•
LAZAR TRIFUNOVIĆ,
Slikarski pravci XX veka,
Priština 1982(KANDINSKI –MALJEVIČ)-MONDRIJANBespredmetni svet
Kao i Maljevič i
Mondrijan
je prošao kroz kubizam ali je iz njegovih otkrića deduktivnomlogikom izvukao zaključke koji su ga doveli do čiste apstrakcije.
Sa Crnim kavadratom na beloj osnovi
Maljevič je radikalno prekinuo sve asocijacije na realne oblike, želeći da stavi do znanja da suprematizam počinje iz praznine crnog kvadrata. Mondrijan je, suprotno tome, do kvadrata došao u drugom procesuredukcije viđenog. Nekoliko njegovih serija –
Suvo drvo
,
Crveno drvo
,
Stabla u cvatu
,
Mrtva priroda sa posudom
– pokazuje da se on na jedan motiv vraćao u svim fazama razvoja, pa možemo da pratimo kakou slikama teče prečišćavanje struktura i s oblika otpada sve što je osobeno, lično i nebitno. Mondrijan je bio kalvinista, teozof i puritanac, pa se i njegovo slikarstvo razvijalo postupno i logično, sledeći osnovnutežnju za redom. Od kubista je prihvatio analitički metod, svetlosnu organizaciju površine i oštru liniju i stim sredstvima započeo proces velikog svođenja. Međutim, cilj njegove analize bitno je drugačiji. Pikasorazlaže predmet da bi došao do onoga što je u njemu izuzetno i pojedinačno, što ga razlikuje od drugih predmeta; Mondrijanova analiza ide za onim što je opšte i univerzalno, za
strukturom koja je
zajednička svim predmetima
. Zbog toga on čitavu jednu deceniju između 1910 i 1920 odbacuje, svodi isintetiše, tako da oblik prolazi kroz različite metamorfoze u kojima otkriva unutrašnju konstrukciju,zapravo onu apsolutnu pravilnost sadržanu ispod promenljivosti prirode, u njenog suštini. U takom postupku geometrija se pojavljuje kao prirodno sredstvo, ali i u njenom izrazu dolazi do redukcije jer izslike postepeno nestaju oble i krive linije. Mondrijan je bio ubeđen da iza “
promenljivih prirodnih formi
leži nepromenljiva čista realnost
”
i da je novi plasticizam “
čisto slikarstvo: izražajna sredstva su i dalje forma i boja, iako su oni potpuno interiorizovani; prava linija i plošna boja ostaju čisto likovna izražajna sredstva
.” U slikarstvu je neophodno odbaciti sve što je subjektivno, doživljaj i osećanje, i odreditiekvivalent forme i prostora kako bi se našao objektivan izraz realnosti. On kaže da bi “
bilo najbolje da seneoplasticizam označi imenom realne umetnosti
” ali pod pojmom realno i realistično ne podrazumevakopiranje prirode, ni bilo kakav pokušaj da se na platnu izazove iluzija o nekom objektu, već realnost kojanastaje u granicama likovnih sredstava. Taj proces transformacije realnog najbolje razjašnjava
termin
“pozitivni misticizam”
koji je Mondrijan uzeo od svog prijatelja filozofa
Šenmekersa
. On se možeobjasniti na sledeći način: “
Mi sada učimo kako da u našoj imaginaciji prevedemo stvarnost ukonstrukcije koje se mogu kontrolisati razumom, da bi se kasnije te iste konstrukcije vratile datoj prirodnoj stvarnosti, prodirući tako u prirodu pomoću plastične vizije
”. Po tome je Mondrijan bližiKandinskom nego Maljeviču jer i kod njega slika predstavlja preoblikovanu stvarnost, s tim što kodKandinskog funkciju uobličavanja vrše zakoni unutrašnje nužnosti a kod Mondrijana kontrola razuma, ili plastička matematika (Šenmekersov termin) koja je podrazumevala metodičko razmišljanje umetnika uhaosu stvarnosti. Neoplasticizam je u slici uspostavio egzaktni red i našao pravi odnos između materije i duha,života i umetnosti. Mondrijan čak kaže “
