha u radu.
Srce koje primi Božju reč nije kao bara koja se isparava ili porušena cisterna, koja gubi svoje
dragoceno piće. Ono je kao planinski izvor, koga natapaju neiscrpivi izvori silne, hladne vode, koja
pada sa stena na stenu, koja osvežava umorne i žedne i one koji su pretovareni.
Dobro poznavanje istina Svetog pisma daće učitelju istine takvih kvalifikacija, koje će ga
načiniti da bude pravi predstavnik Isusa Hrista. Duh Hristovog učenja daće snage i pravac njegovim
nastojanjima i molitvama. On onda neće ostati tesnogrud i kao slabo svedočanstvo za tu istinu; on neće
uvek iste stvari da iznosi, jer će njegov um biti otvoren za prosvetljenje koje Duh Sveti daje čoveku.
"Koji jede moje telo i pije moju krv", kaže Hristos, "ima život večni.'' (Jovan 6,54) Dalje
kaže:"Kao što me posla živi Otac, i ja živim Oca radi; i koji jede mene, i on će živeti mene radi.'' (stih
57) A u 63. stihu iste glave kaže:"Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam rekoh,
Duh su i život.''
Kada sluge Božje znaju istinu ovih reči, onda će se u njihovoj službi videti elementi večnog
života. Tihe ili mrtve propovedi će odmah prestati. Osnovne istine evanđelja biće prikazane u novoj
svetlosti. Pokazaće se sveže razumevanje istine, jasnoća i sila, koje će svi moći da razumeju. Oni koji
imaju preimućstvo da slušaju takve propovedi, ako samo stoje pod silom Svetoga Duha, osetiće silu
novoga života. U njima će se raspaliti oganj Božje ljubavi. Njihove sposobnosti će se probuditi, tako da
će biti u stanju da razlikuju lepotu i veličanstvo istine.
Propovednik kome je Božja reč stalni saputinik, svagda će biti u stanju da iznosi nove i sveže
njezine lepote. Duh Hristov će sići na njega i Bog će raditi preko njega da pomogne drugima. Duh Sveti
će ispuniti njegove misli i srce nadom i slobodom i divnim biblijskim slikama,a to će se dati svakome
onome, koji je spreman da stoji pod njegovim vođstvom i uputstvima.

MOLITVA U KLIJETI

Molitva u porodici i molitva u javnosti su na svom mestu; ali tajna molitva ili molitva u klijeti,
preko koje se održava živa veza sa Bogom, jedino može da održi život duše. Mojsije je na gori sa
Gospodom mogao da vidi divnu sliku veličanstvene građevine, koja je imala da bude mesto Božje
slave. I mi ćemo samo na gori sa Gospodom moći da vidimo divne ideale, koje je Bog spremio za svoje
verne. I tako ćemo jedino mi moći da formiramo našu zgradu karaktera, da možemo na kraju primiti
obećanje: "Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.'' (2.Korinćanima
6,16)
Dok smo u radu u toku jednoga dana mi možemo podići svoju dušu u molitvi prema nebu. Ove
tihe i tajne reči dižu se prema nebu kao miris tamjana pred prestolom slave Božje. To će biti sigurna
 76

pobeda nad neprijateljem naše duše , sotonom. Srce hrišćanina, koje je na taj način u vezi sa Bogom,
nikad neće biti pobeđeno. Nikakve sile lukavoga neće biti u stanju da mu poruše duševni mir. Sva
obećanja Božje reči, sve sile Božje milosti, sva bogatstva Gospoda nad vojskama stavljena su mu na
raspolaganje za njegovo spasenje. Tako je Enoh hodao sa Bogom. I Bog je bio sa njime, stalna pomoć u
svim časovima njegove duševne potrebe.
Hristovi propovednici moraju bditi u molitvama. Oni mogu slobodno pristupiti prestolu milosti,
podižući ruke svoje bez gneva ili sumnje. U veri svoga srca, oni mogu tražiti od svoga nebeskog Oca
mudrost i milost, da bi znali kako da rade i kako da postupaju sa ljudskim mislima.
Molitva je disanje duše. Ona je tajna duhovne čovekove sile. Nijedno drugo sredstvo milosti ne
može da je zameni, niti da da duši zdravlja i života. Molitva dovodi srce u neposrednu vezu sa Izvorom
života i jača žile i mišiće verskog iskustva. Zanemariti vežbanje u molitvi ili moliti se mehanički, s
vremena na vreme, kako se kad nekom sviđa, taj će sigurno izgubiti Boga iz svoga života. Time će i
njegove duhovne sile izgubiti od svoga života, dok će religijsko iskusvo osetiti nedostatak zdravlja i
energije.
Samo na oltaru Božjem mi možemo zapaliti naše svećice ognjem božanske vatre. Samo će
božanska svetlost otkriti malodušnost, nedoslednost i nedovoljnost ljudske sposobnosti i dati jasno
videlo i saznanje o savršenstvu i čistoti Hristovoj. Samo onda kada neprestano gledamo u Isusa Hrista
možemo zaželeti da budemo kao i On; samo onda kad razmišljamo o njegovoj pravednosti možemo
zaželeti da se od nje najedemo i napijemo; samo onda kada se ozbiljno, iskreno i toplo molimo Bog
može da udovolji našim željama.
Božje sluge moraju dugo ostati nasamo sa Bogom, ako hoće da imaju blagoslova i uspeha u
radu. Priča se o nekoj staroj gospođi koja je slušala o razlozima koje je njen sused davao o uspehu
njihovog propovednika. Oni su govorili o njegovim darovima, o njegovom divnom načinu nastupa i
pozdrava prisutnih, o njegovom ponašanju. "Ne!'' rekla je starica, "ja ću vam kazati u čemu je njegov
uspeh. Vaš čovek je u dobrim odnosima sa Veličanstvom neba"
Kad su se ljudi posvetili kao i Jelisije i imaju veru kao i on, onda će im se Bog otkriti kao u ono
vreme. Kad se ljudi bore sa Gospodom kao i ono Jakov, uspesi koji su onda postignuti, postići će se i
sada. Božja sila sići će sa neba kao odgovor na molitvu vere.
Zato što je Hristov život bio neprekidno poverenje u Boga, koje se održalo stalnom vezom sa
Ocem, njegova služba za nebo je bila stalno bez greške ili kolebanja. Svakodnevno okružen
iskušenjima, On je znao da svoje zemaljsko obličje mora neprekidno da jača pomoću molitve. Da bi bio
blagoslov svetu, On mora da održava vezu sa Bogom, od koga je primio silu, istrajnost i čvrstinu.
Spasitelj je voleo samoću na brdima, gde je mogao slobodno da govori sa svojim Ocem.
Svakoga dana je nastojavao da učini sve što može da spase ljude od večne propasti. Lečio je bolesne,
tešio žalosne, vaskrsavao mrtve i donosio nade i radosti onima koji su očajavali. I kad je njegov posao
od jednoga dana bio gotov, On je odlazio svake večeri iz gradske vreve u samoću i tamo razgovarao sa
svojim nebeskim Ocem. Vrlo često je On po cele noći provodio u molitvi; ali se svagda vraćao sa tih
trenutaka nanovo osvežen i ojačan, spreman da nanovo otpočne nove dužnosti i nove borbe.
Da li su i Hristovi propovednici isto tako u velikim iskušenjima i napastima od strane sotone?
Zapamtite da je isto tako bio u strašnim iskušenjima i Hristos, koji nije znao za greh. U časovima
duševnih patnji On se obraćao svome velikom Ocu. Pa ipak On se molio silno, sa suzama. On se molio
za svoje učenike iza sebe, identifikujući se time sa ljudima. On je bio silan molilac. On je imao sile
zajedno sa svojim Ocem, Bogom, i svagda je pobeđivao.
Propovednici koji su pravi Hristovi predstavnici biće u isto vreme i ljudi molitve. Ozbiljnošću i
verom, koje se ne mogu poreći, oni će se boriti sa Bogom i tražiti od njega da ih ojača i utvrdi za
službu, da posveti njihove usne dodirom svetoga ognja, da mogu znati kako će ljudima da govore Božje
reči.
Mi treba da se molimo ozbiljno, vatreno, boreći se kao što se David molio kad je uzviknuo:"Kao
što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!... Mile su mi zapovesti tvoje...Žedan sam
 77

tvojega spasenja... Gine duša moja želeći u dvore Gospodnje; srce moje i telo moje otima se k Bogu
živome.'' (Psalam 42,1; 119,40.174; 34,2)
Oni koji uče i propovedaju sa uspehom, to su oni koji su čekali ponizno pred Bogom i koji su
kao gladni čekali da ih Bog vodi i da im da svoju milost. Bditi, moliti se i raditi – to je lozinka jednog
hrišćanina. Život pravog hrišćanina je život prave molitve. On je svestan da su svetlost i snaga od
jednoga dana nedovoljni da ga potkrepe za borbu i iskušenja narednog dana. Sotona neprestano menja
taktiku svojih iskušenja. Svakog narednog dana ćemo doći u sasvim drugačije prilike; mi ćemo biti
okruženi novim i svežim opasnostima. Ali samo preko snage i milosti koje primamo sa neba, mi se
možemo nadati da ćemo biti u stanju da se odupremo iskušenjima i izvršimo svoje primljene dužnosti.
Divna je to stvar da nam je omogućeno da se molimo sa uspehom, da nedostojna, grešna i
smrtna stvorenja mogu imati sile da svoje potrebe i molbe iznesu svome velikom Bogu. Kakvu drugu
veću silu čovek može zaželeti nego što je ova - stajati u vezi sa beskonačnim Bogom? Slab i grešan
čovek ima preimućstvo da govori sa svojim Stvoriteljem. Mi dakle možemo izgovoriti reči, koje mogu
dopreti do prestola Vladara svemira. Mi možemo govoriti sa Isusom dok idemo putem. On nam kaže:
"Ja sam ti s desne strane da ne posrneš.'' (Psalam 16,8)
Mi možemo razgovarati sa našim Bogom u svome srcu i mi možemo živeti u zajednici sa
Isusom Hristom. I kad smo u svome svakodnevnom radu, mi možemo izlivati želje svoga srca, koje ne
može čuti nijedno ljudsko uho; ali te nečujne reči ne mogu ostati nezampaćene niti se izgubiti. One se
dižu iznad ulične vreve i iznad huke mašina. Mi govorimo o Bogu, i On čuje naše molitve.
Tražimo, dakle, ištimo, i primićemo. Tražite poniznost, mudrost, hrabrost, povećanje vaše vere.
Svakome iskrenom moliocu odgovor će se dati. Odgovor neće možda doći baš onako kako ste se vi
nadali ili u vreme za koje ste mislili da će vam se odgovoriti. Ali on će doći onako i u onakvo vreme,
kako će najbolje zadovoljiti naše duuševne potrebe. Molitva koju pošaljete u samoći, u umoru, u
napastima, - to su molitve na koje Bog rado odgovara, ali ne uvek kako vi želite, nego onako kako je
dobro za vas.

VERA

Najveće pobede zadobivene za Božje delo nisu rezultat smišljenih napora i dokazivanja,
prirodna preimućstva, široki upliv ili brojna sredstva, nego tajnim i skrivenim razgovorom sa Bogom,
kad su se ljudi dohvatili Božje silne ruke ozbiljnom verom i jakom molitvom.
Prava vera i prava molitva – kako su one silne! One su kao dve ruke, pomoću kojih se molilac
hvata za silu beskonačnog Boga, beskonačne ljubavi. Vera je poverenje u Boga, verovanje da vas On
ljubi i da zna šta je za vas najbolje. Na taj način, mesto da pođemo našim putevima, On nas vodi na to
da izaberemo njegove puteve. Na mesto našeg ograničenog znanja, našeg neznanja, vera prihvata
njegovu mudrost; mesto naše slabosti, ona prihvata njegovu snagu; mesto naše grešnosti, ona prima
njegovu pravdu. Naši životi su zapravo njegovi, jer to vera priznaje i prihvata njegove blagoslove.
Istina, pravednost i čistota prikazuju nam se kao tajna uspeha u životu. Mi se verom obogaćujemo ovim
nebeskim darovima. Svaki dobri potstrek ili nadahnuće je dar Božji. Vera prima od Boga život, koji
jedino može da učini da rastemo duhovno i da imamo uspeha u radu.
"I vera je naša ova pobeda, koja pobedi svet.'' (1.Jovanova 5,4) Vera je ona sila koja nam
omogućuje da gledamo iznad vidljivog i sadašnjeg, koji su puni briga, da vidimo stvari posle ovoga
zemaljskog, gde će nam se objasniti sve ovo što nas tišti i muči. Vera posmatra Isusa kao našeg
Posrednika s desne strane Božjeg prestola.Vera gleda stanove, koje je Isus otišao da nam pripravi,
 78

dakle, svima onima koji ga ljube. Vera vidi haljine i krune, koje se spremaju za onoga koji pobedi, i ona
čuje pesmu spasenih.
Vera nije neko osećanje. "Vera je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokaz za stvari koje
se ne vide.'' (Jevrejima 11,1) Prava vera nije u savezu sa uobraženjem ili sujete, jer je uobraženje
sotonsko podmetnuto verovanje.
Vera se drži Božjih obećanja i donosi plodove poslušnosti. Sujetnost ili uobražavanje takođe
traži Božja obećanja, ali se njime služi kao nekad sotona, to jest da opravda greh. Vera je htela da
povede naše prve roditelje da imaju poverenje u Boga i Božju ljubav i da drže Božje zapovesti. Ali ih je
sujetnost ili uobraženje povelo u greh i prestup Božjeg zakona, jer im je ono davalo nade da će ih Božja
ljubav osloboditi od posledica njihovog greha. Vera ne traži naklonost neba bez suglasnosti sa
uslovima, pod kojima se milost može dati. Razumna vera ima svoj temelj u obećanjima i sredstvima
koje je Sveto pismo iznelo.
Govoriti o religiji na jedan neizvestan način, moliti se bez žeđi u duši i žive vere, ne pomaže baš
ništa. Tobožnja vera u Hrista, koja ga prihvata jedino kao Spastitelja sveta, ne može nikada doneti
isceljenje jednoj duši. Vera koja donosi spasenje nije neko ubeđenje ili osvedočenje razuma u stvari
istine. Onaj kome su potrebni svi dokazi o istini pre nego što otpočne da vežba svoju veru, nikada neće
moći da primi Božje blagoslove.
Nije važno verovati nešto o Isusu Hristu. Mi moramo verovati u njega. Samo ona vera koja
Hrista prihvata kao ličnog Spasitelja, koja se koristi njegovim spasonosnim darovima, može da koristi
svakom čoveku. Mnogi misle da je vera nekakvo mišljenje. Ali spasonosna vera je izvršenje jednog
dela, pomoću koga oni koji prihvataju Hrista povezuju sebe sa živim Bogom. Živa vera znači povećanje
radinosti, snage i silnog poverenja.
Neverovanje i sumnja. Vera se hvata za Božju reč, a ne da razume značenje iskušenja koja
dolaze. Takvi se ljudi stalno boje i uvek strahuju. Svakog dana su oni okruženi znacima Božje ljubavi i
svakog dana oni uživaju bogatstvo njegovih dobrota; ali oni kao da zaboravljaju na to. I tako teškoće, sa
kojima se oni sretaju, mesto da ih povedu Bogu, oni dozvoljavaju da ih one odvoje od Boga i otpočinju
da se uznemiravaju i tuže.
Da li je od koristi da oni ne veruju? Isus je njihov prijatelj. Celo nebo je zainteresovano za
njihove borbe, a njihova tužba i strah samo žaloste Svetoga Duha. Mi ne treba da verujemo zato što
vidimo da nas Bog čuje ili što to osećamo. Mi jednostavno treba da verujmo u njegova obećanja. I kad
mu se približimo u veri, mi treba da verujemo da svaka naša molba dira srce Isusa Hrista. I kad
zatražimo njegove blagoslove, mi treba da verujumo da ih primamo i da zahvalimo što smo ih primili.
Kad se ovako budemo naučili, mi ćemo znati da su naše molitve uslišene. Bog će učiniti za nas "sve
izobilnije... po bogatstvu svoje slave... po činjenju velike sile njegove". (Efscims 3,20.16; 1,19)
Često je život jednog hrišćanina opkoljen mnogim opasnostima, tako da mu izgleda da će biti
teško da izvrši svoju dužnost. Mašta unapred crta stašnu propast, a iza nje ropstvo i smrt. Pa ipak Božja
reč govori jasno:"Napred!'' Poslušajmo zato Božju zapovest, iako možda naš pogled ne može da prodre
kroz tminu. Smetnje koje svagda stoje na putu našem progresu izgleda da nikad neće da iščeznu pred
duhom koji se plaši i sumnja. Oni koji odlažu poslušnost sve dok smetnje ne iščeznu i dok ne vide da
neće biti neuspeha i štete, nikada neće poslušati. Vera gleda i preko teškoća i nevolja i hvata se
nevidljivoga i svemogućega Boga, te zato nikad ne može da doživi neuspeh i štetu. Vera je prihvatanje
za ruke Isusa Hrista u svakoj opasnosti i nezgodi.
Saradnik Božji svagda treba takvu veru. Izgledi na uspeh mogu biti tamni, ali i posle najgušće
tame sija silno videlo. Na taj način će se povećavati snaga onih koji iz čiste vere ljube i služe svome
Bogu. Mudrost Beskonačnoga je stavljena njima na uslugu i za njihovu službu, da u radu u njegovom
delu oni ne moraju grešiti. Neka ovakvi saradnici drže čvrsto početak svoje vere sve do kraja, znajući
da će im živa Božja istina sijati usred tame, koja okružuje ovaj svet.
U Božjoj službi ne sme biti obeshrabrenja. Vera jednog Božjeg posvećenog saradnika treba da
se odupre u svakoj prilici i da izdrži probu koja joj se nameće. Bog je u stanju i voljan da svojim
slugama udeli svaku snagu koja im je potrebna i da im dodeli mudrosti, koju njihov slabi razum svagda
 79

potrebuje. On hoće da učini više nego što od njega očekuju obična očekivanja, svima i za sve koji svoje
poverenje stavljaju u njega.
Isus nas ne poziva da pođemo za njim i da nas onda ostavi na putu. Ako predamo svoje živote u
njegovu službu, On nas nikad neće staviti u takav položaj, iz koga neće moći da nas izvuče. Ma kakva
bila naša situacija, mi imamo silnog Vođu, koji upravlja našim koracima. Ma kakve bile naše nevolje i
smetnje, mi imamo sigurnog Savetnika; ma kakva bila naša strahovanja ili žalosti ili samoća, mi imamo
Prijatelja koji može da nas razume i da nam pomogne. Njegov glas, čist i jasan, možemo čuti kako nam
govori: "Ja sam istina, put i život.'' (Jovan 14,6). "Jer će izbaviti ubogoga koji cvili, i nevoljnoga koji
nema pomoćnika.'' (Ps. 72, 12.)
"Ko se tebe drži, čuvaš ga jednako u miru, jer se u tebe uzda.'' (Is. 26,3.) Ruka je Svemogućega
ispružena da nas povede sve više i više. Samo napred, kaže Gospod, Ja ću vam poslati pomoć. Vi tražite
u moje ime, i primićete. " I sve što ištete u molitvi verujući, dobićete.'' (Mat. 21, 22.)

HRABROST

Božje sluge ne treba tako lako da se razočaraju usled teškoća i protivljenja. Oni koji objavljuju
vest trećeg anđela moraju stajati hrabro na svom mestu, gledajući u lice nesrećama i laži, boreći dobru
borbu vere i odupirajući se neprijatelju pomoću oružja koje je i Hristos upotrebljavao: "Pisano je!'' U
velikoj krizi, kroz koju će uskoro imati da prođu, sluge Božje će imati da izdrže istu nevolju i strah
duše, iste grube nepravde, koje su Hristos i njegovi apostoli izdržali u svoje vreme.
Svi koji će u te dane služiti Bogu verno i prema diktatu savesti, biće potrebno da budu hrabri,
čvrsti imaju poznanje Boga i njegove reči. Jer oni koji budu verni Bogu imaće da izdrže progonstva,
njihove će pobude biti krivo tumačene, njihovi najbolji napori će biti rđavo shvaćeni i njihova imena
proglašena kao zla.
Sotona će raditi svom silom svoje zle prevare i upliva da utiče na srce ljudsko i da zamrači
razum, tako da zlo izgleda dobro, a dobro zlo. Što će vera Božje dece biti čišća i jača i što jača bude
njihova odluka da služe Bogu, utoliko će više sotona nastojati da protiv njih pokrene mržnju onih, koji
misleći da su pravedni, ipak gaze po Božjem zakonu. To će zahtevati postojano poverenje, najjače
ciljeve, da tako održimo veru koja je jedan put data svetima.
Vesnici krsta se moraju naoružati budnošću i molitvom i idu napred sa verom i hrabrošću,
radeći uvek u ime Hristovo. Oni moraju imati poverenje u svoga Vođu, jer su ozbiljna vremena pred
nama. Sudovi su Božji već na svetu i na zemlji. Nesreće se brzo ređaju jedna za drugom. Uskoro će Bog
napustiti svoje mesto, da silno potrese zemlju i da kazni bezbožnike za njihova bezakonja. I onda će On
stati u odbranu svoje dece i daće im svoju moćnu zaštitu. On će ih zagrliti svojim silnim rukama, da ih
tako zaštiti od svake nesreće.
"Hrabri u Gospodu!'' Posle onog žalosnog vremena iz godine 1844, bilo nas je zajedno na
jednom sastanku priličan broj braće i sestara. Svi su bili vrlo žalosni, jer je razočarenje bilo gorko: U
tom trenutku ušao je kod nas jedan čovek i rekao: "Hrabri u Gospodu, braćo, hrabri budimo!'' On je ovo
ponovio nekoliko puta tako da su se sva lica ozarila i svaki se glas podigao u slavu Bogu.
Ja kažem danas svakom saradniku našeg Gospoda: "Hrabro u Gospodu!'' Posle 1844 ja sam
stalno objašnjavala sadašnju istinu, i danas je ona meni milija nego ikada pre.
Neki svagda vide smetnje i teškoće, te ih zato obeshrabrenje brzo snalazi. Oni zaboravljaju da je
nebo svagda spremno da ih prihvati i učini sredstvima blagoslova za ovaj svet i da je Isus Hristos
neiscrpljivo blago, iz koga ljudska bića mogu svagda crpsti snage i hrabrosti. Nema potrebe da
strahujemo i očajavamo. Mi nećemo nikada doživeti vreme da sotonska senka neće padati na našem
putu. Neprijatelj nastoji da na taj način skrije i potamni naš put i ukloni svetlost koja sija na nas od
sunca pravde. Ali naša vera mora da prodre kroz tu tamu.
 80

Bog traži radosne saradnike, koji se ne daju tako lako obeshrabriti i slomiti protivničkim
sredstvima. Gospod nas vodi, i zato mi možemo ići napred hrabro, svesni da će On svagda biti sa nama
kao što je bio i u prošlim danima, kada smo radili u slabosti, ali pod vođstvom Svetoga Duha.
Anđeli su služili Hristu, ali njihovo prisustvo nije učinilo da je njegov život izgledao slobodan
od napasti iskušenja. On je "u svemu iskušan kao i mi, ali je ostao bez greha". (Jevr. 4,15.) Ako
propovednici rade u poslu koji im je On označio i u poslu se susreću sa napastima i nevoljama, da li se
onda trebaju razočarati? Hoće li oni odbaciti svoje poverenje zato što njihov trud ne dovodi svagda do
uspeha, na koji oni misle da imaju pravo? Pravi saradnici se nikad neće razočarati kad vide kakav je
posao pred njima, makar kako da je mučan. Ako izbegavamo teškoće, ako se tužimo pod pritiskom
nevolja, to će nas samo osloboditi i onesposobiti za rad.
Kad oni koji stoje u prvim linijama duhovne borbe vide da je sotona usredsredio naročite napore
protiv njih, oni će uvideti da im je potrebna naročita snaga i sila od Boga, i da će oni samo u njegovoj
sili moći da rade. Pobede koje su oni postigli neće ih uzvisiti, nego će ih navesti na to da misle da je
potrebno da se još malo oslone na Svemogućega. Duboka i vatrena zahvalnost prema Bogu izviraće iz
njihovog srca, i to će ih učiniti da se raduju u napastima, koje neprijatelj šalje na njih.
Vreme preimućstva i poverenja. Ako sluge Božje budu ostali verni onome što im je povereno,
njihova će plata biti velika u onaj dan kada Spasitelj kaže: "Daj račun kako si kuću kućio!'' (Luka 16,2.)
Mučan rad, nesebična požrtvovnost, istrajni i strpljivi napori biće divno nagrađeni. Isus će reći: "Više
vas ne nazivam slugama. . . nego vas nazivam prijateljima.'' (Jov. 15, 15.) Priznanje koje onda Spasitelj
izriče ne dolazi zbog velikog posla koji je obavljen, već zbog vernosti sa kojom je svaka dužnost
izvršena. U Božjim očima nije od vrednosti rezultat koji smo postigli, već pobude koje su nam
rukovodile u rad. On ceni i nagrađuje vernost i dobrotu iznad svega.
Ja preklinjem vesnike Hristovog evanđelja da se nikad ne podaju razočarenju i nikad da ne misle
da je Bogu nemoguće da dostigne i najvećeg grešnika i da mu svojom milošću ne može pomoći. Onaj
koji nam izgleda kao da sa njime nema nikakve nade može najlakše da primi istinu iz ljubavi. Onaj koji
upravlja ljudskim srcima kao sa potocima može da obrati i najsebičnije ljudsko srce ka Isusu Hristu.
Ima li što teško Bogu da ne može činiti? "Reč moja", On izjavljuje, "neće se vratiti k meni prazna, nego
će učiniti što je meni drago, srećno će svršiti na što je pošljem.''(Isaija 55,11)
Oni koji nastojavaju da izgrade delo Božje u novim pokrajinama uvideće da im je potrebna
naročita sposobnost. Njihov rad će mnogo puta izgledati beznadežan usled nedostatka tih sposobnosti i
preimućstva. Ali neka oni ne gube poverenje i veru i neka se ne razočaraju zbog toga. Mnogo puta će
oni biti obavezni da se ograniče na najmanja sredstva. Katkada će im izgledati kao da više ne mogu
nijedan korak napred. Ali ako oni rade u veri, Bog će im odgovoriti na njihove molbe i poslaće im
sredstva za uspeh i napredak posla koji su započeli. Teškoće će se stalno pojavljivati. Oni će se mnogo
puta začuditi kako će moći da svrše posao koji moraju raditi. Katkada će im budućnost izgledati
mračna. Ali neka Božji saradnici iznesu pred svoga Gospoda obećanja koja im je On dao i neka mu
zahvale za ono što su već postigli. Onda će se put otvoriti pred njima i oni će dobiti ojačanje za dužnosti
danog trenutka.

KAKO BOG VASPITAVA I SPREMA SVOJE RADNIKE

Bog disciplinuje svoje saradnike u cilju da oni mogu zauzeti mesta koja im je on pripremio. On
želi da ih spremi za što bolju i uspešniju službu. Ima takvih koji bi želeli da budu vladajuća sila i kojima
je potrebno posvećenje i pokornost. Bog izvodi promenu u njihovom životu. Možda će On staviti pred
njih takve dužnosti, koje oni neće rado hteti. Ali ako oni budu voljni da ih On vodi, On će im dati
milosti i snage, da mogu izvršiti ove dužnosti u duhu poniznosti i korisnosti. Na taj način se oni
spremaju da zauzmu mesta, na kojima će se njihovo disciplinovane sposobnosti moći najbolje
iskoristiti.
 81

Neke Bog vaspitava i sprema time što dozvoljava da ih snađu izvesna razočarenja i neuspesi.
Njegov cilj je da se oni nauče kako da savlađuju teškoće. On ih nadahnjuje odlukom ili revnošću da
svaki neuspeh pretvore u uspeh. Vrlo često se ljudi mole i plaču zato što ih susreću teškoće i smetnje.
Ali ako oni održe početak svoga poverenja u Boga do kraja, Bog će im raščistiti put. Uspeh će doći ako
se oni bore protiv očevidnih nepremostivih teškoća, a taj uspeh će im dati velike radosti.
Život jednolikosti nije potpuno pogodan za duhovno rastenje. Neki mogu postići najviši duhovni
stepen samo putem promene svakidašnjeg reda stvari. Kad Bog prema svome proviđenju vidi da je
promena potrebna za uspeh izgradnje karaktera, On pomuti tihi tok života. On vidi da je jednom
saradniku potrebno uže saradnje sa njime. A da bi se ovo izvelo, On ga izdvaja od njegovih prijatelja i
poznanika. Kad je On spremio Iliju za preobraženje, Bog ga je vodio iz mesta u mesto, da prorok ne bi
našao neko lako i zgodno mesto i tu se učvrstio i tako da ne bi izgubio duhovnu svoju silu. Zato je
Božja volje bila da Ilijin uticaj bude sila koja će pomoći mnogim dušama da zadobiju šire i veće
iskustvo.
Mnogi se ne zadovoljavaju da služe Bogu radosno na onom mestu na koje ih je On pozvao i
odredio ili da rade bez tužbe posao koji im je On predao u ruke. Pravo je ako smo nezadovoljni sa
načinom rada koji obavljamo, ali ne smemo biti nezadovoljni sa dužnostima koje smo primili da
radimo, jer bismo hteli da radimo nešto sasvim drugo. Po svom proviđenju Bog je predao ljudima
dužnosti i službu, koje će im biti kao lek njihovom oslabljenom umu. Na taj način On hoće da ih vodi
na to, da zaborave svoje sebične namere, koje bi ih diskvalifikovale za rad koji treba da vrše. Ali ako
oni prihvate i izvrše dužnosti i službu koju su primili, njihov um će im se time mnogo oporaviti. No ako
oni odbiju da rade svoj posao, oni će biti ostavljeni sami sebi u svojoj borbi i sa sobom i sa drugima.
Neka svi oni koji osećaju da ne mogu mirovati, već moraju stalno da rade, uvrste svoj šator
večeras na jednom mestu i sutra uveče na drugom mestu, znajući da ih Gospod vodi i da je to Božji
način na koji ih On vodi u cilju da usavrše svoj karakter. U svim promenama koje oni žele da postignu
oni treba da priznaju kao svoga saputnika Boga.

NAĐI VREMENA ZA RAZGOVOR SA BOGOM

Dato mi je naročito uputstvo u vezi sa našim propovednicima. Nije Božja volja da oni teže za
bogatstvom. Oni se ne smeju baciti u poslove ovoga sveta, jer bi ih to onesposobilo da se celi posvete
duhovnim stvarima. Ali zato oni treba da prime dovoljno plate da se mogu izdržavati, sebe i svoju
porodicu. Oni ne smeju da imaju velike terete, da se ne mogu posvetiti celi službi mesnim crkvama i
crkvi svoje porodice, jer je njihov osobiti zadatak da vaspitaju svoju decu za Gospoda.
Velika je greška zadržavati jednog propovednika stalno na jednoj liniji poslovnog rada, da
neprestano ide iz mesta u mesto i da po duge časove uveče sedi na odborskim sednicama. Ovo će mu
doneti umor i razočarenje. Propovednici moraju imati vremena za odmor, da bi iz Božje reči mogli da
dobiju bogatu hranu hleba života. Oni moraju imati vremena da piju osvežavajuće gutljaje utehe iz
izvora žive vode.
Neka propovednici i učitelji ne zaborave da ih Bog smatra odgovornim da na svom mestu
posluže njemu svim svojim sposobnostima, tako da u svoj posao unesu sve svoje snage. Oni se ne
smeju prihvatiti takvih dužnosti, koje će se protiviti dužnostima koje su oni već primili od Boga.
Kad su propovednici i učitelji spremni da izađu na katedru ili u učionicu, a pod pritiskom
novčanih odgovornosti, pristupaju novoj dužnosti sa umornim mozgom i istrošenim živcima, šta se
drugo od njih može očekivati, nego da običan oganj uzmu za Božju žrtvu? Istrošeni i iznureni napori
razočaraju sve one koji slušaju i ranjavaju srce govornika. On nije imao vremena da traži Gospoda niti
da u veri zatraži pomazanje Svetog Duha...
Rečeno mi je da kažem svojim saradnicima: Ako želite da imate bogate blagoslove neba, vi
morate održavati usku vezu sa Bogom. Ako ovako ne činite, vaša duša će biti tako siromašna Svetim
 82

Duhom, kao što su nekad bila brda Gelvujska bez rose i bez dažda. Kad jurite od jedne strane na drugu,
kad imate mnogo poslova da svrštite, vi nećete moći naći sebi vremena da govorite sa Bogom.
Razlog zašto neki naši propovednici propovedaju tako slabo, mrtvo i bez života, sastoji se baš u
tome, što su dozvolili da razne stvari svetske prirode zauzimaju njihovu pažnju. Ako li oni ne rastu
stalno u Božjoj milosti njima će jednoga dana nedostajati zgodnih reči za datu priliku. Razgovarajte sa
svojim srcem, a potom sa Bogom. Ako tako ne činite, vaši će napori ostati bez roda, jer ste ih takve
načinili stalnom jurnjavom i zabunom u raznolikim poslovima.
Propovednici i učitelji, neka vaš rad bude pun miomirisa bogate duhovne milosti. Nemojte vaše
dužnosti načiniti da izgledaju običnim time što ćete ih pomešati sa svakidašnjim životom. Rastite sve
više i više. Očistite se "od svake poganštine telesno i duhovno i usavršavajte svetlost svoju u strahu
Božjemu.'' (2.Kkorinćanima 7,1)
Nama je potrebno da doživimo obraćenje svakoga dana. Naše molitve treba da su što toplije, i
onda će one biti od velike sile. Naše poverenje u Boga treba da je sve jače i jače i da Duh Božji može
biti sa nama, radeći na tome da nas očisti i posveti, da budemo visoki i jedri kao kedri livanski.
"Svedočanstva za Crkvu', sv. VII str. 250-252.

NAŠA NAJVEĆA POTREBA

"I bićete mi svedoci.''(Dela ap. 1,8) Nijedna od Isusovih reči nije izgubila od svoje sile. Naš
Spasitelj nas zove da budemo verni svedoci u vreme religijskog formalizma. Ali kako je malo njih, pa
čak i među priznatim Hristovim propovednicima, spremno da iznesu verno, lično svedočanstvo za
svoga Gospoda! Mnogi vam mogu kazati šta su veliki ljudi iz prošlih naraštaja učinili, kako su stradali,
šta su sve pokušali, šta su postigli. Oni su silni u govorničnkom načinu iznošenja evanđeoske sile, i
time su druge ohrabrili da izdrže napasti strašnih iskušenja i nevolja. Ali, iako su revni da druge prikažu
kako su jaki svedoci za Isusa, oni, sami izgleda, kao da nemaju svežeg i novog iskustva da drugima
kažu.
Propovednici Hristovi, šta vi imate da kažete lično od sebe? Kakve ste vi duševne nevolje
doživeli, koje su vam pomogle da budete bolji, ili da drugi postanu bolji, ili da budu na slavu Božju? Vi
koji sami kažete da objavljujete poslednju svečanu vest milosti ovom svetu, šta je vaše iskustvo u
poznanju istine i kakvo je njeno dejstvo bilo na vaše srce? Da li vaš karakter svedoči za Hrista? Možete
li da govorite o uticaju istine Isusa Hrista, koja oplemenjuje i čisti? Šta ste vi videli, šta ste doznali o sili
Hristovoj? To je ono svedočanstvo za koje vas je pozvao Isus Hristos,za koje stradaju mesne crkve.
Bez žive vere u Hrista kao ličnog Spasitelja svet neće biti u stanju da vašu veru oseti. Ako želite
da grešnike povučete iz bujice potoka greha, vaše noge ne smeju stajati na klizavom mestu.
Vama je potrebno svakodnevno novo i sveže otrkrivenje Isusa Hrista, svakodnevno iskustvo
koje će svagda biti u skladu sa njegovim naukama.Visoko i uzvišeno zvanje je omogućeno, i mi ga
možemo zadobiti. Neprekidno napredovnje u poznanju i vrlinama je Božji plan i cilj sa nama. Njegov
zakon je eho njegovog glasa, koji svima šalje ovaj poziv:"Iziđite gore visoko, budite sveti, usavršavajte
se!'' Svakog dana moramo napredovati u savršenstvu hrišćanskog karaktera.
Oni koji su uposleni u službi za svog velikog Učitelja osetiće potrebu za jednim višim, dubljim i
širim iskustvom, nego što su mnogi mislili. Mnogi od onih koji su već članovi Božje porodice malo
znaju šta to znači gledati Božju slavu i menjati se ili preobražavati iz slave u slavu. Mnogi malo znaju o
izvanrednosti Hristove milosti, ali oni teže da dobiju dublje saznanje o Spasiteljevoj ljubavi. Neka se
oni raduju u svakoj želji da poznaju Gospoda.
Duh Sveti je gotov da radi sa onima koji su spremni da mu daju priliku da rade na njima, i
izgrađuje one koji mu dozvoljavaju da ih izgradi, formira one koji su spremni da mu dozvole da ih
formira. Predajte se razmišljanju o svome duhovnome izgrađivanju i svetoj vezi sa Bogom. Vi ste
doživeli da vidite samo prve zrake rane zore njegove slave. I ako nastavite da i dalje gledate i da
 83

poznate svoga Gospoda, vi ćete znati da je put pravednički kao svetlo videlo, koje sve većma svetli dok
ne bude pravi dan. (Priče. 4, 18.)

ISPITIVANJE SAMOG SEBE

Ima mnogo stvari u ponašanju jednog propovednika, koje se mogu popraviti. Mnogi uviđaju i
osećaju svoje nedostatke, pa ipak su nesvesni upliva koji čine na druge. Oni su svesni svojih
postupaka, jer ih vide; ali oni na njih zaborave i zato se ne reformišu.
Neka propovednici postupke od svakoga dana načine da budu predmet odzbiljnog razmišljanja i
iskrenog posmatranja, sa ciljem da postanu bolji i da uvide navike svoga svakidašnjeg života, oni će
bolje upoznati svoje pobude i načela koja ih rukovode u životu. Ovo svakodnevno ispitivanje naših
postupaka, iz kojih se može videti da li nas naša savest osuđuje ili ne, potrebno je svakome koji želi da
postigne savršenstvo hrišćanskog karakteraa. Mnogi naši koraci kad se dobro ispitaju, pa makar i dela
samarićanstva, naći će se da su učinjeni pod uplivom rđavih pobuda.
Mnogi primaju priznanje za vrline koje u stvari nemaju. Istraživalac ljudskog srca ispituje naše
pobude, i vrlo često dela, kojim su se ljudi divili, On beleži kao dela potekla iz čiste sebičnosti i
krajnjeg licemerstva. Svaki čin našega života, da li vredan hvale i dostojan priznanja, ili vredi da bude
kritikovan, procenjen je od Onoga koji ispituje srce prema pobudama kojima se ono rukovodi. Mnogi
ne vole da gledaju sebe u ogledalu koje otrkiva nedostatke karaktera. Zato postoje slabosti i greh, koje i
drugi vide, ako to još ne uviđaju oni koji greše. Strašan greh sebičnosti postoji u velikoj meri i kod onih
koji smatraju da su se posvetili Božjim svetim zakonom, oni bi ustanovili, ako su samo ozbiljni, iskreni
istraživači, da imaju stašne nedostatke. Ali neki nisu voljni da gledaju dalje i dublje, da bi mogli da vide
nepravilnosti u svom srcu. Oni imaju nedostataka u mnogim stvarima, pa ipak ostaju i dalje da ne čuju i
ne znaju o svojim greškama.
Onaj koji dobro poznaje svoj karakter, koji je dobro upoznat sa grehom koji ga naročito napada,
iskušenja kojima može vrlo lako da podlegne, ne treba da se nepotrebano izlaže ili da poziva iskušenja
da ga bace na stranu njegovog neprijatelja. Ako ga dužnosti zovu na mesto gde prilike nisu najbolje, on
će dobiti naročitu pomoć od Boga i tako će moći da pođe na rad potpuno opasan silom odozgo za
pobedu nad neprijateljem.
Poznanje samoga sebe pomoći će mnogima da ne padnu u teška iskušenja i da se sačuvaju od
sramnih neuspeha. Da bi smo sebe dobro poznali, od osnovne je važnosti da verno ispitamo svoje
pobude i načela našeg ponašanja ili vladanja, upoređujući naše postupke sa merilom dužnosti, koje nam
je Reč Božja otkrila.

