O DENOTACIJI1

Semiolozi, lingvisti i filozofi jezika se često susreću sa terminom

denotacija. Denotaciju (kao i njenu suprotnost konotaciju) naizmenično
smatraju svojstvom, ili funkcijom: (i) pojedinačnih termina; (ii) izjavnih
rečenica; (iii) nominalnih izraza i definisanih opisa. Za svaki od ovih
slučajeva moramo da odredimo da li denotacija ima veze sa značenjem,
referentom, ili referencijom. Da li pod denotacijom podrazumevamo ono
što termin znači, odnosno imenovanu stvar, a u slučaju rečenice ono što
je u pitanju?
Kad denotaciju posmatramo iz perspektive ekstenzije, konotacija
postaje pandan intenzije, odnosno značenja kao suprotnosti referencije.
Nasuprot tome, ako denotaciju posmatramo iz perspektive intenzije, onda
konotacija postaje neka vrsta dodatnog i daljnjeg značenja, koje zavisi od
primarnog značenja.
Ova razmimoilaženja među različitim lingvističkim, ili filozofskim
obrascima su tolika da je Giš (1962: 65) predložio da se termin
denotacija “ukloni iz savremene filozofije”, jer proizvodi samo “tužnu i
zbrkanu priču”.
U strukturalnoj lingvistici denotacija je povezana sa značenjem. To
je slučaj u Hjemsleva (1943), za koga razlika između denotativne i
konotativne semiotike leži u tome što je ova prva semiotika čiji plan
izraza nije semiotika, dok je ova druga semiotika čiji plan izraza jeste
semiotika. Ali, denotativna veza se ogleda u korelaciji između forme
izraza i forme sadržaja, a izraz ne može da označava supstanciju sadržaja.
I Bart (1964) razrađuje svoje shvatanje polazeći od Hjemslevljevih ideja
da bi na kraju došao do potpuno intenzionalnog pristupa problemu
denotacije, gde između označavajućeg i označenog prvog stepena
(odnosno nultog stepena) uvek postoji denotativna veza.
Na polju analize komponenata termin denotacija je korišćen za
označavanje odnosa smisla koji izražavaju leksički termini - recimo u
slučaju termina zet, koji označava “kćerkinog, ili sestrinog muža”, (na
primer, vidi Liča 1974, 238).
Situacija u okviru analitičke filozofije je sasvim drugačija, čim je
usvojeno Fregeovo razlikovanje Sinn i Bedeutung (smisao i značenje),
denotacija je iz smisla prešla u referenciju. Tačno je, a to svi znaju, da
Fregeova upotreba termina Bedeutung nije baš najsrećnija, pošto u
rečniku nemačke filozofije obično označava “značenje”, dok se za
“referenciju”, “denotaciju” ili “označavanje” uglavnom koristi
Bezeichnung. Huserl (1970), na primer, kaže da znak znači (bedeutet)
značenje, a označava (bezeichnet) stvar. Ali i oni koji pokušavaju da
izbegnu nejasnoće termina kakav je Bedeutung, prevode ga kao referent,
ili kao denotacija (Dimet 1973: 5).
 U Raselovom delu “O denotaciji” (1905) denotacija se razlkuje od
značenja, a taj pravac sledi celokupna anglosaksonska filozofska tradicija
(vidi na primer Ogdena i Ričardsa, 1923). Moris (1946) tvrdi da kad pas u
Pavlovljevom eksperimentu reaguje na zvonce, hrana je denotatum
zvona, dok je osobina jestivosti njegov significatum.
Ako sledimo ovakvo tumačenje, izraz označava kako jedinke, tako
i kategorije jedinki, čije ime predstavlja, dok obuhvata svojstva na
osnovu kojih te jedinke prepoznajemo kao pripadnike odgovarajuće
klase. Karnap (1955) u tom smislu par denotacija/konotacija zamenjuje
parom ekstenzija/intenzija.
Lajons (1977, I, 7) predlaže da se denotacija koristi u neutralnom
smislu, između ekstenzije i intenzije, tako da bi moglo da se kaže da pas
označava kategoriju pasa (ili možda nekog tipičnog ili egzemplarnog
predstavnika te kategorije), dok pasji označava svojstvo, na osnovu čijeg
prepoznavanja možemo ispravno da primenimo taj izraz. Pa ipak, ovaj
predlog predstavlja privremeno rešenje, pošto ne otklanja višeznačnost
termina.
Međutim, situacija je još složenija. Čak i u slučajevima kad
možemo da utvrdimo da je denotacija u funkciji ekstenzije, izraz može da
označava: (i) kategoriju jedinki, (ii) jedinku koja stvarno postoji, (iii)
svakog pripadnika kategorije jedinki, (iv) vrednost istinitosti koja je
sadržana u izjavnoj rečenici (tako da je u svakoj od ovih oblasti
denotatum rečenice ono što je slučaj, ili činjenica da nešto jeste slučaj).
Koliko sam uspeo da utvrdim, termin denotacija u jasno izraženom
ekstenzionalnom smislu po prvi put je upotrebio Džon Stjuart Mil (1843,
1.2.5): “reč belo označava sve bele stvari, kao što su sneg, hartija, morska
pena, itd. i podrazumeva, ili, rečeno jezikom sholastičara, obuhvata
odliku beline”.
Možda je Pers prvi shvatio da ovo rešenje nije sasvim kako treba.
On je besumnje uvek upotrebljavao termin denotacija u ekstenzionalnom
smislu. Na primer, govori o “neposrednoj referenciji koju nadražaj vrši u
odnosu na odgovarajući objekt, odnosno denotaciji” (CP, 1.559); o
ponavljanju (Ponavljanje pokaznog praznog znaka pošto na njega utiče
“stvarna kamila koju označava” (2.261); o znaku koji treba da označava
pojedinačni entitet i da znači jedno slovo (2.293); o opštem terminu koji
“označava bilo šta što poseduje osobinu koju znači” (2.434); o
denotativnoj, tj. indikativnoj funkciji svake tvrdnje (5.429); o znacima
koji su označavajući, denotativni, odnosno indikativni kada, kao pokazne
zamenice, ili kažiprst, “grubo usmeravaju očne jabučice tumačevog uma
na objekt o kojem je reč” (8.350). Ali ne smatra da je istorijski opravdano
da se denotaciji suprotstavlja konotacija.
Kad je reč o konotaciji, Pers (s pravom) smatra da Mil ne sledi
tradicionalnu sholastičku upotrebu, mada tvrdi da to čini. Sholastičari
(bar do XIV veka) nisu koristili konotaciju kao suprotnost denotacije, već
kao dodatnu formu značenja. “Nema sumnje da su najbolji logičari XIV,
XV i XVI veka smatrali da se konotacija u tim periodima koristila
isključivo za referenciju nekog drugog značenja, tj. (gotovo) za
referenciju nekog relativnog termina (kao što je otac, sjajniji, itd.) u
uzajamnoj vezi sa objektom koji primarno označava. Gospodin Mil je
ipak smatrao da može to da porekne, samo na osnovu svog autoriteta, ne
navodeći nijedan pasus bilo kog autora toga doba.” ((CP 2.393).
U CP (2.431) i nadalje, Pers skreće pažnju da su autori u srednjem
veku najčešće koristili suprotnost između značiti i imenovati. Dakle,
ističe da Mil umesto termina značiti koristi konotovati, pa stoga koristi i
denotovati umesto označiti, imenovati, ukazivati. Zatim Pers podseća na
Jovana iz Solzberija (Metalogicus II, 20), po kojem nominantur
singularia sed universalia significantur i zaključuje da u doba Jovana iz
Solzberija na žalost niko, ni pre, ni posle njega nije poštovao tačno
značenje termina significare, te se ono vremenom približilo značenju
termina denotare (CP 2.434).
Mada u ovoj raspravi Pers lucidno primećuje da significare u
određenom trenutku prelazi iz intenzionalnog u ekstenzionalni sistem,
nije kadar da spozna da će termin u potonjim vekovima uglavnom očuvati
intenzionalni smisao. A opet, prihvata da je denotacija ekstenzionalna
kategorija (i kritikuje Milovo delo samo u vezi sa problemom konotacije),
ali nigde jasno ne kaže da termin denotare koji se u početku koristio kao
na sredini između ekstenzije i intenzije, na kraju (sa Milom) potpada pod
kategoriju ekstenzionalnog.
Aristotel
Još od Platona, ali svakako još očiglednije počev od Aristotela bilo
je jasno da kad iskazujemo neku reč (ili proizvodimo druge vrste
znakova) pod tim razumemo, ili označavamo neku misao, ili neko
duševno osećanje, i imenujemo nešto, odnosno ukazujemo na nešto, isto
kao što kada iskazujemo neku rečenicu, možemo da izrazimo, ili
označimo neku složenu misao, ili pak da neko vanjezičko stanje jeste u
pitanju.
U čuvenom poglavlju 16a (i sledeći) u O tumačenju Aristotel
prikazuje trougao koji je očito, mada prećutno semiotički u kojem su reči
s jedne strane vezane za pojmove (ili za osećanja duše), a s druge strane
za stvari. Aristotel kaže da su reči “simboli” osećanja, gde pod simbolom
podrazumeva veštačko sredstvo, koje je konvencionalno i proizvoljno.
Kao što ćemo u nastavku videti, tačno je i to da on tvrdi da se reči mogu
smatrati simptomima (semeia) osećanja, ali u smislu da svako odašiljanje
govora može da bude simptom činjenice da odašiljač ima nešto na umu.
Osećanja duše su, međutim, samo privid, ili ikona stvari. Ali, po
Aristotelovoj teoriji stvari poznajemo kroz osećanja duše, ne postoji
direktna veza između simbola i stvari. Za označavanje ovog simboličkog
odnosa Aristotel ne koristi reč semainein (koja bi gotovo mogla da se
prevede kao significare - značiti), dok u mnogim drugim prilikama koristi
ovaj glagol za označavanje odnosa između reči i pojmova.
OSEĆANJA DUŠE
(POJMOVI-VRSTE)
simboli
(i simptomi) sličnosti

