1.

Poreklo i obeležije naziva «Balkansko poluostrvo», «Balkan» i «Jugoistočna

Evropa»
(Izvor: Marija Todorova – Imaginarni Balkan)

Izprva reč «balkan» je čisto geografskog smisla i na turskom je značila planina. Kasnije
će joj biti dodavana i kulturno-socijalna značenja.
Prvi put je pojam «Bal-kan» u Evropu uveo 1794 god. Britanac Džon Morit, koji je na
proputovanju za Osmansko carstvo i dalje na istok, planinu «Bal-kan» označio kao mesto
koje razdvaja Bugarsku od istoka prema zapadu Evrope. Ali kaže da je antički naziv za
ovu planinu «HEMUS» mnogo lepši.
Još u 16 veku je diplomata, Ferdinanda I (habzburškog cara) koji je trebao da pregovara
sa Visokom portom o priznavanju habzburške kontrole nad Mađarskom i Transilvanijom,
Antun Vrančić uočio da je «Stara planina» slavjanobugarsko ime za Hemus.
Nemac Salomon Švajger proputovao je Balkan 1577.godine. Po povratku u Nemačku
objavio je prevod Kurana na nemački. Vodio je dnevnik o svojim putovanjima i u jnemu
je dao detaljan opis Hemusa, za koji je koristio termine Emum, Hemo i Hemus . On je
drugi pisac po redu koji prenosi tursko ime planine, Balkan, što svedoči o širenju tog
imena u regionu.
Hemus je visok 6.000 stopa. U nekim knjigama kaže se da se kralj Filip Makedonski
popeo na Hemus za 4 dana i sišao za dva dana da bi video predele oko planine. Hemus je
poznat po nekadašnjim rudnicima srebra pa ga italijani zovu i Srebrna planina. Turci ovu
planinu zovu Balkan, dok je lokalno stanovništvo zove na hrvatskom jeziku Komonica.
Tokom 18 veka ove dve reči (Hemus i Balkan) su se koristile neposredno ali
naizmenično, ali sa 19 vekom reč Balkan uzima primat.
Nemački geograf August Cojne je 1818 god prvi dao naziv ovom poluostrvu – balkansko
poluostrvo. On je smatrao da je ono na severu odvojeno od ostataka Evrope vencem
balkanskih planina, i po starom običaju da poluostrvo naosi naziv dominantne planine –
dao mu je naziv balkansko poluostrvo (kao što postoji Apeninsko, Pirinejsko i sl)
Ovo je bilo pogrešno uverenje Cojnea da su Balkanske planine severna granica
poluostrva, no uprkos toj velikoj grešci, putnici su već u XVIII veku bili dobro i tačno
upoznati sa konkretnim položajem ove planine. Jedan francuski geolog dao je tačan opis
planine koja se pruža dužinom 555 km sa zapada na istok i čija se širina kreće od 20 do
60 km.
Iako je ime Balkan sve više ulazilo u rečnik posmatrača, malo njih je znalo njegovo tačno
značenje. Reč balka vezuje se za planinu: u većini turskih, otomanskihrečnika ona ima
značenje planine, planinskog venca, negde se definiše kao šumovita a negde u značenju
stenovitog mesta.
Sve do Berlinskog kongresa 1878, najčešće oznake odnosile su se na prisustvo
Otomanskog carstva na poluostrvu: Evropska Turska, Turska u Evropi, Evropsko
otomansko carstvo....
U drugoj polovini 19 veka će pojam Balkansko poluostrvo gotovo u potpunosti zameniti
pojam «Evropske Turske».
1909 godine nemački geograf Teobald Fišer je pokušao da ispravi Cojnejovu grešku i
uvede nove geografske činjenice i ovaj deo Evrope nazvao «Jugoistočna Evropa».

1
Vrlo je verovatno da je u posleratnom periodu termin Jugoistočna evroppa zbog
zupotrebe od strane nacista postao nepoželjan i od tada je odstranjen iz upotrebe zbog
svojih političkih konotacija.
Jugoslovenski geograf Roglić je kasnije 1950 pokušao da ponovo uvede ovaj termin
(jugoistočna evropa), ali mu nije uspelo.

2. Različita određenja (poimanja) Balkana u političkom, verskom i kulturološkom

smislu
(Izvor: Marija Todorova – Imaginarni Balkan)

Jedina razlika u tumačenju Jugoistočne Evrope i Balkana može se zateći u nemačkom

jeziku i književnosti i posledica je različitih kriterijuma za definisanje.
U nemačkom jeziku Jugoistočna Evropa je oznaka za region a balkan je samo njen
podregion. Mađarska je npr deo Jugoistočne Evrope ali ne i Balkana. Kada neko ove
pojmove koristi kao sinonime, Mađari se ljute jer ih je neko označio balkancima. I tu se
upravo vide različita politika i kultura određenja balkana.
Najviše u 20 veku su sem ovih odlika uvedene čak i antropološke odlike. – kod J.Cvijića
je Balkan mesto gde žive balkanske civilizacije mesto gde žive i Hrvati Slovenci.
Džordž Hofman je Grčku i Rumuniju izbacio sa Balkana, jer ove zemlje ne odgovaraju
balkanskom profilu naroda. Rumunija je podvođena pod širi pojam Jugoistočne Evrope.
Tako se pojam Balkana tretirao ili kao sinonim za pojam Jugoistočne Evrope ili kao uži
deo njega. Najopštije gledano definicija Balkana određena je nizom geografskih,
političkih, itorijskih, verskih i kulturnih kriterijuma i njihovom kombinacijom.
U drugoj polovini XVIII veka, Balkan je bio pod uticajem sve aktivnije ruske politike na
Mediteranu pa je na delovima Balkana došlo do otvorene pobune protiv Porte. U XIX
veku hrišćansko.muslimanska dihotomija izašla je iz političkog i kulturnog rečnika u
smislu u kome je do tada postojala. Sada je ta opozicija izražena u u liku nacija željnih da
se razviju u duhu evropskog progresa sjedne strane i onih koji žive u nazadnom
tradicionalističkom državnom uređenje s druge.
-Vremenom je pridev balkanski dobio i svoja moguća pežorativna značenja u engleskom,
italijanskom i francuskom jeziku.
Na osnovu upotrebe imena Balkan kao etikete u različitim jezicima možemo izvesti
određene zaključke o relativnom značaju tog pojma. U glavnim evropskim jezicima ili u
jezicima država koje su imale poseban interes na Balkanu to ime se pojavljuje samo u
jednom obliku (ili u jednini ili u množini) izuzetak je Francuska u kom se upotrebljavaju
oba oblika. Slično kao i u grčkom, rumunskom, srpsko-hrvatskom označava
NEUKUSNO, NEKULTURNO, ZAOSTALO, NEDOLIČNO. U srpsko-hrvatskom
postoji i značenje kao «samokritike» kada se kaže «Balkanci smo».
U svim jezicima, uz dva izuzetka, ime Balkan upotrebljava se sa emotivnim primesama, a
emocija varira od emotivne do pogrdne. Prvi izuzetak je Turski u kom Balkan nema
pogrdnu komponentu, drugi je Bugarski koji ima sve nijanske značenja od negativne,
neutralne do pogrdne.
Najvažniji pojam koji je izveden od reči Balkan jeste balkanizacija. Na kraju XIX veka,
reč je Balkan sve više počela da se upotrebljava sa političkom konotacijom, a ne u čisto
geografskom smislu, i odnosila se na države nastale posle raspada Otomanskog carstva:
Grčku,Srbiju,CG,Rumuniju i Bugarsku. U to vreme još nije bilo ni traga omalovažavanja.

2
Simptomatično je da reč balkanizacija, koja se najčešće koristi da označi proces
rasparčavanja geografskih i pol celina po nacionalnom osnovu na nove, nije stvorena
tokom stoleće u kom su se balkanske nacije postepeno otcepljivale od Otomanskog
carstva već nakon I sv rata kada je nastala samo jedna nova država-Albanija dok su sve
ostale nastale još u 19 veku Bujanje velikog broja malih država izazvano je
dezintegracijom Habzburgovaca i Romanovih i stvaranjem Poljske, Austrije, Mađarske,
Letonije,Estonije..
Erik Hobson u pravuje kada balkanizaciju izjednačava sa pojmom koji označava sistem
mini država ali greši kada je povezuje sa raspadom Otomanskog carstva. Oba termina su
pripadala rečniku političkih uvreda. On nije jedini koji pogrešno datira balkanizaciju. U
mnogim savremenim rečnicima i enciklopedijama napravljena je ista greška. Glagol se
balkaniser označava proces nacionalističke fragmentacije nekadašnjih pol i geografskih
celina u nove male države –kao na Balkanu posle I svetskog rata, uprkos činjenici da su
sve balkanske države postojale od nekoliko decenija do jednog stoleća pre I sv rata osim
Albanije.
Izraz balkanizacija pojavio se posle I sv rata: prvi put se spominje u New York Times-u,
1918 godine.Balkanizacijom se detaljnije pozabavio evropski dopisnik Chicago Daily
News-a –Maurer.On pod tim pojmom objašnjava : u regionu gde su rase izmešane, stvara
se mnoštvo malih država sa više manje zaostalim populacijama, ekonomski slabih država
skloni intrigama; te države su stalni predmet mahinacija velikih sila. Element stranog
mešanja u unutrašnje stvari malih zemalja postao je tako dominantan da je kasnije
motivisao drugog autora da definiše balkanizaciju kao konstantno mešanje stranih sila
koje žele da sačuvaju ili uspostave svoje interesne sfere.
Često se događalo da se termin balkanizacija potpuno odvoji od Balkana i jednostavno se
paradigmatski povezuje sa različitim problemima.
Ovaj termin su u univerzitetskim krugovima upotrebljavali nosioci različitig političkih
gledišta: neki su multikulturalnost izjednačavali sa balkanizacijim, neki kao metaforu za
postkomunizam.

3. Geografske karakteristike Balkana

(Izvor: Marija Todorova – Imaginarni Balkan i Stevan Pavlović-Istorija Balkana)

Pod Balkanom podrazumevamo: deo evroazijske kontinentalne mase koja prelazeći

Dunav i Savu izlazi na 6 mora Sredozemlja i čini vezu Evrope i Bliskog Istoka. Severne
Evrope i Sredozemlja i Severne Afrike. Površine 550 000 km kvadratnih sa preko 60
miliona stanovnika. To je oblast koja se prostire između 5 planinski sistema : Dinarske
Alpe na Istoku, Rodopi, Karpatsko-transilvanske i Balkanske Alpe. Pored toga, Balkan
opasuju i mora: Jadransko i Jonsko-na zapadu, Egejsko-jug, Crno i Mramorno-istok, a
sva ona čine šire deo Sredozemnog basena.
Južna, istočna i zapadna granica poluostrva jasno su omeđene ali kod određivanja severne
granice postoje razlike:
1. Reke Dunav- Sava-Kupa i imaginarna linija do luke Rijeka.
2. Njenom severnom granicom smatraju liniju Dunav-Sava-Trst
Jovan Cvijić smatrao je da su Dunav i Sava savezne granice.
Mnogi se slažu da Balkanu, pored Albanije, Bugarske, Grčke i svih zemalja bivše SFRJ
pripadasamo još Dobrudža (kao deo Rumunije) i evropski deo Turske.

3
Zahvaljujući ovakvom geografskom položaju Balkan je tranzitni pravac I reda između
Zapadne Evrope i Bliskog Istoka, između Severne Evrope i Afrike (bila je pod nadzorom
velikih sila sve vreme)
Njegov južni i zapadni deo ulaze u sastav Sredozemlja i u njegovoj neposrednoj blizini
najvažnija komunikacija Sredozemnog mora – Gibraltar-Malta-Suec. Deo je svetskog
plovidbenog puta: Atlantik, Sred more, Indijski okean, Australija.
Najveći značaj Sredozemnog mora je Suecki kanal.
Albanija – najmanja Balkanska država – najbliža Apeninskom poluostrvu.
Grčka – pored Grčke obale-pomorska komunikacija Gibraltar –Malta-Suec, Krit je od
severne Afrike udaljen 300km. Kroz Grčku prolazi pruga Pariz-Istambul i Grčka ostrva
su pred ulazom u Dardanele.
Turska- Azijski deo mosta između Evrope i Azije, Kontroliše Bosfor i Dardanele.
Bugarska-međunarodne transkontinentalne komunikacije koje preko Sofije vode dolinom
reke Marice za Carigrad i dalje za Malu Aziju, Bagdad, Persijski zaliv i zemlje Bliskog
istoka
Rumunija-istorijski pripada Balkanskim državama
Preko kanala Dunav-Majna-Rajna veza sa Severnim morem.
Bivša YU –jugoslovenska, mediteranska,srednjoevropska zemlja, pripada podunavlju i
jugoistočnoj Evropi. Zahvata Središnji deo Balkana koji je presečen Moravsko-
Vardarskom dolinom i čitav severozapadni deo između Save i Jadranskog mora.
Prva geografska određenja Hemusa su dali još Tračani pa stari Grci. Ovaj termin je u 16
veku preuzeo Vrančić označavajući da se sa vrha Hemusa vide Jadransko i Crno more i
reka Dunav.
Cojne je smatrao da je Balkansko poluostrvo na severu odvojeno Balkanskim planinama i
da se na severozapadu nadovezuju na Alpine, a prema istoku ide do Crnog mora pa posle
u dva lanca planina.
U knjizi Stevana Pavlovića kaže se da severne granice Balkana čine istočni Alpi do
Egejskog i Crnog mora i od Dnjestra do Jadrana, preko zemalja koje naseljavaju:
Rumuni, Južni Sloveni, Albanci, Grci.
Širenje ili sužavanje balkanskog poluostrva je nažalost češće političko nego geografsko
pitanje.
Pored Balkanskih prestonica on je imao 3- spoljne prestonice: Carigrad, Beč i Pariz.
Carigrad –prestonica Osmanskog carstva, bio je centar Vizantije i raskršće između
Evrope i Azije i centar pravoslavlja. Beć- središte Habzburgovaca, centar katolicizma i
prosvetiteljstva, obrazovanja. Pariz- izvor narodnog suvereniteta, nacionalne drđave i
čitave evropske kulture
Međutim standardni pristup geografa se može podeliti u dva tabora tj dva pristupa:
1. Fizičko geografski
2. Politički pristup
Za prvu grupu je neosporno da su Crno more,Mramorno, Egejsko i Sredozemno more,
Jonsko i Jadransko granice balkanskog poluostrva. Severne granice počinje na ušću reke
Idrijce u Tršćanski zaliv do jugoistočnog oboda Julijskih Alpa, pa do Dunava i Save.
Ovom određenju bi pored uobičajeno navedenih zemalja pripadale i Dobrudža i evropski
deo Turske. Po J.Cvijiću severna granica su Sava i Dunav pa Rumunija ostaje izvan ovog
prostora.

4
Drugi pristup bi obuhvatio celu Rumuniju bez Turske. Neki uključuju i Kipar i Tursku.
Ovaj drugi u suštini politički pristup favorizuje većina istoričara dodajući mu istoriske i
kulturne faktore.
U knjizi Imaginarni Balkan balkanskim narodima smatraće se Albanci, Bugari, Grci,
Rumuni i svi bivši Jugosloveni. Prema Cvijiću Slovence ne bi trebalo uključiti među njih
jer nikada nisu bili pod otomanskom vlašću, dok Hrvate treba jer su značajni delovi
teritorija dugo bili pod otomanima. Mađarska jeste bila pod otomanima ali je razvoj
Mađarske mnogo tešnje vezan za Habzburšku monarhiju i ta činjenica opravdava
isključivanje Mađarske iz ovog pregleda. Hrvati nisu bili pod otomanskom vlašću ništa
duže od Mađara a Slovenci nisu uopšte ali u ovoj knjizi su oni ukljulčeni jer se istorija
Balkana u XX veku ne može zamisliti bez istorije celovite Jugoslovenske države.
(teritorije poput Dubrovnika izvršile su snažan uticaj na Balkansko poluostrvo)
Turci će se takođe smatrati balkanskim narodom pošto se geografski delimično nalaze na
Balkanu i pošto su kao nosioci Otomanskog nasleđa, imali najistaknutije mesto u njemu.
Jedna od sledećih važnih geografskih odlika Balkana je da je to planinaska teritorija
ograničena planinama.
Za razliku od Pirinejskog i Apeninskog poluostrva Balkansko poluostrvo je na severu
otvoreno i ima niziju.
Balkan je važan kontaktni i saobraćajni prostor. Spaja Bliski istok sa Evropom i Severnu
Evropu sa Mediteranom.

4. Demografske karakteristike balkanskih naroda

(Izvor: Marija Todorova – Imaginarni Balkan)

Balkan su naseljavali Iliri, Dačani, Rimljani. Postojali su prastanovnici koji su seobama

potiskivani. Naseljavanjem Slovena desile su se velike demografske promene.
Glavna posledica uspostavljanja pax ottomana na Balkanu bilo je ukidanje granica među
državama i među feudima, što je olakšavalo kteranje stanovništva i mešanje različitih
grupa na ovoj ogromnoj teritoriji.
Na Balkanu dominiraju južnoslovenski narodi, Romani, Heleni, danas nova grupa
muslimani-Bošnjaci.
Samo je veovna vladavina Otomanske imperije ostavila u nasleđe 7 miliona muslimana
rasutih po svim Balkanskimdržavama.
Najveća kretanja stanovništva tokom XIX veka, uglavnom su posledica političkih
događaja i to pre svega otcepljenja nacionalnih država na Balkanu. Još su drastičnije bile
migracije tokom duge ratne decenije, 1912 -1922 (dva balkanska rata, Prvi svetski rat i
Grčko-turski rat). Oko dva i po miliona ljudi pogođeno je ovim seobama. Tako masovnih
migracija nije bilo u ostatku Evrope, a nadmašiće ih jedino događaju tokom Drugog
svetskog rata.
Uprkos ovako drastičnim pomeranjima stanovništva, ni jedna jedina balkanska zemlja
nije postigla željene idealne odlike evropskih nacionalnih država: etničku i versku
homogenost.
Narodi koji su uspeli da ostanu u svojoj državi su Grci-oni su se nacionalno okupili.
Grčka se najviše su se približili monoetničkim državama, ali je i ona morala da se suoči
sa problemom manjina: Grčka sa takozvanom slavofonom manjinom i sa muslimanskom
manjinom. Najpodeljeniji su Albanci ( u Makedoniji-zapadna Makedonija gde žele da

5
stvore federaciju u okvru Makedonije, Srbiji, CG). Srbi su podeljeni u ( BiH, Srbiji,
Hrvatskoj u CG, malo u Makedoniji).
Turska- ima oko 63 miliona stanovnika.Po stanovništvu najbrojnija a po tempu rasta
najdinamičnija. Stanovništvo Turske nije homogeno: Turci -83%; Kurdi 15%;
Arapi...manjine su Jermeni i Grci ali usg su svi muslimani a hrišćana ima 0,2%
Albanija- naseljeni su na Kosovu, Makedoniji, Grčkoj. 98% Albanci, ima malo Grka na
jugu-jedino priznaje postojanje Grčke manjine. Ogroman je rast albansog stanovništva.
Nisu svi Albanici muslimani oko 20% pravoslavnih i 10% katoličkih Albanaca .
U Bugarskoj je 13% stanovništva pripadalo manjinama, Bugarska ima 8,7 miliona
stanovnika. 85% Bugari; 8,5% Turaka, 2,5% Mkedonci. Veliki broj Turaka i
Pomaka(islamizirani Bugari) iseljeni 80-ih g za vrmeme Todora Živkova. Sada se
pokreće pitanje njihovog vraćanja. Turska traži povratak 250.000 Turaka u Bugarsku.
Makedonija- od 2 miliona stanovnika oko 65% Makedonci, 22% Albanci, ostatak
Srbi,Turci. Albanci su u Zapadnoj Makedoniji većina 90% traže federaciju.
Grčka –homogena zajednica-10 miliona stanovnika 98%Grka. Veliki broj albanaca u
Epiru ali i nih čiji je status neregulisan.
Rumunija – 89% Rumuni , manjine su: Mađari 7,1%, Romi i Nemci; 70% pravoslavaca,
7% katolici i 6% protestanti
SCG – 68% , manjine su Albanci 16,5% ali na KiM preko 90%, Crnogorci 5%
BiH nijedan konstitutivni narod nema više od 40%, Muslimana 38%, Srba 40%
Hrvatska – 78% 1991 u njoj je bilo 12% Srba ali zbog etničkog čišćenja pšrbeglo 400
hiljada
Slovenija 87%, oko 2,7% Hrvata, 2% Srba i Italijani
Rumunija je imala najbrojniju manjinu 27%. Sama Turska koja je iz Otomanskog carstva
zašla smanjena i sa etničkim jezgrom nastalim posle proterivanja Grka i pokolja Jermena,
morala je da se suoči sa značajnim manjinama-Kurdima.
Najkompleksnija je bila situacija u takozvanim kontaktnim zonama: Makedoniji, Bosni,
Dobrudži, na Kosovu, Vojvodini i samom Istambulu. Ovo sve sugeriše da pitanju
otomanskog nasleđa u demografskoj sferi treba prići mnogo uopštenije: kao kompeksu
imperijalnog nasleđa u kontekstu nacionalnih država. Ako se uporedi sa drugim
multinacionalnim imperijalnim nasleđima Evrope (austrijskim i ruskim), otomansko
nasleđe pokazuje neke bitne razlike. Razlika je što u vreme klijanja nacionalističkih ideja,
dominantne grupe u austrijskom i ruskom carstvu činili su etnički elementi sa viskokom
nacionalnom svešću, dok je u Otomanskom carstvu slučaj bio obrnut. Turci su u
poređenju sa Balkanom bili poslednja grupa koja će razviti sopstveni turski nacionalizam.
Kada j do toga došlo veliki deo Balkana nalazio se izvan Otomanske sfere i uticaja (sem
Moldavije i Albanije).
Sve balkanske zemlje problem manjina rešavale su emigracijom i asimilacijom. Vrhunac
emigracije je serija pomeranja posle I sv rata, u periodu između ratova i posle drugog
svetskog rata. Nerešeni problemi manjina i dalje predstavljaju aktivna i potencijalna
krizna žarišta na Balkanu – u Bosni, Makedoniji, na Kosovu, Trakiji i Kipru.
Može se izvući zaključak da je u demografskoj sferi otomansko nasleđe još uvek živo.
Posledica ove demografske kulture je večno prisutno manjinsko pitanje.
Što se tiče piramide starosnog doba...znamo da razvijene zemlje suočavaju sa starim
stanovništvom pa se piramida pretvara u cilindar oblik, niska stope rađanja i
depolpulacija su tipične za sve hrišćanske zemlje na Balkanu, u Srbiji vlada bleka kuga,

6
još nepovoljnija situacija je u Sloveniji-smanjenje broja stanovnika očekuje se i u
Bugarskoj i Grčkoj. Smanjenje hrišćanskog stanovništva na Balkanu prati povećanje
muslimanskih zajednica u islamu je porast nataliteta u Albaniji je izrazita piramidalnost
starosnog doba.

5. Verske (civilizacijske) osobenosti balkanskih naroda

(Izvor: Marija Todorova – Imaginarni Balkan)

Prvu veliku podelu na verskoj osnovi na Balkanskom poluostrvu doneo je rashol Rimske
crkve 1054g . Zapadni deo –pod uticajem katoličke crkve, istočni-pod uticajem Vizantije.
Drina je granica. Dolaskom osmanlija dolazi islam.
U doba Osm.carstva crkva je imala vrlo značajnu ulogu u odbrani samosvesti
južnoslovenskih naroda. Vera je bila sinonim etničke pripadnosti. Nacionalni identiet je
sačuvan posredstvom crkve, usmenog predanja i narodnog stvaralaštva.
U otomanskom carstvu porobljeni narodi nisu imali državna, društvena prava..osim da se
verski razlikuju.
Nacionalizam se na Balkanau tokom XIX veka osmišljavao prevashodno na okosnici
jezičkog i verskog identiteta. Sve nacionalne i kulturne vođe shvatile su jezik kao
najmoćnije sredstvo ujedinjavanja pored vojske. Međutim i samo to naglašavanje
kohezionog potencijala jezika ukazuje na njegovu isključivost i na krutost etničkih
granica koje on povlači. To je sprečilo integrisanje (ali ne i asimilaciju) različitih jezičkih
grupa u jedinstvenu naciju (Albanaca u Srbiji, Grka u Albaniji..)
Religija je problematično merilo za povlačenje etničkih granica, posebno u slučaju
muslimana na Balkanu. Uprkos činjenici da je jezik postao jezgro različitih nacionalnih
identiteta među hrišćanima na Balkanu on nije moga da poništi osnovnu granicu, granicu
između muslimana i hrišćana, utvrđenivanu vekovima tokom otomanske vladavine.
Razlog tome nije, kako tvrdi veliki deo balkanske istoriografije, velika i presudna uloga
koje je pravoslavlje igralo u stvaranju nacije. Religija je zapravo imala sporednu ulogu u
stvaranju novin nacionalnih identiteta, a u nekim slučajevima nije ni postala funkcionalni
element u definisanju nacije sve dok nacionalne države nisu nacionalizovale crkve.
Nacionalna emancipacija zahtevala je predhodno priznanje narodnosti-kroz priznanje
nacionalne crkve. Izuzetak je Albanija, verovatno zato što su se nacionalističke ideje
razvijale simultano među različitim verskim grupama, od kojih su muslimani činili
većinu, i zato što su smatrali da opasnost dolazi spolja iz hrišćanskog tabora (Grka i Srba)
Jasno je da su različite hrišćanske veroispovesti, a naročito sukob između pravoslavlja i
katoličanstva, unoslile dodatnu napetost. Ali ispostavilo se da takve tenziju nisu
nesavladive. Rumunska unijatska i pravoslavna crkva uspele su da ostvare značajan
stepen koegzistencije i kooperacije zahvaljujući zajedničkoj pripadnosti rumunskoj naciji.
Uprkos otporu prema katolicima u Bugarskoj, mala bugarska katolička zajednica
smatrala se organskim delom bugarske nacije. Nepremostiva podela između katolika
Hrvata i pravoslavaca Srba može se objasniti ne toliko nepomirljivim verskim razlikama,
koliko činjenicom da su se ove dve zajednice razvijale u okvirima različitih istorijskih
tradicija.
Albanija ima 3 veroispovesti-muhamedanska, katolička i pravoslavna. Rimokatolički
uticaj (15%) na severu, vezuje se za Jadransku obalu, Pravoslavna crkva (20%) na jugu

7
Albanije-uticaj južnih suseda Vizantije i Grčke. Prisustvo islama posledica vekovnog
uticaja Osmanskog carstva, danas je islam dominanatna religija (70%).
Bugarska Pravoslavna vera dominantna. Islam-pripadnici Turske manjine (8,5%);
pomaci (islamizirani Bugari). Katolika ima malo oko 70.000
Grčka Uglavnom pripadnici grčke pracoslavne crkve 97%, Crkva igrala važnu ulogu u
borbi za nacionalno oslobođenje i širenje grčkog uticaja. I danas crkva igra važnu ulogu u
političkom životu Grčke.
Rumunija Pretežno pravoslavne veroispovesti (80%) . Širenje islam. Carstva praćeno je
nametanjem islama. Sinteza vlasti i vere. Sultan je istovremeno i kalif (verski poglavar).
Kemal Paša Ataturk izvršio je korenite reforme turskog društva, 1922 odvojio je kalifat
od sultana a 1923 kalifat je ukinuo .
SCG 68% Srba –pravoslavci; 16,5% Albanci-muslimani; Vojvodina –najveći broj
različitih verskih zajednica
BIH – 37% muslimana; 22% Hrvata katolika i ostalo su Srbi
Hrvatska 78% katolika, do 1991 bilo je 12% Srba sada ih je samo 200.000
Slovenija 87 Sloveni, 2,7 5 Hrvati i 2% Srba, uglavnom su katolici.
Dans je crkva značajna u pol životu YU, Grka. Pri EU u Briselu Grčka crkva ima Biro
pravoslavne crkve.
Balkan ima tu nesreću da se nalazi na dodiru dva verska fundamentalizma: katoličanstva i
islama. Pravoslavlje to nije jer nema ambicije da preobraća pripadnike drugih
veroispovesti.

6. Balkan kao kontaktni i saobraćajni (tranzitni) prostor

Balkan je tranzitni pravac prvog reda između Zapadne Evrope i Bliskog Istoka, između
Severne Evrope i Afrike. Međutim saobraćajnice su krajnje nerazvijene upravo ovde.
Balkanske zemlje treba da izgrade mehanizam dogovaranja o zajedničkoj politici u
oblastii izgradnje, modernizacije i korišćenje velikih saobraćajnica koje prolaze celim
regionom.
Postoji velika zainteresovanost ali nije rešeno pitanje pravične naknade za korišćenje
infrastrukture i zagađenje čitave okoline od drumskog saobraćaja. Ove naknade bi trebale
da se plaćaju zemlji čija se infrastruktura koristi i u kojoj je zagađivana čitava okolina.
Razradom sistema multilateralnih dozvola bilo bi postignuto i postepeno prilagođavanje
režimu liberalizovanog tržišta EU i EFTA zemalja koje su stupile 1993. Praktična korist
od primene takvih dozvola u drumskom saobraćaju je u smanjenju prazne vožnje
kamiona, što bi povećalo ekonomičnost poslovanja i smanjilo zagađenje.
Otvaranjem kanala Majna-Dunav očekuje se udvostručenje tranzita Dunavom koji protiče
kroz 3 balkanske zemlje, a u čiji sliv ulaze 5 balkanskih zemalja. Ovim vodenim putem je
Srednja Evropa povezana sa Crnim morem.
Hidroenergetski potencijal nije dovoljno aktiviran.
Postoji potreba za moderniziranjem železničke mreže koja povezuje balkanske zemlje i
modernizacija železničkih pruga koje vode ka srednjem Istoku.
Koridori na Balkanu:
Putni koridori: koridor 10 - Panevropski koridor 10, koji predstavlja najkraću vezu
između Zapada i krajnjeg Juga evropskog kontinenta definisan je i uvršten u mrežu
evropskih koridora još 1997. godine na panevropskoj konferenciji u Helsinkiju. On

8
direktno povezuje osam zemalja Evrope: Austriju, Sloveniju, Hrvatsku, Mađarsku,
Jugoslaviju, Bugarsku, Makedoniju i Grčku, a indirektno još šest zemalja: Nemačku,
Italiju, Bosnu, Rumuniju, Tursku i Albaniju. Koridor je dug 2.360 kilometara i proteže se od
Salcburga preko LJubljane, Zagreba, Beograda, Niša i Skoplja do Soluna, sa krakom Niš - Sofija i Beograd -
Budimpešta. Od ukupne dužine koridora, kroz Srbiju prolazi 800 kilometara, od kojih su 380 km autoputevi
punog profila, 165 km poluautoputevi, a još 400 kilometara treba da se dovrši.
- Za završetak autoputeva u našoj zemlji potrebno je oko dve milijarde evra

Koridor 4
Izradeni su planovi za alternativni koridor 4 koji ide preko Arada, Krajove, Sofije na
Plovdiv i nize do severne Grcke i Soluna. Ukoliko mi za relativno kratko vreme ne
zavrsimo deonicu od Nisa do granice i na severu prema Budimpesti, Evropa ce ici
alternativnim koridorom. Takode, postoji i koridor 8 koji ide od Varne, Burgasa i
Plovdiva, preko Sofije, Skoplja, Tirane i izlazi na Jadransku obalu, trajektom prelazi u
Italiju i dalje autoputem povezuje zemlje Evropske unije. Ako mi brzo nesto ne
uradimo i ako ne izvrsimo rekonstrukciju postojece putne mreze, plasim se da cemo
potpuno biti zaobideni. A potpuno isti slucaj imamo i sa trasama gasovoda i
naftovoda.
Koridor 7 Dunav
Zaključak je da je od 6 balkanskih koridora našoj zemlji pripao samo jedan-Koridor 10.
Koridor 8 značajan je za Albaniju, Makedoniju i Bugarsku, Koridor 7 prati reku Dunav.
Koridor 5 ide pravcem Venecija-Trst-Kopar-Ljubljana-Budimpešta-Uzgvor-Lavov s
granom koja spaja Rijeku i Zagreb i drugim krakom Ploče,Srajevo-Osjek –Budimpešta.
Zamisao je da se Koridorom 10 preko Srbije Salcburg poveže s Atinom i Istanbulom. Na putu od
Salcburga preko LJubljane, Zagreba, Beograda i Skoplja Koridor 10 (koji u našu zemlju na severu
ulazi na Horgošu, a na zapadu u Batrovcima), ima krakove koji idu prema Budimpešti i Sofiji. Oni
se spajaju s grčkim motornim putem "Via egnacija", iz Makedonije put vodi prema Albaniji i južno
prema zapadnoj Grčkoj.
Najveća konkurencija za prevoz robe ovom koridoru je upravo grčki motorni put, koji je trajektnim
linijama spojen s Italijom. Razmišlja se i o izgradnji novog koridora koji bi iz Austrije išao do Atine
preko Slovenije, Hrvatske, Bihaća, Sarajeva i Prištine. Za povezivanje Kosova s Evropskom
unijom posebno su se zauzeli Slovenci. Hrvatska tipuje na jadransko-jonski pravac, koji preko
njene teritorije povezuje Italiju, Sloveniju, BiH, Crnu Goru, Albaniju i Grčku, a istarski "ipsilon", koji
je na toj trasi, već je pušten u saobraćaj.
Nedostaje još samo most preko Dunava kod Vidina između Rumunije i Bugarske, za koji je
tender već u toku, a koji je samo 20 kilometara nizvodno od naše granice. NJime će prolaziti i
drumski i železnički saobraćaj i biće omogućeno izbegavanje mostova u Srbiji.
Premda je svoje starteške dokumente o izgradnji infrastrukture donela tek 2001. godine, mnogo
kasnije od Slovenije, koja je to uradila još 1994. (jer ju je raspad zemlje najmanje pogodio),
Hrvatska je do sada već toliko izgradila da se na autoputevima može osećati baš kao na pistama.
Slovenija se potpuno prilagodila svim zahtevima EU i, koristeći sve finansijske instrumente koji su
joj ponuđeni, za deset godina se u potpunosti uključila u evropsku mrežu puteva.
Evropska komisija je i za našu zemlju usvojila strateške osnove tek 2001. godine, a do tada
međunarodna zajednica je osigurala tek deo novca preko donatorske konferencije u Briselu i
nekih humanitarnih programa za sanaciju postojeće infrastrukture. Međutim, do danas planirani
posao nije završen. Još autoputem nije spojen ni Novi Sad s Beogradom, a kamoli pravac do
Horgoša. A o mostovima da i ne govorimo. Još se ne zna ni kako će izgledati budući beščanski,
oko kojeg se već dve godine koplja lome, a novi železnički u Novom Sadu nije ni u planovima,
osim pred izbore.

Naftni koridori – Od Crnog mora ka zapadnoj Evropi. Postoje strujni, vazdušni I telekomunikacioni
koridori.

9
7. Geopolitičke osobenosti balkanskog prostora

Balkanski prostor zadržao je geopolitička svojstva regiona klasične političke

nestabilnosti, bure baruta , prostor istovremenog spajanja i prožimanja ali i odvajanja i
podela –povezanost borbe za opstanak sa borbom za prostor. Borbe i podele su stalna
pojava u istoriji balkanskih naroda koje su se ispoljavale kroz stotine planova o podeli
Otomanskog carstva između velikih sila.
Posle Prvog svetskog rata u periodu pd 1920.g do 1922.g kojima je stvoren regionalni
odbrambreni savez nazvan Mala antanta. Međusobna saradnja na osnovu ovih bilatralnih
ugovora dovela je do potpisivanja tzv. Trojne konvencije, odnosno Opšteg akta mirenja,
arbitraže i sudskog raspravljanja između država Male antante od 21.maja 1929.g. Ovi
ugovori su produžavani sve do 1933.g kada je, 16.februara u Ženevi, zaključen između
ove tri države Pakt o organizaciji Male antante kao regionalne međunarodne organizacije
sa svojim stalnim organima- Savetom ministara inostranih poslova i Ekonomskim
savetom koji je trebao da radi na formiranju ekonomske unije između tri zemlje.
Mala antanta je predstavljala prvi psleratni regionalni odbrambreni zavez triju zemalja u
Evropi, čiji je cilj bio očuvanje stanja stvorenog u srednjoj i jugoiszočnoj Evropi posle
rata i borba protiv eventualnog povratka habzburške dinastije u Austriji ili Mađarsku u
cilju očuvanja svoje nezavisnosti. Mađarska je, naime, za sve tri zemlje predstavljala
glavnu opsanost jer su se sve tri graničile sa njom. Dvostranim ugovorima bila je
predviđena obaveza međusobnog priticanja u pomoć u slučaju neizazvanog napada na
bilo koju od njih od strane Mađarske ili Bugarske i konsultovanje o politici među njima.
Razvitak i aktivnost Male antante deli se na tri etape:
Prvu, koja traje od 1920.g do 1929.g i koja se karakteriše razvijenom političkom
saradnjom na osnovu dvostranih ugovora tri zemlje.
Drugu, između 1929-1933.g, koja predstavlja period trojnog saveza, triparitetne saradnje,
u kojoj se države članice posebno angažuju na rešavanju ekonomskih odnosa i problema
koji su, uporedo sa razvitkom velike ekonomske krize, bili sve brojniji i teži.
Treću fazu između 1933- 1938.g, u kojoj Mala antanta počinje da deluje kao
međunarodna regionalna organizacija ali se postepeno raspada.
U toku prve dve etape države članice Male antante vodile su, pored politike međusobne
saradnje, političku saradnju sa Francuskom i oslanjanja na nju, pošto je zajednički cilj
njihove i francuske politike bio očuvanje sistema evropskih odnosa stvorenih versajskim
sistemom ugovora. Prvih godina treće etape, do 1935.g takođe je vođena zajednička
politika i razvijana međusobna saradnja, ali bez oslanjanja na Francusku, pošto su se,
uporedo sa porastom nacističke opasnosti, počele orijentisati na samostalniju aktivnost.
Politika revanšističkih dražava bila je upravljena na likvidiranje Male antante i primenu
politike njenih država članica, što im je u poslednjem periodu njenog postojanja sve više
uspevalo, pa se Mala antanta počela raspadati, da bi posle Minhenskog sporazuma iz
1938.g (kojim su Velika Britanija, Francuska, Italija pristale na oduzimanje od strane
Nemačke dela Čekoslovačke teritorije, što je predstavljalo odstupanje pred revanšistikim
pretenzijama Nemačke) prestala postojati. Jugoslavija i Rumunija su, uporedo sa

10
Čekolsovačkom. Od samog kraja rata Jugoslavija je imala normalne odnose jedino sa
Grčkom, sa kojom je odmah počela pregovore o dobijanju dela solunskog pristaništa, kao
autonomne carinske zone Jugoislavije, preko koga će obavljati svoj spoljnotrgovinski
promet sa jednim delom sveta, koji su okončani potpisivanjem Konvencije radi
utvrđivanja tranzita preko Soluna, 10.maja 1923. Konvencijom od 1923.g Jugoslavija je
dobila na isključivo korišćenje, na 50 godina, deo solunskog pristaništa sa blizu 100.000
km kvadratnih, a dopunjena je sa 6 protokola u toku 1929.g. Tako je slobodna Solunska
zona funkcionisala do II sv.rata, kao i od vremena normalizovanja odnosa sa Grčkom
posle rata. U vremenu između 1930-1933.g održano je više savetovanja predstavnika
svih balkanskih država na kojima se raspravljalo o stvaranju saveza čiji bi prvenstveni
zadatak bio obezbeđenje postojećih međusobnih granica čijoj je promeni vodila, pre
svega, italjanska i bugarska politika. Realizovanje ovog cilja počelo je zaključivanjem
dvostranih ugovora. Jugoslavija se sa Turskom, sa kojom je imala prijateljske odnose još
1924.g zaključila Ugovor o prijateljstvu 27.Novembra 1933.g. Iste godine, Turska je
zaključila odgovarajuće ugovore sa Grčkom i Rumunijom. Posle toga došlo je,
9.Februara 1934.g do zaključenja Balkanskog sporazuma između Grčke, Jugoslavije,
Rumunije i Turske kojim je formirana tzv, Balkanska antanta. Albanija i Bugarska nisu
prihvatile učešće u savezu.
II sv rat: na strani saveznika: YU, Grčka, Albanija; Sile osovine: Rumunija i Bugarska i
Turska neutralna (do predkraj rata, na strani saveznika)
41-Atlanska povelja
43- Teheranska konferencija (Staljin, Ruzvelt, Čerčil) odluke su se neposredno ticale
pojedinih balkanskih zemalja.
45-Krimska konferencija na Jalti, Jaltska formula o podeli interesnih sfera uticaja na
Balkanu. Staljin i Čerčil donose sporazum o podeli interesnih sfera na Balkanu. SAD se
ne pojavljuju u ovoj podeli
JUG 50% -50% ali je prevladavao Sovjetski uticaj – Crvena armija ulazi na Balkana
RUM :SSSR 90%-VB10%
BUG :SSSR 90%-VB10%
GRČ :SSSR 10%-VB90%
U pogledu interesnih sfera na Balkanu situacija je bila jako isprepeltana
Albanija nije pomenuta – obe zemlje smatrale su da je ona pod njihovom sferom uticaja.
1945-Postamska konferencija –teritorijalno razgraničenje. U pogledu spornih teritorija
prema Italiji saveznici su insistiali da se to pitanje reši mirovnim ugovorom. Oni su
Postdamskoj konferenciji formirali Savet ministara inostranih poslova ( 4 velike sile –
SSSR,SAD,VB i Francuska) čiji je zadatak izrada mirovnih ugovra sa Italijom,
Bugarskom, Rumunijom i Finskom.
Tako je morala biri nastavljena diplomatska borba za dobijanje ovih teritorija na
mirovnoj konferenciji, u raspravama o mirovnom ugovoru sa Italijom. (Narodno
oslobodilačka vojska se, pod pritiskom saveznika povukla sa ovih teritorija) argumenti na
kojima su se zasnivali jugoslovenski zahtevi bili su etnički sastav stanovništva,
ekonomska i geografska vezanost ovog područija za svoje zaleđe, istorijske činjenice.....
Mirovna konferencija je pokazala veliko neraspoloženje zapadnih saveznika prema
Jugoslaviji i njenim zahtevima. Savet ministara je doneo rešenje prema kome se hrvatski
krajevi koji su bili pod Italijom i jedan manji deo Istre daju Jugoslaviji, a Gorica,
Beneška Slovenija, Kanalska dolina, Tržić,Devin i Buje pripadaju Italiji, dok se ostalog

11
dela formirala tzv. Slobodna teritorija Trsta, što je mirovna konferencija prihvatila
28.Septembra 1946.g (usvajajući Francusku liniju o podeli Istre) Jugoslavija je potpisala
mirovni ugovor sa Italijom 10.Februara 1947.g
Ugovorom o miru, formiana je slobodna teritorija Trsta, koja je bila pod savezničkom
vojnom upravom, a bilo je predviđeno da pod tom upravom ostane do imenovanja njenog
guvernera. Ona se sastojala od dve zone Zone A-sa Trstom pd Anglo-američkom vojnom
upravom i zone B pod Jugoslovenskom vojnom upravom.
Slobodna teritorija Trsta bila je azmišljena kao tampon država sa svojim guvernerom i
vladom. Guvernera je trebao da imenuje Savet Bezbednosti UN uz konsultovanje
Jiugoslavije i Italije ali on nije mogao biti državljanin ove dve zemlje. On je trebalo da
zajedno sa Vladom organizuje izbore za ustavotvornu skupštinu koja će doneti ustav
Slobodne teriorije Trsta. Do ovakvog razvoja nije došlo, zbog nemogućnosti sporazuma
oko imenovanja Guvernera, a stvarno zbog igre zapadnih sila.
Ovakvo držanje zapadnih saveznika negativno je uticalo na njihove odnose sa
Jugoslavijom. Ponašanje SSSR-a bilo je globalno na strani Jugoslavije ali ni on nije bio
spreman da se do kraja bori za ostvarenje principa samoopredeljenja i pomoć Jugoslaviji.