ISPRAVLJANJE SAMOGA SEBE

Propovednici koji su u godinama i imaju zrela iskustva treba da smatraju za svoju dužnost, kao
Božje sluge, da idu samo napred, napredujući svakog dana, neprestano da se razvijaju i da budu
sposobni u svome radu i uvek da skupljaju nove pojedinosti, koje treba da iznesu pred narod. Svaki
napor koji oni čine u cilju da iznesu evanđelje treba da bude dokaz da su oni sami u tome napredovali.
Svake godine oni treba da pokažu da su stekli dublje iskustvo pobožnosti, da su stekli duh nežnosti,
veće duhovne sposobnosti i dublje poznavanje Biblije i njene istine. Što budu dublje zašli u starije
godine i iskustva, oni treba da su sve sposobniji da se ljudima približe i imaju savršeno poznavanje
ljudi. "Svedočanstva za Crkvu sv. IV str.270)
 84

Bog se ne može poslužiti lenjim ljudima u svome velikom delu. On hoće da ima ljude koji
misle, koji su nežni, koji saosećaju, koji su vredni. Aktivni rad će pomoći našim propovednicima da
budu dobri propovednici. Lenjost je dokaz izopačenosti. Svaka sposobnost uma, svaka kost tela, svaki
mišić naših organa, pokazuju da ih je Bog stvorio za službu, a ne da stoje neupotrebljeni...
Ljudi koji bez razloga traže časove odmora i spavanja, nemaju svesti o vrednosti i značaju
dragocenih i zlatnih trenutaka...
Ljudi koji se nisu navikli da budu marljivi u radu i ekonomični sa vremenom treba sebi da
postave pravila odnosno rada i reda. Džordž Vašington je bio spreman da svrši velike poslove zato što
je naučio da u svom životu ima red i pravila. Svaki listić ima svoj datum i mesto, i on nikad nije morao
da gubi vreme oko traženja onoga što je hteo.
Ljudi Božji moraju biti marljlivi u proučavanju, revni da steknu znanje, nikad ne gubeći nijedan
trenutak. Svojim istrajnim radom oni se mogu popeti ma na koji položaj hrišćanske sposobnosti, kao
ljudi silni i od upliva.Ali mnogi nikada neće doći na neki viši stepen bilo na katedri ili u nekom
poslovnom zvanju, i to samo zato što nemaju utvrđeni cilj pred sobom i što u svojoj mladosti nisu
naučili da rade. U svemu što su takvi vidi se da se nisu ni za šta brinuli.
Iznenadni potstrek s vremena na vreme nije dovoljan da izvede potpunu promenu kod ovih ljudi,
koji vole nerad i ravnodušnost. Ali se baš u ovome poslu oseća potreba da takvi ljudi moraju biti istrajni
i odlučni. Poslovni ljudi mogu imati stvarnih uspeha u radu samo onda ako su se navikli da ustaju u
određeno vreme, da u određeno vreme imaju molitvu, obrok i odmor. Ako su red i urednost potrebni u
svetskim poslovima, koliko više tek u Božjem delu!
Mnogi provedu divne jutarnje časove ležeći u krevetu. Ovi dragoceni časovi, kad se jednaput
izgube, nikad se više ne mogu povratiti. Oni su zauvek izgubljeni i za svu večnost. Jedan čas svakog
dana, i u toku jedne godine koliko se dragocenih časova izgube na taj način! Neka pospani misle o
tome i neka stanu i vide kakav će odgovor morati dati Bogu za izgubljena preimućstva.
Koristiti svaki trenutak. Propovednici treba da koriste vreme za čitanje, proučavanje,
razmišljanje i molitvu. Oni treba da obogate svoj um korisnim znanjem, trudeći se da pamte pojedine
stavove iz Svetog pisma, da prate koja se proročanstva ispunajavaju i da nauče nauke koje je Hristos
predao svojim učenicima. Uzmite sa sobom neku knjigu kad ste na putu i čitajte kad ste u kolima ili kad
čekate voz na stanici. Iskoristite svaki slobodan trenutak da nešto radite. Na ovaj način ćete uspeti da
zatvorite vrata hiljadama neželjenih iskušenja...
Mnogi su propali, potpuno propali, i to baš tamo gde su mogli da izvojuju velike pobede. Oni
nisu osećali teret za Božjim delom. Oni su uzeli stvari olako, kao da će na ovom svetu imati hiljadu
godina da žive i rade na spasenju sveta... Delo Božje ne treba propovednika nego vernih, odanih, revnih
i istrajnih saradnika Gospodnjih. Bog jedini može da meri silu čovekovog uma. Njegov plan nije bio da
čovek bude zadovoljan sa niskim stanjem neznanja, već da se koristi svakim preimućstvom i postigne
prosvetljeni i izgrađeni razum.
Svaki treba da oseća da na njemu leži veliki teret da lično mora dostići visinu intelektualne
veličine. I ako nije dobro da se neko ponosi znanjem koje je stekao, ipak je preimućstvo svakog čoveka
da se raduje što zna, da sa svakim narednim korakom on može da posluži svome Stvoritelju i da ga time
proslavi. Oni mogu crpsti znanje iz nepresušnog Izvora svake mudrosti i znanja.
Ušavši u Hristovu školu, student treba da je spreman da ulazi u veće dubine i znanja, i da zato
nikad ne sme da ga uhvati vrtoglavica što se uzdigao tako visoko. I kako postepeno ide iz istine u istinu,
primajući sve jasnije i svetlije saznanje o divnim zakonima nauke i prirode, on će se time sve dublje
diviti veličini i dubini Božje ljubavi prema čoveku. On gleda bistrim očima savršenstvo, znanje i
mudrost Božju, koji prelazi granice ljudske mogućnosti. I kako se njegovo znanje bude proširivalo i
povećavalo, u njegovo će srce uticati čiste vode života. Što on bude više pio iz izvora znanja, utoliko će
njegovo saznanje o Božjoj beskonačnosti biti čišće i bistrije, te će kroz to i njegova težnja za mudrošću
biti dublja i jača, da bi mogao razumeti dubine Božjih stvari.
 85

Potrebna umna kultura. Umna kultura je ono što je svima nama potrebno kao Božjem narodu, a
to mi moramo steći, da bi smo mogli razumeti potrebe našeg vremena. Siromaštvo, nisko poreklo i
neprilična okolina ne smeju da nam spreče naše umno razvijanje...
Na teškoće ćemo naići u toku našeg proučavanja, ali mi se time ne smemo obeshrabriti.
Istražujte, studirajte i molite se; izađite pred svaku teškoću muški i hrabro. Pozovite se na silu svoje
volje i dubrotu strpljenja, i onda kopajte sve dublje, dok seme istine ne bude ležalo pred vama, lepo i
jednostavno, ali utoliko skuplje ukoliko ste više truda uložili u traganju za njim. I onda se nemojte
zadržavati samo na toj tačci, usredsređujući sve svoje umne sile na taj predmet, niti to silom da
nametnete drugima: već uzmite još koji drugi predmet, i njega istražujte pažljivo i svestrano. Tako će
vam tajna za tajnom biti jasna i otkrivena.
Radeći ovako vi ćete izvojevati dve dragocene pobede. Vi ćete ne samo steći korisno znanje,
već ćete vežbanjem svoga uma povećavati sovje umne sile. Ključ kojim ste otkrili neku tajnu istine
pomoći će vam da pronađete još skupoceno seme saznanja, za koje do tada niste znali.
Mnogi od naših propovednika su us stanju da iznesu narodu smao nekoliko tema. Proročanstva i
druga doktrinalan pitanja treba da se razumeju od strane svih propovednika. Ali neki koji su godinama
propovedali nekako bi voleli da se ograniče samo na nekoliko tema, bez volje da ispituju i dalje traže
ostal dragocene tačke istine, da se za to mole i žude, jer bi ih to učinilo da budu heroji u pogledu
razumevanja Biblije i njene nauke i praktične pouke Hristove.
Svaki čovek treba da obogati svoj um saznanjima istina Božje reči, da bude spreman u svakom
datom trenutku, da iz svoje duhovne riznice iznosi stare i nove stvari. Mnogi su umovi zakržljali i
onemoćali usled nedostatka revnovanja, ozbiljnosti i želje da se dođe do znanja. Došlo je vreme za koje
Bog kaže: Napred, i obogatite svoje sposobnosti koje sam vam darovao.
Svet je prepun priča i zabluda. Priče u obliku senzacionalnih drama neprestano rastu, samo da
zbune misli ljudi, dok sulude teorije niču na svim stranama, koje ruše moral i duhovni napredak sveta.
Božjem delu su potrebni ljudi jakog intelekta, misaonih, dobro upoznatih sa naukama Svetoga pisma,
koji će moći da zaustave nabujale talase protivljenja. Mi ne smemo odobriti naduvenost, tesnogrudost i
nedoslednost, iako je možda haljina čistote stavljena preko njih. Oni koji su osetili posvećujuću silu
istine na svom srcu nastojaće da pokažu silan uticaj na dobro. Znajući da zastupnicima zablude ne
mogu srušiti niti stvoriti istinu, oni će ostati mirni i obazrivi...
Ima i takvih ljudi, pa čak i među propovednicima, koji bi želeli da postignu velike stvari u svetu
bez truda i napora. Oni su ambiciozni da postignu velike uspehe, ali zanemaruju male dužnosti,
svakodnevne svoje dužnosti, koje ih mogu spremiti za veće dužnosti i za rad kao Hristovi propovednici
u njegovom delu, po njegovom pravilu. Oni vole da rade ono što drugi rade, ali nemaju volje da se
podrvgnu disciplini, preko koje se dolazi do tih dužnosti. Ovakve želje od strane ljudi i žena, da
postignu ili svrše stvari koje prelaze granice njihove stvarne sposobnosti, čine da dožive neuspehe još
na samom početku. Oni ljutito odbijaju da se penju na lestvice, jer žele da se sa malo truda popnu na
velike visine. "Svedočanstva za Crkvu", sv. IV str. 411-417
Ja se ne mogu dovoljno načuditi, da se mi i pored tako mnogo primera pred nama o tome šta
čovek može biti i šta je u stanju da učini, ne sokolimo za veća dela i za veća utrkivanja pravde i
dobrote. Svi neće zauzimati važna mesta, pa ipak svi mogu biti od velike koristi i poverenja na
odgovarajućim mestima, i ako verno istraju mogu učiniti velika dela za dobro, možda više nego što i
sami razmišljaju. Isto, str.399

DUH SVETI

"A kad dođe On, Duh istine...pokaraće svet za greh, za pravdu i za sud.'' (Jovan 16,13.8)
 86

Propovedanje reči evanđelja bez prisustva i pomoći Svetoga Duha neće ništa pomoći, jer je
Sveti Duh jedini uticajni učitelj božanske istine. Samo onda kada je istina dopraćena do srca Svetim
Duhom, može ona da oživi uspavanu savest i preporodi život grešnika. Propovednik može biti vrlo
spreman da iznese Pismo ili slovo Božje reči, i on može biti dobro upoznat sa zapovestima i
obećanjima; ali njegovo sejanje semena evanđelja neće imati uspeha ako ovo seme ne bude oživljeno
rosom sa nebesa. Bez saradnje Svetog Duha Božjeg, bez obzira na obrazovanje, na preimućstva, ma
kako bila velika, niko ne može biti posrednik nebeske svetlosti. Pre nego što je ispisana ijedna knjiga
Novog zaveta, pre nego što je izgovorena i jedna propoved posle Hristovog vaznesenja, Duh Sveti je
morao sići na apostole koji su se molili. Tada čujemo za svedočanstvo njihovih neprijatelja, koje glasi:
"Napuniste Jerusalim ovom naukom.'' (Dela ap. 5,28)
Božja obećanja vezana za uslove. Hristos je obećao dar Svetoga Duha svojoj Crkvi,, i to
obećanje pripada i nama kao i prvim učenicima. Ali kao i svako drugo obećanje i ono se daje uslovno.
Mnogo je njih koji ispovedaju da veruju i traže Gospodnja obećanja; oni govore o Hristu i Svetom
Duhu; ali oni ne prihvataju blagoslove, jer ne preporučuju duše svoje vođstvu i kontroli božanskih sila.
Mi se ne možesmo služiti Svetim Duhom, nego se Duh Sveti služi pomoću nas. Preko Svetog
Duha Bog radi u svom narodu da "hoće i da čini kao što mu je ugodno.''(Filibljanim 2,13) Ali mnogi ne
vole da mu predaju sebe da ih On vodi. Oni više vole da sami sebe vode. Zato oni i ne primaju
nebeskoga dara. Samo oni koji ponizno čekaju na Gospoda, koji paze kako ih On vodi i kako im
ukazuje svoju milost, samo se njima može i hoće dati Sveti Duh Božji. Ovaj obećani blagoslov, koji se
verom prima, donosi svaki blagoslov kod svoga dolaska. On se daje po bogatstvu milosti Hristove i On
je gotov da nadoknadi potrebu svake duše onoliko koliko ga ona želi primiti.
Darivanje Svetog Duha je darivanje Hristovog života.Samo oni koji dozvoljavaju da ih Bog tako
nauči, dakle oni koji dopuštaju da se Duh iznutra u njima manifestuje, u čijem se životu manifestuje
Hristov život, mogu da stoje kao predstavnici Spasitelja.
Duh Sveti kao vaspitač. Bog uzima ljude onakvi kakvi su i sprema ih za svoju službu samo ako
oni hoće da mu to dozvole. Duh Božji prihvaćen od jedne duše, oživljava svaku njezinu sposobnost.
Pod vođstvom Svetog Duha, um koji se bez rezerve predaje Bogu, razvija se harmonično i ojačan je u
cilju da može razumeti i ispuniti Božje zahteve. Slab i kolebljiv karakter postaje promenjen u jak i
postojan. Stalna samopredaja uspostavlja tako usku vezu između Hrista i njegovih učenika, da hrišćani
postaju kao i On u karakteru. Takvi ljudi imaju širi i jasniji pogled na sve. Njihovo posmatranje postaje
pronicljivo, njihovo rasuđivanje uravnoteženo. Tako Sunce pravde, koje daje život, oživljuje njihove
snage, tako da su takvi ljudi spremni da donesu više rodova na slavu svome Bogu.
Hristos je obećao da će njegov Duh Sveti ostati sa onima koji se bore i žele da izvojuju pobedu
nad grehom, da bi tako pokazali silu božanske moći, koja osposobljava ljudsko biće natprirodnim
snagama i uvodi u razumevanje one koji su neupućene u tajne Božjeg carstva. Od kakve bi koristi bilo
po nas, što se Božji jedinorodni Sin ponizio, izdržao tako stašna iskušenja od tako ljutog neprijatelja i
na kraju umro, pravednik za nepravednike, kada Duh Sveti ne bi bio dat kao stalni, radni posrednik i
onaj koji preporađa, da pokaže silno u svakom posebnom slučaju ono što je izveo Spasitelj sveta?
Duh Sveti omogućuje učenicima da uzvise samo svoga Gospoda i On je vodio ruku svetih
istoričara Biblije, da izveštaji o rečima i delima Hrista budu poznata ovome svetu. Sada je ovaj Duh
Sveti u stalnom radu, tražeći da privuče pažnju ljudi na veliku žrtvu koja je prinesena na krstu Golgote,
da otkrije ljubav Božju prema čoveku i da otvori osvedočenoj duši obećanja Svetoga pisma.
Duh Sveti prouzrokuje da zasvetli u tamnim umovima silna svetlost Sunca pravde. On čini da
ljudska srca gore od radosti i svesti zbog večnih istina koje su upoznale. On iznosi ljudskom umu velika
načela pravde i osvedočava ih o grehu. On daje veru u Onoga koji jedini može da spase od greha. On
radi na preobraženju karaktera time što osećanja ljudskih bića skreće sa stvari ovoga sveta, koje su
prolazne i za vreme, na one koje su večne i neprolazne. Duh Sveti nanovo stvara, prefinjuje i posvećuje
ljudska bića, spremajući ih da budu članovi carske porodice, deca nebeskog Cara.
Rod primanja Svetog Duha. Kad je neko potpuno ispraznio svoje biće od svoga ja, kada je svaki
njegov bog izbačen iz duše, onda se praznina njegove duše ispunjuje Duhov Hristovim. Takav ima veru
 87

koja čisti dušu od svake nečistote. On je prilagođen Svetom Duhu. On nema poverenja u sebe. Hristos
je sve u svemu. On sa poniznošću prima istinu, koja mu se neprekidno otkrivala i daje Gospodu svaku
slavu govoreći:"Bog nam je to otkrio svojim Svetim Duhom.'' "A mi smo primili ne Duha ovoga sveta,
nego Duha koji je od Boga; on nam je dat da bismo mogli znati stvari koje nam je Bog dragovoljno
podelio svojom milošću.'' (1.Korinćanima 2,10.12)
Duh koji otkriva istine, takođe u njemu radi dela pravednosti. Hristos je u njemu "izvor vode
koja teče u život večni.'' (Jovan 4,14) On je za njega čokot pravoga vina, koji donosi prave rodove Bogu
na slavu. Kakav je karakter rodova koje on donosi? Rodovi Duha su: "ljubav, a ne mržnja; "radost", a
ne nezadovoljstvo i gunđanje; "mir", a ne razdraženje, nežnost, dobrotu, poniznost, uzdržanje.''
(Galatima 3,22.23)
Oni koji imaju ovoga Duha su revni saradnici Božji. Sa njima sarađuju nebeska bića i oni idu sa
teretom vesti koju su primili da je daju svetu. Oni govore reči zdravog razuma, a iz riznice svoga srca
iznose svete stvari, kao i Hristos.
Vest koju mi imamo da odnesemo svetu to nije vest koju mi moramo odneti sa vikom. Njeni
nosioci ne smeju da je sakrivaju, da zataje njeno poreklo i njezin cilj. Kao oni koji su dali Bogu svečani
zavet, koji su postali opunomoćenici Isusa Hrista i njegovi vesnici, kao čuvari tajni Božje milosti, mi
smo pod svečanom obavezom da objavimo verno sve Božje istine.
Mi ne smemo umanjivati vrednost istine koja nas je kao naročita vest odvojila od sveta i od nas
načinila ono što danas jesmo, jer ove istine sadrže večna dobra. Bog nam je dao svetlost odnosno stvari
koje se danas zbivaju, i mi zato moramo i perom i rečju objaviti isitnu ovom svetu. Ali život Isusa
Hrista u jednoj duši, živo načelo ljubavi, koja se dodeljuje uplivom Svtoga Duha, jeste sila koja čini da
naše reči budu od upliva i koje donose rodove. Hristova ljubav je sila svake vesti koju dajemo svetu i
koju smo primili od Boga, koja može da potekne sa ljudskih usana.
Približavamo se kraju. Dan za danom tone u večnost, vodeći nas sve bliže ka kraju naše probe.
Kao nikada pre ovoga, mi treba da se molimo za Svetog Duha, da nam se udeli u što jačoj i većoj meri,
i mi moramo tražiti njegovu silu posvećenja da dođe na Božje saradnike, da bi oni sa kojima se radi
mogli videti da su bili sa Isusom i od njega naučili.
Mi osećamo potrebu za očnim vidom, da bi smo mogli prozreti namere neprijatelja naše duše i
da kao verni stražari objavimo opasnost. Nama je potrebna sila odozgo, da bismo mogli razumeti,
koliko naš ljudski razum može primiti mudrosti, velike istine hrišćanstva i njegova dalekosežna načela.
Oni koji su pod uplivom rada Svetoga Duha Božjeg neće biti fanatičari, zanesenjaci, nego će biti
mirni i postojani, hladno rasuđujući o svemu, slobodni od preterivanja u mislima, rečima i delima.
Usred pogubnih nauka sveta Duh Božji će nam biti vođa i zaštitnik, svima nama koji se nismo odupirali
dokazima istine i protivili se glasu savesti, već smo primali od njega ono što je za nas bilo istina.
Mi živimo u poslednjim danima istorije, kada se zabluda prihvata od strane ljudi i veruje, a
istina odbacuje i ne prima. Gospod će smtrati odgovornim i propovednike i svoj narod za videlo koje ih
obasjava. On nas zove da radimo marljivo na sakupljanju dragocenih bisera istine i da im damo oblik
evanđeoski. Oni treba da zasijaju u svoj svojoj božanskoj lepoti usred tame ovog sveta. Ali ovo ne
može da se izvede bez pomoći Svetoga Duha, ali njegovom pomoći mi ćemo moći sve učiniti. Kad nam
bude darovan Sveti Duh, mi se onda verom prihvatamo božanskoga dara i božanske sile. Tada se ništa
ne može izgubiti što smo primili od Boga. Spasitelj sveta šalje svoje vesnike svakoj ljudskoj duši, koji
će joj pomoći da raspršti tamu greha i zabluda. Rad Svetoga Duha se ne može izmeriti. Samo iz ovoga
izvora mi kao Božji saradnici možemo dobiti silu i sposobnost za svoj rad.

RAZVIJANJE I SLUŽBA

Hrišćanski život znači mnogo više nego šti neki misle. On se ne sastoji jedino od nežnosti,
strpljenja, poniznosti i ljubaznosti. Ove su milosti ili darovi od osnovne važnosti. Ali potrebno je da
 88

pokažemo hrabrosti, sile, energije i istrajnosti. Put koji nam je Hristos pokazao dosta je uzan, i traži
samoodricanje. Poći ovim putem i navaliti na teškoće i razočarenja, traži ljude koji nisu slabići.
Potrebni su odvažni i jaki ljudi, ljudi koji neće čekati da im se putevi utru i svaka smetnja
ukloni, već ljudi koji će se nadahnuti svežom revnošću i ohrabriti one koji su klonuli; ljudi čija su srca
zagrejana Hristovom ljubavlju i čije su ruke jake, da se mogu prihvatiti posla za svoga Gospoda.
Ali ima nekih koji su slabi a prihvatili su se misionarskog rada, koji su nervozni, bezdušni, koji
se lako obeshrabre. Njima je potreban zamah. Njima nedostaju one crte karaktera, koje će im dati snage
da izvedu ono čega su se prihvatili, - duh i energija koji zapaljuju oduševljenje. Oni koji žele da imaju
uspeha moraju biti hrabri i odvažni. Oni treba da odgajaju u sebi ne samo pasivne već i aktivne vrline. I
pošto moraju biti spremni da odgovaraju nežno i smireno da bi time utišali gnjev kod drugih, oni
moraju imati hrabrosti jednoga heroja da se mogu odupreti zlu. Ljubavlju koja sve podnosi, njima je
potrebna sila karaktera, koja će njihov upliv učiniti da bude pozitivan.
Nekima nedostaje čvrstina karaktera. Njihovi planovi i ciljevi nemaju konačni oblik i
postojanost. Oni su slabo praktični u svom radu, u svetu. Ova slabost, neodlučnost i nesposobnost treba
da se pobede. U pravom hrišćanskom karakteru postoji nesalomlivost, koja se nikad ne može pretopiti
niti podvrgnuti promenljivim okolnostima. Mi moramo imati moralne kičme i poštenja, kojima niko
neće moći da polaska, da podmiti ili zaplaši.
Bog hoće da se mi koristimo svakim preimućstvom u cilju naše svestrane pripreme i
osposobljavanja za njegovu službu. On od nas očekuje da se potpuno angažujemo u njegovom delu i
izvedemo ono što smo poduzeli i tako održavamo naša srca u životu i svetinji i u strahu pred
odgovornostima.
Ima mnogih koji su sposobni da izvedu velike stvari, ali koji pokušavaju vrlo malo. Hiljadama
njih prolaze kroz ovaj svet kao oni koji nemaju visokog ideala za koji je potrebno da žive niti velike
uspehe da postignu. Jedan od uzroka ovakvog stanja stvari kod nekih je u tome što oni potcenjuju sebe.
Hristos je platio veliki otkup za nas i prema toj plati On želi da i mi tako visoko sebe cenimo.
Ne budite zadovoljni sa niskim standardom života. Mi nismo ono što moramo biti niti što Bog
od nas želi da budemo. Bog nam je dao silu rasuđivanja, ali da ne ostajemo neaktivni i neradni niti da se
posvetimo stvarima ovoga sveta, nego da te sile razvijemo do najveće mere, da ih posvetimo, ugladimo
i oplemenimo i upotrebimo u službi objavljivanja njegovog carstva.
Zapamtite da u ma kom položaju vi služili, vi otkrivate pobude svoga srca i razvijate na taj način
svoj karakter. Ma kakve priride bio vaš rad, obavljajte ga tačno i marljivo, a savladaj naklonosti i želje
za lakšim i besciljnim životom.
Ista načela i duh koji neko unosi u svoj svakidašnji život moraju da se vide u njegovom
celokupnom životu. Oni koji žele da svrše jedan određeni posao i prime određenu platu i koji žele da
budu sposobni za samo jedan određeni posao a da se prethodno nisu trudili da se obrazuju i prilagode,
nisu ličnosti koje Bog traži za rad u svome delu. Oni koji nastoje da pronađu da što manje daju od svoje
telesne, umne i moralne sposobnosti nisu ljudi na koje će Bog hteti da izlije puninu svoga blagoslova.
Njihov primer je zarazan. Lični interesi su vladajuće načelo kod takvih ljudi. Ali oni koje treba paziti i
nadziravati u radu i koji rade samo ono što im je određeno, oni nisu oni koji će u onaj dan biti
proglašeni kao verni i dobri. Potrebni su radnici koji će manifestovati energiju, poštenje i marljivost.
Dakle, oni koji će želeti da rade štogod im se dodeli.
Mnogi postaju nesposobni usled toga što izbegavaju odgovornosti, jer se unapred boje od
neuspeha. Na tan način oni ne postignu da dobiju ono obrazovanje, koje proizilazi iz iskustva, koje ni
čitanje, ni proučavanje niti ikoje drugo preimućstvo može da nadoknadi.
Čovek može da stvori okolnosti, ali ne sme ni po koju cenu dozvoliti da one njega stvaraju ili
formiraju. Mi se treba da prihvatimo prilika kao sredstva za rad. Mi treba da gospodarimo prilikama i
okolnostima, ali nikako da dozvolimo da one gospodare nama.
Ljudi od uspeha i sposobnosti su redovno oni, koji su naišli na protivljenje, na borbe i teškoće.
Ali time što su svoje energije primenili u rad, oni iz teškoća izvlače samo blagoslove. Oni na taj način
 89

dobijaju samopouzdanje. Borbe i nevolje iziskuju poverenje u Boga i čvrstinu, koja daje od sebe samo
silu.
Hristos nije dao od sebe oskudnu službu. On nije merio satovima svoj rad. Njegovo vreme,
njegovo srce, njegova duša i snaga posvećene su bile službi i dobru čovečanstva. U toku dana On je
radio umorno, a po duge noći On se molio za milost i istrajnost, da bi tako mogao da svrši veliki posao.
Sa jakim glasom i vikom u suzama On je slao svoje molitve prema nebu, da bi dobio snagu odozgo i
spremio se za borbu protiv lukavog neprijatelja i njegovih prevara i tako izvršio zadatak svoje misije i
podigao palo čovečanstvo. On kaže svojim saradnicima: "Ja vam dadoh primer (ugled) da i vi tako
činite kao što ja vama učinih.'' (Jov. 13,15.)
"Ljubav Hristova", kaže apostol Pavle, "nagoni nas". Ovo je bilo rukovodeće načelo njegovog
vladanja, i to je bila sila koja ga je probuđivala za sve ono što je radio. Ako je ikada njegova toplina na
putu njegove dužnosti za malo ohladnila, jedan pogled na krst ponovo ga je obukao u novu silu uma, i
on je navalio ponovo na dužnost samoodricanja. U svome radu za svoju braću on se mnogo oslanjao na
manifestaciju beskonačne ljubavi, koja je darovala Hrista, jer je bila spremna da se potčini i sve žrtvuje.
Kako je divan i dirljiv njegov apel: "Jer znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da, bogat
budući, vas radi osiromaši, da se vi obogatite njegovim siromaštvom.'' (2Kor. 8,9.) Vi znate visinu sa
koje je On sišao, dubinu uniženja u koju je On sišao. Njegove stope su stupile na tlo samopožrtvovanja
i nisu skrenule sa tog puta sve dok svoj život nije položio za čoveka. Za njega nije se moglo naći mesto
mira između nebeskog prestola i krsta i uniženja. Njegova ljubav prema čoveku ga je povela na to da je
mogao da rado primi i pozdravi svaku sramotu i pretrpi svako uniženje.
Pavle nas savetuje da "ne gledamo svaki na svoje, nego i za druge". (Filibljanima 2,4) Dalje
nam savetuje:"Da se misli među vama ono što je u Hristu Isusu: koji, ako je i bio u obličju Božjemu,
nije se otimao da se isporedi s Bogom, nego je ponizio sam sebe, uzevši obličje sluge, postavši kao i
drugi ljudi i na oči se nađe kao čovek, ponizio sam sebe, postavši poslušan do same smrti, a to smrti na
krstu.'' (Flibljanima 2,5-8)
Svaki onaj koji prihvati Hrista kao svoga ličnog Spasitelja težiće za preimućstvom da služi
Bogu. Razmišljajući o tome šta je nebo za njega učinilo, njegovo srce pokreće neodoljiva ljubav i
srčana blagodarnost. On je spreman da izrazi svoju zahvalnost time što će svoje sposobnosti posvetiti
Božjoj službi. On želi da pokaže svoju ljubav prema Hristu i prema onome što je Hristos za njega
isplatio. On žudi za trudom i radom za teškoćama i žrtvom.
Pravi Božji saradnik učiniće sve što do njega stoji, jer čineći tako, On je svestan da služi svome
Gospodu. On će činiti dobro, da bi time ispunio Božje zahteve. On će nastojati da unapredi sve svoje
sposobnosti. On će ispuniti sve svoje dužnosti kao prema Bogu. Njegova će jedina želja biti da ugodi
Gospodu i da da od sebe savršenu službu.
Postoji jedna slika koja prikazuje vola koji stoji između pluga i oltara, sa natpisom:"Spreman za
obadve službe". – spreman da radi mučno u brazdi, ili da bude zaklan za žrtvu. Ovo je stvarni položaj
Božjeg deteta – spreman da pođe kuda ga dužnost zove, da se odrekne sebe, da se žrtvuje za stvar svoga
Spasitelja. "Služba isceljenja", str. 497-502.
 90

OPASNOSTI

"Ako braću budeš stalno

opominjao na ovo, bićeš
dobar sluga Isusa Hrista.''

OPASNOST OD ZANEMARIVANJA VIDELA

Bog želi da još u ovom životu istina bude što više otkrivena njegovom narodu. Postoji samo
jedan put, na kome mi možemo naći ovo videlo. Mi možemo doći do rasvetljenja Božje reči samo preko
Svetog Duha, koji je dao Božju reč. "Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečjega. Ako i u
Bogu što je, niko ne zna, osim Duha Božjega. A nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve
ispituje i dubine Božje.'' (1.Korinćanima 2,11.10) A Spasiteljevo obećanje njegovim učenicima glasi:"A
kad dođe On, Duh isitne, uputiće vas na svaku istinu... jer će od mojega (Duha) uzeti, i javiće vam.''
(Jovan 16,13.14)
Petar savetuje svoju braću:"Napredujte u blagodati i u poznanju Gospoda našega Isusa
Hrista.''(2.Petrova 3,18) Kadgod deca Božja rastu u milosti Gospodnjoj, ona će svagda primati od Njega
jasno razumevanje njegove reči. Oni će raspoznavati novo videlo i lepotu u njenim svetim istinama.
Ovo je od vajkada bila istina u istoriji Crkve i tako će biti sve do kraja sveta. Ali kako je pravi duhovni
život opadao, postojala je sklonost da prestane napredovanje poznanja istine.
Takođe ima danas mnogo njih u Crkvi, koji jendostavno prihvataju da znaju ono što veruju. Ali
dok borba ne otpočne, oni ne znaju o svojoj ličnoj slabosti. Kad se budu rastali od onih koji imaju istu
veru i ostali sami za sebe da objasne svoje verovanje, oni će se iznenaditi kad uvide kako su zamršene
 91

njihove ideje o onome što su oni prihvatili kao istinu. Sigurno je da među nama ima i takvih koji su
otstupili od živoga Boga i okrenuli se ka ljudima i na mesto Božje mudrosti stavili ljudsku.
Bog će probuditi svoj narod. Ako druga sredstva ne mogu uspeti, pojaviće se u Božjem narodu
otpadništvo, koje će ih rešetati i odvojiti pšenicu od kukolja. Bog poziva sve one koji veruju u njegovu
reč da se trgnu iz sna. Došla je dragocena svetlost, podešena za ovo vreme. To je istina Biblije, koja
nam ukazuje na opasnosti koje nam idu u susret. Ova svetlost treba da nas navede na to da marljivo
istražujemo Pismo i da kritički pregledamo naše stanovište.Bog želi da mi ispitamo svaku nauku i
svako gledište Biblije i to svestrano i duboko i sa molitvama i postom. Vernici ne smeju ostati u
uverenju i zlim mislima o tome šta je istina. Njihova vera mora da počiva na zdravom temelju Božje
reči, tako da kad dođu nevolje i iskušenja, a oni moraju izaći pred sudove da obrazlože svoje
verovanje, da budu u stanju da daju pravi odgovor za svoje ubeđenje i nadu, sa poniznošću i strahom.
Raspravljajte, raspravljajte, raspravljajte! Predmeti koje mi iznosimo svetu moraju nama biti
živa stvarnost.Potrebno je da kod odbrane dokrtina koje mi smatramo osnovom naše vere ne dozvolimo
da se poslužimo argumentima koji nisu potpuno zdravi i logični. Ovi nam mogu pomoći da ućutkamo
protivnike, ali oni ne mogu proslaviti istinu. Mi treba da iznesemo zdrave dokaze, koji će ne samo
ućutkati protivnike, nego koji će ih dovesti da ozbiljno istražuju Pismo.
Za one koji su se naročito spremili za javna raspravljanja o istini postoji opasnost da oni možda
neće izneti Božju reč sa iskrenošću i čvrstinom. Pobiti trvđenje jednog protivnika zahteva od nas da se
poslužimo iznošenjem predmeta na takav način, da probudimo njegovo ubeđenje i njegov razum, a ne
da jednostavno dajemo dokaza onome koji veruje.
Ma kakav bio nečiji intelektualni razvoj, neka on ni jedng trenutka ne misli, da mu neće biti
potrebno da svestrano i ozbiljno istražuje Sveta pisma za što veće videlo. Kao narod, mi smo lično
pozvani da budemo đaci proročanstva. Mi moramo bditi pažljivo da bismo primili koji zračak videla,
koji nam Bog želi udeliti. Mi treba da prihvatimo prvi zračak toga videla istine. Docnije, proučavanjem
i uz mnogo molitava, mi ćemo svakako dobiti jaču i jasniju svetlost, koju možemo izneti onda i
drugima.
Kad nam se iznese neka nauka koja se ne slaže sa našim shvatanjem, mi treba da
pristupimoBožjoj reči, da tražimo Gospoda u molitvi, i da ne damo mesta neprijateju da nam se približi
sa predrasudom i sumnjom. Mi nikad ne smemo dozvoliti da nama ovlada duh, koji je naveo sveštenike
i fariseje da ustanu protiv Spasitelja sveta. Oni su se tužili da je On uznemiravao narod, i voleli su da
On ostavi njihov narod na miru, jer je među ljudima stvorio zabunu i pometnju. Gospod nam šalje
svetlost da vidi kakvog smo duha. Mi ne treba da varamo sami sebe.
Kad nam je godine 1844 došlo nešto što u to vreme nismo mogli odmah da razumemo, mi smo
se našli odmah na kolenima i zatražili Boga da nam pomogne da to razume i zauzmemo pravo
stanovište. I tada smo mogli da dođemo do pravog razumevanja i videti stvari svojim očima. Među
nama nije bilo razmimoilaženja, neprijateljstva, niti iznalaženja grešaka, niti osuđivanja braće.
Mi treba da se utvrdimo i utemeljimo u veri, u videlu istine koja nam je data u prvo vreme našeg ranog
iskustva. U ono vreme nas je jedna zabluda za drugom mučila, propovednici i doktori su doneli nove
nauke. Mi smo morali istraživati Pismo sa mnogo molitava i posta, i Duh Sveti nam je tumačio i istine i
obasjavao naš um. Katkada smo proveli u proučavanju Pisma cele noći i toplo i usrdno tražili vođstvo
od Boga. Sila Božja bi došla na mene, i ja sam mogla jasno odrediti šta je istina a šta zabluda.
I kad smo tako ustanovili pojedine tačke naše vere, naše su noge stale na sigurno tlo. Mi smo prihvatili
istinu tačku po tačku, a pod očevidnošću Svetog Duha. Ja sam dobila viziju i meni su na taj način data
objašnjenja. Meni su data razjašnjenja nebeskih stvari, o svetinji, i mi smo došli tamo gde je svetlost
sijala jasno na nas.
Ja znam da pitanje svetinje stoji u pravdi i istini, onako kako smo mi mnogo godina mislili.
Neprijatej međutim odvodi misli ljudi na krive staze. On se raduje kad oni koji znaju isitnu prikupljaju
mnogo stihova da načine pogrešne teorije, koje nemaju temelja u istini. Sveta pisma se na taj način
krivotvore; ali ona nisu data da podupru zabludu, već da ojačaju istinu.
 92

Mi moramo znati da i drugi ljudi maju pravo kao i mi. Kad neki brat primi novo videlo o
Svetome pismu on treba otvoreno da kaže svoje stanovište, i svaki propovednik treba da istražuje Pismo
u duhu nepristrasnosti, da vidi da li se tačke koje su iznesene u skladu sa Nadahnutom rečju. "A sluga
Gospodnji ne treba da se svađa, nego da bude krotak k svima, poučljiv, koji nepravdu može podnositi, i
s krotošću pooučavati one koji se protive, i kako bi im Bog dao pokajanje za poznanje
istine.''(2.Timotiju 2,24.25)
Svaka duša mora da traži Boga sa skrušenošću i poniznošću, da bi On mogao da vodi, čuva i
blagoslovi. Mi se ne možemo poveriti drugima da oni za nas istražuju Sveto pismo. Neki su od naše
vodeće braće zauzeli pogrešno stanovište; i kad bi Bog poslao vest i čekao na ove ljude da oni otvore
put za unapređenje istine, onda ova nikada ne bi došla do Božjeg naroda. Ova braća će se naći u tome
položaju sve dok ne postanu deoničari božanske prirode u velikoj meri nego su ranije bili.
Na nebu je strašna žalost zbog duhovnog slepila mnoge naše braće. Naša mlađa braća, koja
zauzimaju niže pložaje, moraju učiniti ozbiljne napore da dođu do videla, da kopaju sve dublje i dublje,
dok ne dođu do blaga istine.
Prekor Gospodnji će se naći na onoj braći koja zakrčuju put, da jasnije videlo ne dopre do
Božjeg naroda. Veliki posao ima da se svrši, i Bog vidi da naši vodeći ljudi moraju dobiti više videla,
da se mogu ujediniti sa vesnicima koje On šalje da dovrše delo koje je On odredio. Bog je podigao sebi
vesnike, i obdario ih je svojim Duhom, i rekao im:"Viči iz grla, ne usteži se, podigni glas svoj kao
truba, i objavi narodu mojemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grehe njegove.'' (Isaija 58,1) Neka
se niko ne izlaže opasnosti da stane između naroda i Božjih vesnika. Ova vest mora ići narodu; i ako
među ljudima ne bude glasnika da je odnesu, samo kamenje će povikati.

OPOMENA PROTIV LAŽNOG UČENJA

U ovo vreme mi osećamo veliku potrebu za ljudima koji su duhovno jaki, koji su postojani u
načelima i koji imaju jasno razumevanje istine. Meni je dato uputstvo o tome, da je našem narodu
potrebno ne novih fantastičnih doktrina niti ljudskih pretpostavki nego svedočanstvo ljudi koji znaju i
praktikuju istinu, kojima je jasna istina koju je primio mladi Timotije:"Propovedaj reč, nastoj u dobro
vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli sa svakim snošenjem i učenjem.'' (2.Timotiju 4,2)
Moja braćo, hodite sigurnim koracima, odlučno, vaše noge obuvene u pripravnost evanđelja
mira. Vi možete biti sigurni, da čista i neokaljana religija nije isto što i uzbudljiva, senzacionalna. Bog
nije nikome stavio u dužnost da propoveda spekulativne ili teoretičke nauke i teorije. Čuvajte se da u
vašu nauku ne uđu ovakve stvari. Nemojte im doozvolitida uđu u vaša iskustva. Neka se vaš životni rad
ne pomeša sa njima.
"A ovo govoorim, da vas niko ne prevari slatkim rečima. . . Kako dakle primiste Hrista Isusa
Gospoda onako živite u njemu, ukorenjeni i nazidani u njemu i utvrđeni vrom, kao što naučiste,
izobilujući u njoj zahvalnošću. Braćo, čuvajte se da nas ko ne zarobi filozofijom i praznom prevarom,
po kazivanju čovečijim, po nauci sveta, a ne po Hristu. Jer u njemu živi svaka punina Božanstva
telesno. I da budete ispunjeni u njemu, koji je glava svakom poglavarstvu i vlasti.'' (Kol. 2, 4-10.)
Rečeno mi je da kažem našem vernom narodu: Idemo za Hristom. Ne zaborvimo da je On vaš
primer u svim stvarima. Mi možemo sa sigurnošću izbaciti sve one misli i ideje, koje ne možemo naći u
Svetom pismu. Ja apelujem na sve naše propovednike, da nastoje da njihove noge budu na čvrstom tlu
večne istine. Pazite kako se povodite za vašim osećajima, koje mnogo puta nazivate Sveti Duh. Neki su
u ovome u opasnosti. Reč Božja nam savetuje da budemo zdravi u svojoj veri, spremni da svakome
damo odgovor na pitanje koje nam uputi u pogledu naše vere i naše nade.
Odvraćanje misli od sadašnje dužnosti. Neprijatelj nastojava da odvrati misli naše braće i sestara
od zadataka pripreme jednog spremnog naroda, koji treba da stane za istinu u ovim poslednjim danima.
0Njegove laži su usretsređene na to da odvrati naše misli od opasnosti i dužnosti našeg vremena.
 93

Neka niko ne pokuša da ruši temelj naše vere - temelj koji je postavljen još u početku našeg
dela, kada se mnogo molimo i kada se iskreno i toplo proučavala Božja reč i kad je dato otkrivenje. Na
ovom temelju mi smo zidali više od pedeset godina. Ljudi mogu misliti da su pronašli nove puteve, i da
su u stanju da postave jači i bolji temelj od ovoga, ali je ovo velika zabluda. "Drugoga temelja ne može
niko postaviti osim onoga koji je već postavljen.'' (1.Korinćanima 3,11) U prošlosti je bilo mnogo njih
koji su hteli d postve novu veru, da daju nove zakone; ali koliko je dugo trajala njihova građevina?
Svaka je ubrozo pala; jer nijedna nije postavljena na Steni, Hristu.
Zar se prvi učenici nisu morali odupreti onome što su ljudi rekli? Zar nisu oni morali da slušaju
tuđe teorije? I kad su se svemu odupreli, oni su rekli:"Drugoga temelja niko ne može postaviti osim
onoga koji je postavljen.'' I mi smo dužni da održimo početak našeg poverenja čvrsto, do kraja.
Reči sile su poslate od Boga i Hrista ovome narodu, koje su ih izvele iz sveta, tačka po tačku,
dok nije sinula sadašnja istina, kao silna svetlost. Usnama koje su dirnute svetim ognjem, Božji vesnici
su objavili vest. Božje odobravanje je stavilo svoj pečat na verodostojnost istine koja je objavljena.
Obnovljenje neposrednog svedočanstva. Pred nama su ozbljna i teška vremena. Svaki onaj koji
ima poznanje sadašnje istine treba da se trgne iz sna i da se postavi, i telom, i duhom i dušom pod
neposredno vođstvo i disciplinu Božju. Neprijatejl je u tragu za nama. Mi se moramo potpuno probuditi
i pazti da se sačuvamo od njegovih napada. Mi se moramo obući u sve Božje oružje. Mi se moramo
upravljati prema uputstvima Duha proroštva. Mi moramo ljubiti i slušati istinu, koja je data za naše
vreme. Ovo će nas sačuvati da ne padnemo u strašne prevare poslednjih dana. Bog nam je govorio
preko svoje Reči. On nam je takođe govorio i preko Duha proroštva, kojega je dao svojoj Crkvi i preko
knjiga, koje su nam objasnile našu današnju dužnost i stav koji danas moramo zauzeti. Opomene koje
su nam date,tačku po tačku, pravilo po pravilo, mi moramo ozbiljno primiti i slušati. Ako li ih ne
cenimo, kakvo ćemo izvinjenje moći da damo?
Ja preklinjem one koji rade za Gospoda, da ne zamene zdravo sa bljutavim. Neka ni jedno
ljudsko mudrovanje ne dođe onima gde istina mora biti. Hristos čeka da se zapali istina i vera i ljubav u
srcima njegove dece. Neka se pogubne teorije ne prihvate od Božjeg naroda, koji treba da stoji čvrsto
na temelju večne istine. Bog nas sve poziva da stojimo čvrsto na temelju i načelima, koji su zasnovani
na nepobitnoj vlasti Božjoj.
Božja reč naša zaštita. Naša lozinka treba da bude:"Zakon i svedočanstvo tražite: ako li ko tako
ne govori, to je zato što u njemu nema svetlosti.''(Isaija 8,20) Mi imamo Bibliju, koja je puna dragocnih
istina. Ona sadrži alfu i omegu svekolikog znanja. Sveto pismo, dato preko Božjeg nadahnuća,
nadahnuća Svetoga Duha, "korisno je za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi da
čovek Božji bude savršen, spreman za svako Božje delo" (2.Timotiju 3,16.17) Uzmite Bibliju za svoju
svakidašnju lektiru. Svakome je moguće da razume njezine istine i uputstva.
Hristos poziva svoj narod da veruje u njegovu Reč i prenosi je u sebe, držeći je za deo svojih
postupaka, za svaku osobinu svoga karaktera, rašće sve jače i jače u sili Božjoj. Onda će se videti da je
njihova vera nebeskog porekla. Oni neće lutati nepoznatim putevima. Njihove se misli neće uputiti
religiji sentimentalizma i uzbuđenja. Pred anđelima i pred ljudima, oni će stajati ko oni koji imaju jak,
postojan hrišćanski karakter.

