Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Look up keyword
Like this
7Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
JEVREJI NA GRANICI

JEVREJI NA GRANICI

Ratings: (0)|Views: 185 |Likes:
Published by ljutapaprika

More info:

Published by: ljutapaprika on Sep 07, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/19/2011

pdf

text

original

Ранко Јаковљевић
ЈЕВРЕЈИ НА СЕВЕРОИСТОЧНИМ ГРАНИЦАМА СРБИЈЕ

АПСТРАКТ: У овом раду даје се хронолошки приказ учешћа Јевреја у друштвеним збивањима на просторима унутрашњих и спољашњих граница североисточне Србије. Кроз фрагменте судбина појединаца и група јеврејског порекла указује се на њихов допринос привредном, културном, следствено томе и наднационалном препороду једне балканске регије на српско- бугарско- румунској тромеђи, уз расветљавање околности релевантних за потпуније сагледавање манифестација сукоба интереса великих сила на европском југоистоку.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јевреји, прогони, привреда, култура, политика, образовање, здравство, рат, спасење.
Североисточне границе Србије простиру се кроз средишње Подунавље. Велика

река спаја српску и румунску страну а сувоземни део, почев од ушћа Тимока у Дунав, чини везу Србије са Бугарском у реону Неготина. Њихов најзначајнији фрагмент- Ђердап је дунавски пролаз усечен између Хомољских планина, Мироча и Дели Јована, са српске стране и Локвејске и Алмашке планине- обронака јужних Карпата на румунској земљи. Ђердапска клисура у регији Гвоздена врата почиње код Голупца а завршава се у атару Кладова, премошћујући залеђа богата рудним и шумским благом. Падине Старе планине или Балкана у северозападној Бугарској

доминирају сувоземним делом граничног подручја, спуштају се до дунавских обала дајући целој регији карактер специфичне природне оазе, погодне за сусретања култура Севера и Југа, Запада и Истока. Велике цивилизације попут грчке, римске, одавде су читав низ векова шириле своје хоризонте. Ту су своје идеје претварале у успехе, заблуде или поразе војне силе Османског царства, Угарске, Русије, Аустрије, Немачке. Простор данашње тромеђе Србије, Румуније и Бугарске столећима је био изазов за веште трговце, бродаре, а уточиште прогањаним Јеврејима чија снага је почивала у осећају заједништва, припадности истом културном обрасцу. Без њих би Европа била знатно удаљенија од остварења претпоставки за преображај потенцијалне у остварену моћ друштвене заједнице.

Према преовлађујућим схватањима, као и на просторе нововековне Србије, потомци племена Израеловог у пределе омеђене Дунавом и планинским масивима Мироча приспели су на таласима миграција изазваних римским освајањима у I и II веку нове ере. Нема доказа да су били ангажовани у грандиозним подухватима изградње дунавског пловидбеног канала код Капут Бовиса, данас у близини Сипа, или Трајановог моста, 5 км низводно од Кладова, као што је то свега пар деценија пре био случај, везано за Неронов /54-68г./ покушај просецања Коринтске превлаке ради спајања Јонског и Егејског мора. За ту прилику ''некакви јеврејски заробљеници су заиста били упослени неко време'' (1). Да су Јевреји већ тада насељавали крајеве уз Дунав и јужне пределе Старе планине, потврђује једно писмо гувернера Галилеје Ирода Агрипе, упућено римском императору Калигули /37-41.г./ и приповедање историчара Јосифа Флавија (2). Међу румунским историчарима распорострањено је

1

мишљење о постојању јеврејских комуна још почетком II века н.е, након што је Рим проширио власт на леву страну Дунава покоривши Дакију. О томе постоје натписи и новчићи пронађени у Оршави на Дунаву, преко пута српске Текије, као и у бившој дачкој престоници Сармизегетузи (3). Такође се сматра да је мала група Јевреја на Балканско полуострво, регија данашње Бугарске, доспела после разарање тврђаве Бетар крај Јерусалима 135.године, у време устанка Бар Кобе против Хадријановог Рима. Таква мишљења базирају се на налазима новчића из периода Бар Кобине буне на тлу Балкана (4). Следећи траг који упућује на присуство Јевреја у реону Бугарске је стела, похрањена у Софијском музеју, са натписом Yosefus archiesynagogus – ''Јосиф- старешина синагоге'', а још дубље корене њиховог битисања у Пловдиву /Филипополис/ садржи подни мозаик синагоге из II или III века н.е. (5).

У декрету источноримског цара Аркадија /395-408./ издатом у Константинопољу 7. јуна 397. године, од управитеља префектуре Илирик, простируће на Балканском полуострву и у регији доњег Дунава, захтева се да администраторима провинција укаже на потребу заштите јеврејског становништва и синагога. Тада се подручје Кладова, почев од Ђердапске клисуре, налазило у области Акве- у оквиру Прибрежне Дакије која је припадала Илирику.

Други римски декрет, издат у Константинопољу 6. августа 412. године, у време Теодосија II, прописивао је да нико ко је невин не буде малтретиран због тога што је Јеврејин (6). Повод нетрпељивости била је верска искључивост и отворено прозивање Јевреја од стране цркве хришћанске као најопаснијих опонената Христових. Папа Сириције /384-399./ у обраћању верницима ради сузбијања Боносове јереси која је имала велики број присталица у регији данашњег Кладова и Прахова, епископија Аквис, изговара: ''Не може се порећи да се Бонос веома осрамотио тврдећи да је Марија имала још синова и да је њена светост деградирана чињеницом да је након рођења Исусовог њена утроба подарила још потомака... Шта о овом ставу рећи него да се ради о јаком порицању чињеница, и о јавном стављању на страну Јевреја, који тврде да га није могла родити девица, из чега произилази велика опасност за саму веру.'' (7). Његовим путем иде познати епископ Никита Ремезијански /Бела Паланка/, наглашавајући у једној проповеди крајем IV века кроз обраћање ''посрнулој девојци'': ''Незнабошци су против нас дигли свој глас, јудејска синагога је скочила против свете цркве због твоје срамоте!'' (8).

