Pero PETROVIĆ, Miroslav ANTEVSKI1 UDK: 339.

13(4)
Biblid 0025-8555,58(2006)
Vol. LVIII, br. 1, pp. 84-103
Izvorni naučni rad
Februar 2006.

REGIONALNA EKONOMSKA INTEGRACIJA

U EVROPI: EFEKTI I OTVORENA PITANJA

ABSTRACT
In analysing regional economic integration in Europe the
authors pay special attention to the development in the European
Union, for other forms of regional or subregional integration at the
continent are in fact mostly transitional and provisional, and directly
connected with EU. The authors argue that in spite of considerable
success and high level of integration of the EU, several important
open issues remain in that process. They are results of mixed
character of European integration: political and economic. Too many
kinds of interests are of opposed character, and it is very hard to
harmonize them in real politics. The main problems in the EU have
their cause in the nature of European integration: international
competitiveness of European economy, social character of European
states, national productivity, challenges of enlargement.

UVOD
egionalna ekonomska integracija (REI) je najuspešniju realizaciju u

R
1
praksi doživela u Evropi. Evropska unija (European Union – EU) je
najveća REI u svetu i integracija najvišeg nivoa. Put do današnje
Prof. dr Pero Petrović, naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu,
Beograd, Miroslav Antevski, istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i
privredu, Beograd.

84
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

EU je bio dug, i praćen naizmeničnim zastojima i intenziviranjem

integracionog procesa. Ostali vidovi REI u Evropi, odreda nižeg nivoa
integracije, su od mnogo manjeg značaja, često prelaznog i privremenog
karaktera, i svi visoko povezani i harmonizovani sa EU. Zbog toga se
analiza pitanja vezanih za REI u Evropi mora zasnivati na praksi EU, dok
se ostale REI mogu razmatrati u meri u kojoj su značajne i povezane sa
njom. U prilog ovome ide i činjenica da su brojne postojeće integracione
šeme i inicijative u Evropi započete i podržane upravo od strane EU. Sve
one su deo jedinstvenog evropskog integracionog procesa, a većina njih je
stvorena sa ciljem uspešnije pripreme zemalja kandidata za buduće
članstvo u EU. Tako su npr. neke od novih članica EU prestale da budu
članice CEFTA sa danom prijema u EU. Takav karakter pogotovo imaju
regionalne inicijative i sporazumi, koji često i nisu klasične REI, kao:
SECI, Pakt stabilnosti, ili Jadransko-jonska inicijativa. Mreža sporazuma
o slobodnoj trgovini između zemalja Zapadnog Balkana, svojevrstan
hibrid REI, je u direktnoj funkciji njihove uspešnije integracije sa EU.
Sudbina i budućnost svih ostalih REI, integracionih šema i inicijativa u
Evropi zavise od spoljne politike EU, politike daljeg proširenja, i
intenziteta i uspešnosti integracije u samoj EU.
Zavisno od aspekta ili regiona, efekti i otvorena pitanja REI u Evropi
bi se mogli različito definisati, ili bi bar redosled njihovih prioriteta bio
različit. U EU je sigurno primarno pitanje efikasnog funkcionisanja Unije,
međunarodne konkurentnosti njenih privreda i slično, dok je za zemlje
kandidate ili ceo naš region to brzina prijema u EU. Pošto su sva ta pitanja
blisko povezana, ona koja se tiču same EU određuju i sva ostala.
Ovaj rad se koncentriše na nekoliko pitanja ili problema, od kojih
zavisi budućnost EU. Preciznije, način na koji će oni biti rešavani, i uspeh
koji će se u tome postići, direktno će uticati na budućnost i dalji razvoj
EU. Ovde se imaju u vidu sledeći problemi: efikasnost i međunarodna
konkurentnost privreda EU, unutrašnje funkcionisanje EU i njenih organa
i institucija, apsorpcioni kapacitet za buduća proširenja, na čemu će biti
zasnovan budući napredak i sl. Ovo jesu problemi koji muče i brinu
zemlje EU, ali i njene buduće članice i glavne trgovinske partnere.
Veličina i snaga privrede i tržišta EU značajno utiču na privrednu
aktivnost u svetu, mada ne u istoj meri kao privreda SAD. Zbog svega
toga, problemi EU nisu samo njeni, jer utiču na mnogo drugih privreda i
budući razvoj nekih zemalja.

85
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

1. OKVIR ZA PROBLEME
Prioriteti i redosled rešavanja problema muče kreatore i realizatore
politika u mnogim zemljama, i nisu novog datuma. Stvar je dodatno
komplikovana činjenicom da je za uspešno rešavanje jednog problema
potrebno rešiti i neki drugi, što dalje utiče na ostale segmente privrede ili
celog društva. Očigledno, situacija je takva da se nekoliko problema mora
rešavati simultano. Iza sadašnje EU stoji mnogo godina i rešena mnoga
teška i sporna pitanja, pa će biti rešena i aktuelna. Kratak osvrt na istoriju
EU bi jasno pokazao nekoliko stvari važnih u ovom kontekstu: prvo, periodi
intenzivne unutrašnje integracije se smenjuju sa periodima zastoja
(nazvanih evroskleroza); drugo, napredak u unutrašnjoj integraciji je
ostvarivan sporo, korak po korak, kroz rešavanje spornih pitanja i
usklađivanje interesa članica; treće, EU nikada nije imala periode tako
dinamičnog privrednog rasta kao drugi konkurentni regioni (SAD, Japan,
Jugoistočna Azija, Kina); četvrto, presudan uticaj na kretanja u svetskoj
privredi su do sada imale SAD a ne EU; i peto, privreda EU nije do sada
uspevala da dostigne stepen vitalnosti, fleksibilnosti, istraživanja i razvoja
(Research & Development – R&D), lansiranja i primene novih znanja i
tehnologija kao SAD. Da su u EU odavno i duboko svesni ovih činjenica
svedoče brojne relevantne studije, deklaracije, zaključci, politike i strategije
EU. Njima se postojeće zaostajanje nastoji prevazići, ali su rezultati tih
napora do sada bili skromni, ili bar nedovoljni.
Problemi koji su pomenuti imaju svoje uzroke, u najvećoj meri
unutrašnje prirode, i napori u EU su usmereni na smanjenje njihovog
uticaja, ili njihovo uklanjanje gde je to moguće. Oni se mogu pratiti preko
promena u zajedničkim strategijama i politikama EU. Međutim, pošto
većina uzroka leži u samoj prirodi ili karakteru integracije, kao i odnosu
snaga između članica, njihovo uklanjanje zadire u samu srž integracije (da
pomenemo npr. pitanje poljoprivede).
Jedan drugi aspekt ovih problema ukazuje na samu prirodu evropske
integracije. Može se slobodno reći da evropska integracija, sadašnja ali i
ranije užeg obima, nikada nije bila opštenarodni pokret, pa tako i uživala
sveopštu podršku. Ako izuzmemo istorijske primere uspešnog integrisanja
evropskog prostora, koji su sprovođeni silom i bili kratkoročno
najefikasniji, savremenu integraciju u Evropi su pokrenule zapadne sile
pobednice. I realizovale. Njihova inicijativa i podrška su pale na plodno tle
koje su predstavljale intelektualne i poslovne elite evropskih zemalja. U tom
pogledu, malo se šta promenilo do danas; motornu snagu savremenog