ZDRAVA NAUKA

"Jer će doći vreme ", piše apostol Pavle mladom Timotiju, "kad zdrave nauke neće slušati, nego
će po svojim željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe, i odvratiće uši od istine, i okrenuće se
ka gatalicama. A ti budi trezan u svačemu, trpi zlo, učini delo evanđelista, službu svoju
svrši.''(2.Timotiju 4,3-5)
Zdrava nauka je biblijska istina – istina koja rađa pobožnošću i posvećenjem, koja utrđuje Božji
narod u veri. Zdrava nauka znači vrlo mnogo za onoga koji je prima; ona takođe znači vrlo mnogo i za
 94

učitelja, propovednika pravde, jer gde god se evanđelje propoveda svaki saradnik, ma kakvu službu
obavljao, ili je veran ili neveran svojim odgovornostima kao Gospodnji vesnik.
Neki koji su u vreme apostola Pavla slušali istinu postavljali su pitanja bez velike važnosti,
iznoseći misli i ideje ljudi, nastojeći da odvrate misli učitelja od velikih istina evanđelja, da bi prešli na
raspravljanje pitanja beznačajnih teorija i rasprava. Pavle je znao da saradnik Božji mora biti dovoljno
mudar da uoči namere neprijatelja i da mu neda da ga povede zlim putem ili odvrati od njegovih
dužnosti. Obraćenje duša mora biti njegov najvažniji rad; on mora da propoveda Božju reč, i da
izbegava rasprave.
"Postaraj se da se pokažeš pošten pred Bogom, kao radnik koji se nema šta stideti, i pravo
upravlja rečju istine. A poganih praznih razgovora (brbljanja) kloni se; jer najviše pomažu bezbožnosti.''
(2.Timotiju 2,15.16)
Hristovi propovednici su danas u istoj opasnosti. Sotona je neprestano u poslu oko odvraćanja
misli na zao put, tako da istina izgubi svoju silu za ljudsko srce. Ako propovednici i narod ne praktikuju
istinu i ne budu preko nje posvećeni, oni će dozvoliti da se prebace na teren špekulacija sa pitanjima
od beznačajne vrednosti i tako zaposliti svoje misli. Ovo će dovesti do sitničarenja i borbe; jer će se
onda pojaviti bezbroj različitih pitanja i razlika.
Lljudi velike sposobnosti posvetili su se proučavanju i molitvi i istraživanju Svetoga pisma pa
ipak ima mnogo poglavlja u Bibliji, koja nisu potpuno otkrivena. Međutim, neka poglavlja Svetog
pisma neće biti potpuno istražena niti shvaćena sve dok nam ih Hristos ne objasni u budućem životu.
Ima tajni koje će se morati odgonetati, izlaganja koja ljudski razum nije u stanju da prihvati. Zato će
neprijatelj nastojati da stvori dokaze za ove tačke, koje je bolje ostaviti i ne raspravljati.
U prošlosti su mi pokazane i iznete mnoge beznačajne, sulude teorije u cilju da o njima
razmišljam. Neki su, na primer, izneli teoriju da se vernici treba da mole sa otvorenim očima. Neki su,
govorili da vernici moraju skinuti svoju obuću sa nogu i oprati svoje noge kada ulaze na mesto
bogosluženja, jer su tako nekad činili sveštenici kad su ulazili u hram da služe pred Gospodom. Neki su
pak naglašavali veliku važnost šestoj zapovesti i govorili da se čak ni gamad, koja smeta čoveku ne sme
ubijati. Drugi su pak izneli teorije da vernici nesmeju imati sivu kosu i tako dalje, - kao da je to bila
stvar od velike važnosti.
Oni koji u svojim propovedima prelaze preko velikih istina Božje reči i idu da govore o manje
važnim stvarima, takvi ne propovedaju evanđelje, već se bave beznačajnim mudrovanjima. Neka naši
propovednici ne troše svoje vreme o raspravljanju o takvim stvarima. Neka svi oni koji imaju neko
pitanje o tome šta treba da propovedaju ili pitanje o tome na šta treba da se zadrže i o čemu da
razmišljaju, neka se upute raspravljanju velikog Učitelja, Hrista, i neka pođu za njegovim mislima.
Predmeti koje je Hristos smatrao od velike vrednosti jesu baš oni koje i mi treba danas da propovedamo
ljudima. Mi treba da povedemo svoje slušaoce da razmišljaju o onim stvarima koje su od večne
vrednosti.
Saradnici Božji ne smeju trošiti svoje vreme na špekulisanju sa teorijom o tome kakvo će stanje
vladati na novoj zemlji. To je uobraženje misliti i govoriti o teorijama stvari koje nam Gospod nije
otkrio. On je sve pripremio za našu buduću sreću u budućem životu, i mi ne treba da špekulišemo
odnosno njegovih planova, koje On ima sa nama. Takođe mi ne treba da merimo stanje budućeg života
prema stanju ovoga.
Mojoj braći, saradnicima, ja bih kazala: Propovedajte reč Božju. Ne unosite u ovaj temelj drvo,
slamu i seno, jer će vaša nagađanja i špekulacije malo kome doneti dobra. U Božjoj reči su nam
otkriveni predmeti od velike životne važnosti, koje su dostojne našeg dubokog razmišljanja i
proučavanja. Ali mi ne treba da zalazimo u stvari, koje nam Bog nije našao za shodno da otkrije.
Kad se pojave pitanja za koja mi nismo sigurni, pitajmo se onda: Šta kaže Pismo? I ako Pismo
ćuti o tome, neka ono ne bude predmet raspravljanja. Neka svi koji žele nešto novo, traže novi život,
koji dolazi usled novog rođenja. Neka oni očiste svoje duše poslušanjem istine od čistoga srca i neka
rade u saglasnosti sa uputstvima koja je Hristos predao.
 95

Jedino pitanje koje će nam se na sudu postaviti jeste ovo:"Jesu li bili poslušni mojim
zapovestima?'' Beznačajne borbe i nadmetanja oko pitanja od male vrednosti nemaju udela u Božjem
planu. Oni koji uče istinu treba da budu ljudi postojanih misli, koji neće nikad povesti svoje slušaoce na
teren korova, tako da kažem, i onda ih ostaviti.
Žrtva Isusa Hrista kao okajanje za grehe grešnika je velika istina, oko koje se viju sve druge
istine. Da bi se ova istina mogla jasno razumeti i prihvatiti, svaka istina Božje reči, počevši od Prve
knjige Mojsijeve pa sve do Otkrivenja, mora da se proučava u svetlosti krsta Golgote. Ja vam iznosim
veliki, veličanstveni spomenik milosti i preporođenja, spasenja i izbavljenja – Sin Božji uzdignut na
krstu. Ovo treba da je osnova svake rasprave naših propovednika.
Za ovo vreme su potrebni ljudi koji mogu razumeti potrebe sveta i koji mogu da im pomognu.
Verni sluga Hristov pazi na svakoj straži u cilju da opomene, da pokara, da posavetuje, da preklinje i da
ohrabri svoje bližnje, radeći zajedno sa Svetim Duhom, koji hoće da radi u njemu veličanstveno i silno,
da bi propovednik pretstavio svakog čoveka savršena u Isusu Hristu. Takav je čovek priznat na nebu
kao propovednik ili sluga, koji hoda stopama svoga velikog Učitelja. "Svedočanstva za Crkvu", sv. IV
str. 416

FANATIZAM

Kako se kraj približuje, neprijatelj – sotona će raditi svom silom svojih prevara da unese
fanatizam u naše redove. On će se radovati ako vidi da adventisti sedmoga dana idu u krajnost, tako da
od strane sveta budu osuđeni kao fanatici. Na ovu opasnost, rečeno mi je, imam da skrenem pažnju
naših propovednika i članova. Naš je zadatak da učimo ljude i žene da zidaju na sigurnom temelju:
Tako kaže Gospod!
Oni koji vrše delo Božje po gradovima moraju zatvoriti i utvrditi vrata protiv uzbuđenja i
fanatizma. Propovednici ne smeju izneti svoje propovedi tako da uzbude one koji su prisutni ili da
stvore paniku. Kad Gspod bude gotov da prekori bezbožne gradove, On će to reći svome narodu. Ali
ovo će biti tek onda kada ovi gradovi budu imali priliku da čuju i prime reč Božju koja je data za večni
život.
Naš sadašnji rad ima da obasja misli sveta odnosno istina Svetog pisma. Vrata su otvorena da se
istina primi, i mi treba da se koristimo prilikama i dođemo blizu duša koje žele spasenje. Mi treba da im
objasnimo istinu onako kao što je to činio Hristos, na različite načine, pomoću slika i upoređenja, ali mi
moramo se ostaviti toga da stvorimo neki fanatizam.
Ljudi moraju da znaju da su dužni da istražuju Božju reč za sebe. Propovednici ih moraju
povesti u jake tvrđave Božje reči, u koje pravednik može uteći i sačuvati svoj život. Oni koji iznose
velike i veličanstvene istine Božje reči, moraju svagda da pokažu duh revnosti, ozbiljnosti i srčanosti,
ali zdravog suda, da se ućutkaju usta onih koji govore laž.
Oni koji su verni učenici Božje reči, sledeći Hrista u poniznosti svoje duše, nikad neće ići u
ekstremnost. Spasitelj nikad nije otišao u ekstremnost (preterivanje), nikad nije izgubio samokontrolu,
nikad nije pogazio zakon zdravog ukusa. On je uvek znao kada je vreme da govori a kada da ćuti. On
je svagda bio priseban. On nije nikada pogrešio u svome sudu o ljudima ili o istini. On se nije nikada
prevario spoljašnim utiscima. On nije nikad postavio pitanje koje se neće moći dobro razumeti, i nikad
nije dao odgovor na pitanje koje nije vodilo cilju. On je ućutkao glas besnih sveštenika i fariseja, time
što je ušao duboko u stvar i dopro do srca slušalaca, unoseći svetlost u misli prisutnih i probuđujući
savest sveta.
Oni koji idu za primerom Isusa Hrista čuvaće se da ne budu ekstremisti. Oni će negovati
mirnoću i pristustvo duha. Mir koji se mogao videti na Hristu u njegovom životu, takođe će se videti i
na onima koji njega propovedaju.
 96

SAMOPOUZDANJE

Mladići koji su imli samo nekoliko godina nesavršenog iskustva u pitanjima sadašnje istine...
treba da pokažu ukusa prilikom zauzimanja svoga stava koji je protivan rasuđivanju i mišljenju onih čiji
su životi bili utkani u delo Božje i koji su uzimali aktivnog udela u ovom delu u toku mnogih godina.
Bog nikad ne izabira da u svoje sveto i važno delo vodi ljude čije je rasuđivanje još nesavršeno i
samopuzdanje naročito veliko. Oni koji nisu prošli kroz patnje, nevolje, smetnje i protivljenja i gladi,
koje su se moralie izdržati na strani onih koji su ga vodili do savršenstva i napretka, treba da gaje duh
skromnosti i poniznosti.
Ja sam videla da se Gospodu ne sviđa držanje nekih koji su tuže na one koji su imali da ponesu
najveći dao tereta borbe za njih i koji su imali mnogo da propate od početka dela, kada je rad bio vrlo
težak. Iskusni saradnici, - oni koji su radili pod pritiskom velikih tereta i u vreme kada je bilo vrlo malo
onih koji su pomagali, - uživaju veliko poštovanje od Gospoda. Gospod ljubomorno pazi na njih, jer su
se pokazali verni. On ne voli one koji su uvek gotovi da nađu grešaka kod onih koji su osedeli pod
teretom briga i odgovornosti za delo sadašnje istine. Vaši ukori i mrmljanja, mladići, sigurno će stajati
protiva vas u dan Božjega suda.
Poniznost kod mladih propovednika. Sve dokle Gospod nije stavio na vas teško breme
odgovornosti, ne mičite se sa svoga mesta i ne uzdajte se na sovje nezavisno rasuđivanje niti tražite
dužnosti za koje niste spremni. Vama je potrebno da gajite obazrivost i poniznost i da ste revni u
molitvi. Što ste bliži Bogu u svom životu, utoliko ćete više uočiti svoje slabosti. Praktično gledanje u
Božji zakon i jasno shvatanje Hristove žrtve daće vam poznanje samoga sebe i pokazaće vam gde vam
nedostaje savršenstvo hrišćanskog karaktera.
U izvesnoj meri vi ne možete jasno videti potrebu za božanskim uplivom, koji vam je stalno
potreban u životu. Ovo je od velike važnosti za vaš rad u Božjem delu. Ako ovo zanemarite, i pređete
preko toga potpuno zadovoljni sa samim sobom, vi ćete biti prepušteni sami sebi da počinite velike
greške. Vama je stalno potrbna poniznost u mislima i srcu i osećaj zavisnosti. Onaj koji je svestan svoje
slabosti težiće da se popne na viši stepen od dotadašnjeg stanja svoje ličnsti i osećaće potrebu za
stalnom pomoći sa neba. Milost Božja će ga voditi na to da gaji duh stalne blagodarnosti i zahvalnosti.
Onaj koji je dobro upoznat sa svojim slabostima zna u isto vreme da je samo neograničena Božja milost
koja će mu pomoći da pobedi svoje buntovničko srce.
Vama je potrebno da dobro poznajete dobre i slabe strane svoga karaktera, tako da se svagda
nađete opasani protiv opasnosti da ne upadnete u poslove ili primite dužnosti koje vam Bog nije
naredio. Vi ne smete upoređivati svoje postupke niti svoj život meriti po merilima ljudske mudrosti, već
samo prema otkrivenim dužnostima u Bibliji.
Vi ste suviše zavisni od svoje okoline. Ako imate veliki broj slušalaca vi se oduševite i vi želite
da ih pozdravite. Ali katkada se vaša publika smanjuje, tada vaš duh počne da tone i vi gubite hrabrost
za dalji rad. Svakako, nešto vam nedostaje. Vi se ne držite čvrsto za svoga Boga...
Hristos je tražio ljude gdegod je mogao, na ulici, po kućama, po sinagogama i na obali mora. On
je radio u toku celoga dana, govorio velikom mnoštvu sveta, lečio bolesne, koje su mu ljudi donosili; i
obično posle svakog takvog napornog rada, kad je svet otpustio, koji je odlazio na počinak, On je
provodio po cele noći na molitvi, da dobije snage za novi posao koji ga je čekao narednog dana...
Vama je potrebno da sa svojom dušom dođete bliže Bogu, da se ozbiljno molite i jačate u veri.
Svaka molitva koju ste sa verom poslali nebu učiniće da se kao obeshrabreni uzdignete iznad
svakidašnjih svojih briga i ljudskih strasti. Molitva daje snage, da se u nove borbe može ući sa
obnovljenim snagama, u borbi protiv tame zla i greha, da se nevolje mogu lako snositi i patnje izdrže,
kao što to treba da čine Hristovi vojnici.
Ako se savetujete sa svojim teškoćama i sumnjom i strahom ili ako se rešite da uklonite svaku
smetnju pre nego što verom budete mogli videti izlaz iz nezgode, vaše teškoće tim postaju sve veće i
 97

dublje. Ali ako pristupite Bogu, osećajući da vam je njegova milost i pomoć jako potrebna, da ste
potpuno zavisni u svome radu, kao što i jeste, i sa poniznim srcem i verom iznesete svoje potrebe pred
njega, čije je znanje neograničeno, koji sve vidi još od postanja sveta, koji upravlja svojom silom i
svojom rečju, On će hteti i učiniće da čuje vašu viku i da svetlost sija na tvoje srce i svuda oko tebe, jer
putem iskrenih molitava tvoja duša dolazi u usku vezu sa mislima Beskonačnoga. Ti možda nećeš imati
jasnih dokaza o tome da lice tvoga Izbavitelja gleda na tebe u ljubavi i nežnosti, ali to je istina. Ti
možda nećeš moći da osetiš vidlljivo njegov dodir, ali njegova je ruka nad tobom u ljubavi i nežnosti i
sučešću...
Vama je potrebno da ste stalno budni, da nas sotona ne bi prevario svojim lukavstvom, iskvario
naše misli i poveo vas da budete nepostojani i upadnete u gustu tamu. Tvoja budućnost treba da se
odlikuje tvojom poniznom zavisnošću od Boga. Ali ti se nikad ne smeš poneti gordošću i duhom
potpune nezavisnosti, već osećanjem svoje lične slabosti i detinjom verom da se osloniš na Božja
obećanja.
Dani borbe i duševne patnje. Danas je to lak i ugodna zadatak propovedati istinu treće anđeoske
vesti u upoređenju sa onim šta je ona bila u svome početku, kad je članova bilo nekoliko i kad se o
nama sudilo kao fanaticima. Oni koji su poneli teret odgovornosti ovoga dela u početku i ranijem
progresu ove vesti znali su kakve su teškoće, kakve nevolje i duševne muke imali. Dan i noć teret je
bivao sve teži. Oni nisu imali vremena da misle o odmoru i ugodnostima, pa čak i onda kada su bolesti
i nesreće navalile na njih. Kratkoća vremena zahtevala je da se radi ativno, a propovednika je tada bilo
vrlo malo.
Često su oni znali da cele noći provedu na molitvi, osobito kad su nevolje navalile na njih, i kad
su se molili u duševnoj patnji, sa suzama, i tražili pomoć od Gospoda i svetlost da zasija na njegovu reč.
A kad je svetlost došla i oblaci nevolja i patnji se rasturili, kakva je radost i zahvalnost i sreća obuzela
duše ovih zabrinutih i iskrenih istraživača! Naša je blagodarnost bila isto tako velika kao i naša želja da
dobijemo videlo. Katkada čitave noći nismo mogli da spavamo zato što su naša srca bila puna
blagodarnosti i ljubavi prema Bogu.
Ljudi koji danas idu da propovedaju istinu imaju sve stvari gotove. Oni ne moraju stradati od
gladi kao što su ljudi onog vremena. Istina je stvorena iz mnogo karika, i tako je stvorila lanac do naših
dana. Iznati istinu na čistinu i jasnoći tražilo je mnogo istraživanja i teškoća. Protivljenje, najžešće i
najodlučnije, nateralo je Božje sluge da traže Gospoda i proučavaju Bibliju.
U konačnoj pobedi Bog se neće moći da posluži onim ljudima koji se nigde u opasnostima i
nevoljama ne mogu nać, kada će se snaga, hrabrost i upliv tražiti, da se izvši silni napad na neprijatelja.
Oni koji stoje u bitci kao verni vojnici da se bore protiv zla i brane pravdu, ratujući protiv poglavarstva
i vlasti sile tame koja vlada ispod neba, protiv duhovne bezbožnosti koja je lu svtu, moći će da prime
poziv milosti od svoga Učitelja u onaj dan kada bude rekao:"Dobro, dobri i verni slugo... uđi u radost
gospodara svojega.'' (Matej 25,23)
Onaj koji potpuno izgubi iz vida svoju zavisnost od Boga svakako će pasti. Mi ima da se borimo
sa onim komi je jači od nas. Sotona i njegove sile mraka, demoni, stalno su budni i paze da nas napadnu
sa svojim iskušenjima; zato nam je nemoguće da se mi sami, u svojoj sopstvenoj sili, borimo protiv
njega. Otuda, kadgod dozvolimo da se naša srca odvoje od Boga, ili kadgod popustimo svojim
slabostima ili se oslonimo sami na sebe, mi ćemo biti sigurni da ćemo pasti.
Gospod želi od nas da se popnemo visoko na brdo, što više u blizini njegove prisutnosti. Mi
idemo u susret takvoj krizi dana, kada će se od nas više nego ikada od postanja sveta tražiti da budemo
posvećeni Bogu i imenu Isusa Hrista, koje propovedamo.
Neka bi Bog dao mudrosti svojim slugama preko svog nebeskog prosvetljenja, da se ni kakav
naš rad ne vidi otisak ljudski, nego samo sila Božja.

REČ OPREZNOSTI
 98

Hrisos je rekao svojim učenicima:"Evo, ja vas šaljem kao ovce među vukove; budite dakle
mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi.'' (Matej 10,16)
Sotonski napadi protiv propovednika i branioca istine biće sve oštriji i ogorčeniji što se više
primičemo kraju. Kao što su u Hristovo vreme više sveštenici i fariseji nahuškavali narod protiv Hrista,
tako će i danas religiske vođe pokrenuti gorku borbu i predrasudu protiv istine, koju naše vreme treba
da primi. Ljudi će se povesti da čine nasilje i protivljenje, koje oni inače nikada ne bi činili, da nisu
pokrenuti neprijateljstvom takozvanih hrišćana, koji mrze istinu.
Kako da se odupremo gorkim napadima. Kakav će stav zauzeti branioci istine? Oni imaju
večno nepromenljivu reč, večnu Božju istinu, i oni su dužni da pokažu činjenicu, da imaju istinu onako
kako je ona u Isusu Hristu. Njihove reči ne smeju biti gorke niti oštre. U svome propovedanju istine oni
moraju pokazati ljubav, poniznost i krotost Isusa Hrista. Neka istina čeka kao mač, jer je reč Božja
oštrija od svakoga mača, oštra s obe strane, koja će šroseći svoj put do ljudskog srca. Oni koji su svesni
da imaju istinu, ne bi trebalo da se oštrim i strogim rečima služe i time daju sotoni priliku da rđavo
pretstavi propovednikov duh i nameru.
Moramo stajati kao i Spasitelj sveta. Kada se sotona borio oko Mojsijeva tela, Hristos, "ne
smijaše prokleta suda da izgovori". (Juda st. 9.) On je imao razloga da to učini, a sotona se jako
razočarao što nije uspeo da izazvanog Hrista na to navede da pokaže duh osvete. Sotona je bio spreman
da sve zlo pretstavi što je Hristos uradio: a Spasitelj mu nije dao priliku da triumfuje niti šak povoda da
se može izvinuti. On se nije hteo odvratiti od svoga unapred određenog pravca istine samo da bi pošao
za sotonskim lutanjima, izvrtanjima, zaokretanjima i trikovima.
Mi čitamo u proroštvima Zaharijinim, da kad je sotona ustao sa celom svojom snagom da se
protivi molitvama Isusa, svešteničkog poglavara, a preko njega samome Hristu, on je izgleda hteo da
pokaže naročiti naklonost prema poglavaru svešteničkom, te mu je Gospod rekao: "Gospod da te ukori
sotono!. . . Nije li on glava istrgnuta iz ognja?'' (Zah. 3,2.)
Postupak Hristov u slučaju svoga najvećeg neprijatelja i neprijatelja ljudske duše treba da bude
primer svima nama prilikom naših postupaka sa drugima – nikad da druge ne osuđujemo i ne grdimo.
Još manje da se poslužimo grubim rečima ili strogošću prema onima koji žele da upoznaju videlo ili
pravi put, kao što smo to mi nekada želeli.
Naročito popustljiv prema drugima. Oni koji su došli do poznanja istine slovom i primerom
treba da pokažu naročito popustanje prema onima koji ništa ne znaju o Pismu, osim što su nekada
slušali tumačenja svojih propovednika ili članova njihovih crkava i koji su prihvatili predanja kao priče
o istini Biblije. Oni su svagda iznenađeni iznošenjem istine:ona je svagda novo otkrivenje za njih, i oni
nisu u stanju da prihvate celu istinu onako kako se ona iznosi u svome veličanstvenom karakteru u
smom početku. Za njih je sve novo i tuđe i sasvim različito od onoga što su čuli od svojih
propovednika, sveštenika; a oni su svagda skloni da veruju onako kako su im njihovi učitelji govorili,
tojest da su adventisti sedmoga dana nevernici, koji ne veruju u Bibliju. Zato, neka se istina iznosi samo
onako kako ju je iznosio Isus Hristos, kako se ona vidi u njegovoj ličnosti, crta po crtu, pravilo po
pravilo, ovde malo onde malo.
Ne zatvoriti put. Neka naši pisci, koji spremaju svoje ćlanke za štampu, ne čine ljubazne napade
ili aluzije, kojima bi učinili nepravdu i štetu i tako zatvore put i spreče nam da svršimo delo koje smo
započeli u cilju da se približimo svim klasama ljudi, u koje su uključeni i katolici. Naša je dužnost da
govorimo istinu u ljubavi, a ne da sa istinom pomešamo ne svete elemente telesnoga srca i govorimo
stvari koje mirišu na duh naših neprijatelja. Svi oštri napadi će se vratiti nama u dvostrukoj meri, kada
znamo da je sila u rukama onih, koji su u stanju da se s njome posluže u borbi protiv nas.
Ja sam mnogo puta primila vest o tome, da mi nemamo pravo da izgovorimo ijednu reč, niti
štampamo ijednu rečenicu, naročito preko ličnosti, - ako ona nije od osnovne važnosti u pitanju odbrane
istine, - kojima bi smo pokrenuli ljutinu ili gnev naših neprijatelja protiv samih sebe. Naš rad će se
uskoro završiti; i uskoro će doći vreme nevolja na sve nas, kakve ne pamtimo od postanja sveta, o
kojemu mi pojma nemamo.
 99

Gospod želi od svojih saradnika da ga pretstave kao velikog misionarskog radnika. Ali grubost
donosi štetu. Pristojnost, koja je toliko potrebna za život jednom hrišćanninu, ima da se izučava
svakoga dana u Hristovoj školi. Onaj koji je nemarljiv i nepažljiv u svojim izjavama i rečima ili u
svojim člancima koje šalje za štampu i preko nje svetu, šaljući tako izraze koji se nikada ne mogu
povratiti, dovodi samoga sebe u položaj da mu se ne sme poveriti sveti posao, koji je Hristos predo
svojim saradnicima za ovo vreme. Oni koji su navikli da se služe grubim izrazima i napadima stvaraju
naviku koja se teško odstranjuje i za koju se moramo pokajati. Mi treba pažljivo da ispitamo naše
puteve i naš duh i da vidimo na koji način radimo delo koje nam je Bog poverio, od kojega zavisi
sudbina ljudskih duša. Na nama samima leži velika odgovornost.
Sotona stoji spreman, gori od revnosti da pokrene svu silu saveza sotonskih oruđa, da se ujedine
sa zlim ljudima i da na vernike istine donese brzo i oštro teška stradanja. Svaka nepametna reč, koja
izađe iz usta naše braće, biće uzeta i stavljena u spreme od strane kneza tame. Kako se onda usuđuju
ljudska nesavršena bića da govore nemarno i bezobzirno i time pokrenu sile pakla protiv Božjih
svetaca, kada Mihailo, veliki Knez, nije smeo da se usudi da izgovori ni jednu reč protiv sotone, nego
je rekao:"Gospod da te ukori, sotono!?''
Nama će biti nemoguće da otkonimo teškoće i stradanja. Isus je rekao:"Potrebno je da dođu
sablazni; ali teško onom čoveku kroz koga dolazi sabalazan.'' (Matej 18,7) Ali baš zato što će sablazan
doći, mi se moramo čuvati da ne pokrenemo strasti telesnog srca onih koji ne ljube istinu time što ćemo
izgovoriti nerazumne i nepametne reči ili što ćemo pokazati duh neljubaznosti i osvete.
Dragocena istina se mora prikazati u njenoj prirodnoj sili. Prevarne zablude su jako raširene i
zarobile su ceo svet, koje mi moramo raskrinkati. Čine se svi mogući napori da se stave zamke pred
duše putem lukavih i pogubnih razlaganja, samo da bi se odvratile od istine i uputile ka bajkama i
potpale pod silni upliv laži. Ali dok se ove prevarene duše odvraćaju od istine i odlaze k laži, nemojte
im izgovoriti ni jednu reč osude. Nastojte da im pokažete opasnost koja im preti i otkrijte im kako je
strašan njihov korak koji zauzimaju prema Hristu; a to sve činite nežno i sa puno ljubavi. Pažljivim
radom se mogu baš te zavedene duše vratiti u istinu i osloboditi od sotonske sile. Ali ih nemojte
sramotiti i osuđivati. Ismevati položaj onih koji se nalaze u zabludi neće im pomoći da se njehove
zaslepljene oči otvore niti ih privući k istini.
Kad ljudi izgube iz vida primer i ne ugledaju se na njegov način propovednja, oni se onda nađu
potpuno spremni i pođu napred u borbu protiv sotone potpuno sami. Sotona zna vrlo dobro kako će se
poslužiti oružjem koje ljudi upotrebaljavaju protiv njga. Isus je međutim govorio samo reči istine i
pravde.
Ako je ikada jedan narod trebao da hodi u poniznosti pred Bogom, to je njegova Crkva, njegovi
izabranici u ovom naraštaju. Mi svi treba da oplakujemo tupost naših umnih sposobnosti, nedostatak
dubokog poštovanja naših preimućstava i prilika. Mi nemamo čime da se hvalimo. Mi žalostimo
Gospoda Isusa Hrista svojom tvrdoglavošću, našim nehrišćanskim napadima. Nama je potrebno da
budemo celi u njemu.
Isitna je da nam je naređeno da "vičemo glasno iz grla, da se ne ustežemo, da podignemo glas
svoj kao truba i objavimo narodu Božjemu bezakonja njegova i domu Jakovljevu grehe njihove.'' (Isaija
58,1)
Ova se vest mora predati; ali mi moramo paziti da ne napadamo, ne osuđujemo one koji nemaju videla
koja mi imamo. Mi ne treba da napustimo svoje staze i napadamo katolike. Među katolicima ima vrlo
savesnih hrišćana, koji hode tačno u svetlosti koja na njih sija; i Bog će raditi za njihovo dobro. Oni koji
imaju velika preimućstva i prilike, a koji nisu nastojali da postignu i unaprede svoje telesne, umne i
moralne snage, nego su živeli kako im se svidelo, ne hoteći da nose svoje odgovornosti, nalaze se u
velikoj opasnosti i strašnoj osudi pred Bogom, dok to nisu oni koji su u zabludi u pogledu doktrinalnih
tačaka, ali koji nastojavaju da žive i čine dobro drugima.
Ne osuđujte druge; nemojte ih osuđivati. Ako dozvolimo da nas povedu sebični razlozi, lažno
poimanje stvari i lažna izvinjenja i tako dođemo u stanje pokvarenoga uma i srca, tako da ne možemo
znati puteve i Božju volju, mi ćemo u tom slučaju biti mnogo krivlji od onih koji otvoreno greše. Nama
 100

je potrebno da budemo vrlo pažljivi, da ne bismo ousuđivali one koji, pred Bogom imaju manje
odgovornosti i grešaka od nas.''Svedočanstva za Crkvu" sv. IX str. 239-244

BOG NE GLEDA KO JE KO

Religija Hristova uzdiže na viši stepen misli i života, dok u isto vreme ona prikazuje celiu
ljudsku rasu podjednako kao predmet Božje ljubavi, koji je otkupljen žrtvom Božjeg jedinorodnoga
Sina. Pored nogu Isusa Hrista, i siromah i bogat, i učen i prost, mogu svi zajedno da se skupe, bez
trunke misli o društvenom položaju i svetskim preimućstvima. Tu se zaboravljaju sve zemaljske razlike.
Jer mi gledamo Onoga koga su naši gresi proboli. Samoodricanje, dobrodušnost, beskonačna milost
Onoga koji je na nebu bio uzvišen iznad svih, ostavlja osramoćenu ljudsku gordost, samopoštovanje i
društvene redove. Čista i neoskvrnjena religija pokazuje svoje nebeske principe u tome što dovodi do
jedinstva sve one koji se osvedočavaju istinom. Svi se sastaju pored njegovih nogu kao duše koje su
zajednički otkupljene, koje sve zajedno zavise od Njega, koji ih je spasio svome Bogu.
Darovi Gospod je dao ljudima darove da ih umnože. Oni kojima je On poverio dar novca, dužni
su da donesu sredstva svome Gospodu. Ljudi i žene od uticaja dužni su da upotrebe ono što im je Bog
dao. A oni koje je On obdario mudrošću dužni su da donesu ovaj dar kod Hristovog krsta da se upotrebi
njemu na slavu.
Svi siromašni imaju svoje darove, koji mogu biti mnogo veći nego oni koje smo spomenuli. To
može biti prostota karaktera, poniznost, okušane vrline, poverenje u Boga. Svojim istrajnim radom
svojom potpunom zavisnošću od Boga, oni ukazuju na Hrista pred svima onima s kojima dolaze u
dodir, kao njihovog Izbavitelja.
Ljudsko bratstvo. U ljudskom bratstvu potrebno je sjediniti sve darove, da bi se stvorila jedna
celina. Zato je Hristova Crkva sastavljena od ljudi i žena različitih darova, svih položaja i društvenih
slojeva. Bog nije nikada odredio da ljudska gordost rastavi ono što je njegova mudrost odredila –
upotpunjenje svih klasa umova i različitih darova, da bi se tako dobilo jedinstvo. Ne sme biti ni
najmanje potcenjivanje ma koje grane Božjeg rada, da li su oruđa vellika ili mala. Svaki će imati da
odigra svoju ulogu u tome što će otsjajivati videlom Božjim prema stepenu svoje sposobnosti.
Pripremanje za službu. Mojsije je trebao biti vladar na egipatskom dvoru, ali Bog ga nije mogao
uzeti sa carskog prestola i preneti u dužnosti koje mu je kasnije odredio. Samo onda kada je posle
četrdeset godina pastirskog života izdržao u Božjoj školi, on je mogao biti poslat da oslobodi Božji
narod. Gedeon je uzet sa gumna da bude oruđe u Božjim rukama, preko koga je Gospod imao da sačuva
Izrailjevu vojsku. Elisije je pozvan da napusti plug i radi veliko Božje delo. Amos je bio ratar,
zemljoradnik, kada mu je Bog dao vest da je objavi narodima.
Svi oni koji su postali Hristovi saradnici imaće mnogo teškoća, mnogo neprijatnosti u radu, i
njihove se pouke moraju pažljivo izabrati i prilagoditi njihovim osobitim odlikama karaktera i poslu
koji imaju da obave.
Briga u pogledu vasspitanja dece.Gospod mi je prikazao, na različite načine i u različitim
prilikama, kako mi moramo biti pažljivi prema mladima, kako moramo pokazati dovoljno mudrosti i
razboritosti u pogledu našeg postupka sa njima. Svaki onaj koji bude imao posla sa vaspitanjem
omladine, moraće da živi u tesnom vezi da velikim učiteljem, da bi uhvatio njegove metode i njegov
duh. Oni će biti dužni da im iznesu pouke, koje će imati upliva na njihov krakter i njihov životni
zadatak.
Oni moraju primiti nauku, da evanđelje Hristovo ne trpi duh klasa ili kaste, da nema mesta duhu
osuđivanja drugih, koji ide za tim da se pojedine ličnosti uzdignu nad drugima. Religija Hristova
nikoga neće uniziti ili negradirati koji je primi, niti će ga učiniti da bude surov i neljubazan, niti će
takav biti nečastan u svojim mislima i osećanjima prema onima za koje je Hristos umro na krstu.
 101

Sve što će potpomoći da se razvije neljubazan duh kritike, ili da razvije sklonost da se osuđuju i
ispravlja svaka greška, nije na svom mestu. On podržava nepoverenje i sumnjičenje, koje se protivi
karakteru isusa Hrista i šteti razum onoga koji to čini.
Najosnovnije i najtrajnije vaspitanje ili obrazovanje je ono, koje razvija plemenite crte
karaktera, koji rađa rpdovima duha sveopšte ljubaznosti, koji će voditi omladinu da ne misli zlo ni o
kome, daa ne bi tako rđavo tumačili pobude i rad drugih. Vreme koje se žrtvuje za ovakvo vaspitanje
doneće rod za večni život.
Hristov primer prekor za svako izdvajanje i netrpeljivost. U svako vreme posle Isusa Hrista bilo
je ljudi koji su radije voleli da se izdvoje od drugih ljudi, pokazujući time želju fariseja da budu viši od
drugih. Zatvarajući se od ljudi i sveta, oni nisu živeli na blagoslov drugima.
U Hristovom životu nema primera za ovakav sebični-pravedni verski fanatizam. Njegov
karakter je bio prijatan i koristan. Nema na zemlji nijednog kaluđerskog reda, iz akoga On ne bi bio
izbačen zato je svagda prestupao propisana njihova pravila. U svakoj verskoj zajednici i u skoro svakoj
hrišćanskoj crkvi, možemo naći ljude koji bi Hrista osuđivali što je imao toliko milosrđa.Oni bi našli
grešaka i kod njega zato što je jeo i pio sa grešnicima i carinicima; oni bi ga osudili što se on tako lako
prilagođavao svetu, kad je, na primer, prisustvovao jednoj ženidbi i bez milosti bi ga osudili što je
dozvolio svojim prijateljima da pripreme gozbu u slavu njemu i njegovim učenicima.
Ali u svim ovim slučajevima On je i svojom naukom i svojim plemenitim ponašanjem utisnuo
svoje biće u srca onih koje je On počastvovao svojim prisustvom. On im je dao priliku da se upoznaju
sa njime i da vide očevidnu razliku između njegovog života i učenja fariseja..
Oni kojima je On poverio svoju dragocenu istinu moraju imati istoga duha dobrote, koji je
Hristos pokazao svojim životom. Oni moraju prihvatiti njegove široke planove rada i postupka. Oni
treba da imaju duha nežnosti i ljubaznosti prema siromašnima i da se na osobitinačin pokažu ljudima
kao pristavi Božjih tajni. Oni moraju čuvati sve što imaju – imovinu, umne ssposobnosti, duhovne sile –
ne kao svoje, nego kao pozajmljene, pomoću kojih treba da unaprede Božje delo na zemlji. Kao i
Hristos, oni ne treba da izbegavaju društvo svojih bližnjih, već treba da nastoje da se približe tim
ljudima i udele im nebeska blaga, koja su sami primili od Boga.
Ne isključujte nikoga iz svoje sredine. Nemojte tražiti samo nekoliko njih, u čijem društvu rado
volite da se nađete a druge prepustite da se sami brinu o sebi.Pretpostavimo da vi uočite slabosti kod
jednog a ludosti kod nekog drugog, vi se ipak nemojte od njih udaljavati i održavati veze samo s onima
za koje mislite da su savršeni.
Baš one duše koje vi možda prezirete jesu one koje osećaju velliku potrebu za vašom lubavlju i
saučešćem. Ne napuštajte ni jednu slabu dušu da se sama bori sa slabostima svoga grešnog srca bez
vaše pomoći i molitve, nego mislite o tome da i vi možete doći u iste opasnosti. Ako tako činite, Bog
vas neće prepustiti same u vašim slabostima. Vi ste možda u Božjim očima imali mnogo veće grehe
nego oni koje vi osuđujete. Nemojte stajati po strani i govoriti: "Ja sam svetiji od tebe.''
Hristos je bacio svoje svete ruke preko cele ljudske rase. On je doneo svoje božanske sile
čoveku, da bi taakoohrabrio siromahe, bolesne usled greha, obeshrabrene duše, da se bore za viši život.
O, svima nama je potrebno više Hristovog duha, a manje svoga! Nama je potrebna sila Božja koja nas
može obratiti i svakoga dana raditi na našim srcima. Nama je potrebaan duh Isusa Hrista, koji će učiniti
da sazri naš rod života, koji će pokoriti i vladati našim srcima. Jedini put za sve one kojji bi hteli da čine
i oećaju da su stvarno savršeni u Hristu, to je put koji vodi do Stene, na koju treba da padne i da se
razbije. Hristos vas može izmeniti po slici svogaa bića, samo ako hoćete vi da mu se predate.

POVUČENOST
 102

Neprestano čitanje i pisanje od strane mnogih propovednika onesposobljava ih za njihov

propovednički rad. Oni troše dragoceno vreme na apstraktna proučavanja, koje se mora uložiti u službi
onima koji osećaju potrebu za našom pomoći baš u danim časovima. Neki propovednici su se dali na
pisanje baš u časovima kada se vidi naročito interesovanje za istinu, dok su mnogo puta njihova pisanja
bez veze sa njihovom radom. U takvim prilikama je dužnost propovednika, da upotrebi celokupnu
svoju snagu na to da probudi očevidno zanimanje za istinu. Njegov um mora biti čist i svetao,
usretsređen na jedan predmet, a to je spasenje duša. Ako njegove misli budu preko mere zauzete drugim
stvarima, mnogi mogu da se izgube za delo, a koji su se mogli spasiti da se blagovremeno radilo sa
njima.
Kad dođe iskušenje da se propovednici povuku ili se predaju proučavanju i pisanju, i to baš u
vreme kada se od njih zahteva da rade na trenutnom poslu, oni treba da su dovoljno jaki da se odreknu
sebe i da se posvete radu, koji je neposredno pred njima. Ovo je svakako jedan o d najobziljnijih opita,
kome se jedan um mora podvrgnuti.
Propovednici često puta nepotrebno izbegavaju svoje dužnosti kao pastori samo zato što im
nedostaje snaga da žrtvuju svoje lične naklonosti proučavanju. Pastor treba da čini posete svojim
čalnovima crkve od kuće do kuće, da ih poučava, da ih obraća i da se moli sa svakim lično u porodici i
nastojeći da radi za dobro tih dragocenih duša. Oni koji su pokazali zanimanje za načela naše vere ne
smeju da se ostave ili napuste, već im se treba dati prilika da se potpuno upoznaju sa istinom.
Neki propovednici, koji su dobili poziv da učine posetu u nekom domu, proveli su nekoliko
časova svoje posete potpuno odvojeni i tamo su čitali i pisali u nekoj slobodnoj sobi. Porodica koja ih je
dočekala nije imala nikakve koristi od njihove posete.
Ljudima se vrlo lako može pristupiti preko porodičnih poseta. Ali se neki propovednici boje
poseta. Oni nisu razvijali u sebi društvene osobine, nisu tražili da steknu duh druželjublja, koja zadobija
ljudska srca vrlo lako.
Oni koji izbegavaju društvo ljudi nisu nikad u stanju da im pomognu. Jedan spreman lekar mora
znati prirodu bolesti i mora imati duboko poznanje sklopa ljudskog tela. On mora biti spreman da
prisustvuje kod bolesnika i ukaže mu blagovremenu pomoć. On je svestan da je oklevanje opasnost. I
kad svoju iskusknzu ruku stavi na puls bolesnika i spretno prati rad bolesti, njegovo ranije stečeno
znanje mu omogućuje da ustanovi prirodu bolesti i pripremi predohranu da isti spreči u njenom razvoju.
Kao što fizički lekar radi sa fizičkim bolestima, isto tako treba da radi propovednik sa članovima
– bolesnim dušama. Isto je tako i njegov rad važan kao i telesnog lekara, i još važniji, kao što je mnogo
važniji večni život od telesnog. Pastor se susreće sa beskrajno različitim temperamentima. Otuda je
njegova dužnost da se upozna sa članovima porodice koji slušaju njegovu nauku, da bi mogao da odluči
koje je sredstvo najbolje da oni pođu pravim putem.