Јевреји средишњег Балкана ипак су успели да избегну олује верске искључивости. Јустинијанов /527-565./ савременик Прокопије из Цезареје помиње на Дунаву, свега пар десетина километара удаљену од великог подунавског града Аквиса /данашње Прахово/, између ушћа Тимока у Дунав и Флорентина у Бугарској, од стране Јустинијана обновљену тврђаву са именом Јудаиос (9).

Под византијском влашћу, ова регија почетком VIII века није била плодно тле за живот Јевреја. Покушај цара Лава 723. године да јеврејске поданике преведе у хришћанску веру, значио је почетак масовних исељавања са Балкана. Прогони Јевреја у време Василија, настављача политике насилне христијанизације, праћени паролом ''Смрт или покрштавање'', допринели су да се многи од њих населе на Криму, у областима Тифлиса, Керча, Севастопоља, где су постојале јаке јеврејске заједнице (10). Међу Хазарима тога времена јудаизам као званична религија имао је толерантан став према другим конфесијама. Добар пример узајмане трпељивости био је састав врховног суда: од седморице судија, по двојица су били следбеници јудаизма, ислама и хришћанства, док је седми члан- ''незнабожац'' био надлежан за Русе и Бугаре (11).

2

Тек столеће касније промет Дунавом, пловним од Улма па наредних 2.558 км, достиже озбиљне размере, да би кулминирао крајем XI века односно у време крсташких похода који су значајним делом финансирани зајмовима добијеним од европских Јевреја. Филип I повукао је свој декрет из 1069. године о протеривању Јевреја јер без њих није могао обезбедити зајмове за опремање витезова што се спремаху за крсташки поход (12). На тлу Балкана и Мале Азије у XII веку живело је око 15.000 Јевреја- староседелаца- Романиота од којих су многи учествовали у привредном промету. Њихови суседи Власи у Тесалији, бележи рабин Бењамин из Туделе 1150. године, ''давали су својој деци жидовска имена, због чега једни кажу да су јеврејскога рода и да Јевреје називају својом браћом'' (13). Можда су припадници овог старог балканског народа и на тлу данашње североисточне Србије на сличан начин поступали, кроз покушаје да свом потомству обезбеде извеснију будућност у односу на искушења опстанка којима су они били излагани.

Ђердапски пловни пут, као спона између Средње, Источне Европе, Блиског истока и Средоземља, у много наврата минулих времена имао је својство инструмента тежњи за изналажењем уточишта пред освајачким походима великих војних сила- Римљана, Хуна, Турака, Мађара, Аустријанаца, Немаца... али и пред прогонима припадника јеврејске заједнице. Плодоносан за трговину је у време мађарског краља Андрије Другог (1205-1235.), нарочито почетком његове владавине када је ''давао под закуп приносе од своје порезе и продају соли Јеврејима и Измаиљима'' (14). Али већ 1222. године, овај владар био је принуђен свечаном повељом- Златном булом, под притиском племства обавезати се да ''краљевске приходе неће давати неверницима у закуп'' (15). Без обзира на то, трговина сољу настављена је Дунавом, а посебно погодном испоставила се околност да је, након безуспешних настојања да се 1228.г. освоји Видин, Турну Северин постао седиште новоосноване мађарске бановине. Други значајни фактор поспешивања спољнотрговинског промета Дунавом биле су олакшице за стране трговце у удаљеним центрима попут Цариграда, виталног регионалног транзитног средишта. Зна се да је средином XIV века такса на право уласка робе у пристаниште- ''комеркион'' износила 10% од цене транспорта уколико се радило о Ромејима, а странци су исту обавезу плаћали у распону 1-4%, неретко бивајући и у потпуности ослобођени те дажбине (16). Нарочито су се успешно благодети снабдевања сировинама из удаљених делова света користиле у сврхе прераде коже и крзна у цариградској четврти Вланга (17).

У периоду 1347-1360. године велики број Јевреја из Угарске, безразложно оптуживаних за епидемију куге дискриминисан је од стране католичког клера, принуђен спас тражити у бекству Дунавом, кроз Ђердап, и насељавању у Видину, Никопољу, Софији. Имајући у виду њихово претходно станиште, Бугари су их називали ''бене Будун''- синови града Будима. У то доба бугарски владар био је цар Иван Александар /1331-1371./, унук видинског деспота Шишмана, ожењен Јеврејком Саром, са покрштеним именом Теодора, што је утицало на његов став о насељавању Јевреја приспелих Дунавом из Угарске (18).

Владар Баварске Лудовик X 1470.године протерао је све своје јеврејске поданике. Већи број њих укрцао се на бродовље у Регенсбургу одакле су Дунавом, пролазећи поред Кладова, уточиште налазили на подручју под владавином Бугара. Предводио их је рабин Меир Алеви из Нирнберга, који је тим поводом сачинио молитвену књигу (19). Пре но што је Кристофор Колумбо, ''слуга истога господара који је Давида подигао на тај положај'', доспео до Америке 1492. године, Дунав је

3

Activity (7)

You've already reviewed this. Edit your review.
1 hundred reads
zelnid4 liked this
zelnid4 liked this
Adnan Yazan liked this
Adnan Yazan liked this
Branko liked this
Robert Andrejaš liked this

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->