86
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

integracionog procesa u EU i celoj Evropi čine političke, poslovne i

intelektualne elite evropskih zemalja. Za važne odluke, u političkim
sistemima koji tamo vladaju, neophodna je kritična podrška stanovništva.
Međutim, kako to stanovništvo ne vidi i ne veruje uvek da se njihovi vlastiti
interesi podudaraju sa interesima predlagača promena, ta podrška nije
redovna i široka. Zbog toga je neke promene teško sprovesti. Treba reći da
široke slojeve stanovništva, ni u Evropi a ni drugde, ne karakteriše
vizionarstvo i dalekovidost. Više oprez i zadržavanje postojećeg stanja, ako
je relativno zadovoljavajuće.
Još jedna napomena izgleda korisnom, a odnosi se na državu
blagostanja, ili više evropski: socijalnu državu. Koliko god je bilo ugodno
ubirati plodove visokog standarda i visokog nivoa vrlo široke socijalne zaštite,
još je teže odreći se nekih od njih, i neka od postojećih prava ukinuti (to je
nama, po definiciji i iskustvu veoma jasno). Ovo takođe zadire u osnovu
evropske integracije, njenu prirodu i kvalitet. Visoka dostignuća evropskih
zemalja u socijalnoj zaštiti se sudaraju sa troškovima njihovog održavanja.
Današnja evropska privreda nije međunarodno konkurentna u tom stepenu da
bi postojeći nivo socijalne zaštite mogla finansirati. Rešenje će se morati naći
u smanjivanju i ukidanju nekih prava, dok eventualno privreda ne bude imala
takvu snagu i dinamiku da takvu, ili višu socijalnu zaštitu finansira.

2. EFIKASNOST I MEĐUNARODNA KONKURENTNOST

PRIVREDA EVROPSKE UNIJE
Činjenica da je EU (u svojim početnim oblicima i nazivima)
formirana na inicijativu zapadnih sila pobednica, ne umanjuje važnost
ekonomskog sadržaja koji je imala tada i danas. Bez toga, to bi bili i ostali
labaviji ili čvršći politički i vojni savezi. Ako izuzmemo period posleratne
obnove evropskih privreda, efikasnost i međunarodna konkurentnost
privrede EU je sigurno glavni problem sa kojim se ona suočava. Od toga
koliko se on uspešno rešava zavisi sve drugo u EU: i uspešnost interne
integracije, funkcionisanje organa i institucija, proširenje, međunarodna
politička i vojna snaga. I sva prateća i povezana pitanja.
U svojoj istoriji, EU je stalno imala ovaj problem, različito intenzivan,
zavisno od ciklusa u kome su se nalazile privrede njenih članica. I upravo je
taj problem najviše puta bio pokretač intenziviranja integracionog procesa.
Jednostavno je postajalo previše jasno da u određenom momentu trenutni nivo
integracije koči ili drastično usporava i ometa privrednu aktivnost. Ima se

87
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

utisak da su politička i ekonomska integracija u okviru EU dve strane istog

procesa, od kojih jedan uvek prednjači a drugi zaostaje. U nekim periodima
više podržavaju jedan drugog, u drugima manje.
Zavisno od uspona pojedinih zemalja ili regiona u svetskoj privredi,
EU i SAD se periodično suočavaju sa pojačanom međunarodnom
konkurencijom. Današnje vreme, kada se međunarodna trgovina i
konkurencija odvijaju na gotovo jedinstvenom globalnom nivou,
međunarodna konkurentnost država i saveza postaje sve važnija. Da bi u
takvom svetu opstala, ispunjavala postavljene ciljeve, i održala vlastite
vrednosti, EU treba da unapredi efikasnost svojih privreda i podigne nivo
njihove međunarodne konkurentnosti, bar do nivoa glavnih konkurenata:
SAD, Japana, zemalja Jugoistočne Azije, i Kine i Indije u određenim
sektorima. Kada bi to bio samo tehnički i ekonomsko-politički problem, on
bi već bio rešen. Teškoće u njegovom rešavanju imaju svoj uzrok u samoj
prirodi EU, o čemu svedoče i najnovija razmimoilaženja među glavnim
članicama po pitanju njene budućnosti.
Iznenađujuće bi bilo da u EU nisu svesni vlastitih problema, i da ne
traže njihova rešenja. Dok je EU bila manja, i njeni problemi su lakše
rešavani. Međutim, svako proširenje je, pored određenih prednosti, donosilo
sobom i sasvim nove probleme. To naročito važi za poslednje i najveće
proširenje od 2004. sa deset novih članica. Još pre toga, pokrenut je u EU
jedan paket mera, čiji cilj je bio rešavanje aktuelnih problema i
predupređivanje očekivanih. Tako je Evropski savet u Lisabonu marta 2000.
doneo desetogodišnju Lisabonsku strategiju (The Lisbon Strategy), koja
podrazumeva: liberalizaciju tržišta, prilagodljivije i fleksibilnije tržište rada,
modernizovan sistem socijalne zaštite i adekvatan socijalni model. Tada je
predviđeno da realizacija Lisabonske strategije treba da dá sledeće rezultate:
zaposlenost 70% odraslog stanovništva (do 2005 – 67%), 60% od ženske
radne snage (do 2005 – 57%) i 50% od starije radne snage. Društvenim
staranjem treba da bude obuhvaćeno 90% dece uzrasta od tri godine do
polaska u školu i 33% dece uzrasta do tri godine. Strategija je proširena i na
sve zemlje kandidate. Lisabonska strategija je deo paketa mera koji EU
treba da dovede do željenog cilja: “da postane najkonkurentnija i
najdinamičnija privreda u svetu zasnovana na znanju, sposobna za održiv
ekonomski rast sa više i boljih radnih mesta i veću društvenu koheziju”.2 Sa
protekom polovine roka, EU se ne može pohvaliti nekim rezultatima.
2 Lisbon European Council – 23 and 24 March 2000 – Presidency Conclusions, Internet:
http://europa.eu.int/european_council/conclusions/index_en.htm (10/11/2005)