REČI STVARI

Aristotel tvrdi (kao i Platon) da izdvojeni termini ne kazuju ništa o

onome što je slučaj, jednostavno znače neku misao. A iskazi, odnosno
složeni izrazi jasno označavaju misao, ali samo određena vrsta iskaza
(potvrdni iskaz, ili izjavna rečenica) iskazuje istinito ili lažno stanje
stvari. Aristotel ne kaže da potvrdni iskazi znače ono što je istinito, ili
ono što je lažno, već da kažu (glagol je legein) da određena stvar A
pripada (glagol je yparkein) određenoj stvari B.
Tako se već na samom početku suočavamo sa tri pitanja o kojima
će se voditi široke rasprave tokom čitavog Srednjeg veka: (i) da li znaci
prvenstveno označavaju pojmove (i samo posredstvom pojmova mogu da
ukazuju na stvari), ili pak mogu da znače, označavaju i imenuju stvari;
(ii) kakva je razlika između ukazivanja na neku kategoriju jedinki i
ukazivanja na konkretnu jedinku; (iii) kakva je razlika između uzajamne
veze znaci-pojmovi-pojedinačne-stvari i uzajamne veze iskaz-
odgovarajući sadržaj--vanjezičko stanje stvari.
Rasprave o tački (i) otpočele su vrlo rano (bar od vremena Anselma
iz Kenterberija) u obliku rasprave o suprotnosti između značiti i
imenovati, odnosno nazivati; Raspravu o tački (ii) je verovatno prvi
poveo Petar Španac kroz razliku između suppozitio naturalis i suppositio
accidentalis; O tački (iii) se raspravljalo na različite načine počevši od
Boetija pa nadalje, ali dok je rasprava Aristotelovih tumača o odnosu
označavanja tekla nezavisno od rasprave o istinitim i lažnim tvrdnjama,
mnogi gramatičari i teoretičari suppositio (- pretpostavke) uveliko brkaju
ova dva problema, do trentka u kojem će, s Bekonom i Okamom, postati
nerazlučivi.
Sudbina termina kao što su denotatio i designatio vezana je za
istorijat suprotnosti significatio/nominatio. Čini se da su ovi termini dugo
(bar do XV veka) ponekad korišćeni u ekstenzionalnom, a ponekad u
intenzionalnom smislu. Reč je o terminima koji u latinskom vokabularu
postoje počevši od klasičnog perioda, a imaju mnogostruka značenja.
Recimo da su, između ostalog, značili “stajati kao oznaka nečega” - gde
nije od značaja da li je to nešto pojam ili stvar. U slučaju designatio
etimologija je očigledna, dok u slučaju denotatio valja imati na umu da
termin nota označava znak, token, simbol, nešto što upućuje na nešto
drugo (vidi i Lajonsa, 1968: 9). Po Majeru (1972: 394) Aristotelov
symbolon se najčešće prevodio kao nota “nota vero est quae rem
quamquam designat. Quo fit ut omne nomen nota sit”. (Boetije, In top
Cic. , PL 64 1111b).
Dakle, važno je: (i) da utvrdimo šta se dogodilo sa terminom
significatio, (ii) kada se denotatio (zajedno sa designatio) povezuje sa
significatio, a kad je, opet, u suprotnosti s ovim poslednjim.
Što se tiče denotatio zanimljivo je da utvrdimo koliko se često
pojavljuje u tri sledeća značenja: (i) jak intenzionalni smisao (denotacija
je povezana sa značenjem); (ii) jak ekstenzionalni smisao (denotacija je
povezana sa stvarima ili sa stanjem stvari); (ii) slab smisao (denotacija se
koleba između intenzije i ekstenzije, a iz opravdanih razloga teži
intenziji).
Videćemo kako će, bar do XIV veka, preovlađivati slab smisao.

Boetije
U srednjevekovnoj tradiciji, počevši od Avgustina, pa do XIII veka
u mogućnosti ukazivanja na stvari uvek posreduje značenje. Significatio
je moć koju poseduje reč da u umu slušaoca izazove misao, a putem nje
se kao posledica može izvršiti čin referencije stvari. Za Avgustina
“signum est enim res praeter speciem, quam ingerit sensibus, aliud
aliquid ex se faciens in cogitationem venire.” (De doctrina christiana II,
1, 1), a označavanje je radnja koju znak vrši umom.

INTELECTUS

significant

SIGNA RES

Boetije je sledbenik klasične tradicije koja je već uvela termin

propositio za označavanje složenih izraza kojima se tvrdi da je nešto
istinito ili lažno. Još uvek ne možemo da utvrdimo da li se pod izjavnom
rečenicom podrazumeva izraz, ili odgovarajući sadržaj, ali je jasno da su
istina i laž vezane za rečenicu, a ne za izdvojene termine. Boetije tvrdi da
izdvojeni termini znače odgovarajući pojam, odnosno univerzalno i
upotrebljava significare - kao i, mada ređe, designare - u intenzionalnom
smislu. Reči su konvencionalno sredstvo da se objave misli (sensa ili
sententias) (u De int. 1). Reči ne označavaju res subiectae, već passiones
animae. Najviše što može da se kaže o označenoj stvari jeste da je
obeležena sopstvenim pojmom (significationi supposita o suppositum,
vidi De Rajha 1967: 180-181).2

SPECIES
notae:
significant similitudines
designant
denotant

VOCES designant, denotant, nominant RES

Anselmov ‘appellatio’
Anselm iz Kenterberija u De grammatico svojom teorijom
‘appellatio’ postavlja jasniju razliku između značenja i referencije.
Razrađujući Aristotelovu teoriju paronima Anselm iznosi zamisao da kad
neku određenu osobu nazovemo gramatičar, koristimo tu reč kao
paronim. Ta reč uvek znači svojstvo biti gramatičar, ali se ovde koristi da
ukaže na određenog čoveka. Tako Anselm koristi reč appellatio za
označavanje referencije, a za značenje koristi reč significatio: “satis mihi
probasti grammaticum non significare hominem...Ante dicebas
grammaticum significare hominem scientem grammaticam..(sed)...
sufficienter probatum est grammaticum non esse appellativum
grammaticae sed hominis, nec esse significativum hominis sed
grammaticae (4.30 i dalje)
I Abelar na ovaj način pravi razliku između pojmova ‘značiti’ i
‘imenovati’.