da se umetnički izraz prave realnosti dostiže dinamičkimkretanjem u ravnoteži
”, pa se zbog toga mora uspostaviti nekoliko opštih linija likovnih načelaekvivalentnosti. Pošto je morfologija ukinuta,
boja
se polaže plošno i organizuje ravnotežom suprotnostiizmeđu tri primarne boje: crvene, plave i žute i tri ne-boje:crne, bele i sive. Ne-boje imaju vrednost prostora, boje vrednost materije. Isto načelo sprovedeno je i u pravougaonom položaju horizontalne ivertikalne
linije
. Sredstva su jednostavna i njihov zadatak je da na osnovu kontrasta, opozicije i asimetrije,ostvare čiste plastične odnose. To metodično i racionalno konstruisanje, koje podseća na jezik matematikeutoliko što i ona u prirodnim pojavama traži apstraktnu suštinu, Mondrijan je sprovodio odlučno i bezkompromisa, kako bi s platna odstranio sve što je senzibilnost, ekspresija, lični doživljaj. On površinu nijeslikao, nego bojio tako kompaktno da se trag četke ne prepoznaje, kao što je svaku liniju povukaolenjirom, a ugao pedantno izmerio šestarom. Njegov cilj nije bio da stvara ličnu već nadindividualnuumetnost, koja je samo prividno hermetična a u suštini socijalna, etički čista, onako kako je sam pisao:
“
Kroz kontrastnu i neutralizirajuću suprotnost, ravnoteža poništava individue kao zasebne ličnosti i stvara buduće društvo kao jedno pravo jedinstvo
”. Treba uništiti čovekovu ličnost da bi sa slike progovorio čovek.Mondrijan je čvrsto verovao u demokratske ideale i u to da će se umetnost velike ravnoteže preneti u život i tu njegovu ideju ne treba zaboraviti bez obzira što ona danas liči na utopiju. “
U budućnosti će čisti izraz plasticizma naše sredine zameniti umetničko delo. A da bi se uspelo u tome,neophodna je orijentacija ka univerzalnom postavljanju i rešavanju pritisaka prirode. Tada nećemoneophodno imati slike i skulpture, jer ćemo živeti u ostvarenoj umetnosti. Umetnost će iščeznuti u masikada život sam dobije u uravnoteženosti
”. Za Mondrijana to nije bila suva teorija. U vreme prvog svetskograta 1917. on je sa
Teom van Dusburgom
pokrenuo
časopis De Stijl
gde su objavljivani mnogi članci osintezi umetnosti koji su časopis pretvorili u istoimeni pokret. Oko njih su se pored slikara i skulptora(
Bart van der Lek
,
Vantongerlo
,
Husar
) okupili i mnogi arhitekti (
Aud
,
Ritfeld
,
Vils
i drugi). Uspeli suda ideje De Stijla i neoplasticizma prenesu u tipografiju, enterijer i arhitekturu, o čemu ubedljivo govoriRitfeldova Šreder-haus u Utrehtu, jedna prostorno opredmećena Mondrijanova slika. De Stijl je izvršioveliki uticaj na mnoge umetnike u Evropi, naročito na Bauhaus, u kome su i Mondrijan i Van Dusburgobjavili po jednu knjigu i održali niz predavanja o mogućnosti integracije neoplasticizma s životom. PosleVan Dusburgove smrti 1931. De Stijl se ugasio. Mondrijan je nastavio da produbljuje svoje slikarstvouniverzalnih harmonija. Kad je izbio II svetski rat otišao je u Njujork. Tamo dolazi do izvesne promene.Iako horizontala i vertikala ostaju glavna struktura kompozicije, crne linije su nestale, boja je poletnija iradosnija, ritam življi, pravougaone trake uže, sa kružićima koji podsećaju na svetla velegrada (
Brodvejbugi-vugi
,
Viktori bugi-vugi
). Njegova umetnička poruka dobila je na kraju nešto više ljudske topline.