88
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

Moglo bi se navoditi još dosta toga što čini elemente Lisabonske strategije
i mera koje treba da je podrže, ali zaključak ne bi bio drugačiji.
Od brojnih definicija konkurentnosti nacionalne privrede,3
najracionalniji i najpraktičniji izgleda Porterov pristup: “Jedini smislen
koncept konkurentnosti na nacionalnom nivou je nacionalna produktivnost.
Rastući životni standard zavisi od sposobnosti nacionalnih firmi da dostignu
visoke nivoe produktivnosti i povećavaju produktivnost tokom vremena...
Nacionalne firme takođe moraju razviti sposobnosti potrebne da konkurišu
u sve više i više sofisticiranim industrijskim segmentima, gde je
produktivnost generalno viša. U isto vreme, unapređena privreda je ona koja
ima sposobnost da konkuriše uspešno u potpuno novim i sofisticiranim
industrijama.”4 Za razumevanje nacionalne konkurentnosti Porter dalje
smatra ključnim determinante produktivnosti i stopa njenog rasta.
Ako se vratimo na EU, postaje jasno da uzroci niže međunarodne
konkurentnosti njene privrede u odnosu na glavne konkurente leže upravo u
elementima gornje definicije. Razlozi zašto je to tako se nalaze u prirodi
evropske integracije, i vrednostima i ciljevima koje ona podrazumeva.
Prećutno su i ciljevi Lisabonske strategije podrazumevali određeno
redefinisanje vrlo širokih prava i beneficija. Sada i ubuduće, ono će morati
biti drastičnije, ali ipak samo kresanje troškova neće odvesti EU na vrh
svetske privrede. Poslovni ambijent u EU, i celoj Evropi, je manje
stimulativan za: oštru konkurentsku borbu, drastično smanjenje troškova na
nivo neophodnih, veću mobilnost radne snage i konkurenciju na tržištu rada,
R&D, brzu primenu i komercijalizaciju novih znanja, nego što je to u
glavnim konkurentskim zemljama ili regionima. Tržišna utakmica među
firmama unutar EU je mnogo manje oštra i surova, dinamika gašenja i
otvaranja novih poslova i firmi manja nego u SAD. Na internom tržištu EU,
ali i na međunarodnom, konkurišu firme a ne države, i opstaju i pobeđuju
samo najuspešnije. A takve se ne stvaraju na konstantno zaštićenom tržištu.
Da bi jedna privreda dostigla zavidan nivo međunarodne konkurentnosti,
potrebno je da u njoj postoji kritična masa uspešnih i liderskih firmi, koje uz
svoju aktivnost vezuju druge, i tako celu privredu vuku napred.
Svaka privreda i konkretna preduzeća u njoj moraju kontinuelno da
traže nove izvore konkurentske prednosti, kao i nove načine suočavanja sa
3 U našoj stručnoj javnosti, problem konkurentnosti nacionalne privrede je sistematično
obrađivao prof. Mlađen Kovačević. Njegove definicije se u osnovi podudaraju sa
Porterovim.
4 Porter, Michael E., The Competitive Advantage of Nations, Macmillan, New York
1990, pp. 6-7.

89
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

novim oblicima konkurencije. To zahteva da se razumeju karakter i dinamika

konkurencije, naročito u privredama EU. Međutim, nacionalna sredina ima
centralnu ulogu u konkurentskom uspehu preduzeća. Naime, u nacionalnoj
privredi se stvara i održava konkurentska sposobnost koja rezultira iz
efektivne kombinacije uslova u nacionalnoj ekonomiji i strategije preduzeća.
Međunarodna konkurentnost je svodni pokazatelj efikasnosti poslovanja
preduzeća nacionalnih privreda. Oba subjekta svoje mesto na svetskim
tržištima dobijaju po tom kriterijumu. Preduzeća i nacionalne privrede, koje
žele da posluju na tržištima razvijenih privreda, a pri tome nastoje da se
aktivno uključe u regionalne integracije, moraju da poboljšaju svoju
međunarodnu konkurentnost. Pri tome treba imati u vidu da sva pitanja
konkurentnosti polaze od proizvodnje robe ili usluga u preduzeću. Prirodno
je da svi faktori konkurentnosti nisu jednaki za sve proizvode konkretnog
preduzeća. Ukupna konkurentnost preduzeća zavisi od grupe internih i grupe
eksternih determinanti. Interne determinante su kvalitet kombinovanja i
korišćenja raspoloživih faktora proizvodnje, odnosno kvalitet upravljanja
proizvodnjom, izborom i primenom tehnologije, a posebno kvalitet razvojne
strategije. U odnosu na preduzeća, eksterne determinante konkurentnosti su
uslovi koje oblikuje nacionalna ekonomska politika: raspoloživost kredita i
visina kamatne stope, poreske stope i olakšice, podrška investicijama i
razvoju, podrška izvozu i carinska zaštita. Međutim, ako ima dovoljno
konkurentnih preduzeća, nacionalna privreda ima potrebne, ali ne i dovoljne
uslove za međunarodnu konkurentnost.
S aspekta REI u Evropi, jedna privreda je međunarodno konkurentna
kada na srednji i duži rok obezbedi približnu ravnotežu izvoza i uvoza robe
i usluga, odnosno ne posluje na tuđ račun, ili na račun budućih generacija.
Male nacionalne privrede nisu u stanju da utiču na eksterne faktore svoje
konkurentnosti. Uslovi privređivanja u relevantnim svetskim regionima su
za njih dati egzogeno. Najviše što one same mogu da učine jeste da vode
makroekonomsku politiku koja podstiče razvoj, investicije, primenu
savremenih tehnologija, izlazak na svetska tržišta i da na domaćem tržištu
domaćim proizvodima obezbede ravnopravan položaj.
Savremena preduzeća sve brže prepoznaju ključne faktore
konkurentnosti, te brže reaguju na potrebu podsticanja inovacija kao pravca
jačanja sopstvenih tržišnih pozicija. Međutim, ti su napori, u velikoj meri,
ograničeni činjenicom da se istinska inovaciona snaga, u savremenim
uslovima, nalazi u kooperativnim odnosima različitih institucija koje
učestvuju u inovacionom lancu, a to je, u stvari, inovacioni ambijent –
infrastruktura za koju ne može da bude zaduženo (niti je odgovorno)