Abelar
Često je isticano da u Abelarovom delu ne postoji logična
terminologija koja bi bila utvrđena jednom za svagda, pošto često koristi
iste termine u različitom smislu. Uprkos tome, Abelar je prvi autor koji
jasno postavlja razliku između intenzionalnih i ekstenzionalnih aspekata
semantike (suštinski, mada ne i uvek sa terminološkog stanovišta). Tačno
je da govori bez razlike o significatio de rebus i significatio de
intellectibus, ali je takođe tačno da smatra da je osnovni smisao
significatio intenzionalan, sledeći tradiciju Avgustinove misli, po kojoj je
značiti isto što i constituere ili generare neki mentalni pojam.
U Ingredientibus (prir. Geyer, 307) Abelar jasno potvrđuje da je
um neizostavni posrednik između stvari i pojmova. Kako kaže Beonio-
Brokijerijeva (1969: 37) significatio intellectum ne samo da je
prvenstveno significatio, nego je i jedina legitimna semantička funkcija
imenice, jedina koju dijalektičar treba da ima na umu kad istražuje
diskurs.
Ako uzmemo u obzir različite kontekste u kojima se međusobno
sučeljavaju termini significare, designare, denotare, nominare, appellare,
možemo da kažemo da Abelar upotrebljava significare kad ukazuje na
intellectus koji se gradi u slušaočevom umu, nominare kad ukazuje na
referencijalnu funkciju, i bar u određenim delovima Dijalektike, ali bez
ikakve sumnje, - designare i denotare kad ukazuje na odnos između reči i
njene definicije, odnosno sententia (pošto je sententia ‘enciklopedijsko’
značenje termina čija definicija predstavlja poseban rečnički izbor koji je
načinjen da bi se otklonila svaka dvosmislenost iz značenja samog
termina).3
Ex hominis enim vocabulo tantum animal rationale mortale
concipimus, non etiam Socratem intelligimus. Sed fortasse ex adiunctione
signi quod est omnis, cum scilicet dicitur omnis homo, Socratem quoque
in homine intelligimus secundum vocabuli nominationem, non secundum
vocis intelligentiam. Neque enim homo in se proprietatem Socratis tenet,
sed simplicem animalis rationalis mortalis naturam ex ipso concipimus,
non itaque homo proprie Socratem demonstrat, sed nominat (Dijalektika
V, I, 6).
Dakle, Abelar koristi denotare u jakom intenzionalnom smislu. De
Rajh (1970: iv) tvrdi da je za Abelara označavanje semantička veza
termina i vanjezičkog objekta (jak ekstenzionalni smisao), a Nukelmans
(1973: 140) denotare i nominare dovodi u istu ravan. Zapravo, ima
mnogo delova u kojima nailazimo na označavati u jakom
ekstenzionalnom smislu, pa se to naizgled poklapa s ovim tumačenjem -
vidi, na primer, Dijalektiku (I, III, 2, 1) - gde Abelar vodi raspravu s
onima koji tvrde da reči ‘praznog’ značenja (sinkategorematične reči) ne
zamenjuju pojmove, već se mogu primeniti samo na neke res subiectae.
Dakle, u ovom odlomku Abelar govori o mogućem označavanju stvari i
čini se da naročito koristi designare za ukazivanje na prvi čin nadevanja
imena stvarima (neka vrsta ‘krštenja’ gde postoji kruta označavajuća veza
između onoga ko imenuje i imenovane stvari); vidi takođe u Dijalektici
(I, III, 1, 3): “ad res designandas imposite”. Ali je isto tako tačno da u
drugim delovima, (na primer, Dijalektika, I, III, 3, 1) designare i
denotare kao da nemaju isto značenje, dok u izvesnim slučajevima (kao
što su Dijalektika I, II, 3, 9 i I, III, 3, 1) upotreba designare navodi na
intenzionalno tumačenje.
Već sam naglasio da, ne samo da je Abelarova terminologija često
protivrečna, već i sami termini designare i denotare do tog trenutka imaju
krajnje neodređen status. Međutim, postoji kontekst (Dijalektika I, III, 1,
1) u kojem označavanje predstavlja vezu između imena i odgovarajuće
definicije i kontekst u kojem se denotacija eksplicitno vezuje za smisao
(odnosno sententia) izraza. Suprotstavljajući se onima koji tvrde da stvari
kojima je nadenuto ime (vox) direktno označava samo to ime (vox),
Abelar ovde naglašava da imena znače “ea sola quae in voce denotantur
atque in sententia ipsus tenentur”, a onda dodaje, “manifestum est eos (=
Germundus) velle vocabula non omnia illa significare quae nominant, sed
ea tantum quae definite designant, ut animal substantiam animatam
sensibilem aut ut album albedinem, quae semer in ipsis denotantur”.
To znači da reči ne označavaju sve stvari koje mogu da imenuju,
već samo ono što označavaju kroz definiciju, kao što životinja znači živu
osetljivu supstancu, a to je upravo ono što je tom rečju, odnosno u toj
reči) označeno.
Očito je da kako označavanje, tako i denotacija jasno zadržavaju
jak intenzionalni smisao i ponovo se uvode u odnos između izraza i
odgovarajućeg sadržaja koji ga određuje.
Označavanje nema nikave veze sa davanjem imena stvarima, pošto
važi i kad su nominatis rebus destructis, tako da možemo da razumemo
sadržaj izraza nulla rosa est (Ingredientibus, prir. Geyer, 309).
Drugi važan aspekt Abelarove tipologije je jasno razlikovanje
dvaju različitih značenja pojma označavanje, a koja i danas izazivaju
mnoge nedoumice. Spejd (1988: 188 i dalje) je zapazio da u sholastičara
significatio nije značenje: “termin znači ono što uspeva da izazove u
nečijem umu” (a to je nesumnjivo smisao koji podrazumeva Avgustin),
tako da na taj način: “za razliku od označavanja, značenje predstavlja
neku vrstu uzročne povezanosti”. Značenje (koje bi bilo mentalni
korelativ, semantički sadržaj, intenzija, bilo koji oblik idealnog, ili
kulturnog noematskog entiteta) u Srednjem veku, kao i u celokupnoj
aristotelovskoj tradiciji ne označava termin significatio, već sententia, ili
definitio.
Tačno je da u srednjevekovnoj tradiciji nailazimo i na significare,
kako u smislu “constituere intellectus”, tako i u smislu “significare
speciem” (što je možda bliže pojmu označavanje koji nije uzročan), ali se
ovo jasno definiše tek sa Abelarom: neka reč uzročno significat nešto za
um, dok se ista reč dovodi u vezu sa značenjem, odnosno sa sententia, ili
definicijom kroz označavanje i/ili denotaciju.
Da bismo saželi raspravu koju smo dosad izložili, možemo da
kažemo da se Abelarova teorija ne može prikazati semiotičkim trouglom,
već nekom vrstom trozupca gde vox (i) significat intellectus, (ii)designat
vel denotat sententiam vel definitionem i (iii) nominat vel appellat res.

INTELLECTUS DEFINITIO
SENTENTIA

significat
 designat
denotat

VOX appellat, nominat RES

Toma Akvinski
Taj isti pravac sledi i Toma Akvinski, koji je u potpunosti veran
Aristotelovim gledištima. U komentaru dela O tumačenju, pošto je
napravio razliku između prima operatio intellectus (opažanje, ili simplex
apprehensio) i druge operacije (“scilicet de enunciatione affirmativa et
negativa”), definiše interpretatio kao “vox significativa quae per se aliud
signfucat, sive complexa sive incomlexa (Prolog 3). Ali, odmah potom
ispravlja svoje stanovište jer kaže da su imenice i glagoli ‘principi’
tumačenja, odlučivši da naziva tumačenjem isključivo oratio, odnosno
celu izjavnu reženicu “in qua verum et falsum inveniuntur”.
Dakle, tu on upotrebljava značiti za imenice i glagole (I, ii, 14), kao
i za one reči, koje, razume se, znače jauke iz pakla i glasove životinja:
“Non enim potest esse quod significent immediate ipsas res, ut ex ipso
modo significandi apparet significat enim hoc nome homo naturam
humanum in abstractione a singolaribus. Unde non potest esse quod
significet immediate hominem singularem... Ideo necesse fuit Aristoteli
dicere quod voces significant intellectus conceptiones immediate et eis
mediantibus res” (I, ii, 15).
U nastavku potvrđuje da ime znači sopstvenu definiciju (I, ii, 20).
Tačno je da Toma, i kad govori o sastavljanju i rastavljanju, tj. o
potvrđivanju i odricanju, kaže da potvrđivanje significat... coniuctionem,
a odricanje significat ... rerum separationem (I, iii, 26), ali je očigledno
da je i u tom trenutku (kada govor ukazuje na ono što jeste ili nije slučaj)
značenje oparacija intelekta. Samo intelekt, čije se operacije označavaju,
može da se odredi kao istinit ili lažan u odnosu na stvarno stanje stvari:
“intellectus dicitur verum secundum quod conformatur rei” (I, iii, 28).
Izraz ne može da bude ni istinit, ni lažan, on je samo znak koji znači
istinitu ili lažnu operaciju uma: ”unde haec vox, homo est asinus, est vere
vox et vere signum; sed quia est signum falsi, ideo dicitur falsa (I, iii,
31)... Nomina significant aliquid, scilicet quosdam conceptus simplices,
licet rerum compositarum” (I, iii, 34).
Označavanje je toliko daleko od referencije da, ako se u izjavnoj
rečenici koristi glagol (na primer ovaj čovek je beo), on ne znači stanje
stvari, već je znak (u smislu simptoma) da je nešto predikat nečeg drugog
i najzad, da se na izvestan način ukazuje na određeno stanje stvari (I, v,
60): “(Aristoteles) dixerat quod verbum non significat si est res vel non
est... quia nullum verbum est significativum esse rei vel non esse”. (I, v,
69). Glagol est znači compositio. “Oratio vero significat intellectum
compositum” (I, vi, 75).
Termin denotare u svim svojim oblicima pojavljuje se u rečniku
Tome Akvinskog 105 puta (čemu treba dodati dva slučaja denotatio), ali
čini se da ga nikad nije koristio u jakom ekstenzionalnom smislu, tj. da
nikad nije koristio ovu reč da kaže da neka izjavna rečenica označava
određeno stanje stvari, ili da neka reč označava neku stvar.
Predlog per ‘denotat causam instrumentalem’ (IV Sentencije 1.1.4).
“Locutus est denotat eumdem esse actorem veteris et novi testamenti”
(Super I ad Hebraeos 1.1; gde smatram da denotat ne mora da se shvati u
smislu “ekstenzionalno zamenjuje”, već pre u smislu “pokazuje”, “navodi
na”, “znači nam da” ). Na drugom mestu Toma Akvinski tvrdi da
“praedicatio per causam potest... exponi per propositionem denotantem
habitudinem causae” (I Sentencije 30. 1.1). Ili, “Dicitur Christus sine
additione, ad denotandum quod oleo invisibili unctus est” (Super Ev.
Matthaei 1.4).
U svim ovim i sličnim slučajevima termin denotatio se uvek koristi
u najslabijem smislu. Ponekad se upotrebljava u smislu “metaforično, ili
simbolično znači da...”. Vidi, na primer, komentar In Job 10, gde tvrdi da
lav zamenjuje Jova (“in denotatione Job rugitus leonis”. Naišao sam samo
na jedan nejasan primer u Sentencijama, III 7.3.2, gde kaže:”Similiter est
falsa. Filius Dei est praedestinatus, cum non ponatur aliquid respectu
cujus possit antecessio denotari”. Ali, u svetlu ove tvrdnje, možemo da
kažemo da u ovom slučaju Toma Akvinski raspravlja o mentalnoj
operaciji koja dovodi do poimanja jedne vremenske sekvence.