Balkanske zemlje sa nerešenim teritorijalnim i etničkim pitanjima, međusobni sukobi,

mešanje velikih sila (naročito za vreme Hladnog rata) 2+2+2 tada je na Balkanu
funkcionisala ova formula:
- Grčka i Turska – članica NATO
- Rumunija i Bugarska u Varšavskom paktu
- Jugoslavija i Albanija –svaka na svoj način nezavisna.
Pripadanje tj ne pripadanje određenom bliku određivao je određeni geoplitički i
vojnostrateški položaj pojedinih balkanskih zemalja, i regiona u celini. Balkan je bio
tampon zona vam sfere uticaja
Balkan je periferija Evrope ali važno strateško područije, izlazi na Jadransko more,
Mediteran, Crno more, obuhvata veliki deo Dunava. Najkraća suvozemna veza između
Evrope i Bliskog Istoka
Bitan je kontaktni i tranzitni prostor. Za razliku od ostalih poluostrva ima otvorenu
Severnu granicu prema unutrašnjosti kontinenta.

8. Strategijsi pravci na balkanskom prostoru

Balkansko poluostrvo ima specifičan položaj u Evropi.

1. Ima geografski otvoreno zaleđe preko Panonske nizije (veza sa centralnom,
zapadnom i istočnom Evropom) Geostrateška prednost u odnosu na Apeninsko
pol koje je zatvoreno Apeninima i Pirinejskog gde su u zaleđu Pirineji.
2. Bitna strategijska karakteristika Balkanskog pol je povezanost sa Malom Azijom
(ka Bliskom Istoku, Centralnoj Aziji, područiju Kaspisjkog mora. Na Balkanu se
nalaze najkraće putne, železničke i telekomunikacijske veze celokupnog zaleđa sa
Jugoistočnom Azijom.
Termin Balkan-misli se na njegov kontinentalni deo a termin Balkansko poluostrvo
pdređuje celokupni prostor uključujući i njgovu mediteransku dimenziju sa ostrvima i
morima od Jadranskog i Crnog mora.

12
Dovoljno je pomenuti pohod Krstaša u srenjem veku preko ovih prostora išli su u pohode
na Bliski Istok. Turci su preko ovog prostora prodirali čak do Beča i Budimpešte. U
novijoj istoriji ovaj prostor je za Nemce, AU bio simbol za Proširenje na istok. Posle II sv
rata ovo je bilo područije konfrotacije Istoka i Zpada između dva bloka.
Strategijski pravci na Balkanu su prirodne i komunikacijske spone Podunavlja sa
Sredozemljem, tj Malom Azijom, Bliskim Istokom i Severnom Afrikom. Ovi pravci su
opredeljeni konfiguracijom zemljišta i usmerenošću prema objektima koje povezuju
Balkan i ima ukupno 10 takvih pravaca.
Crnomorski, Balkanski, Strumički, Moravsko-Vardarski, Kolubarsko-Ibarsko-Kosovski,
Primorsko-Drinski, Neretvljansko-Bosanski, Unski, Karlovački i Ljubljanska vrata.
Sa vojno-geografskog stanovišta, značajan je težišni prostor Balkana-nalazi se u
centralnom delu Balkana u trouglu: Kraljevo-Sofija-Skoplje-Priština-Kraljevo. Sedište
tog težišta je Niš-najvažniji geostrateški objekat na Balkanu odakle je moguće razvijati
vojne operacije u svim pravcima na istok,zapad, sever i jug.
Kad<pogledamo Balkansko poluostrvo kao deo Sredozemlja onda moramo imati u vidu
pribrežna mora, najvažnije luke i ostrva jer se preko pomorskih luka ostvaruju veze ne
samo s lukama u Sredozemlju već i sa drugim lukama u Evropi,Aziji i Africi.
Crnomorsko pribrežije je upravo zbog tih svojih karakteristika predstavljalo prostor
sukobljavanja dve velike sile u ovom područiju tokom istorije: Turske i Rusije.
Balkansko poluostrvo u svom crnomorskom okruženju dobija ne samo na vojnom već i u
ekonomskom značaju jer je područije bogato naftom.
Podunavlje uključuje u sebe sliv svih pritoka reka Save,Morave i donjeg toka Dunava.

9. Teritorijalni sporovi balkanskih država i naroda

Albanija: najznačajnija manjina su Grci 1,8%, Romi. Grci tvrde da je grčka populacija
daleko brojnija u Alb i da je preko 400.000 kao i da svi Albanci nisu muslimani već da je
20% pravoslavnih i 10% kaoličkih miuslimana.
Bugarska: U Bugarskoj zivi muslimanska nacionalna manjina ,tj.Turci koji se tretiraju
kao pomaci jer su odvojeni od matice.
1986-87. javlja se politicko nezadovoljstvo muslimana koji zele da napuste Bugarsku i
Zivkov im to dopusta. Tada se 150.000 pomaka seli u Tursku misleci da ce im tamo biti
bolje. Turska im je obezbedila smestaj, ali posto im nije bilo kako su ocekivali, nakon
smene Zivkova oni zele da se vrate, ali Bugarska ih ne zeli. Medjunarodna organizacija
tada urgira i na taj nacin se vraca jedan deo pomaka koji osnivaju svoju politicku stranku
(oni se sada kotiraju na 4-5 mestu).
Bugarska je imala veliki problem priznanja makedonske nacije i jezika, a sto se tice
drzave prvi su je priznali. Posle Balkanskih ratova deo Makedonije pripao je Bugarskoj.
Bilateralni sporazumi izmedju Makedonije i Bugarske pisani su na francuskom jeziku
zbog rasprave oko jezika. Bugarska ne priznaje postojanje makedonske nacije, jezika i
makedonske manjine u Pirinskoj Makedoniji koja joj je pripala posle Balkanskih ratova
najznačajnije manjine su Turci 3,7% i Romi i Pomaci. Bugarska je potpisnica
Lozanskog sporazuma iz 1923. kojim je izvršeno preseljenje stanovništva u cilju etničke
homogenizacije. To je osnov sporova između Bugara i Turske jer Turska traži povratak
oko 250.000 Turaka u Bugarsku. Sto se SCG tiče bilo je slučajeva gde su Bugarski
pojedinci počeli da govore o zapadnim pokrajnama-delovi oko Pirota, Bosiljgrada. To

13
nije bio stav Bugarskih političkih vlasti i njihova službena politika. Bugarska vlast se
žalila zbog prava Bugarskih manjina kod nas jer su bili nzadovoljni.
Hrvatska: Ima probleme granica na severu sa SCG na Dunavu u putanju je 100 i nešto
km. Što se Prevlake tiče , pitanje je već faktički rešeno, jer UN i druge zemlje prihvataju
suverenitet Hrvatske na za SRJ spornom kopnenom delu (kod rta Oštra), pa je osnovno
sporno pitanje granica na moru, na ulazu u Boku. Drugim rečima pitanje je problem
garantiranja slobode plovidbe i sigurnosti na za SRJ tako bitnom područiju. Došlo se do
kompromisnog rešenja prihvatanjem Protokola 2003.g kojim je pitanje rešeno
demilitarizacijom dela graničnog područija i zajedničkim patroliranjem u vodama zaliva.
Formalno je rešeno a sve više i u praksi ostvareno pitanje priznanja i poštovanja prava
nacionalnih manjina. U 2004.g potpisan je poseban sporazum o međusobnoj zaštiti
manjina i njihovim pravima. U Hrvatskoj je posle 1991.g srpska manjina formalno
priznata i uživa određena zakonska prava (predstavljanja u Saboru..materijalnu potporu
države..) ali se u praksi često postavlje pitanje stvarnih prava i ravnopravnosti.
Principijelno je sa Hrvatske strane prihvaćeno, ali je u praksi minimalno ostvareno pravo
na povratak izbeglica i prognanih Srba. U Julu 2005.g Hrvatska je podigla optužbu protiv
SRJ za ratnu odštetu.
Sa BiH kod Bihaća. Granica kod Neuma. Sa SiCG problem prevlake -za Hrvatsku je
problem više prihološkog značaja nego strateško jer je u pitanju jedan i po km. Zaliv u
Boki Kotorskoj-kompromis je nađen tako što će zajedno patrolirati policajci.U njoj je
1991. bilo 12,2% Srba ali ih se ona rešila kroz etnička čišćenja koja su sprovedena
Bljeskom i Olujom pa se smatra da je preko 400.000 Srba prognano u Srbiju i BiH. Ostalo
ih je oko 200.000 u Hrvatskoj.
Makedonija: Probleme su imali sa Grčkom zbog imena i zastave.Zvezda na zastavi
pronađena je u grobu oca Aleksandra Makedonskog.Problem je rešen jer su smanjili broj
kraka. Što se imena tiče Makedonska varijanta je da ima 2 imena. Bivša Jugoslovenska
Republika Makeodnija za ceo svet i za Grke Makedonija a Grci su da se promeni ceo
naziv bez Makedonija. Drugi problem su Albanci . Postoji pretnja da će Albanci za
nekoliko decenija biti većina, traže široku autonomiju i žele da budu konstitutivan narod
što vodi federaciji Makedonije. Žele od Makedonije da naprave složenu državu.
Makedonska većina to ne želi jer bi značilo kraj i cepanje Makedonije. Od Tetova do
Struge su sve Albanci.
-Drugi problem spoljne politike vlade u Skoplju sadržan je u odnosima sa Bugarskom,
čiji su vojnici u oba svetska rata okupirali Makedoniju, pokušavajući da realizuju koncept
Velike Bugarske. Bugarsko rukovodstvo smatra da makedonski jezik predstavlja samo
jednu varijantu, (dijalekt) bugarskog jezika. Drugim rečima, Bugarska je priznala
makednosku državu ali ne i postojanje posebne Makedonske nacije, tj Makedonija je za
Bugarsku samo još jedna Bugarska država.
Dugo nisu bila regulisana pitanja razgraničenja i predstavnici Makedonije su izražavali
nezadovoljstvo zbog toga. Formirana je zajednička,mešovita međudržavna komisija
eksperata za obeležavanje granica i održala je nekoliko sastanaka. Predstavnici
Makedonije su zauzeli stav da je granica utvrđena( jer su kao dokaze navodili vojne karte
iz perioda SFRJ), dok su predstavnici SRJ takav stav indirektno odbacivali.
Problematična teritorija bila je locirana na tri mesta: Šar Planina, Kozjaka i
(kumanovske) Crne Gore. SRJ je postavila zahteve za korekciju granice na tri mesta, što
predstavnici Makeoniju nisu prihvatili. Nakon dolaska na vlast demokratskih snaga u SRJ

14
i inteziviranja saradnje s Makedonijom i ovo pitanje je rešeno-potpisan je psorazum o
demilitarizaiji, na osnovu koga je na terenu počela i demarkacija koja je obavljena od
tromeđe na granici Bugarske,Makedonije i CG do dela granice na kojem je KiM. Zbog
nemogućnosti da naše vlasti izvrše demarkaciju na tom delu granice makedonska strana
je jedno vreme prihvatala da se posptpak demarkacije privremeno zaustavi.
Nema sporenja u oblasti imovinskih i socijalnih pitanja.
Pitanje položaja manjina tj Srpske u Makedoniji jer Makedonaca kao pripadnika nac
manjine gotovo i da nema. Problem je u nespominjanju srpske manjine u Ustavu RM
Postoji još jedan specifičan problem.problme odnosa SPCrkve i Makedonske pravoslavne
crkve što nije međudržavno pitanje nego versko tj crkveno.Pitanje je priznanja
Makedonske pravoslavne crkve. Makedonci smatraju da je taj naš stav nacionalistički.
Dešavale su se zabrane sveštenicima SPC da u crkvenim mnatijama prelaze makedonsku
granicu zbog čega su reagovali naši državni organi.Od nedavno je to pitanje zaoštreno
odlukom najviših organa SPC da proglase novu Ohridsku arhiepiskopiju koju vode
sveštenici koji priznaju crkvenu vlast SPC.
SCG: Albanci 16,5% ali ih na Kosovu ima 90%, Crnogorci 5% i Mađari u Vojvodini.
U Sloveniji i Albaniji nema škola i medija na srpskom jeziku, Mađari i Italijani imaju
garantovano poslaničko mesto u parlamentu iako ih ima 10 puta manje od Srba.
Srbi u Sloveniji nisu čak ni nacionalna manjina (ima ih 39.000) po izveštaju o položaju
Srba u zemljama u okruženju što ga je sačinilo Ministarstvo za dijasporu. Položaj nac
manjine u Sloveniji imaju Mađari i Italijani kojih ima zantno manje. U Sloveniji je
najveći problem što 10.000 Srba se vode kao izbrisani – nisu dobili još državljanstvo
posle samostalnosti Slovenije.U Albaniji Srbi imaju status nacionalne manjine ali najveći
problem Srba u Albaniji je nemogućnost nacionalnog i verskog opredeljenja pa se i ne
zna tačan broj Srba. U Hrvatskoj imaju status manjine i ima ih oko 200.000.Problem su
šesti napadi na Srbe zbog tajnih optužnica i pristrasnih suđenja za navodne ratne zločine.
U BiH su konstitutivan narod i ima ih 50.000. U Rumuniji Srba ima oko 20.000 i imaju
status manjine. U Makedoniji 40.000 i problem je nerešen crkveni spor, loš kvalitet
nastave na srpskom i u Mađarskoj 3.800-problem je što je u pripremi novi zakon o
manjinama koji predviđa smanjenje njihovih prava.
Spor sa Bugarskom –opština Strumica. U pitanje je razgraničenje na Timoku 1884.
Timok je u međuvremenu meandrirao ali nejasan je strateški značaj –možda zato što je u
pitanju tromeđa ili zato što je to najniža tačka nadmoreske visine.
Problem na Kosovu sa Albancima. Na Kosovskoj strani je Srpsko stanovništvo a u
Medveđi su Albanci. – Sa nima su odnosi najkomplikovaniji, zbog srpsko-albanskog
etničkog spora na KiM . Albanija je jedina na svetu koja je priznala Republiku Kosovo i
omogućila rad njenog diplomatskog predstavništva u Tirani.
Posle pobede demokratske stranke i Sali Beriše na izborima 1992.g odnsi sa
Albanijom su zapali u krizu. Albanska želja da se približi EU i NATO-u i stav te dve
organizacije da se problem Kosova mora rešavati unutar Srbije donekle je omogućilo
popuštanje u odnosima između ove dve susedne zemlje, iako su oni i dalje daleko od
normalnih.
U vreme Miloševića odnosi su bili zategnuti ali ne otovreno. Milošević se na Kritu
1997 sastao sa Albansim predsednikom Fatos Nanom. Ideja je da Albanija ne
podržava otvoreno protest na Kosovu ali je činila i neke neprihvatljive poteze.

15
 Albanci nius presrećni idejom albanaca sa Kosova i ujedinjenju svih Albanaca.
Albanci se plaše da bi Albanci sa Kosova pobedu prebacili na sebe.
Trgovina je mala. Odnosi SRJ i Albanije biće u najvećoj opterećeni Kosovom i
njegovim budućim statusom. Uz to obe zemlje imaju katastrofalnu lošu ekonomsku
situaciju. Diplomatski odnosi sa Albanijom obnovljeni su 2001.g.

Rumunija: Imala je nesporazum sa Moldavijom. U Rumuniji se smatra da su to Rumuni

a ne Moldavci. To pitanje je jako delikatno ali oni ga kontrolisu zbog pristupa EU.
Moldavija je danas punopravna drzava i nacija.
Teritorijalni problem imaju sa Ukrajinom, a vezan je za Zmijsko ostrvo.1945. Rumunija
je ustupila to ostrvo Sovjetskom Savezu i Rumuni kazu da je to bilo na koriscenje, a
Ukrajinci tvrde da je ono dato trajno. Razlog tog problema jeste nafta oko ostrva.
Rumunija ima i pretenzije prema Južnoj Dobrudži koja je posle II sv rata pripala
Bugarskoj.San-stefanskim mirom Rumunija je dobila nezavisnost i deo Dobrudže.
Tokom Balkanskog rata na kratko ju je Bugarska prisvojila pa je vratila Rumuniji. Za
vreme I sv rata Rumunija je morala Rusima da obezbedi iskrcavanje u Dobrudži ali je
Nemačka zauzima i nudi je Bugarskoj ali ne celu zbog strateških puteva. Ali Pariskim
ugovoriom 1918. Rumunija dobija Južnu Dobrudžu da bi posle II sv rata Južna Dobrudža
ipak pripala Bugarskoj.
Značajan je Temišvarski ugovor potpisan 1996 izneđu Mađara I Rumunije a koji definiše
status I prava mađarskih manjina u Rumuniji (Transilvaniji) U pitanju su 3 županije u
centralnom delu Rumunije gde su nastanjeni Mađari. Data su im sva manjinska prava pa I
pravo na izbor lokalne uprave ali bez prava na teritorijalnu autonomiju. Ugovor je
potpisan pod pritiskom SAD,EU, NATO-a.
Turska: problem sa Grčkom na Kipru i oko egejskih ostrva. U Maloj Aziji-oblast
Izmira.
Grcka: Južno od moreuza Bosfor I Dardanele i danas traje teritorijalni spor između
Grčke i Turske oko Egejskih ostrva. Nekoliko Grčkih ostrva je pod samom obalom
Turske. Problem se pojavio nastankom tehnologije o vađenju nafte. Po pravu mora-
proširenjem teritorijalnog mora od 12 nautičkih milja Grčka je taj deo mora iskoristila i
došlo je do spora.
Zatim 1974 izbio je spor zbog Kipra gde postoji tradicionalno rivalstvo. Došlo je do
Turske intervencije na severnom delu i severni deo Kipra je proglašen Turskom
Republikom koju niko nije priznavao. Intervencijom UN konflikt je obuzdan i danas to
nije rešenone. Postoji albanska manjina cija prava se odredjuju na reciprocan nacin u
odnosu na prava Grka u Albaniji

22. Geopolitičke promene na Balkanu kao posledica I sv rata

Sile Antante: Rusija, Srbija, CG, Francuska i VB

Sile Osovine: Nemačka, Austrija, Italija od 1915, Bugarska i Rumunija
Od 1917 Rusija zbog Boljševičke revolucije istupa i u rat ulazi Amerika.
Po završetku I sv rata nastale su mnoge značajne promene, dolazi do novog
pregrupisavanja i rasporeda društvenih snaga, stvaraju se nove države, preraspodeljuju
kolonije i nestaju 4 carevina, stvara se prva socijalistička zemlja i formira se Društvo
naroda. Sve ove promene su uticale na geopolitičke promene na Balkanu.

16
Rezultati mirovnih ugovora, zaključenih posle I sv rata, proizašli su iz tajnih sporazma,
pogađanja i nadmudrivanja već od samog početka rata. Tada su se Centralne sile i
Antanta sukobile i svaka sa svoje strane nastojala da za sebe pridobije što iše saveznika,
obećavajući im teritorije zemalja i naroda iz suprotnog tabora.
Cilj mirovnih ugovora bio je obnavljanje odnosa između velikih sila i upravljanje
promenama postojećeg međunarodnog poredka pošto su propala čitava carstva.
8.januara 1918. Vudru Vilson izneo je američke ratne ciljeve na sednici oba doma
Kongresa, obrazloživši ih u 14 tačaka. One su bile podeljene u dva dela.
Prvi je obuhvatao 8 tačaka: javnu diplomatiju-što znači da spoljna pol treba da se zasniva
na javnim ugovorima bez tajnih sporazuma. Vladari ranije nisu bili podlegnuti kontroli
naroda; zatim Vilson je poručio evropljanima da bi međunarodni sistem trebao da se
zaniva na principu samoopredeljenja naroda a ne na ravnoteži snaga.
Preostalih 6 tačaka bile su mnogo određenije: autonomija etničkih grupa u AU i
Otomanskom carstvu, korekcija Italijanskih granica....
18.januara 1919 održana mirovna konferencija.Često pogrešno nazvan Versajski –
zapravo to je bio Pariski mir. Ovaj kongres je uspostavio novi međunarodni poredak u
Evropi.Glavnu reč vode državnici tri sile pobednice: Žorž Klemanso(poznat pod
nadimkom Tigar)-Francuska,Vilson i Lojd Džordž-predstavnik Velike Britanije i Vitorio
Orlando predsednik Italije i njegov ministar in poslova Sonini-ispostavilo se da su došli
da pokupe plen koji im je obećan zbog čega su prešli na stranu savezničkih strana.
Poražene sile nisu učestvovale. Mir nije obuhvatio Nemačku i Rusiju dve najveće
evropske zemlje sa najvećim vojnim potencijalom. Sama ta činjenica dovoljna je da se
Versajski mir osudi na propast.
Ugovori su se neposredno odnosili na Balkan:
Senžermenski ugovor sa Austrijom 1919
Nejiski ugovor sa Bugarskom 1919
Trijanonski ugovor sa Mađarskom 1920
Ugovor u Sevru sa Osmanskim carstvom 1920
Samoopredeljenj kao načelo koje je obeležilo ove ugovore.
Glavno pitanje mirovne konferencije je sređivanje granica i pitanje granica.
Augarska, sa kojom je potpisano primirije već je bila rastočena. Ugarskom kraljevstvu
stavljeno je do znanja da ne može opstati kao jedna država-Trijanonski ugovor ostavio je
Ugarskoj trećinu njene predratne teritorije učinivši je najogorčenijim među državama.
Rumunija je izašla kao pobednica-za vreme pridobijanja saveznika tokom rata njoj je
obećana Besarabija, ali su se saveznici smatrali oslobođenim te obaveze kada je
Rumunija kapitulirala 1918. Na kraju je Rumunija dobila Transilvaniju, veći deo Banata i
ostalih Ugarskih teritorija, Bukovine,Južne Dobrudže i Besarabije.
Kraljevina SHS nastala je i pre mirovnog ugovora. Nova država nalazila se u sukobu sa
Italijom a u vezi sa istočnim Jadranom. Pogodba je postignuta Rapalskim ugovorom,
kojim je Italija dobila Istru, Zadar i pojedina ostrva(Lošinj, Cres, Lastovo). Rijeka je
trebalo da ostane samostalan grad dok je njeno predgrađe pripalo Jugoslaviji. Pola
miliona Hravata i Slovenaca našlo se van granica nive države. Kraljevina je prihvatila na
ovagvu pogodbu zbog nepovoljnih međunarodnih prilika i zbog želje dinastije da
uspostavi za zapadnim susedom dobre odnose.
Sudbina Austrijske provincije Koruške rešeno je plebiscitom. Koruška je ostala
Austrijska.

17
 Mirovnim ugovorom sa Mađarskom u Trijanonu 1920. u sastav SHS ušli su
Prekomurije,Međumurije, Slavonija, Srem, Bačka, deo Baranje i zapadni deo Banata.
Poražena Bugarska mogla je samo da očekuje gubitak, lišena je svih dobitaka od 1912 i
odvojena je od Egejskog mora.
Turski ugovor. Grci i Italijani su pretendovali na iste teritorije. Vinzelos-grk je izneo listu
potraživanja koja uključuju severni Epir(koju je trebalo oduzeti od Albanije),zapadnu
Trakiju (oduzeti od Bugarske) i istočnu Trakiju (od Turske) Najvažniji cilj bio je Smirna-
Izmir. Osmansko carstvo je podeljeno u korist njegovog hrišćanskog i sršskog
stanovništva, kao i savezničkih sila. Grčak je dobila najveći deo Trakije i ostrva Imbros i
Tenedos
Engleska –pored poraza Nemačke priželjkuje njene kolonije u Africi i Okeaniji kao i
podeli Otomanske imperije –delovi bogati naftom.
Rusija- okrenuta ka Bosforu, Dardanelima, Carigradu i zaleđu u istočnom delu Balkana.
Italija- težila dobijanju Istre, Dalmacije i Albanije
Pariska mirovna konferencija rešava pitanje statusa i granica balkanskih država. Uz
teritorijalne ustupe Italiji (na račun Ju) , ona ostavlja nerešenim pitanje Albanije koja je
pod Italijanskom okupacijom.
Albanski narod spontano pruža otpor okupatoru i na karju ga proteruje. Albanija dobija i
faktičko priznanje nezavisnosti ulaskom u Društvo naroda 17.12 1920. Krajem 1921.
oslobođena je celokupna teritorija Albanije, pa je na konferenciji ambasadora velikih sila
( Francuska, Engleska,Japan i Italija) održanoj 9.novembra 1921 doneta odluka o
priznavanju albanske nezavisnosti.
-Nastala je jedna nova država-Albanija
-Nestalo je Otomansko car i AU
-1918 Kraljevina SHS.
Kraljevina SHS morala je još u procesu svog nastajanja da vodi tešku borbu za utvrđivanje što
povoljnijih državnih granica i njihovom priznanju mirovnim ugovorima i međunarodnim
sporazumima sa susednim zemljama. U ovom pogledu nijedna druga evropska država nije imala
više problema i nigde princip etničkih granica, zasnovan na načelu narodnosti i formiranju
nacionalnih država, nije naišao na veće otpore skoro svih susednih država i nekih velikih sila koje
su iza nekih od susednih zemalja stajale.-Delegacija Kraljevine SHS podnela je mirovnoj
konferenciji veliki broj memoara u kojima je detaljno iznela svoje zahteve u pogledu granica,
pozivajuči se pre svega na načelo narodnosti ali i na – kao dopunske argumente – istorijske,
ekonomske i strategijske razloge i druge argumente u prilog svojih zahteva.- Najteži problem u
ovom pogledu kraljevina SHS je imala sa Italijom. Italija je, još početkom 20 veka pokazivala
aspiracije prem Balkanskim zemljama. Italija je zato već pred prvi svetski rat i u njegovom
početku vodia politiku laviranja između dve grupe sila obećavajući podršku onima koji su više
spremni da udovolje njenim aspiracijama prema istočnoj obali Jadrana. Pošto su njeni interesi u
tom pogledu bili mnogo protivrečniji prema centralnim silama ona je uspela da joj sile Antante
obećaju za njen ulazak u rat protiv Centralnih sila, tzv. Londonskim paktom – tajnim ugovorom
između Velike Britanije, Francuske, Rusije i nje od 25. aprila 1915.g, mnoge jugoslovenske
teritorije sa obe strane reke Soče, Istru, Dalmaciju i ostrva, pa čak i Valonu u Albaniji. Zbog toga
se, na mirovnoj konferenciji, Italija uporno pozivala na Londonski ugovor po kome je trebalo da
dobije teritorije na kojima je živelo blizu 2 milona stanovnika, od čega oko 1,3 miliona
Jugoslovena, kao i na strategijske razloge svije bezbednosti, dok je jugoslovenska delegacija na
osnovu etničkih, geografskih, ekonomskih i političkih argumenata bila za staru austrijsko-

18
italijansku granicu ne prihvatajući italijanske argumente i pretenzije prema Gorici, Trstu, Istri,
Dalmaciji i ostrvima.
-Protivrečnost interesa i argumenata zainteresovanih država i podrška jugoslovenskih zahteva od
strane SAD, odnosno Italijanskih od strane Francuske, Velike Britanije koja je želela ojačati
Italiju naspram Francuske u cilju uspostavljanja nove ravnoteže snaga u Evropi, onemogućili su
rešenje pitanja razgraničenja između Italije i Jugoslavije, iako je bila formirana i međusaveznička
komisija za ispitivanje spora. Kraljevina SHS je pod pretnjom ratom od strane Italije i
diplomatskim pritiskom dve zapadnoevrolske sile pristala na zaključenje Rapalskog ugovora sa
Italijom 12. Novembra 1920.g kojim je utvrđena granica između dve države. Rapalskim ugovorom
Italija je dobila Gradišku, Goricu, Trst i skoro celokupnu istru, zatim grad Zadar sa okolinom i
ostrva Cres, Lošinj, Lastovo i Vis. Njime je formirana i Slobodna i nezavisna država Rijeka, uz
obostranu obavezu čuvanja jene nezavinosti koju je Italija pogazila već krajem iste godine upadom
grupe fašista i proglašenjem njenog prisajedinjenja Italiji što je Kraljevina SHS priznala tzv.
Rimskim paktom iz 1924.g. Pored Rapalskog ugovora dve države su istovremeno zaključile tzv.
Antihabzburšku konvenciju koja je bila tajna i kojom su se obavezle na čuvanje i izvršavanje
odredaba senžermenskog i trijanonskog ugovora i posebno se dogovorile o preduzimanju mera u
cilju sprečavanja eventualnog povratka Habzburške dinastije na presto Austrije ili Mađarske
-Prilikom razgraničenja sa Austrijom, kraljevina SHS je pozivajući se na etničke,
ekonomske, strategijske i geografske razloge tražila približno onu teritoriju na kojoj je veći broj
stanovništva slovenački živalj. Dva posebno značajna i sporna pitanja bila su prihvatanje Drave
kao državne granice i Koruška. Jugoslavija nije prihvatila Dravu kao kao državnu granicu
pozivajući se na etničke, ekonomske, geografske i druge razloge, kao i činjenicu da na dan
uspostavljanja primirija sa Austrijom 1918, nijedan srez na ovom područiju nije imao Dravu kao
granicu. Međtim, Ju uglavnom nije uspela u svojim zahtevima, pa je veliki deo granice,
ustanovljene senžermenskim mirovnim ugovorom sa Austrijom, od 10.sept 1919.g, išao Dravom.
U ugovoru je stajalo i da će pitanje Koruške biti rešeno plebiscitom. Koruška je zato podeljena u
dve zone, A i B- južnu i severnu i odlučeno je da se glasanje o tome kojoj se od dve susedne
zemlje stanovništvo želi priključiti prvo sprovedene u južnoj zoni, a da se u severnoj glasa tek ako
se u zoni A većina izjasni za prisajedinjenje Jugoslaviji. Glasanje u zoni A obavljeno je 10.
oktobra 1920.g i većina se izjasnila za Austriju, aiko je većina bila jugoslovenskog porekla. Tako
da do plebiscita u zoni B nije došlo. Razlog za ovakvo oprredeljenje većine za Austriju treba tražiti
u lošoj politici Kraljevine SHS, u sprovođenju mobilizacije u Jugoslaviji nasuprot ukinutoj vojnoj
obavezi u Austriji(mirovnim ugovorom), uticaju ktoličkog klera, uticaju austrijske
socijaldemokratije....Prema Senžermenskom ugovoru, Austrija prihvata granice susednih zemalja i
odriče se prava i potraživanja sa teritorija koje su joj ranije pripadale.
Prilikom razgraničenje sa Mađarskom bilo je mnogo problema. Ona nije uspela da
dobije sve teritorije u kojima u kompaktnoj masi živi naš živalj-kao što su Bajski trokut, Slovensko
Porablje, ali je dobila izvesnu ispravku granice prema Subotici. Savezničke sile nisu prema
Jugoslaviji bile u pogledu razgraničenja sa Mađarskom naklonjene u meri u kojoj je to bio slučaj
sa Čekoslovačkom i Rumunijom koje su dobile sva mesta u kojim živi i njihovo stanovništvo. Ipak
je činjenica da je više Mađara ostalo u Jugoslaviji nego jugoslovenskog u Mađarskoj. Mađarska je
Trijanonskim ugovorom od 4.juna 1920.g kojim je izvršeno razgraničenje njene teritorije sa
susednim državama obavezala na priznavanje pune nezavisnosti kraljevine SHS u čiju korist se
odriče svih prava i obaveza na teritoriji stare Austrijsko-Mađarske teritorije.
Razgraničenje između Rumunije i Kraljevine SHS izvršeno je na osnvu tzv. Etničkog
balansa prema kome bi u obe zemlje ostao podjednak broj etničkih pripadnika druge države.I jedna

19
i druga država tražile su ceo Banat. Rumunija se pozvala na Bukureštanski ugovor-1916.g kojim
joj je bio obećan Banat i na etničke razloge tvrdeći da sve do Pančeva i Beograda ima čisto
rumunskih sela. Ju se takođe pozvala na načelo narodnosti istočući da i na istočnoj granici Banata
ima čisto srpskih sela, na strategijske razloge zaštite prestonice. Granica je na kraju utvrđena
kompromisno-tako što je Jugoslavija dobila prostorno veći deo Banata, ali je u Rumuniji ostalo
više Srba nego u Banatu Rumuna. Razgraničenje je izvršeno Trijanonskim ugovorom, ali su
kasnije vršene zamene određenih manjih delova teritorija.
U pogledu utvrđivanja Jugoslovensko-Bugarske granice, kraljevina SHS je tražila njene
ispravke na više mesta od Timoka do Strumice, pozivajući se na brojne razloge: Bugarsko
neprijateljstvo prema saveznicima i posebno prma Srbiji čiju je polovinu teritorija držala u toku
rata, zatim potrebu obezbeđenja komunikacija i železničkih pruga koje vode prema Dunavu i
Rumuniji duž Timoka i prema Solunu duž Južne Morave i Vardara, kao i to da mnoga mesta koja
pripadaju Bugarskoj naseljava srpsko stanovništvo. Bugarska je kao protivargumente ovim
zahtevima isticala da je stanovništvo između Timoka i Morave-kao i u Makedoniji, Bugarsko.
Nejskim mirovnim ugovorom od 27.Novembra 1919. određena je granica između dve države sa
određenim izmenama u korist Kraljevine SHS koja je dobila deo teritorije na desnoj obali Timoka i
gradove Bosilgrad, Garibrod i Strumicu sa okolinom. Bugarska ovim ugovorom priznaje
jugoslovensku državu i odriče se u njenu korist svih prava i pravnih osnova na teritorijama koje su
njime pripale Kraljevini SHS.
Prvi svetski rat je doveo do povezivanja makedonskog pitanja sa borbom za ujedinjenje
jugoslovenskih naroda u zajedničku državu, ali se ono zbog istorijske različitosti razvoja
makedonksog naroda postavljalo drugačije. Srbija je, naime posle balkanskih ratova problem
Makedonije često koristila kao sredstvo pritiska prema drugim ju narodima, a svoe aspiracije
prema Vardarskoj dolini i Banatu smatrala prvorazrednim ciljem. Srbija je Makedoniju smatrala
svojim stečenim pravom, dok je ona za Jugoslovenski odbor bila problematično pitanje pošto su
neki njegovi članovi smatrali da buduća ju država treba da napusti orijentaciju prema jugoistoku i
da se usmeri prema Jadranu. Dok je malobrojna makedonska buržoazija svoje interese usmerila
prema Bugarskoj, široke narodne mase su želele autonomnu Makedoniju koja će obuhvatiti sva tri
nena dela (Vardarsku, Egejsku i Pirinsku Makedoniju.)
Evropslke sile pobednice, a posebno Engleska, pristupile su pred mirovnu konferenciju
posebnom ispitivanju pitanja Makedonije smatrajućii da bi bilo najadekvatnije formirati autonomu
Makedoniju pod svojom zaštitom, u kom pravcu su čak vođeni i separatni pregovori sa Bugarskom
u toku 1918. Srbija i Grčka su preuzele sve moguće mere da to onemoguće. Srbija je bila protiv
svake diskusije o tome kakav treba da bude status Makedonije ističući a se Srbija bori za strateške
granice i da su njeni minimalni zahtevi u ovom pravcu zadržavanje Vardarske Makedonije i
dobijanje teritorija u slivu Strumice, a maksimalni zahtevi dobijanje celokupne Makedonije.
Engleska je predlagala da mirovna konferencija formira autonomnu Makedoniju pod mandatom
Društva Naroda. Sa tim se slagala i Italija, ali pod uslovom da se uprava nad Makedonijom poveri
Jugoslaviji, što je pokazivalo želju Italije da izaleži u susret jugoslovenskim zahtevima prema
Makedoniji umanji njene aspriracije prema Jadranu i Albaniji. Mirovna konf je ostala na
kompromisnom rešenju, tj potvrdila je podelu Makedonije izvršenu Bukureškim mirovnim
ugovorom iz 1913.g uz ustupanje Jugoslaviji jednog dela strumičkog kraja na račun Bugarske.
Granice između nje i Grčke ostale su onakve kakve je utvrdio Bukureški ugovor iz 1913.g
-U pogledu granica prema Albaniji spor je vođen nekoliko godina, sve do 1926.g.
Delegaciju kraljevine SHS je u početku tražila od mirovne konferencije zadržavanje granica
ustanovljenih na Londonskoj konferenciji ambasadora iz 1913.g. pod uslovom da Albanija ostane

20
nezavisna država. Ali, ukoliko konferencija želi da Albaniju stavi u položaj protektorata neke sile,
onda kraljevina SHS zadržava pravo da u cilju obezbeđenja svojih interesa postavi potanje granica
prema Albaniji. Ovakvim stavom delegacija kraljevina SHS htela je da ostane na principu
narodnosti, da ne bi slabila svoju pozivciju prema Italiji traženjem dela Albanije, ali je čekala da
Italija postavi svoje zahteve prema Albaniji pa da onda i ona učini isto.
Kada je Albanija 1920.g primljena u Društvo naroda odmah je postavila pianje svojih
granica prema Grčkoj i Jugoslaviji posle čega je došlo do velike diplomatske aktivnosti velikih sila
i zainteresovanih zemalja, među kojima je bila i Italija. Pošto je Italija već istekla svoje zahteve
pozivajući se na Londonski ugovor 1915.g, Jugoslovenska delegacija je istakla zahtev za
Severnom Albanijom i Skadrom, što je bio deo plana Pašića za izlazak Srbije na Jadran i zbog
čega je bilo postavljeno i pitanje eventualne kompenzacije na severnom i južnom jadranu (Rijeka-
Skadar). Nastali spor oko razgraničenja sa Albanijom razmatrao je i Savet Društva naroda koji je
zatražio da konferencija ambasadora koja je radila na razgraničenjima utvrdi ju-albansko granicu,
saglasno Londonskoj konferenciji ambasadora iz 1913.g što je ova i učinila. Prilikom
razgraničenja došlo je do posebnog spora oko Svetog Nauma na Ohridskom jezeru, koji je posle
dobijanja savetodavnog mišljenja od stalnog suda međunarodne pravde u Hagu pripao Jugoslaviji.
Dve države su tek 1926.g konačno potpisale u Parizu dokument kojim se utvrđuje međusobna
granica.
Tako je sistemom Versajskih mirovnih ugovora i sporazuma Ju sa susednim zemljma
došlo do utvrđivanja njenih granica i normalizovanja odnosa sa susedima. Velike slile su u tome
imale presudnu ulogu, a jugoslovenski zahtevi u pogledu spornih teritorija ispunjeni su u meri u
kojoj su one to bile spremne da dopuste. Značajnu ulogu u tome imala je činjenica da su tri
susedne države – Austrija, Mađarska i Bugarska bile pobeđene zemlje, pa su morale da se okrenu
del terirorija na koje su pretendovale, jer nisu mogle ni učestvovati u pregovorima, za razliku od Ju
koja je kao pobednica imala prednost i argumente u svoju korist, posebno načelo narodnosti na
kojom je stajao i američki predsednik Vilson.
Granice Ju utvrđene posle I sv rata, u periodu od 1919. do 1926.g ostale su, osim
promene Jugoslovensko-Italijanske granice mirovnim ugovorom sa Italijom iz 1947.g i
Londonskim memorandumom 1954.g, iste i posle II sv rata.