90
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

konkretno preduzeće. Prednosti povezivanja sagledavaju se u jačanju

konkurentske moći, a tehnološke i inovativne snage preduzeća su u temelju
konkurentske snage savremenih preduzeća.
Struktura privrede EU, i odnos snaga i uticaja pojedinih grupa na
kreiranje ekonomske politike, takođe imaju velikog uticaja na njen
međunarodni položaj. Iako je vodeća na međunarodnom planu u određenim
sektorima, EU ne uspeva da obezbedi takvu poziciju u oblasti visokih
tehnologija. Jedno od novijih istraživanja potvrđuje tezu da su informacione
i komunikacione tehnologije (Information and Communication Technology
– ICT) glavni razvojni motor, i da proizvode efekte u celoj privredi. “ICT
izgledaju mnogim posmatračima glavnim mestom inovacija u poslednjim
dekadama; ali u isto vreme, nalazimo da se većina izmerenih ubrzanja
ukupne faktorske produktivnosti (Total Factor Productivity – TFP) desila
van proizvodnje ICT dobara. Ova dva zapažanja su konzistentna sa
predviđanjem modela da je ICT tehnologija opšte namene.”5 A to je upravo
sektor u kojem Evropa zaostaje iza SAD.
Rešenje ovog problema će morati biti nađeno u približavanju
uslovima i načinu poslovanja koji vladaju u SAD i Jugoistočnoj Aziji. To ne
bi moralo podrazumevati drastičnu izmenu poslovnog ambijenta i kulture u
EU. Na određen način, situacija tera EU da u prvi plan postavi najuspešnije
firme i delatnosti, i da se deo onih koji nisu konkurentni prepusti tržištu. To
podrazumeva ukidanje ili smanjivanje dela široko prisutnih subvencija.
Takav trend postoji u EU već duže vreme, mada se ostvarenje takve politike
sudara sa brojnim otporima.6 U prilog ovakvom mišljenju ide i činjenica da
privreda Velike Britanije i Irske pokazuju viši stepen produktivnosti i
vitalnosti u odnosu na mnoge kontinentalne evropske zemlje.

3. PRIRODA EVROPSKE INTEGRACIJE I UNUTRAŠNJE

FUNKCIONISANJE EVROPSKE UNIJE
Proces evropske integracije je započet dominantno kao
međunarodno političko rešenje. Takav karakter se dugo zadržao i pored
činjenice da je popunjen ekonomskim sadržajem. Njegovu osnovu je činio i
5 Basu, Susanto et al., “The Case of the Missing Productivity Growth: Or, Does
information technology explain why productivity accelerated in the United States but
not the United Kingdom?”, Discussion Paper 2021, Harvard University, Harvard
Institute of Economic Research, Cambridge, MA , 2003, p. 36.
6 Možda je najrečitiji primer reformisanja Zajedničke poljoprivredne politike, koje dugo
traje, sporo se odvija, i glavni je predmet sporova prilikom usvajanja budžeta EU.

91
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

čini nemačko-francuski savez. Ta osovina EU, uz Italiju, je u malom dobro

funkcionisala. Svako novo proširenje, a pogotovo sa Velikom Britanijom,7
donosilo je nove probleme. Sadašnja EU je poprilično širok konglomerat
naroda, tradicija, običaja, privrednih sistema, i interesa. Nije ni čudno što je
to veoma teško uskladiti tako da efikasno funkcioniše.
Posle dužeg perioda, kada je EU bila relativno uspešna carinska
unija, porasle su ambicije evropskog karaktera. Prihvatanje istočnih zemalja
kao kandidata posle 1989, i kasniji prijem u članstvo većine od njih, istakao
je lidersku poziciju EU u Evropi, i veće političke ambicije na
međunarodnom planu. Međutim, EU ni do danas nije uspela da približi
svoju međunarodnu političku snagu i uticaj svojoj ekonomskoj moći.
Na planu ekonomske integracije, od carinske unije i teško stvorenog
zajedničkog i jedinstvenog tržišta, došlo se do nepotpune monetarne i
ekonomske unije. Ona je nepotpuna u tom smislu da monetarnoj uniji nisu
pristupile sve članice, a na širem planu nema sve atribute ekonomske unije.
Dok je takav savez na nižem integracionom nivou dosta dobro
funkcionisao, obezbeđujući visok nivo zaštite od spoljne konkurencije i
pružajući prednosti jedinstvenog tržišta, poslednjih godina su se članice EU
suočile sa brojnim problemima. Proces unutrašnje integracije je izgubio
svoj zamah i snagu, u velikoj meri i podršku stanovništva. Političke i
poslovne elite ne uspevaju da ubede široke slojeve stanovništva u opštu
korisnost mera koje predlažu, i za koje im je njihova podrška neophodna. Tu
nešto očigledno više ne funkcioniše kao pre, i možda je došlo vreme da se
određene evropske vrednosti redefinišu, i prilagode zahtevima budućnosti.
U najkraćem, osnovne vrednosti na kojima je izgrađena i počiva EU
bi bile sledeće: mir u Evropi, efikasna slobodna tržišna privreda, vladavina
prava, zaštita ljudskih i manjinskih prava, socijalna država, visok nivo zaštite
zdravlja ljudi, životinja, bilja i životne sredine. Primedbe na takve vrednosti
i ciljeve bi teško bilo staviti. Dostignuti nivo tako definisanih ciljeva se sada
sudara sa troškovima koji su za to neophodni. Široki slojevi korisnika
blagostanja evropske socijalne države ne žele da se odreknu stečenih prava,
a njihove privrede to više ne mogu da finansiraju. Uz to, u tradiciji većine
kontinentalnih evropskih država je postojala jaka socijalna funkcija i pre.
7 Dobar pregled britanskog viđenja ovih problema može se naći u prikazu desetak
aktuelnih knjiga na ove teme u Velikoj Britaniji: Kaiser, Wolfram, “A never-ending
story: Britain in Europe”, British Journal of Politics and International Relations, Vol.
4, No. 1, 2002, pp. 152-165.

92
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

Stoga je logična reakcija velikog dela evropskog stanovništva da u daljoj ili

intenzivnijoj integracije ne vide opštu korist, nego pre dodatne troškove.
Uz ovo bi se mogla dodati vrlo mala pokretljivost radne snage,
tradicionalno jak sindikalni pokret i njegov uticaj na socijalno
zakonodavstvo. Sa stanovišta građana i radne snage, to su pozitivna
dostignuća, dok su sa stanovišta efikasnog privređivanja u međunarodnoj
konkurenciji to otežavajući elementi. “Redistributivni efekat i podrška
siromašnim, u drugu ruku, su mnogo niži u SAD nego u Evropi, kao što
pokazuje i rashodna i prihodna strana vladinog budžeta, kao i regulacija
radnih i robnih tržišta... Najveća razlika je zaista u transferima i drugim
socijalnim koristima gde Evropljani troše oko dva puta više nego
Amerikanci.”8 Čisto ekonomski gledano, redistribucija sredstava i sve
vrste državnog intervencionizma u privredi ometaju optimalnu tržišnu
alokaciju, i u zbiru imaju za posledicu nižu produktivnost privrede. I pored
toga, ovde se ne mogu očekivati bitnije promene. Čak su se procene o
malom procentu očekivanog priliva radne snage sa Istoka prilikom
proširenja 2004. pokazale kao tačne (za šta su postojala i određena pravna
ograničenja).
Ekonomska integracija u EU nije još došla do svog kraja, ali je blizu
svojih krajnjih dometa. Brojna teorijska i empirijska istraživanja su
pokazala očigledne i konkretne koristi koje su u određenim fazama
integracije postignute. Praktičan problem sa njima je u tome što se koristi od
REI postižu tek na duži rok, i pristižu u malim obrocima. Nasuprot njima,
troškovi su obično preduslov da bi se do koristi kasnije došlo. Zbog toga,
određen procenat evroskeptika i u samoj EU nije neočekivan. U sadašnjoj
fazi integracije, EU bi trebalo da ubire šire koristi indirektnog tipa. One
postoje, ali ne uspevaju da nadomeste opadanje međunarodne
produktivnosti evropskih privreda.
Određene razlike u pogledu unutrašnje i spoljne politike su oduvek
postojale u EU. Njihovi uzroci su u različitoj tradiciji političkog i
ekonomskog uređenja, različitim interesima i položaju pojedinih zemalja u
EU. One su smanjivane političkom saradnjom, koordinacijom ekonomskih
politika i zajedničkim politikama EU. U kontekstu ovog pitanja, indikativne
su implikacije budžetske krize u leto 2005, koja je trajala do polovine
8 Alesina, Alberto and George-Marios Angeletos, “Fairness and Redistribution: US
versus Europe”, Discussion Paper 1983, Harvard University, Harvard Institute of
Economic Research, Cambridge, MA , 2002, p. 5.