•
CONCEPTS OF MODERN ART,
Penguin books 1981DE STIJL, Kenneth Frampton, 1968Evolucija i (rastvaranje) kraj neoplasticizma
De Stijl ili neoplasticizam je kao aktivan pokret trajao 14 godina,
od 1917. do 1931
. Karakterišega u osnovi rad tri umetnika, slikara
Pit Mondrijana
i
Teo van Dusburga
i arhitekte
Gerita Ritfelda
.Ostalih 7 članova originalne grupe od 9, formirane pod Van Dusburgovim vođstvom 1917. i 1918.,tj.umetnici
Van der Lek
,
Vantongerlo
i
Husar
, arhitekti
Aud
,
Vils
i
Van’t Hof
, pesnik
Kok
posmatrajuse kao katalizatori ali i kao relativno marginalne figure koje, iako su odigrale značajnu ulogu, nisu proizvele radove bilo fizičke ili teoretske, koji bi odgovarali zrelom stilu pokreta. Prvobitno je to bilaslabo povezana grupa, koja je formalno zajedno istupila potpisujući prvi
De Stijl manifest
čiji je editor bio Van Dusburg, u prvom broju
De Stijl časopisa
koji se pojavio 1918.Grupa se stalno menjala inajmanje jedan član, Bart van der Lek
, napustio je nakon godinu dana a drugi poput, Ritfelda, regrutovanisu kao zamena.
Uticaji
1
Bio je protiv preuranjenog jedinstva arhitekture i slikarstva. Za prvi broj časopisa De Stijl napisao je: “
Svakojumetnosti dovoljna su njena sopstvena sredstva izražavanja. Samo kada ova sredstva izražavanja svake umetnostibudu redukovana do čistosti..tako da svaka pronađe svoju suštinu kao nezavisni entitet, samo tada će veza bitimoguća, u kojoj će se jedinstvo raličitih umetnosti samo manifestovati
.”
Pokret je nastao kao spajanje dva povezana načina razmišljanja. To su prvo neoplatonističkafilozofija matematičara
dr
Šenmekersa
, koji je u Busumu 1915. i 1916. objavio svoje uticajne radove
Nova predstava sveta
i
Principe plastične matematike
, i “primljena” arhitektonska koncepcija
HenrikaPetrusa Berlagea
Frenka Lojda Rajta
.Kao što je holandski istoričar umetnosti H.L.C.Jaffe izjavio mora se priznati da je
Šenmekers
praktično formulisao plastičke i filozofske principe De Stijla kada je u svojoj knjizi
Nova slika sveta
referirao na kosmičke pre-eminencije ortogonala: ”
dve fundamentalne potpune suprotnosti koje oblikujunašu Zemlju su: horizontalna linija sile, tj. kurs zemlje oko Sunca, i vertikalni, duboko prostorni pokret zraka, koji potiče iz centra Sunca
”…i kasnije u istom radu napisao je da je De Stijl primarno kolorističkisistem:”
Tri osnovne boje su žuta, plava i crvena. To su jedine boje koje postoje….Žuto je pokret zraka… Plava je suprotna žutoj..Kao boja, plavo je nebeski svod, ona je linija, horizontalnost. Crvena je pandan žutoj i plavoj….Žuta zrači, plava “se gubi, povlači, crvena pluta
.”Ovo je veoma različito od
WeltanschauungFrenka Lojda Rajta
koji pragmatično naglašavahorizontalu kao “liniju porodičnosti”, kontrastnu liniju prerije protiv koje “inči u visinu dobijaju ogromnusnagu”. Wright takođe evocira potpuno homogeni ljudski napravljen svet kada je u svoj uvodnom tekstu prvog tima Wasmutha napisao: “…
sasvim je nemoguće odvajati građenje i opremanje…..Sistemi grejanja, osvetljenje, same stolice i stolovi, kabineti i muzički instumenti, sastavni su deo jedne građevine
”; i kasnije o ulozi umetnosti u vezi sa arhitekturom, “
pravljenje prostora za stanovanje je potpuno umetničko delo po sebi, isto tako ekspresivno i lepo i čak više intimno povezano sa životom od bilo koje skulpture ili slikarstva.To je moderna američka prilika.”