Nastanak pojma supozicije

Čini se, dakle, da je očigledno da su se autori poput Boetija,
Abelara ili Tome Akvinskog više bavili problemom označavanja nego
imenovanja, najviše su ih zanimali psihološki i ontološki aspekti jezika.
Danas bismo rekli da je njihova semantika bila usmerena na spoznajni
pristup. Međutim, zanimljivo je istaći da su neki savremeni naučnici koji
su želeli da se vrate prvim srednjevekovnim obradama moderne istinito-
funkcionalne semantike, smatraju da je čitav problem označavanja
prilično neugodan, da kvari čistotu ekstenzionalnog pristupa, onako kako
je to, jednom za svagda, utvrdila teorija supozicije.4
U okviru najzrelije formulacije supozicija je uloga koju dobija
termin kad se upotrebi u rečenici, tako da ukazuje na vanjezički kontekst.
Ali staza kojom se išlo od ranih nejasnih pojmova o suppositum, do
izgrađenije teorije, kakva je Okamova, duga je i krivudava, a njen istorijat
izneo je De Rijk u svojim radovima 1967. 1982. godine.
Bilo bi zanimljivo da pratimo korak po korak nastanak drugačije
zamisli odnosa između nekog termina i stvari na koju ukazuje, u kojem
pojam označavanja (kao veze između reči i pojmova, ili vrsta, ili opštosti,
ili definicija) sve više gubi na važnosti. Vidi, na primer, u De Rajha
(1982, 161 i dalje) kako Priscijanovi sledbenici kažu da imena znače
supstanciju i osobinu istovremeno, gde osobina nesumnjivo predstavlja
univerzalnu prirodu stvari, dok supstancija predstavlja pojedinačnu stvar:
“tako već od XII veka nailazimo na supponere kao ekvivalent za
significare substantiam, to jest značiti pojedinačnu stvar: (op. cit. 164).
Ali je tačno i da autori poput Viljema od Konša ne označavaju ni
supstancu, ni osobinu, ni stvarno postojanje, već samo univerzalnu
prirodu (op. cit. 168) i da se tokom čitavog XII veka još uvek zadržala
razlika između označavanja (pojmova i vrsta) i imenovanja (denotacija
konkretnih pojedinačnih stvari - vidi, npr. Ars Meliduna).
Istovremeno je ipak očigledno da ekstenzionalni pristup u logici i
gramatici prevazilazi spoznajni pristup i da “u narednim fazama u žižu
opšteg interesovanje dolazi stvarno značenje termina, pa i referencija i
denotacija postaju mnogo značajnije od suviše apstraktnog pojma
označavanja. Ono što termin prvenstveno znači jeste konkretni objekt na
koji se može ispravno primeniti.” (De Rajh 1982: 167).
Uprkos tome, ovaj novi pristup se ne izražava često terminima
kakav je denotatio, koji i dalje ukazuju na prevlast prilično neodređenog
smisla.5 Petar Španac na primer koristi denotari, bar na jednom mestu
(Traktat, VII, 68), gde tvrdi da se u izrazu “sedentem possibile est
ambulare” ne denotuje istovremenost sedenja i hodanja, već
istovremenost sedenja i imanja mogućnosti (potentia) da se hoda. Opet
teško možemo da utvrdimo da li denotacija ima ekstenzionalnu ili
intenzionalnu funkciju. Pored toga, Španac pojam značiti shvata u vrlo
širokom smislu, budući da (Traktat VI, 2) “significatio termini, prout hic
sumitur, est rei per vocem secundum placitum representatio”, a nemoguće
je odrediti da li tu res treba smatrati pojedinačnom ili univerzalnom (De
Rajh 1982: 169).
A opet, Španac uvodi pravu pravcatu ekstenzionalnu teoriju samo
razradom pojma suppositio, za razliku od označavanja (vidi i Poncije,
1983, 134-135, sa zanimljivom ukazivanjem na Persa, CP 5.320):
“Suppositio vero est acceptio termini substantivi pro aliquo. Differunt
autem suppositio et significatio est per impositionem vocis ad rem
significandam, suppositio vero est acceptio ipsius termini iam
significantis rem pro aliquo. Quare significatio prior est suppositione.”
(Traktat VI, 3).
Međutim, u teoriji Petra Španca postoji razlika između
ekstenzionalnog označavanja neke kategorije i ekstenzionalnog
označavanja jedinke. U prvom slučaju je u pitanju prirodna pretpostavka,
a u drugom slučajna pretpostavka (ibid 4). Veran ovom pristupu Španac
pravi razliku između suppositio i appellatio: “differt autem appellatio a
suppositione et a significatione , quia appellatio est tantum de re
existente, sed significatio et suppositio tam de re existente quam non
existente” (ibid X, 1).
De Rijk tvrdi (1982: 169) da je “prirodna pretpostavka Petra
Španca direktna denotativna suprotnost označavanja”. Svakako da
možemo da tvrdimo da homo znači određenu univerzalnu prirodu, a
supponit (pretpostavlja) sve moguće postojeće ljude, odnosno kategoriju
ljudi. Ali, Španac ne kaže da homo znači sve postojeće ljude, odnosno da
ih denotuje, inače bi ceo problem u suštini ostao isti.
Dakle, moramo da konstatujemo da je, do ovog stepena razvoja
razmišljanja, terminološka slika na koju nailazimo prilično konfuzna, ako
uzmemo u obzir da svaki stručni termin kojim smo se dosad bavili
pokriva bar dve različite oblasti, izuzetak su denotacija i označavanje,
koje su još neodređenije), kao što se vidi na ovoj šemi:

značenje vrsta jedinka

________________________  
significatio suppositio suppositio accidentalis
naturalis appellatio
nominatio
_________________________________________
denotatio et designatio

Do preobražaja celokupnog problema i u terminološkom pogledu

dolazi sa Viljemom iz Šervuda, koji, “za razliku od Španca i većine
logičara XIII veka, značenjsko svojstvo termina poistovećuje sa njegovim
isključivim ukazivanjem na stvari koje zaista postoje.” (De Rijk 1982:
170-171).
Takvi će biti i stavovi Rodžera Bekona, po kojima označavanje
postaje denotativno u savremenom ekstenzionalnom smislu te reči - mada
on nikada ne koristi sam termin denotatio.