93
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

decembra i usvajanja budžeta EU za period 2007-2013. Ona nije prva, a

sigurno ni poslednja u EU. Međutim, ona uvek odslikava odnos snaga među
članicama, među grupama zemalja, sukobe njihovih interesa, ali i pravac u
kojem će se EU ubuduće razvijati. Iako se budžet EU formira od doprinosa
članica od samo oko 1% njihovog GDP, radi se o vrlo značajnim
sredstvima.9 Način njegovog formiranja, odn. apsolutni iznosi pojedinačnih
doprinosa članica, i namene trošenja tako prikupljenih sredstava, su od
početka izazivali određene tenzije u EU. Najveći deo budžeta EU je do
1965. trošen na administraciju, posle čega njegov dominantan deo odlazi na
Zajedničku poljoprivrednu politiku (Common Agricultural Policy – CAP).
Do današnjih dana se udeo CAP u budžetu relativno smanjio, tako da
“poljoprivreda uzima polovinu budžeta, siromašni regioni trećinu a ostatak
se deli na mnoge različite upotrebe”.10 U periodu 1997-2003. neto davaoci
u budžet EU su bile sledeće članice: Nemačka, Velika Britanija, Holandija,
Francuska, Italija, Švedska, i Austrija, dok su neto primaoci bile: Španija,
Grčka, Portugal, Belgija, Luksemburg, Finska i Danska. Od svih članica,
najveći korisnici budžetskih sredstava su: Španija, Francuska, Italija,
Nemačka i Grčka. Često se dešava da se najveći deo doprinosa u budžet i
troši u okviru iste nacije. Veliko proširenje EU od 2004. sa deset novih
članica je i budžetsko pitanje, između ostalih, dodatno iskomplikovalo, jer
“većina od 75 miliona novih građana EU su mnogo više siromašni i mnogo
više poljoprivrednog tipa od onih koji žive u obavezujućih EU15 nacija. To
je budžetski problem jer se 80% budžeta troši na farmere i siromašne
regione.”11 Pored toga, u dobroj meri je izmenjena i privredna struktura cele
EU. Detaljnija analiza krize i ukupnih pregovora oko usvajanja najnovijeg
budžeta, kao i mnogih usaglašenih stavova nekih od glavnih članica (npr.
Francuske i Nemačke u pitanju budućeg toka reformisanja CAP), pokazala
bi bar nekoliko stvari: najpre, da su nacionalni interesi u EU izuzetno jaki;
drugo, da gotovo svima odgovara zaštita od spoljne konkurencije koju EU
9 Nedavno usvojeni (16. 12. 2005) budžet EU za period 2007-2013. iznosi 862,3
milijarde evra, i predstavlja 1,045% GDP EU25 plus Rumunije i Bugarske, koje će na
početku tog perioda postati članice EU. Kompletan dokument: Council of the
European Union – Financial Perspectives 2007-2013, Provisional Version, Brussels,
16 December 2005 je postavljen na Internetu: http://www.fco.gov.uk/Files/kfiles/
FinancialPerspectives_16Dec,1.Pdf (19. 12. 2005)
10 Baldwin, Richard, “The Real Budget Battle: Un crise peut en cacher une autre”, CEPS
Policy Brief 75/June 2005, CEPS, Brussels, 2005, p. 3, Internet: http://www.ceps.be/,
(02/06/2005)
11 Ibid., p. 3.

94
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

obezbeđuje;12 treće, da i dalje ostaje visok nivo subvencija raznih vrsta; i

četvrto, da takav sistem ne može značajnije unaprediti međunarodnu
konkurentnost privreda zemalja EU. Iako se mnoge od članica hvale i
osećaju kao pobednice pregovora o budžetu, vrlo je interesantna
pregovaračka taktika koju je imao britanski tim.
Unutrašnje funkcionisanje je i u EU15 bilo dovoljno komplikovano,
i često neefikasno, što je u EU25 samo uvećano. Efikasnost funkcionisanja
je oduvek bio problem, i stalno se nastojalo ka njegovom unapređenju. Ono
nije uzrokovana samo brojem zemalja, nego i starim koncepcijskim
razlikama među njima: federalnim i konfederalnim. Aktuelni ustav EU, na
kojem se dugo radilo i usaglašavalo, malo je koga zadovoljio, i njegovo
usvajanje ide sporo uprkos jakoj kampanji u zemljama članicama. Pored
tog, krupnijeg pitanja, samorastuća birokratija EU je došla dotle da ozbiljno
ometa efikasnost poslovanja firmi, o čemu svedoče brojne žalbe poslovnog
sveta u Evropskom parlamentu. I tu se ne vidi lako rešenje, jer pravna
regulativa EU konstantno raste, sva dokumenta se prevode na jezike članica
itd., što stvara ogromne troškove. Izvesno je da će institucije i organi EU
morati postati mnogo efikasniji i racionalniji.

4. KAPACITET EVROPSKE UNIJE ZA DALJA PROŠIRENJA

Prema zvaničnim stavovima iz EU, i zaključenim sporazumima sa
potencijalnim kandidatima za članstvo, sasvim je sigurno da će EU primiti
Rumuniju i Bugarsku, što bi za određeno vreme trebalo da se desi i sa pet
zemalja Zapadnog Balkana. Prijem Turske u članstvo EU se sigurno neće
skoro dogoditi, ako do njega uopšte i dođe. Tako proširena EU bi definitivno
bila zaokružen i jedinstven privredni i politički prostor. Sa ostalim susednim
zemljama EU ima zaključene sporazume o partnerstvu i saradnji, i razvijene
ekonomske odnose.
Poslednje proširenje iz 2004. je bilo, i još uvek je, priličan šok za do
tada relativno kompaktnu EU15. Procesi prilagođavanja u novim članicama
su još u toku, a na snazi su i određena ograničenja u prelaznom periodu
(najviše za radnu snagu). I kada se nove članice potpuno i uspešno integrišu,
ostaće i dalje ovako stvorene velike razlike u nivoima privredne razvijenosti,
standardu, privrednoj strukturi, kulturi i običajima. Koheziona snaga EU je
12 Mada nije u direktnoj vezi sa temom rada, interesantan je tok pregovora u WTO, koji
je u okviru Doha runde vođen u isto vreme (sredina decembra 2005) u Hong Kongu,
kao i stavovi pojedinih grupa zemalja u određenim pitanjima.