PROPOVEDNIK I TRGOVAČKI POSLOVI

Propovednici ne mogu obavljati Bogu ugodan posao, a da u isto vreme nose teret trgovčkih
poduhvata. Takva podela interesa potamnjuje njegovo duhovno poimanje, jer su um i srce preopterećeni
zemaljskim stvarima, dok služba Hristu dolazi na drugo mesto. Oni hoće da svoj rad uokvire prema
prilikama, mesto da prilike uokvire Božjim zahtevima.
Sve su snage jednog propovednika potrebne za službu u njegovom zvanju. Njegove najbolje
snage pripadaju Bogu. On se ne sme zauzeti u spekulativnim poslovima ili u ma kakvom poslu, koji bi
ga odveo od njegovog velikog zadatka. "Jer se nikakav vojnik ne osvrće na poslove trgovine ako hoće
da je po volji onome koji ga je uzeo u vojsku.'' (2.Timotiju 2,4. po Bakotiću) Ovim je apostol naglasio
potrebu propovednikove posvete službi svoga Gospoda.
Propovednik koji je potpuno se posvetio Bogu nikada se neće upustiti u poslove, koji će ga
ometati da se ceo posveti svome svetom zvanju. On se neće boriti za svetsku silu i bogatstvo, već će
 103

njegov jedini cilj biti da ljudima otkrije svoga Spasitelja, koji je sebe dao, da bi ljudskim stvorenjima
doneo večni život. Njegova će najveća želja biti ne da stekne bogatstvo, nego da skrene pažnju
neposlušnoga i nevernog ljudskog stvorenja na stvari večnosti. Od njega se može tražiti da se prihvati
posla, koji će obećavati velike svetske dobitke, ali na ovakva iskušenja on daje odgovor:"Jer kakva je
korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi?'' (Marko 8,36)
Sotona je učinio ovakvu ponudu i samom Hristu, znajući ako On to prihvati, svet nikad ne bi
došao do spasenja. I pod istim skrivalom on prinosi Hristovim propovednicima ista iskušenja danas,
znajući da oni koji budu naseli njegovoj ponudi, biće neverni svome poverenom zadatku.
Božja volja nije da njegovi propovednici teže za svetskim bogatstvom. O tome je apostol Pavle
pisao Timotiju:"Jer je koren sviju zala srebroljublje, kojemu neki predavši se zađoše od vere i na sebe
navukoše velike muke. A ti čoveče Božji, beži od toga, a idi za pravdom, pobožnosti, verom, ljubavlju,
trpljenjem, krotosti." (1. Tim. 6,10.11.) I primerom i slovom, Hristov poslanik ima da "bogatima na
ovome svetu savetuje i zapoveda da se ne ponose niti da se uzdaju u bogatstvo propadljivo, nego u
Boga živoga, koji nam sve daje izobilno za užitak; neka dobro čine, neka se bogate u dobrim delima,
neka budu podašnji, zajednični, da spremaju sebi temelj dobar za nepredak, da prime život večni." ( 1.
Tim. 6, 17-19.) "Dela apostolska", str. 365-367.
Propovednici neće moći da nose teret svoga posla dok oni u isto vreme nose terete svojih
poljoprivrednih radova ili nekih drugih poslova, i tako svoja srca prilepe za svoja zemaljska blaga. Tim
putem potamnjuju njihove duhovne sile i razuđivanje. Oni tako neće biti u stanju da cene potrebe
Božjeg dela te neće moći da se celi bace svim svojim snagama na rad za npredak dela. Nedostatak pune
posvećenosti u radu jednog propovednika će se ubrzo osetiti u njegovom polju rada. Ako je njegov lični
životni standard nizak on neće moći druge da povede da se popnu na viši stepen.
Poljoprivrednik i rudarske spekulacije. Gospod neće moći da proslavi svoje ime preko
propovednika koji hoće da služi Bogu i mamoni. Mi ne smemo potstrekavati ljude da ulažu svoje novce
u rudarska preduzeća ili u gradska preduzeća srećaka, misleći da će novac uložen na taj način doneti
dvostruku korist ili zaradu. Naša vest za ovo vreme je: "Prodajte što imajte i dajte milostinju; načinite
sebi torbe koje neće oveštati, haznu (kesu) koja se neće nikad isprazniti, na nebesima, gde se lupež ne
prikučuje niti moljac jede. Jer gde je vaše blago onde će biti srce vaše." (Luka 12, 33.34.)
Neposredno pred ulazak Izrailjaca u Hanansku zemlju sotona je nastojao da ih obmane i povede
u krivoboštvo smislivši njihovu konačnu propast. On radi na isti način i u naše vreme. Ima mladića koje
bi Bog rado izabrao za svoju službu kao svoje saradnike, ali oni su se toliko zauzaeli u svojim
nepokretnim zemaljskim poslovima, tako da su proodali svoje interese za istinu samo da bi postigli
svoje zemaljske ciljeve.
Ima propovednika koji napuštaju Božje delo jer njihov je cilj bogatstvo; sotona se služi takvima
da druge povuče u propast. Kušač prilazi ljudima isto onako kao što je pristupio Isusu, prikazujući im
slavu ovoga sveta; i kad oni postignu izvesnu količinu dobitka, oni bivaju sve pohlepniji za većim
dobitcima, izgube svoju ljubav prema istini i njihov duhovni život izumre na kraju. Besmrtno
nasledstvo, Isusova ljubav potpuno potamne brzim prolaskom dobrih izgleda ovoga sveta.
Ljudi će se retko uzdići iznad svog propovednika ako se on sam ne uzdigne iznad svoga
dotadašnjeg stanja. Duh ljubavi prema ovome svetu ako je u njemu, on će imati silnoga upliva na ostale
koji su oko njega. Ljudi se obično pozivaju na slabosti svoga propovednika da bi sakrili svoje lične
nemoći i duh ljubavi prema ovome svetu. Oni umiruju svoju savest misleći da su potpuno slobodni da
ljube ovaj svet i stvari ovog sveta i da budu ravnodušni prema duhovnim stvarima, jer su, kažu oni,
takvi i naši propovednici. Oni varaju svoje duše baš time i tako ostaju u prijateljstvu sa svetom, za koje
apostol kaže da je "neprijateljstvo Bogu". (Rimljanima 8,7). Propovednici moraju biti primer stadu
Božjemu. Oni treba svagda da pokazuju neumornu želju da spasavaju duše i prema delu, koje žele da
vide kod duša sa kojima rade. "Svedočanstva za crkvu", sv. II str. 645,646.
Mi se približujemo kraju vremena. Mi treba ne samo da propovedamo sadašnju istinu sa katedre
nego da po njoj živimo izvan katedre. Ispitajte pažljivo temelj vašeg spasenja. I dok stojite na položaju
vesnika istine, stražara na zidovima Siona, vi ne smete svoje interese uplesti sa trgovinom ili
 104

nepokretnim imanjem i poslovima oko istoga, a da u isto vreme sa uspehom obavljate sveti posao, koji
je poveren vašim rukama. "Svedočanstva za crkvu", sv. V str. 530.

METODI RADA

"Jer ima ljudi koji se

trude mudro i razumno
i pravo. (Prop. 2, 21.)

RAD U GRADOVIMA

U vezi sa objavljivanjem vesti u velikim gradovima ima mnogo vrsta rada, koji imaju da obave
propovednici sa različitim darovima. Neki će raditi na jedan način, drugi na drugi način. Gospod želi da
se po gradovima radi zajedničkim trudom saradnika evanđelja tako što će se ujediniti njihovi napori i
njihove različite sposobnosti. Svi treba da očekuju od Hrista da im da uputstva, a ne da zavise od
čoveka za mudrost, da ne bi tako pošli stranputicom. Kao Božji saradnici oni treba da nastoje da rade
sklaadno jedan sa drugim. Treba češće da se savetuju i onda zajedno da pođu na rad verno i sa celim
srcem. Pa ipak svi oni treba da gledaju u Isusa za mudrost, da ne zavise jedino od ljudi u pogledu
uputstava.
Gospod je dao nekim propovednicima naročite sposoobnosti da skupe veliko mnoštvo ljudi i
pred njima da govore. Za ovo je potrebno takta i veštine. U današnjim gradovima, gde je mnogo stvari
koje privlače i vuku pažnju čoveka, ljudi se ne mogu zainteresovati običnim sredstvima. Propovednici
koje je Bog odredio naći će da će im biti potrebno da ulože sve svoje najbolje napore u cilju da
privuku pažnju masa. I kad im uspe da skupe veliko mnoštvo sveta na svoja predavanja, oni im moraju
izneti takvu vest, kakva se obično ne čuje na drugim mestima, tako da se pažnja sveta može probuditi i
oni opomenuti. Oni se moraju poslužiti svim sredstvima koja se mogu naći, da bi tako učinili da istina
koju iznose stoji jasno i razgovetno. Probna vest koja se danas ima izneti ima da se iznese tako jasno i
odlučno, da se slušaoci mogu prenuti i zaželeti da proučavaju Sveto pismo.
Oni koji rade Božje delo po gradovima moraju usredsrediti mirne, postojane i revnosne napore
za vaspitanje ljudi. I dok rade revnosno da zainteresuju svoje slušaoce, kao i da taj interes kod njih
održe, ipak se oni moraju čuvati od svega što se graniči sa senzacionalizmom ili novošću izvanredne
prirode. U ovo vreme izvanrednih događaja i spoljašnjeg prikazivanja, kad ljudi pomisle da je potrebno
da čine neko vanredno prikazivanje samo da bi postigli velike uspehe, Božji vesnici treba da pokažu da
nisu ni za kakvu obmanu, koja nepotrebno troši sredstva radi utiska. Radeći jednostavno, ponizno pa
ipak dostojanstveno, izbegavajući sve što bi ličilo na pozorišno prikazivanje stvari, njihov će rad ipak
ostaviti trajan utisak za dobro.
Istina, oseća se potreba da se novac utroši mudro i razborito kod davanja oglasa za propovedi.
Pa ipak će se naći da sila jednog propovednika ne leži u spoljašnim sredstvima njegovog rada nego u
poverenju koje počiva u Boga i ozbiljnim molitvama za pomoć kao i u poslušnosti njegovoj reči. Što
više molitava i što jače življene hrišćanskog života, što više prilagođavanje Božjoj volji, - to treba da se
vidi i unese u Gospodnje delo. Spoljašnje prikazivanje i izvanredna sredstva rada neće postići uspešno
rad koji imamo da svršimo.
Božji posao ima da se obavlja sa vekom silom. Nama je zato potrebno krštenje Svetim Duhom.
Nama je potrebno da znamo da će Bog pridodati redovima svojih saradnika ljude velikih sposobnosti i
jakog uticaja, koji će uzeti udela u stvari opomene ovoga sveta. Nisi svi u svetu bezakonici i strašni
grešnici. Gospod ima hiljadama takvih koji svoja kolena nisu preklonili pred bogom valom. Ima mnogo
 105

bogobojaznih ljudi i žena u otpalim crkvama. Ako to ne bi bilo tako, onda mi ne bismo dobili ovu vest
koju moramo objaviti:"Pade, pade Vavilon! Izađite iz njega narode moj!'' (Otkrivenje 18,2.4) Ima
mnogo iskrenih duša koje žude za dahom večnoga života. Oni će prepoznati evanđelje u času kad im se
bude iznelo u svoj svojoj lepoti jednostavnosti, kako ga prikazuje Božja reč...
Propovedanje načela zdravstvene reforme. Kao narod mi smo primili zadatak da objavimo
ljudima načela zdravstvene reforme. Ima nekih koji misle da pitanje ishrane nije tako važno da bude
uključeno u njihov evanđeoski rad. Ali takvi ljudi čine velike greške. Božja reč objavljuje:"Ako dakle
jedete, ako pijete, ili ako što drugo činite sve na slavu Božju činite.'' (1.Korinćanima 10,31.) Pitanje
umerenosti u svim svojim oblicima, ima jedno vrlo važno mesto u radu spasavanja ljudi.
U vezi sa vašom misijom po gradovima treba da se nađu zgodne sobe ili dvorane u kojima se
mogu davati uputstva onima kod kojih je zanimanje probuđeno. Ovaj vrlo važan rad se ne sme obavljati
na tako siromašan način, da se time načini bedan utisak na misli sveta koji sluša. Sve što budemo
učinili u tom pogledu treba da nosi otisak i svedočanstvo za Začetnika istine i dostojanstveno da
predstavi svetost i važnost istina vesti trećeg anđela...
Rad na zdravstvenoj reformi je Gospodnje sredstvo za umanjenje patnji u svetu i za očišćenje
njegove Crkve. Učite ljude da rade kao Božja pomoćna ruka time što će mu biti saradnici u pogledu
povratka telesnog i duhovnog zdravlja ljudi. Ovaj rad nosi pečat neba i on će otvoriti vrata za ulazak
dragocenih istina. Ima mesta za rad svih onih koji žele da se dragovoljno prihvate ovoga posla razumno
i taktično.
Držite rad zdravstvene reforme u prvoj liniji, - to jest vest za koju mi je rečeno da je iznesem.
Pokažite jasno njenu važnost da se oseti velika potreba i želja za njom. Odustajanje od svake nezdrave
hrane i pića je rod prave religije. Onaj koji je potpuno obraćen ostaviće svaki štetni običaj i apetit.
Potpunimim odustajanjem od svega škodljivog, on će pobediti želju za stvarima koje ruše telesno i
duhovno zdravlje...
Rad za bogate klase ljudi. Hristove sluge treba da rade verno za bogate ljude koji žive po
gradovima, a isto tako i za siromašne. Ima vrlo mnogo bogatih ljudi koji će biti pristupačni za upliv i
utisak evanđeoske vesti i koji kad im se iznese Biblija, i to samo Biblija kao tumač hrišćanske vere i
života, mogu biti pokrenuti Duhom Svetim da otvore vrata za napredak evanđelja. On će otkriti živu
veru u Božju reč i oni će dati svoja poverena sredstva da se pripravi put Gospodu.
Godinama je stajalo pred nama zamršeno pitanje: Kako ćemo doći do novca potrebnog za
podupiranje misije, koju nam je Gospod predao pre toliko godina? Mi čitamo jasno naređenje
evanđelja, i misije, i u našim i u stranim zemljama iznose svoje velike potrebe. Sve pokazuje, da, sve
jasno govori, da mi moramo raditi ovo delo što brže, jer ono čeka na nas.
Gospod želi da se obrate i bogati ljudi, i da rade kao njegova pomoćna ruka, koja će dosegnuti
do ljudi. On želi da o ni koji su u stanju da pomognu delo zdravstvene reforme vide jasno dragoceno
videlo istine i da se obrate u karakteru, tako da su spremni da svoje povereno dobro novca posvete u
njeogovom
delu službe. On bi želeo da oni ulože svoja sredstva koja im je On poverio, da se pomoću njih čini
dobro u svetu, da se otvori put evanđelju, koje treba da se propoveda svim društvenim slojevima i
onima koji su blizu i onima koji su daleko.
Vrlo bi se mnogo učinilo za ljude koji su od upliva u svetu. Mnogi imaju vanredne sposobnosti;
oni takođe imaju sredstva i uticaja. Oni su dragoceni darovi koje im je Bog poverio da ih uvećaju za
dobro drugih.
Oni koji imaju odgovornost da se brinu o duhovnom dobru Crkve treba da stvaraju planove i
sredstva kojim bi se dala prilika svakom članu Crkve da uzme udela u radu Božjeg dela. Vrlo često u
prošlosti se nije radilo po ovome sistemu. Planovi se nisu jasno odredili niti izvršavali čime bi se talenti
svih zajedno usredsredili za aktivnu službu. Malo je njih koji su svesni gubitaka koji su se doživeli
samo zato što se ovako nije radilo.
Vođe Božjeg dela kao upravljači treba da sastavljaju planove za unapređenje dela u svim
pravcima. U svome planiranju o ovome oni treba da ulože ozbiljnu brigu i studiranje rada koji samo
 106

članovi mogu da izvedu za dobro njihovih prijatelja i suseda. Božje delo na ovoj zemlji se ne može
svršiti sve dok ljudi i žene koji sačinjavaju našu Crkvu, ne prilegnu na posao i ujedine svoje najbolje
napore sa propovednicima i crkvenim starešinama...
Centri trgovine i putnika. U ovo vreme putovanja mnogo su veća preimućstva nego u vreme
Izrailjevo, da se dođe u vezu sa ljudima i ženama svih društvenih slojeva i svih narodnosti. Putne
mogućnosti su se povećale hiljadu puta. Gospod je divno pripremio put. Sredstva štampe sa njezinim
mogućnostima, stoje nam na raspolaganju. Biblije i časopisi na mnogim jezicima koji će izneti istinu, za
određeno vreme, nama su na domaku, te se mogu odneti u sve krajeve sveta.
Hrišćani koji žive u velikim trgovačkim i putnčkim centrima imaju naročitih preimućstava.
Vernici u ovim gradovima mogu da rade za Gospda po kućama svojih suseda.
Božja se reč mora izneti tako jasno i snažno, da oni koji imaju uho da čuju zaista čuju istinu. Na
taj način će se istina evanđelja izneti i staviti pred one koji je ne poznaju. Ne malo njih će biti koji će
prihvatiti i odneti u svoje domove, po svim delovima sveta.
Mi smo dužni da predamo Božju opomenu ovome svetu. Kakva bi trebala da bude naša vernost
u proučavanju Biblije i naša spremnost da pustimo njeno videlo da obasja ovaj svet. Neka zato svaka
duša koja je prihvatila Božje videlo nastoji da ga dodeli drugima. Neka propovednici i saradnici
rasturaju štampane stvari o istini i neka govore ljudima o videlu koje je blagoslovilo njihove duše. Neka
se literatura proširi razumno, u vozovima, na ulicama, na velikim putničkim lađama i preko pošte...
Rečeno mi je da skrenem pažnju propovednicima na neobrađene gradove i potstreknem ih na
sve moguće načine da otvore put za istinu evanđelja. U nekim gradovima, koji su čuli o Hristovom
drugom dolasku mi moramo nanovo poduzeti rad kao prvi put. Dokle će ova pusta mesta, ovi
neobrađeni gradovi, ostati zanemarivani? Bez ikakvog oklevanja, treba da otpočnemo sa sejanjem
semena istine u mnogim mestima.''Svedočanstva za Crkvu", sv.IX str.109-123

SAVETI ZA RAD PO GRADOVIMA

Došlo je vreme kad se moraju uložiti ozbiljni napori u svim onim mestima kuda istina ranije nije
mogla da se objavi. Kako ćemo onda moći raditi Gospodnje delo? Kad god se uđe u neko mesto, treba
da se postavi temelj za trajan rad. Mi treba da se poslužimo Gospodnjim metodama. Vi se nemojte
poplašiti spoljašnjim prilikama, ma kako one izgledale strašne i teške. Vaš je zadatak da radite delo
Gospodnje onako kako je On rekao da se radi. Propovedajte reč Božju, a Gospod će svojim Duhom
ubedtiti razum vaših slušalaca. Božja reč glasi:"A oni iziđoše i propovedaše svuda, i Gospod ih
potpomaga, i reč potrvđiva znacima, koji su se potom pokazivali.'' (Marko 16, 20)
Oseća se potreba za uputstvima, koja naši propovednici treba da pruže ljudima. Nastavite svoj
rad u sili Svetog Duha, koji je otpočeo vaš rad. Tumačeći ljudima Sveto pismo, moleći se i vežbajući
svoju veru, nastojte da ljude naučite putevima Gospodnjim. Tada će se sazidati Crkva, čiji će temelj biti
na steni Isusu Hristu.
Pozorišna dovitljivost. Upotrebom karata, simbola i slika raznih vrsta, propovednik može da
iznese stinu vrlo jasno i razgovetno. Ali kad propovednik čini da njegov rad bude skup, da drugi nisu u
stanju da mu pribave dovoljno sredstava da on nastavi svoj rad u polju gde radi, on ne radi u skladu s
Božjim planom.
Rad u velikim gradovima treba da se obavlja po Hristovom uputstvu, ali nikako prema nekom
pozorišnom načinu priredaba ili dovitljivosti. Pozorišno predstavaljanje ne može ugoditi Bogu niti mu
dati slavu, nego samo iznošenje istine u ljubavi Hristovoj.
Pripremne radnje. Nemojte oduzeti istini njeno dostojanstvo i njeno dejstvo time što ćete u
samom početku, u prethodnim radnjama, koje su više u skladu sa svetskim načinima rada a manje sa
nebeskim. Neka vaše srce razume da vi držite sastanak ne zato da ugodite čulima sveta vašom muzikom
i drugim stvarima, već da im propovedate istinu svečano, tako da je oni mogu primiti kao opomenu,
 107

koja ih budi iz njihovog grešnog sna i telesnih želja. Samo čista istina, oštra kao mač, oštra sa obadve
strane, može da seče svoj put prema srcu ljudi. Samo će ona moći da probudi ljude, koji su mrtvi u
svojim postupcima i gresima.
Onaj koji je dao svoj život da bi spasao ljude i žene od krivoboštva i telesnih želja, ostavio je
divan primer, na koji treba da se ugledaju svi oni koji se prihvataju posla da drugima iznesu istinu
evanđelja. Sluge Božje u ovom naraštaju primili su najsvečaniju isinu da je objave svetu, te zato njihov
rad i njihovi metodi rada moraju potpuno da se slažu sa njihovom vešću koju objavljuju. Ako iznosite
Božju reč onako kako ju je Hristos iznosio, vaši će slušaoci zaista biti duboko dirnuti istinama koje vi
njima iznosite. Oni će doći do osvedočenja da je to reč živoga Boga.
Formalnost u bogosluženju. Čineć napore da se približe ljudima, Gospodnji vesnici ne treba da
se služe metodama ovoga sveta. Kod sastanaka koje drže, oni ne smeju zavisiti od svetskih pevača i
pozorišnog načina prikazivanja u cilju da izazovu zanimanje slušalaca. Kako će oni koji nemaju
zanimanja za Božju reč, koji nikada nisu čuli Božju reč sa iskrenom željom da razumeju njezine istine,
moći da pevaju sa duhom i razumevanjem? Kako će se njihova srca moći ujediniti u muzici, koja je
samo u formi a ne i u Duhu?
Štetna strana formalnog bogosluženja ne može se dovoljno ocrtati, ali se ne može dovoljno
pohvalno reći za blagoslov jednog razumnog i pobožnog bogosluženja. Kad ljudska bića pevaju u duhu
i sa razumevanjem, nebeski muzičari uzimaju svoje muzičke sprave i ujudinjuju se u pesmama i
hvalospevima i zahvalnicama. Onaj koji nam je dao sve duhovne darove, da pomoću njih budemo Božji
saradnici, očekuje od svojih slugu da neguju svoj glas, tako da oni mogu i pevati i govoriti na način
kako bi ga svi ljudi mogli razumeti. Nije potrebno da se peva glasno, nego glasno intoniranje ili
davanje glasova, ispravan izgovor reči i jasno izgovaranje rečenica. Neka svi nađu sebi vremena da
vežbaju svoj glas, tako da se Božje pesme mogu pevati jasno, nežno; ne grubo i rapavo, da njime paraju
uši onih koji slušaju. Sposobnost pevanja je dar Božji; zato neka se on upotrebljava njemu na slavu.
Kod sastanaka koji se održavaju neka se nađe izvestan broj ljudi koni će uzeti udela u pevanju. I
neka pevanje bude uz pratnju muzičkih instrumenata, kojima se vešto rukuje. Mi ne treba da smo protiv
upotrebe muzičkih instrumenata u našem radu. Ovaj deo naše službe treba pažljivo da se vodi; on je
slavljenje Boga u pesmi. Pesmu treba da vodi ne samo njih nekoliko. Što je moguće češće, neka se ceo
zbor ujedini u pevanju...
Držite se samo potvrdnih dokaza. Kad god nastojite da iznesete istinu, često puta ćete naići na
protivljnje. Ali ako budete hteli da se suprotite protivljenju argumentima, vi ćete ga samo umnožiti, a vi
to nećete moći da činite. Držite se samo pozitivnih dokaza. Anđeli vas Božji prate u vašem radu i oni
dobro razumeju kako će uticati na one čije protivljenje vi želite da zaustavite dokazima. Ne
zaustavljajte se na negativnm tačkama pitanja koja su se pojavila, nego u svojim mislima prikupite
pozitivne dokaze istine i tu ih utisnite uz mnogo proučavanja i ozbiljnih molitava. Neka vaše lampe ili
žišci stalno gore i svetle oko vas i njihovi silni zraci svetle svuda, da ljudi koji vide vaša dobra dela
hvale Oca vašega koji je na nebesima.
Da se Hrustis nije dražao pozitivnih stvari istine kad je na njega došlo iskušenje, On bi sve
izgubio, što je mislio da zadobije. Hristov put je najbolji put kako ćemo se suprotstaviti našim
protivnicima. Držite se samo onoga što je istinito, sigurno. Možda će baš čovek koji se vama suproti
poneti u svom srcu reči koje ste vi izgovorili i obratiti se pred silnom istinom, koja je došla u njegove
misli.
Ja sam često govorila našoj braći: Vaši će protivnici svakako reći protiv vašega rada nešto što je
potpuno neistinito. Vi nemojte ponavljati ono što su oni rekli, nego se držite jakih dokaza žive istine, i
anđeli Božji će vam otvoriti vrata i prokrčiti put. Mi imamo da uradimo veliki posao i mi ga moramo
obaviti na razuman način. Nikad se nemojte uzbuđivati ili da dozvolite da se u vama pojave zle misli.
Hristos nije tako radio, a On je vaš primer u svemu što radimo. Jer za posao koji smo primili mi treba
da tražimo mnogo mudrosti nebeske, koja je sveta, krotka, koja manje govori o ličnosti. Mi treba da se
uhvatimo čvrsto za božansku silu.
 108

Oni koji su napustili veru doći će na naše sastanke bogosluženja da bi odvratili našu pažnju od
posla, koji nam je Bog poverio da svršimo. Vi ne možete odvratiti svoje uši od istine i okrenuti se ka
gatalicama. Ne stojte u nameri da pokušate da obratite one koji govore reči sramote ili ukora na vaš rad,
nego neka se vidi da vas pobuđuje Duh Isusa Hrista; tada će vam Božji anđeli dati reči, koje će
dosegnuti do srca vaših neprijatelja. Ako ovi ljudi i dalje nastave da čine svoje, tada će oni koji u vašem
zboru slušalaca budu finijih osećanja razumeti vaše uzvišenije stanovište. Tako, dakle, govorite da se
vidi da kroz vas govori Isus Hristos. "Svedočanstva za Crkvu", sv.IX str. 137-149

TEMELJITOST

Ozbiljna odgovornost leži na našim propovednicima da svoj rad obavljaju temeljito. Oni treba
da vode mlade učenike mudro i razumno, korak po korak, sve dalje i sve više, tako da se svaka istina
iznese njima jasno i razgovetno. Ništa se ne sme izostaviti da im se ne kaže. Ali sve tačke istine se ne
mogu odjednom dati još u prvim časovima. Postepeno, obazrivo, kao što se njegovo srce postepeno
ispunjava Duhom Božjim, učitelj treba da iznese svojim slušaocima hranu na vreme.
Propovednici ne smeju misliti da je njihov rad gotov sve dotle dok oni koji su prihvatili istinu
teoretski ne uvide i ne osete njeno dejstvo koje ih posvećuje i osveštava, dok se ne vidi potpuno
obraćenje. Kada Božja reč seče svoj put k srcu kao oštar mač, oštar s obadve strane, i kad ona probudi
svest u grešniku, onda mnogi smatraju sad je sve gotovo; ali rad je tek tada otpočeo. Prvo se kod
slušalaca stvara dobar utisak; ali ako se utisak ne produbi revnim naporima i molitvama, sotona će ih
nadvladati. Neka evanđeoski saradnici ne ostanu zadovoljni sa onim što su već uradili. Raonik istine
mora ići dublje i to samo onda ako se učine najbolji napori da se misli uprave na istinu i stvori ubeđenje
kod onih koji proučavaju istinu evanđelja.
Vrlo često se rad napušta još nedovršen, i takav ništa ne vredi. Katkada propovednik misli, kad
je zadobio za istinu jednu grupu ljudi, on mora odmah ići u novo polje; katkada, opet, bez prethodne
pripreme, on dobija dozvolu da ide. Ovo je neispravno. On treba da svrši posao koji je započeo; jer ako
ga ostavi napola, više je od toga štete nego koristi. Nijedno polje ne obećava toliko korova kao ono koje
je započeto i onda ostavljeno da se po njemu razvija korov i trava. Ovakvim načinom rada se mnoge
duše prepuštaju sotoni da ih napada i da ih članovi drugih crkava osuđuju, koji su prethodno napustili
istinu. Mnogi od njih odlaze i tamo, otkuda se teško mogu izvući. Propovednik ne treba da se prihvata
jednoga posla sve dok ga dobro ne uradi.
Na sve obraćenike istina treba da se uredi dobro, tako da oni imaju o njoj potpuno znanje. Kao
pravilo, oni koji se obraćaju u istinu prethodno nikada nisu čitali Sveto pismo, jer u svetskim crkvama
ne postoji stvarno izučavanje Božje reči. Ljudi tamo čekaju da im njihovi propovednici čitaju i objasne.
Mnogi prihvataju istinu a da sami ne kopaju duboko da bi razumeli njena osnovna načela; i kad
dođe vreme da se istoj neko protivi, takvi ljudi zaboravljaju dokaze i materijal, da bi je mogli braniti.
Oni su jednostavno uzverovali u istinu, ali nisu praihvatili jasno uputstvo o tom šta je u stvari istina niti
su upoznati sa svakom tačkom ove istine, kako je ona prikazana u Isusu Hristu. Obično se pbožnost
ovakvih ljudi pretvori u formu, i kad oni ne čuju više savete koji im se šalju, oni postaju duhovni
mrtvaci. Sve dok se takvi ljudi potpuno ne obrate, sve dok se ne vidi osnovna promena u njihovom
životu, sve dok se duša ne utrvdi na večnoj steni, oni neće moći da izdrže napasti kušanja i nevolja. A
kad propovednik napusti takve duše prvi utisak iščezne, istina počne da gubi od svoje čari, niti više ima
svetog upliva na njihova srca.
Božje delo se ne sme raditi neuredno i površno. Kad propovednik uđe u jedno polje, on ga treba
obraditi svesrdno. On se ne sme zadovoljiti svojim uspesima sve dotle dok, uz ozbiljne napore i mnogo
molitava, ne pretstavi Gospodu duše koje su svesne svoje odgovornosti i ne prihvate ozbiljno svoju
dužnost. Ako on pravilno pripremi one koji su pod njegovom brigom, i onda napusti rad i ode u drugo
 109

polje, onda njegovo delo neće da doživi raspadanje; ono će biti tako čvrsto povezano, da će takvo ostati
do kraja.
Propovednik nije povezan svojm radom samo za katedru, nego je dužan da nastavi svoj rad
lično sa ljudima. On mora nastojati da razume teškoće ljudi. On treba da govori i da se moli sa ljudima
koji se zanimaju za istinu, da im daje mudre savete i to sve dotle dok "svakog čoveka predstavi savršena
u Hristu". (Kološanima 1,28) Njegovo izučavanje Biblije treba da je neposredno i silno, koje će
ubediti njegove slušaoce. Ljudi malo znaju o Bibliji praktično, tako da im se o grehu i njegovom
isceljenju moraju dati ozbiljne i svestrane pouke.
Jedan propovednik nikad ne sme da napusti jedan deo rada nedovršen zato što nije tako prijatan,
misleći da će propovednik koji dolazi posle njega nastaviti njegov rad. Ako je to slučaj i drugi
propovednik dođe na mesto prvoga i iznese Božje zahteve prema ljudima, onda neki od ljudi kažu:
"Propovednik koji nam je doneo istinu nije tako mislio o ovome.'' Oni se brzo vređaju i sablažnjavaju
ovakvim rečima. I kad se druge tačke istine iznesu ovakvim ljudima, oni odgovaraju:"Mi nismo tako
učili", u više ne pokušavaju da idu napred. Kako bi bilo mnogo bolje da je prvi vesnik istine bolje
naučio i uputio ove duše u osnovne stvari Biblije, pa makar se malo njih obratilo i dodalo mesnoj ckvi. I
sam Bog bi bio više proslavljen da je njih šestoro potpuno obraćeno i upućeno u istinu, nego što je
šesdeset doznalo i površno prihvatilo istinu.
Jedan deo propovednikovih dužnosti se sastoji u tome, da svojim ličnim radom uputi
novoobraćenike u sve tačke istine, kao i da donesu desetak u Božju haznu, u znak priznanja da su od
Boga sve primili. Novoobraćenicima treba doneti potpuno videlo istine o njihovim dužnostima iz
Malahije. Ova zapovest je tako jasna, da ne postoji ni trunka sumnje u to da je čovek može
zanemarivati. Onaj koji je nemaran u pogledu svoje dužnosti da iznese ljudima jasnu njihovu dužnost iz
ove tačke istine, ostavlja nedovršen jedan od svojih zadataaka.
Propovednik mora takođe da utisne na ljude važnost udela u radu u Božjem delu. Ljudi treba da
znaju da je svaka grana Božjeg dela važna potrebna, da se njihovi napori i interesi trebaju svuda videti.
Velike misionarsko polje je otvoreno pred nama, i mi smo dužni da govorimo o tome vrlo često. Ljudi
treba da zanju da će samo oni koji rade dobiti život večni a ne oni koji slušaju. Oni treba da znaju da oni
koji postaju zajedničari Hristove milosti treba ne samo da pomažu napredak istine, već da se i celi
predaju Bogu u službi.
Neki se propovednici lako odraćaju od svoga posla. Oni se razočaraju ili ih povedu porodične
veze i tako puste da zanimanje koje se pojavilo brzo izumre. Teško se mogu oceniti gubitci koji se
doživljavaju usled ovakvog načina rada. Kad se ljudi napregnu da objave istinu, propovednik koji je
odgovoran treba da je svestan odgovornosti da mora učiniti sve što do njega stoji da se delo unapredi.
Ako se pokaže da su njegovi napori bez uspeha, on treba sa mnogo molitava da istražuje i vidi da li je to
tako. On treba da se ponizi pred Bogom i da ispituje svoje stanje i verom da se uhvati za Božje
obećanje i nastavi rad verno i postojano, dok ne bude zaadovoljan sa svojom vernom službom u svojoj
dužnosti, čineći sve što je u njegovoj moći.

KAKO DA SE SUPROTSTAVIMO PROTIVNICIMA

Naši propovednici i učitelji treba da su predstavnici Božje ljubavi. Sa srcem, koje je omekšano
nežnošću, neka se propoveda istina. Neka se nežno postupa sa onima koji su u zabludi. Ako li ljudi
kojima vi propovedate istinu ne mogu odmah da je shvate, ne kunite ih, ne kritikujte ih i ne osuđujte.
Ne zaboravite da ste dužni da pretstavite Hristu i njegovu dobrotu, nežnost i poniznost i ljubav.
Mi se moramo nadati da će nam se neverstvo i zlo suprostaviti. Istina je oduvek imala da naiđe
na ove elemente. Pa čak i kad se morate sresti sa najogorčenijim protiveljenjem, nemojte grditi svoje
protivnike. Oni mogu da misle, dao i ono Pavle, da čine službu Bogu; a prema takvima mi se moramo
pokazati sa mnogo strpljenja, blagosti i dugo trpljenja.
 110

Nemojmo misliti da imamo velike nevolje da izdržimo, da prebrodimo velike teškoće za vreme
suzbijanja neomiljene istine. Čak i onda kad se o vama zlo govori ili vas osuđuju za vaš rad, ne tužite se
na to sve; nemojte izgovoriti nijednu reč nezadovoljstva ili žalbe, niti dozvolite da i jedna zla misao uđe
u vaše srce. Uzmite pravi put i "vladajte se dobro među neznabošcima, da bi, kad vas opadaju kao
zločince, videli vaša dobra dela i slavili Boga u dan pohođenja". (1.Petrova 2,12)
Vi treba da budete krotki prema onima koji su u zabludi, jer i vi ste bili pod istim velom slepoće
i greha! I pošto je Hristos bio strpljiv i nežan prema vama, zar vi to ne treba da budete prema drugima?
Bog nam je dao mnoge savete u tom pravcu i mi moramo pokazati istu nežnost prema onima koji nam
se protive, da ne bismo na zlo uputili neku dušu.
Mudrost prilikom osuđivanja zla. Gospod očekuje od svoga naroda da se služi drugim
metodama, nego metodom osuđivanja zla, i ako je možda osuda na svom mestu. On hoće da učinimo
nešto više od običnog bacanja osušiivanja na naše protivnike, kojima bismo ih svakako samo dalje
odgurnuli od istine.
Ako neko pokuša da povede propovednika na raspravljanje političkih pitanja ili sličnih ,
nemojte se upustiti niti da o tome govorite niti da primate poziv za raspravljanje istih. Nastavite delo
Božje postojano i čvrsto, u Hristovoj poniznsti i blagosti, i to što mirnije i pribanije. Neka se od vas ne
čuje ljudsko hvalisanje ili nadmetanje. Neka se sa vaše strane ne vidi nijedan znak da ste u sebe
potpuno sigurni. Neka se uvek vidi da nas je Bog pozvao da svetu iznesemo velike istine; zato
propovedajte reč Božju, budite razumni, ozbiljni i vatreni u istini.
Upliv vašeg učenja istine bio bi desetostruko veći kad biste pazili na svoje reči. Reči koje bi
trebale da su miomiris na život mogu da budu smrtni miris ako ih prati nehrišćanski duh. I nemojte
zaboraviti da ako svojim rečima ili svojim delima zatvorite vrata makar i jednoj duši, da ćete se morati
sustresti na sudu sa ovom dušom.
Kad govorite o Svedočanstvima nemojte nastojati da ih silom utisnete u nečiju dušu. Kad ih
čitate, pazite se da ih ne pomešate sa svojim mislima ili svojim rečima, jer bi to otežalo slušaocima da
razlikuju Božje reči iz Svedočanstava i vaših reči koje im govorite. Čuvajte se da Božju reč ne učinite
da ljudima omrzne.
Svaka propoved koju izgovorite, svaki članak koji napišete mogu biti istiniti; ali samo jedna kap
gorčine može otrovati vaše slušaoce ili vaše čitaoce. Samo zbog te kapi žuči ili otrova neko može da
odbaci sve vaše dobre reči. Neki će se, opet, hraniti tim otrovom, jer on možda voli takve teške reči. Ali
on ide za vašim primerom i govori baš onako kako je čuo od vas. Na taj način se zlo samo širi sve dalje
i dalje.
Oni koji iznose načela večne istine moraju dobiti ulje svetog pomazanja od one dve maslinke,
koje treba da se ulivaju u njihovo srce. Ono će se zatim izlivati na one koji slušaju vaše reči koje ćete
govoriti iz ljubavi. Tada će Gospod Isus Hristos svojim Svetim Duhom dati sile i snage vašim
propovedima. To je njegov način rada. "Svedočanstva za Crkvu", sv. VI str.120.123
Kako ćemo postupati sa prigovorima. Vreme i snaga se mogu bolje upotrebiti kad se ne
zadržavamo dugo oko pitanja naših protivnika koji obično rade sa klevetama i izvrtanjima čijenica.
Mesto da gubimo naše vreme slušajući dosetke i dobacivanja vaših nepoštenih protivnika, mi treba da
radimo na spasavanju onih koji možda umiru usled neznanja Božje istine. Na taj načn bismo dozvolili
sotoni da preko svojih oruđa donosi u misli ljudi kojekave dosetke i gluposti, a za to vreme ljudi umiru
za nebeskom hranom, koja im se valja dati u pravo vreme.
To bi samo dalo prilike onima koji u navikli da svoj mozak hrane zabludom i svagda se protive
istini, da ponovo stvaraju gluposti i dosetke. Mi nismo mudri što smo takve gluposti preneli od ovakvih
ljudi i dali hiljadama onih koji za njih nikad ne bi čuli, da ih mi nismo javno izneli.
Hristov plan rada i učenja sveta treba da je naš plan. On je svagda bio jednostavan i jasan, uvek
je sekao u koren stvari i tako je zadovoljio potrebe svake duše. Nije svagda dobro biti otvoren i reći sve
što se o jednom pitanju može kazati, kada samo nekoliko činjenica mogu stvar zadovoljiti i biti dosta za
praktičnu stranu pitanja, da ubedi ili ućutka savest naših protivnika.
 111

Vi možete ukloniti danas svaku potporu i zatvoriti usta protivnicima, tako da oni ne mogu ništa
reći ali sutra će oni ponovo ići na istu stvar. To će ići stalno na isti naćin, jer oni ne vole istinu, niti će
hteti da izađu na videlo, da ne bi njihova tama i zabluda morali da ih napuste.
Hristova je služba trajala svega tri godine, ali je On svršio vrlo veliki posao. U ovim poslednjim
danima takođe će morati da se svrši veliki posao za kratko vreme. I dok mnogi budu spremni da svrše
neki posao, dotle će se mnoge duše izgubiti usled nedostataka videla i poznanja Božje istine.
Ako propovednici koji rade na propovedanju istine i odbrani iste preduzmu korake da ispitaju i
pokažu nedoslednost i neistinitost ljudi koji namerno izopačuju istinu u laž, sotona će okrenuti dovoljno
svojih protivnika koji će svoje prero držati stalno u radu, dok će druge grane dela ostati da stradaju. Mi
moramo imati duh onih ljudi koji su radili na zidanju zidova Jerusalima. Mi radimo veliko delo i ne
možemo sići prema onim ljudima. Ako sotoni uspe da zadrži Božje ljude da odgovaraju ovim Božjim
protivnicima i na taj način ih spreči da ne rade svoj zadatak, onda će njegove namere biti ostvarene.

TREZVENJAČKI RAD

Od svih onih koji se mogu ubrojati u prijtelje trezvenosti, adventisti sedmoga dana mogu doći
na prvo mesto. U toku mnogiih godina je sijala svetlost načela prave reforme na našem putu, i mi smo
dužni pred Bogom da dozvolimo da ovo videlo obasja idruge. Godinama pre toga mi smo smatrali
širenje načela trezvenosti jednom od naših najvećih dužnosti. Tako treba i danas da bude. Naše škole i
naši sanatorijumi treba da otkriju ovome svetu milost Hristovu, koja je u stanju da preporodi celo
ljudsko biće – telo, duh i dušu. Vaši sanatorijumi i druge vaspitne ustanove treba da budu centri videla i
blagoslova u delu svake prave reforme.
Mi treba danas da pokažemo odlučno zanimanje za stvar ujedinjenih trezvenjačkih društava. Ko
je god uposlen u velikom Božjem delu ne treba da gubi interes za ovaj veliki predmet ovakve jedne
organizacije, kakav je savez trezvenjaka. Dobro je da na naše sastanke uvek pozovemo članove
trezvenjačkih društava, da sa nama uzmu udela. Ovo će im dati priliku da se upoznaju sa razlozima naše
vere a nama otvoriti put da se ujedinimo s njima na zajedničkom trezvenjačkom radu. Ako ovo
hoćemo da radimo mi ćemo uvideti da trezvenjački rad znači više nego što mnogi od nas misle.
Mi imamo jedan veliki posao da svršimo na liniji trezvenosti pored našeg javnog rada sa
katedre. Mi treba da iznesemo naša načela preko brušura i listova. Mi se moramo koristiti svakim
mogućim sredstvom, da bi prikazali našem narodu dužnost da dođe u vezu sa ljudima koji još ne znaju
istinu. Uspeh koji smo imali u našem misionarskom radu u srazmeri je sa našim naporima
samoodricanja i samopožrtvovnosti. Gospod jedino zna koliko bismo mogli da učinimo kao jedan narod
da smo se samo ponizili pred njim i objavili istinu trezvenosti jasno i neposredno.
Pravilna upotreba darova proviđenja. Naš Stvoritelj je darovao bogate darove čoveku. Da su svi
ovi darovi proviđenja upotrebljeni mudro i trezveno, onda bi se beda, bolesti i nesreće skoro uklonili sa
ove zemlje. Ali, avaj! mi vidimo na sve strane kako se Božji blagoslovi menjaju u prokletstva usled
bezbožnosti ljudi.
Nema klase koja je tako strašno odgovorna što Božje darove izopačuje i zloupotrebljava kao oni
koji proizvode zemlje pretvaraju u otrovna pića. Hranljivo zrnevlje i zdravo i zrelo voće se pretvaraju
u piće koje izopačuje razum i misli, trujući mozak ljudi. I kao rod takve zloupotrebe Božjeg blagoslova
hiljade i hiljade porodica nemaju onaj konfor pa čak ni osnovne potrebe za život dok se usled toga čine
strašni zločini, posle čega dolaze bolesti i smrt, koje hiljadama njih povuku u grobove.
Ovakav pogubni rad se obavlja pod zaštitom zemaljskih zakona! Za jednu bednu grupu ljudi
dozvoljavaju da se spreme otrovna pića koja se dodaju bližnjima i na taj način im se oduzima ono što
im život može pričiniti milijim kao i svaku nadu na život koji dolazi. O tome zna i zakonodavac i
prodavac alkohola. U kafanama, u barovima, salonima robovi prohteva troše svoje novce za ono što ruši
 112

njihov mozak, njihov um i njihovo zdravlje i donosi im nesreću i bedu. Prodavci alkohola primaju
novac, za koji bi se nabavilo hleba i odela za porodice siromašnih i bednih pijanica.
Ovo je najgora vrsta krađe. Pa ipak ljudi na najvišim društvenim položajima i u crkvi daju svoj
upliv za ovakve zakone!... Na taj način društvo se kvari, kazneni zavodi se pune pijanica i ubica i vešala
su prenatrapana žrtvama. Zlo se ne svršava sa pijanicom i njegovom bednom porodicom. Teret poreza
je takođe veliki, moral mlađih je doveden u pitanje a takođe i život svakog člana društva se dovodi u
pitanje. Ali slika se ne može potpuno jasno izneti, pa ipak je ona bleda prema stvarnosti. Ljudsko pero
ne može opisati jasno sliku užasa neumerenosti i pijanstva...
Uzroci moralne paralize. Kako će hrišćani i hrišćanke trpeti ovo zlo?... Postoji duboki uzrok za
moralnu paralizu društva. Naši zemaljski zakoni nose u sebi klicu zla, koje ih samo po sebi razjeda u
temelju. Mnogi oplakuju zlo za koje znaju da postoji, ali smatraju da oni nisu za to uopšte krivi. Ovo ne
može biti tako.
Prosperitet ili napredak jedne zemlje zavisi od vrlina i razumnosti i trezvenosti njenih građana.
Imati ove blagoslove potrebno je gajiti navike stroge umerenosti. Istorija starih naroda je nauka svima
nama. Luksuz, samopopuštanje i razvrat sa pijanstvom i žderanjem su pripremili put za njihovu propast.
"Pregled i glasnik". 8. novembra 1881.god.