Bekon
U De signis (prir. Fredborg i dr. 1978, u daljem tekstu DS, a u
osnovi je to potvrđeno i u drugim delima istog autora, kao npr. u
Compendium studii teologiae) Bekon vrši prilično složenu klasifikaciju
znaka, u kojoj ima više elemenata koji su od značaja za semiotiku. O ovoj
klasifikaciji smo već raspravljali u Eko i dr. (1989), gde smo pokazali da
Bekon koristi significare, significatio i significatum u smislu koji se bitno
razlikuje od tradicionalnog.
U DS II, 2 on tvrdi da “signum autem est illud quod oblatum sensui
vel intellectui aliquid designat ipsi intellectui”. Ova definicija bi mogla da
podseća na Avgustinovu - pod uslovom da se umesto Avgustinovog
faciens in cogitationem venire upotrebi Bekonovo designat. Kad Bekon
koristi ovaj izraz, to je daleko od savremene upottrebe, ali je u skladu s
tradicijom koja mu prethodi, u kojoj, kao što smo ustanovili, designare
označava nešto što je u vezi sa značenjem, a ne sa referencijom.
Međutim, može se primetiti da za Avgustina znak proizvodi nešto u umu,
dok za Bekona znak pokazuje umu nešto (što je verovatno izvan samog
uma) .6
I zbilja je nesumnjivo tako, za Bekona znaci ne ukazuju na svoj
referent putem nekakvog mentalnog posredovanja, već se ukazuje
direktno na njih, ili oni neposredno ukazuju na objekt. Nije ni od kakve
važnosti da li je taj objekt jedinka (konkretna stvar), ili vrsta, duhovni
osećaj, ili osećanje. Bitno je da između znaka i objekta na koji treba da
ukazuje nema nikakvog mentalnog posredovanja. Drugim rečima,
videćemo da Bekon upotrebljava significare isključivo u
ekstenzionalnom smislu.
Međutim, treba da imamo na umu da Bekon razlikuje prirodne
znake (fizičke simptome i ikone) od znaka ordinata ab anima et ex
inventione animae, tj. od znaka koje u neku svrhu proizvodi ljudsko biće.
Među signia ordinata ab anima spadaju reči i drugi vizuelni znaci
uobičajenog tipa, kao što je circulus vini koji koriste krčme kao svoje
obeležje, pa čak i roba u izlogu pošto ona označava ostale predstavnike
svoje vrste, koji su u prodaji, a nalaze se unutra, u radnji. Bekon u svim
ovim slučajevima govori o impositio, tj. o konvencionalnom činu u kojem
se neki entitet nalazi u situaciji da treba da imenuje nešto drugo. Razume
se da se u Bekona konvencionalnost ne poklapa sa proizvoljnošću - roba
za izlog je odabrana konvencionalno, a ne proizvoljno (deluje kao neka
vrsta metonimije - član koji zamenjuje vrstu). I circulus vini se označava
kao konvencionalan, ali ne i proizvoljan znak pošto u stvari prikazuje
obruče koji drže bačvu, pa tako deluje kao sinegdoha i metonimija
istovremeno, jer predstavlja deo bačve koja sadrži vino spremno za
prodaju.
Ali, većina primera u DS je uzeta iz usmenog govora, pa stoga, ako
želimo da pratimo nit Bekonove misli, bolje da se ne udaljujemo od
onoga što je verovatno glavni primer za sistem konvencionalnih i
proizvoljnih znakova.
Međutim, Bekon nije tako naivan pa da tvrdi da reči znače
isključivo pojedinačne i konkretne stvari. On tvrdi da reči imenuju
objekte, a ti objekti mogu da zaposedaju i određeni mentalni prostor.
Znaci mogu da imenuju i ne-entitete, “non entia sicut infinitum, vacuum
et chimaera ipsum nichil sive pure non ens” (DS II, 2, 19, a vidi i II, 3, 27
i V, 162). To znači da se to dešava i kad reči označavaju vrste, jer one
ekstenzionalno ukazuju na klasu mentalnih objekata. Odnos je i tu
ekstenzionalan, a ispravnost referencije garantuje jedino stvarno prisustvo
označenog objekta. Reč znači ako i samo ako postoji objekt koji
označava.
Tačno je da Bekon kaže (DS, I, 1): ”non enim sequitur: ‘signum in
acta est, ergo res significata est’, quia non entia possunt significari per
voces sicut et entia”, ali ovaj stav ne može da se primeni na Abelarovu
tvrdnju da i izraz nulla rosa est nešto znači.
U Abelarovom slučaju rosa označava jer ime označava pojam
stvari i kad stvar ne postoji, ili je prestala da postoji. Bekonov stav je
drugačiji, naime, po njemu, kad kažemo ima jedna ruža (kad ruže nema)
značenje reči potiče od stvarne, konkretne ruže. Ako iznesemo ovu
tvrdnju, a ne postoji nijedna ruža, onda reč ruža ne ukazuje na stvarnu
ružu, već na zamisao pretpostavljene ruže koju govornik ima na umu. Reč
je o dva različita referenta, a jedan te isti zvuk, ruža je predstavnik dva
različita leksička tipa.
Ovaj odlomak je toliko bitan da ga valja paažljivo ponovo proučiti.
Bekon tvrdi da “vox significativa ad placidum potest imponi... omnibus
rebus extra animam et in anima i kaže da se po dogovoru mogu imenovati
kako mentalni entiteti, tako i ne-entiteti, ali naglašava činjenicu da se
pomoću iste vox ne mogu označavati i pojedinačni objekti i vrste. Ako za
označavanje vrste hoćemo da upotrebimo reč koju smo već upotrebili za
imenovanje odgovarajuće pojedinačne stvari, moramo da damo prostor
drugoj impoziciji: “sed sic duplex impositio et duplex significatio, et
aequivocatio, et haec omnia fieri possunt, quia voces sunt ad placitum
nostrum imponendas” (DS, V, 162).
Bekon ovde hoće da razjasni da, kad kažemo homo currit, ne
koristimo reč homo u istom smislu kao u izrazu homo est animal. U
prvom slučaju referent je jedinka, a u drugom vrsta. Dakle, postoje dva
dvosmislena načina upotrebe istog izraza. Kad namernik vidi obruč koji
na krčmi reklamira vino, ako ima vina, onda obruč označava stvarno
vino. Ako nema vina, a znak je doveo namernika u zabludu, jer ukazuje
na nešto što nije slučaj, onda je referent tog znaka ideja, ili zamisao vina,
koja se (pogrešno) oblikovala u namernikovom umu.
Za one koji znaju da vina nema, obruč je izgubio svoju znakovitost,
isto kao što koristimo iste reči da ukažemo na prošle ili buduće stvari, a
ne upotrebljavamo ih u istom smislu kao kad pokazujemo stvarne i
prisutne stvari. Kad govorimo o Sokratu, pa dakle ukazujemo na nekog
ko je mrtav i izražavamo svoje mišljenje o njemu, zapravo
upotrebljavamo izraz Sokrat u novom smislu. Reč “recipit aliam
significationem per transsuptionem” i koristi se na dvosmislen način u
odnosu na smisao koji je imala dok je Sokrat bio živ (DS IV, 2, 147).
“Corrupta re cui facta est impositio, non remanebit vox significativa” (DS
IV, R, 147). Jezički termin ostaje, ali (kao što kaže Bekon na početku DS
I, 1) ostaje samo kao supstanca lišena ratio, odnosno one semantičke
korelacije koja od materijalne pojave tvori reč. Isto tako, kad umre sin, od
oca ostaje substantia, ali ne i relatio paternitatis (DS I, 1, 38).
Kad govorimo o pojedinačnim stvarima “certum est inquirenti
quod facta impositione soli rei extra animam, impossibile est (quod) vox
significet speciem rei tamquam signum datum ab anima et significativum
ad placitum, quia vox significativa ad placitum non significat nisi per
impositionem et institutione”, dok je veza između mentalne vrste i stvari
(što su znali i Aristotelovi sledbenici) psihološka, a ne neposredno
semiotička. Bekon ne poriče da vrste mogu da budu znaci za stvari, ali na
ikonički način - to su prirodni znaci a ne znaci ordinata ab anima. Na taj
način “concessum est vocem soli rei imponi et non speciei” (DS V, 163).
Kao što smo se već uverili, kad odlučimo da upotrebimo istu reč za
imenovanje vrste, reč je o drugoj impositio. Dakle, Bekon znažajno menja
semiotički trougao koji je formulisao Platon, u kojem u vezi između reči i
referenta posreduje ideja, pojam, ili definicija. Sada se leva strana trougla
(tj. veza između reči i značenja) svodi na pojavu koja je isključivo
simptomatska.

POJAM

simptom sličnost

ZNAK znači STVAR

Na drugom mestu (v. Eko i dr. 1989) već smo izneli da Bekon nije imao
poverenja u Boetijev prevod O tumačenju 16a, gde kako symbolon, tako i
semeion prevodi kao nota. Bekon je proverio u originalnom tekstu i
shvatio da su reči pre svega u isključivo simptomatskoj vezi sa duhovnim
osećanjima. Na taj način je protumačio Aristotela (DS V, 166) iz
sopstvene vizure: reči su u suštini u simptomatskoj vezi sa vrstama i
najviše što mogu jeste da znače vrste samo na posredan način (secunda
impositio), dok je veza između reči i referenata jedina prava značenjska
veza. On zapostavlja činjenicu da su reči za Aristotela bile takoreći
simptomi vrste u odnosu na vremenski isečak, ali da su u svakom slučaju
značile vrste, u tolikoj meri da imenovane stvari možemo da shvatimo
isključivo posredstvom vrsta koje već poznajemo.
Za Aristotela, kao i za celokupnu srednjevekovnu tradiciju pre
Bekona, ekstenzija predstavlja funkciju intenzije, a da bismo se uverili da
li je nešto slučaj, moramo pre svega da shvatimo značenje iskazane
rečenice. Za Bekona, međutim, samo označavanje iskazane rečenice je
činjenica čiji referent jeste slučaj.
Bekona najviše zanima ekstenzionalna strana čitavog problema i to
je razlog što veza između reči i onoga što je slučaj zauzima centralno
mesto u njegovom traktatu, dok veza između reči i njihovog značenja
postaje podvrsta referencijalnog odnosa. Tako možemo da shvatimo zašto
se u okviru njegove terminologije dotadašnji smisao significatio
podvrgava radikalnom preobražaju. Pre Bekona nominantur singularia
sed universalia significantur, s Bekonom i posle njega significantur
singularia, ili bar significantur res (mada res može da bude i klasa,
osećanje, vrsta).

Dans Skotus i “Modistae”

Dans Skotus i sholastička struja “Modistae” predstavljaju krajnje
nejasnu frakciju između ekstenzionalnog i intenzionalnog stava, koja
verovatno zahteva detaljnije istraživanje.
U “Modistae” nailazimo na dijalektiku koja se koleba između modi
significandi i modi essendi. Lambertini ( u Eko i dr. 1989) je pokazao
koliko je ova teorija nejasna, ne samo u originalnim tekstovima, nego i u
okviru savremenih tumačenja.
I u delima Dansa Skotusa nailazimo na protivrečne tvrdnje. Kao
potporu ekstenzionalnom pristupu vidi “verbum autem exterius est
signum rei et non intellectionis” (Ordinatio I, 27, 1). A kao potporu
intenzionalnom pristupu vidi: “significare est alicuius intellectum
constituere” (Questiones in Perihermeneias II, 541a). Međutim, ima
delova koji kao da podržavaju kompromisno tumačenje, kao ovaj: “facta
tranmutatione in re, secundum quod existit non fit transmutatione in
significatione vocis, cuius causa ponitur, quia res non significatur ut
existit sed ut intelligitur per ipsam speciem intelligibilem. Concedendum
quod destructo signato destruitur signum, sed licet res destruitur ut existit
non tamen res ut intelligatur nec ut est signata destruitur” (Quaest. in
periherm. III, 545 i dalje).
Tako da ima istraživača koji svrstavaju Skotusa među
ekstenzionaliste (vidi Nukelmans 1973: 196, po kojem u Dansa Skotusa
reč označava stvar, a ne pojam, i upućuje na komentar Sentencija, Opus
Oxoniense I, 27, 3, 19), dok drugi, kao Hajdeger (1916. u prvom,
verodostojnijem delu teksta koji se odnosi na pravog Skotusa a ne na
Tomasa iz Erfurta) smatraju da je Skotus veoma blizak fenomenološkom
tumačenju značenja kao mentalnog objekta.7

Okam
Vodilo se mnoštvo rasprava o tome da li Okamova ekstenzionalna
teorija jeste ili nije tako jasna i neposredna, kako se čini na prvi pogled.
Zbilja, ako razmotrimo četiri upotrebe termina significare koje Okam
predlaže (Summa I, 33), samo prva ima jasan ekstenzionalni smisao.
Samo u toj prvoj upotrebi termini zaista gube sposobnost značenja kad ne
postoji objekt koji zamenjuju. Uprkos tome, ne možemo da budemo
sasvim sigurni da je Okam upotrebljavao significare i denotari (uvek u
pasivnom obliku) isključivo u ekstenzionalnom smislu (za significare
vidi Bener 1958, a za denotari Marmo 1984), ali je na mnogim mestima
nesumnjivo koristio ta dva termina u tom značenju.
Ono što je Okam učinio - a pre njega Bekon - jeste konačno
izokretanje semiotičkog trougla. Reči nisu prvenstveno povezane sa
pojmovima, pa tek onda, posredstvom uma, i sa stvarima - već su
neposredno vezane za stvari i za stanje stvari, a pojmovi, isto tako,
ukazuju neposredno na stvari.
Na ovom stupnju semiotički trougao izgleda ovako: postoji
neposredna veza između pojmova i stvari, pošto su pojmovi prirodni
znaci koji znače stvari, a postoji i neposredna veza između reči i onih
stvari koje imenuju, dok je odnos između reči i pojmova sasvim
zanemaren (v. Tabaroni u Eko i dr. 1989; v. takođe Bener 1958: 221).