95
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

time smanjena. Ovo proširenje je u EU zaustavilo dotadašnju snagu

integracionog procesa i njegov intenzitet, i u dobroj meri dovelo u pitanje
dinamiku daljih planiranih proširenja. Preostalih sedam zemalja, koje su na
nižem razvojnom nivou od deset novih članica, bi samo uvećale iovako velike
razlike u postojećoj EU. Uprkos ovakvom objektivnom stanju stvari, u EU je
prevladao hrabar, i možda dalekovid politički stav da se proširenje nastavi.
Pokazalo se da EU nije u stanju da uspešno i za kraće vreme
integriše nove članice, i da uz to održi postavljene ciljeve integracije.
Novom situacijom nisu mnogo zadovoljne ni stare ni nove članice, svake iz
svojih razloga. Koristi od većeg privrednog prostora EU postoje, ali se
sporo efektuiraju i nisu ravnomerno raspoređene. Kapacitet EU da uspešno
integriše privrede i društva novih članica u jedinstven i homogeniji prostor
će se sporo povećavati, i sledeće proširenje ga neće unaprediti. Kakva će biti
politička klima u EU po pitanju daljih proširenja u mnogome će zavisiti od
uspešnosti integracije najnovijih članica. Iako je i Makedoniji 16. 12. 2005.
odobren status zemlje kandidata (koji Hrvatska već ima), bez određivanja
roka za otvaranje pristupnih pregovora, ostaje da preostale zemlje posle
Rumunije i Bugarske sačekaju strategiju daljeg proširenja EU.13

5. UTICAJ OTVORENIH PITANJA REI U EVROPI NA SADAŠNJI I

BUDUĆI PROCES INTEGRACIJE SRBIJE I CRNE GORE SA EU
Zbog uključenosti SCG u proces evropske integracije, direktno sa
EU i ostalim nižim integracionim oblicima, otvorena pitanja REI u Evropi
imaju direktnog i velikog uticaja na njenu budućnost. Mogu se definisati tri
aspekta tih uticaja: prvi bi se odnosio na proces pridruživanja, i sve promene
u privredi i društvu koje su njime direktno uslovljene; drugim bi bio
obuhvaćen period po prijemu u članstvo EU, ovakve kakva je sada; treći
aspekt pokriva polje neizvesnosti i nepredvidivosti kakva će EU realno biti
na srednji rok. Usled navedenih uticaja, i stanja u kojem se zemlja sada
nalazi, može se reći da period integracije sa EU za SCG nije povoljan. Istina
je da tu nema izbora i da se događaji ne mogu vraćati unazad, što ovakvu
konstataciju ne obezvređuje. Svest o težini zadatka je u svakom poslu
važna, a u ovom slučaju presudna.
Pošto je integracija SCG sa EU već ranije definisana kao jedan od
spoljnopolitičkih prioriteta, ostaje da se ona što uspešnije realizuje.
13 European Council: Council Conclusions, 15-16 December 2005, Brussels, Internet:
http://www.eu2005.gov.uk/

96
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

Rasprava o delu problema koji se na tom putu mogu očekivati ima svoju
svrhu u nalaženju mogućih rešenja za njih. U periodu do prijema u članstvo
EU mora se računati sa neizvesnom dinamikom daljeg proširenja. Za
Rumuniju i Bugarsku je sasvim izvesno da će uskoro postati punopravne
članice, ili od početka 2007, kako je predviđeno, ili u kraćem roku posle
toga. Za ostale potencijalne kandidate, pet zemalja Zapadnog Balkana,
situacija je drugačija. Jeste da je Evropski savet u Solunu svojevremeno
ponovio i istakao da se integracioni okvir za Zapadni Balkan neće menjati,
i da je njegova budućnost u EU, ali taj status pridruživanja može trajati
veoma dugo. Prema zvaničnim stavovima i zahtevima EU prema zemljama
Zapadnog Balkana, uspeh u integraciji i brzina prijema pojedinih zemalja
zavisi od njih samih, što je u najvećoj meri tačno.
U ovom važnom periodu, i svakako najtežem, privreda SCG treba da
dostigne takav nivo međunarodne konkurentnosti koji bi joj obezbeđivao
opstanak na jedinstvenom tržištu EU. Pri tome bi bilo mudro imati u vidu
određene slabosti koje privreda EU ima u međunarodnoj konkurenciji, kao
i načine kojima nastoji da ih razreši. Koliko god to nije lako, nije ni
nemoguće naći određene privredne segmente koji se kod nas mogu razviti
na iznadevropskom nivou. Tako bi automatski bili konkurentni na tržištu EU
i ostalih glavnih spoljnotrgovinskih partnera. Realne su mogućnosti da
privreda SCG ima ubrzan rast u ovom periodu, i uspešnu izmenu privredne
strukture. Određen podsticaj u tome će doći posle zaključenja Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju, što je predviđeno za jesen 2006. Ovaj period je
jako važan jer se u njemu izgrađuje osnova za buduću uspešnu integraciju.
EU pruža punu podršku i brojne olakšice, i zemlja se preko dostupnih
programa EU postepeno integriše u evropski privredni prostor. Uz to,
obaveze članstva još ne postoje, dok postoji sloboda u spoljnoj ekonomskoj
i trgovinskoj politici.
Na kraju ovog perioda, veoma su važni rezultati pregovaranja koje
će SCG postići. Kao nerazvijena zemlja može isposlovati određene
pogodnosti za prelazni period. Poljska je npr. veoma uspešno završila
pregovore za svoju poljoprivredu. Kao relativno mala zemlja u evropskim
razmerama, koja svojom privredom malo koga ugrožava, SCG realno može
biti veoma uspešan pregovarač sa EU.
U drugom delu uticaja otvorenih pitanja REI, koji se odnosi na
period po prijemu u članstvo EU, SCG može očekivati sledeće: prvo, da će
njen tadašnji položaj u najvećoj meri zavisiti od postignutih rezultata u
periodu pristupanja; drugo, da je njena važnost mala, a uticaj adekvatan