Rajtove ideje o takvoj arhitekturi već su se rasprostrle čitavom Evropom publikovanjem u Nemačkoj dva čuvena toma Wasmutha 1910. i 1911. Tako su ova dva povezana ali nezavisna pola misli,Šenmekersov i Rajtov, bili dostupni javnosti do 1915. Pojava Mondrijanovih postkubičnih kompozicija,sastavljenih od gotovo isključivo prekinutih horizontalnih i vertikalnih linija, poklapa se sa umetnikovim povratkom iz Pariza u Holandiju 1914, u vreme kada je naknadno u Larenu bio u gotovo svakodnevnomkontaktu sa Šenmekersom. Uticaj Rajtovih ideja odražava se na arhitekti
Robertu Van’Hofu
, koji jenakon predratnog boravka u SAD-u, u svojoj
Huis-ter-Heide
realizovao 1916. izvanrednu ranu vilu odarmiranog betona dizajniranu u deriviranom Rajtovskom stilu. Ni Šenmekers ni Van’t Hof neće igratiznačajnu ulogu u pokretu posle 1917. Do tada oni su već ispunili svoju svrhu. Ideje koji su oni postavili idemonstrirali brzo su prihvaćenje i transformisane posle rata od strane centralnih figura pokreta tj.Mondrijana, Van Dusburga i Ritfelda.Dve druge periferne figure imale su važnu ali kratku ulogu kao katalizatori za vreme neposrednog posleratnog perioda. Jedan je belgijski umetnik
George Vantongerloo
a drugi naprasit holandski pionir apstrakcije
Bart van der Lek
. Njihov doprinos bio je krucijalan; postavlja se pitanje da li bi se bez njihrazvila karakteristična estetika tj. prelazak sa ranih radova iz 1917. na zreli stil 1923. za samo 6 godina.Očigledno je da Van Dusburgova čuvena apstrakcija krave iz 1916/17. mnogo duguje Van der Lecku, dok Vantongerlova skulptura
Interlacija masa
iz 1919. jasno anticipira u generalnim formama estetiku masekoju će iskoristiti Van Dusburg i Van Esteren u njihovoj
Umetničkoj kući
i
Rozenberg kući
, projektima iz1923.
Razvoj pokreta
Estetski i programski razvoj pokreta može se podeliti u 3 faze. Prva od 1916. do 1921. je
fazaformiranja
i koncentrisana na Holandiju uz neko autsajdersko učešće; drugu od 1921. do 1925. treba posmatrati kao
period sazrevanja i internacionalnog širenja
; treću faza od 1925. do 1931. treba posmatrati kao
period transformacije i konačne dezintegracije.
2
Berlage je sam bio pod uticajem Rajta od publikovanja drugogo toma Wasmitha 1911. Od Gotfrida Sempera injegovog učenika Berlagea neoplastcistički umetnici preuzimaju termin “De Stijl” – Stil. Umetnici De Stijla bili suveoma svesni uvođenja “stila” kao gotovo metafizičkog koncepta kada su 1919 u časopisu napisali: “Objekt prirode je čovek. Objekt čoveka je stil..Ideja stila je ukidanje svih stilova i na taj način stvaranje elementarnog plasticiteta;ona je senzitivna, spiritualna i ispred svog vremena”.
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
More From This User
Notes
Load more