POJAM
(podređenost) znači

TERMIN znači, zamenjuje STVARI

Okamu je poznata Boetijeva tvrdnja da reči znače pojmove, ali

smatra da to treba shvatiti u smislu da “voces sunt signa secundario
significandia illa quae per passiones animae primario importantur”, gde je
očito da su illa stavri, a ne pojmovi. Reči znače iste one stvari koje znače
pojmovi, ali ne znače pojmove (Sistem celokupne logike I, 1). Ali postoji
jedan deo koji u priličnoj meri zbunjuje gde Okam kaže da vrsta može da
bude samo znak koji nam omogućuje da se setimo nečega što smo
prethodno već upoznali kao pojedinačni entitet (Quaest. in II Sent.
Reportatio, 12-13; vidi i: Tabaroni u Eko i dr. 1989): “Item
repraesentatum debet esse prius cognitum, aliter repraesentans nunquam
duceret in cognitionem repraesentati tamquam in simile. Exemplum:
statua Herculis nunquam duceret me in cognitionem Herculis nisi prius
vidissem Herculem, nec aliter possem scire utrum statua sit sibi similis
aut non. Sed secundum ponentes speciem, species est aliquid praevium
omni actui intelligendi objectum, igitur non potest poni propter
repraesentationem objecti”.
U ovom tekstu se iznosi kao činjenica sa kojom se svi slažu da
polazeći od ikone nismo u stanju da zamislimo nešto što nam je do tada
bilo nepoznato. Čini se da to protivreči našem iskustvu, pošto ljudi
koriste slike ili crteže da bi zamislili izgled neke osobe, životinje, ili
stvari koju prethodno nisu videli. Ovaj stav bi u okviru kulturne istorije
mogao da se protimači kao primer estetičkog relativizma, naime, mada je
Okam živeo u XIV veku, poznavao je pre svega romansku i ranu gotsku
ikonografiju, a na tim kipovima nisu realistično prikazivani likovi
pojedinaca, već tipski, univerzalni likovi. Na portalu u Šartru svakako
možemo da prepoznamo Sveca, Proroka, Ljudsko Biće, ali ne i određenu
osobu X ili Y. Okam nikada nije došao u dodir sa realizmom rimskih
skulptura, ni sa portretima potonjih vekova.
Ipak, postoji epistemiološko objašnjenje koje opravdava ovako
zbunjujuću tvrdnju. Ako je pojam jedini znak pojedinačnih stvari, a
materijalni izraz (bilo da je reč ili slika) samo simptom unutrašnje
zamisli, onda bez prethodne notitia intuitiva nekog objekta, materijalni
izraz ne može da znači ništa. Reči ili slike ne stvaraju i ne proizvode ništa
u umu primaoca (što je mogao da bude slučaj u Avgustunovoj semiotici),
ukoliko u umu već ne postoji jedini mogući znak stvarnog iskustva, to
jest mentalni znak. Bez takvog znaka, spoljašnje iskustvo na kraju biva
simptom prazne misli. Dok je izvrtanje semiotičkog trougla za Bekona
predstavljalo konačni ishod dugotrajne rasprave, za Okama je to
nezaobilazno polazište.
Postoje ubedljivi dokazi da je Okam upotrebljavao significare i u
intenzionalnom smislu (Bener 1958 i Marmo 1984, gde proučava sve
slučajeve u kojima iskazne rečenice zadržavaju svoje značenje, bez obzira
na to da li su istinite ili lažne). Ali, ovde nemam nameru da raspravljam o
Okamovoj semiotici, već o njegovoj semiotičkoj terminologiji. Očigledno
je da je supponere upotrebljavao u ekstenzionalnom smislu, pošo postoji
suppositio “quando terminus stat in propositione pro aliquo” (Sistem I,
62). Međutim, takođe je očigledno da Okam u više navrata dovodi u istu
ravan significare (u prvom značenju te reči) i supponere: “aliquid
significare, vel supponere, vel stare pro aliquo” (ibid: I, 4) (vidi i Pinborg
1972: 5).
Ali, Okam koristi izraz denotari u kontekstu rasprave o izjavnoj
rečenici i supoziciji. Da razmotrimo, na primer, “terminus supponit pro
illo, de quo vel de pronomine demonstrare ipsum, per propositionem
denotatur praedicatum praedicati, si suppones sit subjectum” (ibid, I, 72).
Ako je termin subjekt u rečenici, onda stvar čiju suppositio termin
podrazumeva jeste ona koju denotuje rečenica - da je predikat predikat.
U homo est albus obe reči pretpostavljaju istu stvar i iz cele
rečenice se denotuje da je tačno da je bilo čovek, bilo beo ista stvar:
“denotatur in tali propositione, quod illud, pro quo subiectum supponit,
sit illud, pro quo praedicatum supponi” (Exp. in Porph., I, 72).
Significatum se denotuje pomoću potvrdne rečenice, a to significatum
jeste stanje stvari: “veritas et falsitas sunt quaedam praedicabilia de
propositione importantia, quod est ita vel non est ita a parte significati,
sicut denotatur per propositionem, quae est signum (Expositio in
Periherm., proem.) Isto tako, upotrebljava denotari za oznažavanje onoga
čije se postojanje dokazuje izvođenjem zaključka u silogizmu: “propter
quam ita est a parte rei sicut denotatur esse per conclusionem
demonstrationis” (Sistem II, ii, 23; vidi i Mudi 1935: 6, 3). “Sicut per
istam Homo est animal denotatur quod Sortes vere est animal. Per istam
autem Homo est nomen denotatur quod haec vox homo est nomen...
Similiter per istam album est animal denotatur quod illa res, quae est
alba, sit animal, ita quod haec sit vera. Hoc est animal, demonstrando
illam rem, quae est alba, et propter hoc pro illa re subjectum supponit...
Nam per istam: Sortes est albus denotatur quod Sortes est illa res, quae
habet albedinem, et ideo praedikatum supponit pro ista re, quae habet
albedinem... Et ideo si in ista Hic est angelus, subjectum et praedicatum
supponunt pro eodem, propositio est vera. Et ideo non denotatur, quod hic
habeat angelitatem... sed denotatur quod hic si vere angelus... Similiter
etiam per tales propositiones Sortes est homo, Sortes est animal...
denotatur quod Sortes vere est homo et vere est animal... Denotatur quod
est aliqua res pro qua stat vel supponit hoc praedicatum homo et hoc
praedicatum animal” (Sistem, II, 2).8
Stalna upotreba pasiva nameće zaključak da izjavna rečenica ne
denotuje određeno stanje stvari, već se stanje stvari denotuje pomoću
izjavne rečenice. Tako da ostaje nejasno da li je denotatio veza između
reženice i onoga što je slučaj ili pak veza između rečenice i onoga što
shvatimo da je slučaj (vidi Marmo 1984). Putem rečenice se nešto
denotuje i kad to nešto ne pretpostavlja ništa (Sistem I, 72).
U svakom slučaju, ako uzmemo u obzir da je (i) supozicija
ekstenzionalna kategorija i da se reč denotacija često pominje u vezi sa
supozicijom i da (ii) izjavna rečenica verovatno ne denotuje u svakom
slučaju sopstvenu vrednost istinitosti, ali bar denotuje nekome da nešto
jeste ili nije slučaj,9 skloni smo da pretpostavimo da je Okamov primer
uticao na neke autore da koriste termin denotatio u ekstenzionalnom
kontekstu.
Zahvaljujući značajnom pomaku koji se od Bekona do Okama
dogodio sa significare, sada je i termin denotare sazreo da se može
posmatrati ekstenzionalno. Neobično je što, ako uzmemo u obzir Bekona
i Okama, zapažamo da je ta terminološka revolucija najpre zahvatila
termin significatio (a denotatio je obuhvatila gotovo isključivo
indirektno). Ali, još od Boetijevog doba, termin significatio je bio u
tesnoj vezi sa značenjem, pa je, da tako kažemo uspevao odvažnije da
odoleva napadima ekstenzionalističkog gledišta, tako da ćemo u potonjim
vekovima naići na ponovnu intenzionalnu upotrebu significatio (vidi na
primer Loka). Istinito-funkcionalna semantika je imala više uspeha u
osvajanju termina čiji je semantički status još nejasniji, a to je denotatio.
Kognitivistička tradicija, naprotiv, nije išla u tom pravcu i koristila
je termin denotacija u vezi sa značenjem.10 Uprkos tome, posle Mila sve
češće nailazimo na upotrebu denotacije za označavanje ekstenzije.
Hobs i Mil
Ima li razloga da pomislimo da je Mil preuzeo od Okama zamisao
da koristi denotatio kao stručni termin? Zapravo postoji više razloga da
poverujemo da je Mil razradio Sistem sveukupne logike oslanjajući se na
Okamovo nasleđe.
(i) Mada je poklanjao veliku pažnju intenzionalnim aspektima
jezika, Mil je razvio teoriju denotacije termina iznoseći stav sličan
Okamovoj teoriji supozicije. Na primer: ‘o imenici se može samo reći da
stoji umesto ili je ime onih stvari kojima može da bude predikat” (1843
II, v).
(ii) Mil (kako sam kaže u II, v) preuzima termin konotacija od
sholastičara, a da bi razlikovcao konotativne termine od onih koji nisu
konotativni, tvrdi da se ovi drugi mogu definisati kao ‘apsolutni’ termini.
Gargani (1975: 95) ovu terminologiju podvodi pod Okamovo
razlikovanje konotativnih i apsolutnih termina.
(iii) Mil upotrebljava significare sledeći Okamovu teoriju, bar kad
je reč o prvom smislu koji mu je ovaj filozof pridavao. “Nekonotativni
termin je termin koji znači samo subjekt, ili samo atribut. Konotativni
termin je onaj termin koji denotuje subjekt ili podrazumeva atribut” (II,
v). Pošto denotativnu funkciju (sa Milovog stanovišta) vrše prvenstveno
nekonotativni termini, to znači da on izjednačuje significare i denotare.
(Vidi i “Imenica... neposredno znači subjekte, posredno atribute, ona
denotuje subjekte i implikuje, ili podrazumeva, ili kao što ćemo kasnije
videti, konotuje atribute. Jedina imena objekata koja ne konotuju ništa su
lična imena, a ona, strogo uzev, nemaju nikakvo značenje” (ibid, v)
(iv) Moguće je da je Mil usvojio termin denotare kao stručniji i
manje pristrasan od significare, jer je etimološka suprotnost termina
connotare.
Uprkos tome, rekli smo da je Okam možda uticao na
ekstenzionalnu upotrebu termina denotare, ali je nije ni u kom slučaju
podsticao. Pa gde onda da potražimo kariku koja nedostaje u lancu
prirodne evolucije ovog termina?
Možda bi trebalo da pogledamo Hobsovo delo De corpore,
poznatije kao Computatio sive logica. Opšte je priznata činjenica da je
Hobs pretrpeo odlučujući Okamov uticaj, kao i Mil Hobsov. I zaista, Mil
svoju raspravu o ličnim imenima otpočinje uporednim ispitivanjem
Hobsovih mišljenja. Hobs, međutim, zapravo sledi Okama u okviru
teorije o univerzalijama i izjavnim rečenicama, ali istovremeno razvija
drugačiju teoriju označavanja. U Hobsa postoji jasna razlika između
značiti (odnosno izražavati govornikova mišljenja u činu komunikacije i
imenovati (u klasičnom smislu appellare, ili supponere, vidi Hangerland i
Vik, 1981).
 Mil shvata da su imenice za Hobsa samo imena ideja koje imamo o
stvarima, ali u njega istovremeno pronalazi i dokaz činjenice da “imena
uvek moraju da se izgovore... kao imena stvari po sebi” (1843: II, i) i da
“sva imena su imena nečega, stvarnog ili zamišljenog... Opšta imenica se
obično definiše kao ime koje može istinito i u istom smislu da se primeni
na svaku od neodređenog broja stvari.” (ibid: II, iii).
Ovde je Mil blizak Hobsu, s nebitnom razlikom što on zove opštim
one imenice koja Hobs naziva univerzalnim. Ali Mil, kao što smo
utvrdili, ne koristi značiti u istom smislu kao Hobs, već kao Okam, a
tamo gde Hobs upotrebljava pojam značiti, on radije koristi konotovati.
Pošto ga konotacija veoma zanima, a ne uviđa da njegovo shvatanje
konotacije nije daleko od Hobsovog pojma označavanja, Mil smatra da
Hobs daje prednost nominaciji (za Mila denotacija), u odnosu na
označavanje (za Mila konotacija). On tvrdi da Hobs, kao i svi nominalisti
uopšte, “malo ili nimalo pažnje poklanja konotaciji reči, a njihovo
značenje traži isključivo u onome što denotuju.” (ibid: v).
Ovo vrlo neobično tumačenje Hobsa, gotovo kao da je reč o
Bertrandu Raselu, potiče od činjenice da Mil posmatra Hobsa kao
pravovenog Okamovog sledbenika. Ali, ako Mil smatra Hobsa
okamovcem, iz kog razloga mu pripisuje ideju da imenice denotuju? Mil
tvrdi da Hobs koristi imenovati, umesto denotovati (ibid: v), ali morao je
da primeti da Hobs (u De corpore) upotrebljava denotovati bar u četiri
slučaja - pet u prevodu na engleski koji je Mil verovatno pročitao, pošto
Hobsovo delo navodi kao Computation or logic.
O razlici između apstraktnih i konkretnih imenica Hobs kaže da
“abstractum est quod in re supposita existentem nomini concreti causam
denotat, ut esse corpus, esse mobile... et similia... Nomina autem
abstracta causam nominis concreti denotant, non ipsam rem” (De
Corpore I, iii, 3). Treba istaći da po Hobsu apstraktne imenice stvarno
denotuju ideal, ali taj ideal nije entitet, već kriterijum koji potpomaže
upotrebu izraza (vidi Gargani 1971: 86, Hangrlend i Vik 1881: 21). Mil
je ovako preformulisao Hobsov tekst: konkretna imenica je ona imenica
koja stoji umesto neke stvari, apstraktna imenica je ona imenica koja stoji
umesto atributa neke stvari (1843: II, v) - gde je stoji umesto zapravo
Okamovo stare pro aliquo. On takođe dodaje da reči konkretan i
apstraktan upotrebljava u smislu koji su im pridavali sholastičari.