97
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

tome; i treće, da je izložena vrlo oštroj konkurenciji i standardima, i da mora

da podnese tzv. troškove prilagođavanja novonastaloj situaciji. Uz to,
preuzima i obaveze koje članstvo u EU podrazumeva. Prema iskustvima
ostalih tranzicionih zemalja i najnovijih članica EU, one su taj period
prolazile sa različitim uspehom. Neke od njih će, boreći se za vlastiti status
i položaj pojedinih svojih privrednih grana, određena pitanja rešiti i za SCG
(npr. Poljska u poljoprivredi). Na drugoj strani, fondovi iz budžeta EU se
otvaraju sa punopravnim članstvom. Praćenje trenda izmena u nameni
njihovog korišćenja može ukazati i na poželjne pravce strukturnog
prilagođavanja vlastite privrede.
Treći aspekt ovih uticaja je prilično teško sagledati, jer je malo
predvidiv i dosta neizvestan. To će u većoj meri biti moguće u trenutku
prijema SCG u članstvo EU. On se odnosi na izgled, sastav i stanje EU na
srednji rok. Ovo nije nevažno pitanje jer članice nemaju istu, iako će deliti
zajedničku sudbinu EU. U okviru grupnog položaja, biće važno, kao i sada,
postići što bolji pojedinačni.
Otvorena pitanja REI u Evropi manje pogađaju sadašnji položaj
SCG nego budući. Što bude bliža članstvu u EU, i koliko efikasno ili ne ih
budu rešile evropske zemlje, njihov uticaj će biti veći. Uprkos verovanju da
će se proces pridruživanja okončati prijemom u članstvo EU u razumnom i
očekivanom roku, za to ne postoje nikakve garancije. To može uticati na
podršku stanovništva evrointegraciji SCG, koja po pravilu opada sa
približavanjem prijema. Zbog toga bi kao prihvatljiviji cilj bilo dostizanje
što višeg nivoa razvijenosti i usklađenosti privredne strukture i standarda sa
evropskim i svetskim, dok bi prijem u EU bio logična posledica.

LITERATURA
1. Alesina, Alberto and George-Marios Angeletos, “Fairness and
Redistribution: US versus Europe”, Discussion Paper 1983, Harvard
University, Harvard Institute of Economic Research, Cambridge, MA,
2002.
2. Allen, Franklin and Wei-Ling Song, “Financial Iintegration and EMU”,
European Financial Management , Vol. 11, No. 1, 2005, pp. 7-24.
3. Amiti, Mary, “Location of vertically linked industries: agglomeration
versus comparative advantage”, European Economic Review, Vol. 49,
No. 4, 2005, pp. 809-832.

98
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

4. Antevski, Miroslav, “Ekonomski efekti procesa pridruživanja Evropskoj

uniji”, koautor sa dr Perom Petrovićem, Ekonomske teme, 1-2/2005,
tematski broj: Procesi integracije u Evropi, knjiga 1, 2005, str. 109-116.
5. Arthur, W. Brian, “How Growth Builds Upon Growth in High-
Technology”, Annual Sir Charles Carter Lecture: Report 138, Feb.
2002, Northern Ireland Economic Council, Belfast, 2002.
6. Baldwin, Richard, “Plan B”, CEPS Policy Brief 74/June 2005, CEPS,
Brussels, 2005a, Internet: http://www.ceps.be/ (02/06/2005)
7. Baldwin, Richard, “The Real Budget Battle: Un crise peut en cacher une
autre”, CEPS Policy Brief 75/June 2005, CEPS, Brussels, 2005b,
Internet: http://www.ceps.be/ (02/06/2005)
8. Basu, Susanto, John G. Fernald, Nicholas Oulton, and Sulaya
Srinivasan, “The Case of the Missing Productivity Growth: Or, Does
information technology explain why productivity accelerated in the
United States but not the United Kingdom?”, Discussion Paper 2021,
Harvard University, Harvard Institute of Economic Research,
Cambridge, MA, 2003.
9. Bierhanzl, Edward, “Lessons from America”, Economic Affairs, Vol. 25,
No. 3, 2005, pp. 17-23.
10. Blonigen, Bruce A., Christopher J. Ellis, and Dietrich Fausten,
“Industrial groupings and foreign direct investment”, Journal of
International Economics, Vol. 65, No. 1, 2005, pp. 75-91.
11. Cameron, Gavin, James Proudman, and Stephen Redding,
“Technological convergence, R&D, trade and productivity growth”,
European Economic Review, Vol. 49, No. 3, 2005, pp. 775-807.
12. Carrington, Anca, “A Divided Europe? Regional Convergence and
Neighbourhood Spillover Effects”, Kyklos, Vol. 56, No. 3, 2003, pp.
381-394.
13. Ciccone, Antonio, “Agglomeration effects in Europe”, European
Economic Review, Vol. 46, No. 2, 2002, pp. 213-227.
14. Combes, Pierre-Philippe, Miren Lafourcade, and Thierry Mayer, “The
trade-creation effects of business and social network: evidence from
France”, Journal of International Economics, Vol. 66, No. 1, 2005, pp.
1-29.

99
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

15. Cooley, Thomas F. and Lee E. Ohanian, “Postwar British Economic

Growth and the Legacy of Keynes”, Journal of Political Economy, Vol.
105, No. 3, 1997, pp. 439-472.
16. Corrado, Luisa, Ron Martin, and Melvyn Weeks, “Identifying and
Interpreting Regional Convergence Clusters across Europe”, Economic
Journal, Vol. 115, No. 502, 2005, pp. C133-C160.
17. Crafts, Nicholas and Terence C. Mills, “TFP Growth in British and
German Manufacturing, 1950-1996”, Economic journal, Vol. 115, No.
505, 2005, pp. 649-670.
18. De Benedictis, Luca, Roberta De Santis, and Claudio Vicarelli, “Hub-
and-Spoke or Else? Free Trade Agreements in the Enlarged EU – A
Gravity Model Estimate”, Working Paper 37, ENEPRI, Brussels, 2005.
19. Dellas, Harris and George Tavlas, “Wage Rigidity and Monetary
Union”, Economic Journal, Vol. 115, No. 506, 2005, pp. 907-927.
20. De Robertis, Gianni, “European Integration and Internal Economic
Geography: The Case of Italian Manufacturing Industry 1971-1991”,
International Trade Journal, Vol. 15, No. 3, 2001, pp. 345-371.
21. Engel, Charles and John H. Rogers, “European product market
integration after the euro”, Economic Policy, Vol. 19, No. 39, 2004, pp.
347-384.
22. Facchini, Giovanni and Gerald Willmann, “The political economy of
international factor mobility”, Journal of International Economics , Vol.
67, No. 1, 2005, pp. 201-219.
23. Giannetti, Mariassunta, “The effects of integration on regional
disparities: Convergence, divergence or both?”, European Economic
Review, Vol. 46, No. 3, 2002, pp. 539-567.
24. Glaeser, Edward L. and Albert Saiz, “The Rise of the Skilled City”,
Discussion Paper 2025, Harvard University, Harvard Institute of
Economic Research, Cambridge, MA, 2003.
25. Gollin, Douglas, Stephen Parente, and Richard Rogerson, “The Role of
Agriculture in Development”, American Economic Review, Vol. 92, No.
2, 2002, pp. 160-164.
26. Gong, Gang, Alfred Greiner, and Willi Semmler, “Endogenous Growth:
Estimating the Romer Model for the US and Germany”, Oxford Bulletin
of Economics and Statistics, Vol. 66, No. 2, 2004, pp. 147-164.