SLOBODA VERE

Načela za koja su učenici stajali tako čvrsto u času kad je bilo naređeno da više ne govore u ime
Isusovo, glasila su: "Sudite, je li pravo da se više pokoravamo Bogu ili ljudima!'' (Dela apostolska 4,19)
To su ista načela za koja su se borili reformatori u srednjem veku. Kad su se godine 1529. nemački
knezovi skupili na saboru u Spajeru, iznet je tom prilikom carski dekret o zabrani verske slobode, kao i
dalje širenje reformatorske nauke. Izgledalo je u to vreme kao da će se nada sveta za uvek uništiti. Da li
će knezovi prihvatiti ovaj dekret? Da li će se videlo evanđelja sakriti od masa koje su čamile u tami?
Velike su stvari ovoga sveta stajale u pitanju. Oni koji su prihvatili veru reformatora sastali su se
zajedno i doneli zajedničku odluku: "Odbacimo dekret! Kada je u pitanju savest većina glasova nema
sile!''
Ova načela treba u naše vreme čvrsto da držimo. Zastava istine i verske slobode, koju su držali
visoko osnivači evanđeoske crkve i Božji svedoci u toku prošlih vekova, predata je, u ovo poslednje
vreme borbe, u naše ruke. Odgovornost za ovaj veliki dar leži na onima koje je Bog blagoslovio
poznanjem svoje Reči. Mi treba da primimo ovu reč kao najviši autoritet. Mi treba da priznamo ljudske
vlasti kao oruđa koja je Bog postavio za službu ljudima i da učimo poslušnost prema njima kao svetu
svoju dužnost u granicama njihovih sfera. Ali kad se njihovi zahtevi suprote Božjim zahtevima suprote
Božjim zahtevima, mi ćemo onda se više pokoravati Bogu nego li ljudima. Božja se reč mora priznati
iznad svake ljudske zakonske ustanove.
Mi se ne smemo suprostavljati vlastima. Naše reči, izgoveorene ili napisane, treba pažljivo da se
rasmotre, da ne bi došli na spisak kao oni koji su neprijateljski raspoloženi prema zakonu i redu. Mi ne
treba da kažemo ništa ili učinimo nešto, čime ćemo sebi zatvoriti put. Mi treba da pođemo napred u
Hristovo ime i da objavimo istinu koja nam je poverena. Ako nam neko od ljudi yabrani da radimo
Božje delo, onda mi moramo reći kao i ono apostoli: "Sudite je li pravo pred Bogom da vas više
slušamo više nego li Boga? Jer mi ne možemo da ne govorimo što smo videli i čuli.'' (Dela ap. 4, 19.
20.) "Dela apostolska", str. 68. 69.
Luterovo pero je bila sila, a njegovo pisanje, koje je rastureno svuda po svetu, pokrenulo je celi
svet. Ista sredstva su i nama na raspolaganju, i to sa olakšicama, preko kojih se iznosi istina koja je data
za naše vreme, sve je to pri našoj ruci, i to se sve može odneti u svet vrlo brzo. Mi imamo da damo
svetu poslednju Božju opomenu. Kakva treba da je naša revnost u proučavanju Biblije i naš polet da
raširimo videlo evanđelja! "Svedočanstva za Crkvu", sv. VI. Str. 403.
 113

NAŠ STAV PREMA PITANJU POLITIKE

Oni koji imaju brigu za naše ustanove i naše škole treba da paze na sebe, da ne bi ili rečima ili
osećajima poveli učenike na rđav put. Oni pak koji uče Bibliju u našim školama i u našim mesnim
crkvama nisu slobodni da rade na tome da svoje predrasude pokažu javno za ili protiv političkih ljudi i
mera, jer bi time uzbunili misli drugih i dali im povoda da zastupaju svoje omiljene teorije. Među
onima koji priznaju sadašnju istinu ima takvih koji su spremni da se uzbude i daju maha svojim
osećanjima i političkim idejamaa, usled čega može doći do podele u crkvi.
Gospod želi da njegov narod zakopa politička pitanja. Tišina je najbolje govorništvo kad je reč o
ovim pitanjima. Hristos poziva svoje sledbenike da se potpuno ujedine na čistom evanđelju i njegovim
načelima, koja su jasno otkrivena u Božjoj reči. Mi ne možemo da sigurnošću glasati za paolitičke
partije, kao i njihove ciljev. Mi ne možemo raditi na tome da damo podršku ljudima koji će posle toga
ograničiti versku slobodu ili koja će doneti takve nasilne mere, kojima će nagnati i primorati svoje
bližnje da svetkuju nedelju mesto subote. Prvi dan u sedmici nije dan kome se treba dti poštovanje. On
je lažna subota, lažni odmor, i članovi Božje porodice ne mogu uzeti udela sa ljudima koji uzvisuju ovaj
dan i prestupaju Božju zapovest i gaze dan subotni.
Šta onda treba da tadimo? Ostavimo politička pitanja. "Ne vucite jaram s nevernicima: jer šta
ima pravednost s bezakonjem, ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom? Kako li se slaže Hristos sa
Velijarom, ili kakav deo ima verni sa nevernikom?'' (2. Kor. 6, 14.15.) Kakve može biti zajednice
između ove dve strane? Nikakve, nikakve veze!
Reč "zajednica" znači uzimanje udela, učešća, Bog se služi najjačom slikom da pokaže da ne
sme biti veze između svetskih partija i onih koji se trude da steknu Božju pravednost. Kakva veza može
biti između videla i tame, istine i laži? Baš nikakva. Svetlost pretstavlja pravednost, tama nepravednost.
Hrišćani su došli iz tame u svetlost. Oni su se obukli u Hrista i nose na ssebi znak istine i poslušnosti.
Oni se vladaju prema uzvišenim i svvetim pravilima, koja je Hristos pokazao u svome životu...
Učitelji u našim školama koji vole da revnuju za političke partije ili političke stvari treba da se
odmah oslobode od svoje dužnosti i odgovornosti bez ikakvog oklevanja, jer Gospod neće da sarađuje s
njima. Desetak se ne sme uzeti i dati kao plata onima koji vole da dtže političke govore. Svaki učitelj,
propovednik ili vođa u našim redovima koga muči želja da se izjasni po ovom ili onom političkom
pitanju, treba ili da se obrati u veru evanđelja ili da napusti svoje zvanje i svoj posao. Njegov upliv
mora da govori da je on Božji saradnik u spasavanju grešnika za Hrista, ili ako ne, treb da mu se
oduzmu njegova punomoćja kao propovednika. Ako li se ne promeni, on će učiniti samo štete, i ništa
više . . .
"Odvojte se . . . " Ja pozivam moju braću koja su pozvana da uče druge da se promene. Za vas je
to velika greška ako se ujedinite sa njima ili za njih. Oni pak koji su vaspitači, propovednici i Božji
saradnici ma u kakvoj grani dela, nemaju nikakve borbe da vode sa političarima na političkom polju.
Njihovo je podanstvo na nebesima, otkuda i Spasitelja čekaju. Gospod ih poziva da stoje po strani,
odvojeni, kao Božji osobiti narod. Gospod želi da se ne nađe rascep ili raskol među njegovim
vernicima. Njegov narod treba da ima dokaze izmirenja sa Bogom i prijateljstva sa njime.
Da li je njihov zadatak da stvaraju neprijatelje u političkom svetu? Ne, nikako! Oni treba da
stoje kao građani Hristovog carstva, noseći zastavu sa natpisom: "Zapovesti Božje i vera Isusa Hrista".
Oni treba da nose teret naročitog zadatka i naročite vesti. Mi imamo lične odgovornosti, koje mi
moramo otkriti pred nebesima svemirom, pred anđelima i pred ljudima. Bog ne traži od nas da
povećamo svoj upliv među ljudima time što bismo se sjedinili sa društvom u svetu ili ljudima po nekim
politčikim pitanjima, već da stojimo čvrsto kao ličnosti i pojedinci njegove celine, njegove Crkve, sa
Hristom na čelu. Hristos je naš car, i mi smo dužni da radimo posao koji nam je Bog odredio.
Pitanje se može postaviti: Zar mi ne smemo imati nikakve veze sa svetom? Božja reč ima da
bude naše merilo i naš vođa u svemu. Ma kakva veza sa nevernicima ili bezbožnicima, koja bi nas
 114

izjednačila sa njima, zabranjena je od strane Božje reči. Mi treba da izađemo između sinova ljudskih, i
da se odvojimo od njih. Mi se ne smemo ni u kakvom slučaju sjediniti sa njima u njihovim, planovima.
Ali to ne znači da mi moramo živeti pustinjskim životom. Mi smo dužni da učinimo dobro svetskim
ljudima što više možemo...
Hristos nam je u tome dao savršen primer. Kad je bio pozvan da jede sa carinicima i grešnicima
On nije odbio: jer On se nije nikako drugčije mogao približiti ovoj klasi ljudi. Ali u svakom slučaju...
On je iznosio teme razgovora, preko kojih je iznosio stvari od večne vrednosti pred savesti ovih ljudi.
Zato nam i kaže: "Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i slave Oca
našega koji je na nebesima.'' (Mat. 5,16.)
Po pitanju trezvenosti slobodno zauzmite sa njima vaše stanovište. Budite čvrsti kao stena. Ali
ne budite zajedničari grehova drugih ljudi...
Postoji veliki vinograd koji se mora obrađivati. A dok hrišćani imaju da rade među nevernicima
oni ne smeju da izgledaju kao svetski ljudi. Oni ne smeju da troše svoje vreme u razgovorima o
političkim pitanjima ili da rade kao što rade politički ljudi. Time bi samo dali piliku neprijatelju da uđe
u naše redove i stvori nemir i nered. Oni propovednici koji žele da se javjaju kao politički ljudi moraju
ustupiti svoja propovednička punomoćja, jer politčke probleme Bog nije dao ni malima ni velikima
među njegovim narodom.
Bog poziva sve one koji rade kao propovednici i evanđelisti da daju jasne trubne znake. Svi oni
koji su prihvatili Hrista, propovednici i članovi mesnih crkava treba da ustanu i da svetle, jer je velika
opasnost baš nad nama. Sotona već pokreće sile ove zemlje. Sve je na ovome svetu u zabuni. Bog zove
svoj narod da podigne visoko njegovu zastavu sa vešću trećeg aneđela...
Božja deca se moraju odvojiti od politike i svake veze sa nevernicima sveta. "Dajte dokaza
svoje vernosti meni", kaže Gospod, "time što ćete stajati kao moje nasledstvo, kao moj revni narod za
dobra dela". Ne uzimajte udela u poltičkim borbama. Odvojte se od sveta i čuvajte se da u Crkvu Božju
ili škole ne unesete ideje koje će stvoriti razdor i podvojenost. Nesloga ili razdor koji se unosi u sistem
od strane ljudskih bića koja su sebična Bog želi da njegove sluge imaju jasno shvatanje stvari, istinito i
sveto dostojanstvo da njihov upliv može pokazati silu istine.
Hrišćanski život ne sme biti slučajan ili uzbudljiv. Pravi hrišćanski upliv koji se vrši u cilju da
se završi Božje delo koje je On označio, je silno sredstvo koje se ne sme povezati sa politikom ili
povezani nekim sasvezom sa nevernicima. Bog treba da je centar pažnje naše dužnosti. Svaki um na
koji radi Duh Sveti, biće zadovoljan u Gospodu.
"Nijedan od nas ne živi sebi". (Rimlj. 14,7.) Neka zapamte svi oni koji su u iskušenju da uzmu
udela u političkim smicalicama, da svakim svojim aktom mogu izazvati neželjene posledice kod drugih.
Kada propovednici ili koji god drugi na odgovornom mestu govori o političkim pitanjima oni neće biti
u stanju da povuku reči i misli koje su zasejali u misli i srca svojih slušalaca. Pod sotonskim uplivom
oni su stavili u pokret čitav niz pilika koje će navući posledice za koje sami nisu svesni. Jedno delo,
jedna reč, jedna misao, ako su izgovoreni ili učinjeni na velikom skupu ljudi, ali ako nose pečat nebeski
mogu doneti žetvu dragocenih plodova; ali ako je sve to sotona nadahnuo, ono će doneti zle rodove
gorčine koji će mnoge opoganiti. Neka zato pristavi tajni Božje milosti paze da svete stvari ne pomašaju
sa svetskima.
Hristos je mnogo puta umoljen da reši zakonska i politička pitanja. Ali On je odbio da se meša u
svetovne stvari... On je stajao u našem svetu kao Glava velikog duhovnog carstva. Njegovim učenjem
izneta su plemenita i sveta načela koja vladaju u njegovom carstvu slave i pravde. On je pokazao da su
pravda, milost i ljubav sile koje vladaju u carstvu Gospoda Boga. "Svedočanstva za Crkvu". sv. IX str.
218.

SETVA I ŽETVA

"Jedan seje, a drugi žanje.'' (Jov. 4,37.38.36.) Spasitelj je izgovorio ove reči u očekivanju
postavljenja i poslanstva svojih učenika na rad. Kroz celu Judeju je Hristos sejao seme istine . On je
 115

jasno i nedvosmisleno objavio svoj plan spasenja. Istina nije nikad uvenula na njegovim usnama.
Zemaljski rad velikog Učitelja je imao uskoro da se završi. Učenici su imali da nastave ono što je On
otpočeo, da žanju onde gde je On sejao, da bi se zajedno radovali i onaj koji je sejao i oni koji žanju.
I danas Bog želi da u njegovom velikom polju žetve uđu sejači i žeteoci. Neka svi oni koji ulaze
u ovo delo rada bilo kao sejači bilo kao žeteoci imaju na umu da sebi nikada ne pripišu čast i slavu za
uspeh koji su zajedno postigli. Pred njima su išli prvo Božja izabrana oruđa, koja su spremala zemljište
za sejanje semena istine i za žetvu. "Ja vas poslah da žanjete gde se niste trudili ", rekao im je Hristos;
"drugi su se trudili a vi ste u njihov posao ušli.''
"Već sada žetelac prima platu i sabira roda za život večni, da se zajedno raduju sejač i žetelac.''
Čitajte pažljivo ove stihove. Proučavajte njihov smisao, jer one pokazuju Božji plan rada. Oni koji
izlaze kao sejači semena istine, i iznose manjim i većim grupama ljudi dragoceno seme istine, koja se
daje za naše vreme, na kraju velikoga posla možda neće odmah skupiti požnjeveno žito. Obično se
Božjim saradnicima stavljaju pred napore takve smetnje da se ceo njihov rad zaustavi. Oni čine sve što
mogu najbolje, ulažući ozbiljne napore kod sejanja semena. Ali elementi protivljenja bivaju tako strašni
i ogorčeni, da se rad skoro zaustavi. Neki od slušalaca postaju svesni istine ali se zaplaše od protivnika i
oni gube hrabrost da javno priznaju svoje osvedočenje.
Život Božjih saradnika može da dođe u opasnost od strane onih koji stoje pod vlašću sotone.
Njihova je prilika da baš u tim časovima pođu za primerom svoga velikog Učitelja i odu na neko drugo
mesto. "Nećete obići gradove Izrailjevih dok ne dođe Sin čovečiji.'' (Mat. 10,23.) Neka u takvim
slučajevima sluge Gospodnje odu u koje drugo mesto. Tamo će možda naići na mnogo bolje prilike za
rad gde će svakako sa uspehom moći da seju seme istine i požnju blagoslove. Izveštaj o njihovom radu
naći će svoj put do mesta gde je njihov rad prividno bio bez uspeha, tako da drugi vesnik istine koji
odlazi na njihovo mesto može naići na lep prijem.
Seme koje se seje u toku razočarenja i nevolja videće se kako odaje život i rastenje.
Neprijateljestva, žalosti, gubitak imovine, promene Božje promisli potsećaju živo na reči koje su ranije
izgovorili Božji svedoci. Seme koje je posejano počinje da raste i donosi svoj rod.
Bogu su potrebni mudri ljudi i mudre žene koji će raditi revnosno da bi tako završili posao koji
im je On predao. On će se poslužiti preko njih kao svojih oruđa da obrati duše. Neki će sejati dok će
drugi žnjeti uspehe u dušama koje su primile reči prvih saradnika. Neka zato svaki učini svoju dužnost i
usavrši svoj dar da bi Bog mogao da ga upotrebi ili kao sejača ili kao žeteoca.

ODGOVORNOSTI VOĆSTVA

"A od upravitelja se
traži da se nađu verni.''
(1. Kor. 4,2.)

STAREŠINE UNIJE I OBLASTI

(Iz propovedi, održane na Gener. Konferen. 1883)

Gospodu je bilo ugodno da mi iznese mnoge stvari u vezi sa znanjem i službom naših
propovednika, naročito onih koji su postavljeni za starešine. Velika se pažnja mora obratiti kod izbora
ljudi za ovaj položaj poverenja. Za to je potrebno da se molimo, da nam Bog da videlo.
Oni koji su na taj način izabrani da budu nadgledatelji stada treba da su ljudi dobroga glasa, koji
daju dokaza da imaju ne samo dobro poznanje Svetoga pisma, nego i jako iskustvo u veri, i strpljenju,
da bi i oni mogli krotko naučiti one koji se protive istini. Oni moraju biti ljudi potpuno pošteni, ne
novajlije, već inteligentni đaci Božje reči, sposobni da nauče druge, koji iz svoje riznice mogu iznositi
 116

stare i nove stvari; ljudi koji će u karakteru, i u rečima i svome ophođenju biti čast delu Hristovom koji
će učiti samo istinu, živu istinu, koji rastu do punine rasta Isusa Hrista. Ovo znači razvijanje i jačanje
svake sposobnosti radom, da bi takvi saradnici postali spremni da ponesu veće odgovornosti uporedo sa
razvijanjem Božjeg dela.
Gospod Isus je doveo u vezu sa sobom Judu i Petra ne zato što su oni bili slabi u karakteru, nego
baš naprotiv. On im je hteo dati priliku da se od njega nauče u njegovoj školi poniznosti i blagosti srca,
da bi tako mogli sarađivati sa njime. Da su oni usavršili ove sposobnosti i bili spremni da uče i vide
svoje slabosti i mane, pa da u svetlosti pravog primera postanu ono što je Hristos očekivao od njih oni
bi onda bili veliki blagoslov njegovoj Crkvi.
Tako Gospod i danas radi sa ljudima. Ima nekih koji su u vezi sa delom ali su slabi u karakteru;
a kad se izaberu za naročiti posao oni ne smeju misliti da je njihov razum dovoljan za sve, da im je
nepotrebno davati savete, opomene i uputstva. Braćo, ako se ovako osećate vi ćete se odvojiti od Izvora
sile i snage i dovešćete sami sebe u veliku opasnost. U tom slučaju vi biste bili prepušteni sami sebi
vašoj tobožnoj spremnosti i uradili biste kao što je Juda uradio – izdao je svoga Gospoda...
Zidanje na čovečije savete. Neke naše bolesti su vrlo slabe u hrišćanskom iskustvu samo zato
što su ljudi, koji stoje na čelu, - a više paze na to da ljudi odobre njihov rad, mesto da se rad Gospodu
dopada. Oni su tražili pomoć i savete od čoveka, a ne i od Boga.
Oni su u ljudima videli nosioca njihovih tereta i rado su prihvatili ljudsku mudrost i to baš onda i onde
kad su trebail da se oslone na Boga. I vrlo često oni od kojih su oni tražili savete sami su u položaju da
trebaju saveta, jer i njihove duše nisu stajale pravo pred Bogom. Starešine naših polja su postali slabići i
nesposobni time što su telo uzimali za svoju pomoć.
Braćo, kad se pojave teškoće u vašim poljima, kada se ukažu velike i hitne potrebe, ne dozvolite
da ovi teški oblaci dođu do Generalne konferencije. Pretsednik Generalne konferencije ne sme da se
preoptereti poslovima unija nekih zemalja, kao što je bilo u prošlosti. Ako vi, u zajednici sa vašim
pomagačima, niste u stanju da uredite stvari kako treba ili uklonite teškoće ili nevolje koje su se
pojavile, kako mislite da sve to može da uredi samo jedan čovek za svaku uniju? Zašto da vi sve vaše
nevolje i teškoće izručite u premoreni um i srce pretsednika Generalne konferencije? On ne može
razumeti situaciju tako jasno kao vi koji ste na licu mesta. Ako vi izbegavate svoje odgovornosti da
nosite teret, izbegavate da se molite i razmišljate a tražite od predsednika Generalne konferencije da
svršava vaše poslove i izvuče vas iz terete koji mogu da upropaste njegov život? Zar vi nemate razum i
sposobnost kao i on? Vi ne smete zanemariti nijedan deo vaših dužnosti zato što možda svaki pojedini
posao traži od vas ozbiljne i istrajne napore.
Ja ću ponoviti: Ne bacajte svoje terete na pretsednika Generalne konferencije. Nemojte
očekivati da on prihvati vaš posao koji ste napustili i da radi ono što ste vi dužni da uradite. Odlučite da
vi sami nosite svoje terete preko Isusa Hrista, koji vam želi dati pomoć.
Ako pretsednik Generalne konferencije hodi u videlu i savetu Božjem on neće dati povoda
svojoj braći da čekaju na njega da on odredi šta je njihova dužnost, nego će ih uputiti Onome koji je
Izvor koji je čist i neuprljan ljudskim zabludama. On neće hteti da pristane da bude mozak i savest
drugih...
Onaj koji je predmet ovog nepotrebnog poverenja izložen je velikim iskušenjima. Sotona će
nastojati da ga ako je moguće, navesti na to da se osloni na samoga sebe, samo da bi ljudske slabosti
pokvarile Božje delo. On će biti u opasnosti da potstrekne svoju braću da se oslone na njega i da mu
iznose sve stvari koje su u vezi sa napretkom Božjeg dela. Tako bi Božje delo primilo pečat čoveka,
mesto da primi pečat Božji.
Ako svi budu hteli da se oslone na Boga, onda bi mnoge opasnosti koje napadaju jednoga, na taj
način bi se sigurno izbegle, otklonile. Ako on pogreši, ako on dozvoli da ljudski upliv skrene njegovo
rasuđivanje, ili ako se preda iskušenju, on može da primi pomoć i ispravku od svoje braće. Oni koji su
naučili da idu k Bogu da traže pomoć i savet za sebe, oni su ti koji primaju nauku koja će im biti od
velike koristi.
 117

Ako pomoćno osoblje oblasti nosi verno terete koje je primilo, ono se može moliti, verovati,
predati se Bogu za oruđa dobra, preko kojih Bog hoće da održi u životu mesne crkve. Ovo je njihov deo
dužnosti oko nadgledanja i održavanja vinograda Gospodnjeg. Mora se videti mnogo više lična
odgovornost, mnogo više razmišljanja i stvaranja planova, mnogo više da se umna sposobnost stavlja u
rad za Učitelja. Ovo bi povećalo radnu sposobnost uma i dalo jasnije poimanje o tome šta treba i kako
treba da se radi.
Braćo, vi ćete imati sami da se borite sa teškoćama, da nosite terete, dajete savete, stvarate
planove i iste izvršujete i stalno da očekujete pomoć od Boga. Molite se i radite, radite i molite se, kao
učenici u Hristovoj školi, učite se od Isusa.
Gospod nam je dao obećanje: "Ako kome od vas nedostaje mudrosti, neka ište u Boga, koji
svakome daje prosto i ne kori, i daće mu se.'' (Jak. 1,5.) Božji je red u tome da oni koji nose velike
odgovornosti često se nađu zajedno da se savetuju i da se iskreno mole za mudrost, koju im isključivo
Gospod može dati. Manje govorite, jer se mnogo gubi vreme u razgovorima koji ne donose nikakve
svetlosti. Neka se braća ujedine u molitivi i postu za mudrost, koju je Bog obećao da će dati prosto i bez
prebacivanja. Izneti Bogu sve svoje nevolje i jade, kažite mu kao i ono Mojsije: "Ako li neće ići napred
lice tvoje, nemoj nas kretati odavde.'' (2. Mojs. 33,15.) I onda tražite još uvek i molite se kao Mojsije:
''Molim te, pokaži mi slavu svoju.'' (st. 18.) Šta je Božja slava? To je Božji karakter. Ovo je on objasnio
Mojsiju.
Neka se duša živom verom prihvati Boga. Neka usta govore njegovu hvalu. Kad sarađujete
zajedno, neka se vaše misli okrenu prema večnoj stvarnosti. Tako čete pomoći jedan drugome da budete
duhovno jaki i duhovno razmišljate. Ako ste u saglasnosti sa božanskom voljom, vi ćete biti u zajednici
jedno s drugim. Vi ćete imati Hrista pored sebe kao vašeg savetnika.
Enoh je hodao sa Bogom. Tako može i svaki saradik Božji hodati sa Hristom. Vi možete reći sa
Psalmistom: "Svagda vidim pred sobom Gospoda; on mi je s desne strane da ne posrnem.'' (Ps. 16,8.)
Dok osećate da ste sami po sebi nesposobni, vaša sposobnost će biti u Isusu Hristu. Ako očekujete
mudrost i savete od ljudi, koji su smrtni i ograničeni kao i vi, vi ćete primiti samo ljudsku pomoć. Ali
ako idete k Bogu za mudrost i pomoć, On neće nikada razočaravati vašu veru.
Pretsednici unija imaju istoga Boga kao i pretsednik Generalne konferencije, i svi oni mogu ići
Bogu kao Izvoru mudrosti za sve njih, mesto da se oslanjaju na čoveka, koji ima da prima svoju svetlost
iz istoga izvora.
Može se misliti da Gospod daje naročitu mudrost onima koji su primili naročite odgovornosti.
Istina, ako oni hode ponizno sa Bogom, On će im dati pomoć za rad; On će dati ovu pomoć i vama ako
i vi tražite sa istim duhom. Ako je Bog po svome proviđenju stavio na vas naročite odgovornosti, On će
vas osposobiti da nosite te terete ako vi samo idete k njemu da vam da snage za taj teret. Ako svoje
poverenje položite u njega i zavisite od njegovih saveta, On vas neće propustiti vašem slabom sudu da
činite nesavršene planove i doživite sigurne neuspehe.
Čovek da ne bude vaš ispovednik. Svaki od nas ima potrebu za jednim praktičnim iskustvom u
pogledu poverenja u Boga. Neka čovek ne bude vaš ispovednik; otvorite svoje srce svome Bogu i kažite
mu svaku tajnu svoje duše. Iznesite nov izlaz iz teškoća. On jedini zna kako će vam dati baš onu pomoć
koja je vama potrebna.
Kad posle izvesnog vremena probe dobijete pomoć i kad se Duh Sveti pokaže u radu za vas,
kako divno iskustvo vi onda možete imati! Vi primate veru i ljubav, zlato koje vam pravi svedok i
istiniti savetuje da kupite od njega. Vi se tek učite da idete k njemu u svim vašim nevoljama. I kad
budete naučili ove dragocene pouke vere, vi ćete biti u stanju da ih drugome predate. Na taj način vi
ćete biti u stanju da vodite braću na viši stepen iskustva.
Pretsednik jedne unije je, po svemu načinu rada dužan da poučava propovednike i svi zajedno
mogu tako da nauče mesne crkve da neće biti potrebno da pozovete propovednike konferencije iz
njihovog polja da srede nevolje i razdore u Crkvi. Ako nameštenici oblasti budu hteli da kao verni
pristavi vrše svoje dužnosti koje im je nebo odredilo, onda rad u našim oblastima ne bi postao zamršen
 118

sa ovakvim nevoljama. Ako svi ovako radimo, postaćemo postojani saradnici i ljudi koji će rado
prihvatiti odgovornosti koji neće promašiti niti se brzo razočarati u jednom teškom polju.
Postoji jedan koji je silan da spasi do najviše mere sve one koji mu prilaze sa verom. Zar nam
nije obećanje dato jasno i potpuno: "Dođite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas
odmoriti?'' (Mat. 11,28.) Zašto smo tako neodlučni da idemo neposredno Izvoru naše snage. Zar nismo
u ovome otstupili od Gospoda? Zar neće naši propovednici i starešine naših oblasti naučiti jednom
odakle dolazi pomoć?...
Promena Hristovih saradnika. Postavlja mi se pitanje: zar nije na pogrešnom putu ako se neki
pretsednik unije premesti u novo polje, kada svi oni koji su pod njegovim brigovoćstvom u danom času
protiv toga?
Gospodu je drago bilo da mi i u ovoj stvari pruži novog videla. Meni je bilo pokazano da nije
dobro zadržati propovednike u jednome polju kroz dugi niz godina, niti da jedan čovek bude dugo
vremena pretsednik neke oblasti. Promena darova je za dobro naših polja i naših crkava.
Propovednici su više puta bili bez volje što moraju promeniti polje svoga rada. Ali kad bi oni
razumeli sve razloge zašto mora doći do promene oni se ne bi odupirali. Neki su zamolili da se ne
premeštaju iz svoga polja bar još za jednu godinu, i u nekim slučajevima molba je bila uslišena. Oni su
pokazali svoje velike planove za napredak dela više nego ranije. Ali se na kraju godine pokazalo da je
bio neuspeh veći od uspeha. Ako je jedan propovednik bio neveran u svome radu, nije verovatno da će
on poboljšati stvar što bi ostao. Crkve su se upoznale sa radom tog jednog propovednika i one su mislile
da se tome čoveku obraćaju za pomoć mesto Bogu. Njegove ideje i planovi imaju moć kontrole svega
u njegovoj oblasti.
Ljudi mogu primetiti da on greši u rasuđivanju i oni počinju da potcenjuju službu jednog
propovednika. Kad bi oni gledali u Boga i oslanjali se na Boga za mudrost, oni bi dobili iskustvo
velikee vrednisti i bili bi u stanju da mu pomognu u mnogim stvarima kao potpastiru stada. Ali vrlo
često se stvari puštaju da idu kako su pošle, a pretsednik se smatra odgovornim za nastalo stanje u
mesnim crkvama oblasti, dok članovi ostaju spokojni, ravnodušni, mlaki, ništa ne čineći da se stvari
dovedu u red.
Pretsednik možda ne uviđa da mu je potrebno da se posveti da bi tako i drugi došli do istog
posvećenja. On može biti da je neveran stražar, propoveda koliko da ugodi ljudima. Mnogi su jaki u
nekim crtama svoga karaktera, ali su slabi u drugima. Posledica toga je nedostatak sposobnosti u
jednom delu posla. Kad bi takav čovek nastavio da stoji na čelu jedne oblasti iz godine u godinu
njegove bi se mane najzad videle u mesnim crkvama koje su pod njegovim starateljstvom. Ali jedan
propovednik može biti jak u nečemu, u čemu je njegov brat slab; te promena polja rada, jedan drugoga
dopunjuje u slabostima.
Kad bi svi bili sasvim posvećeni Bogu, ove vidljive mane se nikada ne bi videle. Ali kako
radnici Božji nisu dostigli onu meru karaktera, i pošto su tu toku svoga rada se oslanjali na sebe, onda je
i za njih i mesne crkve bolje da čine češće promene. S druge strane, ako je jedan propovednik jak
duhovno, on je, milošću Hristovom, blagoslov crkvama i njegov je rad potreban u raznim oblastima.

PROPOVEDNICI I POSLOVNE STVARI

Ja sam primila uputstvo za naše propovednike koji treba da budu slobodni od

odgovornosti, koje treba da nose prvenstveno poslovni ljudi. Jedne večeri ja sam bila na jednom skupu
naše braće, koji su nosili teret dela. Oni su bili preopterećeni brigama oko finansiskih pitanja i
raspravljali su o tome kako bi se delo moglo voditi sa uspehom. Neki su mislili da se treba smanjiti broj
propovednika, ali da se postignu isti rezultati. Jedan od braće, koji je zauzimao važno odgovorno mesto,
objašnjavao je svoje planove i naglašavao ono što je želeo da vidi ostvareno. Više njih su takođe
objašnjavali stvar na svoj način. Tada je ustao jedan brat sa dostojanstvenošću i autoritetom i počeo da
navodi načela za naš rad. Govornik je kazao nekolicini propovednika:
 119

"Vaš zadatak nije da se brinete o finansiskim pitanjima. Neće biti mudo ako vi to preduzmete.
Bog ima za vas teret koji morate nositi; ali ako želite da radite posao za koji niste spremni, vaši napori
oko propovedanja Božje reči ostaće bez uspeha. Ovo će navesti na vas samo razočarenje, koja će vas
onesposobiti za posao koji ste dužni da radite, - posao koji od vas traži razmišljanje i nesebično
rasuđivanje.''
Oni koji imaju zadatak da pišu i propovedaju reč treba manje da posećuju odborske sednice. Oni
treba da povere stvari od manje vrednosti ljudima sa poslovnim sposobnostima i tako sebe izvuku iz
posla koji ih umno zarobljava. Oni treba da nastoje da što je god moguće više očuvaju svoje
zdravstveno stanje, jer sposobnost uma zavisi od dobrog telesnog zdravlja. Dovoljno vreme za spavanje
i odmor i dovoljno fizičko kretanje ili vežbe su od osnovne važnosti za telo i duh. Oduzeti prirodi njene
časove odmora oporavljenja, ili dozvoliti da jedan čovek svršava poslove za njih trojicu ili četvoricu ili
čak i njih dvojica, može da usledi nenadoknadivim gubitkom.
Priprema za poslovne dužnosti. Oni koji misle da sprema jednog čovek za neki posao može u
isto vreme da bude spremnost i za druge položaje, skloni su da pogreše kada stvaraju planove za
napredak dela. Oni su spremni da jednome predaju mnoge dužnosti koje treba podeliti između više njih.
Iskustvo je do velike vrednosti. Gospod želi da iam u službi svoga dela ljude sa velikim i jakim
umnim sposobnostima, koji su spremni za raznolika zvanja od poverenja u našim oblastima i
ustanovama. Naročito su potrebni odani poslovni ljudi, koji će nositi načela istine u svaki poslovni rad.
Oni koji su postavljeni na poslovnim mestima ne treba da primaju druge dužnosti, koje neće moći d
nose. Takođe se poslovne dužnosti ne treba poveriti licu koje nije za to nadležno i spremno. Oni koji su
odgovorni za delo mnogo su puta grešili tako što su dopuštali da upravljaju važnim finansiskim
interesima.
Ljudi koji obećavaju uspeha u finansiskim poslovima treba da umnože i usavrše svoje darove
dubokim poznavanjem i proučavanjem. Oni treba da se prihvate poslova, na kojima će kao učenici moći
da dobiju znanje o pravilnom vođenju poslova i znati načela poslovanja i metode istoga. Nijedan od
današnjih poslovnih ljudi u našem delu ne treba da budu novajlije. Ako ljudi u našem delu treba da
usavrše svoje sposobnosti i tako budu spremni i mudri radnici to je preporučljivo onima koji sve svoje
sposobnosti ulažu u radu na proširenju Božjeg carstva u našem svetu. S obzirom na činjenicu da mi
živimo skoro pri kraju vremena zemaljske istorije treba da se primeti potpuno predanje tome radu,
istrajnost, postojanost, traženje od Gospoda i molitve. Ljudska bića treba da teže da postignu
savršenstvo, da bi tako bili idealni hrišćani, savršeni u Isusu Hristu.
Potrebna su ispravna načela. Oni koji rade u poslovnim stvarima treba da preduzmu svaku
opreznost da ne bi načinili greške usled neispravnih načela i metoda rada. Njihov izveštaj može biti
sličan Danilovom na vavilonskom dvoru. Kada su svi njegovi poslovi stavljeni na ozbiljan ispit nijedna
greška se nije mogla naći. Izveštaj o njegovom poslovnom radu sadrže pouke, koje je vredno da
proučavamo. On otkriva da poslovni čovek nije isto što i jedan policajac. On može biti upućen od Boga
na svakom koraku. Danilo, dok je bio pretsednik ministarskog saveta u Bavilonu bio je Božji prorok i
primao od Boga prosvetljenje nebeskog nadahnuća. Njegov je život slika o onome šta može i treba da
bude jedan poslovni čovek...
Danas su Božjem delu potrebni ljudi i žene koji imaju retke sposobnosti i jake administrativne
vrline, koji će se odlikovati strpljenjem i dubokom željom da ispituju potrebe dela u raznim granama,
koji će i sami biti sposobni da rade, koji imaju srce puno ljubavi i nežnosti, hladno rasuđivanje, zdravo
suđenje o svemu i iskreni, koje je Duh Sveti posvetio i koji bez straha mogu reći ne ili da kadgod čuju
neki predlog. Oni moraju biti čvrstog ubeđenja, bistrog posmatranja i čistog i neporočnog srca. Oni
treba da praktikuju reči "A vi ste svi braća" (Mat.23,8.) koji se trude da uzdignu i poprave palo
čovečanstvo. "Svedočanstvo za Crkvu", sv. VII str. 246-249.
Nije malo propovednika koji zanemaruju posao koji su primili. Zašto su na odborskim
sednicama prisutni propovednici koji su određeni samo za evanđeosku službu? Zašto im se upućuju
toliki pozivi da prisustvuju odborskim sednicama ili poslovnim časovima, vrlo često mnogo daleko od
svoga mesta rada. Zašto se poslovne stvari ne stave u ruke poslovnim ljudima? Propovednici nisu
 120

odvojeni za ove poslove. Finansiske probleme dela treba da vode ljudi, koji su naročito spremni, ali
propovednici su izdvojeni samo za to da rade posao sasvim drugčije prirode...
Ne treba pozivati propovednike iz velike daljine da bi prisustvovali odborskim sednicama koje
rešavaju obične poslovne stvari. Mnogi su propovednici radili ovako u prošlosti, ali to nije posao na
koji ih je Gospod pozvao. Suviše je mnogoo finansiskih pitanja stavljeno na njih. Kad su oni hteli da
obave ove poslove, oni su zanemarili svoju propovedničku službu. Gospod gleda na ovo kao na
oskrnjavanje njegovog imena. "Svedočanstva za Crkvu", sv. VII str. 254.255.