23. Balkanska multilateralna saradnja izmedju dva svetska rata

U periodu izmedju dva svetska rata nastale su nezavisne države koje su želele da
vode svoju spoljnu politiku, najznačajnija vid multilateralne saradnje izmedju balkanskih
država je stvaranje balkanske Antante( stvorena je na inicijativu Fra). Pregovori su
vodjeni u Ženevi i Beogradu.Pregovori su zaključeni u Beogradu 4. februara a sporazum
je potpisan u atini 9. februara 1934.zemlje potpisnice bile su : Grčka , Rumunija,
Turska,Jugoslavija. Ciljevi:
1. Nepovredivost granica;
2.Savetovanje u slučaju pretnje;
3.Odustajanje od političkog pritiska prema bilo kojoj balkanskoj državi bez pristanka
ostalih potpisnica;
4.Otvoren za pristupanje ostalih balkanskih država.

21
 Do ovog sporazuma došlo se kroz multilateralni pregovarački proces koji je započeo
balkanskim konferencijama:
1. 5-12 oktobar 1930. u Atini uz učešće predsednika ( Bug, Jug,Grč,Tur,Rum i Alb)
Cilj konferencije bio je da se doprinese jačanju saradnje balkanskih naroda uz poštovanje
suvereniteta, kao krajnji cilj odredjen je stvaranje saveza balkanskih država i to Bug,
Jug,Grč,Tur,Rum i Alb
Donesen je Statut koji je uredio funkcionisanje konferencije,osnovana su tela: Glavna
Skupština,Savet,Biro,Sekretarijat nacionalnih grupa plus 6 komisija (najvažnija komijisja
za ekonomska pitanja i saobraćaj.) Donesene su rezolucije o principima za stvaranje bal.
saveza a to su suverenitet i ravnopravnost, uzajamno nennapadanje, postojanje arbitraže,
stvaranje balkanskog carinskog saveza kao i očuvanje i poštovanje etničkih celina
2. 20-26 oktobar 1931 u Carigradu imenovala je komisiju za pripremu nacrta
Balkanskog pakta. Osnove na kojima se zasniva: priznanje jednakosti među balkanskim
narodima, sporazum o poštovanju propisa o manjinama. Usvojila je 5 rezolucija. Izrađen
statut međubalkanske trgovinske komore, međubalkanska poštanska konvencija.
3. 21-26 oktobar 1932 Bukurešt - usvojen predprojekat pakta balkanskih država
(obaveza nenapadanja, da neće pribegavati ratu protiv neke druge ugovornice. Predviđa
se stalna komisija za mirenje + odbrana zajedničkih ekonomskih balkanskih interesa u
okolnostima svetske ekonomske krize.
1932 isključene su iz pakta Albanija i Bugarska. Albanija zbog italijanskog pritiska a
Bugarska zbog teritorijalnih pretenzija jer nije bila zadovoljna svojim granicama.
4. od 5 do 12. novembra u Solunu 1933. – bez značajnih rezultata. Potpisan pakt
balkanskog sporazuma 1934. godine, njime Grčka, Rumunija, Jug i Turska garantuju
sigurnost svojih granica. Da bez predhodnih konsultacija ne preduzimaju bilo kakve pol
akcije prema drugim potpisnicama i da neće izimati pol obaveze prema drugoj balkanskoj
državi bez predhodnog pristanka ostalnih strana ugovornica.
Kao zajednički interes vidjeno je sprečavanje Ita i Bug u ostvarivanju pretenzija i
očuvanje statusa quo. Ovaj balkanki savez pomogao je i olakšao političku i privrednu
saradnju potpisani su ugovori o turizmu, o vazdušnoj plovidbi,...medjutim savez nije
posluzio svrsi , izbijanjem drugog svetskog rata došlo je do nepoštovanja ugovora,takodje
su države sklapale i separatne sporazume.
Albanija nije htela u savez jer je bila pod pritiskom Albanije a Bugarska nije bila
zadovoljna

24. Manjinski problemi u balkanskim odnosima do II SR

Manjinom se smatra svaka grupa pojedinaca, stanovnika suverene drzave, koji cine
manje od polovine stanovnistva nacionalnog drustva i ciji pripadnici imaju zajednicke
karakterisitke etnicke, verske i jezicke prirode, po kojima se razlikuju od ostatka
stanovnistva.
Stvaranje nacionalnih drzava u Evropi, pogotovu na Balkanu, retko se idealno
podudaralo s etnickim granicama. Postojale su 2 pratece pojave:
a) deo vlastitog stanovnistva ostajao je u granicama drugih drzava
b) delovi drugih nacija ulazili su u sastav vlastite drzave
Niz okolnosti na Balkanu su:

22
 1) na njegovom prostoru sudarali su se i ukrstali interesi i uticaji raznih rasa, naroda,
kultura, vera
2) zbog svog vojno-strateskog polozaja, bio je na udaru evropskih i azijskih sila,
koje su sprecavale normalne tokove i procese etnickog, nacionalnog i drzavnog
konstituisanja
3) stvaranje nacionalnih drzava na Balkanu teklo je sa istorijskim zakasnjenjem, u
sklopu oslobodilacke borbe protiv Otomanskog carstva i A-U monarhije i bilo je
pod uticajem velikih sila
4) velike sile vodile su denacionalizatorsku politiku i doseljavanjem svog
stanovnistva menjale etnicki sastav citavih krajeva.
5) Pod terorom-ceste migracije i seobe iz jedne u drugu etnicku sredinu
6) Definisanje nacionalnih granica balkanskih drzava-bile su plod dogovora i diktata
velikih sila:Turske, A-U,Italije, Rusije

Balkan je podrucje sa najvise nacionalnih manjina u Evropi. Manjinski problemi na

Balkanu javljaju se u 2 oblika: 1) kao teritorijalni problem;2) kao problem pravne zastite
nacionalnih manjina
Osim odredbi o manjinama koje su sadrzali i mirovni ugovori sklopljeni 1919. i
1920. zakljuceni su i posebni ugovori o manjinama sa drzavom SHS, Austrijom,
Bugarskom, Rumunijom, Madjarskom, Grckom, Turskom-visoki standardi pravne zastite
manjina; pored toga regulisano i Konvencijom o razmeni stanovnistva (izmedju Grcke i
Bugarske;Turske i Grcke)
Bez obzira, sistem zastite manjina izmedju 2 svetska rata doziveo je neuspeh, jer
su manjine bile „peta kolona u balkanskim zemljama“, „jabuka razdora“.
Pravni i politicki instrumenti koji regulisu pravnu zastitu manjina na balkanskom
prostoru:
1) Povelja UN
2) Opsta deklaracija o pravima coveka
3) Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju genocida
4) Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije
5) Zavrsni akt konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi
6) Razni mirovni ugovori i bilateralni akti
7) Interno zakonodavstvo povezano sa međunarodnim aktima
Generalno za sve zemlje u Versaju je potpisan pakt o poštovanju manjina na Balkanu
(jevrejske I Hrišćanse). Verske manjine su postojale do I sv rata a posle nacionalne. Ovaj
pakst nije sproveden.

Mađari – gubitnici u ratu, izgubila je teritorije oko 60% teritorije i 2/3 stanovništva .
Izgubila je Transilvaniju oko milion ipo stanovnika je ostalo van Mađarske. Sa SHS je
izgubila Suboticu.
Italija - dobila je Jadran do Rijeke, Istru plus ostrva , Zadar. Problem je nastao sa
600.000 stanovnika na tom područiju, dosta Srba,Hravata I slovenaca je ostalo tu. Status
manjina nije regulisan.
Ovo su sve rubna područija na Balkanu. Ni jedna zemlja nije bila bez manjina.
Posle I sv rata desila se velika gepolitička promena. Kraljevina SHS, Albanija. Postojala
je Grčka, Bugarska, Rumunija, Turska.

23
Problem manjina Grčko-Turskim odnosima.Lozanski sporazum ali dosta Turaka ostalo je
u Trakiji, Bugarskoj.
Veliki broj Albanaca u Makedoniji,CG, Kosovu
U odnosima Kraljevine SHS I Rumunije nije bilo problema iako je bilo manjina.
Postojala je prvo jaka dinastička veza, ženidbama..
Mi smo imali problema sa Mađarima, Bugarima-žalili su se da je nestalo 300.000 bugara
u UN. Oni su se ustvari izjašnjavali kao Makedonci posle II sv rata a pre toga kao Bugari.
Zatim sa Albanijom je imala problema. Albanci su na Kosovu bili obespravljeni, nisu se
mogli školovati na svom jeziku I to je bilo otvoreno pitanje.
Vlasi su nestali kao manjina, mi ih zovema Cincari. Nestalo je oko 500.000 Vajshodže.
Nije bilo zaoštravanja odnosa zbog manjina ali sporova I trvljenja je bilo.

25.Balkan u politici sila pred i u toku drugog svetskog rata

Posle I sv rata Francuska postaje najaktivijni faktor na Balkanu-jedina je mogla da

isporučuje ratni materijal balkanskim zemljama. Velika Britanija takođe ima jak uticaj na
Balkanu u Grčkoj.
U periodu 1930-1933
Italija – druga direktno zainteresovana sila koja počinje da ugrožava Francuske interese
posle pobede fašizma. Prodor na Balkan kroz Albaniju. Nemačka je imala jak uticaj na
Bugarsku u i Rumuniju
Engleska – odgovarala joj je ravnoteža snaga i uloga Italije na Balkanu i Mediteranu i
bila je zainteresovana za očuvanje teritorijalnog integriteta Grčke. Britanija je branila da
Italija i Nemačka nemaju izlaz na more.
SSSR- sve vlade balkanski zemalja vodile su neprijateljsku politiku. Grčka jedina
uspostavlja dipl odnose sa SSSR a Turska je imala prijateljske odnose.
Dolaskom Hitlera na vlast odnosi velikih sila su izmenjeni:
1934 sklopljen je Balkanski pakt. Bugarska i Italija nisu ušle jer su u Nemačkoj videle
saveznika i zaštitnika.
Iste godine –Rimski protokol (Italija, Mađarska i Austrija) kao odgovor na Pakt male
Antante i Balkanskog saveza.
Nemačka – trudila se da stavi balkanske države i veže u ekonomskom smislu, a to se
najviše odrazilo na Bugarsku i Jugoslaviju, Nemačka je imala zahteve i pretenzije prema
Rumuniji zbog naftnih polja u Transilvaniji(u to vreme rumunija je 5 svetska izvoznica
nafte). Cilj Nemačke je da istisne uticaj velikih sila sa Balkana, potpomognuta je
germanskim snagama u Bugarskoj i Rumuniji.
Dolaskom za predsednika Jugoslovenske vlade Milana Stojadinovića, sredinom 1935.g
počelo je otvoreno vođenje politike saradnje sa Nemačkom, Italijom i napuštanje saradnje
sa Francuskom i Malom antantom.
Razvitak i karakteristike Stojadinovićve soljne politike ogledale su se:
1. Udaljavanju od Društva naroda i Francuske kojoj je ve u 1935.g otkazana
podrška u borbi protiv nemačko odbacivanja Lokarnskog sporazuma, odbijanja
priključenja bilo kakvoj koaliciji protiv Nemačke sa kojom je stalno
unepređivana ekonomska saradnja i razvijani politički odnosi, potpisivanju

24
 Konkordata sa Vatikanom jula 1935.g i izgrađivanju sankcije Društva naroda
protiv Italije zbog agresije na Abisiniju.
2. Politici napuštanja kolektivne bezebednosti u okvirima Male i Blakanske antante
i politici njihog razbijanja koja se ogledala u sve manjem ineteresu za saradnju
sa Čekoslovačkom, Rumunijom u politici zbližavanja sa Italijom i Bugarskom,
zaključivanjem sa njima bilteralnih paktova u 1937.g, bez znanja i pristanka
država članica dve antante.
3. Nesuprotstavljanju agresivnim postupcima Nemačke prema Austriji, tj Anšlusu
iz 1938.g i nepokazivanju ni najmanje mere solidarnosti sa Čekoslovačkom u
vreme i posle Minhenskog sporazuma, iz iste godine, a kamo li pružanje podrške
njenom otporu Nemačkoj.
4. Ovakva spoljna politika Jugoslavije značila je izdaju nacionalnih interesa i
interesa njenih saveznika, razbijanje Male i Balkanske antante koja je, iako su je
sačinjavale tri tzv. sile drugog reda, predstavljale zakedno veliku silu.
Nepopularnost i neprihvatanje ovave spoljne politike u zemlji dovelo je do poraza
Stojadinovića na izborima decembra 1938.g, ali se spoljna politika novog predsednika
vlade, Dragiše Cvetkovića i dvora nije promenila, već se otičlo i dalje, mirno
posmtarajući okupaciju Albanije od strane Italije, aprila 1939.godine. Posle zauzimanja
Albanije, Italija je istakla pretenzije prema Kosovu, što je Ju koja je već bila izolovana i
usamljena udaljilo od Italije i još više približilo Nemačkoj.
Politika neutralnosti koju je Jugoslavija vodila, iako je svetski rat već počeo, još više ju je
učinila nesposobnom za otpor fašističkoj agresiji i sve više spremnu na davanje
koncesija samo da ne bi ušla u rat. Njeno nalaženje u takvom položaju dovelo ju je do
razilaženja većine u vladi Cvetović-Maček sa većinom u generalštabu, ali ni to, zbog
uspeha koje su fašističke sile već bile postigle u Evropi pokoravanjem mnogih država,
nije uticalo na dalje približavanje silama osovine koje se ispoljavalo kroz zaključenje
jugoslovensko-mađarskog rata o večitom prijateljstvu i posebno kroz pristupanje
Trojnom paktu 25.marta 1941.g koji je za Nemačku bio od osobite važnosti, jer joj je
Jugoslaviju, praktično izručio bez rata, dok je Cvetković smatrao da nime sprečava da
Jugoslavija bude neposredno uvučena u rat.Kad su izliv narodnog nezadovoljstva u
demonstracijama od 27.marta i vojni puč generala Simovića koji je obrazovao novu vladu
pokazali nesaglasnost sa pristupanjem Trojnom paktu, Hitler je izjavio da se udar protiv
Jugoslavije izvede nemrlosrdnom okrutošću. Na taj način će se Turskoj zadati dovoljno
straha i uticaće se na povoljan način na kasniji pohod protiv Grčke. Rat protiv Jugoslavije
bi morao biti vrlo poularan u Italiji, Mađarskoj i Bugarskoj, pošto će se tim državama
obećati teritorijalna proširenja: Jadranska obala Italiji, Banat Mađarskoj i Makedonija
Bugarskoj. Sudbina kraljevine Jugoslavije bila je, na ovaj način, jasno određena pošto
ona nije imala više spoljnih saveznika kojih se sama odrela i koji su već bili pokoreni od
srtane fašističkih sila, niti je imala unutrašnjih sposobnosti za svoju odbranu.

Hitler je 12. marta 1938. ušao u Austriju i njen strateški položaj je poboljšan
Italija- politika ekonomske, vojne i političke penetracije u Albaniju i Balkan- zauzima
Albaniju, Britanija de fakto priznaje Albaniju kao područije koje su Italijani zaposeli a
1940. Italija objavljuje ultimatum Grčkoj, Grčka ne prihvata pomoć Britanije da ne bi
izazvala Hitlera.
22.maj 1939-Čelični pakt (Nemačka i Italija)

25
23.avgust 1939 sporazum Staljin-Hitler –pakt o nenapadanju i tajni sporazum o
razgraničenju interesnih sfera u Istočnoj Evropi. Sedam dana nakon potpisivanja došlo je
do agresije na Poljsku i do otpočinjanja II. Sv rata.
SSSR se pojavljuje na Balkanu posle okupacije Poljske. Deo Poljske je pod SSSR i teže
da oslobode Bugarsju i Rumuniju preko NOP-a osigurvaju interesnu sferu.
Jugoistočna Evropa je bila sirovinska baza imperijalističkih zemalja.
Rumunija i Bugarska su pristupile Trojnom ppaktu. 25.marta 1941 Ju pristupa Trojnom
paktu.
Jugoslovenska teritorija rasparčavana je a sile Osovine priznale su NDH 10.april
1941.Italija je okupirala Hrvatsku i pravi svoj plan –težnja ka celom sredozemlju od Istre
do Južne Albanije
Bugarska i Albanija dobile su teritorijlana proširenja na račun Ju i Grčke
18.juna sporazum o prijateljstvu Turske i Nemačke. Pod vlašću sila osovina: Albanija,
Bugarska (Strumicu i pola Makedonije), Grčka, Rumunija i Jug. Albanija, Bugarska i
Rumunija imaju svoje vlade ali pod kontrolom sila osovina a Ju je rasparčana između
Nemačke i suseda.
Ruzvelt je tokom prve dve ratne godine odvraćao Engleze u njihovim pokušajima da
tajno ugovaraju o posleratnom uređenju Evrope. Englezi su se plašili da Balkan ne
podpadne pod ruski uticaj.
SSSR-ima lose odnose sa svim balkanskim odnosima zbog komunista koji su na vlasti u
Rusiji,jedino Grčka ima diplomatske odnose sa Rusijom a Turska prijateljske
V. Britanija- imala je finasijske interese na Balkanu ( Jug i Rum), borila se za očuvanje
teritorijalnog integritea grčke
U toku rata u Jug delovala su dva pokreta do 43 SAD su podržavale četnike a tek posle
toga Tita
Postojali su planovi za iskrcavanje saveznika na jadransku obalu i prodor u meki trbuh
evrope radi zaustavljanja prodora Sovjeta
Jugoslavija je rasparčana od strane susednih država ,stvorena je NDH koja je zauzimala
40% stare Jug
Sve Balkanske države bile su deo Hitlerovog poretka
1. one koje su pristupile trojnom paktu
2. one koje su se na silu priključile osvajaču
3. one koje su uspostavljene na ruševinama, kolaboracionističke vlade
Posle II sv.rata Maršalov plan.
Posle pobeda saveznika kod staljingrada i u severnoj africi porasao je intres za Balkan
pošto je trebalo zavarati nemce oko toga gde će se desiti iskrcavanje saveznika,počelo se
sa pružanjem podrške pokretima otporana Balkanu .Saveznici su se iskrcali na Siciliji,
dolazi do sukoba Tito i Draža28.novembra do 1. dec 1943 Teheran-prvi sastanak vođa
antihitlerovske koalicije. Sklopljen spor o saradnji sa NOV Jug.
Februar 1945 drugi sastanak velike trojice u Jalti-podela intersnih sfera. 14 tačaka-tri se
odnose direktno na Ju.

26.Politika intersnih sfera na Balkanu posle drugog svetskog rata

Politika interesnih sfera postala je vekovna tradicija na Balkanu, a od kraja 17 veka nije
bilo ni jedne evropske sile koja se nije interesovala za mogućnost uticaja.. Tradicija

26
ponašanja velikih sila na Balkanu ogledala se u protivrečnosti među balkanskim
narodima, korišćenju jednog suseda protiv drugog...
Krajem i neposredno posle II sv. Rata odvijali us se protivrečni procesi od uticaja na
balkanske odnose: na jednoj str je tekao proces nacionalno-oslobodilačke borbe, a na
drugoj strani podela intersnih sfera.
Vlaimir Dejdli je napisao jednu knjigu o podeli interesnih sfera na Balkanu.

28.novembra do 1 decembra 1943. sastanak u Teheranu vodja antihitlerovske

koalicije(Staljin,Čerčil i Ruzvelt), 1944. u Moskvi Staljin i Čerčil donose sporazum o
podeli interesnih sfera na Balkanu (džentlmenski sporazum). SAD se ne pojavljuju u ovoj
podeli. Dogovorili su se o podeli interesnih sfera kroz politički uticaj.
JUG 50% -50% ali je prevladavao Sovjetski uticaj – Crvena armija ulazi na Balkan.
Engleska je smatrala da sporazum u Jalti nije ispoštovan jer su Sovjeti imali veći uticaj u
Jugoslaviji nego Britanci. Tito je u Moskvi potpisao u aprilu 1945.g sorazum o
zajenidčkom sadejstvu Crvene armije i NOVojske.
Svojevremeno je Čerčil u svojim memoarima izjavio da je najveći problem u Sovjetsko-
Britanskim odnsima problem Jugoslavije.
RUM :SSSR 90%-VB10%
BUG :SSSR 90%-VB10%
GRČ :SSSR 10%-VB90%
U pogledu interesnih sfera na Balkanu situacija je bila jako isprepeltana
Albanija nije pomenuta – obe zemlje smatrale su da je ona pod njihovom sferom uticaja.
Na samom terenu ova podela je bila drugčija. Sovjeti tj Crvena armija je bila u
Bugarskoj, Rumuniji i Jugoslaviji-bio je veći uticaj Sovjeta preko komunističkih partija,
tj preko NOP-a osiguravaju interesnu sferu.
Grčka- posle II sv rata SAD i Velika Britanija podržavaju kraljevinu. Tu smo s umešali
mi i Albanici jer smo bili protiv uspostavljanja kraljevine u Grčkoj.
Tada su interese u Jugoslavaji izgubili: Italija, Francuska i Nemačka (imala uticaj na
Rumuniju, Bugarsku).
-Stav i interesi SSSR-a:
1. Prema Bugarskoj i Rumuniji jer su članice Varšavskog pakta i SEV-a.
2. prema Yu – od 45-48 jer su čl Varšavskog pakta i SEV-a; od 1948 do 1950 dolazi do
konfrotacije(inforbiro); od 1955 normalizacija i približavanje Kini.
3. Prme Albaniji –od osude zbog izlaska iz Vrašavskog pakta do pokušaja normalizacije
odnosa koji je Albanija odbila optužujući SSSR za socijalimperijalizam.
-Stav i interesi SAD-a: Doneta je Trumanova doktrina 1947 g u martu gde se svim
sredstvima brani svaka zemlja koja bi mogla biti izložena komunističkoj opasnosti; Donet
je Maršalov plan – ekononmska pomoć zemljama koje uđu u koordinate njene pol i vojne
strategije. Sfere uticaja su Grčka i Turska preko NATO-a.
-Stav i interesi NRKine: Zbližavanje sa Rumunijom 60-ih ( u vreme raspada SSSR-a)
Albanija je najveći prijatelj Pekinga , razlaz krajem 70-ih zbog normalizacije Ju i Kine
-Stav i interesi Francuske: Najbolji odnosi sa Rumunijom (tradicionalna povezanost 2
kulture+ sličan položaj u blokovima); Sa zu u prijateljskim odnosima ; sa Albanijom
povremeno interesovanje; sa Grčkom (bila u sferi uticaja Vbritanije-nov akcenat posle
pada vojne hunte i formiranja vlade Konstantina Karamanlisa (proveo u Parizu 1963-74)
Sa Turskom više se susreće na područiju Srednjeg Istoka nego na Balkanu.

27
 Dokument o sporazumu postoji do SSSR negira bilo kakvo postojanje i priznavanje ovog
sporazuma. U toku Hladnog rata središnji deo Balkana bio je tretiran ka siva zona.
Sporazum o podeli sfera nije ispoštovan.
INTERESI SSSR – Prema Rumuniji i Bugarskoj jer su članice Varšavskog ugovora i
SEV-a . Promenjivi odnosi sa JU zbog sukoba 1948 a normalizacija 1955.
Grčka je imala plan oko podele Albanije sa Jugoslavijom, to je izjavio Moša Pijade i
izazvao je skandal . Sukob Rusije i Kine približio je Albaniju Kini. Jugolsavija je tražila
treći put i radila je na ojačanju pokreta nesvrstanosti.

27.Balkan u hladnom ratu 1946-1989

Posle II sv rata svoje prisustvo i uticaj na Balkanskom poluostrvu trude se da obezbede

dve velike vojno-političke grupacije:
1.Severnoatlanski pakt –NATO (nastao 1949-12 zemalja osnivača; vodeća zemlja SAD)
2. Varšavski pakt ( nastao 1955; vodeća sila SSSR)
U vreme hladnog rata na Balkanu je funkcionisala formula 2+2+2
1.Grčka i Turska članice NATO
2.Rumunija i Bugarska u Varšavskom paktu
3.Jugoslavija i Albanija ( svaka na svoj način nezavisna
Pripadanje, odnosno nepripadanje odredjenom bloku odredjivalo je i geopolitički i
vojnostrateški položaj pojedinih balkanskih zemalja, ali i regiona u celini( Pripadništvo
istom bloku nije značilo veći stepen saglasnosti-sukob Grč i Tur oko Kipra 1974).
Blokovi su težili da ostvare što veći uticaj u zemljama članicama putem vojnih baza.
U doba hladnog rata, vodeće blokovske sile bile su preokupirane i jačanjem svoga
prisustva i uticaja u zemljama članicama i nastojale su da u balkanskom prostoru prošire
svoje sfere uticaja.
Bivša Ju bila je sanitarni koridor ili tampon zona-van sfere uticaja.
Balkan u vreme bipolarne podele Evrope ima položaj sive zone, što mu je obezbeđivalo
relativnu stabilnost.
Siva zona je pre svega središni deo balkanskog poluostrva (Ju + Albanija) gde nisu
zagarantovane sfere uticaja zapadnog i istočnog bloka. Jugoslavija u toku dve naredne,
1946 i 1947.g zaključuje ugovore o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa svim ovim
zemljama: Poljskom, čekoslovačkom i Albanijom-1946.gdoina; a sa Bugarskom,
Rumunijom i Mađarskom 1947.god. Jugoslavija je pristupila zaključivanju sa svim ovim
zemljama i niza drugih ugovora, sporazuma i konvencija o raznim oblicima privredne,
kulturne i druge saradnje. Sa Ssavezom i Albanijom formirani su tzv. Sovjetsko-
Jugosovenska i Jugoslovensko-albanska mežovita društva u cilju pomoći u bržem
industrijskom razvoju od strane Ssaveza, odnosno davanja pomoći susednoj socijalističoj
Albaniji.
U ekonomskim odnosima i saradnji Jugoslavije sa Ssavezom, kao i u njegovim odnosima
sa drugim zemljama, od početka se pokazivala težnja SSSR-a da od privreda ovih
zemalja napravi agrarano-sirovinski privezak privrede svoje zemlje. Jugoslavija se od
početka suprotstavljala oblicima saradnje koji su pokazivali elemente diskriminacije i
neravnopravnosti partnera, ali ipak u početku nije odlučnije reagovala zbog svog
međunarodnog položaja- sukoba sa zapadnim zemljama od kojih se nije mogla očekivati
saradnja i razjmena u cilju industrijalizacije zemlje. Zato je u svom unutrašnjem razvitku

28
počela da eliminiše odnose koji su omogućavali mešanje u njene unutrašnje poslove, ali
je u spoljnopolitičkim odnosima ostajala na saradnji i konsultacijama sa Ssavezom.
Ssavezu nije odgovarala Jugoslovenska samostalnost u unutrašnjem društvenom sistemu,
njena težnja i borba za ravnopravnim odnosima među socijalističkim zemljama.
1947 doneta je Trumanova doktrina-gde se kaže da će se Sad boriti da iskorene
komunizam gde god napadne. Donet je i Maršalov plan- ekonomska pomoć.
Velike zapadne sile vršile su pritisak na balkanske zemlje:
1. Koriste teritorijalne sporove Tršćansko pitanje( kriza rešena 1954) SAD je
novčano pomagala Ju ali je i Ju prihvatila određene ustupke i prihvatila podelu na
zonu A i B,teritorijalni spor oko Epira izmedju Albanije i Grčke-pritisak na
Albaniju dok je bila u Varšavskom paktu.
2. odugvlačenje sa priznanjem zemalja narodne demokratije( prestanak dipl.odnosa)
3. mere pritiska na Rum i Bug zbog kršenja ljudskih prava (u vidu pol propagande,
ekonomskih pritisaka i unutrašnjih subverzija)
4. zahvaljujući pravu veta Rum, Bug i Alb postale su članice UN tek 1955
5. podržavanje i pomaganje emigracija iz Jug, Alb, Bug i Rum
6. uslovljavanja prilikom pružanja ekonomske pomoći pre svega Jug i Alb
SSSR je direktno osudjivao Jugoslaviju zbog revizionizma, Albaniju zbog saradnje sa
Kinom. Posle sukoba sa SSSR-om Jug postaje članica Saveta bezbednosti UN i time igra
važnu ulogu na globalnom nivou. Intervencija SSSR u Čehoslovačkoj 1968 koju su
osudile Jug , Alb i Rum , pojavila se teorija o ograničenom suverenitetu socijalističkih
zemalja ( sto je značilo da je opravdana intervencija SSSR-a ako je ugrožen soc. poredak)
Odnosi izmedju Balkanskih država posle rata bili su prijateljski i to pre svega Jug , Alb i
Bug, govorilo se o mogućnosti stvaranja nove zajedničke države.Medjutim postojali su i
sukobi:1. gradjanski rat u grčkoj, 2.Tršćansko pitanje, 3.položaj slovenac i hrvata u
austriji(postala neutralna 1955 što je dovelo do dezangažovanja velikih sila u ovoj zemlji
koja se graniči sa balkanskim pol), 4.sukob jugoslavije sa SSSR-om, 5.regulisanje
plovidbe dunavom, 6.grčko-albanski spor oko severnog Epira, 7.grčko-turski spor oko
Kipra i podmorija Egeja.
Maršalov plan 1947. za ekonomski oporavak koristila Grčka
Sukob Jug- SSSR zaustavljen Beogradskom deklaracijom 1955. i moskovskom 1956.
Širi procesi popuštanja zategnutosti na balkanu usledili su u skolpu politike detanta koju
je omogućilo održavanje konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji(KEBS) u
Helsinkiju (1975).Završnim aktom velike sile su se obavezale na poštovanje nac
Suvereniteta i ter. Integriteta svih evr zemalja, nemešanje u unutrašnje poslove,
odustajanje od pribegavanja sili.
Početak 1948.g označio je u evropskim odnosima zaoštravanje i započinjanje hladnog
rata u njegovoj naoštrijom formi ( februarski događaji u Čekoslovačkoj, martovsko
zaoštravanje odnosa sa Jugoslavijom od strane Istoka i Zapada, berlinska kriza koja je
dovela do konačne podele Nemačke).
Događaji koji su označili preokret i zaoštravanje odnosa sa Jugoslavijom, kako od strane
Ssaveza, tako i od Zapadnih sila, odigrali su se istovremeno, iako su bili nezavisni jedni
od drugih, sastojali su se u sledećem:
1. 18. i 19 marta 1948.g Sovjetski Savez je zatražio hitno i bezuslovno
povlačenje svojih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jiugoslavije, posle čega je
usledilo isključenje Jugoslavije iz Informbiroa koje je označilo početak

29
 otovrenog sukoba i napada na nezavisnost i samostalnost jugoslovenskog
puta u socijalizam i njene koncepcije odnosa među socijalističkim
zemljama, azatim i prekidanje dotadašnje saradnje otkazivanjem svih
ugovora i zavođenjem ekonomske blokade Jugoslavije.
2. 20.Marta 1948.g tri zapadne sile-SAD,VB i Francuska – objavljuju
Londonsku tripartitnu deklaraciju izjačnjavajući se za reviziju ugovora o
miru sa Italijom u pogledu Slobodne teritorije Trsta, tj za njeno
prisajedinjenje Italiji i to kako zone A, koja je bila pod anglo-američkom
vojnom upravm, tako i zone B-pod jugoslovenskom vojnom upravom, o
čemu su tražile saglasnost SSSR pošto se mirovni ugovor mogao menjati
samo uz saglasnost sve 4 velike sile.
Tako je Jugoslavija istovremeno bila dovedena u situaciju koja je zahtevala
suprotstavljanje i jednoj i drugoj strani.
Položaj u kojoj se našla Jugoslavija tada- i politički i ekonomski-bio je veoma težak i
opasan za njenu nezavisnost i integritet. Koji postupci i činjenice ukazuju na takav njen
položaj?
Na jednoj strani, to su pritisci Ssaveza a kasnije i drugih socijalističkih zemalja i
komunističkih partija, koji se ogledaju u:
1. Idejnoj političkoj osudi i izolaciji Jugoslavije kao socijalističke zemlje i
njene komunističke partije.
2. Agresivnim političkim pritiscima svih vrsta prema njoj, uključujući i
pretenzije Albanije, Mađarske, Bugarske prema ju teritorijama.
3. Ekonomskoj blokadi
Na drugoj strani (sa zapadnim silama), to je politika pritisaka i nepoverenja kojoj je,
pogodovao politički pritisak i posebno ekonomska blokada Jugoslavije kao dobrošao
poremećaj u odnosima snaga na područiju JI Evrope.
Mađarska je, npr, prestala da isplaćuje obaveze po osnovu reparacija na osnovu mirovnog
ugovora. Rumunija je čak obustavila sav železnički i poštanski saobraćaj sa
Jugoslavijom. Bugarska, Rumunija i Mađarska obustavile su u potpunosti svaku
ekonomsku razmenu sa Jugoslavijom. O postupcima ovih zemalja Ministarstvo inostranih
poslava FNRJ izdalo je 1951.g Belu knjigu o agresivnim postupcima vlada SSSR,
Poljske, Čekoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije prema Jugoslaviji, koja
sadrži 190 dokumenata.
Celokupni razvitak sukoba pokazao je da se stvarni i pravi uzrok Jugoslovensko-
sovjetskih razmimoilaženja i sukobljavanja sastojao u rešenosti Jugoslavije da vodi
politiku nezavisnosti i ravnopravnosti, tj rešenosti SSSR-a da se tome suprotstavi, da
očuva svoju poziciju vodeće partije. Sukob sa Ssavezom bio je stvarni sukob, dok je
sukob sa ostalim partijama i zemljama trebao samo da prikrije ovaj prvi, pravi uzrok
razmimoilaženja. Između Jugoslavije i istočnoevropskih zemalja izuzimajući SSSR,
nije bilo nikakvog ozbiljnog spora sve dok one nisu, preko noći, po uputstvima iz
Moskve, napale našu zemlju i prekinule odnose sa njom.
Spoljna od 60str do 66str

28. Balkanski savez

30
 U periodu od 1953 do 1955 u vreme Korejske krize sklopljena su 4 ugovora između Ju,
Grčke, Turske koja su poznata pod zajedničkim nazivom Balkanski savez. Formirana je
kao regionalna organizacija u skladu sa poveljom UN i načelom aktivne miroljubive
koegzistencije. Natao je u doba hladnog rta i cilj saveza je bio obezbeđenje mira u ovom
delu sveta i saradnje na svim poljimima ali bez momenta potpune integracije.
Novina u odnosu a ranije oblike i pokušaje posleratne balkanske integracije. Plod je
samostalno izraženih želja ugovornih strana i političkog delovanja
Odnosi Jugoslavije i Grčke prvih godina posle rata bili su veoma loši, što je
posledica više okolnosti među kojima treba posebno imati u vidu činjenicu da je u
Grčkoj NOP u toku rata i kasnije bio veoma jak i da je vodio sve do 1949. oružanu
borbu protiv pristalica monarhističkog režima koji je pomagan od strane Zapada i
posebno britanskih trupa koje su ušle u Grčku još 1944. godine da bi saglasno
odlukama iz Jalte obezbedile svoj uticaj i očuvale monarhiju. NOP kojem je i
Jugoslavija pružala podršku i pomoć nije imao uslova za pobedu ali i zbog činjenica
da je on bio oruđe stranog uticaja i da je bilo pokušaja da se on upotrebi protiv
Jugoslavije. Treba istaći da Jugoslavija nije imala nikakvih zahteva u pogledu
teritorijalnih promena.
Jugoslavija je preduzela u toku 1950. godine korake u pravcu normalizovanja
odnosa sa Grčkom. Njoj je u cilju borbe protiv ekonomske blokade bilo potrebno
uspostavljanje saobraćaja sa Grčkom, korišćenje solunske slobodne luke, a u
političkom pogledu stvaranje elemenata za učvršćenje mira na Balkanu, za
ublažavanje pritiska susednih socijalističkih zemalja i posebno Italije i njenih
pretenzija prema Jugoslaviji.
U odnosima sa Turskom, Jugoslavija nije imala nikakvih bilateralnih problema i
sukoba, ali su odnosi bili nerazvijeni.
Na Zapadu su u tome videli mogućnost za približavanje Jugoslavije njima, pa nisu
negativno uticali na postepeno približavanje i razvijanje odnosa između tri zemlje.
1. Kontakti i saradnja tri zemlje doveli su do zaključenja nekoliko ugovora o
raznim oblicima saradnje u toku 1953. i dve naredne godine koji skupa
predstavljaju ugovore o Balkanskom savezu. To su sledeći ugovori: Tzv.
Ankarski sporazum, odnosno Ugovor o prijateljstvu i saradnji zaključen
28.2.1953. kojim je predviđena tripartitna saradnja na bazi aktivne i
miroljubive koegzistencije i načela Povelje OUN, po svim problemima od
zajedničkog interesa, u kom cilju će ministri inostranih poslova zajednički,
jednom godišnje, razmatrati međunarodnu situaciju i svoju aktivnost.
Predviđena je i saradnja generalštabova tri zemlje. Tri zemlje su se obavezale
da neće preuzeti bilo kakvu međunarodnu obavezu suprotnu ovom pravcu.
2. Dopunski sporazum uz prethodni ugovor, potpisan 7.11.1953. u Beogradu,
kojim se osniva Stalni sekretarijat zemalja potpisnica Ankarskog ugovora u
cilju priprema konferencija ministara inostranih poslova tri zemlje,
proučavanja svih pitanja političke, vojne, ekonomske i druge saradnje
3. Ugovor o savezu-Bledski ugovor, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći,
potpisan na Bledu 9.avgusta 1954. koji prethodno postavljena načela saradnje
pretvara u odnose saveza, posle čega politički odnosi i saradnja postaju tešnji
i konkretniji. Tri zemlje se ovim ugovorom obavezuju da će sve
međunarodne sporove u koje bi bile umešane rešavati mirnim putem, da će

31
 svaku oružanu agresiju protiv jedne ili više njih na ma kom delu teritorije
smatrati agresijom protiv svih strana ugovornica i njima pružiti pomoć. U
cilju realizovanja ovih zadataka predviđeno je osnivanje Stalnog saveta
sastavljenog od ministara inostranih poslova koji će se sastajati dva puta
godišnje i koji u međuvremenu obavlja svoje poslove posredstvom Stalnog
sekretarijata.

Tri niva momenta: Podiže odnose na nivo Saveza; Ustanovljava stalni Savet i precizira
formulaciju pojma agresije i pravnih obaveza saveznika na zajednički odbranu u sluučaju
opasnosti u zajedničkom prostoru.
4.Sporazum o ustanovljenju balkanske savetodavne skupštine - Janur-Mart 1955.u Ankari
(po 20 članova iz svake Narodne skupštine zemalja potpisnica)
- Balkanski savez je predstavljao primer slobodne saradnje tri zemlje u cilju
obezbeđenja nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i mirnog unutrašnjeg razvoja.
U osnovi njegovog nastojanja sadržana su 2 zadatka, jedan trajnog, a drugi
privremenog karaktera. Prvi se sastojao u organizovanom i regulisanom
predviđanju međusobne saradnje, a time i učvršćenju mira na Balkanu, a drugi u
organizovanom suprotstavljanju pritiscima koji su vršeni prema pojedinim od
njih. Miroljubivi karakter saveza, iako je on imao i vojni karakter, posebno se
izražavao u činjenici da su sve tri zemlje u njemu gledale instrument mira. Vojni
razlozi prilikom njegovog zaključivanja nisu imali primarni značaj, jer je opasnost
po mir u trenutku njegovog ustanovljavanja bila mnogo manja nego pre toga
vremena.
- Grčka i Turska su, u granicama svojih mogućnosti, podržavale Jugoslaviju u
tršćanskom pitanju

Neposredan uzrok formiranja ovog saveza je sukob JU sa SSSR-om i njegovim

satelitima, njena ekonomska blokada i ugroženost njene pol nezavisnosti jer je SSSR
počeo da gomila vojne trupe na granicama ka Ju. Donekle je ovaj savez imao
odbrambreni karakter i predstavljao je pokušaj Zapada da Ju uvuče u NATO jer su Grci i
Turci u NATO-u bili od 1952. Zapad je bio spreman da prihvati nekonformističku socijal
državu kao saveznika protiv Staljina. Ju je odobrena pomoć, SAD su opremile
jugoslovensku vojsku, Ju je napravila isto određeni broj ustupaka-1945 potpisala je
Londonski sporazum po kojem je Tršćanska zona A pripala Italiji aJu zona B, koja se
nalazila oko samog grada.Ali to nije uspelo zapadu da uvuče Ju u NATO jer dolazi do
normalizacije odnosa između Ju i SSSR-a. Staljin umire 1953 i 1955 Hruščov u poseti
Beogradu i potpisana je Beogradska deklaracija kojom je potvrđeno pravo Ju da nastavi
sopstvenim putem u socijalizam.kao i međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta.i
zbog sukoba Grčke i Turske oko Kipra.
Sledi početak sukoba Grčke i Turske oko Kipra, Tito izajvljuje da je sporazum mrtav.
Sporazum nikad nije raskinut.