100
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

27. Gordon, Robert J., “Two Centuries of Economic Growth: Europe

Chasing the American Frontier”, NBER Working Paper 10662, National
Bureau of Economic Research, Cambridge, MA, 2004.
28. Grabka, Markus M., Johannes Schwarze, and Gert G. Wagner, “How
unification and immigration affected the German income distribution”,
European Economic Review, Vol. 43, No. 4-6, 1999, pp. 867-878.
29. Gugler, Klaus and Michael Pfaffermayr, “Convergence in Structure and
Productivity in European Manufacturing?”, German Economic Review,
Vol. 5, No. 1, 2004, pp. 61-79.
30. Henderson, Vernon, “How Urban Concentration Affects Economic
Growth”, Policy Research Working Paper 2326, World Bank,
Washington, DC, 2000.
31. Hübner, Danuta, “Impact of the Membership in the European Union on
Economic Growth in Poland”, TIGER Workin Paper 51,
Transformation, Integration and Globalization Economic Research
(TIGER), Warsaw, 2004.
32. Jeong, Byeongju, Michal Kejak, and Viatcheslav Vinogradov,
“Changing Composition of Human Capital: The Czech Republic,
Hungary and Poland”, Working Paper 248, CERGE-EI, Prague, 2005.
33. Jovanović, Miroslav N., Geography of Production and Economic
Integration, Routledge, London, 2001.
34. Jovanović, Miroslav N., Evropska ekonomska integracija, Ekonomski
fakultet, Beograd, 2004.
35. Kaiser, Wolfram, “A never-ending story: Britain in Europe”, British
Journal of Politics and International Relations, Vol. 4, No. 1, 2002, pp.
152-165.
36. Klaus, Václav, “Freedom and Its Enemies: Problems of Re-establishing
Freedom and Democracy in the European Context”, Economic Affairs,
Vol. 25, No. 2, 2005, pp. 46-48.
37. Krueger, Dirk and Krishna Kumar, “US-Europe Differences in
Technology-Driven Growth: Quantifying the Role of Education”,
NBER Working Paper 10001, National Bureau of Economic Research,
Cambridge, MA, 2003.
38. Mau, Steffen, “Democratic demand for a social Europe? Preferences of
the European citizenry”, International Journal of Social Welfare, Vol.
14, No. 2, 2005, pp. 76-85.

101
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

39. Midelfart, Karen-Helene, Henry G. Overman, and Anthony J. Venables,

“Monetary Union and the Economic Geography of Europe”, Journal of
Common Market Studies, Vol. 41, No. 5, 2003, pp. 847-868.
40. Mullen, John K. and Martin Williams, “Foreign Direct Investment and
Regional Economic Performance”, Kyklos, Vol. 58, No. 2, 2005, pp.
265-282.
41. Neugart, Michael, “Why German Labour Market Reform Has Begun”,
Economic Affairs, Vol. 25, No. 3, 2005, pp. 11-16.
42. Paluzie, Elisenda, Jordi Pons, and Daniel A. Tirado, “Regional
Integration and Specialization Patterns In Spain”, Regional Studies , Vol.
35, No. 4, 2001, pp. 285-296.
43. Petrović, Pero, “Prilagođavanje privrede Srbije inovativnoj politici i
strategiji”, Ekonomski anali, tematski broj – april 2005, 2005, str. 311-
320.
44. Pilbeam, Bruce, “What Ever Happened to Economic Liberalism?”,
Politics, Vol. 23, No. 2, 2003, pp. 82-88.
45. Porter, Michael E., The Competitive Advantage of Nations, Macmillan,
New York, 1990
46. Porter, Michael E., “Clusters and the New Economics of Competition”,
Harvard Business Review, Vol. 76, No. 6, 1998, pp. 77-90.
47. Siebert, Horst and Michael Stolpe, “Technology and Economic
Performance in the German Economy”, Kiel Working Paper 1035, Kiel
Institute for World Economics, Kiel, 2001.
48. Siebert, W. Stanley, “Labour Market Regulation: Some Comparative
Lessons”, Economic Affairs, Vol. 25, No. 3, 2005, pp. 3-10.
49. Venables, Anthony J., “Winners and Losers from Regional Integration
Agreements”, Economic Journal, Vol. 113, No. 490, 2003, pp. 747-761.
50. Zaghini, Andrea, “Evolution of trade patterns in the new EU member
states”, Economics of Transition, Vol. 13, No. 4, 2005, pp. 629-658.

102
 MP 1-2, 2006 – Regionalna ekonomska integracija u Evropi
(str. 84-103)

Dr Pero PETROVIĆ, Miroslav ANTEVSKI

REGIONAL ECONOMIC INTEGRATION IN EUROPE:

EFFECTS AND OPEN ISSUES
SUMMARY
Regional economic integration has achieved the highest level in the
European Union. In spite of that success, few open issues remain. They are results
of mixed character of European integration: political and economic. Too many
kinds of interests are of opposed character: national, political, economic, cultural,
sectoral, regional, religious etc. It is very hard to harmonize them in real politics.
The main problems in the EU are following: international competitiveness of
European economy, social character of European states, national productivity,
challenges of enlargement. Their cause is in the nature of European integration.
European citizens enjoy more benefits of welfare state than Americans or Asians.
The costs of such benefits are too heavy burden for European economy. Today EU
have to redefine some of its goals and values in the way which have capacity to
sustain the main European values, in one side, and improve productivity and
international competitiveness of European economy, in the other.
EU is lagging behind USA and South-Asian Countries in R&D, innovation,
competitive pressure and environment, dynamics in economy, national
productivity. Therefore USA, Japan, South-Asian countries, China and India in
some sectors, are the leading nations in the world economy. Previous results in
improving European competitiveness are not satisfactory. It is real to expect that
efforts in improving competitiveness of European economy should be the core goal
of EU future.
EU have not yet a strong capacity for integrating new member states in
homogeneous European economic, political and social area. The convergence in
EU is not increased; on the other hand, last enlargement has increased a divergence
between EU nations. Therefore, an enlargement capacity of EU is reduced. The
candidate countries have to wait for new (or redefined) enlargement strategy. In the
meantime they have to solve a lot of internal problems, improve their economies
and democratic capacities.

103