Mil je verovatno iz Hobsovog teksta izveo zaključak da apstraktne

imenice ne denotuju stvari, što je, opet, svakako slučaj sa konkretnim
imenicama. Zaista, po Hobsu: “concretum est quod rei alicujus quae
existere supponitur nomen est, ideoque quandoque suppositum,
quandoque subjectum, graece ypokeimenon appellatur” a dva reda iznad
toga piše da u rečenici corpus est mobile “quandoque rem ipsam
cogitamus utroque nomine designatam” (De Corpore, I, iii, 3).
Označavati se tako pojavljuje u kontekstu koji se s jedne strane vezuje za
pojam supozicije, a za pojam denotacije s druge strane.
Pošto konkretne imenice mogu da budu lična imena, kako
pojedinačnih stvari, tako i skupova jedinki, može se reći da, ako u Hobsa
postoji oformljen pojam denotacije, on je još uvek na sredini između
suppositio naturalis i suppositio accidentalis Petra Španca. Stoga
Hangerland i Vik ističu (1981: 51 i dalje) da denotovati u Hobsa sigurno
nije imalo onaj smisao koji je poprimilo u savremenoj filozofiji jezika, jer
se nije odnosilo samo na logična lična imena, već i na imena rodova, pa
čak i imena nepostojećih entiteta. A Mil je usvojio upravo to stanovište,
pa iz tog razloga Hobsov termin denotovati nije mogao da shvati
ekstenzionalno.
U De Corpore (I, ii, 7) Hobs tvrdi da “homo quemlibet e multis
hominibus, philosophum quemlibet e multis philosophis denotatpropter
omnium similitudinem”. Denotacija se, tako, iznova odnosi na bilo koju
jedinku koja je deo mnoštva pojedinačnih jedinki, sve dok su homo i
philosophicus konkretne imenice nekog roda. U De Corpore, I, vi, 112
potom kaže da su reči korisne za izvođenje dokaza putem silogizama,
pošto zahvaljujući njima: “unumquodque universale singularium rerum
conceptus denotat infinitarum”. Reči denotuju pojmove, ali samo za
pojedinačne stvari. Mil tumači ovaj stav u očigledno ekstenzionalnom
smislu. Zajednička (opšta imenica) se obično definiše kao imenica koja se
može istinito i u istom smislu odnositi na svaku od neodređenog broja
stvari. U De Corpore (II, ii, 12) najzad, piše da imenica parabola može
da denotuje kako alegoriju, tako i geometrijsku sliku, a ostaje nejasno da
li Hobs ovde misli significat ili nominat.
Da zaključimo:
(i) Hobs je bar tri puta upotrebio denotare na način koji navodi na
ekstenzionalno tumačenje, a u kontekstima koji podsećaju na Okamovu
upotrebu significare i supponere.
(ii) Mada Hobs ne upotrebljava denotare kao stručni termin, ipak
ga dosledno koristi i to na način koji isključuje mogućnost da se
protumači kao sinonim termina significare, kao što su, više nego
ubedljivo, istakli Hangerland i Vik (1981, 153).
(iii) Verovatno je da je Hobs krenuo u tom pravcu pod uticajem
neodređene alternative koju je nudio termin denotari, na koji je naišao u
Okama, kao i u pojedinih logičara sa nominalističkim shvatanjima.
(iv) Mil ne poklanja pažnju Hobsovoj teoriji označavanja i čita
Computatio sive logica kao da pripada pravolinijskoj misli koja se u
celini oslanja na Okama.
 (v) Verovatno je da je Mil, pod uticajem baš Hobsove upotrebe
termina denotare, odlučio da konotaciji suprotstavi denotaciju (umesto
nominacije).
Ovo su, razume se, samo pretpostavke. Iznošenje celokupnog
istorijata onoga što se zaista dogodilo između Okama i Hobsa i između
Hobsa i Mila nadilazi mogućnosti individualnog istraživanja. Ja se nadam
da će ova studija podstaći detaljnija istraživanja ove teme, koja će utvrditi
da li su možda, između Okama i Mila, postojale i druge pristalice teorije
denotatio.