32
29. Karakteristike ekonomskih sistema balkanskih država – sličnosti i razlike

Posle sloma državnog socijalizma u Albaniji, Bugarskoj i Rumuniji i sloma

samoupravnog socijalizma i raspada bivše Ju – navedene balkanske zemlje i
SRJugoslavija su ušle u period tranzicije od starog ka novom društvu.
U najširem smislu tranzicija se može definisati kao prelazak post-etatističkih društava sa
autoritarnih režima na demokratiju i prleazak sa planske na tržišnu privredu.
Na ekonomskom planu tranzicija se ispoljava u:
-napuštanju državnog načina proizvodnje
-ekonomska liberalizacija na unutrašnjem i međunarodnom planu
-restruktuiranja državnih preduzeća
-privatizacija državnih preduzeća, radikalna svojinska transformacija...
Cilj ekonomske tranzicije u balkanskim post-etatističkim zemljama u Ju je izgradnja
moderne, efikasne i racionalne ekonomije sposobne da se na ravnopravnoj osnovi uključi
u savremenu svetsku privredu.
Sobzirom da se u balkanskim zemljama u tranziciji ispoljavaju zajedničke karakteristike i
slični ciljevi tranzicije predpostavlja se da tranzicija u ovim zemljama nije njihov
društveni izbor već je kao prinuda uslovljena unutrašnjim i međunarodnim prilikama.
Pored nekih zajedničkih karakteristika, postoje i specifičnosti puteva i metoda tranzicije
od starog ka novom društvu koje su posledica istorijskih, kulturnih, ekonomskih i pol
specifičnosti pojedinih zamalja u tranziciji i nejasne vizije društva koje se želi izgraditi.
Za sada je jasno da ove zemlje žele da izgrade drugačije društvo ali nema jedinskevenog
opredeljenja u pogledu osnovnih karakteristika i suštine novog društva ka kome se teži, ni
u domenu teorije ni u oblasti društvene prakse.
Jedna od najčešćih kontraverza tranzicije odnosi se na sam način društvene
transformacije. Pitanje je da li tranzicija mora biti jednokratna, po modelu ŠOK
TERAPIJE ili postepena. Model šok terapije primenjen je u Poljskoj, na prvoj etapi
reforme u Rusiji (reforma za vreme Jegora Gajdara) i u Jugoslaviji (reforme Ante
Marković u predhodnoj Ju), dok je postepen pristup primenjen u Mađarskoj i donekle u
Češkoj republici. U Rumuniji i Bugarskoj prisutna je kombinacija ovih metoda.
Balkanske zemlje u tranziciji zbog nasleđenih protivurečnosti iz socijalističkog peridoa,
zaoštrene ekonomske situacije i nestabilnih pol prilika u postetatističkom periodu nisu ni
mogle krenuti putem radikalne društveno-ekonsomke transformacije, kao što je bio slučaj
sa Poljskom i donekle Čekoslovačkom koje su imale stabilniju ekonomsku situaciju i
snažnu podršku iz inostranstva
Rumunija je u toku 1980-ih vodila ekonomsku politiku forsiranog vraćanja spoljnog
duga, što je samo po sbi bila šok terapija. Drugo Rumunija je od svih zemalja SEV-a
imala najrigidniji centralno-planski sistem, pa je za razliku od SFRJ, Mađarske koje su
krenule putem uvođenja pojedinih elemenata tržišnog privređivanja-Rumunija za vreme
Nikolae Čaušeskua otišla je korak nazad putem vraćanja na staljinističku ekonomsku
politiku. I treće međunarodno ekonomsko okruženje bilo je nepovoljno usled raspada
SEV-a, izbijanje Iračke krize i rata u Persijskom zalivu, raspad bivše SFRJ što se
nepovoljno odrazilo i naprivredu Rumunije.
U sličnoj situaciji 90-ih našle su se ostale balkanske zemlje u tranziciji.
Albanija kao jedna od najizolovanijih zemalja u Evropi sa despostskim sistemom
vladavine Enver Hodže i Bugarska sa komandnim sistemom orivređivanja za vreme

33
Todora Živkova i visokim stepenom spoljnoekeonomske zavisnosti od tržišta SEV-a i
bivšeg SSSR-a. Bugarske su pogodile i sankcije UN protiv Srbije,one su doprinele
deviznim gubicima bugarske privrede od 2-3 milijardke US dolara u periodu do 1994.
Jugoslavija pod sankcijama i ratom nije ni mogla pristupiti radikalnoj transformaciji svog
društv-ekonomskog sistema-to se odnosi i novostvorene države na tlu vivše JU, sem
Slovenije. Može se zaključiti da je prisutan više postepen pristup tranziciji.
Može se zaključiti da se se Balkanske zemlje u tranziciji odlučile za brzo uspostavljanje
otvorene privrede, što je njihove nacionalne ekonomije dovelo u podređen položaj prema
ekonomski razvijenim zemljama Zapada.
Tranzicione promene u balkanskim zemljama u tranziciji odvijaju se u promenjivoj
političkoj i nestabilnoj ekonomskoj situaciji u svim zemljama regiona bez izuzetka.
Preduslovi za društveno-ekonomske reforme sazreli su tokom 1989 godine nakon
promene odnosa između vldajuće kom partije u Poljskoj i opozicije koncentrisane u
sindikatu Solidarnost , uvođenjem višepartijskog sistema u Mađarskoj, baršunaste
revolucije u bivšoj Čekoslovačkoj, slabljenja moći Teodora Živkova i sloma autoritarnog
režima Čaušeskua u Rumuniji. Neopohodnost radikalnih reformi nije nigde dovedena u
pitanje izvesne razlike su postojale samo u izboru puteva i metoda društveno-ekonomske
transformacije pojedinih zemalja.
Zajedničko za sve koncepte tranzicije u njenoj prvoj fazi 1989-1992 u svim evropskim
zemljama pa i balkanskim u tranziciji je težnja ka prelasku sa planskog na tržišni sistem
privređivanja. U okviru zajedničke opšte orijentacije reformi postojale su i određene
razlike od zemlje do zemlje, što je uslovljeno političkim i ekonomskim prilikama i
specifičnostima pojedinih zemalja u tranziciji.
Alabanija je ekstremno, prema evropskim standardima, ekonomski nerazvijena zemlja.
Albanija je psolednja među evropskim zemljama u tranziciji krenula putem radikalnih
društvenih i ekonomskih reformi. Danas se ona nalazi u procesu bolne tranzicije ka
otvorenoj tržišnoj privredi. Privredni oporavak primećuje se od 1993-94 posle duboke
depresije praćene kolapsom centralno-planskog sistema u 1990-91. Međutim tokom 1996
Albanija je usled političke nestabilnosti ponovo zapala u duboko druš-ekonomsku krizu.
Preeuslovi za druš-ekonomske promene nastale su tek posle pobede Demokratske partije
u martu 992 i izbora Sali Beriše za predsednika republike u aprilu. Beriša je izjavio da
Albanja treba da krene putem slobode i demokratije. Posle euforije u Albaniji je došlo
prazne demokratije.
Albanija iman niz specifičnosti koje je razlikuju od ostalih zemalja u tranziciji. U soc
periodu Albanija je imala najviši udeo državne svojine, suočila se sa neefikasnom
privredom, oštrom privrednom recesijom prouzrokovanom socijalnim, pol i ekonomskim
faktorima. Tranzicija je krenula od privatizacije i reforme preduzeća u državnoj svojini
koja nisu bila u stanju da se uključe u tržišnu konkurenciju. Uledila je reforma
bankarskog sistema ali se u tom procesu nije puno poodmaklo. Reformu je pratio visok
stepen korpupcije i kriminala. U prvoj fazi reformi značajnije su promene u domenu pol
demokratizacije, nego transformacije ekonomskog sistema. Albanija je postala član MMF
i Svetske banke u oktobru 1991. Albanija je primenila najveći deo mera koje je
preporučio MMF u cilju stabilizacije privrede uključujući reformu sistema cena i sistema
deviznog kursa, trgovinski liberalizaciju, sistem kamata...Ostvareni ekonomski rezultati
nisu bili povoljni, arastući kriminal i zloupotrebe uloženih deviza greađana doveli su
tokom 1996 do velikih nemira u zemlji. Na parlamentarnim izborima u 29. juna i 6 jula

34
1997 pobedila je Socijalistička partije Fatosa Nanoa ali pol situacija u toku 1997 i dalje je
nestabilna a dalja sudbina ekonomskih rezervi i dalje je neizvesna.
Bugarska je ekonomski srednje razvijena zemlja sa oko 8,4 miliona stanovnika.
Preduslovi za radikalnu ekonomsku i društvenu transformaciju u Bugarskoj stvoreni su
Novembra 1989 kada je došlo do sloma vlasti Bugarske komunističke partije BKP, a njen
lider Todor Živkov smenjen sa svih partijskih i državnih funkcija. BKP se 1990
transformisala u BSP. 1989 je formirana opoziciona grupacija Unija demokratskih snaga
sa Željkom Želevom...stvorena socijalistička vlada sa predsednikom iz demokratske
opozicije. Takva netsabilna pol situacije nije pogodovala radikalnoj ekonomskoj
transformaciji Bugarske. Stoga se njena tranzicija ka tržišnoj privredi odvijala znatno
sporije nego u drugim evropskim zemljama u tranziciji.
Ekonomsle reforme pokrenute su i do 1989 g radi izvlačenja zemlje iz duboke
ekonomske krize. Dodatni spoljni šokovi za bugarsku privredu nastali su nakon raspada
SEV-a na čije je tržište bugarska izvozila pretežni deo svojihproizvoda i nakon rata u
Zalivu koji je prekinuo njene ekonomske odnose sa Irakom. Zatim je došlo do novog
šoka usled dezintegracije SFRJugoslavije preko koga vode tranzitni putevi Bugarske na
zapadna tržišta.
U februaru 1991. g cene za većinu proizvoda bile su liberalizovane, uveden je jedinstveni
plivajući devizni kurs, uveden je i dvostepeni bankarski sistem. Značajan napredak
zabeležen je i u stvaranju zakonske osnove za tržišnu ekonomiju.
Strukturne promene su bile slaba strana bugarske ekonomske reforme. Centralno
planiranje je ukinuto ali nisu stvorene osnovne institucije funkcionisanja tržišne
ekonomije.
Bugarska je sredinom 1996 g ponovo najavila radikalan proces strukturnih reformi njene
privrede. Vlada koja je konstituisana posle izbora u aprilu 1997 najavila je ambiciozne i
brze reforme. Ali opšta ekonomska situacija u zemlji i dalje je nejasna, što zamagljuje
mogućnosti Bugarske da krene putem radikalne društveno-ekonomske transformacije.
Priliv stranog kapitala je bio nizak usled nestabilne pol situacije ali prema oceni Komisije
EU tokom 1997 došlo je do ubrzanja priliva stranog kapitala u Bugarsku kao rezultat
privatizacije jednog broja velikih državnih preduzeća.
Tranzicija u Bugarskoj odvijala se promenjivim intezitetom i njensadržaj se svodio na:
liberalizaciju cena,danas se sve cene formiraju na tržištu; liberalizaciju
spoljnotrgovinskog režima, nakon toga bugarska je član STO i nastoji da se pridruži
CEFTA (tj uključena je već); promena deviznog režima od 1997 lev je vezan za nemačku
marku; privatizacija i restruktuiranje državnih preduzeća. Bugarska je podnela molbu za
članstvo u EU 1995 g. Ali tek nakon pobede demokratske opozicije na parlamentarnim
izborima 1997 EU je naglasila svoj interes za prijem Bugarske u članstvo tako da se
može očekivati ubrzanje procesa radikalnog reformisanja njene ekonomije.
Rumunija je zemlja sa oko 23,7 miliona stanovnika. Rumunija je član osnivač STO i od
jula 1997 članica CEFTA. Porces tranzicije najavljen je posle baranja režima Nikolae
Čaušeskua u decembru 1989 i izbora 1989 Jona Ilijeskua za privremenog predsednika
Rumunije. Nakon pobede FNS (froanta nacionalnog spasa) na izborima 1990.g Rumunija
se opredelila za postepenu ekonomsku reformu u težnji da spreči velika socijalna i
ekonomska previranja u zemlji čija je privreda bila ruinirana. Opozicione partije koje su
se zalagale za brže kretanje ka tržišnoj privredi distancirale su se od FNS i dovele u
pitanje regularnost izbora. Nakon prve faze liberalizacije cena, što je dovelo do velikog

35
skoka cena u novembru 1990 došlo je do antivladinih demonstracija. Istovremeno zemlju
su potresali talasi štrajkova, koji su dovodili u pitanje dalje sprovođenje reformi.
Njena ekonomija prošla je kroz tešku dekadu obeleženu ubrzanom otplatom spoljnog
duga, forsiranjem izvoza i restrikcijama na strani uvoza. Početkom 1990 g kolaps SEV-a,
Rat u Zalivu i ezintegracija JU, prdstavljali su spoljne čokove koji su doveli i do pol
previranja u zemlji. Posle pada Čaušeskua Rumunija se našla u dubokoj socijalnoj i
ekonmsokoj krizi. Program ekonomskih reformi iz 1991 i 1992 nije u potpunosti
sporoveden. Nešto veće efekte dao je program koji iniciran 1993. oslanjajući se na
restriktivnu monetarnu politiku, veću fiskalnu discipllinu..ali je ovaj program napušten
1995 i početkom 1996. Takav ishod je posledica odsustva pol volje da se radikalne
promene dosledno sprovedu upraksi.
Nove perspektive za radikalne ekonomske promene otvorene su nakon parlamentarnih i
predsedničkih izbora u novembru 1996 kada je nova vlada demokratske opozicije
proklamovala radikalan program makroekonomske stabilizacije i strukturnih reformi i
započela sa njegovom primenom. Ključni element ovog programa su liberalizacija cena,
liberalizacija deviznog tržišta, redukvija deficita državnog budžeta.... Realizacija
navedenih mera stvoriće na karju 1997 g radikalno drugačiju sliku rumunske privrede od
one u 1996. Priliv stranog kapitala bio je neznatana i nešto je povećan tek od 1994 g.
Kao i u drugim zemljama u tranziciji dosadašnje mere tranzicije u Rumuniji svode se na:
liberalizaciju cena, liberalizaciju spoljnotrgovinskog režima, liberalizaciju režima
deviznog kursa. Uporedom sa procesom liberalizacije tekao je i proces stabilizacije
rumunske ekonomije ali se ovaj proces odvijao sa promenjivim rezultatima zbog
nestabilne po situacije.
Novi predsednik Emil Konstantinensku koji je došao na vlast 1996 ubrzao je proces
integracije u EU.
Ostale balkanske zemlje – SCG, Hrvatska, Makedonija, BiH : radikalna društveno-
ekonomska reforma u ovim zemljama bila je najavljena još dok su bile u sastavu SFRJ
privrednom reformom koju je inicirala savezna vlada Ante Markovića decembra 1992.
Ova poslednja reforma bila je slična reformi u Poljskoj-šok terapija. Njn osnovni cilj bilo
je izgradnja otverene tržišne privrede, a njene mere svodile su se na liberalizaciju cena na
domaćem tržištu, mere makroekonomske stbilizacije i mere političke demokratizacije.
Međutim ovaj program nije realizovan zbog jačanja separaqtističkih tendencija pojedinih
saveznih republika i zbog dezintegracije SFRJ, izbijanja nacionalnih, verskih ratnih
sukobba u Hrvatskoj, BiH, neđunarodne sankcije u Srbiji i CG. U takvim uslovima
preduzimanje mera u pravcu radikalnije ekonomske transformacije značilo bi njeno dalje
ruiniranje već dobrim delom uništenog ili umrtvljenog ekonomskog potencijala.
Vraćanje na reformsku tradiciju predstavljala je reforma čij su načela izložena u januaru
1994. koju je sačinila grupa eksperata na čelu sa D.Avramovićem. Ova reforma je bila
usmerena isključivo na makroekonomsku stabilizaciju i suzbijanje galopirajuće
hiperinflacije u uslovima ekonomske blikade zemlje. Rdikalne strukturne ekonomske
promene u SCG usledele su tek nakon ukidanja spoljnog zida sankcija i njenim
vraćanjem u međ organizacije. Isti slučaj je i sa ostalim bivšim saveznim republikama.
U periodu 1991-94 sve balkanske zemlje u tranziciji bile su zahvaćene visokom,
trocifrenom inflacijom cena na malo na godiđnjem nivou, u slučaju Ju i na mesečnom
nivou do kraja 1993.

36
Ekonomski oporavak tekao je sporo, što pokazuje posebno primer Bugarske i Albanije
koje su zapale u 1996 g ponovo u duboku ekonomsku i društvenu krizu.
Tranzicija u pojedinim balkanskim zemljama imala je ne samo negativne već i niz
pozitivnih efekata. To se odnosi na uspešno suzbijanje i kontrolisanje inflacije, značajne
rezultate u maloj privatizaciji, otvaranje privreda ka svetu.

Sve balkanske zemlje odlikuje Hit and Run kapital (kriminalna infrastruktura). Nasleđe
burne prošlosti i marginalni položaj balkana u odnosu na glavne ekonomske tokove i
nedostatak privredno dominantne zemlje koja bi mogla biti pokretač privrednog razvoja-
ovo su neke od glavnih razloga privredne nerazvijenosti ovog regiona.
Sve do početka 90-ih balkanski ekonomski prostor bio je podeljen na tri dela-Turski i
Grčki pripadaju EZ, Bugarski i Rumunski –SEV a SFRJ (imala je aranžmane i sa SEV i
sa EZ i sa trećim svetom)
Najuticajniji regionalni projekat bio je hidroelektrana i plovidbeni sistem Đerdap (Ju i
Rumunija) do kraja 50-ih.
.Najvidljivija posledica ekonomske podele Balkana je nerazvijenost infrastrukture
(saobraćaj, telekomunikacije, naftovodo, gasovodi) i u tom pogledu i danas postoje dva
Balakana:
1. Prostor bivše SFRJ (jedinstvena infrastruktura)
2. Ostale zemlje koje su međusobno izolovane zbog blokovske politike
90-te su izmenile ekonomsku geografiju Balkana i preusmerile ekonomske tokove prema
novim partnerima (primer za to su ekonomski odnosi mađarske i jugoslavije koji su se
pogoršali ulaskom Mađ u EU)
Najveći broj balkanskih zemalja ima nisku međusobnu trgovinsku razmenu (ispod 1%
ukupnog izvoza i uvoza) dok su za većinu njih glavni trgovinski partenri Nemačka, Italija
i Rusija.

30. Karakteristike politički sistema balkanskih država – sličnosti i razlike

Prilikom pokušaja kvalifikacije pol sistema postkomunističkih zemalja mora se imati u

vidu da pol sistemi balkanskih postkomunističkih zemalja čine posebnu klasifikacionu
grupu. Treba imati i u vidu da postoje i velike razlike ali i sličnosti između pojedinih
zemalja unutar grupe balkanskih postkomun zemalja.
Moglo bi se reći da ove zemlje nisu imale jednolinijski razvitak pol režima. Promene su
vrčo ćeste-neke zemlje su prelazile iz jednog u drugi sistem. Karakteriče ih vrlo buran
razvitak pol režima
Moglo bi se reći da su balkanski postkomunistički sistemi oblikovani prema modelu
parlamentarne demokratije. U svim pol proklamacijama i ustavima ovih zemalja ističu se
pored optimističkih obećanja, brzog i mirnog razvoja, kao ključni principi pol života:
demokratija, vladavina prava, pol pluralizam, široki korpus sloboda i prava.Moglo bi se
reći da su u praksi ovih zemalja, uz retke izuzetke, primetne snažne tendencije
približavanja modelu koji bi se mogao označiti kao patrimonijalni autoritarizam koji je
nedovoljno kompetentan tj nedovoljno upravljački sposoban i ne vodi dovoljno računa o
ustavnim okvirima i demokratskim principima. Nije sasvim izvesno u kom pravcu če se
dalje razvijati ovi sistemi i da li će najavljni proces demokratizacije uzeti mah u bliskoj
budućnosti.

37
Zaključak je da je jedno od opštih svojstava balkanskih postkomunističkih pol sistema
nedovoljna ili ograničena upravljačka sposobnost.. Pol elita nema jasnu viziju i projekat
razvoja. Zatim nedovoljna sposobnost da na demokratski način upravlja konflikitima i
tenzijama. Zatim tendencija personalizacije vlasti-sve zmlje su imale svog lidera, vođu i
degradacija principa vadavine prava.
Sve ove zemlje su , uz manje izuzetke, unitarne. Mali su izgledi da se na tlu ovih zemalja,
osim Ju, BiH, uspostavi bilo kakava vrsta demokratskog federalizma. BiH nije rešena kao
federacija, nju čine entiteti a ne federalne jedinice. Treba poneuti da je veliki br ovih
zemalja nacionalno homogen (većinska nacija čini preko 80% stanovništva: Albanija
95%, slovenija 91%, Rumunija 81%, Bugarska 85%, BiH u kojoj ni jedna nacija nema
iznad 40%stanovništva) Uz unitarizam u većem broju ovih zemalja primećen je visok
stepen centralizacije vlasti koji nalazi izraza u ograničenoj lokalnoj samoupravi.
-Uspostavljanje i jačanje polupredcedničkog sistema ili kvazi-predsedničkog.Gotovo u
svim balkanskim postkomunističkim zemljama parlamenti su prilično slabašne,
nedovoljno autoritativne, neefikasne pol institucije.
Nedovoljno konstituisane i socijalno utemeljene pol partije. Bez odgovarajućih partija i
partijskog sistema teško je očekivati funkcionisanje dovoljno reprezentativnog
parlamenta i parlamentarne demokratije. Nedovoljno razvijeno civilno društvo.
Efekti izbora su prilično klimavi. Iako su izborni zakoni na nivou standarda izbornih
zakona razvijenih zemalja, dobar deo njihove izborne prakse se odvija po drugačijoj
logici. U toku izbora česte su pojave monopolizacije najvećeg dela mas medija od strane
vladajućih pol struktura, izborni gubitnici se ne mire lako sa porazom i angažuju veliki
deo energije da su izbori bili nekorektni.Pobednici dokazuju suprotno i sve to ometa
koncentraciju snaga na ključna pitanja razvoja.
Pre II sv rata sve države Balkana bile su monarhije, sem Turske koja je republika od
1922. Posle rata monarhija je na kratko zadržana u Rumuniji i Bugarskoj a nešto duže u
Grčkoj (1974). Kasnije su sve zemlje postale republike.
Tek posle 2000 možemo reći da su balkanske države demokratske. Jedino još Albanija ne
može da obezbedi mirnu smenu vlasti.
Mora se napomenuta da istorija postkomunističkih zemalja pokazuje da preneglašena
moć i sveprisutnost politike i preneglašenost pol sfere i aktivnosti može da bude
zanačajan razlog i faktor nestabilnosti politike i društva.
Zatim praksa uspostavljanja polupredsedničkog sistema i njegovo klizanje u neku vrstu
autooritarnog prezidencijalizma i ponovo se na tlu balkanskog postkomunizma
aktuelizuje pitanje odnosa zakonodavne i izvršne vlasti.

31. Savremeni manjinski problemi

Nacionalne, etničke, verske i jezičke manjine predstavljale su značajane činioce

međudržavnih odnosa na Balkanu kroz istoriju ali i danas.

38
Kraj rata je rezultirao nacionalizam i secesionizam na prostoru bivše Ju što je uz
asistenciju velikih sila dovelo do katastrofalnih posledica. A etnički sukobi su se obično
dešavali u periodima tranzicije.
Jedna od karakteristika Balkana jeste da manjine, uz časne izuzetke, nikada nisu u punoj
meri priznavane niti uvažavane od strana nacionalnih Vlada. U većini država vođena je
politika dobrovoljne ili prisilne asimilacije etničkih, verskih grupa. To je npr bilo u
slučaju sa Bugarima u Grčkoj i Rumuniji; Grcima i Vlasima u Bugarskoj; Albancima i
Vlasima uGrčkoj. Za vreme vlade Teodora Živkova u Bugarskoj proterano je preko
15.000 Turaka i danas postoje pretenzije njihovog vraćanja. Isto se desilo i sa Srbima u
Hrvatskoj nakon Oluje i Bljeska.
I danas u mnogim balkanskim zemljama najveći teret tranzicije podnose upravo
nacionalne manjine jer je sve prisutnija diskriminacija pri zapošljavanju usled velike
nezaposlenosti kao i zapostavljanje ekonomskog razvoja onih regiona koji su naseljeni
nacionalnim manjinama.
Ako se za kriterijum nacinalne homogenosti države uzme 80% većinska nacija onda bi se
moglo zaključiti da je većina balkanskih zemalja nacionalno homogenog sastava prema
statistici.
Grčka 98%, Albanija 98%, Rumunija 89%, Slovenija 87,6%, Bugarska 85%, Turci 83%,
Hrvati 78%, Makedonci 66%, SCG68%, BiH nijedan konstitutivni narod nema više od
40%.
Alida nije sve tako belo kako statistike kažu vidimo na osnovu brojnosti i težini sukoba
koji se javljaju povodom nekih nacionalnih manjina koje nemaju odgovarajući tretman.
Albanija: najznačajnija manjina su Grci 1,8%, Romi. Grci tvrde da je grčka populacija
daleko brojnija u Alb i da je preko 400.000 kao i da svi Albanci nisu muslimani već da je
20% pravoslavnih i 10% kaoličkih miuslimana.
Bugarska: najznačajnije manjine su Turci 3,7% i Romi i Pomaci. Bugarska je potpisnica
Lozanskog sporazuma iz 1923. kojim je izvršeno preseljenje stanovništva u cilju etničke
homogenizacije. To je osnov sporova između Bugara i Turske jer Turska traži povratak
oko 250.000 Turaka u Bugarsku.
Grčka: Etnički homogena 98%; manjine čine 2%. 97% pravoslavaca.
Rumunija: Mađari 7,1%; Romi 1,8% i Nemci; 70% su pravoslavci, 7% katolici i 6%
protestanti.
Turska: Kurdi 14%, Arapi 1,7%
Slovenija: 2,7% Hrvati, 2$ Srbi, Italijani
Hrvatska: U njoj je 1991. bilo 12,2% Srba ali ih se ona rešila kroz etnička čišćenja koja
su sprovedena Bljeskom i Olujom pa se smatra da je preko 400.000 Srba prognano u
Srbiju i BiH. Ostalo ih je oko 200.000 u Hrvatskoj.
Makedonija: Albanci 22%, Turci 4%, Romi 2,3%, Srbi 2%. Postoji pretnja da će
Albanci za nekoliko decenija biti većina, traže široku autonomiju i žele da budu
konstitutivan narod što vodi federaciji Makedonije.
SCG: Albanci 16,5% ali ih na Kosovu ima 90%, Crnogorci 5% i Mađari u Vojvodini.
U Sloveniji i Albaniji nema škola i medija na srpskom jeziku, Mađari i Italijani imaju
garantovano poslaničko mesto u parlamentu iako ih ima 10 puta manje od Srba.
Srbi u Sloveniji nisu čak ni nacionalna manjina (ima ih 39.000) po izveštaju o položaju
Srba u zemljama u okruženju što ga je sačinilo Ministarstvo za dijasporu. Položaj nac
manjine u Sloveniji imaju Mađari i Italijani kojih ima zantno manje. U Sloveniji je

39
najveći problem što 10.000 Srba se vode kao izbrisani – nisu dobili još državljanstvo
posle samostalnosti Slovenije.U Albaniji Srbi imaju status nacionalne manjine ali najveći
problem Srba u Albaniji je nemogućnost nacionalnog i verskog opredeljenja pa se i ne
zna tačan broj Srba. U Hrvatskoj imaju status manjine i ima ih oko 200.000.Problem su
šesti napadi na Srbe zbog tajnih optužnica i pristrasnih suđenja za navodne ratne zločine.
U BiH su konstitutivan narod i ima ih 50.000. U Rumuniji Srba ima oko 20.000 i imaju
status manjine. U Makedoniji 40.000 i problem je nerešen crkveni spor, loš kvalitet
nastave na srpskom i u Mađarskoj 3.800-problem je što je u pripremi novi zakon o
manjinama koji predviđa smanjenje njihovih prava.

Rumunija: glavni problem-regulisanje polozaja madjarske manjine u Transilvaniji,

Nemacka manjina se iseljava dok je polozaj srpske manjine poboljsan
Bugarska: ne priznaje se postojanje makedonske manjine
Turska: manjine Kurda i Jermena u teskom polozaju dok je grcka manjina u nesto boljem
polozaju
Grcka: ne priznaje se postojanje makedonske manjine, osim slave makedonaca kao
grckih gradjana. Postoji albanska manjina cija prava se odredjuju na reciprocan nacin u
odnosu na prava Grka u Albaniji
Jugoslavija: zivi najveci broj manjina na Balkanu: Albanaca, Madjara, Rusina, Slovaka.
Otvoreno pitanje naseg stupnja autonomije za Albance na Kosovu
Albanija:priznaje se jedino postojanje grcke manjine, mada postoje i Crnogorci,
Makedonci , Srba nema
Hrvatska: postoje vece manjinske skupine Srba i Italijana, nesto manje Madjara i
muslimana
Makedonija: velika manjina Albanaca, malo Turaka, Roma

33. Problemi konstituisanja i opstanka države Bosne i Hercegovine

(zbornik: Stojković, Damian)

Dejtonskim sporazumom u novembru 1995 predviđeno je uspostavljanje jedinstvene,

suverene i nezavisne države BiH, sa dva entiteta koja imaju određeni stepen
samostalnosti i spravom na specifične odnose sa Hrvatskom i Crnom Gorom.
Izbori su održani u septembru 1996 i ova dejtonska država počinje da funkcioniše u vrlo
specifičnim uslovima.
Veliki problem BiH je specifičan politički sistem koji ima nakon rata (ima 111 ministara)
Imamo federaciju BiH i Republiku Srpsku i unutar njih kantone i svi imaju ministarstva.
Ima strahovit problem ekonomske zaostalosti, da nema stranih donacija pitanje je da li bi
mogla daje održi sama. Problem je i nefunkcionisanje pravne države. Mnogi smatraju da
je budućnost BiH neizvesna.
Predpostavka je da će uz zalaganje velikih sila i međunarodne zajednice BiH moći da
opstane kao zajednička država tri etničke skupine koje u njoj žive.
Druga je predpostavka ta, da različiti interesi triju etnički zajdnica, izraženi u odnosima
entiteta i u samim entitetima, kao i u odnosima entiteta i centralnih vlasti, mogu
prolongirati krizu u BiH i u doglednom vremenu dovesti do njenog raspada u kome bi
bile uključene SCG i Hrvatska. U tom kontekstu, postavilo bi se i pitanje stvaranja

40
muslimanske države, koja bi, sa svoje strane, mogla da ima pretenzije na susedne
teritorije na kojima žive muslimani (Sandžak)
Svi glavni ciljevi vojnog nacrta Dejtonskog sporazuma su u najvećoj meri sprovedeni:
prestao je ratni sukob, raspoređivanje SFOR-a nije naišlo na bilo čiji otpor; izvršeno je
razdvajanje dvaju entiteta; teško naoružanje je udaljeno od zona razdvajanja i stavljeno
pod kontrolu.
Sprovođenje civilnog nacrta Dejtonskog sporazuma je teklo manje uspešno, ali je ipak
napredovalo: predstavnici ba entiteta prihvatili su da sarađuju sa institucijom Visokog
predstavnika Karlom Biltom; uspostavljeni su pregovarački kontakti predstavnika dvaju
entiteta, uspostavljeni su glavni organi vlasti na nivou države i entiteta.
Nadležnost zajedničkih institucija obuhvata:
-Spoljnu pol i trgovinu
-carinsku, monetarnu i finansijsku politiku
-sprovođenje krivičnog prava i saradnja sa Interpolom.
Ostalo je u nadležnosti entiteta. Entitteti se obavezuju da neće pretiti silom i bez upotrebe
sile. Ovakvom podelom entiteta uglavnom su zadovoljeni intersi Hrvatske i SRJ. Sporan
je Mostar (za Hrvatsku); Srbi i Muslimani dobile su centre moći. Srbi –Banja Luku,
Brčko i Bijeljinu; Muslimani – Sarajevo, Tuzlu i Zenicu.
Međutim kretanje stanovnika na teritoriji oba etinteta nije baš najslobodnije i
najnormalnije, povratak izbeglica teče veoma sporo; pomoć za rekonstrukciju BiH ne
pristiže u predviđenom roku i obimu; imovinski sporovi nisu još u potpunosti rešeni
mada je ostvaren veliki napredak.
U ovu negativnu zadnju stavku trebalo bi ubrojati i nekooperativnost u odnosu na
izručivanje ličnosti za kojima je međunarodni tribunal u Hagu izdao poternice, što
dodatno komplikuje situaciju (zaustavljanje pomoći od strane međ. Zajednice) kao i dalje
prisutne velike antagonazme u odnosima etničkih zajednica.
2002. održan je sastanak Koštunice i Mesića sa članovima BiH-mali Dejton na inicijativu
Ešdauna. Zaključak je da BiH ne može da funkcioniše ako ne funkcioniše odnos
Beograda i Zagreba.
2 pretpostavke daljeg razvoja situacije u BiH:
a) ona će uz zalaganje međ zajednice i velikih sila opstati kao zajednica država tri
etničke skupine.
b) raspad BiH zbog nemogućnosti usklađivanja intersa. Otvoreno bi bilo i pitanje
stvaranja muslimanske države.

34. Koncepcije o Vleikoj Albaniji u prošlosti i danas

Početke pitanja Velike Albanije možemo da nađemo još na Kongresu 1912 u Đakovici
(tada je još bilo 60% Albanaca na Kosovu) tada su objavljene mape Velike Albanije.
Za vreme II sv rata kada je veliki deo Kosova zajedno sa Albanijom bio pod okupacijom
Italije pa je faktički bipo spojen s Albanijom.
Posle II sv rata odnosi su nacionalizovani, na vlasti je KPA osnovana 1941 pod vođstvom
Envera Hodže.Albanski komunisti su bili pod velikim uticajem jugoslovenskih drugova.
Početkom 1948. Tito je nastojao da što pre sprovede plan za ujedinjenje sa Albanijom,
pre nego što Zapad, još verovatnije Staljin stavi veto na to. To je trebalo da uradi Koči

41
Dodze kao sekretar KPA. On je sazvao sastanak CK. U Aprilu je pred Politbiro izneo
formalni predlog da se Beogradu uputi molba da Albanija pristupi jugoslovenskoj
federaciji i pokušaj stvaranja socijalističke federacije. Hodđa je oborio predlog za
ujedinjenje. Kada je u junu ošlo do otvorenog razlaza izmeđ Tita i Staljina,
nacionalistički albanski komun dobili su opravdanje da i sami odbace ideju o zajednici sa
YU.
Albanija je u periodu posle 1978 do 1991 pila u izolaciji. Pokušali su da sklope saveze sa
Jugoslavijom,Sovj Savezom, radikalnom Kinom, albanski komunisti nisu imali više
nikogu komunističkom svetu uz koga bi se svrstali. Posle 1978. nije mogla da ostane po
starni svih promena koje su se dešavale na Balkanu. Poboljšanje odnosa sa JU posle
upada sovjeta u Čekoslovačku napredovalo je sve do kosovskih nemira 1981.
Nije dolazilo u obzir da Albanija priključi sebi Kosovo, ne samo da bi to izazvalo buru na
Balkanu već bi poremetilo unutrašnju ravnotežu u Albaniji između severnih Gega i južnih
Toska jer su Kosovski albanci mahom Grge. Pitanje Kosova dovelo je Hodžu u dilemu.
Sa jedne strane on nije želeo da utiče na Kosovske Albance sa druge strane njegova
partija bila je opredeljena za kulturno jedinstvo celokupne albanske nacije.Albanija i
njena vlada nikada nije otovreno ispoljavala teritorijalne pretenzije prema Ju. Albanija je
podržavala niz organizovanih nereda na Kosovu 60-ih i 70 ih godina.
Posle 1981 Kosovsko pitanje je izvesno vreme uklonjeno sa dnevnog reda.. Hodžu je
nasledio Ramiz Alija iz Skadra koji je 1980 preduzeo mnoge Šehuove nadlež.
Novi režim je jedva čekao promene da bi se izvukao iz izolacije. Odnosi sa Grčkom su
smekšali-spor oko severnog Epira ali pitanje manjina nije rešeno. Albanija se vratila u
međunarodnu zajednicu. Obnovila je veze i sa Nemačkom, SAD, VB, Pekingom..
Posle promena u Ju 1989 usvojen je na referendumu nov ustav 1990 za celu Srbiju.
Ogorčeni zbog gubitka povlastica koje su pokrajne imale po ustavu 1974. Kosovski
Albanci su bojkotovali glasanje i na dan refernduma 114 poslanika kosovske skupštine
proglasilo je Kosovo zasebnom republikom u okviru Ju. Srpska skupština izglasala je da
se raspušta Kosovska skupština i vlada i da se sva ovlašćenja prebacuju na Bg.
Nastavljeni su Albanski protesti. U Kačaniku je 13 septembra poslanici kosovske
skupštine proglasili su Ustav Republike Kosovo. Nacrt su napisali nove pol klase koje su
se pojavile 80-ih. Odatle potiče i Ibrahim Rugova. On je stao na čelo Demokratskog
Saveza Kosova 1989. Zalagali su se za nezavisnost Kosova i Veliku Albaniju-Albanija,
Kosovo, Zapadna Makedonija (Od Bitolja, preko Velesa do Kumanova, deo CG tj
Podgorica, Bar, Ulcinj) Treba napomenuti da Kosovski Albanci imaju određene rezerve
prema Albancima sa Kosova jer bi onda oni bili nacionalni nosioci Velike Albanije.
Rugova je izabran za predsednika Republike Kosovo. Pod njegovim rukovodstvom je
sasvim glatko funkcionisala paralelna država koju su Ksovski Albanci osnovali 1990.
Albanci koji su živeli u inostranstvu velikodušno su slali materijalnu pomoć, a i vlasti u
Bgu su naizgled tolerisale njeno postojanje. Bosna je svima bila opomena u šta može da
se izrodi oružani sukob. Jugoslovenske vlasti su se klonile novih međunarodnih
komplikacija.
Krh Kosovski mir poremetio je Dejtonski sporazum. Od te nagodbe kosovski Albanci
nisu ništa dobili. Bilo je to ogromno razočarenje, zato što je proamerička vlada Salija
Beriše u Tirani tvrdila da su SAD prirodni zaštitnik Albanaca. Dejton je potvrdio da je
Kosovo deo Ju. Međunarodna zajednica nije smela da dopusti Kosovu da napusti Ju.

42
Ukoliko bi se to desilo, onda ne bi bilo nikakvog razloga da Srbi iz Bosne ostanu u BiH, a
to bi poništilo Dejtonski sporazum.
Zategnutost je proključala u Oktobru 1997 kada su albanski studenti izašli na
demonstracije u Prištini. Policija je žestoko reagovala. Represija na Kosovu je dobila
takve razmere da ju je čak i SPCrkva osudila u Januaru 1998. Rugovin pasivni otpor
nikuda nije vodio, i u Aprilu 1998 pojavila se suparnička organizacija i OVK. Veruje se
da je OVK stekla bogatstvo u švercu prostitutki,cigareta, kradenih kola i narkotika. U
drugoj polovini 90-ih nagomilala je oružije. OVK se prvi put na Kosvu pojavila 1997.
Prvi ozbiljan incident dogodio se kada je OVK ubila 4 srpska vojnika na područiju
Drenice. Za nekoliko nedelja OVK je držala celo područije Drenice. Porast nasilja pratio
je i porast pol protesta.
Sa trvenjima u tom regionu rasla je zabrinutost međ zajednice pre svega zbog TV vesti i
problemu izbeglica. Brinulo ih je to što albansko stanovniptvo u Makedoniji može da
destabubilizuje Makedoniju. Pošto ubeđivanje nije dalo rezultate, odlučeno je da se pređe
na silu. NATO je počeo da razmatra Kosovsko pitanje u martu 1998. Organizovana je
operacija Združen zbor kako bi se Beograd umirio. Napetost je opet eksplodirala 1999 u
januara kada je u selu Račak pronađeno 45 leševa albanaca.
Kontakt grupa je insistirala da se obe strane pojave 6.februara na direktnim pregovorima
u Rambujeu. Srpska delegacija je bila niskog nivoa. Sačekana je sa nizom zahteva : da se
posle 3 god na Kosovu raspiše referendum o budućnosti pokrajne i da NATO ima
slobodan i nesmetan prolaz preko cele teritorije Ju. Ni Albanci nisu bili za saradnju jer je
OVK trebalo da se razoruža u roku od 3 meseca. Agresija Nato je trajala 78 dana.
Potpisan je Kumanovski vojno-tehnički sporazum i doneta je rezolucija 1244 SBUN po
kojoj Kosovo ostaje sastavni deo SRJ kasnije SCG. Mnoga pitanja ostala su nerešena.
U drugoj polovini 2000 došlo je do zabrinjavajućeg razvoja događaja u Preševskoj dolini,
na jugoistoku Srbije i na granici sa Kosovom. Oslobodilačka vojska Preševa, medveđe i
Bujanovca pretila je srpskim pol i dovela destabilizaciji tok kraja.
Sličan proces i u Zapadnoj Makedoniji gde su se Albanci takođe oružijem pokušali
izboriti za svoje nacionalne interese-rešeno je Ohridskim sporazumom između
Makedonske vlade i Albanaca uz posredovanje Amerike, NATO i EU. Albnci traže da
budu konstitutivan narod u Makedoniji, što znači da bi mogli i da osnuju svoju neku
teritoriju što opet sledi federaciji Makedonije.
Niko od političara ne govori o konceptu Velike Albanije , ni Albanci sa Kosova, svi
govore o nezavisnom Kosovu. Zvanična Tirana nijednom prilikom ne izlazi sa izjavama
da žele da se Kosovo prisajedini Albaniji i zbog odnosa sa nama, Grcima,
Makedoncima....a ljudi iz Z.Makedonie su za Makedoniju kao vid federacije.....prisutan
je i inostrani faktor jer trendovi su intergracije a ne dezintegracije koji mogu dovesti do
sukoba. To je razlog zbog čega se javno ne izjašnjava o konceptu Velike Albanije i
romantičarsko osećanje o Velikoj Albanije. Postoji dosta Albanaca sa Kosova koji neće
da se sjedine sa Albanijom jer je Kosovo mnogo razvijenije od Albanije....