BRIGA ZA PROPOVEDNIKE

Neko naročito staranje treba da se učini da se povede briga za propovednike i ostale verne Božje
sluge, koji su se napornim radom u Božjem delu razboleli i trebaju odmora i oporavke, ili koji su
ostarili ili oronuli zdravljem, te nisu više u stanju da nose terete posla i vrućinu dana. Katkada se
određuju propovednici da rade u nekom polju, za koje znaju da će biti pošteno po njihovo zdravlje: ali,
budući da nisu voljni da izbegavaju rad u takvim mestima, oni se usuđuju da pođu, da bi svojim radom
bili pomoć i blagoslov narodu. Posle nekog vremena oni uvide da su slaboga zdravlja. Posle toga se
pokuša sa promenom mesta i podneblja, ali promene nema; i šta će onda da se radi?
Ovi verni radnici, koji su radi Hrista ostavili svetske izglede na uspeh, izabravši siromaštvo
mesto svetskih uživanja; zaboravivši na sebe, oni su radili verno u spasavanju duša za Hrista. Oni su u
isto vreme dali dragovoljno sve što su mogli da se delo unapredi i na kraju su sustali u bici, umorni i
bolesni, bez sredstava za život. Oni se sada ne smeju prepustiti siromaštvu da se sa njim bore i stradaju
ili da se osećaju kao prosijaci. Kad na njih naiđu bolest i iznemoglost, neka se ti stari naši propovednici
ne pitaju u strahu: "Šta će biti sa mojom suprugom i mojom decom kad ja ne mogu više da radim i da ih
izdržavam?'' Zato se mora učiniti sve da se ovi stari radnici osiguraju u starim godinama i da se da
potpora onima koji su u zavisnosti od njih.
Plemenite se mere preduzimaju za veterane, koji su dobru bitku bili za svoju otadžbinu. Ovi
ljudi nose rane i slabosti dugogodišnjeg napora rada, koji pripovedaju o opasnostima, borbama,
napornim putovanjima, raznim vremenskim neprilikama, njihovim patnjama po zatvorima. Svi ovi
znaci njihove vernosti i požrtvovnosti daju im pravo da ištu od svoje nacije, koju su spasavali, da im
sada pruži podršku i zahvalnost. Ali kakve su potpore spremili adventisti sedmoga dana za verne
Hristove propovednike?
Naš narod nije osećao mnogo o potrebama o ovoj stvari, te se može reći da se ovo pitanje
zaboravilo. Mesne crkve su malo mislile o tome, bile su skoro bezobzirne, i ako je svetlost Božje reči
sijala na njihovom putu, one su zaboravile ovu svoju najsvetiju dužnost. Bogu nije ugodna ova strašna
nemarnost njegovih crkava prema njegovim vernim slugama. Naš narod treba da je voljan da pomogne
isto onako kako je bio voljan da primi njihovu pouku u vreme kad je njihovo zdravlje moglo svima da
posluži.
Bog je stavio na nas sve odgovornosti da povedemo ozbiljnu brigu o siromašnima među nama.
Ali ovi propovednici i saradnici Božji ne bi trebali da uđu u red siromašnih. Oni su spremili svojoj braći
blago na nebesima koje neće nikada propasti. Oni su služili oblastima kad je bilo potrebno, a sad je
došlo vreme kad im delo mora pomoči.
Kad ovakvi slučajevi dođu pred nas, mi ih ne smemo napustiti. Mi ne treba da kažemo: "Grejte
se i nasitite se", (Jak. 2,16.) i ništa da preduzmemo da se udovolji njihovim potrebama. Ovo je bio
slučaj u prošlosti, te su adventisti sedmoga dana omalovažavali svoju veru i dali priliku svetu da se ruga
Božjoj stvari.
Sada je dužnost Božjeg naroda da otstrani ovu sramotu time što će predvideti sredstva za ove
Božje sluge i što će im dati prijatne domove, sa malo zemlje oko kuće, na kome bi mogli da proizvode
takve proizvode i tako da se osećaju da ne moraju zavisiti od dobrote svoje braće. Sa kakvim mirom i
 121

zadovoljstvom bi gledali ovi istrošeni Božji saradnici posmatrajući svoj mali dom, u kome će naći svoj
zasluženi odmor i mir!...
Naši sanatorijumi skloništa za naše propovednike. Obično ovi propovednici osećaju potrebu za
naročitom brigom i lečenjem. Naši sanatorijumi treba da budu pribežišta ovih ljudi kao i naših
iznurenih propovednika, kojima je odmor tako potreban. Za njih se treba spremiti sobe, u kojima bi oni
imali promene i odmor, tako da se ne moraju stalno bojati ili strahovati kako će platiti troškove oko
svoga lečenja i oporavljenja. Kad su učenici bili iznureni u radu, Hristos im je rekao: "Hodite vi sami
nasamo i odmorite se malo.'' (Marko 6,31.) On je hteo da im da jedno usamljeno mesto, gde bi imali
mira i odmora i osveženja istrošenih snaga. Naši sanatorijumi treba da su svagda otvoreni našim
istrošenim saradnicima-propovednicima, koji su radili koliko god im je snaga dopuštala, da se nađu
sredstva da se ovakve ustanove podignu i održavaju. Zato, kad god je potrebno, oni treba da se osećaju
u njima kao kod kuće.
Ovakvim propovednicima se ne sme naplatiti toliko da oni nisu u stanju da isplate svoju hranu i
lečenje, a još manje da se smatraju kao neki prosjaci ili da se to primeti da o njima tako misle oni na
čiju pomoć i utehu oni očekuju. Očevidna darežljivost pri upotrebi sredstava njegove sluge, jeste pravi
misionarsko-medicinski rad u njegovim očima. Božji saradnici su obavezni pred njim. I kad oni dođu
ovde na oporavak, treba da se zna da se u licu Gospodnjih vesnika prima sam Gospod. On ovo traži od
nas, ali mu nije drago niti ugodno kad se prema njima drugčije postupa ili se obraća vrlo malo pažnje ili
ako se nešto čini da se čini iz sebičnih razloga. Božji blagoslovi neće u tom slučaju pratiti rad ovakvih
pomagača.
U medicinskom bratstvu nije svagda postojalo pronicljivo zapažanje ove pojave. Neki nisu
marili za ovakve ljude koliko su trebali. Neka Gospod posveti zapažanje onih koji imaju pod sobom
staranje nad ovakvim ustanovama, da bi znali prema kojima treba da imaju saučešće i brigu. Ova grana
Božjeg dela, za koju su radili ovi istrošeni Božji saradnici, treba sada da pokaže pred njima izvesne
obzire i poštovanje prema njihovim naporima koje su oni činili u svoje vreme da im pomognu kad su
ove ustanove bile u nemogućnosti, te su na taj način zajedno sa tim ustanovama delile teret briga i
odgovornosti. Neki propovednici su slabo u mogućnosti da mogu podneti sve troškove oko lečenja
samo od svoje plate. Ako im je moguće, oni treba da podnesu jedan deo tereta; ali u svakom slučaju
njihov dolazak treba svi srdačno da pozdrave u ovakvim ustanovama.
Ali većina naših propovednika imaju mnoge i teške obaveze da podmire. U svakom slučaju, kad
je potrebno novčanih sredstava, oni su povezani da učine jedan deo tereta i tako su dali primer kao vođe
da i drugi mogu biti podašni i tako delo Božje napreduje. Oni su voljni da se načela istine odnesu u
nova polja i tako potstrekavaju druge da budu podašni u stvari Božjeg dela. Oni nisu davali preko svoje
volje, nego s osećali preimućstvo da rade za napredak istine. Odgovorivši tako na molbe za sredstva,
njima obično ostaje vrlo malo.
Gospod je zabeležio tačno u knjigu za spomen njihovu darežljivost, koju su svagda pokazivali
za njegovo delo. On zna kako je savršeno delo koje su oni postigli, o kome mlađi nemaju pojma. Njemu
su bile poznate sve njihove žrtve i oskudice i glad. On je sve to video i zabeležio. Sve je napisano u
knjigama. Ovi propovednici su bili gledanje u svetu, anđelima i ljudima; zato su oni pouka za sve
slučajeve iskrenosti prema našim verskim načelima. Gospod bi hteo da njegov narod razume da pioniri
u ovom delu zaslužuju svaku pažnju od strane ovih ustanova. Gospod nas poziva da razumemo da oni
koji su ostarili u njegovom delu zaslužuju našu ljubav, našu čast i naše duboko poštovanje.
Fond za propovednike. Treba da se osnuje fond za ovakve propovednike, koji nisu u stanju više
da rade. Mi nećemo biti opravdani pred Bogom ako ne učinimo sve svoje napore u ovom pravcu i to što
pre. Ima među nama takvih, koji neće moći da uvide potrebu za ovakvim pregnućima. Ali njihovo
držanje ne sme uticati na nas ostale. Oni koji su se odlučili da čine što je pravo i da budu i sami
ispravni, treba da krenu napred postojano i ostvare dobre ciljeve i učine ono što Bog od njih traži.
"Svedočanstva za Crkvu", sv. VII str. 290-294.s
 122

NAŠE BOGOMOLJE

Kad se vidi da se u jednom mestu ili jednom gradu stvorio interes za istinu, treba dalje nastaviti
rad. To se mesto treba celo preraditi, tako da jedna mala bogomolja stoji kao znak ili spomenik Božje
subote, videlo usred moralne tame. Ovi spomenici treba da stoje na mnogim mestima kao svedoci
istine. Bog je predvideo da propovednici istine evanđelja treba da idu u sve zemlje, da propovedaju na
svim jezicima, svima narodima, dok se tako postave zastave u svim krajevima nastanjenoga sveta.
Gdegod se stvori grupa vernika tu se treba podići molitveni dom. Neka propovednici ne
napuštaju ovo mesto dok se ovo ne postigne.
U mnogim mestima je dosta vernika, koji su prihvatili istinu, koji su u teškim materijalnim
prilikama, koji su u stanju malo da učine da se delu da pravi karakter. I ovo je obično smetnja za
napredak dela. Ali ako se ljudi i dalje zanimaju za istinu, njima se govori o drugim crkvama, i oni rado
vole o tome da čuju: "Ovi ljudi nemaju svoju bogomolju, vi nemate gde da se molite. Vi ste mala
grupa, siromašna i neuka. Krot kratko vreme propovednik će napustiti ovo mesto i zanimanje će
izumreti. I vi ćete ubrzo napustiti ovu ideju koju ste primili.'' Možemo li zamisliti da će ovo doneti
strašno iskušenje na one koji vide razloge naše vere i koje Duh Sveti osvedočava u pogledu sadašnje
istine? To je trebalo često ponavljati, da bi od malog početka narastao veliki interes. Ako su mudrost,
posvećeno rasuđivanje i vešto voćstvo potrebni od naše strane u pogledu zanimanja za carstvo našeg
Spasitelja, mi treba sve da učinimo sa vaše strane, da uverimo naš narod u stabilnost našega dela. Onda
će se sazidati mali molitveni domovi, u kojima be se javljali Gospodu svi oni koji budu upoznali istinu i
po nalogu svoje savesti budu želeli da mu služe.
Kadgod je moguće, neka naši molitveni domovi budu posvećeni Bogu i slobodni od dugova.
Kad se ustanovi jedna mesna crkva, neka svi članovi ustanu da zidaju. Pod voćstvom svoga
propovednika, koji takođe prima savete od svoje braće propovednika, neka svi članovi ustanu da zidaju
svojim rukama i neka kažu: "Nama je potreban molitveni dom, i mi ga moramo imati!'' Bog poziva svoj
narod da radosno srca napregne sve svoje najbolje napore za njegovo delo. Neka se ovako radi, i mi
ćemo uskoro čuti pesme blagodarnosti: "Vidite, šta je Bog učinio!''
Ima, dakle, nekih slučajeva, kada jedna mlada mesna crkva neće biti u stanju da sama podnese
sve troškove oko izgradnje svoga molitvenog doma. Neka ih u ovom pravcu pomognu braća iz drugih
mesnih crkava. U nekim slučajevima će biti bolje pozajmiti novac nego ništa ne raditi u tom pogledu.
Ako li pak neko od članova ima novaca, i kad je dao koliko je mogao, da i neku vrstu pozajmice, bilo
pod manji interes ili bez toga, dobro je poslužiti sa takvim novcem i onda vratiti pozajmicu. Ja ću
ponoviti: Ako je ikako moguće, neka molitveni dom bude bez ikakvih dugova.
U našim molitvenim domovima ne sme biti pozajmljenih sedišta, stolica. Bogatima se ne sme
dati dostojanstvenije mesto od ssiromašnih. Neka se ne pravi nikakva razlika. "Svi ste vi braća.'' (Mat.
23,8.)
Ni od jedne naše molitvene kuće ili bogomolje ne smemo praviti neke ukrase, jer ovo neće
pomoći delu da napreduje. Naša štednja treba da svedoči za naša načela. Mi treba da se poslužimo
metodama rada, koji neće biti prelaznog karaktera. Ali sve treba da se načini solidno . .
Olaki način na koji su neke mesne crkve pale u dugove i još uvek duguju prikazan mi je jasno.
U nekim slučajevima neke naše mesne crkve stalno stenju pod teretom dugova. One moraju stalno da
plaćaju interes. Ovo međutim niti je potrebno niti se sme dozvoliti. Ako postoji mudrost, takt i revnost
za našeg Gospoda – što Bog želi od nas, - onda mora biti promene u ovoj stvari. Dugovi se moraju
isplatiti. Bog traži priloge od onih koji su u stanju da daju, pa čak i najsiromašniji član može nešto da
učini. Samoodricanje će pomoći da svi zajednički nešto postignemo i staro i mlado, i roditelji i deca,
treba da pokažu svoju veru svojim delima. Neka se zato potrebe crkve naglasi svakom članu crkve. I
neka svaki učini sve što do njega stoji. Kad je dobra volja da se nešto čini, Bog otvara put da se to i
učini. On ne želi da se njegovo delo gazi dugovima.
 123

Bog nas poziva da požrtvovnost i samoodricanje. Ovo će doneti ne samo finasiske mogućnosti,
već i duhovni napredak. Samoodricanje i požrtvovnost činiće čuda u pogledu napredovanja duhovnog
života Božje crkve...
Pitanje po kome će svaki hrišćanin moći da pozna sebe glasi: "Imam li ja, u središtu svoje duše,
najveću ljubav prema Hristu? Da li ja ljubim njegov dom? Zar se Gospod neće slaviti time što ću
njegovu svetu ustanovu počastvovati mojim najlepšim osećanjima? Da li je moja ljubav prema Bogu i
prema mome Spasitelju dosta jaka, da me može voditi na to da se sebe odreknem? Kad dođem u
iskušenje da popustim mojim željama i sebičnim radostima, neću li ja reći: Ne, je neću potrošiti ništa u
slavu svojih želja, dok se dom Božji nazali pod teretom dugova!?''
Naš iskupitelj traži od nas mnogo više nego što mu mi dajemo. Lično ja se javljam da budem
prva u svemu. Ali Gospod traži celo srce i sve naše osećaje. On ne želi da bude podređen u našem
životu. Zar Hristos ne treba da dobije u nama prve obzire i prvu ljubav? Zar On nema prava da traži od
nas prvu ljubav i prve želje kao znak naše vernosti? Ove stvari su u samoj osnovi našeg duševnog bića,
bilo to u krugu naše porodice bilo u mesnoj crkvi. Ako su srce, duša i snaga, zatim ceo naš život,
potpuno u službi Bogu, ako su svi naši osećaji njemu na slavu, mi ćemo Boga učiniti da nam bude prvi
u našoj službi. Kad smo u harmoniji sa Bogom, misao na njegovu slavu i čast dolazi na prvom mestu.
Tada niko ne može doći ispred njega u našim darovima i prinosima. Mi imamo u sebi jaku svest o tome
šta to znači biti saradnik Hristov u ovom svetom poduhvatu.
Dom u kome se Bog sastaje sa svojim narodom biće uvek svet i drag svakom pojedincu njegove
svete dece. Njegov dom se neće prepustiti da bude bogalj u dugovima. Dozvoliti ovako nešto znači
odreći se dragocene vere. Vi ćete, naprotiv, biti spremni da učinite velike lične žrtve samo da možete
imati dom molitve koji je slobodan od dugova, u kome se Bog može sastati sa svojim blagoslovenim
narodom.
Svaki dug ma kojeg doma molitve naše Crkve može da se isplati kada svaki član mesne crkve
stvara mudre planove i uloži sve svoje napore da se dugovi preseku. U svakom onom slučaju gde
imamo dug za molitveni dom, ali koji je uklonjen, neka se tu podižu molitve blagodarnosti, koje će biti
kao neka vrsta ponovnog posvećenja toga doma našem Gospodu. "Svedočanstva za Crkvu", sv. VI str.
100-104.
Potreba za molitvenim domom tamo gde je stvorena mala mesna crkva vernih izneta je meni
jasno u obliku jedne panoramske slike. Ja sam videla ponizne radnike kako zidaju jednostavne male
molitvene domove. Oni koji su tek pristupili veri crkve pomagali su svojim rukama, koje su pomagali
oni koji su imali novaca. U prizemlju molitvenog doma, iznad tla, spremljena je soba-učionica za decu,
a učitelji su došli koji su prihvatili svoj rad. Broj dece u školi nije bio veliki, ali početak je bio drag
svakome. Ja sam čula pesme ove dece i njihovih roditelja: "Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se
muče koji ga grade: ako Gospod neće čuvati grada, uzalud ne spava stražar... Hvali, dušo moja,
Gospoda. Hvaliću Gospoda za života mojega; pevaću Bogu mojemu dok me je god.'' (Ps. 127,1;
146,1.2.)
Osnivanje crkava, zidanje molitvenih domova i zgrada mi smo proširili po gradovima i desetak
je napredovao da smo mogli delo nastaviti. Radilo se ne samo u jednom mestu, nego na mnogim, i
Gospod je radio na tome te su se njegove snage umnožavale.
Ovim radom ćemo moći pristupiti svim klasama ljudi. Kad Duh Sveti radi među nama, onda
duše koje još nisu spremne za Hristov dolazak dolaze do ubeđenja. Mnogi dolaze na naše verske
sastanke i dolaze do osvedočenja i tako se obraćaju, koji inače nikada nisu prisustvovali nikakvim
verskim skupovima. Prostota istine doseže do njihovog srca. Pušači žrtvuju svog idola i pijanice
alkohol. Oni ovo nisu mogli činiti da nisu merom shvatili Božja obećanja o oproštenju njihovih
grehova.
Istine Božje reči dolazi pred visoke i niske, bogate i siromahe, a oni koji primaju vest postaju
naši saradnici sa Bogom i tako se stvara jaka sila koja radi harmonično. Ovo je naš rad. On se ne sme
zanemariti ni kod jednog našeg sastanka pod šatorima. Ovo je deo svake evanđeoske misije. Mesto da
upotrebimo svaki talenat da rade za najniže klase društvene, mi treba da nastojimo da u svakome mestu
 124

otvorimo grupu vernika koja će se ujediniti s nama u održavanju zastave istine i tako ćemo raditi i za
siromašne i za bogate. I pošto budemo stvarali nove mesne crkve, dobićemo nove pomoćnike sa kojima
ćemo nastaviti rad za siromašne i napuštene. Zapisnik Generalne konferencije, mart 1899 g.

ZAPISNIK ZA PROPOVEDNIČKU SLUŽBU

Ljude ne treba ohrabriti da idu u polja kao propovednici bez prethodne pripreme i dokaza da ih
je Bog pozvao. Gospod neće poveriti teret za njegovo stado nespremnim ličnostima. Oni, koje je Bog
pozvao moraju biti ljudi dubokog iskustva, okušani i oprobani, ljudi zdravog rasuđivanja, koji se neće
bojati da ukore greh u duhu krotosti, i ljudi koji će razumeti kako će sačuvati stado Božje. Bog poznaje
srce i zato On zna koga da izabere. "Svedočanstvo za Crkvu", sv. I str. 209.
Vrlo malo se učinilo u vezi sa ispitivanjem propovednika. Usled toga su mnoge mesne crkve
imale neobraćene propovednike i nesposobne ljude, koji su uljuljkivali članove, mesto da su ih budili na
veću revnost i ljubav prema Božjem delu. Ima propovednika koji dolaze na molitvene sastanke, koji se
mole uvek na isti način, čije su molitve bez života i za njih i za druge. Oni propovedaju iste, suve
propovedi iz sedmice u sedmicu, iz meseca u mesec. Oni nemaju ništa novo i sveže da iznesu u zboru
vernih, a to je dokaz da oni nisu učesnici božanske prirode. Hristos ne stanuje u srcima takvih.
Oni, koji hoće da drže i uče sveti zakon Božji a ipak su stalno prestupnici istog zakona, oni su u
stvari stena sablazni i grešnici istog zakona, koji veruju u istinu. Nemarno i bezobzirno držanje prema
zakonu Božjem i daru njegovog Sina je uvreda za Boga. Jedini način da se ovo zlo spreči, sastoji se u
prisnom ispitivanju svakog pojedinca koji treba da bude učitelj Božje reči. Oni na kojima počiva
odgovornost treba da se upoznaju sa Božjom istorijom i istinom koju oni veruju. Njihovo hrišćansko
iskustvo i poznanje Svetog pisma, način na koji iznose istinu moraju svi slušaoci razumeti. Niko se ne
sme prihvatiti kao propovednik evanđelja u Božjem delu dok ne pokaže da on zaista ima stvarnog,
živog iskustva u Božjim stvarima.
Oni koji treba da uđu u sveti rad i propvedaju istinu ovome svetu, treba pažljivo da budu ispitani
od strane vernih i iskusnih Božjih slugu. Tek kad su stekli izvesno iskustvo, onda se za njih još nešto
mora učiniti: oni treba da se izvedu pred Gospoda u ozbiljnoj molitvi; da On pokaže svojim Svetim
Duhom da li su njemu po volji. Apostol kaže: "Ruku brzo ne meći ni na koga.'' (1. Tim. 5,22.) U vreme
apostola propovednici Božji nisu smeli da se oslone na svoje rasuđivanje kod izbora ili primanja ljudi
za svečanu i svetu odgovornost kao Božjih sagovorika. Oni su primili ljude po svemu razumu i onda su
ih izveli pred Gospoda da vide ako On bude hteo da ih prihvati i pošlje kao svoje pretstavnike. I danas
se manje od ovoga ne sme uraditi.
Na mnogim mestima mi se susrećemo sa ljudima, koji su brzo postavljeni na odgovorna mesta
kao starešine mesnih crkava, a oni, međutim nisu spremni za ovakav položaj. Oni nemaju dovoljno
kontrolu nad samim sobom. Njihov upliv nije dobar. Mesna crkva je u stalnoj nevolji s obzirom na
karakterne osobine svojih vođa. Ruke su stavljene suviše brzo na ovakve ljude.
Sluge Božje treba da budu ljudi dobrog glasa, sposobni da oprezno upravljaju dobrima i
interesovanjem jedne crkve. Mi smo u velikoj potrebi za sposobnim ljudima, koji će doneti čast delu
mesto da ga sramote u svome radu.
Propovednike treba prethodno dobro ispitati, da bismo videli da li imaju razumno shvatanje
istine koja je data za naše vreme, tako da oni budu u stanju da povezano iznesu proročanstva Biblije i
praktične istine hrišćanstva. Ako oni nisu u stanju da iznesu jasno biblijske nauke, oni bi trebalo da još
slušaju i uče. Da bi neko bio učitelj biblijske istine, on mora ozbiljno i sa molitvom da istražuje Pismo i
da bude potpuno upoznat sa njime. Sve ove stvari treba ozbiljno i sa molitvom posmatrati pre nego
ljude pošljemo u polje na rad. ''Svedočanstva za Crkvu", sv. IV str. 406.407.
U mladom Timotiju Pavle je video čoveka koji je cenio svetost službe jednog propovednika,
koji se nije bojao da pati i snosi progonstvo i koji je bio spreman da primi svaku nauku. Pa ipak pavle
nije hteo na sebe da primi rizik i odgovornost da mladom Timotiju, još ne okušanom mladiću, da
 125

evanđeoski odgoj za službu bez prethodnog svedočanstva o ispravnosti karaktera i života mladog
Timotija.
Otac mladog Timotija bio je Grk a mati Jevrejka. On je od detinjstva znao Sveto pismo.
Pobožnost koju je pokazao u svom domaćem životu bila je zdrava i razumna. Vera njegove majke i
njegove babe u Sveta pisma bila je njemu stalna opomena o blagoslovu koji se dobija od Boga kada se
njegova volja čini. Božja reč bila je pravilo po kome su ove dve pobožne žene vaspitale mladog
Timotija. Duhovna sila pouka koje je on primio od svoje majke i babe održala ga je u čistoti njegovog
razgovora i sačuvala ga od zlih upliva koji su ga okružavali. Na taj način njegovi domaći vaspitači su
sarađivali sa Bogom u pripremanju ovog mladog čoveka za nove dužnosti u životu.
Pavle je video da je Timotije bio veran, postojan i iskren i on ga je izabrao da ga prati u
njegovom radu i putovanjima. Oni koji su učili Timotija u njegovom detinjstvu bili su sada nagrađeni
kada su videli svoga mladog sina kako se ujedinjuje u radu sa velikim apostolom.
Pavle je ljubio mladog Timotija kao svoga "sina u veri" (1. Tim. 1,2.) Veliki apostol je često
vodio mladog učenika sa sobom i postavljao mu pitanja iz biblijske istorije; a dok su zajedno putovali
od mesta do mesta, on ga je pažljivo učio kako će uspešno da radi delo Božje. I Pavla i Sila, u saradnji
sa mladim Timotijem , nastojali su da probude utisak koji je već ranije izvršen na misli ovog mladića o
svetosti i ozbiljnosti prirode rada jednog evanđeoskog propovednika. "Dela apostolska", str. 203.204.
U svom radu mladi Timotije je stalno tražio savete i uputstva od apostola Pavla. On nije radio
prema ljudskim pobudama, nego je pokazao rasuđivanje i hladno razmišljanje, istražujući na svakom
koraku: da li je ovo Božja volja što ja nameravam da učinim? "Dela apostolska", str. 205.

RUKOPOLOŽENJE PROPOVEDNIKA

"A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i učitelji: Varnava, Simeon, koji se zvao Niger, Lukije
Kirinac, Manain, odgojeni sa Irodom petrarhom, i Savle. Kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh
Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao.'' (Dela ap. 13,1.2.) Pre nego što su
ovi ljudi poslati kao misionari u neznabožački svet, ovi novi apostoli su bili svečano rukopoloženi i
posvećeni Bogu molitvom i postom i stavljanjem ruku. Naj taj način oni su dobili vlast od strane crkve
ne samo da propovedaju istinu, nego da obavljaju službu krštenja, organizovanja novih mesnih crkava i
primili punu crkvenu vlast.
Hrišćanska crkva bila je u to vreme tek na početku jedne važne ere. Rad na objavljivanju
evanđelja neznabošcima imao je sada da se snažno iznese. Kao posledica toga, crkva je imala da bude
osnažena prikupljanjem duša. Apostoli koji su bili određeni da budu u ovom poslu, imali su biti izloženi
sumnjičenju, predrasudi i ljubomori. Njihovo učenje odnosno razvaljivanja "zida koji je rastavljao"
(Efes. 2,14.) za dugo vreme Jevreje od neznabožačkog sveta, prirodno je imalo da stavi na njih
odgovornost za jeres; a njihov autoritet kao propovednika evanđelja je došao u pitanje i sumnjičen od
strane revnih i vernih Jevreja.
Bog je unapred video teškoće na koje su njegove sluge imali da naiđu. A da bi njihov posao bio
iznad osude i kritike, on je dao uputstva crkvi putem otkrivenja da izdvoji javno za ovu službu ove
određene ljude. Njihovo rukopoloženje beše javno priznanje njihovog božanskog imenovanja za
objavljenje evanđeoske radosne vesti neznabožačkim narodima.
I Pavle i Varnava primili su od Gospoda njegov nalog a obred stavljanja ruku nije im dodao
nikakve nove milosti ili sposobnosti u vrlinama. To je u stvari bilo službeno priznanje njihove vlasti u
toj službi. Ovim načinom je crkva stavila svoj pečat na rad u Božjem delu.
Za jevreje je ovo bila važna radnja. Kad je Jevrejin-otac blagosiljao svoju decu, on je sa
pobožnošću stavljao svoju ruku na njihove glave. Kada je jedna životinja primala posvećenje za žrtvu,
na nju je stavilo svoje ruke lice koje je imalo vlast sveštenika. I kada su propovednici crkve vernih u
Antiohiji stavili ruke na Pavla i Varnavu, oni su tim aktom molili Boga da pruži svoje blagoslove
izabranim apostolima i tako ih posveti za naročito delo za koje ih je izabrao.
 126

Docnije, ovaj čin rukopoloženja bio je strašno zloupotrebljen time što je neopravdana važnost
ostavljana na sami čin rukopoloženja, kao da je neka sila istog trenutka došla na one, koji su primili
ovakvo imenovanje, koje ih je tobož momentalno osposobilo za bilo koju službu u evanđeoskom radu.
Ali izdvajanjem ove dvojice apostola mi nemamo izveštaj iz koga možemo videti da je na njih stavljena
naročita sposobnost kod stavljanja ruku na njihove glave. Mi imamo samo jednostavan izveštaj o
njihovome određenju za svetu službu i zadatke koje im je budućnost donosila.
Prilike u vezi sa odvojenjem Pavla i Varnave od strane Svetoga Duha za jedan određeni posao
pokazuju jasno da Gospod radi preko određenih svojih oruđa u njegovom organizovanim mesnim
crkvama. Godinama pre toga, kada je božanski cilj odnosno Pavla prvi put bio otkriven njemu lično od
strane Spasitelja, Pavle je odmah posle toga došao u vezu sa članovima nove oganizovane mesne crkve
u Damasku. A dalje, mesna crkva u svome mestu nije dugo ostala u tami odnosno ličnog istkustva ovog
obraćenog fariseja. A sada, kada je božanski nalog imao u to vreme da se jasnije izvede, Duh Sveti, koji
je ponovo dao svedočanstvo za apostola Pavla kao njegovog izabranog slugu za objavljenje evanđelja
neznabošcima, dao je u zadatak mesnoj crkvi da ga odredi za njegovog saradnika.
A pošto su vođe mesne crkve u Antiohiji "služili Gospodu i postili, Duh Sveti im je rekao:
Odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao.''
Bog je svoju crkvu na ovoj zemlji odredio da bude nosilac videla, preko koje je hteo da iznese
svoju volju i svoje ciljeve ljudima. On nikada ne daje svojim slugama iskustvo nezavisnosti i
suprotnosti od onoga koje ima njegova crkva. On takođe ne pruža jednome čoveku poznanje svoje volje
za celu crkvu, a da svoju crkvu, koja je Hristovo telo. Ostavi u tami. U svome proviđenju on stavlja
svoje sluge u tesnu vezu sa svojom Crkvom i to u cilju da oni imaju što manje poverenja u sebe a više u
druge koje On vodi u cilju napretka njegovog dela.
Odvajkada je bilo u Božjoj crkvi ljudi koji su stalno bili naklonjeni ličnoj nezavisnosti. Njima je
izgledalo da nisu bili sposobni da uoče da je nezavisnost od Duha kadra da ih , kao ljudska oruđa
zavede da se suviše u sebe pouzdaju i više oslone na svoje rasuđivanje nego na savete i sud svoje braće,
osobito onih, koji su u zvanju voćstva, na koje ih je Bog postavio. Bog je dao svojoj crkvi naročitu vlast
i silu, koju niko ne sme da potceni niti prezire, jer ko tako čini prezire glas Božji.
Oni koji su skloni da svoj lični sud smatraju merodavnijim, nalaze se u velikoj opasnosti. Sotona
ulaže najbolje svoje napore da odvoji ovakve ljude od onih koji su nosioci videla, kroz koje Bog radi da
zida i proširi svoje delo na zemlji. Zanemariti ili ne priznati one koje je Bog odredio da kao vođe nose
odgovornosti u vezi sa napretkom istine isto je što i odbaciti sredstva koja je On predvideo za njihovu
pomoć, njihovo ohrabrenje i njihovu snagu. Ako neki Božji saradnik prođe nemarno pored ovih
činjenica ili misli da njegovo videlo mora ići samo kroz sredstva direktno od Boga, takav dovodi sebe u
položaj u koji ga neprijatelj stavlja prevarom i takav može biti odbačen. Gospod je u svojoj mudrosti
odredio da uskim odnosom, koji treba da postoji među vernicima, hrišćani budu ujedinjeni jedni sa
drugima i crkve jedna sa drugom. Na taj način ljudska oruđa mora da se podvrgne Svetom Duhu i tada
će svi vernici biti sjedinjeni u jednom organizovanom i dobro vođenom poduhvatu, kojim će oni moći
da odnesu svetu radosnu vest Božje milosti.
Apostol Pavle je priliku svoga pravilnog rukoloženja smatrao za početak nove i važne epohe
svoga ličnoga rada. On je od toga vremena pa na dalje računao početak svoje apostolske službe u
hrišćanskoj crkvi. "Dela apostolska ", str. 160-165.
Prilikom određenja dvanaestorice učinjen je prvi korak u organizovanju crkve, koja je posle
Hristovog vaznesenja imala da nastavi njegov posao na zemlji. O ovome određenju izveštaj kaže: "I
pope se na goru i dozva koje htede, dođoše mu. I postavi dvanaestoricu da budu s njim, da ih pošlje da
propovedaju i da imaju vlast da teraju napolje demone.'' (Marko 3, 13-15.)
Bog i anđeli su sa radošću posmatrali ovaj prizor. Otac je znao da će od ovih ljudi nebeska
svetlost sinuti na ovaj svet; da će reči njihove, kojima će oni propratiti svedočanstvo njegovog Sina,
odzvanjati iz naraštaja u naraštaj, sve do kraja vremena.
Učenici su imali da pođu u svet kao Hristovi svedoci i da objave ljudima ono što su oni videli i
čuli o Hristu. Njihovo zvanje je bilo vrlo važno, koje se može dati jednom ljudskom biću, koje dolazi
 127

samo posle Hristove službe. Oni su imali biti saradnici Božji u delu spasavanja grešnika. Kao što su u
Starome zavetu dvanaest patrijaraha stajali kao predstavnici Izrailja, tako su i dvanaest apostola stajali
kao pretotavnici evanđeoske crkve. "Dela apostolska", str. 18.19.

POSLOVNI SASTANCI

Na svim našim poslovnim sastancima, kao i na svim našim društvenim i verskim sastancima,
nama je potreban Isus vođa i savetnik. Tamo gde smo svesni da je Spasitelj prisutan neće se uzimati
olako stvari. Lično ja neću igrati važnu ulogu. Kod svih će biti svest o važnosti posla koji ima da se
uradi. Takođe će svi pokazati želju da planovi koji se postavljaju vodi Onaj koji je silan u savetu.
Kad bi nam se oči otvorile, mi bismo ugledali nebeske anđele na svim našim skupovima. Kad bi
mi bili svesni ovoga, ne bi bilo želje da se pouzdamo u svoje rasuđivanje o vrlo važnim stvarima, kojim
mi vrlo često usporavamo napredak ovakvim sastanaka i Božjega dela. Kad bismo se više molili i više
ozbiljno razmišljali o težini i važnosti pitanja, onda bi ton naših poslovnih sastanaka bio izmenjen i
uzvišen. Svi bi osećali da je zbor pozvan da iznese planove za napredak Božjeg dela i da je naš jedini
zadatak da spasavamo duše.
Sve ono što mi činimo i kažemo prenosi se u nebeske knjige. Čuvajmo se da ne primimo na sebe
odgovornosti i krivicu u tom pogledu što bismo Božje delo sveli na položaj obične poslovne
tranksakcije ili radnje. Naše merilo mora biti uzvišeno; naš um mora biti uzvišen.
Uvek ima nekih koji misle da kad njihova braća pođu napred, oni moraju ići natrag. Oni se
protive svakom predlogu i ratuju protiv svakoga plana koji nije od njih došao. Ovde se daje prilika
ljudima da razvijaju prekomerno pouzdanje u same sebe. Takvi nikada nisu učili u Hristovoj školi
dragocene i prevažne lekcije o poniznosti i krotosti. Nema ništa teže za ovakve ljude sa jakom voljom
nego da napuste svoj put i podvrgne svoj sud sudu drugih. Za ovakve vrlo je teško da primaju nauku, da
budu nežni i da se lako privole.
Na našim poslovnim sastancima vrlo je važno da se dragoceno vreme ne troši na raspravljanje
pitanje od male vrednosti. Običaj omiljene kritike ne treba da se dozvoli, jer bi stvorio teške i pobrkao
misli i u tajanstvenosti zavio stvari koje su vrlo jasne i proste. Ako među braćom bude one ljubavi koja
će ih voditi da cene jedan drugoga više od sebe, onda će se pokazati spremnost da napuste svoje puteve
i svoje želje. Naša je dužnost da proučavamo svakog dana i svakog časa kako ćemo moći odgovoriti na
molitvu Hristovu, koju je on izgovorio za svoje učenike da bi bio jedno kao što je On jedno sa svojim
Ocem. Dragocene lekcije mogu se naučiti samo onda ako u našim mislima držimo stalno živu ovu
Hristovu molitvu i ako činimo ono što nam je On predao da ispunimo.
U našim poslovnim odnosima prema Božjem delu i prema propovedanju svetih istina ne
pokazujemo dovoljno pažnje i obazrivosti prema duhu nepoštovanja Božjih stvari. Nikada, pa ni za
jedan trenutak, Božja reč se ne sme zloupotrebiti u cilju da bismo postigli ono što želimo. Čast, poštenje
i istina moraju se sačuvati po svaku cenu. Svaka naša misao, reč i delo treba da se pokori volji Isusa
Hrista.
Lakoumnost se ne sme naći na sastancima, na kojima se raspravlja o Božjoj reči i Božjem delu.
Mi smo prethodno poslali molitve Isusu Hristu da bude prisutan na skupu, da nam udeli svoje mudrosti
i svoje pravde. Ali je sasvim moguće u takvim prilikama uzeti pravac koji će ožalostiti njegov Duh i biti
protivan njegovom delu.
Ne izgubimo iz vida da je Isus stvarno u našoj sredini. U takvim prilikama na skupu vernih
pokazaće se upliv Božjega Duha koji će nas kontrolisati ili oplemenjivati. Tom prilikom će se pokazati
ona mudrost "koja je odozgo, koja je čista, mirna, puna milosti i dobrih rodova" (Jak. 3,17.), koja ne
može nikada da pogreši. U svim planovima i u odlukama pokazaće se ona ljubav "koja ne traži svoje,
ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, ali se raduje pravdi; sve snosi, sve veruje, svemu se
nada, sve trpi". (1. Kor. 13, 5-7.)
 128

Neka svaki u savetu i odborskim sednicama piše u srcu ovo: "Ja radim za vreme i za večnost, i
ja sam odgovoran Bogu za pobude mojih postupaka.'' Neka je ovo moto svakoga. Neka molitva
Psalmiste
bude i njegova: "Postavi Gospode, stražu kod jezika mojega, čuvaj vrata usta mojih. Ne daj srcu
mojemu da zastrani na zle pomisli.'' (Ps. 141,3.4.) "Svedočanstva za Crkvu", sv. VII str. 258.259.

PRAVA NAGRADA ZA PROPOVEDNIKE

Oni koji su zaposleni u propovedničkoj službi treba u svom životu da prime dostojnu platu za
svoj rad. Oni su ti koji sve svoje vreme posvećuju ovoj službi, sve svoje misli, sve svoje najbolje napore
radeći za svoga Gospoda; zato i nije u planu Božjem da oni prime takvu nagradu da nisu u stanju da
izdržavaju sebe i svoju porodicu. Propovednik koji ulaže sve svoje napore prema svojim najboljim
sposobnostima, treba da primi dostojnu platu.
Ljudi koji imaju da rešavaju koliko će svaki propovednik primiti svoju platu treba ozbiljno da
nastoje da udovolje Bogu u pogledu i nadzornim odborima, nisu imali sposobnost prosuđivanja i suda.
Često puta je odbor bio sastavljen od ljudi koji nisu imali stvarnog razumevanja stanja propovednika
evanđelja, koji su mnogo puta naveli glad i nevolje na porodice propovednika zato što su doneli
pogrešne zaključke. Njihovo vođenje tih poslova dovelo je do toga da je neprijatelj navlačio iskušenje i
obeshrabrenja na propovednike, a u nekim slučajevima ih otstranio iz njihovog polja rada.
Ozbiljna briga treba da se pokaže u slučajevima uređivanja računa jednog propovednika. Oni
koji su izabrani da vrše dužnosti u nadzornom odboru treba da su ljudi jasnog rasuđivanja i upoznati sa
poslom koji rade. Oni treba da budu "pošteni, koji se Boga boje, ljudi pravedni, koji mrze na mito". (2.
Mojs. 18,21.)
Propovednik treba da ima neku ušteđevinu ili ulog sa kojim će raditi, jer će njegovi finansijski
izvori biti mnogo puta preopterećeni. U svome radu on često puta naiđe na ljude tako siromašne, koji
nemaju šta jesti niti u šta da se obuku niti na šta da legnu. On mora priskočiti u pomoć takvim
slučajevima , da omogući hranu i odela ovakvim licima. Od njega se takođe očekuje da vodi u svakom
plemenitom pregnuću, da pomaže prilikom zidanja novih molitvenih domova i kod unapređenja dela u
drugim zemljama.
Božji izabrani misionar obično nema stalnoga boravka, nego mora sa svojom porodicom da se
seli iz mesta u mesto, i vrlo često iz zemlje u zemlju. To zahteva karakter njegovor rada. A to
neprestano preseljavanje izlaže ga velikim troškovima. Zatim, da bi imao dobroga upliva na ljude sa
kojima radi, njegova supruga i njegova deca kao i on sam, moraju biti dostojan primer urednosti i
pristojnog odevanja. Njegova lična pojava, njegov stan, njegova okolina, sve mora biti u prilog istine
koju on propoveda. On i njegova porodica moraju biti svagda veseli i sveži, da bi tako uneli sunce u
život svih onih kojima je njihova pomoć potrebna. Oni su mnogo puta obavezni da potpomognu svoju
braću; i dok to, s jedne strane, može biti njihovo prijatno zadovoljstvo, s druge strane, to zahteva
dvostruko veće izdatke.
Bila bi strašna nepravda od strane nadzornog odbora da razočara jednog dostojnog
propovednika, kome je potreban svaki dinar. Gospod kaže: "Jer ja Gospod ljubim pravdu a mrzim na
grabež sa žrtvom paljenicom.'' (Is. 61,8.) On bi hteo da njegov narod pokaže duh podašnosti u svim
slučajevima odnosa prema svojim bližnjima. Osnovno načelo dato starom Izrailju glasi: "Ne zaveži usta
volu koji vrše.'' (1. Kor. 9,9.) Ovo se načelo ne sme napustiti ni danas od strane onih koji su dužni da
vode računa o nagradi onih ljudi koji su se celi predali stvari unapređenja Božjeg dela u svetu i koji
rade na tom da probude misli ljudi i skrenu ih sa stvari ovoga sveta na nebeske. Bog ljubi ove svoje
saradnike, i On hoće da ljudi poštuju njihova prava.
Osmočasovni sistem nema mesta u radu ili programu jednog Božjeg propovednika. On mora biti
spreman za rad u svakome trenutku. On mora da održava svoju snagu i svoj život; jer ako je on
natmuren i mlitav u radu, on neće imati spasonosnog upliva na svet. Ako je on na jednom odgovornom
 129

mestu, on mora biti spreman da prisustvuje odborskim sednicama i tu da radi satima i satima, naprežući
svoj mozak i svoje živce i da planira kako će delo Božje da napreduje. Rad ovakve vrste je vrlo težak i
preopterećuje i telo i mozak.
Propovednik koji ima stvarno poštovanje svoje službe, gleda na sebe kao na Božjeg nadzornika.
Kad on čuje glas koji Gospod šalje kao ono u vreme Isaije: "Koga ću poslati? Ko će nam ići?'' on kaže:
"Evo mene, pošlji mene!'' (Is. 6,8.) On ne može reći: Ja sam lično svoj, i ja ću raditi sa mojim
vremenom kako mi se sviđa! Nijedan čovek koji se predao Bogu da bude njegov propovednik ne može
da živi za sebe. On ima da sledi Hrista, da bude voljno oruđe i saradnik velikog Učitelja, koji će
svakoga dana primati njegovog Svetog Duha, radiće kao što je radio njegov Spasitelj, ali neće klonuti
niti se obeshrabriti. On je izabran od Boga da mu bude verno oruđe, preko kojega On želi da izvede
veliki misionarski rad u svim zemljama u svetu, te zato mora da razmišlja dobro o putu koji izabire.
Oni koji nisu nikada osećali teret ovakvoga rada, koji smatraju da Božji izabranici i verni
propovednici moraju da imaju lako vreme, treba da imaju na umu, da su Božji posrednici svagda na
svojoj dužnosti. Njihov se rad ne meri na časove. Kad se njihovi računi pregledaju, i ako im se sebični
ljudi, bilo rečju ili perom umešaju i ograniče nepotrebno njihovu platu, onda se time čini veilko zlo.
Oni koji nose administrativne odgovornosti u vezi sa Božjim delom mogu biti iskreni i verni i
svagda postupati prema pravičnim načelima. U vreme finansijske nevolje (krize), kad se misli da se
plate moraju sniziti, neka se otštampa jedan cirkular u kome će se jasno izneti stanje stvari, i onda neka
oni koji su zaposleni od strane oblasti odgovore, da li sa tako malim prinadležnostima mogu da nastave
dalje svoj rad, pod datim prilikama. Sve radnje u vezi sa takvim problemima sa onima koji su zaposleni
u Božjem delu moraju nositi u sebi elemente svetih odnosa između čoveka i njegovih bližnjih. Ljudi
nemaju pravo da postupaju sa propovednicima kao sa bezživotnim predmetima.
Propovednikova supruga. Propovedniku se mora platiti njegov trud; i to je na svom mestu. I kad
Gospod daje u srcu propovednikove supruge teret za delo kao i njezinom suprugu i ona ulaže svoj trud
isvoje vreme u radu na posećivanju porodica i tumačenju istina Svetog pisma, i ako rukopoloženje nije
njoj dato za rad, ona isto tako obavlja posao koji je ravan poslu jednog propovednika. Zar se njen rad
sme potceniti?
Katkada se činila nepravda ženama koje su radile verno kao i njihovi supruzi, koje Bog priznaje
kao potrebne svoje pomagače u propovedničkom radu. Metod plaćanja ljudi propovednika a ne i rad
žena radnica nije plan koji je po Božjem redu, a ako se tako radi po našim oblastima može se doćido
toga da se razočaraju naše sestre i prestanu da se spremaju za rad koji i one treba da obavljaju. Bog je
Bog pravde; i ako propovednici primaju platu za svoj rad, i njihove supruge, koje se stvarno zalažu u
delu svojim snagama, treba i one da budu plaćene u dodatku plate koju primaju njihovi supruz, i ako
možda one to ne bi tražile.
Adventisti sedmoga dana ne smeju ni u kom slučaju da umanje rad žena. Ako jedna žena stavi
svoj domaći posao u ruke neke verne i razborite svoje pomoćnice i svoju decu preda brizi svojih
pomagača a ona radi u delu Božjem, oblast treba da ima dovoljno mudrosti i uviđavnosti da razume
pravičnost njene zaslužene nagrade platom.
Gospod ima veliki posao za žene kao i za ljude. One mogu svršiti veliki posao za Gospoda,
samo ako one žele da svrše Hristovu školu dragocene i nadasve važne krotosti. One su dužne ne samo
da nose Hristovo ime, nego da imaju njegovog Duha. One imaju da rade ovako kako je On radio i da
očiste svoje duše od svake nečistote sveta. Tada će one biti u stanju da koriste drugima na taj način što
će ljudima izneti puninu Isusa Hrista. "Svedočanstva za Crkvu", sv. VI str. 117.