Zaključci
Očito je da u istorijatu ovih filozofskih termina postoji nešto što
održava njihov suštinski semiotički i filozofski značaj. Maloni (1983:
145) je primetio da postoji neobična protivrečnost, ili bar neslaganje
između Bekonove epistemologije i njegove semantike. Sa stanovišta
saznanja, neku stvar možemo da spoznamo posredstvom njene vrste, ali
nismo u stanju da imenujemo neku stvar, ako je ne poznajemo. Stoga, kad
izgovorimo neku vox significativa, to činimo zato što nešto imamo na
umu. Ali, sa semiotičkog gledišta, dešava se nešto suprotno, ili bar
suštinski drugačije - primenjujemo reč neposredno na stvari, bez ikakvog
posredovanja umne predstave o pojmu, ili vrsti.
S ovim paradoksom se susreće svaka semantika koja se bavi
odnosom između iskaza i uslova za njegovu istinitost. Naravno da
istinito-funkcionalnu semantiku ne zanima da dokazuje da li je iskaz
istinit, već da sazna šta bi se desilo, kad bi bio istinit. Ipak, počev od
Bekona, pa sve do Tarskog, umesto da se razmatra šta to znači ‘saznati
šta bi se desilo kad bi iskaz bio istinit’ i da se pita kako dolazi do toga da
se to sazna (problem koje uvodi spoznajna pitanja), pažnja se na kraju
usmerava na neposredan odnos između iskaza i stanja sveta. Ako bismo
se, nasuprot tome, usredsredili na ‘saznanje’, morali bismo da
odgovorimo putem kojih mentalnih procesa, ili zahvaljujući kojim
semantičkim strukturama možemo da shvatimo šta bi se desilo, kad bi p
bilo istinito. Morali bismo da utvrdimo razliku između znanja i verovanja
da je p istinito i činjenice da je p istinito. Ali, ako proučavamo samo
formalni odnos između izjavnih rečenica i onoga što pretpostavljamo (u
skladu sa semantičkim formalizmom) da je slučaj, onda se podrazumeva
(kako se to kaže ‘intuitivno’) kako i zašto to ‘znamo’.
Zato je priča o zgodama i nezgodama denotacije (kao i činjenica da
je njen status i dalje neodređen) znak beskrajne dijalektike kognitivnog i
istinito-funkcionalnog pristupa.
1
Ovo je prevod (delimično prerađen da bi bio u skladu sa ostalim
poglavljima ove knjige) rada pod naslovom “Denotation”, koji je
objavljen u Eko i Marmo 1989: 43-80. Zahvaljujem Mariji Terezi Beonio
Brokijeri Fumagali, Andrei Tabaroniju, Robertu Lambertiniju i
Kostantinu Marmu za dragocene sugestije koje se odnose na ovu studiju.
2
U Periherm. (izd. Meiser: 20-27), u raspravi da li reči neposredno
ukazuju na pojmove, ili pak na stvari, Boetije za oba slučaja koristi izraz
designare. U istom kontekstu kaže: “vox vero conceptiones animi
intellectusque significat” i “voces vero quae intellectus designant”. Kad
govori o litterae, voces, intellectus, res, tvrdi da “litterae verba
nominaque significant” i da “ haec vero (nomina) principaliter quidem
intellectus secundo vero loco res quoque designant. Intellectus vero ipsi
nihil aliud nisi rerum significativi sunt”. U Categ. Arist. (PL 64, 159)
kaže da: “prima igitur illa fuit nominum positio per quam vel intellectui
subiecta vel sensibus designaret”. Čini mi se da on ovde “označavati” i
“značiti” smatra manje-više jednakim. Ali, od suštinskog je značaja da
reči pre svega znače pojmove, a tek kao posledica toga mogu neposredno
da ukazuju na stvari. O čitavom tom problemu v. De Rajh 1967, II, I: 178
i sledeći. Nukelmans (1973: 134) naglašava da, mada se čini da Boetije
koristi i significare, pored designare, denuntiare, demonstrare, enuntiare,
dicere sa izrazom u službi objekta, da bi označio ono što je istinito ili
lažno, kad iste te termine koristi s licem u službi subjekta, želi da kaže da
neko na taj način izražava mišljenje da nešto jeste, ili nije slučaj:
”definicija enuntiatio, ili propositio kao iskaza koji znači nešto istinito, ili
lažno, odražava činjenicu da su, sa Aristotelovog gledišta, misao,
odnosno uverenje da je nešto slučaj ti koji su istiniti ili lažni u užem
smislu te reči. Ako sada pogledamo Boetija, istina i laž nisu u stvarima,
nego u mislima i mišljenjima, pa tek potom (post haec) u rečima i
iskazima. (V. Nukelmans 1973: 134, koji upućuje na In Categ. Arist. i In
Periherm.)
3
U Dijalektici (V, II, De Defitionibus, prir. De Rajh: 594) je očito da je
imenica determinativum svih mogućih razlika od nečega, i upravo kad
čujemo neko ime možemo da ih sve razumemo (intelligere), sententia
obuhvata u sebi sve te razlike, dok definitio ističe samo one razlike koje
služe za određivanje smisla imena unutar rečenice, otklanjajući sve
nejasnoće: “Soc enim plures aliae sint ipsius differentiae constitutivae
quae omnes in nomine corporis intelligi dicantur, non totam corporis
sententiam haec definitio tenet, sicut enim nec hominis definitio animal
rationale et morale vel animal gressibile bipes. Sicut enim hominis
nomen omnium differentiarum suarum determinativum sit, omnes in ipso
oportet intelligi; non tamen omnes in definitione ipsius poni convenit
propter vitium superfluae locutionis... Cum autem et bipes et gressibilis et
perceptibilis disciplinae ac multae quoqueformae fortasse aliae hominis
sint differentiae, quae omnes in nomine hominis determinari dicantur...
apparet hominis sententiam in definitionem ipsius totam non claudi sed
secundum quamdam partem constitutionis suae ipsius definiri. Sufficiunt
itaque ad definiendum quae non sufficiunt ad constituendum”.
4
De Rajh (1967: 206) na primer tvrdi da u Abelarda “čini se da
preovlađuje gledište koje se ne oslanja na logiku” i da termin impositio “
najčešće označava prima inventio” i “retko nailazimo na smisao
denotacije neke stvarne impozicije u bilo kojoj rečenici stvarnog
govornika. Čak i kad se voces odvoje od res, njihova veza sa umom
dovodi autora pod vlast psihologije, ili ontologije, pošto ga intellectus, sa
svoje strane primorava da ukazuje na stvarnost. Aspekti koji ne spadaju u
logiku imaju preovlađujući uticaj i na teoriju predikacije”. De Rajh
(1982: 173) smatra da bi srednjevekovni logičari “postigli bolje rezultate,
da su potpuno napustili sam pojam označavanja”. To znači da traži od
srednjevekovnih filozofa (koji nisu bili samo logičari u savremenom
smislu te reči) da napišu nešto što nisu mogli ili nisu hteli da napišu.
5
U Komentaru Priscijana u Beču (v. De Rajh 1967: 245) ime “significat
proprie vel appellative vel denotando de qua manerie rerum sit aliquid”
tako da je denotare izgleda još uvek vezano za označavanje univerzalne
prirode.
6
“Oblatum sensui vel intellectui” znači da, u pogledu osećajnih svojstava
znaka, Bekonov stav nije tako radikalan kao Avgustinov. Voše puta
priznaje da mogu da postoje i intelektualni znaci, u smislu da se i
pojmovi mogu posmatrati kao znaci opaženih stvari.
7
Međutim, postoje i drugi, koji priznaju da su zbunjeni. Bener (1958:
219) kaže da je “Skotus već napustio tumačenje Aristotelovog teksta, kad
je izneo tvrdnju da, uopšteno govoreći, značenje reči nije pojam, već
stvar. Uprkos tome, u belešci 29 dodaje: “Pod našim vođstvom je
napisana teza (Fr. Džona B. Vogela, O. F. M.) o problemu neposrednog
označavanja stvari u Skotusa; Autor je uočio značajan pomak u pristupu
ovom problemu u Oxoniense i u Quaestiones in Perhermeneias opus
primum und secundum’. (U vezi sa intenzionalnim tumačenjem vidi
Marmo u Eko i dr. 1989).
8
Postoji bar jedan primer da Okam upotrebljava denotare u aktivu, a
navodi ga Majeru (1972: 98) iz Elementarium logicae, gde Okam
razlikuje dva smisla appellare. Prvi je kao u Anselma, a o drugom piše:
“aliter accipitur appellare pro terminu exigere vel denotare seipsum
debere suam propriam formam”. Na prvi pogled se čini da denotare ovde
stoji umesto ‘tražiti’, ili ‘zahtevati’, ili ‘postulirati’ u okviru lingvističkog
konteksta.
9
Sličnu upotrebu denotari vidi i u Questiones in libros physicorum 3
(prir.
Korvino, Rivista critica di storia della filosofia, X, 3-4, maj-avgust
1955).
10
Majeru navodi Pijetra iz Mantove: “Verba significantia actum mentis ut
scio, cognosco, intelligo etc. denotant cognitionem rerum significatarum
a terminis sequentibus ipsa verba per conceptum”. Posle ove rečenice
Pijetro odmah daje i primer: “Unde ista propositio tu cognoscis Socratem
significat quod tu cognoscis Socratem per hunc conceptum ‘Socratem’ in
recto vel obliquo” (Logica 19vb 20ra). Jasno je da manje-više izjednačuje
denotare i significare i koristi ih kad govori o stavovima u iskazima - što
je u pravom smislu intenzionalna tema.