35. Savremeni medjunarodni polozaj i spoljna politika Albanije

Albanija je stvorena na Londonskoj konferenciji 1913. godine

Međunarodno je priznata tek 1920.godine kada je ušla u Društvo naroda.

43
Posle drugog sv rata ima nekoliko faza spoljne politike
D je na celu bio Enver Hodza (1944-1985) vladala je samovolja. Bio je brutalan vladar i
nakon njegove smrti pocelo je popustanje. Do 1948 vezanost za SFRJ.
1948 do 60ih Informbiro I Varšavski pakt
1968-1978 vezanost za Kinu –Hodža I njegov naslednik Aljju podržavaju separatiste na
Kosovu. Jedina nije bila na skupovima KEPS-a (33 zemlje, Kanada, SAD) do smrti
Hodze.
Albanije nije imala lake opozicione snage. Sever je manje razvijen, dok na jugu postoje
turisticka letovalista.
Od 1987-88. pocinju procesi demokratizacije i u balkanske integracije.
1988. Ministarske konferencije balkanskih zemalja u Beogradu I Albanija prvi put
učestvuje u nekim multilateralnim aktivnostim asim u UN.
Prema površini teritorije i broju stanovnika -3 miliona ona pripada grupi malih država.
Delom svog kopna (južnije od luke Valona zajedno sa jugoistočnim delom Apenisnkog
poluostrva) stešnjava prolaz između Jadranskog i Jonskog mora kroz Otranska vrata .
Zbog nestanka novca koji je bio u bankama-piramidalna stedionica-dolazi do raspada
državnih institucija-policije i vojske i do pobune ljudi koji su oteli oruzje iz kasarne i to
je izazvalo stanje anarhije u zemlji i straha u drugim zemljama (Grcka i Italija,
Makedonija se nije uplasila jer ih dele velike planine).
Grcka je tada dobro zatvorila granicu, pa su Albanci masovno bezali brodovima u Italiju.
Italija je bila u panici, mada se radilo samo o par hiljada ljudi.
Italija je uspostavila red i mir u ime EU. poslala je policiju i donekle su kontrolisali
situaciju. Od tada pa do danas strancima se ne preporucuje da nocu putuju kroz severnu
Albaniju. Taj deo je danas narko centar. Veliki Trnovac je narko centar Balkana.
Albanska narko mafija zaradjuje milijarde $ godisnje, druga je najjaca mafija u SAD, u
Evropi prva.
U Albaniji je poluanarhicno stanje. Poslednja je u Evropi. Kad nemaju spoljnog
neprijatelja pocinju unutrasnja trvljenja zbog preraspodele moci
Imaju mocvarno zemljiste ali i rude hroma i malo nafte. Jedino sto izvoze je struja a sve
drugo im nedostaje pa cak i hrana.
U politickom pogledu oni se krecu ka integracijama- među prvima je uključena u
Partnerstvo za mir, NATO-u.
1991. potpisala je Helsinšku deklaraciju –član je OEBS-a
Posle hladnog rata za vreme režima Salija Beriše otvara se još više ka zapadu. SAD-
podrška albanaca na Kosovu I internacionalizacija Kosovskog pitanja.
Albanska drzava se otvoreno ne zalaze za Kosovske Albance, oni imaju strah od njih jer
su ekonomski jaci od Albanaca iz same Albanije i zbog cinjenice da Kosovski Albanci
zele da im se nametnu kao vodje, nosioci vlasti.
Severna Albanija je prezivela zahvaljujuci svercu iz CG, Skadarsko jezero je unisteno od
sverca nafte i u tom pogledu imaju drugaciji stav prema CG. U CG oni ucestvuju u vlasti.
Glavni partner Albanije je Italija, u svakom pogledu. Jedno vreme su bili dobri odnosi sa
Makedonijom (zajednicki interes put preko Albanije, Bugarske do Crnog mora) ali od
toga se skoro odustalo zbog novca koji treba da se ulozi.
Albanski lobi je izuzetno jak –naročito u Kongresu SAD.
U Albaniji razlikujemo dva dijalekta : Na severu Greke (demokrate-Beriša) I na jugu
Toske(nacionaliste)

44
Jadransko-Jonski autoput

36. Savremeni medjunarodni polozaj i spoljna politika Bugarske

Bugarska nije imala nasilnu drustvenu promenu ali je krajem 80-tih doslo do smene
tadasnjeg predsednika Todora Zivkova koji je od tada u kucnom pritvoru i do danas mu
nije sudjeno. Njegova moc je bila velika, prevelika pa je zbog toga partija zelela da ga
skine.
Zivkov je doziveo politicki kraj 90-tih i nakon toga dolazi do stvaranja novih politickih
partija, sarolikih od levice do desnice.
Tokom transformacije unutar političkog i privrednog sistema u Bugarskoj su izražene
jake tendencije za promenom spoljnopolitičke orijentacije. Uspostavljanjem
višepartijskog političkog sistema razbijena je komunistička ideološka monolitnost bivših
soc zemalja, to je bio dovoljan preduslov za raspadanje ekonomskog SEV i vojnog
saveza –Varšavskog pakta.
Oslobađanjem od spoljno-političkog uticaja Moskve, Bugarska se kao i druge bivše soc
zemlje našla pred izborom:
1. Ili da vodi nezavisnu spoljnu politiku
2. ili da se orijentiše ka razvijenim kapitalističkim zemljama Zapada (za šta se i
opredelila) iz sledećih razloga:
- Cilj Bugarske je bio izgradnja privrednog sistema po ugledu na zemlje razvijenih
tržišnih ekonomija.
-Iscrpljena i niskoporoduktivna privreda Bugarske, radikalne promene ka tržišnoj privredi
mogla je samo da izvede uz pomoć zapadnih zemalja. Bugarska je nastojala da što pre
uđe u sistem međunarodnih finansijskih I drugih institucija ali te institucije dobijanje
kredita uslovljavaju drugim političkim zahtevima a između ostalog i spoljno-političkom
orijentacijom.
Bugarska je kao i ostale socijalističke zemlje izgubila samostalnost u vođenju spoljne
politike čak joj je i MMF uveo jedan mehanizam za uspostavljanje ekonomskog
starateljstva nad državom. Ranija zavisnost Bugarske od Bosne zamenila je zavisnost od
Zapada.
Bugarska prolazi kroz klasičan koncept tranzicije u 3 faze: čvrsta monetarna i fiskalna
politika; liberalizacija ekonomskih odnosa i privatizacija.
Jedan od ključnih karakteristika spoljnopol orijentacije Bugarske je da se balansiranjem
između zadovoljavanja Američkih I nemačkih interesa na ovom delu Balkana ostvari
maksimalno približavanje EU, NATO,MMF,WB .
Bugarska je pristupila Partnerstvu za mir 1994 ali teži prijemu u punopravno članstvo
NATO jer se u Bugarskoj ocenjuje da samo članstvo u NATO paktu daje Bugarskoj
garanciju za nacionalnu bezbednost.
U predizbornim platformama sve partije su za uključivanje e Evropsko političke
ekonomske strukture I integracije. Razlika je kad je reč o pristupu vojno-pol savezima:
Savez demokratskih snaga sa Petrom Stojanovom zalaže se za puno članstvo u EU I
NATO, dok Socijalisti smatraju da bi Bugarska trebalo da zadrži status vojen
neutralnosti.
U Bugarskoj zivi muslimanska nacionalna manjina ,tj.Turci koji se tretiraju kao pomaci
jer su odvojeni od matice.

45
1986-87. javlja se politicko nezadovoljstvo muslimana koji zele da napuste Bugarsku i
Zivkov im to dopusta. Tada se 150.000 pomaka seli u Tursku misleci da ce im tamo biti
bolje. Turska im je obezbedila smestaj, ali posto im nije bilo kako su ocekivali, nakon
smene Zivkova oni zele da se vrate, ali Bugarska ih ne zeli. Medjunarodna organizacija
tada urgira i na taj nacin se vraca jedan deo pomaka koji osnivaju svoju politicku stranku
(oni se sada kotiraju na 4-5 mestu).
Bugarska je imala veliki problem priznanja makedonske nacije i jezika, a sto se
tice drzave prvi su je priznali. Posle Balkanskih ratova deo Makedonije pripao je
Bugarskoj. Bilateralni sporazumi izmedju Makedonije i Bugarske pisani su na
francuskom jeziku zbog rasprave oko jezika. Bugarska ne priznaje postojanje
makedonske nacije, jezika i makedonske manjine u Pirinskoj Makedoniji koja joj je
pripala posle Balkanskih ratova
Pomaci su bili “kost u grlu” Bugarske ali Turska to nije zloupotrebljavala. Veliki
interes Turske u Bugarskoj bile su saobracajnice bez koje Turska nije mogla da
funkcionise. Turska moze da zaobidje i Bugarsku i Grcku pomorskim putem, preko
Slovenije.
Glavni koridor (njen tranzitni interes), isao je kroz Bugarsku sto je prednost a i
slabost. Ne samo za Bugarsku vec i za ceo Bliski istok Bugarsku koridor 10 je jako
znacajan, pogotovo relacija Nis-Sofija.
Problem u Bugarskoj je droga i ona je glavni put sverca droge sa Bliskog istoka.
To je njena slaba tacka zbog koje je pritiska Zapad. Veliki broj bivsih obavestajaca je
presao u taj sektor, uglavnom bivsi udbasi, bivsa tajna policija. Oni su nosioci tog sverca
i niko im se ne moze suprotstaviti. Ranije je bila centar piraterije i virusnih centara koji
su stvarani kako bi unistili zapadne informacione sisteme. Bugarska je bila isturena ruka
Varsavskog ugovora.
Ekonomski je zaostala, nacionalni dohodak joj je malo visi od naseg. On insistira
na ocuvanju poljoprivrednog sektora i posto su nama uvedene sankcije ona je preuzela
nase trziste. Ali to nije uticalo na njihov nacionalni dohodak jer profit nije veliki zbog
jako rigoroznih kriterijuma EU.
Bugarska ima problem nacionalnog duga, visoku stopu zaduzenosti. Causesku je
izbegavao da uzima kredite, a Bugari su uzimali kao i mi. imaju, takodje, deficit u
spoljno-trgovinskom poslovanju sa Sovjetskim Savezom.
EU im je glavno trziste ali zbog velike konkurencije nisu ekonomski uspesni.
Vojno nisu jaki, ali mirnom politikom sacuvana je vojska od stresova. Izvrsili su
reformu;orjentisani ka SAD.

37. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Bosne i Hercegovine

(zbornik:Stojkovic, Damian)

BiH priznata je kao samostalna država u Aprilu 1992. Potpisivanjem Dejtonskog

sporazuma, kojim je okončan sukob, utvrđen je novi Ustav BiH, koji je odredio novi
međunarodno-pravni položaj ove zemlje. Dejtonski sporazum tačno i izričito utvrđuje da
nova država BiH zadržava subjektivitet bivše republike BiH u pogledu međunarodno
priznatih granica i članstva UN. Prema ovom sporazumu, princip etničke podele potvrđen
je kao baza državne organizacije koju čine dva entiteta nastala u toku oružanih sukoba:
Federacija BiH i Republika Srpska.

46
Nadležnost zajedničkih institucija obuhvata spoljnu politiku i trgovinu, carinsku,
monetarnui finansijsku politiku, sprovođenje krivičnog prava i saradnju sa Interpolom.
Delovanje Centralne banke i finansija su u rukama BiH. Sprovođenje nadležnosti
zajednice na zakonodavnom i operativnom planu vezano je za Skupštinu, Predsedništvo i
Ministarski savet. Pitanjima odbrane treba da se bavi Stalni komitet predsedništva.
Sve funkcije vlasti i ovlašćenja koja nisu izričito dodeljena institucijama BiH pripadaju
entitetima. Ustav, kao vrhovni akt BiH, ima prioritet kako nad njenim zakonskim
odredbama tako i nad ustavima i zakonima entiteta koji nisu sa njim saglasni.
Entiteti se obavezuju da neće pretiti silom niti upotrebiti silu protiv drugog entiteta, kao i
da ni pod kojim uslovima oružane snage stupiti na teritoriju drugog entiteta bez
odobrenja vlade tog entiteta i predsedništva BiH.
Bosna je zemlja koja ima ime, ali ne većinskog stanovništva(država koja nema većinski
narod)
BiH ima jednu specifičnu situaciju – to su specijalne paralelne veze. Oba etinteta mogu
da zaključe sporazum sa drugom zemljom. Republika Srpska je 1997 potpisala sporazum
o specijalnim vezama između SRJ i Republike Srpske. Federacija ima takve veze sa
Hrvatskom.
Što se tiče odnosa SCG sa BiH, najveći deo saradnje naše zemlje (ekonomska,kulturna)
odvija se sa Republikom Srpskom. SCG je glavni eko i trgovinski partner Republici
Srpskoj ( možda-nismo sigurni u ovu informaciju da 80% trgovinske razmene ide na
Republiku Srpsku a 20% na Federaciju)
Saradnja Republike Srpske više nije usmerena na Srbiju nego na Crnu Goru.
1996.godine je održan u Parizu sastanak između Slobodana Miloševića i Alije
Izetbegovića na kome je dogovoreno uspostavljanje diplomatskih odnosa na nivou
ambasada.
Vojna dimenzija odnosa između SCG i BiH proizilazi iz Dejtonskog sporazuma. Stim u
vezi, posebna i izuzetno značajna obaveza naše zemlje prem BiH na vojnom planu je i
odredba koja u kontekstu mere regionalne stabilizacije nalaže našoj zemlji smanjenje
teškog naoružanja i oružanih snaga za 30%. Ovakva dimenzija Dejtenskog sporazuma u
oblasti naoružanja je proizašla iz nastojanja međunarodnih faktora da se i neposredno
okruženje BiH, a to su SCG i Hrvatska nađu u poziciji da smanje sopstveno naoružanje,
što bi za posledicu imalo i stabilizaciju u oba etinteta u BiH.
Podelom teritorije BiH na Muslimansko-Hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku, u
značajnoj meri su zadovoljeni i politički interesi naše zemlje i Republike Hrvatske,
jedinih suseda BiH. Možemo reći da je Hrvatska ima značajnih teritorijalnih aspiracija na
BiH i to posebno na zapadnu Hercegovinu (što zbog velikog broja Hrvata, tako i zbog
njenog strategijskog značaja za Hrvatsku, jer Zapadna Hercegovina predstavlja zaleđe
dalmatinske obale i, ako bi ona potpala u pogrešne ruke, dalmatinksa ostrva bi se našla u
nepovoljnoj situaciji u vojnom smislu). Hrvatska ipak nije u punoj meri zadovoljna jer je
ostalo nejasno pitanje Mostara. Naime Zagreb smatra da su dva entiteta, Srbi i Muslimani
dobili svoje političke centre moći. Srbi su dobili Banja Luku, Brčko, Bjeljinu, a
Muslimani Sarajevo, Tuzlu i Zenicu. Zagreb zato smatra jednim od krupnih političkih
pitanja u BiH, rešenje statusa grada Mostara, kojeg bi voleo da vidi u hrvatskom entitetu.
U spoljnoj politici BiH nema neko strateško opredeljenje a cilj joj je Evropska Unija. BiH
nije u Partnerstvu za mir ni u NATO-u. Republika Srpska vodi svoju spoljnu politiku a

47
federacija svoju i stvara se veliki problem. Međutim one dele međusobno ambasadorska
mesta.
Treba pogledati podrobnije o instiuciji Visokog predstavnika za BiH (to je sada Pedi
Ešdaun) Visoki predstavnik ima velika ovlašćenja, mislim da može, recimo da ukine neki
zakon koji su doneli bilo koja od dve entitetske skupštine.
U okviru Dejtonskog sporazuma izvršeno je uzajamno priznanje SRJ i BiH, ali nije došlo
do uspostavljanja njihovih diplomatskih odnosa. To je regulisano 1996 na sastanku
Miloševića i Izetbegovića u Parizu.
Veoma značajnu otežavajuću okolnost u odnosima SCG i BiH predstavlja tužba BiH
protiv SCG(SRJ) za genocid kod međunarodnog suda pravde u Hagu.

38. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Hrvatske

(Zbornik: Stojković, Damian)

Determinante spoljne politike Hrvatske

Specifičnosti geografskih i demografskih karakteristika kao determinanti spoljne politike
Hrvatske su:
a) Neobičan geografski položaj (takozvana kiflica ili potkovica)
b) Relativno veliki akvatorij (31.000km kvadratna teritorijalnog mora) i još
dvostruko toliko u okvru ekonomske zone, što je svrstava u retke neostrvske
zemlje čiji je akvatorij daleko veći od teritorije (površina teritorije 56.538 km
kvadratna a br stanovnika 4.760.344 –popis iz 1991)
c) Relativno mali broj stanovnika, mala gustina naseljenosti i vrlo niska stopa
prirodnog priraštaja, svega 7 promila, ali to samo teorijski može otovriti probleme
jer za razliku od Srbije, Makedonije ili BiH, Hrvatska nije, a posebno nakon
masovnog egzodusa Srba, suočena sa problemom značajnijeg porasta manjinskih
naroda.
d) Relativno homogena nacionalna struktura, u kojoj su Hrvati po popisu iz 1991
činili 78%, Srbi 12,2%, a Jugosloveni 2,2%, ali je ta struktura nakon rata
promenjena u korist Hrvata.
e) Veoma veliki broj ( u odnosu na ukupno stanovništvo) iseljenih Hrvata i njihovih
potomaka u Evropu (skoro 1,5 miliona), u prekomorskim zemljama (oko
1,8miliona), od kojih su mnogi i danas prilično vezani za Hrvatsku.

-Geoplitičke determinante spoljne politike Hrvatske su:

a) Veoma povoljan geografski prostor kojim prolaze značajne kontinentalne i
regionalne kopnene i vazdučne saobraćajnice, veoma duga i razuđena obala.
b) Nepovoljni geografski oblik koji Hrvatski čini veoma osetljivom na eventualno
nezadovoljstvo stanovništva srpske nacionalnosti i njihove moguće teritorijalne
aspiracije, jer ju je, u sadejstvu sa srpskim snagama iz susednih država SCG i
BiH, (bilo) moguće preseći ne samo u regionu tzv. Mekoh trbuha Hrvatske, već
na četri dela.
c) Izuzetna dužina državnih granica -2.028km
d) Problemi granica: Sa Slovenijom oko Piranskog zaliva (problem više psihološke
prirode nego realni); sa BiH (nisu ozbiljni problemi-kod Bihaća, granica kod

48
 Neuma-to je obala dužine 5km –deca idu sa pasošima u školu); sa SCG problem
na Dunavu kao i problem Prevlake(za Hrvate je više problem psihološkog
karaktera nego strateškog. Bokokotorski zaliv-kompromis je nađen u zajedničkom
patrolitranju crnogorske i hrvatske pogranične policije.

-Od ekonomskih determinanti spoljne politike Hrvatske najvažnije su:

a) Srednji nivo ekonomske razvijenosti u svetskim razmerama, tj nizak nivo
razvjenosti u evropskim okvitima i relativno razvijen aprivreda u originalnim
okvirima. Prema hrvatskim izvorima bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je
najmanje 7.000 dolara.
b) Proces tzv. tranzicije privrede (i društva), slično ostalim zemljama bivšeg
socijalističkog sistema, je praćen brojnim problemima privatizacije, ostajanja bez
zaposlenja, denacionalizacije...međutim od 1995.g. počinje period privremenig rasta.
c) Finansijsku situaciju karakteriše stabilnost valute i prilično niska inflacija.
Hrvatska dugovanja stranim zemljama, uključujući i deo ukupnog duga bivše SFRJ.
A996.g. Tuđman navodi iznos od 4,5 milijardi dolara ukupnog duga. Neki zapadni
analitičari navode podatak od skoro 6 milijardi dolara, što Hrvatku čini
najzaduženijom zemljom u tranziciji po stanovniku, nakon Rusije. Visoki trgovinski
deficit pokriva se visokim iznosima deviznih doznaka radnika-migranata i iseljenika,
i prihodima od turizma i saobraćaja.

-Bitne determinante spoljne politike Hrvatsk vojne prirode su:

a) Relativno moćna (barem u regionalnim okvirima) vojna sila, kao rezultat njene
prioritetne izgradnje tokom rata 1991. Hrvatska vojska broji oko 60.000 pripadnika.
Ograničene finansijske mogućnosti Hrvatske utiču i na mogućnost dalje ekspanzije
vojne sile.
b)Zbog specifičnih prilika Hrvatska je forsirano razvijala vojnu industriju
(proizvodnja, recimo tenkova). Prema nekim podacima, vojna proizvodnja odvija se u
oko 300 firmi (najznačajnije su: Đuro Đaković, Končar, Torpedo..) Za Hrvatsku se
poseban problem javlja bog nastojanja da se što brže priključi zapadnim vojnim
integracijama (Partnerstvo za mir, NATO), što podrazumeva napuštanje
jugoslovenske i sovjetske vojne tehnologije i prelazak na tehnologiju NATO-a.

-Od međunarodno političkih determinanti spoljne politike Hrvatske treba izdvojiti:

a) relativno brzo postizanje međunarodnog priznanja i uspostavljanje i razvijanje
diplomatskih odnosa sa velikim brojem država. Sa većinom tih zemalja uspostavljen
je vrlo liberalan režim kretanja ljudi, i da u gotovo sve evropske zemlje građani
Hrvatske mogu putovati bez viza.
b) Hrvatska je vrlo brzo uspela postati članica velike većine međunarodnih (vladinih)
organizacija. 1992.g.primljena je u UN, a nedugo nakon toga i u KEBS. Ona je
članica i OEBS-a, Saveta Evrope, Centralnoevropske inicijative, itd. Do sada nije
uspela postati član samo STO (ima status posmatrača) kao i CEFTA-e i što je sa
stanovišta Hrvatske spoljne politike najbolnije evroatlanskih integracija – EU,
NATO.
c) Hrvatska nema značajnih ni globalnih ni bilateralnih problema sa trima njvećim
državama: SAD, Rusijom i Kinom. Sa SAD su bili ostvareni odnosi ~strateškog

49
partnerstva~, Hrvatska je uglavnom imala značajnu podršku SAD. U odnosima
Hrvatske sa Rusijom postoji određena rezerva o ruskom prosrpskom stavu tokom
jugoslovenske krize.
d) Odnosi sa susedima su različiti – od vrlo dobrih (bez otvorenih pitanja) sa
severnim susedima Mađarskom, Austrijiom, preko dobrih (uz određena nerešena
pitanja) sa zapadnim susedima Slovenijom i Italijom, do protivrečnih(zbog podrške
na rečima, ali ne toliko u suštinskim strateškim opredeljenjima) sa BiH i
nerešenih(osim osnovnog priznanja i uspostavljanja diplomatskih odnosa) sa SCG.

-Od unutrašnjih političkih determinanti spoljne pol Hrvatske treba navesti:

a) Po svom sistemu .država je parlamentarne demokratije, sa sistemom podele vlasti,
ali uz veoma značajnu ulogu Predsednika Republike, što neke navodi na zaključak da
se radi o tzv polupredsedničkom sistemu.
b) višestranalki partijski sistem.
c) Na osnovu dosadašnje prakse, bitnim kreatorom spoljne politike Hrvatske može se
smatrati Predsednik Republike, kao i predsednik vlade, ministri inostranih poslova i
odbrane.

Glavne karakteristike spoljne politike

1.Osnovni ciljevi:
a) Ostvarenje nezavisnosti i međunarodnog priznanja – taj cilj je bio karakterističan
za period 1991-1992 god i ostvaren je relativno brzo. Tačku na « i « ostvarenje ovog
cilja predstavljalo je međusobno priznanje Hrvatske i SRJ avgusta 1996.
b) Osiguranje teriorijalne celovitosti – Ovaj cilj je prisutan od početka rata u
Hrvatskoj do danas i ostvarivan je i diplomatskim i vojnim putem.
c) Ostvarenje vojne sigurnosti – ušavši u ratne sukobe bez regularne vojske, hrvatska
vlast je bila prisiljena forsirano graditi sistem odbrane i naoružavati je. Taj drugi
zadatak ostvarivala je uporednim razvitkom vlastite vojne industrije i (zbog embarga
UN na izvoz oružija na prostore buvše SFRJ) ilegalnim nabavkama oružija na tzv.
slobodnim tržištiu. Priključenje Partnerstvu za mir, kasnije prijemom u NATO jedan
je od prioritetnih ciljeva u kupnoj pol Hrvatske.
d) Razvitak (što povoljnijih) ekonomskih odnosa sa svetom – gubitak ekonomskog
potencijala (kako značajnog izvoznog tržišta, tako i značajnog izvora sirovina) SFRJ,
Hrvataska je nastojala nadoknaditi preorijentacijom na svetsko tržište. U tome je
ostvarila relativno skorman uspeh.
e) ulazak u evroatlanske integracije
f)Odbijanje uključenja u Balkanske integracije (smatraju da nemaju kulturnih
sličnosto sa Balkanom već više sa centralnom Evropom jer su bili pod AU) Takođe
koriste i religiju kao instrument. To nisu održivi pravni argumenti već politička želja i
kompleks. Hrvatska je stigla do statusa kandidata za ulazak u EU. Javno mnjenje je
zbog Gotovine podeljeno po pitanju ulaska u EU. Mnogi su protiv ulaska u EU, traže
da budu kao Norveška.
-Specifična pitanja-
Jedno od njih je pitanje odnosa sa Hrvaskim iseljeništvom u svetu. Lobiranje i pomoć
iseljenih u procesu osamostaljenja Hrvatske je značakna. Pitanje odnosa prema

50
 Haškom sudu – za Hrvatsku je karakteristično formalno prihvatanje,a praktično
odugovlačenje sa ispunjavanjem obaveza izručenja.

39. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Grčke

(Zbornik: Stojković i Damian)

Moderna Grčka spoljna politika, koja datira od priznavanja njene nezavisnosti od

strane Evropskih sila 1832, može se grubo podeliti u 3 perioda.
Prvi period koji je trajao od Grčko-Turskog sukoba 1922 godine, karakterisao je
određeni ekspanzionizam mlade grčke države čiji je glavni spoljno-politički motiv bio
da dođe u posed delova tradicionalnih grčkih maloazijskih oblasti koje su još uvek
bile pod turskom vlašću.
Drugi period, koji je trajao do 1974 godine karakterišu napori niza grčkih vlada,
demokratskih i autoritarnih, da očuvaju jedinstvo grčke države pred izazovima II
svetskog rata i građanskog rata koji je usledio.
Treći period, koji traje do danas, može se označiti kao period diversifikacije grčkih
spoljno-pol veza dodajući pored bliskih odnosa sa SAD i jačanje veza sa Evropskom
Zajednicom, čiji je član u međuvremenu postala, kao i bliže kontakte sa Balkanski
državama.
Zajednički element za sva ova tri perioda je grčki odnos prem Turskoj i jjena
percepcija Turske kao glavne opasnosti za sigurnost Grčke. Sve važnije spoljno
političke inicijative Grčke bile su motivisane, direktno ili indirektno, stvaranjem
povoljnijeg odnosa snaga prema Turskoj.
Kraj 80-ih i početak 90-ih godina je period koji karakteriše politička nestabilnost u
Grčkoj.
Dve dominantne partije : PASOK i Nova Demokratija-smenjuju se na vlasti. Pobeda
PASOK-a na izborima 1993 nije donela značajnu pol stabilnost. Brojne okolnosti kao
što su pitanje Makedonije, kriza sa Turskom oko egelskog ostrva, pitanje
Kipra..dovele su do jačanja patriotskih i nacionalističkih osećanja u javnom mnjenju.
Posle smrti premijera i vođe PASOK-a Andreasa Papandreua 1996 g. I dolaska na te
funkcije Kostasa Simitasa, izgleda da Grčka, posle skoro pune decenije političkih
previranja i nestabilnosti, na putu ka periodu unutrašnje političke stabilnosti.
-Grčka privreda se zadnjih decenija uz povremene manje uspone i padove nalazi u
stagnaciji. Rast društvenog proizvoda ima endenciju usporavanja zadnjih 30 godina
(posebno u odnosu na druge zemlje EU)

- SPOLJNE DETERMINANTE
a) Turska kao najveći bezbednosni rizik za Grčku – percepcije potencijalne vojne
pretnje Turske u odnosu na Grčku imaju duboke istorijske korene ali su naročito
pojačane od vremena Kiparske krize 1974. godine. Turska je iako saveznik u okviru
NATO-a iskoristila vojnu silu za okupaciju sverenog dela Kipra i odande proterala
oko 200.000 kiparskih Grka. Sve dok je tako, nijedna Grčka vlada nće moći da
smatra Tursku pravim savznikom. Grčka smatra da se novi vojni potencijal Turske
može manifestovati protiv Grčke ili na Kipru ili u Egejskom moru u Trakiji ( pod
izgovorim zaštite Turske manjine) Takođe se mstra da izbijanje sukoba na Kosovu

51
koje bi bila na neki način uvučena i Makedonija, može dovesti do jačanja Turskog
uticaja i na severnim Grčkim granicama.

-Balkanska nestabilnost kao bezbednosni rizik za Grčku-

Između 1981 i 1989. godine za vrme dok je A.Papandreu prvi put bio Grčki
premijer, Grčka vlada je pokazal značajan interes za Balkan. PASOK-ova Balkanska
politika težila je da ostvari bliske veze sa svojim sevrenim susedima. Dodatna
motivacija z atkvu politiku bila je kontrabalansiranje Turskog uticaja u regionu.
Glavni oslonac PASOK-ove Balkanske politike je bilo stvranje specijalnih odnosa sa
Bugarskom. Grčko-Bugarsko zbližavanje je počelo padom Grčko-vojne hunte
1974.godine. Uprkos činjenici da su te dve zemlje pripadale različitim vojnim i
političkim blokovima, osnovu njihovog zbližavanja činila je Turska opasnost. Todor
Živkov je krajem 80-ih iz Bugarske iselio nekoliko stotina hiljada Bugarskih turaka i
Pomaka. Do promene u Grčkoj politici prema Bugarskoj došlo je psole pada Todora
Živkova i promene Bugarske politike prema Turskoj i prem Turskoj manjini u
Bugarskoj. Nova Bugarska vlada prešla je na politiku postepenog jačanja saradnje sa
Turskom. To je i ujedno bio kraj Grčke politike specijalnih odnosa sa Bugarskom.
Za Grčku Makedonsko pitanje ima više aspekata. Grčko protivljene imenu Republika
Makedonija zasnovano je na tome jer je to još iz vremena Aleksandra Makednoskog
istorijsko ime Grčke severne pokrajne Makedonije. Tu je i bojazan da bi nova
Makedonska država mogla podpasti pod jači uticaj Bugarske ili Turske. Činjenica je
da su Bugraska i Turska bile prve zemlje koje su priznale samostalnu makedonsku
državu i to pod imenom Republika Makedonija-to je dalo dodatno opravdanje za
Grčku zabrinutost. Grčka reakcija na proglašavanje nove Makednoske države pod
imenom Republika Makedonija bila je zatvaranje granice prema njoj i uvođenje
ekonomskog embarga, koji je bio na snazi skoro 2 godine. U međuvremenu, strasti su
počele da stišavaju i da se osećaju negativni ekonomski i politički efekti embarga.
(IzolovanostGrčke u EU po tom pitanju i pritisak SAD) Makedonija je primljena u
UN pod kompromisnim imenom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija
-Grčka politika prema Albaniji uslovljena je činjenicama da u južnoj Albaniji živi
značajna Grčka manjina (između 300 hiljada i 500 hiljada) da se u Grčkoj nalazi, više
stotina hiljada albanskih migranata, koji su uglavnom ilegalni gastabajteri, i da dalje
otvaranje Albanskog pitanja, koje bi uvuklo Kosovo i Makedoniju, može predstavljati
veliku opasnost po Grčke bezbednosne interese. Ono što je vidljivo jeste to da Grci
kupuju i ulažu u infrastrukturu u Albaniji.
Od samog početka Jugoslovenske krize Grčka je svojim stavovima, a i brojnim
diplomatskim i humanitarnim inicijativama pokazala da ima nepristrasan stav u
Jugoslovenskom konfliktu. Za Grčku, najnepovoljniji scenario raspleta konflikta na
jugu Balkana bilo bi izbijanje ratnih dejstava na Kosovu. To bi po njihovom
mišljenju, verovatno uvuklo u rat i Albaniju i Makedoniju, a takođe, direktno ili
indirektno, i Tursku.
Što se tiče odnosa sa našom zemljom, možemo reći da su oni prijateljski; Grčko javno
mnjenje ima pozitivno mišljenje o nama i osećaja simpatije prema nama. Verovatno
glavni razlog tome (pored verskih i istorijskih razloga) je to što se Grčki i naši
nacionalni interesi nigde ne suprotstavljaju.

52
GRČKA U POTRAZI ZA ODGOVARAJUĆIM MODELOM BEZBEDNOSTI

Smatra se da NATO, zbog svoje globalne uloge više valorizuje strateški značaj
Turske za Savez nego principijalne stavove Grčke. Zbog toga što Turska ima vrlo
važnu ulogu u Američkim dugoročnim planovima na Bliskom istoku, u bivšim
Sovjetskim republikama, u Aziji i uopšte u muslimanskom svetu, NATO nije u
mogućnosti da u sukobu između Grčke i Turske arbitrira u korist Grčke. Dakle,
Turska ima veliki strategijski značaj za SAD i NATO.
Iz tih razloga traženje većeg oslonca u Evropskom sistemu bezbednosti je za Grčku
postalo određena alternativa. Formiranje zajedničke odbrambrene politike u okviru
EU, u Grčkoj je viđeno kao veoma povoljna mogućnost. Evropski bezbednosni okvir
ima određene prednosti za Grčku u poređenju sa Atlanskim. Ako se ustanovi
zajednička politika odbrane ona će po definiciji garantovati bezbednost od agresije
spolja svim zemljama članicama. Imajući u vidu Tursku pretnju, Grčka bi u tom
slučaju mogla da računa na podršku EU.

40. Savremeni međunarodni položaj i spoljna politika Makedonije

(Zbornik: Stojković, Damian)

Od sticanja nezavisnosti, osnovna karakteristika spoljne politike Makedonije sastoji

se u oslanjanju i povezivanju sa zapadnim silama, a u prvom redu sa SAD.
Makedonija se graniči sa Grčkom na jugu, sa Bugarskom a istoku, sa SCG na severu i
sa Albanijom na zapadu. Makednija ima velikih problema sa Albanskom populacijom
na svojoj teritoriji. Odmah po sticanju nezavisnosti Makedonije, Albanci su počeli da
traže nezavisnost (1992.g održali su sopsteveni referendum na ome se 90% izjasnilo
za nezavisnost u odnosu na Makedoniju, a izbili su i sukobi sa Makedoncima)
Albanci iz Makedonij, kao i oni sa Kosova organizovali su sopstvene paravojne
jedinice. Albanci su osnovali i svoj univerzitet u Tetovu. Dakle zaključak je da u
Makedoniji postoje konfliktni odnosi između Makedonaca (koji prem propisu iz 1994
čine oko 67% populacije te zemlje) i Albanaca (oko 23% populacije) koji su u osnovi
slični onima na Kosovu. Inače, Skoplje je posle Tirane drugi najveći albanski grad.
Ovi unutrašnji problemi Makedonije umnogome opterećuju njene odnose sa
Albanijom, koja priznaje Makedoniju, ali je smatra državom koja ne pripada
isključivo makedonskom narodu. Vlada iz Tirane smatra da je popis stanovništva
lažiran i da Albanci čine 40% Makedonije. Predsednik Albanije zalaže se za
rešavanje problema diplomatskim putem ,a li je stavio do znanja da njegova vlada u
slučaju izbijanja rata u Makedoniji neće stajati skrštenih ruku.
-Drugi problem spoljne politike vlade u Skoplju sadržan je u odnosima sa
Bugarskom, čiji su vojnici u oba svetska rata okupirali Makedoniju, pokušavajući da
realizuju koncept Velike Bugarske. Bugarsko rukovodstvo smatra da makedonski
jezik predstavlja samo jednu varijantu, (dijalekt) bugarskog jezika. Drugim rečima,
Bugarska je priznala makednosku državu ali ne i postojanje posebne Makedonske
nacije, tj Makedonija je za Bugarsku samo još jedna Bugarska država.
Uprkos mišljenju Badinterove arbitražne komisije da Makedonija ispunjava uslove za
međunarodno priznanje, Makedonija nije bila priznata sve do kraja Jula 1992. godine.

53
 Glavni razlog za to ležao je u protivljenju Grčke koja je postavila određene usove za
priznanje, uključujući promenu imena Makedonije (strahujući od mogućih budućih
teritorijalnih aspiracija ove bivše Ju republike prema severnim delovima grčke
teritorije). Grčka negira postojanje posebnog Makedonskog identiteta. Takođe, spor je
i oko zastave( zvezda na zastavi pronađena je u grobu Fiilipa Makedonskog).
Makedonija je ipak postala član UN pod privremenim, tehničkim imenom Bivša Ju
Republika Makedonija.
U ekonomskom smislu, Makedonija je ranije, od SFRJ, bila dosta zavisna od
celokupnog Ju tržišta. Nakon nestanka jedinstvenog tržišta Makedonska privreda je i
dalje nerazvijena. Politički sistem ove zemlje čini se nestabilnim, a njene
odbrambrene snage su relativno slabe. Makedonija raspolaže sa najmanjim ukupnim
brojem aktivnih i rezervnih vojnika u poređenju sa susdnim zemljama. Nakon
Slovenije, Makedonija je druga bivša Ju republika koja je 1995. godina postala
članica programa Partnerstvo za mir a sklopljen je i sporazum kojim SAD i
Makedonija uzajamno dozvoljavaju boravak na svojim teritorijama neograničenog
broja vojnika druge strane. Makedonska vlada ulaže značajne napore u cilju razvoja
uzajamnoh odnosa. Sjedne strane, uspostavljanje pol i vojne saradnje sa SAD trebalo
bi da posluži za pacifikaciju Albanske manjine u Makedoniji. Sa druge strane, tim
putem teži se postizanju veće fleksibilnosti stare Grčke opomenutim spornim
pitanima. Treće, Makedonsko rukovodstvo smatra da prisustvo amerikanaca u toj
zemlji ojačava i njenu političku poziciju u odnosu na Bugarsku, tj preventivno deluje
prema eventualnim Bugarskim aspiracijama koje bi mogle dovesti u pitanje
Makedonsku nezavisnost.
Moderna makedonska država ima ogroman geopolitički i geostrateški značaj, koji je
priznavao i sam Bizmark govoreći o geopolit značaju makedonske teritorije u 19
veku. On je isticao da onaj ko vlada< Makedonijom vlada čitavim Balkanskim
poluostrvom. Svi oni koji žele da iz severne i Zapadne Evrope dođu do Bliskog istoka
ili Srednjeg moraju da idu preko Makedonije.
- Atraktivnost geopolitičkog položaja Makedonije potiče u prvom redu iz činjenice da
njen središnji deo obuhvata jedan segment Vardarko-Moravske doline kojom prolaze
kopnene saobraćajnice koje spajaju Zapadnu i Severnu Evropu sa Bliskim istokom i
susednim regionima. Povezuje i Solun i obezbeđuje izlaz na Egejsko more a i čitav
prostor od južne ka severnoj Srbiji. Zbog toga je Mekedonija od velikog značaja i za
NATO koji danas ima svoje baze preko kojih kontroliše Balkan i Bliski istok.
Možemo zaključiti da prisustvo stranih trupa na teritoriji Makedonije jača, inače
krhku bezbednost zemlje.