ŠTEDNJA U MISIONARSKOM RADU

Saradnici Božji moraju da rade razumno, štedljivo i ponizno. Ali ima i takvih koji se prihvataju
velikoga posla i tako radeći postignu vrlo malo. Naši napori moraju biti više usretsređeni. Svaki udarac
 130

mora nešto da kaže. Um mora biti aktivan i da pronađe najbolje puteve i sredstva da se približimo
ljudima koji žive oko nas. U jednom naporu da svršimo neki posao na većoj daljini od nas, mi obično
dozvoljavamo da nam iskliznu preimućstva koja su nam na domaku. Tako se gubi vreme i sredstva u
oba mesta.
Naši missionarski propovednici moraju učiti kako da štede. I najveći rezervoari i ako su
napunjeni neiscrpivim, živim izvorima, neće biti u stanju da zadovolje potrebe ako postoji prodor koji
ispražnjava rezervoar. Ne sme se jednom čoveku prepustiti da reši da li će neko polje trebati velike
napire. Ako saradnici u nekom polju tako otpočnu svoj rad da je potrebno velikih izdataka, oni
zakrčavaju put tako da druga važna polja, polja koja bi možda više koristi dala, ne mogu biti posećena
od misionara.
Naši mlađi propovednici moraju biti zadovoljni u svome radu među ljudima ako rade polagano i
sigurno i ako primaju savete onih koji su bogati u iskustvima. Mnogi pate od velikih planova i ideja. Ali
ponizan način rada može dati bolje rezultate. Vrlo je ohrabrujuće videti jednog mlađeg propovednika u
novom misionskom polju koji ulaže najbolje svoje napore i revnost u svome radu; ali takvoga ne
smemo ostaviti da sam uređuje svoje poslove i pustiti ga da delo Božje padne u velike dugove. Svi treba
da se bore da bi mudro vodili poslove i iskreno radili, tako da budu u stanju sami podmiriti svoje
troškove. Oni treba da rade tako da delo samo sebe izdržava i oni trebaa da uče ljude da se oslone na
seebe same. Naši propovednici ne treba da uzmu sebi slobodu da plaćaju velike svote za dvorane u
kojima žele da održavaju propovedi, ako ne osećaju teret da treba i lično da rade sa ljudima. Rezultati
su vrlo nesigurni ako se stredstva na ovaj način iscrpe. Ako se nekome od naših propovednika ponude
crkvene dvorane ili dvorane uopšte i ako se primeti kod ljudi želja da slušaju istinu, oni treba da
prihvate priliku i učine sve što mogu najbolje. Ali neće biti mudro za jednog samog propovednka da se
poduhvati ovakvog posla iako je vrlo darovit kao što je bio Mudri Sanki pa da velike izdatke načini.
Prilikom slanja misionara za strane zemlje mi treba da izaberemo one koji znaju kako se štedi,
koji nemaju velike porodice i koji su svesni kratkoće vremena i rada kojji imaju da svrše te prema tome,
koji će se uzdržavati od svega što će njihove misli odvojiti od velikog njihovog zadatka. Ako je supruga
posvećena i slobodna ovako da postupa držeći se svoga supruga, ona isto tako može mnogo da postigne.
Nama su potrebni misionari koji su misionari u punom smislu reči, koji će staviti u stranu sebične
izvore i dozvoliti da delo Božje dođe na prvo mesto; oni će takođe nastojeći da bude u svemu na slavu
Bogu biti spremni da kao Božji stražari pođu kuda Gospod bude zahtevao i da rade ma u kome svojstvu
na propovedanju istine. Ljudi koji imaju supruge koje ljube Boga i koje ga se boje, koje mogu da
pomognu svojim supruzima u radu, takođe su potrebni delu i u misionarskim poljima¸.
Naši misionari da se nauče štedljivom vođenju svojih izdataka, ne samo u svojim naporima da
unaprede Božju istinu, nego i svojim naporima da unaprede Božju istinu, nego i svojim domaćim
izdacima. Oni treba da vode svoju porodicu tako da se može voditi sa najmanje troškova. Darovi ili
pokloni i zaveštanja ne dolaze našem delu kao drugim crkvama. A oni koji se nisu naučili da žive u
granicama svojih prihoda, svakako će morati ovo da čine ili če inače biti prinuđeni da se prihvate
drugoga posla. Navika je samo popuštanja ili nedostatak takta i veštine na strani supruge i majke, može
da bude neprekidno curenje iz njihove domaće blagajne; pa ipak takva majka može misliti da ona čini
sve što do nje stoji zato što nije nikada bila naučena da ograniči svoje potrebe i potrebe svoje dece i što
nikada nije želela da stekne veštine i takta u vođenju kućevnih poslova. Otuda jedna porodica može da
iziskuje dvostruko veću potporu nego što bi to bilo dosta za jednu drugu porodicu.
Svii treba da znaju kako se vode domaći izdaci. Neki izbegavaju ovaj posao kao sporedan, ali to
je pogrešno. Svi izdaci treba da se tačno naglase. Ovo je ono što mnogi naši propovednici moraju da
znaju.
Gospod nije zadovoljan sa sadašnjim nedostatkom reda i tačnosti među onima koji vrše poslove
u vezi sa njegovim delom. Čak i u poslovnim sastancima oblasti može mnogo vremena da se spasi i
mnoge greške izbegnu ako se više proučava i pazi na tačnost. Sve što je u vezi sa Božjim delom treba
da je što savršenije i tačnije, prema sposobnostima ljudskoga mozga i ljudskih ruku.
 131

Kao Božji saradnici vi treba da pristupite blizu jedan drugoga. Mi moramo dati i na katedri i
izvan katedre lekciju ljubavi, poverenja i poštovanja jedno drugog. Vi morate izživljavati ono što
propovedate. Ne zaboravite da novi obraćenici paze na vas kao primer. Ima ljudi sa kojima vi radite,
koji bi hteli da se stvari svrše onako kako oni misle da je najbolje: ali ako vi pokažete duh i krotost
Isusa Hrista, ako pokažete poštovanje i ljubav jedno prema drugome, Bog će vam omogućiti da
usavršite njegovo delo na taj način da ćete ugoditi. Radite za svoje duše sve dok svoje lično ja ne
pokorite, dok Hristos ne vidi u vama svoj lik. Ovo će biti najjača lekcija koju možete dati onima koje vi
učite.
Naročito u stranim poljima rad se može završiti drugčije, osimdobro smišljenim planovima. I
dok nastojavate da radite u saglasnosti sa uputstvima onih koji su na čelu dela, ipak će se mnoge
nepredviđene okolnosti pojaviti, za koje vi nećete moći naći rešenje. Nešto se mora žrtvovati, staviti na
rizik od strane onih kojji su na bojnom polju. Biće kriza u kojima će brza akcija biti vrlo potrebna.
Kada se otpočinje sa misionarskim radom u stranim poljima, od vrlo velike je ažnosti da rad
otpočne ispravno. Propovednici moraju biti obazrivi da delo neograniče tesnogrudim planovima. I dok
stanje blagajne zahteva da se ekonomiše sa izdacima, postoji opasnost da se povede takva ekonomija
koja će završiti pre sa gubicima nego sa dobitcima. Ovo je bio slučaj u nekim našim misionskim
poljima gde su naši propovednici skrenuli potpuno svoje sile u tome što su stvarali planove da što
manje izdataka dožive. Sa različitim poslovanjem je moglo mnogo više da se postigne. I u celini je
moglo mnogo manje izdataka da se povuku iz blagajne.
U mnogim novim poljima je naš napredak bio lagan zato što naročite istine koje mi iznosimo
nisu bile omiljene u narodu. Svetkovanje sedmoga dana ili subote je veliki ili težak krst za svakoga koji
je hteo da prihvati ovu istinu. Mnogi pak koji vide da se naše doktrine mogu potkrepiti Svetim pismom
povuku se od istine jer ne žele da budu osobiti ljudi ili što ne bi hteli da zbog poslušnosti prema istini
budu odvojeni od svojih sredstava za život. Usled ovakvih pojava mi moramo biti dovoljno mudri da
stvaramo planove tako da možemo istinu izneti narodu.
U nekim mestima rad dela mora otpočeti na jednostavan način i polako da napreduje. To je ono
što naši propovednici mogu da čine. Ali u mnogim slučajevima mogu da se postave širi i odlučniji
napori, koji mogu doneti dobre rezultate.
Pazite da održite uzvišeni karakter misionarskog rada. Neka svi oni koji su u vezi sa našim
misijama i ljudi i žene, stalno postavljaju sebi pitanje: "Šta sam ja, i šta ja treba da budem, i šta treba da
radim?''
Neka znaju da oni mogu dati drugima ono što sami nemaju: prema tome oni ne smeju rešiti
pitanje prema svojiim prirodnim putevima i navikama, ne nastojeći da dođu do promene u pogledu
boljih uspeha. Pavle kaže: "I trčim ka biljezi.'' (Filib. 3,14.) Mora se pokazati stalna promena na bolje i
neprestani napredak, ako hoćemo da usavršimo skladan karakter.
 132

MEĐUSOBNI ODNOS PROPOVEDNIKA

"A budite jedan drugome

blagi, milostivi, praštajte
jedan drugome, kao što je
i Bog u Hristu oprostio
nama.'' (Efes. 4, 32.)

U DODIRU SA DRUGIMA

Svaki odnos u životu iziskuje potrebu samokontrole, uzdržanja i saučešća. Mi se

razlikujemo mnogo u raspoloženju, navikama, vaspitanju, zbog čega naši pogledi na stvari
diferenciraju. Mi sudimo takođe različito. Naše razumevanje istine, naše ideje odnosno
vladanja u životu nisu u svakom slučaju iste. Nema dvojice čija su iskustva podjednaka u
svakoj sitnici. Napasti jednoga nisu napasti drugoga. Dužnosti koje su jednome lake, drugi
nalaze da su vrlo teške i nepremostive.
Tako slab, tako neupućen, tako sklon krivim pojmovima nalazi se čovek po svojoj
prirodi, tako da svaki mora biti pažljiv prilikom rasuđivanja o drugome. Mi malo znamo za
posledice naših postupaka prema iskustvima drugih. Ono što mi kažemo ili činimo može
nama da izgleda od vrlo male vrednosti; ali ako bi se naše oči otvorile, mi bismo videli da
od toga zavise najvažniji rezultati ili za dobro ili za zlo.
Obzir prema nosiocima tereta. Mnogi su osećali vrlo malo tereta i njihova srca su
vrlo malo znala za prave duševne borbe i vrlo malo su osećali napasti i nevolje prema
drugima, tako da oni ne mogu razumeti rad jednog pravog nosioca tereta. Takvi ljudi nisu u
stanju da cene terete drugih ljudi, kao što malo dete ne može razumeti brige i trud koje nosi
njegov otac. Dete se može čuditi zašto se otac brine i boji, njemu sve ovo izgleda
nepotrebno. Ali kad ono u toku svoga života stekne nove terete, ono što je nekada njemu
bilo nerazumljivo. Gorka iskustva dovela su ga do razumevanja stvari.
 133

Mnogo puta se ne može razumeti teret nekih ljudi niti se njihov trud ceni kako treba
sve dok ih smrt ne baci u grob. A kad ljudi prime na sebe njihove terete i naiđu na teškoće
na koje su i oni nailazili, tada oni mogu razumeti kako su vera i hrabrost njihovih predaka
stavljeni na probu. Često takvi ljudi nisu u stanju da uoče svoje greške koje su kod onih
drugih ljudi hteli da osude. Iskustva uče ove ljude da daju saučešće. Bog dozvoljava da
ljudi dođu na položaje odgovornosti. A kad oni počnu da greše, Bog ima sile da ih popravi
ili da ih ukloni. Mi se moramo čuvati da ne prisvojimo sebi sud koji pripada Bogu...
Spasitelj nam kaže: "Ne sudite da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite,
onakvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.'' (Mat.
7,1.2.)
Zapamtite da će uskoro vaš životni izveštaj doći pred Boga. Zapamtite takođe da je On
rekao: "Zato se ne možeš izgovoriti, o čoveče koji god sudiš... jer sudeći drugome, sebe
osuđuješ, jer to činiš sudeći.'' (Rimlj. 2,1.)
Podnošenje zla. Mi ne možemo dozvoliti da se naš duh uzrujava ili zbog stvarnih ili
zbog tobožnjih grešaka koje nam se čine. Lično ja je naš najveći naprijatelj koga treba da se
bojimo. Ni jedan oblik prevare nema tako strašan upliv na karakter kao što su ljudske
strasti koje nisu pod kontrolom Svetoga Duha. Ni jedna pobeda neće biti tako draga kao
pobeda koja se izvojuje nad ličnim ja.
Mi ne smemo dozvoliti našim osećajima da se lako povrede. Štogod drugi misle o
nama, to ne sme da uznemiri naše jedinstvo sa Hristom i prekine našu zajednicu sa Svetim
Duhom. "Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro čineći muke trpite,
ovo je ugodno pred Bogom.'' (1. Petr. 2,20.)
Ne osvećujte se za sebe. Koliko do vas stoji, uklonite svaki uzrok nesporazuma.
Izbegavajte svaku mogućnost zla. Učinite sve što je do vas da se sa drugima izmirite ali bez
žrtvovanja načela. "Zato dakle ako prineseš dar svoj ka oltaru, i onde se opomeneš da brat
tvoj ima nešto na te, ostavi onda dar svoj pred oltarom, i idi pre te se pomiri s bratom
svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.'' (Mat. 5,23.24.)
Ako čujete reči nestrpljenja, nemojte nikada odgovoriti na isti način. Sećajte se da
"odgovor blag utišava gnjev.'' (Priče 15,1.) U ćutanju je velika moć. Kad se odgovori na
gnjev samo se isti povećava; ali kad se gnjev susretne ćutanjem, u nežnom i praštajućem
duhu, on brzo umire.
Pod olujom uverljivih i nezgodnih reči neka vaš um ostane kod Božje reči. Neka um
i srce vaše ostanu kod Božjih obećanja. Ako se prema vama rđavo postupa ili budete
nepravedno osuđivani, tada, mesto da vratite na isti način, ponovite dragoceno obećanje:
"Ne dajte se zlu da vas nadvlada, nego pobedite zlo dobrim.'' (Rimlj. 12,21.)
"Predaj Gospodu put svoj, i uzdaj se u njega, on će učiniti. I izvešće kao videlo pravdu
tvoju, pravicu tvoju kao podne.'' (Ps. 37, 5.6.) "Jer ništa nije sakriveno što se neće otkriti, ni
tajno što se neće doznati.'' (Luka 12,2.) "Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i
vodu; ali si nas izveo na odmor.'' (Ps. 66,12.)
Mi smo skloni da gledamo u naše bližnje i od njih očekujemo saučešće i ohrabrenje,
mesto da gledamo na Isusa Hrista. U svojoj milosti i vernosti, Boga često dozvoljava da oni
u koje mi imamo poverenje razočaraju nas samo zato da bi uvideli svoju zabludu što se
oslanjamo na čoveka i činimo ga našom desnicom. Zato se potpuno oslonimo na Gospoda,
ponizno i nesebično. On poznaje žalosti koje osećamo u dubini našega bića, ali koje mi ne
možemo izraziti. I kad nam sve izgleda tamno i neobjašnjivo ne zaboravimo reči Hristove:
"Što ja činim sada, ti ne znaš, ali ćeš posle doznati.'' (Jov. 13,7.)
Proučavajte istoriju Josifu i Danila. Gospod nije sprečio zavere ljudi koji su hteli da
im učine zlo. Ali on je učinio da sve ove zamke i lukavstva budu njima na korist, koji su
usred nevolja i borbe održali nepokolebljivo svoju veru i vernost.
 134

Dokle god smo u svetu, mi ćemo nailaziti na neprijateljske uplive. Mi ćemo biti
izazvani da okusimo žestinu oluje; ali ako u pravome duhu Hristovome izađemo u susret
ovim napastima, mi ćemo moći razviti naše hriščanske vrline. Ako Hristos stanuje u nama,
mi ćemo biti strpljivi, nežni, istrajni, radosni usred pretnji i izazivanja. Iz dana u dan, iz
godine u godinu mi ćemo pobeđivati svoje ja i uzrasti do plemenitog heroizma. Ovo je naš
dodeljeni zadatak, ali on se ne može postići bez pomoći Isusove, bez konačne odluke;
nepokolebljivog cilja, stalne budnosti i istrajne molitve. Svaki pojedinac ima da bije bitku
za svoju ličnost. Čak ni Bog ne može oplemeniti naš karakter ili da se posluži našim
životom, ako mi ne pristajemo da budemo njegovi saradnici. Oni koji izbegavaju bitku
gube snagu i radost pobede.
Nije potrebno da mi beležimo naše neuspehe, teškoće, razočarenja i boli. Sve ovo se
beleži u nebeskim knjigama i nebo će se o tome brinuti. Dok bismo mi beležili naše
neprijatne doživljaje, dotle će mnoge prijatne stvari da iščeznu iz našeg pamćenja, kao
Božja dobrota i milost, koja nas svakoga časa okružuje, i ljubav, kojoj se anđeli dive, a to je
da je Bog svoga Sina dao za nas da umre. Ako kao Hristovi saradnici osećate da ste imali
velike brige i nevolje, koje su dosuđene svim ostalim ljudima, zapamtite da ćete naći mir
koji je drugima nepoznat, jer izbegavaju terete. U Službi Hristovoj ima uteha i radosti.
Neka svet vidi da život u vezi sa Hristom ne zna za neuspehe.
Ako se ne osećate laka srca ili radosni, ne govorite o svojim osećajima. Ne bacajte
senku na život drugih ljudi. Hladna i bez sunca religija nikad ne privlači duše ka Hristu.
Naprotiv, ona ih odvlači od njega i baca ih u mrežu sotone, koju je on podmetnuo pred
nogama onih koji se spotiču. Mesto da mislite o svojim razočarenjima, razmišljajte o sili
koju možete primiti u ime Hristovo. Neka se vaša mašta uhvati za stvari nevidljive. Neka
vaše misli budu upućene na dokaze velike ljubavi Božje prema vama. Vera može da izdrži
napasti, da se odupre iskušenjima i da snosi razočarenje. Isus živi kao vaš branilac.
Zar vi mislite da Hristos ne ceni one koji žive potpuno za njega? Ne mislite li da On
posećuje one koji, kao i Jovan u progonstvu, stoje u vrlo teškim okolnostima i opasnim
mestima? Bog neće dozvoliti da nijedan njegov saradnik bude sam i da se sam bori sa
velikim nevojama ili da bude pobeđen. Kao drago kamenje, On čuva svakog čoveka, čiji je
život sakriven sa Hristom u Bogu. O svakom takvom čoveku On kaže: "Postaviću te kao
pečat, jer sam te izabrao.'' (Agej 2,23.)
Tada govorite o obećanjima, o Hristu koji je gotov da blagoslovi. On nas ne
zaboravlja ni jednog jedinog trenutka. Ako uprkos teških okolnosti mi ostajemo mirni i
puni poverenja u njegovu ljubav i potpuno se sakrijemo u njemu, tada će nam svest o
njegovom prisustvu doneti duboki i savršeni mir. Hristos je rekao o sebi: "Ja ništa sam od
sebe ne činim, nego kako me nauči Otac moj onako govorim, i Onaj koji me posla sa
mnom je. Ne ostavi Otac mene sama, jer ja svagda činim što je njemu ugodno.'' (Jov.
8,28.29.)
Izgrađujte u sebi naviku da govorite dobro o drugima. Razmišljajte o dobrim
osobinama onih sa kojima sarađujete i gledajte da što manje pogrešaka ili slabosti vidite
kod njih. Kad dođete u iskušenje da se žalite na ono što je drugi učinio ili rekao, nastojte da
pohvalite nešto u njegovom životu ili karakteru. Gajite blagodarnost. Hvalite Boga za
njegovu preveliku ljubav, što je dao da njegov Sin umre za nas. Nije dobro niti je od kakve
koristi da se tužimo na nevolje. Bog nas poziva da razmišljamo o njegovoj milosti i
njegovoj neograničenoj ljubavi, tako da se u nama probudi blagodarnost i zahvalnost.
Vredni propovednici nemaju vremena da razmišljaju o slabostima drugih. Mi ne
možemo dozvoliti da živimo od tuđih pogrešaka i slabosti. Govoriti zlo o drugima je
dvostruko zlo, dvostruko prokletsvo, koje pada mnogo teže na onoga koji govori nego na
onoga koji sluša. Onaj koji baca seme razdora i borbe ubire u svojoj duši smrtni rod
pogibli. Sama činejcia što tražimo slabosti kod drugih razvija kod nas zlo. Razmišljajući o
 135

slabostima drugih mi se preobražavamo u njihovo obličje. Ali razmišljajući o Hristu,

govoreći o njegovoj ljubavi i savršenstvu njegovog karaktera, mi bivamo preobraženi u
njegovo obličje. Razmišljajući o visokim idealima koje je Hristos izneo pred nas, mi se
možemo uzdići u čistu i svetu atmosferu, u prisustvo samoga Boga. I kad tu ostanemo,
onda od nas ide silna svetlost koja obasjava sve one koji su u vezi sa nama.
Mesto da popravljamo i osuđujemo druge, recimo: "Ja sam dužan da izgradim svoje
spasenje. Ako ja sarađujem sa Onim koji želi da spasi moju dušu, ja se moram ozbiljno
čuvati. Ja moram izbaciti svako zlo iz moga života. Ja moram pobediti svaku slabost. Ja
moram postati novo stvorenje u Isusu Hristu. Tada mesto da slabim one koji se bore protiv
zla, ja ću nastojati da ih ojačam dobrim rečima!''
Mi smo suviše ravnodušni jedni prema drugima. Mi vrlo često zaboravljamo da su
naši saradnici u nedostatku snage i radosti. Nastojte da ih osvedočite u svoju brigu i svoje
saučešće prema njima. Pomognite im svojim molitvama, i pokažite im da to činite za njih.
"Služba isceljenja," str. 483-493.

RAZLIČITI DAROVI

Bog ne dodeljuje nikome naročite teritorije, u kojima on može sam da radi. Ovo je
suprotno njegovom planu. On želi da u svakom mestu u koje istina dolazi služe različiti
umovi, različiti darovi, koji će zajedno imati svoga upliva na delo. Niko nije dovoljno
obdaren mudrošću, da može sam voditi delo bez pomoćnika, niti ko može misliti da je u
stanju sam to da čini. Činjenica da jedan može imati sposobnosti u jednom pravcu nije
dokaz da je njegov sud merodavan u svim stvarima i da se mudrost nekog drugog čoveka
ne treba ujediniti sa njegovom.
Oni koji rade zajedno treba da nastoje da rade skladno. Pa ipak niko ne treba da
misli da on ne može da radi sa onima koji ne gledaju na stvari kako on misli i ne rade po
njegovim planovima. Ako svi budu pokazali duh poniznosti, spremnosti da se nauče, onda
neće biti teškoća. Bog je dao Crkvi različite darove. Oni su dragoceni na odgovarajućim
mestima. Tako svaki može da uzme udela u delu spremanja jednog naroda za Hristov
dolazak.
Naši propovednici na odgovornim mestima su ljudi koje je Bog primio. Bez obzira
na njihovo poreklo i njihovo ranije zanimanje, da li za plugom, iz stolarske radionice ili iz
škole, ako ih je Bog prihvatio, neka se onda niko ne usuđuje da baci na njih i najmanju
osudu. Nikada ne govorite sa omalovažavanjem o nekom drugom, jer taj može biti veliki u
Božjim očima mali zbog pokvarenosti njihovog srca.
Ne smemo nijedan trenutak dragocenog vremena utrošiti na to da druge prilagodimo
našim ličnim idejama i mislima. Bog će vaspitati ljude i angažovati ih kao svoje saradnike
u svom velikom delu i ojačaće njihovu veru i razviti harmonično njihov karakter.
Ljudi imaju različite darove i darovi jednoga su prikladniji jednoj grani rada nego
drugih, Što jednome ne bi uspelo, njegov brat propovednik može to sigurno da svrši. Rad je
svakoga u njegovom svojstvu važan. Ničiji um ne može biti kontrola drugih ljudi. Ako
neko ustane misleći da ga niko ne može voditi, da njegov sud i sposobnost za svaku granu
su dovoljni rada, taj čovek svakako neće dobiti Božju milost. "Svedočanstva za Crkvu", sv.
IV str. 608.609.
Bog priznaje samo vernost i privrženost i ljubav prema službi. U nebeskim knjigama
se beleži svaki rad Svetoga Duha koji ljude vodi u pobožnost i k Bogu, a u dan Božji takvi
saradnici će biti nagrađeni i ući u radost njegovog carstva svi oni koje je on spasio preko
svojih vernih saradnika. Oni su dobili preimućstvo da rade sa Bogom jer su se spremili
 136

svojim radom na ovome svetu. Ono što ćemo biti na nebu vidi se po tome šta smo sada po
karakteru i svetoj službi. "Hristove priče", str. 361.

MEĐUSOBNI ODNOS PROPOVEDNIKA

"A budite jedan drugome

blagi,
milostivi, praštajte jedan
drugome, kao što je i Bog u
Hristu oprostio vama.'' (Efes.
4,32)

U DODIRU SA DRUGIMA

Svaki odnos u životu iziskuje potrebu samokontrole, uzdržanja i sučešća. Mi se

razlikujemo mnogo u raspoloženju, navikama, vaspitanju, zbog čega naši pogledi na stvari
diferenciraju. Mi sudimo takođe različito. Naše razumevanje istine, naše ideje odnosno
vladanje u životu nisu u svakom slučaju iste. Nema dvojice čija su iskustva podjednaka u
svakoj sitnici. Napasti jednoga nisu napasti drugoga. Dužnosti koje su jednome lake, drugi
nalazi da su vrlo teške i nepremostive.
Tako slab, tako neupućen, tako sklon krivim pojmovima nalazi se čovek po svojoj
prirodi, tako da svaki mora biti pažljiv prilikom rasuđivanja o drugome. Mi malo znamo za
posledice naših postupaka prema iskustivma drugih. Ono što mi kažemo ili činimo može
nama da izgleda od vrlo male vrednosti; ali ako bi se naše oči otorile, mi bismo videli da od
toga zavise najvažniji rezultati ili za dobro ili za zlo.
Obzir prema nosiocima tereta. Mnogi su osećali vrlo malo tereta i njihova srca su
vrlo malo znala za prave duševne borbe i vrlo malo su osećali napasti i nevolje prema
drugima, tako da oni ne mogu razumeti rad jednog pavog nosioca tereta. Takvi ljudi nisu u
stanju da cene terete drugih ljudi, kako što malo dete ne može razumeti brige i trud koje
nosi njegov otac. Dete se može čuditi zašto se otac brine i boji, njemu sve ovo izgleda
nepotrebno. Ali kad ono u toku svoga života stekne nove terete iskustva i kad ono smao
dođe u položaj da nosi svoje terete, ono će baciti pogled u položaj na očev život i razumeće
ono što je nekada njemu bilo nerazumljivo. Gorka iskustva dovela su ga do razumevanja
stvari.
Mnogo puta se ne može razumeti teret nekih ljudi niti se njihov trud ceni kako treba
sve dok ih smrt ne baci u grob. A kad ljudi prime na sebe njihove terete i naiđu na teškoće
na koje su i oni nailazili, tada oni mogu razumeti kako su vera i hrabrost njihovih predaka
stavljeni na probu. Često takvi ljudi nisu u stanju da uoče svoje greške koje su kod onih
drugih ljudi hteli da osude. Iskustva uče ove ljude da daju sučešće. Bog dozvoljava da ljudi
dođu na položaje odgovornosti. A kad oni počnu da greše, Bog ima sile da ih popravi ili da
ih ukloni. Mi se moramo čuvati da ne prisvojimo sebi sud koji pripada Bogu...
Spasitelj nam kaže:"Ne sudite da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim
će vam se suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.'' (Matej 7,1.2)
Zapamtite da će uskoro vaš životni izveštaj doći pred Boga. Zapamtite takođe da je On
 137

rekao:"Zato se ne možeš izgovoriti, o čoveče koji god sudiš... jer sudeći drugome sebe
oduđuješ, jer to činiš sudeći.'' (Rimljanima 2,1)
Podnošenje zla. Mi ne možemo dozvoliti da se naš duh uzrujava ili zbog stvarnih ili
zbog tobožnjih grešaka koje nam se čine. Lično ja je naš najveći neprijatelj koga treba da se
bojimo. Ni jedan oblik prevare nema tako strašan upliv na karakter kao što su ljudske
strasti koje nisu pod kontrolom Svetoga Duha,. Ni jedna pobeda neće biti tako draga kao
pobeda koja se izvojuje nad ličnim ja.
Mi ne smemo dozvoliti našim osećanjima da se lako povrede. Štogod drugi misle o
nama, to ne sme da uznemiri naše jedinstvo sa Hristom i prekine našu zajednicu sa Svetim
Duhom. "Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro čineći muke trpite,
ovo je ugodno pred Bogom.'' (1. Petrova 2,20)
Ne osvećujte se za sebe. Koliko do vas stoji, uklonite svaki uzrok nesporazuma.
Izbegavajte svaku mogućnost zla. Učinite sve što je do vas da se sa drugima izmirite ali bez
žrtvovanja načela. "Zato dakle ako prineseš dar svoj ka oltaru, i onde se opomeneš da brat
tvoj ima nešto na te, ostavi onda dar svoj pred oltarom, i idi pre te se pomiri s bratom
svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.'' (Matej 5,23.24)
Ako čujete reči nestrpljenja, nemojte nikada odgovoriti na isti način. Sećajte se da
"odgovor blag utišava gnjev". (Priče 15,1) U ćutanju je velika moć. Kad se odgovori na
gnjev samo se isti povećava; ali kad se gnjev susretne ćutanjem, u nežnom i praštajućem
duhu, on brzo umire.
Pod olujom uverdljivih i nezgodnih reči neka vaš um ostane kod Božje reči. Neka
um i srce vaše ostanu kod Božjih obećanja. Ako se pred vama rđavo postupa ili budete
nepravedno osuđivani, tada, mesto da vratite na isti način, ponovite dragoceno obećanje:"Ne
dajte se zlu da vas nadvlada, nego pobedite zlo dobrim.''(Rimljanima 12,21) "Predaj
Gospodu put svoj, i uzdaj su u njega, on će učiniti. I izvešće kao videlo pravdu tvoju,
pravicu tvoju kao podne.'' (Psalam 37,5.6) "Jer ništa nije sakriveno što se neće otkriti, ni
tajno što se neće doznati.'' (Luka 12,2) "Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i vodu;
ali si nas izveo na odmor.'' (Psalam 66,12)
Mi smo skoni da gledamo u naše bližnje i od njih očekujemo sučešće i ohrabrenje,
mesto da gledamo na Isusa Hrista. U svojoj milosti i vernosti, Bog često dozvoljava da oni u
koje mi imamo poverenje razočaraju nas samo zato da bi uvideli svoju zabludu što se
oslanjamo na čoveka i činimo ga našom desnicom. Zato se potpuno oslonimo na Gospoda,
ponizno i nesebično. On poznaje žalosti koje osećamo u dubini našega bića, ali koje mi ne
možemo izraziti. I kad nam sve izgleda tamno i neobjašnjivo ne zaboravimo reči
Hristove:"Što ja činim sada, ti ne znaš, ali ćeš posle doznati.'' (Jovan 13,7)
Proučavajte istoriju Josifa i Danila. Gospod nije sprečio zavere ljudi koji su hteli da
im učine zlo. Ali on je učinio da sve ove zamke i lukavstva budu njima na korist, koji su
usred nevolja i borbe održali nepokolebljivo svoju veru i vernost.
Dokle god smo u svetu, mi ćemo nailaziti na nerpijateljske uplive. Mi ćemo biti
izazvani da okusimo žestinu oluje; ali ako u pravome duhu Hristovome izađemo u susret
ovim napastima, mi ćemo moći razviti naše hrišćanske vrline. Ako Hristos stanuje u nama,
mi ćemo biti strpljivi, nežni, istrajni, radosni usred pretnji i izazivanja. Iz dana u dan, iz
godine u godinu mi ćemo pobeđivati svoje ja i uzrasti do plemenitog heroizma. Ovo je naš
dodeljeni zadatak, ali on se ne može postići bez pomoći Isusove, bez konačne odluke,
nepokolebljivog cilja, stalne budnosti i istrajne molitve. Svaki pojedinac ima da bije bitku
za svoju ličnost. Čak ni Bog ne može oplemeniti naš karakter ili da se posluži našim
životom, ako mi ne pristajemo da budemo njegovi saradnici. Oni koji izbegavaju bitku gube
snagu i radost pobede.
Nije potrebno da mi beležimo naše neuspehe, teškoće, razočarenja i boli. Sve ovo se
beleži u nebeskim knjigama i nebo će se o tome brinuti. Dok bismo mi beležili naše
 138

neprijatne doživljaje, dotle će mnoge prijatne stvari da iščeznu iz našeg pamćenja, kao
Božja dobrota i milost, koja nas svakoga časa okružuje, i ljubav, kojoj se anđeli dive, a to je
da je Bog svoga Sina dao za nas da umre. Ako kao Hristovi saradnici osećate da ste imali
velike brige i nevolje, koje su dosuđene svim ostalim ljudima, zapamtite da ćete naći mir
koji je drugima nepoznat, jer izbegavaju terete. U Službi Hristovoj ima uteha i radosti. Neka
svet vidi da život u vezi sa Hristom ne zna za neuspehe.
Ako se ne osećate laka srca ili radosni, ne govorite o svojim osećanjima. Ne bacajte
senku na život drugih ljudi. Hladna i bez sunca religija nikad ne privlači duše ka Hristu.
Naprotiv, ona ih odvlači od njega i baca ih u mrežu sotone, koju je on podmetnuo pred
nogama onih koji se spotiču. Mesto da mislite o svojim razočarenjima, razmišljajte o sili
koju možete primiti u ime Hrisovo. Neka se vaša mašta uhvati za stvari nevidljive. Neka
vaše misli budu upućene na dokaze velike ljubavi Božje prema vama. Vera može da izdrži
napasti, da se odupre iskušenjima i da snosi razočarenje. Isus živi kao vaš branilac.
Zar vi mislite da Hristos ne ceni one koji žive potpuno za njega? Ne mislite li da On
posećuje one koji, kao i Jovan u progonstvu, stoje u vrlo tešim okolnostima i opasnim
mestima? Bog neće dozvoliti da nijedan njegov saradnik bude sam i da se sam bori sa
velikim nevoljama ili da bude pobeđen. Kao drugo kamenje, On čuva svakog čoveka, čiji je
život sakriven sa Hristom u Bogu. O svakom takvom čoveku On kaže:"Postaviću te kao
pečat, jer sam te izabrao.'' (Agej 2,23)
Tada govorite o obećanjima, o Hristu koji je gotov da blagoslovi. On nas ne
zaboravlja ni jednog jedinog trenutka. Ako uprkos teških okolnosti mi ostajemo mirni i puni
poverenja u njegovu ljubav i potpuno se sakrijemo u njemu, tada će nam svest o njegovom
prisustvu doneti duboki i savršeni mir. Hristos je rekao o sebi:"Ja ništa sam od sebe ne
činim, nego kako me nauči Otac moj onako govorim, i Onaj koji me posla sa mnom je. Ne
ostavi Otac mene sama, jer ja svagda činim što je njemu ugodno.'' (Jovan 8,28.29)
Izgrađujte u sebi naviku da govorite dobro o drugima. Razmišljajte o dobrim
osobinama onih sa kojima sarađujete i gledajte da što manje pogrešaka ili slabosti
vidite kod njih. Kad dođete u iskušenje da se žalite na ono što je drugi učinio ili
rekao, nastojte da pohvalite nešto u njegovom životu ili karakteru. Gajite
blagodarnost. Hvalite Boga za njegovu preveliku ljubav, što je dao da njegov Sin
umre za nas. Nije dobro niti je od kakve koristi da se tužimo na nevolje. Bog nas
poziva da razmišljamo o njegovoj milosti i njegovoj neograničenoj ljubavi, tako da
se u nama probudi blagodarnost i zahvalnost.
Vredni propovednici nemaju vremena da razmišljaju o slabostima drugih. Mi
ne možemo dozvoliti da živimo od tuđih pogrešaka i slabosti. Govoriti zlo o drugima
je dvostruko zlo, dvostruko prokletstvo, koje pada mnogo teže na onoga koji govori
nego na onoga koji sluša. Onaj koji baca seme razdora i borbe ubire u svojoj duši
smrtni rod pogibli. Sama činjenica što tražimo slabosti kod drugih razvija kod nas
zlo. Razmišljajući o slabostima drugih mi se preobražavamo u njihovo obličje. Ali
razmišljajući o Hristu, govoreći o njegovoj ljubavi i savršenstvu njegovog karaktera,
mi bivamo preobraženi u njeogovo obličje. Razmišljajući o visokim idealima koje je
Hristos izneo pred nas, mi se možemo izdići u čistu i svetu atmosferu, u prisustvo
samoga Boga. I kad tu ostanemo, onda od nas ide silna svetlost koja obasjava sve
one koji su u vezi sa nama.
Mesto da popravljamo i osuđujemo druge, recimo:"Ja sam dužan da izgradim
svoje spasenje. Ako ja sarađujem sa Onim koji želi da spasi moju dušu, ja se moram
ozbiljno čuvati. Ja moram izbaciti svako zlo iz moga života. Ja moram pobediti
svaku slabost. Ja moram postati novo stvorenje u Isusu Hristu. Tada mesto da slabim
one koji se bore protiv zla, ja ću nastojati da ih ojačam dobrim rečima.!''
 139

Mi smo suviše ravnodušni jedni prema drugima. Mi vrlo često zaboravljamo

da su naši saradnici u nedostatku snage i radosti. Nastojte da ih osvedočite u svoju
brigu i svoje sučešće prema njima. Pomognite im svojim molitvama, i pokažite im
da to činite za njih. "Služba isceljenja", str. 483-493)

RAZLIČITI DAROVI

Bog ne dodeljuje nikome naročite teritorije u kojima on može sam da radi.

Ovo je suprotno njegovom planu. On želi da u svakom mestu u koje istina dolazi
služe različiti umovi, različiti darovi, koje će zajedno imati svoga upliva na delo.
Niko nije dovoljno obdaren mudrošću, da može sam voditi delo bez pomoćnika, niti
ko može misliti da je u stanju sam to da čini. Činjenica da jedan može imati
sposobnosti u jednom pravcu nije dokaz da je njegov sud merodavan u svim
stvarima i da se mudrost nekog drugog čoveka ne treba ujediniti sa njegovom.
Oni koji rade zajedno treba da nastoje da rade skladno. Pa ipak niko ne treba
da misli da on ne može da radi sa onima koji ne gledaju na stvari kako on misli i ne
rade po njegovim planovima. Ako svi budu pokazali duh poniznosti, spremnosti da
se nauče, onda neće biti teškoća. Bog je dao Crkvi različite darove. Oni su dragoceni
na odgovarajućim mestima. Tako svaki može da uzme udela u delu spremanja
jednog naroda za Hristov dolazak.
Naši propovednici na odgovarajućim mestima su ljudi koje je Bog primio.
Bez obzira na njihovo poreklo i njiohovo ranije zanimanje, da li za plugom, iz
stolarske radionice ili iz škole, ako ih je Bog prihvatio, neka se onda niko ne usuđuje
da baci na njih i najmanju osudu. Nikada ne govorite sa omalovažavanjem o nekom
drugom, jer taj može biti veliki u Božjim očima, dok oni koji misle o sebi da su
veliki u Božjim očima, dok oni koji misle o sebi da su veliki mogu biti u Božjim
očima mali zbog pokvarenosti njihovog srca.
Ne smemo ni jedan trenutak dragocenog vremena utrošiti na to da druge
prilagodimo našim ličnim idejama i mislima. Bog će vaspitavati ljude i angažovati ih
kao svoje saradnike u svom velikom delu i ojačaće njihovu veru i razvijati
harmonično njihov karakter.
Ljudi imaju različite darove i darovi jednoga su prikladniji jednoj grani rada
nego drugih. Što jednome ne bi Bog ne dodeljuje nikome naročite teritorije, u
kojima on može sam da radi. Ovo je suprotno njegovom planu. On želi da u svakom
mestu u koje istina dolazi služe različiti umovi, različiti darovi, koji će zajedno imati
svoga upliva na delo. Niko nije dovoljno obdaren mudrošću, da može sam vodili
delo bez pomoćnika, niti ko može misliti da je u stanju sam to da čini. Činjenica da
jedan može imati sposobnosti u jednom pravcu nije dokaz da je njegov sud
merodavan u svim stvarima i da se mudrost nekog drugog čoveka ne treba ujediniti
sa njegovom.
Oni koji rade zajedno treba da nastoje da rade skladno. Pa ipak niko ne treba
da misli da on ne može da radi sa onima koji ne gledaju na stvari kako on misli i ne
rade po njegovim planovima. Ako svi budu pokazali duh poniznosti, spremnosti da
se nauče, onda neće biti teškoća. Bog je dao Crkvi različite darove. Oni su dragoceni
na odgovarajućim mestima. Tako svaki može da uzme udela u delu spremanje
jednog naroda za Hristov dolazak.
Naši propovednici na odgovornim mestima su ljudi koje je Bog primio. Bez
obzira na njihovo poreklo i njihovo ranije zanimanje, da li za plugom, iz stolarske
 140

radionice ili iz škole, ako ih je Bog prihvatio, neka se onda niko ne usuđuje da baci
na njih i najmanju osudu. Nikada ne govorite sa omalovažavanjem o nekom drugom,
jer taj može biti veliki u Božjim očima, dok oni koji misle o sebi da su veliki mogu
biti u Božjim očima mali zbog pokvarenosti njihovog srca.
Ne smemo nijedan trenutak dragocenog vremena utrošiti na to da druge
prilagodimo našim ličnim idejama i mislima. Bog će vaspitavati ljude i angažovati ih
kao svoje saradnike u svom velikom delu i ojačaće njihovu veru i razviti harmonično
njihov karakter.
Ljudi imaju različite darove i darovi jednoga su prikladniji jednoj grani rada
nego drugih. Što jednome ne bi uspelo, njegov brat propovednik može to sigurno da
svrši. Rad je svakoga u njegovom svojstvu važan. Ničiji um ne može biti kontrola
drugih ljudi. Ako neko ustane misleći da ga niko ne može voditi, da njegov sud i
sposobnost su dovoljni za svaku granu rada, taj čovek svakako neće dobiti Božju
milost. "Svedočanstva za Crkvu", sv.IV str. 6008.609.
Bog priznaje samo vernost i privrženost i ljubav prema službi. U nebeskim
knjigama se beleži svaki rad Svetoga Duha koji ljude vodi u pobožnosti i k Bogu, a
u dan Božji takvi saradnici će biti nagrađeni i ući u radost njegovog carstva svi oni
koje je on spasio preko svojih vernih saradnika. Oni su dobili preimćstvo da rade sa
Bogom jer su se spremili svojim radom na ovome svetu. Ono što ćemo biti na nebu
vidi se po tome što smo sada po karakteru i svetoj službi.''Hristove priče.'' str. 361