41. Savremeni medjunarodni polozaj i spoljna politika Rumunije

Rumunija je prva dozivela veliku drustvenu promenu jer tokom 60-tih, 70-tih pa i
80-tih na vlasti je bio Causesku (dosao na vlast 1963)cija je politika bila diktatorska
unutar zemlje.

54
 Sto se tice medjunarodne, spoljne politike on je bio mnogo liberalniji.Tito i
Causesku su imali dobre odnose mozda i zbog odbijanja Rumunije da ucestvuje u napadu
na Cehoslovacku. Takodje, 1967. sve bivse socijalisticke zemlje su prekinule
diplomatske odnose sa Izraelom osim Rumunije.
Causesku je sprovodio diktaturu u zemlji bez prava na politicke slobode, ljudska
prava su bila ugrozena. Zrtve su ne samo manjine u Rumuniji vec i sami gradjani
Rumunije. Zbog te cinjenice nasa drzava nije reagovala na ugrozena prava nasih manjina.
Rumunija je priznavala nasu manjinu, imali su pravo politickog predstavljanja, pravo na
jezik, versko organizovanje…sto u drugim zemljama nisu imali.
Kako je vreme odmicalo sve manje uspeha je Causesku imao na medjunarodnom
planu, a u drzavi je sve teza situacija.Rumuni pokusavaju da beze iz zemlje zbog velikih
restrikcija i rigoroznih propisa (samo 1 sijalica sme da bude upaljena u kuci)
U takvoj situaciji, 1989. izbija konflikt sa madjarskom manjinom u Transilvaniji
ili Erdelju(to je razlicito ime za istu teritoriju ). U tom kraju zivi oko 2-3,5 miliona
Madjara. Rumuni su se i plasili samog njihovog broja a i nacina na koji su dobili tu oblast
(na poklon za ucesce u i SR). To je dovelo do pobune u crkvama, jer Madjari su katolici,
a Rumuni pravoslavci. Lokalni predvodnik je svestenik i rezultanta tih protesta su stotine
prebijenih, povredjenih. To je bila samo kapisla koja je pokrenula konflikte u Temisvaru.
U okolini Temisvara zivi veliki broj Nemaca. Sa njima je Causeski drugacije postupao.
On je odobrio da oni mogu da odu iz Rumunije u slucaju da Nemacka za svakog coveka
plati od 80.000-100.000.
Drustvena revolucija je izbila i bila je iznenadjujuca za sve i niko je nije
predvideo. Causeski je cak imao i jaku tajnu policiju.
Vojska je stala na stranu naroda i jedni smatraju da je ona bila odlucujuci faktor,
cinilac rusenja vlasti; drugi smatraju da je to ucinila upravo tajna policija. Kad su uhvatili
Causeskog odmah su ga streljali sa zenom, i uhapsili sinove plaseci se sistema koji je
uspostavio.
Taj nagli prevrat dovodi do povecanog broja politickih partija. 90-tih su odzani
demokratski izbori, pobeda reformisane komunisticke snage u socijalni blok. To ipak nije
bila radikalna promena koju je trazio Zapad. Javlja se veliki broj zaposlenih a sve manje
posla sto je karakteristika svakog tranzitnog drustva i dolazi do pobune rudara.
Pojavljaju se i nacionalisticke stranke:velikorumunska i separatisticka Madjarska.
Intervencijom EU potpisan je 1996. bilateralni sporazum sa Madjarskom i od tada
vise nije bilo medjunacionalnih problema u vidu organizovanog politickog delovanja. Na
taj nacin znacajno je popravljena unutrasnja medjunacionalna ali ne i ekonomska
situacija. Iza nas su u mnogim aspektima.
U Rumuniji su veliki problemi vezani za korupciju i kriminal pa neki smtraju da
zbog toga oni nikada nece uci u EU.
Razvijen petrohemijski kompleks ali raspadom Varsavskog pakta javlja se
zabrinutost da li taj sektor moze opstati. Rusi su ostali korektni i omogucili su im da
prezive. Rusija je donekle kupovala Rumunsku spoljno-politicku poziciju. Ulaskom
zemalja sa Balkana u Nato sve se vise steze obruc oko Rusije, Kavkaza. Rumunsko
rukovodstvo je otvoreno reklo da zele u NATO i EU.
U zemlji, privatizacija je sporo isla, pogotovu velikih giganata kao i sve tranzitne
zemlje, tu je oklevala dok je privatizovala male firme. U okolini Temisvara postoji oko

55
2.000 malih italijanskih firmi. Razlog je prijateljstvo Berluskonija i premijera Rumunije
Nastasija??
Rumunsko trziste je najvece trziste na Balkanu i geografski i demografski (23
miliona stanovnika)i zbog toga su mnogi ocekivali puno veci priliv kapitala.
Rumunija je svoju orjentaciju usmerila ka EU i NATO-u, clanica je Partnerstva za
mir. Rumunija je lojalno ispunila zahteve NATO-a a to nije bezazlen posao. Hrvatska
mora npr. da izmeni oko 100.000 vojnih standarada da bi pristupila EU. Rumuni su to
brzo radili. Oni su imali najvecu armiju na Balkanu, tenkove, avione ali nikada nisu ni
vojnom doktrinom ni organizacijom vojnih jedinica pokazivali ofanzivu ni agresiju sto je
iznenadjujuce za Balkan. Mnogi bi tu snagu iskoristili bar za pretnju.
Rumuni su vojni sektor znacajno smanjili, uklonili staro oruzje, sve novo kupuje
po standardima NATO-a. postala je interesantan partner za SAD.
Nije tajna da je Slobodan Milosevic 1994. ispipavao interes SAD nudeci im Niški
aerodrom za bazu, ali oni nisu hteli. Niš je centar Balkana. Ideja SAD jeste pomeranje i
prosirenje ka Rusiji.
Rumunija i Bugarska su najznacajnije baze za trupe iz SAD pa se pretpostavlja da ce se
trupe tu prebaciti sa Nemacke teritorije.
Rumunija se priključila Centralnoevropskoj inicijativi; sa Bugarskom i Albanijom
priključila se Crnomorskoj ekonomskoj saradnji; sklopila bilateralne ugovore o slobodi
trgovine sa članicama CEFTA (centralno evropska zona slobodne trgovine).
Cilj spoljne politike je potpuna integracija u Zapadnu Evropu i evroatlanske ekonomske,
političke i vojne strukture, tešnja za punopravnim članstvom u EU, uključenje u
NATO.Regionalna i bilateralna saradnja sa susedima pogotovu onima u kojima žive
Rumuni.
Primljena je u Savet Evrope, postala pridružena članica EU 1995.
Tri su momenta dovela do promene položaja Rumunije u savremenim međunarodnim
odnosima:
Raspad SSSR-a, Varšavskog ugovora i SEV čime je nestala zavisnost od Moskve;
Novi susedi –Ukrajna i Moldavija (nakon raspada SSSR-a) i SRJ (nakon raspada SFRJ);
Snažna afirmacija zapadnog modela pol i ekonomskog organizovanja.

Posle II sv rata došlo je etničkih pomeranja jer neke teritorije na kojima su điveli
Rumuni su ustupljene tadašnjem S Savezu (Besarabija I Severna Bukovina) Raspadom
SSSr-a ove teritorije naseljene Rumunima našle su se u okvirima novih država: Ukrajne I
Moldavije
Imala je nesporazum sa Moldavijom. U Rumuniji se smatra da su to Rumuni a ne
Moldavci. To pitanje je jako delikatno ali oni ga kontrolisu zbog pristupa EU. Moldavija
je danas punopravna drzava i nacija.
Teritorijalni problem imaju sa Ukrajinom, a vezan je za Zmijsko ostrvo.1945. Rumunija
je ustupila to ostrvo Sovjetskom Savezu i Rumuni kazu da je to bilo na koriscenje, a
Ukrajinci tvrde da je ono dato trajno. Razlog tog problema jeste nafta oko ostrva.
Rumunija ima i pretenzije prema Južnoj Dobrudži koja je posle II sv rata pripala
Bugarskoj.San-stefanskim mirom Rumunija je dobila nezavisnost i deo Dobrudže.
Tokom Balkanskog rata na kratko ju je Bugarska prisvojila pa je vratila Rumuniji. Za
vreme I sv rata Rumunija je morala Rusima da obezbedi iskrcavanje u Dobrudži ali je
Nemačka zauzima i nudi je Bugarskoj ali ne celu zbog strateških puteva. Ali Pariskim

56
ugovoriom 1918. Rumunija dobija Južnu Dobrudžu da bi posle II sv rata Južna Dobrudža
ipak pripala Bugarskoj.
Značajan je Temišvarski ugovor potpisan 1996 izneđu Mađara I Rumunije a koji definiše
status I prava mađarskih manjina u Rumuniji. Data su im sva manjinska prava pa I pravo
na izbor lokalne uprave ali bez prava na teritorijalnu autonomiju. Ugovor je potpisan pod
pritiskom SAD,EU, NATO-a.
U vreme bombardovanja SRJ, stavila je svoj vazdusni prostor na raspolaganje NATO-u.
Rumunija i Bugarska su primljene u NATO 2002.

42. Turska kao regionalna sila i njena politika na Balkanu

( Zbornik: Stojković, Damian)

Zahvaljujući fleksibilnoj i konstruktivnoj spoljnoj politici Kemala Ataturka, koji se u

svojim reformama oslanjao na veze i iskustva zepedne demokratije, a nastojao je
održava dobre odnose sa susedom SSSR-om- Uspostavljen je Balkanski pakt 1934
(Ju, Ru,Tur, Grčka). U to vreme, sve do početka II sv rata i raspada ovog pakta,
Balkan je predstavljao jedno od glavnih područija delovanja turske diplomatije.
Za vreme II sv rata Turska je neutralna ( u početku za Trojni pakt, pred karj za
Sevznike)
To je po završetku rata uvelo Tursku u NATO -1952. i pridruženo članstvo.
U raspodeli snaga na Balkanu u toku hladnog rata i bipolarizma Turska personifikuje
Zapadni blok. Sticajem okolnosti Turska se kofrontira sa Grčkom –pitanje Kipra i
ostrava u egejskom moru. Do sporadičnih odnosa bilo je i u odnosima sa Bugarskom
zbog Turske manjine u Bugarskoj posebno u vreme T.Živkova kad je odlučio da se
oni moraju deklarisati kao Bugari.
U kratkom periodu 1953-55 Turska je sa Ju i Grčkom bila član Balkanskog saveza ali je
zbog sve većeg nesporazuma Grčke i Turske i normalizovanja odnosa Ju i SSSR-a ovaj
savez stavlje ad acta.
Kada su se početkom 90.ih raspali SFRJ i SSSR u Ankari su preko noći oživeli
otomanski snovi iako to javno nikada nije smela da prizna. Ankara je, ne slučajno, bila
među prvim zemljama koja je priznala novostvorene države na ruševinama SFRJ i odmah
je počela da intezivira odnose posebno sa Bosnom. Istoveremeno se naglo okrenula i
prema ostalim zemljama, pre svega ka Albaniji. Od raspada Ju i SSSr-a ona nastoji da se
nametne kao regionalna sila. Takvu poziciju Turske u mnogome određuju i strategisjki
interesi SAD koji su inače bliski saveznik Ankare. Kada je počelo raspadanje Ju, Ankara
je od prvog trenutka nastojala da bude što prisutnija na prostorima gde živi muslimansko
stanovništva. Upadljivo je počela da razvija odnose i saradnju sa Albanijom i
Makedonijom da bi presekla tako osovinu Atina-Beograd. U tome joj računice remeti
Bugarska koja ne želi da se uključi u političke igre Anakare. Turska je bila uz Iran
najaktivnija islamska zemlka oko Bosanske krize. Turska je inače u konfliktu sa svojim
susednim emljma: Iranom, Irakom, Sirijim, Jermenijom, Bugarskom, Grčkom, Rusijom i
Kiprom. Jedino je u ljubavi sa Sverenim Kiprom koji i nije država ali je priznat jedino od
strane Turske. Albanija je uz Makedoniju veoma značajna karika u Turskim planovima
na Balkanu, pogotovu naspram Grčke i SCG sa kojima Turska tradicionalno ima veoma
delikaten odnose. U te njene planove se zasad ne uklapa ni Bugraska koja ima drugačiji

57
pristup saradnji na Balkanu. Turci pokušavaju da naprave zelenu transferzalu od Ankare
preko Zapadne Trakije. Bugarske i Makedonije ka Albaniji i Kosovu pa preko Sandžaka
do Bosne. Na taj način nastoje da odvoje Beograd i Atinu koji imaju tradicionalno dobre
odnose. Ta njena nastojanja potvrđuju mnogi potezi.Ona je inicirala izgradnju auto-puta
Istambul-Sofija-Skoplje-Drač. Taj projekat znači mnogo više od jedne saobraćajnice jer
po strani bi ostala Grčka, SCG i Rumunija. U isto vreme se razmišlja i o jednoj
vertikalnoj magistarli od Centralen Evrope, preko Bugarske i Turske do Bliskog Istoka.
Ako se taj projekat realizuje opet će Beograd i Atina ostati na sporednom koloseku.
Tursko javno mnjenje je optuživalo Atinu da stoji iza nemira u Albaniji, pogotovo što je
pobuna počela na jugu Alabnija gde inače žive pripadnici mnogoborojne Grčke manjine.
Atina ne želi da ima navodno u susedstvu jaku Albaniju.
Tursko prisustvo na Balkanu nije diktirano samo pol i strategijskim ciljevima nego ima i
čisto ekonomske razloge.
Nove krize na Balkanu dovele bi do ogromnog talasa iz Albanije, Makedonije i
Bugarske. U tom slučaju Turska bi se našla na udaru jer bi muslimani pokušali da nađu
utočište u njoj. To bi izazvalo ekonomsku krizu u zemlji koja se suočava sa visokom
stopom nezaposlenosti. Taj problem je, iz Ankare gledano najizraženiji u Bugarskoj u
kojoj živi oko milion lica turskog porekla. 80-ih godina Turci su bežali u domnovinu
svojih predaka zbog progona komunističkog režima Todora Živkova, sada beže od
nemaštine. Kada je 1997 godine utvrđeno da u zemlji boravi ilegalno od 300 do 400
hiljada bugarskih turaka odlučeno je da se u Bugarsku proteraju svi koji su u Tursku stigli
sa turističkom vizom ili bez nje. Međutim vlada je pod pritiscima javnosti zasad odustala
od proterivanja u Bugarsku. Svakako, treba reći da je Balkan, u planovima Turske
odskočna daska i prirodan put prema Briselu čije kapije nikako da otvori mada na njih
kuca više od tri decenije. Protivnici Turske u EU su sve glasniji: ona je malim delom
Evropska zemlja i mnogi se đale što u projektu Ustava nisu nglašeni hrišćanski koreni
Evrope
Ankara je zahvaljujući podršci moćnog saveznika SAD poslednjih godina stekla zavidnu
međunarodnu poziciju, prema mnogim procenama možda i najveći po,značaj od vremena
otomanske imperije. Kada se raspao SSSR na trenutak se učinilo da će oslabiti njen
geostrateško značaj. Sve do tada, Ankara je bila isturena brana prema Sovjetskoj imperiji
ali rat u zalivu 1991 pokazao je koliki je njen strategisjki značaj u regionu. Zapadni
saveznici su tokom sukoba sa Irakom koristili baze na Jugoistoku zemlje zbog čega je
Turska dobila veliku vojnu i ekonomsku pomoć. Danas na zapadu u Turskoj vide branu
protiv prodora fundamentalizma prvenstveno iz Irana i njegovog izvora u kavkavske
zemlje i u Centralnoj Aziji.

43. Sile EU i njihova balkanska politika

Članice EU su Grčka od1981. i Slovenija od 2004.

EU sa Turskom ima carinsku uniju od 1964.
Evropski sporazumi su zaključeni sa Bugarskom-1995. sa Rumunijom -1995. sa
Hrvatskom i Makedonijom.

58
Sve ostale zemlje Balkana izrazile su želju da jednig dana postanu potpisnice i članice
EU.
Politika EU prema balkanskim zemljama je tokom vremena prolazila kroz razne faze.
Ona je oscilirala izmedju politike “od slucaja do slucaja” (prema svakoj zemlji Balkana
drugaciji odnos) do pokusaja formulisanja jedne globalne i uravnotezenije politike
prilagodjene specificnostima regiona.
Sve do kraja 80-tih, EU nema nikakvu specificnu “balkansku politiku”. Sa
raspadom Istocnog bloka (1989-1991), EU nastoji da ujednaci odnose prema svim
istocnoevropskim zemljama, ukljucujuci i balkanske u okviru nove balkanske politike. U
tom periodu su sve zemlje ukljucene u Opstu semu preferencijala EZ, a zakljucile su i
tzv.sporazume o trgovini i saradnji “prve generacije” (SFRJ je vec imala zakljucen
sporazum 1980.godine)
U vreme kada EU otpocinje pregovore sa zemljama centralne i istocne Evrope o
sklapanju sporazuma o pridruzivanju, dolazi do nasilnog razbijanja SFRJ i konflikta na
prostoru prethodne Jugoslavije, koji u izvesnom smislu blokira dalje trendove u
ujednacavanju saradnje EU sa centralnom i JIE. Umesto toga, EU zapocinje sa serijom,
uglavnom neuspesnih “intervencija” diplomatskog, ekonomskog (sankcije) i
humanitarnog karaktera, a odnose sa pojedinim zemljama prethodne Jugoslavije vezuje
za pitanja resavanja konflikta, u skladu sa ocenom o njihovoj involviranosti u sukobe.
Bugarska i Rumunija nastavljaju da se uklapaju u trend odnosa EU:sklapaju sporazume o
pridruzivanju, ulaze u “strukturni dijalog” i podnose zahtev za clanstvo u Uniju.
Tek nakon zakljucenja sporazuma iz Dejtona, EU nastoji da formulise
koherentniji odnos prema onim zemljama regiona JIE koje su iz politickih ili ekonomskih
razloga u “zaostatku” za procesom “pridruzivanja i integracije” centralne i istocne
Evrope u Uniju. U tom okviru, u toku 1996. pokrenute su 2 inicijative.
Jedna inicijativa je multilateralnog karaktera i sireg geografskog. Ona je
inspirisana tzv.”Paktom o stabilnosti u centralnoj i istocnoj Evropi” iz 1995 i nazvana je
“Pakt o satabilnosti u centarlnoj i istočnoj Evropi”. Osnovni cilj ove inicijative je da za
istim stolom okupi sve zemlje sa prostora prethodne Jugoslavije kao i susede ranije SFRJ,
koje bi uz aktivnu finansijsku podrsku EU razvijale projekte saradnje u raznim oblastima
prekogranicne saradnje.
Druga inicijativa je vise bilateralnog karaktera i naziva se “regionalni pristup”
EU. Zadatak ove inicijative je da definise buduce bilateralne ugovorne odnose EU i
zemalja JIE. Cilj je da se podrzi mirovni proces i da se zemlje podstaknu na regionalnu
saradnju. Prvi koraci su ucinjeni , ali jos nije dostignut stepen ozbiljne realizacije tih
predloga. Pri tome bi trebalo imati u vidu da Balkan nikada nije bio, niti je sada “vitalni
prioritet” za zemlje EU. Sve zemlje bivše SFRJ bez Slovenije + Albanija osnovni
preduslov za saradnju sa EU je stabilnost regiona. Mora postojati brža saradnja između
ovih zemalja. Njihova saradnja treba da osnaži mirovni proces, da se države obavežu za
saradnju sa Hagom, da se radi na izgradnji civilnog društva...Pored ovih postoje I
obavezni Kopenhagenški uslovi iz 1993:
Politički: demokratija, ljudska prava, civilno društvo
Ekonomski: tržišna ekonomija, privatna svojina
Pravni: vladavina prava
Koje su osnovne karakteristike ovih inicijativa?

59
 1) radi se o predlozima koji su inspirisani politickim okolnostima i koji su u velikoj
meri politicki uslovljeni – cak i kada se radi o pitanjima cija je sadrzina
ekonomska. Citav “regionalni pristup” je zasnovan na pravoj arhitekturi politickih
preduslova i uslova, od cijeg ispunjenja ce zavisiti razvoj bilateralne saradnje, kao
i pomoci EU ekonomskom razvoju zemalja regiona.
2) Inicijative se zasnivaju na pretpostavci da ce obnova kontakata i saradnje zemalja
regiona dovesti do boljeg razumevanja, poboljsanja ekonomske situacije a time I
stabilnosti u regionu. EU podrazumeva da ce njeno aktivno ucesce u ovom
procesu doprineti njegovom uspehu
Ove inicijative nisu pracene nekim sirim i ambicioznijim planom finansijske pomoci
obnovi i saradnji zemljama regiona. Sa izuzetkom BiH, Evropska unija vise racuna na
vec poznate, postojece trgovinske ili finansijske instrumente. Francuska – Sa razvojem
događaja u našoj zemlji Francuska je bila primorana da se pridruži odluci članica EU za
priznanje Slovenije i Hrvatske i raspad velike Jugoslavije. Treba se setiti da je to vreme
kad je čitav svet bio ogorčen učincima JNA u Vukovaru i najavom stvaranja Velike
Srbije. Kraj jugoslovenske federacije je proglasila Badenterova komisija.
Francusku nije zabrinjavalo samo nestajanje jedne prijateljske zemlje već mnogo više
jačanje nemačkog uticaja u regionu evropskog jugoistoka stendencijom daljeg širenja.
Francuska nije lako ostajala po strani. Posle pada Berlinskog zida, jačanje Nemačke i
njeno približavanje SAD, stvorili su izvesnu polarizaciju u Evropi. Raniji stabiolni
francusko-britanski odnosi postali su manje srdačni uz jačanje francusko-britanskog
razumevanja i saradnje. To će tarajti za vreme cele konzervativne vlade Džona Mejdžora.
Francuska je zajedno sa Britanijom ostvariti svoje vojno prisustvo u Hravtskoj i BiH pod
firmom UN. Zajedničke snage brojale su 30.000 vojnika. To brojno učešće u snagama
UN nije bilo uobičajeno za ove sile. Ovaj izuzetak nije slučajan i upućuje na značaj koji
se pridavao akciji u ovom područiju, iako se zadatak sastojao samo u održavanju mira i
obezbeđivanje humanitarne pomoći.
Naziralo se da Francuska i Britanija imaju u odnosu na Srbiju mekši pristup i više
razumevanja. Neočekivano sletanje Miterana u junu 1992. na sarajevski aerodrom kojim
je dokazao da isti nije blokiran za humanitarnu pomoć i otklonio bombardovanje srpskih
snaga. Kada su srpske snage držale 70% bosansko-hercegovačke teritorije moglo se čuti
da se Francuska i Britanija zalažu za podelu BiH na najveći srpski i manji hrvatski deo i
da smatraju da je rat okončan srpskom podelom.
U januaru 1993. objavljen je Vens-Ovenov plan koji je predviđao rešenje ratnog sukoba
zasnovanog na vojnoj realnosti na licu mesta. Sajrus Vens i lord Oven bili su u ulozi
predstavnika UN tj EU. Izgledalo je da plan održava kompromis američkih i anglo-
francuskih nastojanja budući da su na njega i SAD dale svoj pristanak u početku. Kada je
izgledalo da su anglofrancuski i američki nesporazumi koji su trajali od 1991.g počeli da
se smiruju, buknuli su ponovo i dostigli vrhunac odbijanjem SAD da se saglase sa Vens-
Ovenovim planom zbog neparvednosti prema Muslimanima.
Ovaj plan je kasnije odbilo i rukovodstvo bosanskih srba uprkos pritisku najviših srpskih
i jugoslovenskih zvaničnih ličnosti.
Kriza je okončana Dejtonskim sporazumom kojim su SAD uspele da ostvae puno
vođstvo u regionu.
Jugoslovenski politika nije do Dejtona pokazala dovoljno razumevanja za međunarodni
položaj Francuske. Očekujući samo totalnu podršku od Francuske, srpska politika u

60
Jugoslaviji i na ratnim poprištima nije shvatala francuske obaveze i obzire prema ostalom
delu međunarodne zajednice koje se osim Grčke i Britanije, potpuno i bezrezervno
opredelio za osudu i suzbijanje istaknutih srpskih naconalističkih ciljeva. Francuska je
napadana do satanizovanja kao izdajica tradicionalnog prijateljstva.
Posle Dejtona politički utocaj Francuske na našim prostorima slabi, a ekonomski odnosi
sa nešom zemljom sve više slabe. Spoljnotrgovinska razmena za SCG od 414 miliona
dolara 1990g pala je u 1999.g na 125 miliona dolara.
Francuska je pokazala želju da obezbedi svoje privredno prisustvo u Srbiji.
Zainteresovanost za kupovinu Beočinsk ecementare, isporuka Alkatelove telefonske
opreme, obnova beogradske vodovodne mreže, osnivanje filijale banke Societe Generale
samo su neki od pravaca tada najavljenog francuskog angažovanja. Iz poznatih razloga
sve je odloženo.
Francuska se priklonila NATO saveznicima i učestvovala u bombardovanju Jugoslavije.
Francusko učestvovanje doživljeno je kao narušavanje prijateljstava i velika uvreda. Kao
uteha pominjane su i olakšavajuće okolnosti za Francusku-saznalo se za veto Širaka
kojim je sprečio razaranje beogradskih mostova, kasnije su stizale vesti da se francuske
jedinice ponašaju tolerantnije prema Srbima na Kosovu.
Demoliranjem Francuskog kulturnog centra deo građana demonstrirao je svoje
raspoloženje, a jugoslovenska vlada je odgovorila prekidom diplomaskih odnosa.
Naša vlada je aferom PAUK nepromišljeno otišla dalje optuživši francusku državu za
međunarodni terorizam prema našoj zemlji. Ako je prekid odnosa primljen kao posledica
bombardovanja, afera PAUK je dočekana snevericom i otporom u pretežnom delu naše
javnosti. Pauk je bila samo potreba dnevne politike i težnja da se građani ubede u to kako
su svi proziv nas. Francuska je primila aferu PAUK sa sličnim neraspoloženjem, jer želja
za popravljanjem odnosa je postojala i sa njene strane. Francuska je preuzela i konkretne
krake u okviru EU za svestrani politički preobražaj i ekonomski prosperitet kao naše
zemlje, tako i njenog okruženja.
Dans se često postavlja pitanje: Da li je anglo-francuska podrška srpskoj politici ojačala
nacionalistički srpski režim, dala mu iluziju mogućeg uspeha. Odgovor može dati samo
istorija.
Francuska pruža veliku humanitarnu pomoć Bosni i Kosovu. Bila je inicijator novije
politike EU da se međunarodne sankcije koje pogađaju stanovništvo ukinu i zadrže one
koje pogađaju režim, da se otvori dijalog i saradnja sa predstavnicima demokratske
opozicije Srbije. Njena uloga u Paktu za stabilnost za jugoistočnu Evropu je u mnogo
čemu vodeća.
Velika Britanija – Karjem 80-ih i početkom 90-ih pošto je Milošević preuzeo vlast u
Srbiji, London ništa nije učinio da zaustavi komadanje Jugoslavije. Londonska
konferencija koju je premijer Mejdžor sazvao 1992.g. pod vidom upućivanja plavih
šlemova u Bosnu, bila je zapravo način da se izbegne ozbiljnije angažovanje. Tokom
sledeće tri godine sve do srebrenice, opasnost po živote pripadnika mirovnih snaga bila je
glavni britanski argumenat da se ništa radikalnije ne preduzima.
U ratu u Hrvatskoj London se držao po strani a u sukobu u Bosni uposlio je stqaru
doktrinu podele spornih teritorija i razdvajanja zavađenih naroda, koja je dala
katastrofalne rezulztate gde god je primenjena. Takozvani Vens-Ovenov plan ne samo da
nije smirio sukobe nego ih je i podstakao. Naročito u Srednoj Bosni gde su 1993.g Hrvati,
dotada saveznici Bošnjaka krenuli u etničko čišćenje kantoka koji su im bili dodeljenji.

61
Politika tadašnje konzervativne vlade bila je prosrpska. U martu 1993.g pet sati dug
razgovor tadašnjeg američkog državnog sekretara Vorena Kristofera sa premijerom
Mejdžorom i šefom Forin offisa Daglasom Herdom je osujetio američku rešenost da se
vojno interveniše u Bosni. Slaboj Mejdžorovoj vladi nije odgovaralo bilo kakvo aktivnije
spoljno vojno angažovanje i činila je sve da obuzda svog moćnog saveznika Ameriku.
Početkom devedesetih Forin ofis bio je nezadovoljan svojim otpravnikom poslova u
Beogradu Majklom Robinsonom, jer se suviše oslanjao na srpsku opoziciju i 1993 uputio
je ambasadora Ajvora Robertsa sa direktivom da uspostavi bolje veze sa vlašću. Tadašnji
naš režim je zloupotrebio ambasadora –rutinske ambasadorove posete dobijale su na
publicitetu tako je na srpskoj državnoj televiziji izgledalo kao da Roberts ne izbija od
Miloševića.
London je shvatio da nema izgleda da nadoknadi prednost koju je Nemačka, ranim
zalaganjem za priznavanje otcepljenih ju republika, postigla u Hrvatskoj i delimično u
Bosni. Zato se u većoj meri od drugih na Zapadu okrenula ostatku Ju. U tom trenutku se
još i činilo da će Jugoslavija izaći kao pobednik i dominantni činilac u područiju.
Jugoslavija je nailazila na meru dobre volje u tadašnjoj konzervativnoj britanskoj vladi ali
nije umela da to iskoristi zbog primitivnog posmatranja Zapada kao jedinstvene
neprijateljske gromade.
Trijumf laburista na izborima u maju 1997.g proslavljen je u Beogradu kao pobeda
levice, mada je svakom ko poznaje britansku pol scenu bilo jasno da će to doneti samo
veće nevolje Miloševiću.
Novi premijer Toni Bler i novi šev Forin Ofisa Robin Kuk proglasili su etičku spoljnu
politiku ma šta to značilo i potpuno su svrstali politiku Londona uz strategiju
Vašingtona.
I kao što je pod Mejdžorom obuzdavala američki aktivizam prema zbivanjima u Ju, tako
je pod Blerom počela da mu pruža ohrabrenje. Ovo savezništvo kulminiralo je u
Kosovskoj krizi kada je Blerova Britanija bila najglasniji zagovornik američkog
intervencionizma.
Godinu dana posle intervencije-osporavanje njenih rezultata postali su dominantni u
britanskoj javnosti.
Očekivanja Velike Britanije su bila ili će nova demokratska srpska vlast naslediti teško
breme Kosovskog problema i time iskomplikovati jnejen odnose sa Zapadom ili će se
obnoviti veze sa bivšim Ju državama i sarađivati sa Hagom.
Što se Britanije tiče ona je u orijentaciji prema Ju negde između lojalnosti Americi i
činjenice da je London član EU. Britanska diplomatija se uz Holandsku suprotstavljala
opredeljenju ostalih članica Unije da se ukine embargo na vazdušni saobraćaj. U februaru
2000 Robin Kuk je otputovao u Vašington da bi za promenu svog stava pridobio
Medelin Olbrajt-što govori o dvostrukoj uslovljenosti britanskog postavljanja.
Ove dve konstante – specijalnih odnosa Britanije sa SAD i njenog članstva u EU –
moraće se polaziti u svakoj budućoj jugoslovenskoj politici.
Nemačka -Hans Ditrih Gešner (nekadašnji šef diplomatije)iznenadio je svoje
sagovornike: rekao je da će Srbija imati razvijene odnose s Nemačkom znatno razvijenije
nego sa drugim zapadnim državama.Ovo je izjavio 1998 godine u razgovoru sa grupom
Bonskih novinara odgovarajući kako vidi odnos Berlina i Beograda u budućnosti.
Takva procena može da se zasniva na ekonomskim, političkim i imigracionim
pokazateljima.

62
SRNemačka bila je zajedno sa Italijom dugi niz godina vodeći ekonomski partner SFRJ,
ako se izuzme Sovjetski Savez s kojim je razmena tekla preko robnih listi i prebijanja
međusobnih potraživanja preko centralnih banaka. Na spisku zapadnonemačkih
spoljnotrgovinskih partnera, SFRJ se tokom 80-ih godina kretala negde između 15 i 20
mesta. SFRJ je velikim delom prodavala jeftinu radnu snagu. Recimo nemački poručioci
su isporučivali materijal za izradu visoko kvalitetnih tekstilnih proizvoda, koji su šiveni u
jugoslovenskim fabrikama i potom pordavani kao nemačka roba širom sveta. Umesto
preduzeća u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, sada takve poslove obavlja konkurencija u drugim
zemljama srednje i istočne Evrope.
Nemačka ulaganja u privredu Srbije potpuno su obustavljena proteklih 15 godina. Jer
tržište SFRJ sa 23 miliona ljudi bilo je relativno zanimljivo za zapadne i nemačke firme.
Sadašnje tržište Srbije sa 8 miliona ljudi i prosečnim primanjima oko 50 evra mesečno
daleko je od značaja. Postoje neke oblasti-saobraćaj, prevozna sredstva, telekomunikacije
gde i ovako ojađena Srbija ima ekonomsku privlačnost za inostrane ulagače, ali u
doglednoj budućnosti nema podloge za naglo jačanje kupovne moći Srbije.
Nema nagoveštaja da bi konkretni politički interesi Nemačke prema Srbiji mogli da
nadomeste ekonomsku malokrvnost.
Između Nemačke i Srbije ne postoji sloboda kretanja ljudi otkakao je Bon početkom 90-
ih zaveo režim ulaznih viza. Ni građani Rumunije i Bugarske kao ni Turske i Makedonije
ne mogu da se upute bez viza.
Gešnerova procena da bi Nemačka mogla da postane vodeći partner Srbije među
zapadnim državama dobija na težini ako se ugao posmatranja prebaci iz Berlina na
Beograd.
Mora se napomenuta da je vojnopolitički Nemačka i dalje vazal SAD.
Socijaldemokratska-zelena vlada sledila je kurs Vašingtona na početku rata protiv Srbije
odbacivši pokušaj tada ruskog premijera Jevgenija Primakova da privuče Berlin planu
Moskve i zaustavi dalje eskalaciju. Ubrzo je Joška Fišer šef nemačke dipl predložio
mirovni plan kojim je razgnevio SAD-ipak bitni elementi tog plana kasnije su pretočeni u
rezoluciju UN. Ukoliko je verovati izveštajima u britanskoj štampi, nemačka je krajem
maja 1999 iza kulisa zajedno sa Rusijom otvorila pregovarački kanala sa Miloševićem u
posredništvo švedskog poslovnog čoveka Petera Kastenfelta-ova zajednička akcija s
Rusijom potvrđuje da Berlin ne odustaje od namere da traži što veću slobodu delovanja i
u odnosu sa SAD.
Deo takvog opredeljenja je i negovanja odnosa sa Rusijom.
Ne treba zapostaviti ni uticaj Nemačke na susede Srbije, bili to Slovenija,Hrvatska ili
Albanija i Bugarska. Među naslednicima SFRJ postoji niz političkih i pravnih pitanja
koja će bez obzira na karakter vlasti u Beogradu, Zagrebu ili Srajevu jednog dana morati
da se rešavaju nekom vrstom spoljne arbitraže. U interesu je Srbije da ima normalnu
komunikaciju sa najuticajnijom državom u EU
Treba se podsetiti da je zapadnoevropska politika priznavanja samostalnosti Slovenije,
Hravtske i BiH bila prvenstveno gurana od strane Nemačke. Na nemačku inicijativu
osnovana je hrvatsko-muslimanska federacija u BiH. U traganju za rešavanjem srpskog,
albanskog i makedonskog pitanja, SAD će obratiti posebno pažnju na procene Nemačke,
koja se pokazala veoma politički aktivnom na jugoistoku Evrope.
Italija – Uprkos kriza i rata, jedini element jugoslovensko-italijanskih odnosa-
ekonomski iskazuje svih ovih godina konstantnu prisutnost.Jeste da je na nišem nivou ali

63
su za Jugoslaviju ti odnosi i dalje značajni, tako da je Italija 1999.g izbila na drugo mesto
(Iza Nemačke ali ispred Rusije) po obimu trgovinske razmene. Došlo je do značajnog
posla između Telekoma Srbije i italijanske kompanije STET uz grčkog partnera vrednog
preko milijardu nemačkih maraka.
Jugoslavija u periodu od 1996 do 1999.g beleži konstantan deficit u trgovinskoj razmeri

****zbornik radova, strana 471-475

****ovo pitanje se moze dopuniti sa poslednjim (63)***

44. SAD i Balkan – strateski i drugi interesi prisustva

Kao jedina supersila, SAD su se opredelile za ulogu globalnog lidera oslanjajuci

se na svoju vojnu, ekonomsku i politicku moc koja u dogledno vreme nece dobiti
odgovarajucu protivtezu u svetu. U Evropi, SAD su ocuvale vojne i politicke strukture
Severnoatlantskog pakta uprkos raspadu Varsavskog ugovora, nestanku Sovjetskog
Saveza i nastojanjima EU da pocetkom 90-tih godina preuzme vodecu ulogu u ovim
oblastima. Od sredine 1993. SAD su zapocele reformu NATO-a s ciljem njegovog sirenja
na Istok Evrope i revizije njihove uloge od odbrambenog saveza zasnovanog na Glavi
VII Povelje UN ka vojno-politickoj organizaciji koja ce biti okosnica buduceg
medjunarodnog poretka na kontinentu.

SAD se pojavljuju na Balkanu kao supersila posle II sv. Rata. Maršalov plan I vojna
pomoć.
1945. Tršćanski zaliv
1947. Trumanova doktrina
Posle hladnog rata Jugoslavija gubi strateški značaj kakavje imala u toku hladnog rata.
Politicka kriza u SFRJ krajem 80-tih stavila je SAD u protivurecan polozaj:dok je
administracija, vodjena geopolitickim interesima SAD, zelela da podstakne privredne i
politicke reforme i sacuva jedinstvo zemlje, uticajni krugovi u Kongresu i javnosti,
nekriticki su podrzavali zahteve Slovenije i Hrvatske za otcepljenje. SAD se nisu
pobrinule da sprece tu krizu iz 2 razloga:
1) Prvo, SAD su u prolece i leto 1991.bile zaokupljene posledicama rata u
Persijskom zalivu, raspadom Sovjetskog Saveza i ujedinjenja Nemacke
2) Drugo, Amerikanci nisu imali osnova da inicijativu u krizi koja se dogadjala u
“evropskom dvoristu” preuzmu od EZ koja je u to vreme zelela da afirmise
“Zajednicku spoljnu i bezbednosnu politiku” kao kljucnu komponentu Mastrihtskog
ugovora i potvrdi se kao kompetentan politicki i vojni faktor.
Mogla su se cuti i druga misljenja poput jednog da je Vasington podstakao Evropljane da
intervenisu u Jugoslaviji i posto je nepripremljena, pala bi na “jugoslovenskom ispitu” i

64
to bi bolno podsetilo Evropljane na potrebu americkog vojnog i politickog prisustva na
kontinentu.
SAD su u prolece 1992. donele odluku koja je presudno uticala na dalji tok
oruzanog sukoba svrstavajuci se uz bosanske Muslimane i Hrvate i vrseci snazan
diplomatski, politicki, ekonomski i vojni pritisak na bosanske i krajiske Srbe i SRJ.
Americki mediji pocinju propagandni rat protiv Srba koji su po svojim razmerama
zestini mogao porediti sa ratom protiv SSSR. Uz saradnju sa NATO-om, Savet
bezbednosti UN donosi rezoluciju kojom su zavedene ekonomske i diplomatske sankcije.
Rat u BiH je 1992. godine postao unutrasnje politicko pitanje i pokrenuo je prvu ozbiljnu
debatu o americkoj spoljnoj politici posle okoncanja hladnog rat. Misljenja su bila
razlicita-za ili protiv vojne intervencije SAD. Oklevanje Dzordza Busa da primeni silu u
Jugoslaviji bilo je predmet ostrih kritika demokratskog predsednika Bila Klintona u
predizbornoj kampanji 1992, ali je i on pri dolasku na vlast bio uzdrzan. Kriza je ucinila
da se u Evropi pojave ozbiljne sumnje u sposobnost novog americkog predsednika da
odgovori obavezama lidera supersile zbog cega ce kasniji potezi njegove administracije u
velikoj meri biti diktirani upravo odnosima sa saveznicima u NATO-u.
Pocetkom 1993. kopredsednici Medjunarodne konferencije o bivsoj Jugoslaviji,
Sajrus Vens i Dejvid Oven, formulisali su “Vens-Ovenov mirovni plan za BiH” iza koga
je stala EZ ali ne i Klintonova administracija. Kada je skupstina Republike Srpske
konacno odbacila plan, Klintonova administracija je u tome videla sansu za aktiviranje
NATO-a u novoj ulozi pa je novi drzavni sekretar Voren Kristofer doputovao u Evropu
s ciljem da evropske partnere privoli na takvo resenje. Posto se i u Londonu i u Parizu
suocila sa odlucnim otporom vojnoj opciji, americka administracija se privremeno
povukla. Francuska i Nemacka, ciji su sukobi obelezili politiku EZ u leto 1991., pronasle
su kompromisnu formulu u “Kinkel-Zipeovoj”inicijativi, koja je predvidjala podelu BiH u
srazmeri 51%-49% u korist Muslimana i Hrvata i skidanje sankcija prema SRJ ukoliko
ona privoli RS da prihvati ovakvo rezsenje.
Tokom jeseni na britanskom nosacu aviona “invincible” odrzani su pregovori pod
predsedavanjem Dejvida Ovena i Torvalda Stoltenberga, na kojima su se sukobljene
strane priblizile predlozenom resenju. Sa svoje strane, Nemacka je na konferenciji u
zamku Petersberg kraj Bona, krajem 1993. godine Tudjmanu i Izetbegovicu, po prvi put
predlozila stvaranje muslimansko-hrvatske zajednice kao protivteze tadasnjoj vojnoj
nadmoci Srba, sto nije urodilo plodom.
Dva dogadjaja u prolece 1994. oznacice prekretnicu u buducem toku krize u BiH
iako ce njihov znacaj doci tek kasnije do izrazaja. Najpre je, pod patronatom Vorena
Kristofera, sklopljen “Vasingtonski sporazum” o stvaranju Muslimansko-hrvatske
federacije u Bosni koja je okoncala rat Muslimana i Hrvata i vojno-politicki izolovala
bosanske Srbe, cime su SAD uspesno realizovale ideju koju je krajem 1993. pokusala da
sprovede Nemacka. Ubrzo potom, aprila meseca, stvorena je i tzv.Medjunarodna kontakt
grupa koja je obuhvatila 5 glavnih stranih faktora jugoslovenske krize, i 5 velikih sila
postbipolarne Evrope:SAD, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemacku. Iako prvi
pokusaj ovog svojevrsnog “koncerta sila” nije doneo rezultate jer su u leto 1994. bosanski
Srbi odbacili njen mirovni plan, Kontakt grupa ce ostati glavni oblik uskladjivanja
interesa glavnih spoljasnjih sila i cele medjunarodne zajednice.Rusija, koja je posle 1991,
prvi put prihvacena kao ravnopravan partner SAD i zapadnoevropskih zemalja, u njenom
daljem radu je prepustila inicijativu SAD. Izuzetak je bila jedino ruska inicijativa u

65
Savetu bezbednosti UN da se na sto dana suspenduju trgovinske sankcije prema
Jugoslaviji.
Takva situacija ce potrajati sve do kraja 1994. kada su je promenila dva
dogadjaja, jedan u Bosni, a drugi u SAD. U to vreme, doslo je do krize oko Muslimanske
enklave u Bihacu kada su se bosanskim Srbima pridruzile jedinice Vojske Republike
Srpske Krajine sa cijeg aerodroma Udbine su poleteli avioni koji su napadali polozaje
bosanskih Muslimana. U SAD su pocetkom novembra odrzani dopunski izbori za
Kongres na kome su pobedu odneli republikanci pod vodjstvom Roberta Dola I to je Bila
Klintona dovelo u nezgodan polozaj “kohabitacije” sa Kongresom u kome su dominirali
republikanci. Kako je politika njegove administarcije u Bosni bila na udaru kritike
republikanaca Bil Klinton povlaci nove poteze: prvo je u Bosnu otputovao bivsi americki
presednik Dzimi Karter koji je susretom sa rukovodstvom bosanskih Srba prekinuo
medjunarodnu izolaciju Republike Srpske. Naredni potez bice “Plan mini-kontakt grupe”
za Krajinu, tzv. plan”Z-4” (Zagreb-4) koji su zajednicki formulisali ambasadori SAD i
Rusije u Zagrebu kao i predstavnici UN i EU. Ni krajiski ni bosanski Srbi nisu umeli da
iskoriste priliku i okoncaju rat u momentu koji je za njih bio najpogodniji i to ce biti
jedan od razloga radikalnog zaokreta americke politike prema njima.
Tokom vremena, pokazace se da su SAD tokom 1994. omogucile ilegalne
isporuke oruzja Zagrebu i Sarajevu dok su penzionisani americki oficiri obucavali
oruzane snage Republike Hrvatske
Rezultati ce se videti pocetkom 1995. kada je hrvatska vojska zauzela strateski
znacajan grad Kupres u zaledju Knina i nagovestila obracun sa krajiskim Srbima. Sa
svoje strane, pripremi za vojni obracun sa krajiskim i bosanskim Srbima pridruzili su se
Evropljani koji su u Bosnu uputili tesko naoruzane jedinice za brza dejstva.
Maja i juna meseca doslo je do eskalacije krize:posto je NATO zapretio novim
udarima po polozajima bosanskih Srba oni su uzeli preko 500 talaca iz sastava
UNPROFOR-a sto je izazvalo pravi sok u zapadnom javnom mnjenju. Ubrzo potom,
bosanski Srbi su oborili jedan americki lovacki avion u sastavu operacije zabrane
letenjai, uprkos tome sto je pilot nepovredjen izvucen iz Bosne, americka javnost je bila
sokirana i podrska vojnoj akciji protiv Srba naglo je porasla.
Vrhunac krize bio je pad Srebrenice i Zepe i izvestaji o srpskim masakrima koje
su zapadni mediji siroko komentarisali. Hrvatska je operaciju „Oluja“ izvela u avgustu,
protiv Krajine pokazavsi zavidnu opremljenost i obuku svojih oruzanih snaga koje su
ubrzo presle u zapadnu Bosnu, deblokirale Bihac i u saradnji sa muslimanskim snagama
zauzele Drvar, Jajce i priblizile se na 20 km Banjaluci, kada su se zaustavile na americki
predlog. Od 25.8.-17.9. u tome im je pomagala avijacija NATO-a koja je
bombardovanjem srpskih polozaja, skladista, vojnih instalacija paralisala oruzane snage
RS. Povod je bio eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale 24.8, gotovo identicna onoj iz
februara 1994. kao vinovnici opet su oznaceni bosanski Srbi. Poruka je bila svima
jasna:NATO je potvrdio da je sposoban za operacije „nametanje mira“, a da se ni Rusija
niti bilo koja zemlja tome nije mogla usprotiviti. Poraz Srba izazvao je talas odusevljenja
u americkoj javnosti i medijima.
1.-21.11.1995. odrzani su pregovori u Ohaju koji su zavrseni parafiranjem Opsteg
okvirnog sporazuma za mir u BiH. Sporazum pociva na principima „Kinkel-Zipeove
inicijative“: teritorija se deli na dva entiteta-Muslimansko-hrvatsku federaciju i
Republiku Srpsku-u srazmeri 51% : 49%, koji su posle izbora pod nadzorom OEBS-a u

66
septembru 1996., formirali zajednicke organe BiH. Nadzor nad sprovodjenjem vojnog
dela Dejtonskog sporazuma tokom 1996. obavljalo je 60.000 vojnika medjunarodnih
snaga pod komandom NATO-a. Sprovodjenje civilnog dela stavljeno je u nadleznost EU
i OEBS-a. Ovim sporazumom okoncan je najtezi oruzani sukob u Evropi posle II SR i po
prvi put posle 1991. stvoreni su uslovi za politicko resavanje sporova nastalih posle
raspada SFRJ. Posle parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma Savet bezbednosti UN
je ukinuo sankcije prema SRJ, a Komisija predlaze da drzave clanice EU normalizuju
odnose sa Beogradom.
Sklapanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma za BiH, ulaskom vecine balkanskih
zemalja u program NATO-a “Partnerstvo za mir”, a u novije vreme i pokretanjem
“Inicijative za saradnju u JIE”(SECI), SAD su ucvrstile uticaj na JIE. Osnovni interes u
regionu je sprecavanje pojave rivalske hegemonisticke sile koja bi ugrozila americke
globalne interese i ulogu vodece sile u savremenom svetu.
Vojne snage SAD imale su pravo preleta u Rumuniji, Makedonskoj I Bugarskoj.
U BiH u okviru vojnih snaga SFOR-a, sada više nisu.
Albanija- tamo nisu trajno locirani. Jadranska povelja (Albanija, Hrvatska I SAD) mi i
BiH smo prisustvovali kao gosti. Ovim sporazumom SAD garantuje bezbednost.
Bugarska I Rumunija su članice NATO od 2002 i tu se sprema tek trajno lociranje NATO
snaga. SAD ima i velike interese sa stacioniranjem u Bugarskoj jer je tako bliža Crnom
moru i nafti.
Na Kosovu su jako prisutni –Bonstil baza. Jedno vreme u Tuzli (više nisu).

****Knjiga:Savremeni procesi i odnosi na Balkanu, zbornik radova, strana 171-201

49. Rusija na Balkanu – interesi, politika i ponasanje

Zainteresovanost Rusije za ekonomske i pol veze sa zemljama na Balkanu potiču još iz

IX veka jer se sa širenjem ruske države širio i njen uticaj u vizantijskom svetu. U
zavisnosti od razvoja događaja u odnosima između velikih zemalja slabio je ili jačao
Ruski uticaj na Balkanu, ali nikada nije dovedeno prisustvo Rusije na Balkanu u pitanje
Imperijalni karakter drzave i vekovna potreba za izlazak na topla mora odvijali su se u 2
pravca:jedan je vodio preko Bosfora i Dardanela i Sredozemnim morem, a drugi je isao
kopnom preko susednih drzava i Balkana.
Prisustvo Rusije na Balkanu nije bilo samo motivisano trgovackim interesima, sta vise
dominantniji je bio faktor povezivanja pravoslavnih naroda.Rusija je pred Portom
zastupala interese pravoslavaca. Afirmisala je ideju panslavizma tj ujedinjenja svih
Slovena oko Moskve kao Trećeg Rima i štitila je ideju komunizma. Rusija se cesto
tokom istorije javlja kao oslobodilac od velikih sila.

Posle I sv rata SSSR gubi pozicije kakve je Rusija imala na Balkanu, jer su na vlasti u
Balkanskim zemljama bile monarhije a u SSSR komunizam koji je srušio temelje Carske
Rusije I zaveo diktaturu uz prenje Kominterne da se proleterska revolucija mora proširiti
na ceo svet.

67
Pred II sv rat komunisti su u balkanskim zemljama prednjačili u antifašističkoj borbi, a
prodor Crvene armije na Balkan samo je učvrstio komunističku orijentaciju ovih zemalja
pa su na vlast u Rum, Bugarskoj,JU, Albaniji dovedeni komunisti.
Uticaj SSSR-a na Balkan znatno je smanjen izlaskom Ju iz njene sfere uticaja 1948 i
Albanije 1961.
Posle II sv rata na Balkanu je bila validna formula 2+2+2 ravnoteže snage
Okončanjem hladnog rata, raspadom SSSR-a i Ju krizom nastaje nova situacija na
Balkanu. Rumunija I Bugarska izlaze iz Varšavskog pakta i okreću se Zapadu. Rusija je
sve više okupirana svojim problemima i udaljava se od Balkana. Kada su u taj politički
vakuum uletele SAD, Rusija je nastojala da očuva bar svoj tradicionalni uticaj na
pravoslavne zemlje
Zemlje bivse sovjetske sfere uticaja intenzivno se vezuju za politicke i ekonomske
institucije EU. Nivo ekonomske razvijenosti na kome se nalaze gotovo sve drzave
regiona je takav da u skorije vreme privrede ovih zemalja u odnosu na razvijene evropske
zemlje mogu biti samo periferna izvorista sirovina sa jeftinom radnom snagom. Kolika je
ekonomska zavisnost sa vecim zemljama, tolika je i politicka. Pokazalo se u kriznim
momentima da su EU i Rusija zainteresovane za lokalizovanje sukoba u meri u kojoj to
ima direktnog uticaja po bezbednost u Evropi.
Sto se tice jugoslovenske krize, Rusija je nastavila politiku SSSR-a i zalagala se
za celovitost Jugoslavije i resavanje sporova mirnim putem, uz posredovanje UN i drugih
institucija koje se brinu o bezbednosti. Takav odnos medjutim, nije predstavljao prepreku
za rusko rukovodstvo da, kada je to ucinila cela Evropa, prizna samostalnost bivsih jug
republika:Hrvatsku i Sloveniju je priznala vec u februaru 1992, Makedoniju u aprilu, a
BiH u maju iste godine.
Rusija nije pokazala, kao sto se ocekivalo, posebnu naklonost prema politici SiCG
u odnosu na druge. U tom periodu uticaj Rusije na Jugoslaviju je opao. Karakteristika
tadasnje ruske diplomatije je sto insistira na oslanjanje na medj zakonitosti, na postovanje
principa OEBS-a i suprotstavlja se agresivnom nacionalizmu uz postovanje ljudskih
prava.
Rusko rukovodstvo je u drugoj polovini 1991. pokusalo da ucini nesto samostalno
u vezi sa regulisanjem odnosa izmedju Srbije i Hrvatske. Oktobra 1991. sovjetski
predsednik M.S.Gorbacov je u Moskvi organizovao susret izmedju Tudjmana i
Milosevica. Posle ovog pokusaja u ruskoj politici prema yug krizi dolazi do pomeranja.
Ucesce sovjetske delegacije na pregovorima o regulisanju jug krize u Hagu, oktobra
1991. i usvajanje Deklaracije o stanju u Yug oznacili su da se Sovjetski Savez ukljucio u
proces traganja resenja. Haska Deklaracija je definitivno odredila Srbiju kao agresora, sto
je SSSR potpuno prihvatio i na taj nacin dolazi do potpunog razlaza u odnosima izmedju
Srbije i Rusije.
Razlike Rusije i Srbije su postajale sve vece:Rusija se orjentisala na izgradnju
demokratske drzave, dok je srpsko rukovodstvo u pocetku otvaranja krize na prostorima
SFRJ zastupalo tezu o jedinstvu svih srpskih teritorija, sto je znacilo preispitanje
prethodnih unutrasnjih granica Jugoslavije. Zajednicki nastupi Rusije sa EZ i SAD u
odnosu na krizu, nisu zatvorili mogucnost privremenih samostalnih aktivnosti Rusije.
Pored protivljenja uvodjenju sankcija, Rusija je kritikovala sustinu rezolucije GS UN o
„narusavanju ljudskih prava u Yug“i „Situacija u BiH“. Tada je sa njihove strane receno
da su te rezolucije jednostrane i da nose antisrpski karakter..

68
 Na takticki izmenjen odnos Rusije prema jug krizi doslo je zbog povecanja
taktickih razlicitosti medju zapadnim partnerima Rusije. To je dovelo do stihijske „podele
rada“ po kojoj se svako pozabavio sopstvenim klijentom u zoni konflikta:EU je u osnovi
pokrivala Hrvatsku, SAD je iskazivala naklonost prema bosnjacima-muslimanima, dok je
Rusiji ostala uloga staratelja srpske strane.podela uloga je jos vise komplikovala
situaciju:Rusija je sa jedne strane nastojala da ocuva saglasnost sa drugim velikim silama,
a sa druge da bude advokat srpskih interesa. Rusija je tesko odrzavala tu ravnotezu.
Ruska politika je cesto bila kontradiktorna:u svom deklarativnom domenu bila je
razlicita u same sustine, koja se bazira na izbalansiranosti i distanciranju od svih aktera u
sukobu. Bez obzira na sve promene, jedno je ostalo nepromenjeno:i pored snazne
diplomatske aktivnosti, ucesce Rusije u mirovnom procesu je bilo skromno, a stvarni
uticaj na tok dogadjaja u zoni konflikta izveden iz potreba i ciljeva partnera. I kada je
isticala nezadovoljstvo nekim odlukama zapadnih sila, Rusija nije imala realnih
mogucnosti da utice i dalje od osude nije htela da ide. Ona nije imala osnovne stimulanse
za aktivno mesanje u krizu.
Najznacajniji principi ruske politike prema yug krizi su:
 politika Rusije je uvek polazila sa stanovista da se regulisanje krize moze
postici samo pregovorima izmedju zaracenih snaga.
 Ova kriza je skrivala mogucnost od opstebalkanskog rata. Ruska diplomatija
je sve uradila da do toga ne dodje uz saradnju sa drugim zemljama
 S vremena na vreme je iznosila stav o stetnom dejstvu sankcija na
pregovaracki proces.
Rusija zeli da zadrzi izvesna „istorijska prava prvenstva“ u odnosima sa drzavama bivse
Jugoslavije, ali je njen nacionalni interes u ovom momentu, dalji od Balkana nego u
periodu posle II SR.

***Zbornik radova „Savremeni procesi i odnosi“ strana 225-236

50. Italijanska balkanska politika

- Italija je bila sused bivse Jugoslavije, sa kojom je od 1945. godine do raspada

prosla kroz vise osetljivih faza razvoja medjunarodnih odnosa, od trscanskog
konflikta 1954. koji je pretio medjusobnim sukobom sa ozbiljnim opasnostima
izbijanja cak i sukoba do regulisanja dobrosusedskih odnosa koji su svoju
kulmunaciju doziveli upravo uoci raspada zemlje;
- Italija je, vise nego druge zemlje, pokazivala veliku zainteresovanost da se
konflikti u Jugoslaviji resavaju mirnim putem i kompromisima, ako je moguce u
jedinstvenoj drzavi. Cilj je svakako izbegavanje destabilizacije regiona.
- Etnicki konflikt u drzavi se reflektovao na znacajnu italijansku manjinu, koja je
svoje interese mogla da ostvaruje samo u stabilnoj drzavi. Ova pitanja – iako
resena Osimskim sporazumom u odnosu na bivsu Jugoslaviju- ponovo ce se
pojaviti kao aktuelna. Raspadom SFRJ ponovo su se pokrenute rasprave o nekim
teritorijalnim pitanjima (Istra, delovi Dalmacije). Neke profasisticke struje u Italiji
otvorile su pitanje samoopredeljenja italijanske manjine koristeci u osnovi
danasnju argumentaciju kosovskih Albanaca (Istra i Dalmacija treba da budu

69
 vracene svojoj matici). Neki zvanicnici su iz Srbije slali poruke da Italija to uradi,
medjutim Italijanska vlada je odolela ovim iskusenjima.
- Italija je clanica EU koja sebe,uz Francusku, vidi kao legitimno vodeceg
politickog i ekonomskog aktera u podrucju Mediterana i otud smatra prirodnim
svoj interes za stabilnost regiona. Izostavljanjem Italije iz „kontakt grupe“
izazvalo je nemalo razocaranje italijanskih politicara, sto je kasnije ublazeno
formiranjem ad hoc ukljucivanjem Italije u „prosirenu kontakt grupu“
Faze kroz koje je prosla Italija tokom jugoslovenske krize:
 faza neodlucnosti i iscekivanja (1988-1991)-Italija se zalaze za ocuvanje
Jugoslavije, suprotstavlja se ranom priznavanju Slovenije i Hrvatske, a kasnije
prihvata opsti pristup EU. Prema nekim izvorima, cak je i tolerisala transfer
oruzja u Hrvatsku.
 Faza kalkulacija- priznanje Slovenije i Hrvatske radi odrzanja
ravnoteze(zbog manjina). Italijansko mnjenje za rat u Bosni osudjuje Srbe i
1994. u Luksemburgu na sastanku SAD-EU, Italija trazi od Rusije da izvrsi
pritisak na bosanske Srbe da prekinu ratne operacije.
 Faza povecanog aktivizma-1994. Italija postaje zagovornik uvodjenja sankcija
protiv SRJ. Italija prikljucuje svoje snage (2.500 vojnika) IFOR. Italijanska
teritorija je bila baza intervencije NATO avijacije
 Najnoviji period-zainteresovanost za problem na Kosovu

Odnosi Italije i Slovenije-normalizovali su se tek nakon sto je Slovenija prihvatila

italijanski uslov da putem nacionalnog zakonodavstva omoguci prenos nekretnina na
strane drzavljane, cime bi se mogla nadoknaditi steta iz Slovenije proterenim Italijanima
nakon II SR. Postignut je i Sporazum o zastiti manjina. Sada su obe clanice EU.
Italijansko-hrvatski odnosi nalaze se u usponu, ali se ne moze reci da su previse srdacni.
To treba pripisati problemima na koje nailazi italijanska manjina u Istri i gusenju
tradicionalne autonomije od strane Zagreba i posledicama optuzivanja Italije od strane
Tudjmana da su na strani Srba iz Krajine. Italija je cak imala stav da sankcije treba da se
uvedu i Hrvatskoj zbog mesanja u unutrasnju politiku BIH. Saradnja u oblasti saobracaja,
turizma je stalno u usponu.
Odnosi Italije i Makedonije- su veoma dobri i na politickom i na privrednom planu. U
grcko-makedonskom sporu oko imena i amblema Makedonije, Italija se izjasnila u vecini
pitanja u prilog Makedoniji, zbog cega je dozivela poteskoce u odnosima sa Grckom.
Odnos Italije i SRJ- Italija zahteva od nas: postovanje Dejtonskog sporazuma,
demokratizacija institucija, saradnja sa Hagom... sto se tice privredne saradnje, 70%
razmene otpada na Srbiju i CG, sto otvara perspektivu za buducnost.

*** zbornik radova, strana 237-256

51. Politika Vatikana prema Balkanu i balkanskim drzavama

Osim pravoslavlja, i rimokatolicizam je veoma prisutan na Balkanu. Svi Hrvati, Slovenci

i 10 % Albanaca su rimokatolici, kao i pojedini drzavljani SCG.
Generalni stav Rimokatolicke crkve se svodi na to da drzava mora biti odvojena
od Crkve, i obratno. Crkva ima pravo da „izrice moralni sud o politickim delima i

70
podupire sporazume izmedju drzave i crkve“ po cemu vidimo da ima i te kako uticaj na
politicki zivot.
Uticaj rimokatolicizma na balkanskim prostorima oseca se trojako:kao direktno
delovanje na politicke interese, indirektno delovanje preko drugih institucija i preko
politickih partija koje formiraju laici i koje se pozivaju na rimokatolicizam kao osnovu
svog delovanja . prva forma je vazna jer ukljucuje Crkvu u direktnu politicku akciju. To
pokazuje izjava pape Jovana Pavla II:“Vreme je da se silom potvrdi da je bilo dosta rata.
Rat ratu je pravedan i nuzan.“ Time se papa jasno izrazio u vezi sa napadom na RS 1995.
i time istakao da je Crkva za taj rat i da ga smatra pravednim.
Vatikan se jasno pokazao kao jedan od najvaznijih politickih cinilaca i ucesnika u
dogadjajima na prostorima bivse SFRJ. Neki akademici smatraju da je rimokatolicka
crkva radila u saradnji sa SAD u ostvarivanju sadasnje politike SCG. Italijanska revija
„Limes“ je otvoreno optuzila Vatikan za rusenje SFRJ. Revija je imala i podatak da je
Vatikan, iako se zalagao za jedinstvenu Jugoslaviju, imao gotove planove o prekrajanju
SFRJ i prostor podelila na episkopske bez obzira na granice...
Posle akcije „Oluja“, hrvatski kardinal, je izjavio da je akcija „moralno opravdana
zbog prava na samoodbranu“. Uloga crkve u legitimizovanju rata je vise nego ocigledna,
ali ona nije u svemu saglasna sa Hrvatskom. Pre svega, Rimokatolicka crkva, po svojoj
doktrini, iskljucuje nacionalizam, ona je nadnacionalna. Ona podrzava jedino
nacionalizam kada je u interesu rimokatolickih opstih potreba.
Za razliku od sukoba sa Srbima gde je Rimokatolicka crkva bez rezerve
podrzavala Hrvate, u Bosni je situacija drugacija. Nasuprot interesima Hrvata, koji su
zeleli da podele Bosnu, crkva je podrzavala ideju jedinstvene Bosne.
Engleske katolicke novine optuzuju Crkvu za nacionalizam.
Osim u Bosni, RC ozbiljno deluje i u drugim balkanskim zemljama. Njena
delatnost ima bitne politicke dimenzije. U Sloveniji je premijer, Janez Drnovsek, uputio
ostre kritike slovenackoj RC zbog mesanja u politicki zivot.
U Albaniji se Crkva svesno upustila u trku sa islamom oko uticaja na politicki
zivot. Obe verske zajednice trose mnogo para na podizanje bogomolja koje bi trebalo da
nadvise jedna drugu. Tako je u Skadru izgradjena najvisa dzamija na Balkanu i to odmah
iza velelepne katedrale. Kada je u Tirani, 1995, poceo da se gradi najveci islamski centar
na Balkanu, Vatikan je objavio da planira izgradnju velike crkve u neposrednoj blizini.
Veliki broj politickih partija se pojavljuje kao protagonisti rimokatolicke doktrine:
„Slovenacka socijaldemokratska stranka“, Savez vojvodjanskih Madjara
Ranija istorija (iz neke sveske, uzeti sa rezervom)
Vatikan je uvek podrzavao ekspanziju velikih suseda, katolickih drzava, na
prostore naseljene Slovenima. Na Balkanu se Vatikan suocava sa interesom Rusije, kao i
sa pravoslavljem, podrzavanim od strane Rusije. Vatikan je zabranio upotrebu
staroslovenskog jezika i glagoljice (ne zna se kada!!), a u evropskoj javnosti sirio pricu o
Srbiji kao primitivnoj i verski netolerantnom
****Zbornik radova , strana 305-312

52. Islamski cinilac u balkanskim odnosima

71
 Islam jasno istice da nema odvajanja vere od drzave, jer su to dva lica jedne
medalje. Islamska zajednica svojom dogmom proglasava da se svi muslimani moraju
ujediniti u jedinstvenu svetsku islamsku zajednicu.
Prvi zadatak i duznost islamskog svestenstva nije da propoveda veru u Boga, vec
da radi na stvaranju drzave koja ce okupiti pod jednim vladarom i jednim zakonom
(Kuranom) sve muslimane sveta, odnosno vera u Boga podrazumeva upravo to.
Na balkanskim prostorima to je dobilo oblik borbe za pretvaranje postojecih
islamskih zajednica u politicke aktivnosti radi stvaranja jedinstvene balkanske islamske
drzave. Za delovanje na tim prostorima stvorena je organizacija „Savez islamskih
zajednica Istocne Evrope“. Za generalnog sekretara imenovan je tadasnji vrhovni
poglavar iz SFRJ Jakob Selimoski, za pocasnog predsednika Sabri Korca ondasnji
poglavar albanskih muslimana. Cilj im je bio da se prizna samostalnost BiH, da
kosmetski Siptari dobiju svoju samostalnu politicku zajednicu, da se prizna autonomija
Rasko-polimske oblasti i da se u Makedoniji suverenitet podeli izmedju Siptara i
Makedonaca. Ona je, u stvari, zahtevala teritorijalno rasparcavanje Srbije i islamizaciju
Makedonije.

Danas islamski faktor je bitan u Bosanskoj krizi.Istočne zemlje: UAEmirati, Iran pomogli
su mulsimanima u oružiju kršeći embargo na uvoz oružija. Turska je slala svoje vojnike
da bi povećala muslimanski uticaj na Balkanu.
7 miliona muslimana ostalo je na Balkanu posle Osmanske imperije.
Težnja za stvaranjem islamske zelene transverzale- Bosna, Sandžak,Kosovo,Albanija,
Zapadna Makedonija, Trakija, Ankara ka Uzbekistanu, Tadžikistanu, Turkmenistanu,
Azajberidžanu.
Koje države su suočene sa islamskim problemima?
U Sloveniji je problem što ne može da se izgradi džamija, ima 5000 muslimana ali nema
problema.
U Hrvatskoj nema problema sa muslimanima.
U BiH da nema međunarodne intervencije situacija ne bi bila onakva kava je danas.
U Srbiji -na prostoru Kosmeta muslimani su preko 95%,
u Makedoniji skoro 100%, a u Albaniji 70%. U Makedoniji 2 partije imaju slogan:“Sa
albanskom krvlju i islamskim duhom“. U albaniji je formirana mala i za sada
neparlamentarna partija „Albanska nacionalna ujediniteljska partija“, neofasisticka,
antigrcki nastrojena.
U Bugarskoj je na izborima 1997. „Unija nacionalnog spasa“ osvojila 13 mesta. Postoji
problem sa Pomacima.
Citav Grcko-Turski spor je spor islamskog sveta. U Zapadnoj Trakiji postoji turska
manjina ali nije velika.
U Rumuniji je cak otkriveno udruzenje studenata koja je delovala pod imenom
„Muslimanska braca“ a parola im je „borba svim sredstvima za stvaranje svetske
islamske drzave“, a iz Turske su stizali nastavnici koji su im propovedali o realizaciji
islamske drzave.
Što se Crne Gore tiče –oni imaju svoj deo Sandžaka. Muslimani se u Crnoj Gori
izjašnjavaju kao crnogorci.
Postoji problem u Turskoj-islamski fundamentalizam. Endrogar –nacionalna islamska
stranka ali u Turskoj taj fundamentalizam sprečava vojska.

72
***Zbornik, strana 312-315

53.Politika drzava suseda u toku jugoslovenske krize i agresije NATO

Jedan broj autora kod nas (publicisti, novinari)su okrivljivali mnoge susedne
zemlje za raspad zemlje pa se zbog toga u javnosti, stvorila jednostrana slika uticaja
susednih zemlja na raspad. Uglavnom se misli na:Austriju, Madjarsku, Italiju a neki
autori cak spominju i Bugarsku. Ovome se moze dodati i Vatikan, ali mi ne smatramo da
ona ima veci uticaj.
Austrija je prva podrzala odvajanje Hrvatske i Slovenije i za to postoje 2
razloga:
1) neposredno se granice
2) neki su tvrdili da je to odraz sentimenta, tj. da zele da nam se osvete za
gubitak u i SR i da je to njihov pokusaj i ideja o obnavljanju zemalja gde je
katolocanstvo dominantna religija, tj. stvaranje nove Habzburske monarhije
Sta su bili stvarni razlozi ne zna se tacno mada Austrija jeste neobjektivno tada postupila.
Sa druge strane ne mozemo reci da je Austrija “srbomrzac” jer u njoj zivi oko 200.000
nasih gradjana koji tamo rade i sigurno da ona nije neprijateljski nastrojena. Austrija –
pripada onom krugu zemalja koje su već u početnoj fazi jugoslovenske krize ispoljile
zainteresovanost za način na koji će ona biti rešena. Ona se vrlo jasno zajedno sa
Nemačkom svrstala uz Sloveniju i Hravstku koje su insistirale na potpunom
osamostaljenju. Uz Nemačku ona je vrlo aktivno preuzela ulogu u kampanji koja je u
drugoj polovini 1991.g bila vođena u prilog što skorijem priznavanju nezavisnosti
Slovenije i Hrvatske. Kao susedna zemlja Austrija j bila veoma neposredno
zainteresovana za način na koji će se ju kriza rešiti. U vreme velike zabrinutosti koju je
izazvalo angažovanje jedinica u JNA u Sloveniji, Austrija je preuzela i određene korake u
cilju raspoređivanja svojih vojnih efektiva u blizini austrijsko-jugoslovenske granice i
ošto je reagovala kod jugoslovenskih organa zbog povrede austrijskog vazdušnog
prostora. Sasvim izvesno ovakav stav austrisjih vlasti bio je u funkciji stvaranja
atmosfere protiv politike saveznih organa i JNA. Već 8.jula 1991. podržala je zahtev
Slovenije i Hrvatske za priznavanjem nezavisnosti. Sve ovo je podstaklo i razmišljanja da
se radi o pokušajima da se omogući neka forma ponovnog okupljanja onih teritorija koje
su nekada sačinjavale AU monarhiju. Austrija je odbijala ovakva tumačenja.
Austrija je veoma rano ispoljavala svoje neslaganje sa načinom na koji je u Srbiji tretiran
problem Kosova. Ona se zalagala za šira prva Albnaca. U toku eskalacije ju krize
Austrija je sledila radikalne stavove Nemačke.
Najradikalnije stavove zatupao je ministar inostranih poslova Alojz Mok, ali su oni često
naknadno ublažavani istupanjima drugih političara. Svoj radikalizam je opravdavala
smatrajući da će priznanjem Slovenije i Hravtske ublažiti i smiriti situaciju u Ju.
Nakon što su zemlje EZ 15.januara 1992. priznale nezavisnost Slovenije i Hravatske i
Austrija im je dačla svoje priznanje.
Austrija je veoma aktivno iznoslila pitanje Ju kako u okviru KEBS-a tako i u okviru UN.
U tom periodu Austrija je biča član Saveta bezbednosti i bila je i njen presedavajući. Na
toj funkciji ona se zalagala za usvajanjem odluka koje su Srbiju i njenu politiku stavljale
u položaj glavnooptuženog za zbivanja na područije ex Ju i za oružane sukobe na
teritoriji BiH.

73
Madjarska je davala podrsku Hrvatskoj, isporucivsi joj puske. Postoji
svedocenje___________________________tadasnjeg ministra za________________-da
je glavnina oruzja stizala svercom pojedinaca po par puski, iza toga nije stajala drzava.
Nezvanicno se pominje da su se u madjarskim bazama obucavali hrvatske zenge (zbor
narodne garde) ; da su u nasu zemlju stizali hrvatski spijuni preko madjarske teritorije i
da im je madjarska to dozvolila
Bugarska nije imala neki poseban znacaj

Od 1992-’95. se menja situacija jer Austrija i Italija vise nisu nasi susedi, a novi
susedi su Hrvatska, BiH, Makedonija.
27.4.1992. doneta je Deklaracija koja nema precizan naziv, cesto se naziva
“Deklaracija o spoljnoj politici” i ona je dodatak Ustavu. Ona je bitna jer sadrzi neka
bitna nacela. Ona kaze:” SRJ pretenduje na medjunarodni kontinuitet na SFRJ, ne
priznajuci to drugima i odrice se teritorijalne pretenzije na susede. Ona je otvorena za
prikljucivanje novih clanica”. U njoj se naglasava miroljubivo pregovaranje pa i po
pitanju granica.
U Madjarskoj se pojavila ideja nikada zastupana od zvanicne vlasti da Ugovor
koji je zakljucen sa SFRJ-om prestao da vazi jer se ta zajednica raspala sto po njima znaci
da ako se subjekt promenio, obaveze prestaju da postoje, ali medjunarodno javno pravo
tu oblast je drugacije regulisalo. Sve su to bile ideje madjarskih nacionalista.
Sto se tice Rumunije teritorijalnih aspiracija nije bilo ni sa jedne strane.
U Bugarskoj su takodje bili pojedinci problem (publicisti, novinari, istoricari) koji
govore o zapadnim pokrajinama (misli se na Pirot, Dimitrovgrad i Bosilegrad) i to nije
bio zvanicni stav. Bugarske vlasti su imale primedbu na uskracivanje prava njihovim
manjinama u Dimitrovgradu:prava na jezik, na medije i sl. Nasa primedba je bila sto su
Bugare iz Srbije vodili u maticu na usavrsavanje i koristili ih kao neku “petu koloniju”.
Makedonija u jesen 1991. se odvaja i traze administrativnu liniju. Slobodan
Milosevic smatra da su potrebne neke korekcije. Sporno pitanje je bio manastir
sto je kod nas pogresno protumaceno. Oni su zapravo trazili vracanje obelezja ,ploce, na
manastir jer je u tom manastiru proglasena republika Makedonija na antifasistickom vecu
koje je tu odrzano. Drugi problem je bio (taj manastir je trebao da pripadne Srbiji) jedna
spomen soba i oni su trazili da mogu da je poseciju i da ona ostane nepromenjena. Sa
nase strane je bio zahtev za ocuvanje srpskih grobova.
Odnosi, u tom periodu, su bili polulegalni i oni su nam pomogli u krsenju
sankcija. U tom periodu, na zahtev UN, oni su morali da prekinu trgovinu sa nama sto je
njima takodje tesko palo, a ne samo nama. Drzava krsi sankcije svesno. Makedonija je
prva potpisala sporazum o priznanju. Mi smo je priznali pod imenom “Republika
Makedonija” a zauzvrat su nam priznali kontinuitet. Njih je to manje “kostalo” jer su
znali da ako nam ga svi ne priznaju da ga necemo dobiti. Zatim smo potpisali Sporazum
o bezgranicnoj trgovini, mi smo ga postovali ali 1999. smo ga suspendovali zbog
makedonskom priklanjanja NATO-u.
U vreme Slobodana Milosevica nasa strana nije prihvatila granice. Mi smo
prihvatili makedonske zahteve (vezane za 4 tacke). Od 2001. nema teritorijalnih sporova,
ali sporno je sto na terenu nije izvrseno postavljanje obelezja granice (demarkacija).
Umnik smatra da nije nadlezan za taj posao.

74
 Najveci problem izmedju Makedonije i Srbije je pitanje priznavanja makedonske
crkve i to ne bi trebalo da utice na bilateralne odnose ali utice. Makedonska crkva smatra
da je pravoslavna crkva odraz velikosrpskog nacionalnog identiteta a mi smatramo da
Makedonija ne moze da sprecava tranzit crkvenih lica u odorama preko njihove teritorije.
Oni ne dozvoljavaju da nijedan svestenik ne moze da boravi i prelazi preko njihove
teritorije.
Visok nivo ekonomske razmene je bio bitan, ali sada je u opadanju iz 2 razloga.
Prvo, oni imaju veliki deficit (jos veci od naseg) pa ne uvoze vise toliko iz Srbije i sto
nama ne ide u prilog taj Ugovor o bescarinskoj zoni jer smo jako puno uvizili voce i
povrce iz Makedonije.

Albanija je specificna zemlja jer je jedina zemlja sa kojom smo imali prekid
diplomatskih odnosa. Odnosi u vreme Slobodana Milosevica su zategnuti ali oni nikada
nisu otvoreno podrzavali OVK. Novembra 1997. cak se sastao S. Milosevic na Kritu na
sastanku lidera balkanskih naroda sa i pocinje dijalog. Oni su ucinili
neprihvatljiv potez tako sto su prihvatili kosovsku kvaziambasadu.
Ekonomska razmena je simbolicna, dok je SFRJ bila 2 partner, pole Italije
Albaniji, sada je mala razmena. Zeleznica na liniji Skadar-CG pa do Evrope je nama
beskorisna i zbog neodrzavanja samo trosak i to ne mali.

Sa Bosnom i Hercegovinom su odnosi bili komplikovani u vreme rata. U vreme

Dejtona, velike sile su prisilile S.Milosevica i Izetbegovica da izmene pisma i
medjusobno se priznaju i tada je doneta odluka da se sto pre moraju otvoriti ambasade i
da se sto pre uspostave diplomatski odnosi. Tada se smatralo da to nije moguce dok BIH
ne povuce tuzbu protiv Srbije pred Medjunarodnim sudom pravde. BiH trazi 120
milijardi $ odstete od Srbije. Ambasade su, u medjuvremenu otvorene, ali optuzba nije
povucena. Mi smo ulozili zalbu i za sada to stoji u “poslednjoj fioci”. Kada ce se ta
optuzba povuci ne zna se tacno i svako ko bi to danas uradio bio bi politicki mrtav i
muslimani bi ga lincovali.
Vec se 4 godine vode pregovori o granici, nasa strana zeli razmenu teritorija
(enklave) a nama je bitan deo preko kojeg ide pruga Beograd-Bar.
Ekonomski nam je znacajan partner ali vise se vrsi razmena sa Republikom Srpskom. Sa
federacijom je suspendovan sporazum o bescarinskoj razmeni takodje zbog deficita.

U Hrvatskoj su takodje, Srbi zeleli pravo na samoopredeljenje. U velikoj meri

pitanje zastite Srba resen je pre formiranja SRJ jer je Umprofor trebao da ih stiti. Od
“Oluje” maja 1995. i “Bljeska” postaje pitanje sudbine Srba i po nekim podacima oko
350.000 Srba je prebeglo, uglavnom, u Srbiju.
Slavonsko-baranjska oblas je ostala po Erdutskom sporazumu pod kontrolom
medjunarodnih trupa
1994. je potpisan sporazum o otvaranju biroa kao kvazidiplomatskih organa koji
predstavljuju vlast.1996. u Atini S.Milosevis i Tudjman su postigli sporazum o
priznanju; u jesen 1997 potpisano je 17 drzavnih sporazuma medju kojima je i o
malogranicnom prometu. Propusnice koje dobijaju mestani oko granice omogucavaju
prolaz preko granice i to je bio znacajan korak jer je vizni rezim bio strog.