JEDINSTVO I PORED RAZLIKE

Bog radi na različite načine i on ima različite saradnike kojima je poverio

različite darove. Jedan njegov saradnik može bioti spreman govornik, drugi dobar
pisac, treći može imati dar iskrene, ozbiljne i vatrene molitve. Četvrti dar pevanja;
peti naročitu sposobnost da objasni Božju reč jasno i ubedljivo. Otuda svaki dar
treba da bude sila za Boga, zato što Bog radi sa takvim radnikom. Jednome on daje
reč mudrosti drugome znanja, a trećem veru; ali svi treba da rade pod istom glavom.
Raznolikost daroca dovodi do raznolikosti postupaka. "Ali je jedan Bog koji čini sve
u svemu.'' (1.Korićanima 12,6)
Gospod želi da njegove izabrane sluge uče kako da se ujedine u svojim
naporima. Nekome može izgledati da suprotnost između darova koje je on primio i
darova drugoga saradnika je velika i da im ne dozvoli da harmoniziraju svoje
napore; ali kad oni imaju na umu da se mora pristupiti mislima različitih ljudi i da
neki neće prihvatiti istinu onako kako je iznosi jedan Božji saradnik, oni će ipak
možda otvoriti svoja srca Božjoj istini pošto je ona iznesena na jedan drugi način od
jednog drugog Božjeg saradnika, te će im to dati nade da će moći udružiti sve svoje
snage za zajedničku saradnju. Njihovi darovi, ma koliko različiti, mogu svi da budu
pod kontolom istoga Duha. U svakom delu i svakoj reči otrkriće se ljubaznost i
ljubav; i kada svaki propovednik ispuni verno svoje određeno mesto, tada će
Hristova molitva za jedinstvo između njegovih saradnika naći svoga odgovora i to će
biti svedočanstvo svetu o jedinstvu njegovih učenika i o tome da su svi zaista
njegovi.
U ljubaznom sučešću i poverenju Božjih saradnika treba da se vidi jedinstvo
između njih samih. Onaj koji kaže ili čini nešto čime će odvojiti članove Hristove
crkve, je taj koji radi na suprot Gospodnjem cilju. Svađe i cepanje u crkvi kao i
potkrepljivanje sumnje i neverstva oskvrnjavaju i ne daju čast Hristu. Gospod želi da
 141

njegove sluge gaje hrišćanska osećanja jedni prema dugima. Prava religija ujedinjuje
srca, ne samo sa Hristom nego i jedno sa drugim vezom najnežnijeg jedinstva. A kad
budemo znali šta to znači biti ujedinjen sa Hristom i sa našom braćom, onda će
prijatni upliv pravdati naš rad kud god idemo.
Propovednici u velikim gradovima moraju obavljati više vrsti službe i ulagati
sve napore da bi postigli najbolje razultate. Oni imaju da govore o veri i da rade na
takav način kako će moći učiniti jak upliv na ljude. Oni ne smeju ograničiti svoj rad
ličnim idejama. U prošlosti se ovo ovako radilo u našoj sredini i to je umanjilo naš
uspeh u radu.
Ni jedno ljudsko biće ne sme nastojati da poveže za sebe ostala ljudska bića,
kao da bi hteo da ih kontroliše ili da im kaže da rade ovo ili im zabranjuje da rade
ono, komandujući, diktirajući, postupajući kao neki oficir nad jednom četom
vojnika. Ovo su radili sveštenici i vlastodršci u Hristovo vreme, ali to nije ispravno.
Pošto istina ostavi svoj ustisak na srca i ljudi i žene prihvate njeno učenje, sa njima
ima da se postupa kao sa Hristvom svojinom, a nikako kao sa svojinom nekog
čoveka. Ako privlačite misli ljudi sebi, vi ih time navodite da se odvoje od Izvora
njihove mudrosti i njihove punine. Oni moraju potpuno da zavise od Boga, jer će
jedino tako moći da rastu u milosti.
Ma koliko izgledalo nečije poznanje i mudrost, ali nije pod učenjem Svetoga
Duha, on je strašan neznalica duhovnih stvari. Njemu je potrebno da uvidi svoju
opasnost i svoju nesposoobnost i tako da se potpuno stavi u zavisnost od onoga koji
je jedini u stanju da održi dušu koja se njemu poverava, koji je u stanju da ispuni
svojim duhom i svojom ljubavlju koja je nesebična jedno prema drugome,
omogućujući im da svedoče o tome da je Bog poslao svoga Sina u svet da spasi
grešnike. Oni koji su stvarno obraćeni nastojaće da se približe jedan drugome u
obliku hrišćanskog jedinstva. Neka zato ne bude cepanja u crkvi Božjoj i da se ne
sprovodi nerazumna vlast nad onima koji prihvataju istine. Krotost treba da se vidi u
svemu što kažemo i činimo.
Hristos je temelj svake prave crkve. Mi imamo njegovo nepromenljivo
obećanje, da ćemo imati njegovo prisustvo, njegovu zaštitu, mi koji smo njemu verni
i radimo po njegovom zavetu. Hristos mora biti prvi sve do kraja sveta. On je izvor
života i snage, pravde i svetlosti. I on je ovo onima koji nose njegov jaram i uče se
od njega kao će biti krotki i ponizni.
Dužnost i radost službe treba da uzdigne Hrista pred očima sveta. Ovo je cilj
svakog pravog napora i rada. Neka se Hristos vidi, a naše lično ja sakrije u njemu.
To je samopožrtvovnost koja se ceni. "Svedočanstva za Crkvu", sv.IX str. 144-147

DUH NEZAHVALNOSTI

Pre nego što sam napustila Australiju i došla u ovu zemlju, dobila sam
uputstvo da se u Americi ima obaviti veliki posao. Oni koji su bili u radu u početku
dela već izumiru. Samo je nekoliko pionira ovog dela živih među nama. Mnogi teški
tereti koji su ovi ljudi sa dubokim iskustvom nosili, sada prelaze na pleća mlađih.
Ovaj prenos odgovornosti na radnike čija su iskustva manje ili više
ograničena, praćen je izvesnim opasnostima od kojih treba da se čuvamo. Svet je
pun borbi za prvenstvo. Duh odstranjivanja saradnika i duh bez organizacije je
ispunio vazduh koji dišemo. Neki smatraju da su napori jednoga opasni kad
nastojava da dovede u red sve stvari, smatraju da je to ograničenje lične slobode i
 142

ostuda se toga treba bojati kao papstva. Ove prevarene duše smatraju to za vrlinu da
se pozivaju na svoju slobodu da mogu samostalno da misle i rade nezavisno. Oni
izjavljuju da se neće držati ničijega; tako kaže ovaj, tako kaže onaj; i oni kažu da su
nezavisni ljudi. Ja sam dobila uputstvo da sotona ulaže najveće svoje napore da bi
ljude naveo da misle, da će Bogu biti ugodno da oni izaberu svoj lični put i budu
nezavisni od saveta svoje braće.
Ovde leži velika opasnost za uspeh našeg rada. Mi moramo raditi oprezno,
razumno u saglasnosti sa rasuđivanjem bogobojaznih savetnika; jer u ovakvome
nastojanju leži naša sigurnost i naša sila. Inače Bog ne može raditi sa nama, niti
pomoći nama.
O kako bi se sotona radovao, kad bi mu uspelo da se uvuče u ovaj narod i
deorganizuje rad kada je potpuna organizacija od osnovne važnosti i kada ona može
biti velika sila koja će zadržati pojavu lažnih nauka i odbaciti namere koje nisu u
skladu sa Božjom rečju! Mi se moramo držati linije, da ne bi bilo prekidanja u
sistemu organizacije i reda, koje su nam doneli mudri i vredni radnici. Punomoćje se
ne sme dati nemirnim elementima, koji žele da kontrolišu rad u ovo vreme. Neki su
predložili ideju da treba svako Božje dete da bude nezavisno od ma kakve verske
organizacije što se više približavamo kraju sveta. Ali ja sam dobila uputstvo od
Gospoda da u ovom delu ne sme biti takve pojave, lične nezavisnosti. Zvezde
nebeske su pod zakonom, i svaka utiče na drugu da ispuni volju Božju pokoravajući
se zakonu koji kontroliše njihov rad, njihovo kretanje. A da bi Božje delo moglo
imati uspeha i zdrave osnove, Božji narod mora stajati ujedinjen.
Nagli i neprirodni pokreti nekih ljudi koji smatraju da su hrišćani, lepo su
prikazani radom nedresiranih konja. Kad jedan pođe napred, drugi trgne natrag; na
glas njihovog gospodara jedan skoči napred a drugi stoji u mestu. Ako ljudi ne budu
radili u krugu ovog velikog i uvišenog posla, koji nam je poveren za današnje vreme,
pometnja i zabuna moraju da nastupe. Nije dobar znak da ljudi neće da se ujedine sa
svojom braćom, nego više vole da rade samostanlno. Neka braća uzmu sa
poverenjem ovakvu braću, koja su slobodna da ukažu na svako odstupanje od pravih
i ispravnih načela. Ako ljudi nose jaram Hristov oni ne mogu da vuku jedan na jednu
stranu, drugi na drugu, već će vući zajedno sa Hristom. Neki propovednici vuku
svom snagom koju im je Bog dao, ali ne znaju da ne treba sami da vuku; mesto da se
izoluju, neka povuku skladno teret odgovornosti sa svojom braćom-saradnicima.
Ako ovako ne čine, njihova će aktivnost da se pokaže u nezgodno vreme i na
nezgodan način. Oni će vrlo često da rade na suprotan način onome što bi Bog hteo
da rade, te će otuda njihov rad ispasti štetan.
S druge strane, vođe među Božjiim narodom treba da se čuvaju od opasnosti
da osude metode svakog pojedinog propovednika koje vodi Gospod u jednom
posebnom radu i naporu, za koji su samo nekoliko sposobni da rade. Neka braća na
odgovornim mestima budu spori da kritikuju napore koji nisu u savršenoj harmoniji
sa njihjovom metodom rada. Neka nikad ne pretpostavljaju da svaki plan treba da
otsjajuje njihovu ličnost. Neka se ne boje da se oslone na tuđe metode; jer ako
nemaju poverenja u radu druge svoje braće koji ponizno i svetom revnošću nastoje
da učine najbolje što mogu na način koji je Bog odredio, oni će time zaustaviti
napredak Božjeg dela.
Bog može i hoće da se posluži onima koji nisu postigli da dobiju potpuno
obrazovanje u svetskim školama. Sumnjati u Božju moć da je u stanju ovo da učini,
značilo bi neverstvo. I to bi značilo ograničavanje beskonačne moći onoga kome je
sve moguće. O da bi što manje bilo ove nepotrebne sumnje i opreznosti! Ovo
prepušta mnoge snage Božje crkve da ostanu neupotrebljene; zatvara put tako da
 143

Duh Sveti ne može da se posuži ljudima i zadržava besposlene sve one koji su voljni
i željni da rade sa Hristom u njegovom pravcu; to obeshrabruje mnoge ljude da uđu
u posao, koji se osećaju sposobni da budu saradnici Božji samo kad bi im se dala
zgodna prilika.
Proroku su bili tajanstveni i nerazjašnjivi prizori točkova među točkovima,
živa bića u vezi sa njima. Ali on vidi ruku Beskonačne mudrosti među točkovima,
usled čega dolazi do savršenog sklada u radu točkova. Svaki točak, kojega vodi ruka
Božja, radi u savršenome skladu sa drugim točkovima. Meni je bilo pokazano da
ljudska oruđa suviše mnogo iziskuju sile za sebe i hoće sami da kontrolišu rad. Oni
napuštaju Gospoda Boga, moćnog saradnika, i hoće suviše mnogo od svojih planova
i metoda, a malo žele da mu povere stvari u vezi sa napretkom dela. Ni za jedan
trenutak niko ne sme da uobražava, da je sposoban da upravlja stvarima koje
pripadaju moćnome JA SAM. Bog po svome proviđenju priprema put, da bi ljudska
oruđa mogla nastaviti svoj rad. Zato neka svaki čovek stoji na svome mestu
dužnosti, neka čini svoju dužnost koju je primio za ovo vreme i neka zna da je Bog
njegov instruktor.
Generalna konferencija. Gospod mi je često ukazivao na činjenicu da sud
jednoga čoveka ne smemo podvrgnuti sudu ma koga drugoga čoveka.Nikada se ne
sme sud jednog ili više njih uzeti za merilo dovoljne mudrosti ili sile da se delo
može kontrolisati i da se mogu prihvatiti samo ovi planovi. Ali kad se na zasedanju
Generalne konferencije pokaže sud braće koji su došli iz raznih delova sveta, onda
se privatno glediište i privatno rasuđivanje ne smeju tvrdoglavo održati, nego se
mora pokoriti. Nikada ne sme jedan propovednik-radnik smatrati za pouzdano da
svoj stav održi po svaku cenu,a na suprot odlukama generalnog tela.
S vremena na vreme, kada je jedna grupa ljudi dobila u zadatak da vodi
nadzor nad opštim poslovima dela u ime Generalne konferencije, ona je nastojala da
izvodi sve to prema nedovoljno smišljenim planovima i da time onemogući rad u
božjem delu, ja sam kazala da ne mogu smatrati glas Generalne konferencije, koja je
pretstavljena u toj nekolicini ljudi, kao glas Božji. Ali ovim se ne kaže da se odluke
Generalne konferencije, koja je pretstavljena odgovarajućim brojem
pravozastupljenih članova dela iz raznih oblasti velikog polja, ne može smatrati
merodavnim ili se ne poštovati. Zabude koje neki mogu da počine sastoje se u tome
što se rasuđivanje jednog čoveka ili jedne male grupe ljudi može smatrati
autoritetom i uticajem, koje je Bog podario svojoj Crkvi, kao da je to glas i sud
Generalne konferencije, skupljene da planira o napretku i uspehu Božjeg dela.
Kada se celokupna ova sila, koju je Bog podario svojoj Crkvi, pripiše samo
jednom čoveku i njemu se da vlast da sudi za ostale ljude, tada se pravi biblijski red
mora izmeniti. Sotonski napori na misli jednog ovakvog mogu biti strašno lukavi, i
katkada ga brzo savlađuje. Sotona se nada da će preko misli jednog takvog čoveka
moći da utiče na druge. Priznajmo onom najvišem, organizovanom telu u Crkvi onu
vlast, koju smo u sklonosti da damo ili samo jednom čoveku ili jednoj manjoj grupi
ljudi. "Svedočanstva za Crkvu'', sv. IX str. 257-261

"POTSTREKAVAJMO JEDAN DRUGOGA"

(Jevrejima 10,24)

Vi ćete se često sresti sa dušama koje su pod pritiskom strašnih iskušenja. Vi

možda nećete imati jasnu sliku o tome kako se sotona stašno bori protiv ovih duša.
 144

Čuvajte se da ne obeshrabrite ove duše i tako njihovom kušaču date svako

preimućstvo.
Kad god čujete ili vidite nešto što je potrebno da se ispravi, tražite mudrost i
milost od Gospoda, da u svome nastojanju budete verni pomagači Božji i ne budete
suviše strogi. Svagda će biti ponižavajuće za nekoga ako njegove slabosti iznosimo
javno. Nemojte njegovo iskustvo zagorčati nepotrebnom vikom. Neljubazna osuda
dovodi do obeshrabrenja i čini da život bude bez sunca i nesrećan.
Braćo moja, pobedite ljubavlju a nikako strogošću ili žestinom. Kad je
grešnik svestan svoje pogreške čuvajte se da ne srušite njegovo samopoštovanje.
Nemojte raniti ili ozlediti, nego isceljujte i lečite.
Nijedno ljudsko biće nema te nežnosti ili nežne prirode kao što je imao naš
Spasitelj. A kakvo je On strpljenje pokazao prema nama? Godinama i godinama On
snosi naše slabosti i neznanje, i pored toga što smo još uvek nezahvalni i stalno
lutamo. Bez obzira na naše lutanje, naše kameno srce, naše zanemarivanje njegove
svete reči, njegova je ruka stalno nad nama. On nas poziva:"Ljubite jedan drugoga
kao što sam vas ja ljubio.'' (Jovan 13,34)
Braćo, mislite o sebi kao o misionarima ne među divljacima, već među
svojim bližnjima. Za to je potrebno dosta truda da ubedimo jednu dušu u istine koje
su date za naše vreme. I kad se duše počnu vraćati iz greha ka pravdi, na nebu se
oseća velika radost u prisustvu anđela. Mislite li da su službeni duhovi, koji su
poslati ovim dušama, zadovoljni kad vide kako prema njima neljubazno postupaju
oni koji kažu da su hrišćani? Čovekovi lični nazori izgleda da preovlađuju. Podela se
primećuje. Neke cenimo, dok se prema drugima ponašamo vrlo grubo.
Anđeli posmatraju sa strahom i čuđenjem misiju Hristovu u svetu. Oni se
dive ljubavi koja ga je pokrenula da se prinese za žrtvu za grehe sveta. Ali kako lako
ljudska stvorenja posmatraju ono što je On skupo kupio svojom krvlju!
Mi ne treba da počnemo sa pokušajima da ne ljubimo jedan drugoga. Ljubav
Hristova u srcima je potrebna svima nama. Kad se lično ja pokori Hristu, prava
ljubav počne da izvire sama od sebe.
Mi ćemo pobediti samo u bratskom strpljenju. Samo strpljenje u službi
donosi mir duši. Sreća Izrailja može doći samo preko poniznih, vernih i marljivih
saradnika. Reč puna ljubavi i ohrabrenja učiniće mnogo više da se savlada
nesalomljivi karakter i samovolja, nego osuđivanje i kritikovanje ili iznalaženje
pogrešaka.
Učiteljeva vest se mora objaviti u njegovome duhu. Naša jedina sigurnost je
da naše misli i pobude držimo pod kontrolom velikog Učitelja. Anđeli Božji će dati
bogata iskustva svakom iskrenom saradniku. Milost poniznosti će dati oblik našim
rečima da se izgovore nežno kao što je to činio Hristos. "Svedočanstva za
Crkvu",str. 265.266.
Oproštenje greha. Matej20,23; 2.Timotiju 4,2; Galatima 5,21; 1.Jovanova
1,9; Mihej 7,19. Postupajte nežno sa onima koji greše. Opomenite svaku dušu koja
je u opasnosti. Ne ostavite nikoga da sam sebe vara. Nazovite greh njegovim pravim
imenom. Objavite ono što je Bog naredio odnosno laži, prestupanja subote, krađe,
bluda, preljube, i svakoga zla. Ako grešnici ostaju u grehu, onda sud koji ste vi
objavili iz Božje reči objavljuje se na nebu. Svojim grehom grešnik sramoti Hrista.
Ali Crkva mora pokazati da ona ne odobrava dela grešnikova, inače će i ona
osramotiti Hrista. Ona mora da kaže o grehu ono što je Bog kazao o grehu. Ona
mora da postupa sa grehom onako kako je primila uputstvo, i njen postupak
ratifikuje nebo. Onaj koji prezire autoritet Crkve, prezire autoritet samoga Hrista.
 145

Neka Crkva prihvti priznanje greha grešnika sa blagodarnim srcem. Neka se

pokajnik izvede iz tame neverstva u videlo vere i pravde. Neka se njegova
podrhtavajuća ruka stavi u ruku Hrista, koja je puna ljubavi. Takvo oproštenje i
otpuštanje grehova potvrđuje nebo. "Vekovna težnja", str. 805.806

ZAVRŠNA REČ

"U ostalom jačajte se

u
Gospodu i silom
krepo-
sti njegove.''
(Efescima 6,10)

SILA ZA SLUŽBU

Hristovoj Crkvi potrebno je u ovim danima opasnosti jaka sila propovednika,

koji će se kao Pavle, pripremiti za korisnu službu, koji će imati duboka iskustva u
Božjim stvarima i koji će biti prožeti ognjem revnosti i vrednoćom. Potrebni su
 146

posvećeni i samopožrtvovani ljudi, koji neće bežati od nevolje i odgovornosti, koji

su hrabri i istiniti, u čijim je srcima formiran Hristos, "nada slave" i koji će, sa usana
posvećenim svetom vatrom, "propovedati reč". Božje delo čezne za ovakvim
ljudima, jer sudbonosne zablude, kao kakav smrtonosni otrov, kvare i razjedinjuju
moral i zaslepljuju nadu jednog velikog dela ljudske vere. "Dela apostolska", str. 507
Oni koji su ljudi u Božjim očima, čija su imena zabeležena u nebeskim
knjigama, to su oni koji, kao i Danilo, nastoje da u sebi razviju svaku sposobnost
tako da mogu najbolje predstaviti Božje carstvo svetu koji leži u bezakonju.
Potrebno je napredovanje u znanju, jer kad se znanje stavi u službu Bogu, ono može
velika dobra da donese. Svetu su potrebni ljudi koji misle, koji imaju načela, koji
neprestano rasu u razumevanju i posmatranju.
"Izađi na puteve i među plotove, i nateraj koje nađeš da dođu, da mi se
napuni kuća.'' (Luka 14,23) Da bismo izvšili nalog iz ove Hristove reči, mi moramo
otići neznabošcima koji su blizu nas i koji su daleko od nas. "Carinici i kurve"
moraju čuti Spasiteljev poziv. Krotošću i dugim trpljenjem Hristovih vesnika ovaj
poziv postaje sila koja nagoni grešnike, da iz najcrnje tame greha izađu na videlo
evanđelja.
Hrišćanske pobude nas nagone da radimo sa čistim ciljem, nezamrlim
interesovanjem, stalno povećavajući preimućstva za spasenje duša koje sotona hoće
da uništi. Ništa ne sme da ohladi ozbiljne i iskrene napore za spasenje izgubljenih
duša.
Vidite kako se kroz svu Božju reč otkriva duh poziva, duh preklinjanja da
dođu Isusu Hristu. Mi se moramo koristiti svakim preimućstvom, i javno i privatno,
čineći sve najbolje napore, da privučemo ljude Hristu, da im iznesemo dokaze o
spasenju. Svim našim silama mi im moramo pokazati Hrista, na koga treba da upute
svoj poged i prihvate njegov život samopožrtvovnosti i samoodricanja. Mi moramo
pokazati da su dužni da obraduju Hristovo srce time što će sve svoje darove
upotrebiti njemu na slavu.''Služba isceljenja", str. 164.165
Ono što je Bogu ugodno nije dužina vremena za koje obavljamo naš rad, već
dobra volja i vernost. U našoj službi se traži od nas potpuno predanje naše ličnosti.
Najmanja dužnost, obavljena iskreno i sa samopregorevanjem, je mnogo ugodnija
nego i najveći posao koji je protkan sebičnošću. Gospod gleda na to koliko od
njegovog Duha, Duha Hristovog, pokazujemo u svome radu i koliko smo slični
Hristu za vreme našega poslovanja. Bog mnogo više ceni ljubav i vernost u radu
nego samo količinu postignutog posla.
Samo onda kad je naša sebičnost mrtva, kad je borba za prvenstvom naše
ličnosti iskorenjena, a zahvalnost ispunjuje naše srce i ljubav čini da naš život liči na
miomiris života, - samo onda Hristos može da stanuje u jednoj duši i samo tada nas
Hristos priznaje kao svoje saradnike. "Hristove priče", str. 402.
Od svih ljudi na svetu oni koji reformišu svoj život treba da su najnesebičniji,
najljubazniji i najprijatniji. U njihovom se životu mora videti prava pobožnost i
njezina dela. Propovednik kome nedostaje duh učtivosti, koji se pokazuje nestrpljiv
kod slučajeva nečije neupućenosti ili odstupanja od istine, koji govori bezobzirno ili
postupa nepromišljeno, takav može zaovoriti vrata srcima, tako da im se više nikada
ne može približiti.
Kao što rosa ili blaga kiša pada na sasušenu travu tako i neka vaše reči
padaju nežno na srca ljudi, koje želite da pridobijete i spasite od zabluda i greha.
Božji plan treba prvo da dođe do ljudskih srca. Mi treba da govorimo istinu u
ljubavi, verujući u Boga da će nam dati sile da reformišemo ljudske živote. Duh
 147

Sveti će pripremiti dušu da bude pristupačna Božjoj reči, koja se govori sa mnogo
ljubavi.
Mi smo po prirodi zadovoljni kad mislimo samo o sebi i kad ostajemo
tvrdovrati. Ali kad primimo nauke koje Hristos želi da primimo, mi onda postajemo
deoničari njegove prirode i onda počinjemo da živimo njegovim životom. Hristov
divni primer, beskonačna nežnost sa kojom je On ulazio u ljudske osećaje, plačući sa
plačnima, radujući se sa radosnima, mora da ima silni upliv na karakter svih onih
koji ga budu sledili ponizno. Ljubaznim rečima i delima oni će nastojati da poravne
puteve za umorne noge. "Služba isceljenja", str. 157.158.
Neće samo najviše obrazovanje moći da da znanje, koliko će ono morati da
pruži životodavnu silu, koja dolazi dodirom uma sa umom i duše sa dušom. Samo
život može dati život. Kakva je divna prilika bila za one koji su u toku tri i po godine
svakodnevno primali život iz božanskog života, iz koga je izvirala sila koja je
docnije blagoslovila svet! Jovan je bolje nego ijedan od Hristovih učenika, prijatelja
prihvatio silu te božanske ljubavi, božanskog života. On kaže: "I život se javi, i mi
videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u Oca i javi se nama... I
svi mi primismo od punine njegove, i milost za milost.'' (1.Jovanova 1,2; Jovan 1,16)
U Hristovim apostolima nije bilo ničega što je moglo da im donese slavu.
Bilo je očevidno da je samo Bog davao sile i uspeha u njihovome radu, a ne oni.
Život ovih ljudi, karakter koji su razvili, divni uspeh u radu koji je Bog razvio preko
njih, sve je to svedočanstvo o tome da je On gotov da učini za sve one koji mu
dozvole da ih On uči i od kojih očekuje poslušnost. "Vekovna čežnja", str. 250.
Poniznost je pre svake časti. Da bi neko ispunio neko mesto pred svetom,
nebo izabire onakvog čoveka, koji će kao i Jovan Krstitelj zauzeti najponiznije
mesto pred Bogom. Čovek koji pokazuje duh jednoga deteta je čovek koji će biti
najsposobniji za rad za Boga. Nebeska oruđa će moži da sarađuju sa onima koji su
željni da budu spasavaoci duša a ne ludi koji traže sebi časti i dostojanstva. Onaj koji
je svestan velike potrebe za božanskom pomoći nastojaće da ište od Boga, i Duh
Sveti će mu dati da vidi Isusa, koji će ga moći usavršiti. Iz veze sa Hristom on će
nastojati da radi za one koji propadaju u svojim gresima. On je taj koji je svestan da
je pomazan od Boga za takav rad i takvu misiju; i takav će propovednik imati uspeha
i tamo gde će školovani i premudri pokazati neuspeh.
Onaj koji poziva ljude na pokajanje mora stajati u stalnoj vezi sa Bogom
putem svojih molitava. On se mora osloniti na Onoga, i da kaže: "Neću te pustiti dok
me ne blagosloviš. Daj snage da zadobijem duše za Hrista.''
Apostol Pavle kaže: "Jer kada sam slab onda sam silan.'' (2.Korinćanima
12.10) Kad smo svesni svoje slabosti onda ćemo nastojati da se oslonimo na silu
koja nam nije prirođena. Ništa se ne može tako silno zadržati u našem srcu kao živa
svest o našoj odgovornosti pred Bogom. Ništa ne može prodreti tako duboko u
pobude našeg ponašanja kao svest o ljubavi Hristovoj koja prašta. Mi treba samo da
dođemo u dodir sa Bogom, i On će nam dati svoga Svetoga Duha, koji će nam
omogućiti da priđemo bliže dušama koje žive oko nas.
Tada se radujte što ste preko Hrista dobili vezu sa Bogom i postali članovi
njegove nebeske porodice. I dok gledate iznad samoga sebe, vi ćete osećati stalno
svest o slabosti ljudske prirode. Što se manje bavite sobom, utoliko će vam biti
jasnije i potpunije shvatanje o izvanrednosti Hristovoj. Što se jače i prisnije budete
povezali sa Izvorom svetlosti i sile, utoliko će jača svetlost sijati na vas i utoliko
veća sila ima da vas obuzima da radite za Boga. "Vekovna čežnja", str. 493.
Ništa se toliko ne traži u našem radu kao praktični rezultati veze sa Bogom.
Svojim svakodnevnim životom mi treba da pokažemo da imamo mir i radost u
 148

Spasitelju. Njegov mir u našim srcima će otsjajivati na našim licima. Taj mir će dati
silu našim rečima. Veza sa Bogom će oplemeniti naš karakter i naš život. Ljudi će
nas slušati kao prve učenike, i videće da smo imali živu vezu sa Isusom Hristom. To
može dati sile propovedniku više nego išta drugo. On ne sme dozvoliti da izgubi ovu
silu.
Jednom posvećenom Božjem saradniku daje se divna uteha u saznanju da je
čak i Hristos morao svakodnevno da traži osveženje milošću od svoga Oca, iz koje
je veze i sam Hristos mogao onda da pođe u sili i da blagoslovi druge.
Gledajte Sina Božjeg kako se moli klečeći pred svojim Ocem! Iako je On
Božji Sin, On je jačao svoju veru svojim iskrenim molitvama i vezom sa nebom, i
tako je dobijao sile da se odupre zlu i da posluži potrebama ljudskih duša. Kao stariji
brat našega roda, On poznaje potrebe duše svakog čoveka, koji je okružen
slabostima i živi u svetu iskušenja i napasti i koji želi da mu služi. On poznaje da su
vesnici koje On želi da spremi i pošalje na rad u svetu vrlo slabi ljudi, skoni
greškama. Ali svima onima koji žele da se celi posvete njegovoj službi On želi da
dodeli snage i moći. Njegov primer je sigurnost da će ozbiljne i istrajne molitve i
moljenja u veri – veri koja dovodi čoveka u potpunu zavisnost od Boga i goni
čoveka da se sav posveti njegovom delu – omogućiće takvom čoveku silu Svetoga
Duha i snagu za borbu protiv greha.
Svaki onaj propovednik koji se ugledao na Hristov primer može biti spreman
da primi i da se koristi silom koju je Bog obećao svojoj Crkvi za žetvu na ovome
svetu. Svakog jutra, dok se Božji saradnici nalaze na kolenima pred Bogom i
obnavljaju svoj zavet posvećenja, On će im davati silu prisutnosti svoga Svetoga
Duha, koji će ih obnavljati, posvećivati u životu i radu. I kad tako naoružani pođu na
svoje svakodnevne dužnosti, oni će imati sigurnost da će ih nevidljive sile Svetoga
Duha spremati da budu "saradnici Božji". "Dela apostolska", str. 56.

NAGRADA ZA VERNU SLUŽBU

"Kad daješ obed ili večeru, ne zovi svojih prijatelja, ni bogatih ni suseda, da
ne bi i oni kad tebe pozvali i vratili ti; nego kad činiš gozbu, zovi siromahe, kljaste,
hrome, slepe, i bićeš blažen što ti ne mogu vratiti, jer će ti se vratiti o uskrsenju
pravednih.'' (Luka 14,12-14)
Ovim rečima je Hristos povukao liniju suprotnosti između sebičnih namera i
navika ovoga sveta i nesebične službe, o kojoj je On dao primer u svome životu. Za
ovakvu službu On ne daje nikakvu nagradu svetskih dobitaka i priznanja.''Jer će ti se
", veli On, "vratiti o uskrsenju pravednih.'' Tada će se videti ishod cilja svakoga
života i svaki će tada požnjeti ono što je u zemaljskom životu sejao.
Za svakog Božjeg propovednika sva misao treba da bude pobuda i
ohrabrenje. Mnogo puta nam izgleda da je naš rad za Boga u ovome životu često bez
ikakvih rodova. Naši napori da činimo dobro mogu biti ispravni i iskreni, pa ipak
nama se možda neće dati prilika da vidimo njihove rezultate. Katkada će nam
izgledati da napori ne donose rezultate. Ali naš Spasitelj uverava da Nebo vodi
računa o tome što radimo, i da nam plata neće propasti. Apostol Pavle, pišući
Duhom Svetim, kaže: "Dobro čineći da nam se ne dosadi; jer ćemo u svoje vreme
požnjeti ako ne sustanemo.'' (Galatimla 6,9.) U rečima Psalmiste mi čitamo: "Ide i
plače koji nosi seme da seje; ali će poći s pesmom noseći snopove svoje.'' (Psalam
126,6)
 149

Iako će se glavna plata dati kod Hristovog dolaska, ipak ispravna i revnosna
služba za Hrista daje nagrade čak i u ovom životu. Prepreke, smetnje, protivljenje,
strašna i gorka razočarenja, - sve će to jedan Božji propovednik morati da sretne u
svome životu i radu. On možda neće doživeti da vidi rodove svojih napora. Ali u
licu svega toga, on vidi ipak radosti i uspeha u svome radu. Svi oni koji se nesebično
predaju Bogu u službi i posluže čovečanstvu, imaće saradnju Gospoda slave.
Ovakva misao ublažava svaki napor, ona obuzima svaku misao i volju i priprema
duh čovečji za sve što može da nastupi. Radeći nesebičnim srcem, koje je
oplemenjeno zajedničkim stradanjem sa Hristom, deleći njegovo saučešće, oni
nastoje da zadobiju radost Hristovu i da proslave i uzvise njegovo sveto ime. U
saradnji sa Bogom i sa Hristom i sa svetim anđelima, takvi se osećaju okruženi
nebeskom atmosferom, koja donosi zdravlje telu, snagu razumu i radost duši.
Svi oni koji se duševno, duhovno i telesno posvete u službi Bogu stalno će
primati nove darove fizičke, umne i duševne snage. Neiscrpljiva blaga nebeske
riznice stoje im na raspolaganju. Hristos im daje dah svoga Duha, život svoga života.
Duh Sveti daje svoje sile da jedan takav čovek može raditi i srcem i umom.
"Tada će sinuti videlo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti...
Tada ćeš prizivati, i Gospod će te čuti; vikaćeš, i reći će: Evo me!... Tada će zasjati u
mraku videlo tvoje i tama će tvoja biti kao podne. Jer će te Gospod voditi vazda, i
sitiće dušu tvoju na suši, i kosti tvoje krepiće: i bićeš kao vrt zaliven i kao izvor
kojemu voda ne presiše.'' (Isija 58, 8-11)
Mnogo je Božjih obećanja za sve one koji su spremni da posluže njegovim
bolesnim duhovno i telesno. On kaže: ''Blago onome koji razume ništemu! Gospod
će ga izbaviti u zli dan. Gospod će ga sačuvati i poživeće ga; biće blažen na zemlji.
Nećeš ga dati na volju neprijateljima njegovim. Gospod će ukrepiti bolna na odru.
Sa svim menjaš postelju njegovu u bolesti njegovoj... Uzdaj se u Gospoda i tvori
dobro; živi na zemlji i hrani istinu. " (Psalam 41, 1-3; 37,3) "Poštuj Gospoda
imanjem svojim i prinama od svega dohotka tvojega; i biće pune žitnice tvoje obilja,
i presipaće se vino iz kaca tvojih... Jedan prosipa i sve više ima; a drugi tvrduje
suviše, i sve je siromašniji... Gospodu pozaima ko poklanja siromahu, i platiće mu za
dobro njegovo... Podašna ruka biva bogatija, i ko napaja, sam će biti napojen.'' (Priče
3,9.10; 11,24; 19,17; 11,25)
I dok će se možda slabo videti rodovi rada nekih ljudi u ovome životu, Božje
sluge imaju jasno svedočanstvo da će imati sigurnih uspeha. I Hristos je kao
Spasitelj sveta imao da se stalno bori sa neuspesima i neprilikama. Izgledalo mu je
da je vrlo malo posla svršio za koji je došao da svrši; da nađe i spase izgubljene
sinove ljudske. Sotonske sile su stalno radile da ga ometaju u radu i da mu zatvore
put ka uspehu. Ali On se nije nikada razočarao. On je svagda gledao pred sobom
rezultate svojih napora. On je znao da će njegova istina na kraju trijumfovati u borbi
sa zlim, te je zato rekao svojim učenicima: "Ovo vam kazah da u meni mir imate. U
svetu ćete imati nevolju; ali se ne bojte, jer ja nadvladah svet.'' (Jovan 16,33) Život
njegovih učenika je bio sličan njegovom životu, niz neprekidnih uspeha i pobeda.
Oni koji rade za dobro drugih rade u zajednici sa nebeskim oruđima. Oni
imaju svoje stalne drugove i saputnike u radu i njihovu stalnu službu. Anđeli
svetlosti i sile su svagda blizu u cilju da zaštite, da uteše, da iscele, da daju uputstva,
da potstreknu. Najviše obrazovanje, prava kultura, najslavnija služba, stoje njima na
raspolaganju.
Vrlo često naš milostivi Otac nebeski dozvoljava i hrabri svoju decu i jača
njihovu veru na taj način što dozvoljava da još ovde vide rodove svoje službe time
što dočekaju da vide rad njegove milosti na srcima i dušama onih za koje oni rade
 150

marljivo. "Jer moje misli nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, veli
Gospod; nego koliko su nebesa viša od zemlje, toliko su putevi moji viši od naših
puteva, i misli moje od vaših misli. Jer kao kad pada dažd ili sneg s neba i ne vraća
se onamo, nego natapa zemlju i učini da rađa i da se zeleni, da daje semena da se sije
i hleba da se jede, tako će biti reč moja kad izide iz usta mojih; neće se vratiti k meni
prazna, nego će učiniti što je meni drago, i srećno će svršiti na što je pošljem. Jer će
s veseljem izaći, i u miru ćete biti vođeni; gore i bregovi pevaće pred vama u radosti,
i sva će drveta poljska pljeskati rukama. Mesto trnja niknuće jela, mesto koprive
mirta; i to će biti Gospodu na slavu, za večan znak, kojega neće nestati.'' (Isaija 55,
8-13)
Kod promene karaktera i prezrenja zlih stvari kao i kod razvitka milosti
(blagodati) Božjeg Svetoga Duha mi vidimo ispunjenje obećanja: "Radovaće se
tome pustinja i zemlja sasušena, veseliće se pustoš i procvetaće kao ruža.'' (Isaija
35,1)
Hristos se raduje da se posluži na očigled nemoćnim sredstvima, one kroz
koje je sotona radio i koje je unizio, da se Gospod njime posluži i preko njih udeli
svoje milosti drugima. On je željan da ih oslobodi od patnji, od gnjeva koji će pasti
na sinove nepokornosti i nepokajanja. On čini da njegova deca budu njegova oruđa
ka ovome cilju, i On ima uspeha preko njih još u ovome životu, u kome i ona nalaze
radosti i nagrade.
Ali šta je sve ovo kad se uporedi sa radostima koje će tek doći? "Mi sad
vidimo kao preko ogledala u zagonetku, a onda ćemo lice u lice. Sad poznajemo
samo nešto, a onda ću poznati kao i sam što sam bio poznat.'' (1.Korinćanima 13,12)
Plata Hristovih saradnika, propovednika biće i Hristova radost onoga dana.
Ta radost, na koju Hristos jedva čeka da vidi, izneta je u njegovom zahtevu koji je
On uputio svome Ocu rečima: "Oče! Hoću da oni koje si mi dao budu samnom gde
sam ja, da vide slavu moju, koju si mi dao, jer si ti mene ljubio pre postanja sveta.''
(Jovan 17, 24)
Anđeli su čekali da dočekaju Hrista kod njegovog vaznesenja. Nebeske su
čete čeznule da dočekaju i pozdrave svojega velikog Načelnika i Zapovednika, koji
se vraćao iz strašne kuće smrti i prokletstva. Pomno su se oni okupili oko njega dok
je On prolazio kroz kapije nebeskog grada. Ali On im je odmahnuo da se uklone
malo. Njegovo je srce bilo sa usamljenim i žalosnim učenicima koje je napustio na
brdu Maslinskom. Njegovo je srce još uvek sa učenicima koji stradaju i koji se bore
sa neprijateljem duše. "Oče! Hoću da oni koje si mi dao budu samnom gde sam ja,
da vide slavu koju si mi dao.''
Hristovi spaseni ljudi su njegovo dragoceno blago, njegovi biseri. "Spasiće ih
Gospod Bog njihov u taj dan kao stado svojega naroda, jer su oni drago kamenje na
vencu koji će u zemlji zasijati.'' (Zaharija 9,16) U njima će On "videti trud duše
svoje i nasitiće se". (Isaija 53, 11)
Zar se onda njegovi saradnici neće radovati kada oni takođe vide trud svoga
rada? Apostol Pavle, pišući Solunjanima, kaže: "I šta je naše nadanje, ili radost, ili
venac? Niste li vi to pred Gospodom našim Isusom Hristom, u dan kad se On
pojavi? Da, vi ste naša slava i radost naša.'' (1.Solunjanima 2,19.20) I on savetuje
braću Filibljane da budu "besprekorni i čisti, deca Božja bez mane usred nevaljaloga
i pokvarenoga naraštaja, u kome svetlite kao buktinje u svetu, noseći reč života; i ja
ću moći da se u dan Hristov pohvalim da mi trka i trud nisu bili uzaludni.''
(Filibljanima 2,15.16)
Svaki potstrek Svetoga Duha, koji vodi ljude ka pobožnosti i Bogu, beleži se
u nebeskim knjigama, i u dan Božji svaki onaj, koji se nepoštedno predao u službi
 151

Bogu i kao posrednik i oruđe Svetoga Duha, biće nagrađen što će mu se dopustiti da
gleda ono što je njegov život postigao ovde na svetu...
Divno će biti otkrivenje dragocenih rezultata, koji su došli kao rod upliva
svetih ljudi. Kakva će biti blagodarnost duša, koje će se sesresti u nebeskim
dvorovima, kad budu razumele saučešće, ljubav i težnju koje su imali Hristovi
svedoci da pomognu ovim dušama i da ih spasu! Sva će se slava i zahvaljivanje
uputiti Bogu i Jagnjetu Božjemu kao našem Spasitelju. Ali neće se oduzeti od Božje
slave i hvale što će se i oruđima, koja su bila stavljena u službu, takođe priznati udeo
u radu na spasavanju tih dragocenih ljudskih duša, koje su stajale na ivici propasti.
Spaseni će se sresti i prepoznati one kojima su skrenuli pažnju na uzvišenog
Spasitelja. Kakve će blažene razgovore oni imati sa ovim dušama! "Ja sam bio veliki
grešnik", reći će se od strane tih duša, "bez Boga i bez nade u svetu. I vi ste mi došli,
skrenuli moju pažnju na velikog Iskupitelja kao jedinu moju nadu. I ja sam
uzverovao u njega. Ja sam priznao moje grehove, i ja sam se udostojio sa svetima da
sednem u nebeskim mestima u Isusu Hristu.'' Drugi će, opet reći: "Ja sam bio
neznabožac, živeo u neznabožačkim zemljama. Vi ste napustili svoju zemlju i svoje
ugodnosti, svoj dom, i naučili ste me kako ću naći Hrista, kako ću verovati u njega
kao istinitoga Boga. Ja sam porušio moje idole, i počeo sam da služim pravome
Bogu, i ja ga sada gledam lecem k licu. I ja sam sada spasen, spasen za večnost, da
ga posmatram u ljubavi njegovoj. Ja sam ga onda gledao očima vere, ali ga sada
vidim kao što jeste. Ja sada mogu da izrazim moju blagodarnost za njegovu dobrotu
i spasenje, jer me On ljubi i oprao je moje grehe svojom krvlju.''
Drugi će izraziti svoju blagodarnost prema onima koji su nahranili gladne i
odenuli gole. "Kad je očajanje obuzelo moju dušu i neverstvo je počelo da tišti moje
srce, Gospod vas je poslao k meni", reći će oni, "da mi progovorite reči nade i utehe.
Vi ste mi doneli hrane za moje gladno telo, i vi ste mi otvorili Božju reč i probudili
ste me za moje duhovne potrebe. Vi ste postupali prema meni kao prema svome
bratu. Vi ste uzeli udela u mojim napastima i bolovima, i vi ste izlečili moju ranjenu
i ucveljenu dušu, tako da sam mogao da prihvatim Božju ruku i Hristovu, koja se
silno pružila da me spase. U mome neznanju vi ste me učili strpljivo, i ja sam
doznao da na nebu imam milostivoga i dobroga Oca, koji se brine o meni. Vi ste
probudili veru u meni, da Bog želi da me spase. Moje je srce onda omekšalo,
pokorilo se, slomilo, dok sam posmatrao žrtvu, koju je Hristos prinosio za mene. Ja
sam tada osetio veliku glad za hlebom života, i istina je otada postala draga mojoj
duši. Ja sam sada ovde, spasen, večno spasen, da svagda živim u prisustvu samoga
Boga i njegova Hrista, da ga slavim i hvalim za život večni koji mi je darovao.''
Kakva će radost biti na nebu kad se ove spasene duše sretnu i pozdrave jedna
drugu, jer su jedna za drugu nosile velike terete i brige za njihovo uzajamno
spasenje. A oni koji su živeli ne da bi sebi ugodili, nego da bi bili blagoslov
nesrećnicima, koji su malo znali za te blagoslove, kako će se njihova srca ispuniti
blagodarnošću! Ovi će uvideti veličinu obećanja: "I bićeš blažen što ti ne mogu
vratiti, jer će ti se vratiti o uskrsenju pravednih.'' (Luka 14,14)
"Tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešće te na visine zemaljske, i daće ti se
da jedeš nasledstvo Jakova oca tvojega; jer usta Gospodnja rekoše.'' (Isaija 58,14)
"Svedočanstva za Crkvu", sv.VI str. 305-312.
152