75
 Teritorijalno razgranicenje-problem Prevlake- 1,5 km sporne teritorije i na
Dunavu 145 km. 2003 potpisan je privremeni protokol kojim nije utvrdjena granica vec
nacin njene kontrole (zajednicke patrole u istom camcu)
Pitanje demilitarizacije-oni kazu da je to mostobran Dubrovnika mi Kotora
Takodje, znacajno pitanje je povratak Srba u Hrvatsku. Po njihovim statistikama vratilo
se 130.000 Srba a po nasim 50.000. mnogi dodju, prijave se, uzmu licne karte, penzije i
vrate se u Srbiju. Povratak znaci da se oni tamo nastane i zive.
Ekonomska razmena nije velika, oni nisu neki faktor, u poslednje vreme dolazi
puno investitora i kupuje nase firme (Frikom) a i slobodno je kretanje ljudi, bez viza.
***sa predavanja***
Italija – Krajem 80-ih, jugoslovensko-italijanski odnosi beleže neprestani razvoj.
Prilikom izbijanja ju krize Italiji nikako nije odgovarao takav razvoj događaja, ugrožavao
je mir i stabilnost u susedstvu a time i realizaciju pomenutih italijanskih interesa u tom
područiju. Nastojanje Italijanske diplomatije bilo je usmereno na zaustavljanje sukoba i
rešavanje problema dijalogom.
Sa druge strane Italija je bila kritična prema onima u Jugoslaviji koji su bili protiv bilo
kakvih promena koje dovode u pitanje čvrstu federaciju na dotadašnjim osnovama što ju
je dovodilo u sve oštriju konfrotaciju sa srpskim rukovodstvom na čelu sa
S.Miloševićem, ali bila je i protiv jednostranih osluka- posebno Slovenije i Hrvatske.
Slovenci su došli u Rim u junu 1991. da lobiraju za podršku Izjavi o razdruživanju od Ju
koju je skupština slovenije usvojila 8.maja 1991. De Mikelis je oštro upozorio protiv
jednostranih akata koji bi vodili u sukobe.
19.juna na sastanku KEBS-a u Berlinu uz aktivno angažovanje Italije, usvojena je
Deklaracija kojom je iskazana podrška demokratskom razvoju i teritorijalnom integritetu
Jugoslavije.
Neuspeh Italijanskih napora za rešenje jugoslovenske kriz u to vreme u okviru EZ bitno
je doprinelo odsustvo podrške u EZ za predloge Francuske i Italije o finansijko-
ekonomskoj podršci Markovićevoj vladi. To je jedna od prvih u nizu grešaka EZ u
odnosu na ju krizu.
Kako su se rasplamsavali oružani sukobi italijansko javno mnjenje se okretalo sve više
protiv JNA kritikujući italijansku vladu i ministra inostranih poslova De Mikelisa da
zatvara oči pred oružanim akcijama JNA. Pojedina italijanska sredstva informisanja
postala su instrument propagande jedne strane.
Vatikan je među prvima priznao 15.januara 1992. nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
Italija je učestvovala u slanju mirovne misije (takozvane trojke). Misiju su sačinjavali
ministri inostr poslova Italije, Luksemburga i Holandije.
Kasnije pod jakim pritiskom Nemačke i ostali partneri EZ među kojima i Italija priklonili
su se stavu priznanja republika pre rešenja nekih bitnijih pitanja što je opet bila greška
EZ- kriza je samo produbljena.
Kako se situacija u Ju pogoršavala u Rimu 8.novembra 1991.g ministri iniostr poslova
država članica EZ su doneli niz restriktivnih mera prema Jugoslaviji. Kasnije je odlučeno
da se sve restriktivne mere odnose samo na SCG zbog napada na Vukovar, Dubrovnik i
druge gradove u Hravtskoj..
Sa daljem produbljivanjem krize i izbijanjem rata u BiH direktnije se uključuju OEBS i
UN.

76
U ovom periodu Italija je bila okupirana velikom krizom sopstvenog pol sistema. Došlo
je do smene vlasti-dolazi vlada levog centra. Kriza sistema bacila je Italiju u drugi plan
rešavanja jugoslovenske krize. Glavnu reč vodili su Engleska, Francuska i Nemačka a
kasnije su odgovornost preuzele SAD, šta je dovelo do Dejtona.
Kroz kontakt grupu u kojoj je bila i Rusija, obezbeđivana je šira međunarodna podrška
ovoj politici. Kasnije se i Italija izborila uza članstvo u Kontakt grupi.
Za vreme kosovske krize od prvog dana je učestvovalo italijansko vazduhoplovstvo, rat
nije bio popularan u javnom mnjenju Italije, ali bilo je nerealno očekivati da će vlada
levog centra Masima d‚Aleme otkazati poslušnost atlanskom savezniku.
Kumanovski sporazum dočekani su sa olakšanjem u Italiji.
Italija učestvuje u mirovnim operacijama UN na Kosovu i ostaje zainteresovana za dalji
razvoj kosovske krize.

54. Balkanska multilateralna saradnja 70-tih i 80-tih godina XX veka

Dobro je poznata činjenica da je ekonomski položaj Balkana u neskladu sa njegovim

ekonomskim potencijalima I resursima. Da bi taj ekonomski potencijal I resursi bili
optimalno korišćeni neophodna je saradnja balkanskih zemalja u ekonomskoj sferi I to je
postalo jasno već nakon II sv rata.
Prvi zanačajni koraci će biti učinjeni tek 70-ih godina. Sa zaključenjem Helsinške povelje
1975 kada će na inicijativu tadašnjeg Grčkog premijera Karamanslisa 1975 biti oživljena
ideja balkanske saradnje u sferi ekonomskih odnosa.
1.U Atini je februara 1976. odrzana Konferencija vladinih eksperata za privrednu i
tehnicku saradnju, izuzimajuci Albaniju (verna svojoj politici samoizolacije, bojkotovala
je skupove), u cilju iznalazenja „najmanjeg zajednickog imenitelja“ multilateralne
saradnje u ovim oblastima. Na osnovu predloga delegacija, sacinjena je lista predloga o
mogucnostima multilateralne saradnje u ekonomskom i tehnickom domenu, u kojoj su
utvrdjene 162 oblasti moguce saradnje.
2. Zbog nejednakih ekonomskih i politickih interesa i izrazavanja rezervi od strane
Bugarske nastavak procesa pregovaranja bio je usporen sve do sastanka Karamanlisa i
Zivkova kojim je Bugarska nagovestila promenu stava, pa je tek novembra 1979. u
Ankari odrzan, na inicijativu grcke vlade, drugi sastanak eksperata balkanskih zemalja
posvecen oblasti PTT saobracaja i telekomunikacijama, bez Albanije.
3) Juna 1981. odrzan je treci sastanak u Sofiji, posvecen medjunarodnom saobracaju i
transportu u cilju njihovog unapredjuvanja preko teritorija balkanskih zemalja, kao i
razvoju transportne infrastrukture i olaksanju veza. Inicijativa je bila Bugarska i ona je od
tada postala izraziti zagovornik balkanske saradnje
4) Juna 1982 u Bukurestu , na inicijativu rumunske vlade, odrzan je sastanak posvecen
saradnji u oblasti energije, uz prisustvo posmatraca iz vise medjunarodnih organizacija
5) juna 1984. u Beogradu je odrzan sastanak eksperata balkanskih zemalja iz oblasti
industrijske kooperacije, na inicijativu jugoslovenske vlade. Na njemu je utvrdjena lista
industrijskih grana i projekata za koje su ucesnice pokazale interes i spremnost za
saradnju, a dogovorena je i potreba buduceg odrzavanja granskih sastanak
zainteresovanih preduzeca ovih zemalja.
6) sesti sastanak je posvecen ekoloskoj zastiti regiona , poboljsanja covekove sredine, u
Sofiji, 1987. na kome je ucestvovala i Albanija pokazujuci interes za prikljucivanje u

77
proces multilateralnog pregovaranja. Pozitivan uticaj na saradnju u ovoj oblasti imalo je
usvajanje Deklaracije o zastiti voda Dunava od zagadjivanja donete od strane
podunavskih zemalja.
U tom periodu ekonomska saradnja balkanskih zemalja na bilateralnom planu uglavnom
se odvijala kroz robnu razmenu, uz nedovoljnu orijentaciju na međusobnu trgovinu.
Prepreke za njen razvoj su bile usmerenost Grčke I Turske prema EEZ, I Bugarske I
Rumunije prema SEV-u.
****Zbornik radova, strana 475-487

55. Ministarske konferencije balkanskih drzava (1988-1990)

Multilateralni sastanci na tehnickom nivou su, donekle, pomogli obnovi tradicije

saradnje na Balkanu. Medjutim, za podizanje saradnje na visi politicki nivo bilo je
potrebno i da dodje do daljeg poboljsanja u medjunarodnim odnosima, posebno izmedju
blokova i supersila.
Za podizanje multilateralne saradnje na Balkanu na nivo redovnih ministarskih
konferencija, u prvom redu bila je zasluzna jugoslovenska diplomatija koja je i pripremila
Prvu konferenciju ministara inostranih poslova zemalja Balkana u Beogradu
(24-26.2.1988). Na Konferenciji je ucestvovalo svih 6 balkanskih zemalja.
Na kraju je istaknuta zelja za razvoj saradnje balkanskih zemalja u duhu
uzajamnog poverenja, postovanja i razumevanja i uz postovanje razlika politickih i
ekonomskih sistema, kao i postovanje nezavisnosti, suvereniteta, integriteta, jednakosti i
nemesanja u unutrasnja pitanja. Izrazena je potreba za razvojem saradnje u sledecim
oblastima: trgovina, transport, pogranicna saradnja, industrija, turizam, bankarstvo,
energetika, nauka i tehnologija, poljoprivreda, telekomunikacije, zivotna sredina,
zdravstvo, kultura, sport, informacije.
Ukazano je i na znacaj nacionalnih manjina kao na faktor povezivanja i saradnje.
Iskazana je spremnost za zajednicku borbu protiv terorizma, kao i krijumcarenja
narkotika i oruzja. U pogledu formi saradnje, usaglaseno je da se odrzavaju periodicni
sastanci MIP-ova balkanskih zemalja, kao i redovni sastanci visokih funkcionera
ministarstava. Usaglaseno je odrzavanje i nekoliko ministarskih sastanaka u raznim
oblastima, kao i druge vrste saradnje (parlamentarni sastanci, akademije, novinari,
nevladina saradnja).
Druga konferencija MIP odrzana je u Tirani, od 24. do 25.10.1990. Na
Konferenciji je podrzano dalje institucionalno jacanje ovih sastanaka: sastanci ministara
inostranih poslova, kao i sastanci ministara privrede i trgovine, odrzavali bi se jednom
godisnje, a sastanci visokih funkcionera MIP-a 2 puta godisnje. Pored toga, predvidjena
je i mogucnost sastanaka na nivou sefova drzava ili vlada. Predlozeno je formiranje
„Balkanskog foruma“, na kome bi se odrzavali periodicni sastanci, zatim stvaranje Banke
za razvoj Balkana, Instituta za proucavanje balkanske ekonomske saradnje (u Atini),
konferencije o bezbednosti i saradnji na Balkanu i drugih formi i institucija multilateralne
saradnje. Predvidjeno je i odrzavanje, u toku 1991,dva druga susreta na ministarskom
nivou (za transport u Tirani i za zdravstvo u Turskoj).
Konferencije MIP su predstavljale jak podsticaj za razvoj multilateralne saradnje
u nizu oblasti. Tako se navodi, da je u periodu od 1988. godine pa do 1990, odrzano vise
od 20 sastanak na vladinom nivou i oko 13 susreta na nevladinom nivou po raznim

78
temama. Odrzani su ministarski sastanci u oblastima: saobracaja (Beograd, 1988); spoljne
trgovine (Ankara, 1989); industrije i transfera tehnologije(Bukurest, 1989), energetike
(Tirana, 1990).
Organizovani su i sastanci eksperata za izradu Konvencije o ekoloskoj zastiti
Balkana, sastanci zeleznica, sindikata, univerziteta, auto-moto saveza, gradonacelnika
glavnih gradova.
U okviru parlamentarne saradnje, odrzan je u Bukurestu, maja 1991, sastanak
komiteta za spoljne odnose nacionalnih parlamenata na kome je, takodje, podnesen niz
predloga za saradnju u raznim oblastima (komore, odbrana, komunikacije, kultura).
Raspad Ju imao je veliki uticaj na zastoj pregovaračkog procesa na Balkanu . Sledeća
konferencija je tek u Sofiji 1996. Konferencija ministara u Sofiji značila je obnovu
saradnje ali od početka uz naglasak da ovakva saradnja ima tradiciju I istoriju. Ona od
tada nosi naziv PROCES SARADNJE JUGOISTOČNE EVROPE i poslednja
konferencija ministara ovog procesa održana ke u Bukureštu u oktobru 2004.

56. Saradnja balkanskih država na nivou vlada i nevladinom nivou.

NA NIVOU VLADA
Sa stanovišta geopolitike balkanska saradnja na vladinom nivou mogla bi da se odvija u
više pravaca:
1. BALKANSKO-BALKANSKA SARADNJA - podrazumeva saradnju svih balkanskih
držžava u koordinatama Balkanskog poluostrva. Ovakva saradnja bi bila jedina
alternativa njihovim međusobnim sukobima. U ovoj saradnji treba da učestvuju sve
balkanske zemlje kako one ne bi bile korišćene za promociju interesa jednih protiv
drugih. Na dnevni red bi trebala postepeno da dođu i politička pitanja u suprotnom
predstavlja samo odlaganje nagomilanih pol problema.
2. BALKANSKO-DUNAVSKA SARADNJA – podrazumeva saradnju balkanskih
podunavskih zemalja (SCG, Hrvatska,Rumunija,Bug) sa evropski podunavskim
zemljama (Nemačka, Austrija, Mađarska)
3. BALKANSKO-MEDITERANSKA SARADNJA – od 10 balkanskih država, 6 ulaze u
kordinate mediteranskog basena : Turska, Grčka, Albanija, SCG, Hrv, Slo, Bih.
Bugarska i Rumunija izlaze na Crno more koje je povezano sa Mediteranom. Privredni,
ekonomski, saobraćajni I turistički interesi nameću saradnju u balk-mediter oblasti.
4. BALKANSKO-CRNOMORSKA SARADNJA – 3 balkanske zemlje izlaze na Crno
more: Rumunija, Bugarska, Turska ali članice Ekonomske zajednice za saradnju u
crnomorskom regionu još su I Grčka,Alb,SCG,BiH,Makedonija.

Sa političke tačke gledišta nove inicijative za saradnju na vladinom nivou na Balkanu

mogu se prema svojim nosiocima podeliti na:
a) One koje započinju na samom Balkanu
b)One koje je inicirala Evropa
c)One koje su inicirale SAD

a)One koje započinju na samom Balkanu:

-Sastanci ministara svih balkanskih zemalja svih resora-to je najbolji mogući put za
razvoj saradnje u područijima od životnog zanačja za sve njih

79
- Saradnja parlamenata odvija se na bilateralnoj osnovi i u okviru Interparalmentarne
unije. Formiranje Balkanske konsultativne skupštine 1955.
-Uspostavljanje zone slobodne trgovine – nije se mnogo otišlo od same ideje ali I sama
ideja je veoma korisna jer bi predstavljala faktički pripremanje balkanskih zemalja za
ulazak u EU.
b) Regionalni pristup EU –Za razliku od zemalja koje su ušle 2004 . zemlje na Balkanu
imaju ratno iskustvo koje povlači niz novih uslova pored onih iz Kopenhagena: povratak
izbeglih lica, saradnja sa Hagom, poštovanje Dejtonskog sporazuma...
c) Američka inicijativa za saradnju u Jugoistočnoj Evropi – posle okončanja Ju krize
SAD iznosi novi mehanizam svog prisustav u ovom delu sveta lansirajući ovu inicijativu
1996. Obuhvata sve balkanske zemlje u cilju zajedničkih infrastrukturnih i ekoloških
projekata.
NEVLADINE SARADNJE
Ova saradnja počela je veoma rano, sredinom 30-ih uporedo sa razvojem saradnje na pol
I nepolitičkom planu među balkanskim državama i u to periodu saradnja na nevladinom
nivou se odvijala u medicinskoj,naučnoj, univerzitetskoj i kulturnoj oblasti.
Ali pošto je u tom periodu pa sve do kraha socijalizma u ovim državama nevladin sektor
bio nerazvijen (potisnuto civilno društvo), znatnija saradnja na ovom polju počinje
neposredno pre izbijanja Ju krize a paralelno sa ministarskim konferencijama kada je
pored državnih 11 sastanaka održano i 13 sastanaka na nevladinom nivou.
U periodu dezintegracije SFRJ ova sardnja je zamrla da bi kasnije opet oživela. Civilno
društvo se budi i danas u SCG deluje nekoliko stotina NGO a slična je situacija I sa
zemljama u okruženju.

57. Uloga Pakta o stabilnosti u J-I Evropi na Balkanu

“Pakt o stabilnosti” nije recept koji su evropske diplomatske kancelarije pripremile

iskljucivo za balkanske zemlje. Prvi Pakt namenjen zemljama istocne i centralne Evrope,
predlozen je 1993. zvanicni tvorac te ideje bio je francuski premijer Eduard Baladir, koji
je pod utiskom neuspeha EU da zaustavi rat na prostoru SFRJ, aprila 1993. godine
predlozio usvajanje jednog panevropskog dokumenta, kao i sklapanje serije bilateralnih
sporazujma kako bi se izbegli slicni sukobi u buducnosti. Ideju je prihvatila EU, kao deo
svoje “zajednicke spoljne i bezbednosne politike” i povezala je sa stvaranjem uslova za
sirenje na Istok.
Deklaracija o :Paktu o stabilnosti u Jugoistocnoj Evropi”je usvojena na
ministarskom sastanku 1999. u Kelnu. Osnivacka povelja sastoji se iz 8 delova: ucesnici,
nacela, ciljevi, mehanizmi, saradnja ucesnika, regionalne inicijative, koordinacija,
primena i mehanizmi nadzora.
Cilj Pakta bi trebalo da bude dugorocna stabilizacija, bezbednost, demokratizacija
i ekonomska obnova razvoj regiona. Ucesnice su se obavezale da saradjuju u cilju
smanjivanja napetosti, jacanja dem procesa, razvoja dobrosusedstva,trzisne privrede,
borbe protiv organizovanog kriminala, povratak izbeglica…
“Pakt o stabilnosti “ je formalno pod okriljem OEBS-a, sto podrazumeva i njihovo
koriscenje organa. Ucesnici Pakta su podeljeni u 3 grupe:

80
 1) zemlje ucesnici:Albanija, BiH, Bugarska, Hrvatska, Madjarska, Rumunija,
Slovenija, Makedonija, Turska. Unutar ove grupe postoji podpodela na
“korisnike Pakta”(mogu da ocekuju finansijsku pomoc)i ostale (Madjarska,
Slovenija, Turska). SRJ je ukljucena u punopravno clanstvo 2000.
2) Zemlje “pomagaci”:clanice EU, SAD, Rusija, Kanada, Japan, Svajcarska,
Norveska
3) Ostali: medjunarodne organizacije, medj finansijske institucije, regionalne
inicijative
Pakt o stabilnosti se odvija u formi “Regionalnog okruglog stola” koja se bavi sa 3
oblasti:
a) demokratizacija i ljudska prava
b) pitanja bezbednosti-unutrasnje i spoljne
c) ekonomska obnova i razvoj
Prednosti ove organizacije:spremnost EU da podrzi na visokom politickom nivou,
visok politicki profil inicijative, pokusaj vece koherentnosti izmedju politickih, vojnih
i ekonomskih elemenata saradnje
Nedostaci: nejasan odnos SAD i nekih zemalja prema inicijativi, utisak konkurencije
sa “Inicijativom za saradnju u JIE”, indirektan pristup finansiranju

58. Proces saradnje zemalja Jugoistocne Evrope

Sa potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i smirivanjem situacije u BiH, stvoreni su uslovi

za obnovu regionalne sardnje na Balkanu-ali pod novim nazivom “Konferencija o
stabilnosti, bezbednosti i saradnji zemalja JI Evrope” kao i sa novim ucesnicima. Ova
inicijativa je pokrenuta 1996. i predstavljala je inicijativu samih balkanskih zemalja.
Sastanci ministara inostranih poslova su se odrzavali: Sofija-1996, Solun-1997, Istambul-
1998, Bukurest- 1999, Skoplje 2000, Tirana-2001.
Punopravne clanice su:SRJ, Makedonija, Grcka, Turska, Rumunija, Bugarska i
Albanija.
Na Sofijskoj konferenciji, oblasti saradnje su podeljene u 4 grupe:
 politicki odnosi (dobrosusedstvo i poverenje)
 regionalna ekonomska saradnja(trgovina, investicije, zivotna sredina)
 humanitarna saradnja, ljudska prava
 pitanja unutrasnjih poslova i pravosudja (terorizam, vize, imigracija)
Solunska deklaracija sadrzi slicnu podelu kao kao i Sofijska, razmatra se situacija u
Albaniji i BiH, delovanje sa drugim regionalnim inicijativama….
Sastanak na Kritu je znacajan jer je pruzio mogucnost predstavnicima pojedinih
zemalja da u medjusobnim susretima pokusaju da rese neke ozbiljne probleme (spor
Grcke i Turske oko Jegejskog mora; istorijski sastanak predstavnika SRJ i Albanije).
Ovaj sastanak predstavlja vrhunac razvoja multilateralne saradnje
U Instambulu svi ministri su izrazili duboku zabrinutost zbog situacije na Kosovu i
predlozili su odredjene mere
Drugi sastanci nisu bili nesto znacajni, u Antaliji (zemlje treba zajedno da resavanju
regionalna pitanja), u Bukurestu je usvojena Povelja o dobrosusedstvu u JIE.

81
 U Skoplju je SRJ vraceno clanstvo (1999. SRJ nije bila u Bukurestu, iskljucila je
Rumunija i Albanija), a BIH prelazi iz posmatraca u status punopravnog clana, a
Hrvatska je posmatrac.

SAMITI nezvanicni sastanci sefova KONFERENCIJE ministara inostranih

drzava poslova
- Krit, Grcka 1997. - Sofija, 1996, bez ucesca Makedonije
- Antalija, Turska 1998. - Solun, 1997.
- Bukurest, Rumunija 2000. - Instambul, 1998.
- Skoplje, 2001 - Bukurest, 1999. bez ucesca SRJ
Tirana, 2001.

“Povelja o dobrosusedskim odnosima” predstavlja do sada najvisi stepen deklarativne

diplomatije i saradnje na cemu se i zasniva proces multilateralne saradnje u JIE.
Njene okvire cine politicka saradnja, koja ukljucuje pitanja bezbednosti i stabilnosti,
razvoj privredne saradnje i saradnje u oblasti zivotne sredine, kulture, pravosudja i
unutrasnjih poslova. To su ujedno i ciljevi(jacanje bezbednosne i ekonomske
saradnje, i njeno prosirenje na humane oblasti)
PSJIE jos uvek nije postalo cvrsto medjunarodno telo, on nema nikakav poseban
dokument o svojoj organizaciji poput statuta. Osnovno rukovodece telo su sastanci
ministara inostranih poslova .
Njenim nastankom otvorena je mogucnost poboljsanja opste atmosfere u regionu,
nakon teskog perioda . sastanci su pozitivno uticali na javno mnjenje drzava clanica.
Njeni ciljevi su uopsteni i apstraktni i nedostaje politicka volja( i sredstva, narocito
finansijska) da se sprovedu cak i donete odluke (na primer o sastancima ministara na
3 meseca)
Kada se radi o ucesnicima, hendikep predstavlja cinjenica da sve zemlje nastale
raspadom SFRJ ne ucestvuju aktivno u ovom procesu, iako je SFRJ bila pokretac i
aktivni ucesnik ove saradnje, a Hrvatska i BIH su geografski i kulturno deo ovog
prostora. Odredjeni bilateralni problemi izmedju nekih zemalja je takodje uticao i
opterecivao rad sastanaka(Turska-Grcka, SRJ-Albanija, Grcka-Makedonija,
iskljucenje SRJ).
Velika je suprotnost izmedju sirokog kruga predvidjenih tema za saradnju i malo
donetih resenja i rezultata. Razlog je sto nije odmakao u procesu institucionalizacije;i
dalje funkcionise na principu ad hoc medjudrzavne konferencije bez ikakvih tela. A
ocigledno je da se ciljevi ne mogu ostvariti bez metoda, organa sprovodjenja i rokova.

59. Inicijativa za saradnju u Jugoistocnoj Evropi (SECI)

SECI spada u red onih inicijativa za saradnju na Balkanu koje su nastale posle
potpisivanja ugovora o miru u BIH iz Dejtona/Pariz.
Pokrenuta je od strane SAD na sastanku visokih funkcionera OEBS-a u
Pragu,1996.
Cilj inicijative je podsticanje saradnje zemalja regiona, kao i olaksavanje ulaska JIE u
evropsku integraciju. Definisana je kao forum, na kome se predstavnici drzava ucesnica

82
sastaju radi diskusije o zajednickim regionalnim ekonomskim problemima i pitanjima iz
oblasti zivotne sredine.
Zemlje clanice (12) su: Albanija, BiH, Bugarska, Grcka, Hrvatska, Madjarska,
Makedonija, Moldavija, Rumunija, Slovenija, Turska i SRJ.
Slovenija i Hrvatska su u prvo vreme odbile da budu punopravne clanice zeleci da
izbegnu svako povezivanje sa prostorom prethodne SFRJ. Nakon americkog pritiska
Slovenija je prihvatila clanstvo a Hrvatska je duze vreme ostala “posmatrac”. SRJ je
postala clanica 2000.
Zemlje koje pruzaju podrsku: Austrija, Italija, Rusija, Svajcarska i SAD. Na
sastancima ucestvuju I EU, Evropska komisija, Evropska banka za obnovu i razvoj i
regionalni forumi.
Glavna tela saradnje:
1) Programski komitet: cine ga visoki zvanicnici drzava clanica Inicijative. Komitet
je telo koje donosi odluke, odredjuje prioritet saradnje i razmatra napredak koji je
postignut.
2) Koordinator: formalno postavlja predsedavajuci OEBS-a, nakon konsultacija sa
ostalim clanicama. Dosadasnji “koordinator” nije bio iz zemalja clanica vec iz
zemalja koje podrzavaju. On koordinira sa zemljama SECI, predsedava
Programskim komitetom, prati njegove odluke, prikuplja finansijska sredstav za
projekte
3) Projektna grupa: radna grupa priprema tehnicke i finansijske studije izvodljivosti
i nastoje da pronadju sponzore za projekte. On direktno ne realizuje projekte vec
nastoji da okupi zemlje i pronadje finansijsku instituciju koja bi ga realizovala.
4) Poslovni savetodavni savet: okuplja ugledne poslovne ljude iz zemalja regiona u
cilju veceg ukljucivanja privatnog sektora u aktivnosti SECI. Ovaj organ se
sastaje 4 puta godisnje.
5) Tehnicku podrsku pruza mu sekretarijat Ekonomske komisije za Evropu UN:
priprema predloge projekata za Programski komitet i za radne grupe, saradnja sa
drugim telima UN, pruzanje konsultativnih i savetodavnih usluga u okviru radnih
grupa.
Prednosti: uticaj na javnost u regionu, konkretni projekti, dobro izabrani.
Nedostaci: suvise tehnicki orjentisan, bez jasne politicke komponente, ogranicen broj
projekata u odnosu na broj problema, nedovoljna finansijska podrska, odredjena
konkurentnost prema Paktu stabilnosti.
Dosadasnji rezultati-zakljuceni aranzmani:
- Memorandum o razumevanju za olaksanje i liberalizaciju medj. drumskog
transporta roba u JIE, 1999.
- O trgovinskim i transportnim olaksicama, 2000.
- Sporazum o saradnji radi sprecavanja i borbe protiv prekogranicnog
kriminala,1999.
- Memorandum o razumevanju o razmeni informacija izmedju trzista hartija od
vrednosti.

60. Centralnoevropska inicijativa i Jugoistocna Evropa (CEI)

83
Osnovana je 1989. Danas ima 17 clanica(Italija, Austrija, Slovenija, Hrvatska, BIH,
Makedonija, Bugarska,Rumunija, Madjarska, Ceska, Slovacka, Poljska, Ukrajina,
Moldavija, Albanija, Belorusija). Forum je stvoren na inicijativu Italije, koja je kroz ovu
inicijativu videla nacin da osigura svoj uticaj u pojedinim zemljama centralne i istocne
Evrope kao protivtezu nemackoj “sferi interesa”. Osnovale su je Italija, Madjarska,
Austrija i SFRJ.
Oblasti saradnje:
- razmena misljenja u politickim pitanjima od uzajamnog interesa
- ekonomska i tehnicka saradnja
- razvoj infrastrukture(transport, telekomunikacije, poljoprivreda)
- jacanje demokratskih institucija i ljudskih prava
- zastita zivotne sredine
- saradnja u oblasti nauke i tehnologije, medija, kulture, obrazovanja
- medjuregionalna saradnja

Po geostrateskom polozaju i statusu u Evropi, CEI ima mesovito clanstvo, sto se

objasnjava nastojanjem da se izbegnu nove podele u Evropi. Dve su clanice EU (Italija,
Austrija), 7 su clanice CEFTA (Poljska, Ceska, Slovacka, Madjarska, Slovenija,
Rumunija, Bugarska), 4 zemlje su nastale od SFRJ (H,M,BIH,SRJ), neke zemlje bivseg
SSSR(Belorusija, Moldavija, Ukrajina).
CEI je zamisljena kao forum za diskusiju na visokom nivou (sefova vlada i
ministri inostranih poslova) o raznim politickim i ekonomskim pitanjima od interesa za
region i kao kao telo koje organizuje konkretne projekte saradnje.
Najvisa tela CEI su: sastanak sefova vlada(samit), i sastanci ministara inostranih
poslova. Oba sastanka se odrzavaju jednom godisnje. Sefovi vlada se bave
pitanjima:politicke i ekonomske smernice za saradnju, clanstvo u CEI, osnivanje i
ukidanje radnih grupa i pomocnih tela. Ministri inostranih poslova se bave personalnim i
finansijskim pitanjima, kontaktima sa drugim org, naucne saradnje, postavljaju
generalnog direktora Izvrsnog sekretarijata CEI.
Predstavljasnje Inicijative izmedju Konferencija obavlja predsedavajuca zemlja,
koja se menja jednom godisnje po abecednom redu,retko ga cini trojka(bivsi, sadasnji,
buduci predsedavajuci)
Osnovno radno telo CEI je Komitet nacionalnih koordinatora, koji koordinira
aktivnosti u okviru CEI , sastaje se jednom mesecno. Pri ovom komitetu postoji
finansijski komitet, kao savetodavno telo koje je zaduzeno za finansijska pitanja
Pomocna tela su:radne grupe (stalne i ad hoc) koje vode predstavnici pojedinih
zemalja koordinatora i koja se mogu sastajati i na ministarskom nivou.
Stalna tehnicka tela su: Sekretarijat za CEI projekte pri Evropskoj banci za
obnovu i razvoj, Izvrsni sekretarijat CEI, koji pomaze delovanju predsedavajuceg. Pri
sekretarijatu postoji i Nadzorni komitet.
Na privrednom nivou, postoji saradnja komora. Organizacija je utvrdjena u
Smernicama.
CEI je ima cilj da doprinese stabilnosti regiona putem politickog dijaloga i
jacanjem medjusobnog poverenja, razumevanja i priblizavanja drzava ucesnica. Ona je u
prvom redu bila orjentisana na otvorena politicka pitanja, posebno ona koja su proizasla

84
sa raspadom SFRJ. Nisu imali veci uticaj na javno mnjenje jer su se tim pitanjima bavile i
UN,EU…
Prednosti: njene aktivnosti su materijalno podrzane na odgovarajuci nacin od
strane bogatijih clanica(donacije Italije, Austrije…) i uspostavljena je veza foruma,
drzava clanica, inicijativa i finansijske organizacije
Mane: veliki broj clanica cesto predstavlja opterecenje za rad, imajuci u vidu
razlicite interese

61. Ostale organizacije i inicijative koje deluju u JIE

Proces iz Roajomona (“Proces stabilnosti i dobrosusedstva u JIE)

Inicijativa iz Roajomona, koju je pokrenula Francuska, a podrzala EU, imala je
cudnu sudbinu. U izvesnom smislu, imao je bolji odjek u javnosti nego sto je uspeo da
formulise konkretan sadrzaj saradnje. Pokrenuta krajem 1995.godina kao ambiciozan
diplomatski proces koji je komplementaran Dejtonskom sporazumu, dugo vremena nije
bila nista vise od imena. S vremena na vreme, odrzavani su sastanci visokih funkcionera
zemalja EU i regiona JIE i najavljivani ozbiljni projekti, koji su delimicno poceli tek
1998. EU je uradila vrlo malo da inicijativa postane znacajna. Vec na samom pocetku se
inicijativa “samoogranicila” tako sto su izricito iskljucena pitanja koja su kljucna za
stabilizaciju, a to su pitanja manjina i granica. Proces se ogranicio na pitanja kulture i
saradnje gradjanskog drustva. Nakon 4 godine nije bio odrzan niti jedan sastanak na
visokom politickom nivou-iako je to najavljeno.U vreme pokretanja inicijative cak nisu
nikakva sredstva u budzetu EU predvidjena za ovu inicijativu.
Clanice:Slovenija, Hrvatska, BIH, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Madjarska,
Albanija, SRJ, Turska. Clanice EU, SAD, Rusija pruzaju podrsku.
Prednosti:obuhvata nove oblike saradnje-saradnja nevladinih organizacija,
direktna podrska EU
Nedostaci: nedovoljna profilisanost inicijative, mali rezultati projekata, opsta
neefikasnost
Jadransko-Jonska inicijativa
Pokrenula je Italija. Prvi nagovestaji su se pojavili jos 1998. i bila je prvenstveno
orjentisana na Jadranski region. Nakon ukljucenja Grcke u projekat, prosirena je na
Jonsko more. Definisana je kao inicijativa za dijalog i saradnju u regionu Jadrana i
jonskog mora.
Oblasti saradnje: privreda, transport, turizam, tehnicka saradnja, zastita okoline,
saradnja u oblasti kulture, nauke i obrazovanja.
Ucesnice JJI su sedam zemalja: Albanija, BIH, Hrvatska, SRJ, Grcka, Italija I
Slovenija, uz puno ucesce Evropske komisije. SRJ je primljena 2000.
Organi:Savet, Komitet visokih predstavnika, radne grupe
Dunavska komisija
Najstarija subregionalna medjunarodna organizacija. 1948. na diplomatskoj
konferenciji u Beogradu potpisana je Konvencija o rezimu plovidbe na Dunavu. Ovom
Konvencijom podunavske zemlje po prvi put dobijaju upravu nad celim plovnim tokom
Dunava. Tada je formirana Dunavska komisija, kao stalno telo, koje ima zadatak da prati
realizaciju odredaba Konvencije(sediste Budimpesta)

85
 Stalni clanovi komisije danas su: Rusija,Bugarska, Rumunija, Ukrajina, SRJ,
Madjarska, Slovacka i Austrija, Nemacka, Moldavija i Hrvatska su postale clanice 1998.
EU je posmatrac.
Organi: sekretarijat, predsednik, potpredsednik
Dunav je znacajan koridor i zbog toga bi mnogi zeleli da mu se prikljuce.

Radna zajednica podunavskih regiona

Okuplja drzave (Ceska, Slovacka, Hrvatska, Moldavija), 24 oblasti i regiona iz 11
zemalja. Ciljevi su podsticaj privrednog razvoja, saobracaja, turizam, kultura, nauka.
Odluke se donose u formi preporuka. Predsedavajuci se menja svake godine. Do 2001. se
odrzalo 11 konferencija predsednika vlada.
Glavno izvrsno telo je “Radna grupa visokih funkcionera”u okviru koje su
odredjeni stalni predstavnici svake od clanica. Funkciju sekretarijata stalno obavlja Donja
Austrija.
Crnomorska ekonomska saradnja
Osnovana je 1992. na inicijativu Turske.
Ucesnice:pet balkanskih zemalja(Turska, Bugarska, Rumunija, Grcka, Albanija),
kao i crnomorske priobalne zemlje, clanice bivseg SSSR(Rusija, Ukrajina, Moldavija) i 3
kavkaske zemlje(Azerbejdzan, Jermenija i Gruzija).
Svaka je zemlja u svom ucescu videla i posebne nacionalne interese. Rusija je
time nastojala da izrazi novi pristup regionalnoj politici, odricuci se prakse
hegemonizma. Turska je zelela da uskladi odnose sa Rusijom i da realizuje svoju naraslu
ekonomsku moc. Grcka je nastojala da kontrolise inicijative Turske. Ukrajina da se
afirmise kao novi suvereni cinilac u medj odnosima.
Oblasti saradnje: telekomunikacije, saobracaj(odredjeni su prioritetni saobracajni
koridori), energija, zivotna sredina (plan za rehabilitaciju Crnog mora), zdravstvo,
trgovina (zona slobodne trgovine), strane investicije, medjunarodni odnosi.
Zahvaljujuci ovoj inicijativi region Crnog mora se donekle priblizio evropskim
kriterijumima regionalne saradnje. Zbog velikih razlika izmedju zemalja clanica nisu se
mogli ocekivati brzi rezultati . cilj joj je bio izgradjivanje medjusobnog poverenja i
multilateralne saradnje.
Organi: Komitet visokih zvanicnika, Stalni medjunarodni sekretarijat, finansijska
podrska od Crnomorske banke za trgovinu i razvoj
Prednosti: razgranata struktura, svojstvo medjunarodnog pravnog lica, poznat
medjunarodni profil, okuplja nove zemlje(kavkaske)
Mane: ne razmatra cisto politicke teme, pokazao ogranicenu efikasnost, sporost,
ne obuhvata zemlje ex SFRJ.
CEFTA-centralnoevropska zona slobodne trgovine
Formirale su je 1992. Madjarska, Cehoslovacka i Poljska. Danas ima 7 clanova.
(+Slovenija, Rumunija i Bugarska ). Jedini organ je zajednicki komitet.
Cilj joj je stvaranje zone slobodne trgovine, a prednost jeste relativno pozitivan
efekat po ekonomske odnose i stanje drzava clanica, kao i po perspektive clanstva u EU.
Mane su:gajenje ekskluziviteta u odnosu na zainteresovane zemlje kandidate,
tezak put do clanstva jos ne obuhvata celu JIE, funkcionalno ogranicen na slobodnu
trgovinu, bez sirenja aktivnosti, sporovi izmedju clanica oko izuzeca od trgovinskih
povlastica

86
62.Regionalne inicijative EU na Balkanu

Osnovna karakteristika “regionalnog pristupa” je unapredjivanje medjusobne

saradnje EU i Balkana. Cilj ove saradnje jeste ucvrscivanje demokratije i vladavine
prava, sto obicno podrazumeva razlicite oblike politickog uslovljavanja.
Regionalni pristup EU prema drzavama JIE ima znatno uzi geografski opseg od
Pakta o stabilnosti ili americke inicijative SECI. On obuhvata samo drzave koje su
nastale na prostoru bivse SFRJ, pri cemu je izuzeta Slovenija, a pridodata Albanija.
Drzave JIE su podeljene u 2 grupe. U prvoj grupi su Albanija i Makedonija, jer
nisu bile ukljucene u rat, i njihovi odnosi sa EU u visoj fazi razvoja. U drugoj grupi su
zemlje potpisnice Dejtonskog sporazuma-SRJ,BiH,Hrvatska. Njima se prvo namecu
razradjeni politicki preduslovi koje bi trebalo ispuniti.
Prioritetni ciljevi EU na ovom podrucju su:
1) potpuna realizacija mirovnog procesa (saradnja sa Haskim
tribunalom), medjusobno priznanje i otklanjanje prepreka za
povratak izbeglica i raseljenih lica
2) razvoj vladavine prava i demokratije, civilnog drustva,javne uprave
3) pokretanje ekonomskih aktivnosti

Regionalna politika EU prema 5 zemalja Zapadnog Balkana (Albanija, Hrvatska, BiH,

Makedonija i SRJ) je od sredine 1999. dobila naziv “proces stabilizacije i pridruzivanja”.
Taj proces predstavlja osnovnu komponentu regionalne politike Unije prema Zapadnom
Balkanu, koju cine i neke druge aktivnosti (humanitarna pomoc). Osnovni elementi ovog
procesa
1) razvoj sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, kao nove vrste ugovornih odnosa EU
sa pojedinim zemljama
2) razvoj i unapredjenje postojecih ekonomskih i trgovinskih odnosa
3) razvoj finansijske pomoci
4) podrska demokratizacije, gradjanskom drustvu
5) saradnja u oblasti unutrasnjih poslova, bezbednosti, politickog dijaloga
EU, blizu saradnju, uslovljava odgovarajucim merama. Partneri moraju uskladiti svoje
politicke, ekonomske i drustvene sisteme sa sistemima zemalja EU.
Postoje “opsti” i “specificni” uslovi uslovi koje bi trebalo da ispune zemlje.
Medju opste uslove ukljucena su pitanja demokratizacije i razvoja pravne drzave, razvoj
trzisne privrede, postovanje ljudskih i manjinskih prava, povratak izbeglica. U specificne
uslove ukljucena su pitanja postovanja Dejtonskog i Erdutskog sporazuma, kao i
rezulucije 1244.
Nakon demokratskih promena u Hrvatskoj i Srbiji 2000, EU je inicirala samit
zemalja EU na kojem je usvojena zajednicka deklaracija. Pet zemalja iz regiona su se
obavezale da izmedju sebe zakljuce “regionalne sporazume o saradnji, koji ce biti osnova
za politicki dijalog, regionalnu zonu slobodne trgovine i blisku saradnju u oblasti
pravosudja i unutrasnjih poslova”. Na tom samitu su se sefovi drzava i vlada potvrdili
status potencijalnih kandidata za clanstvo.
Sto se tice trgovinske saradnje, od potpuno bescarinskog tretmana na uvoz u EU
izuzeti su samo neki poljoprivredni proizvodi, kolicinska ogranicenja se odnose na

87
tekstil, riblje proizvode. Posebni uslovi koje bi trebalo zemlje da postuju su: postovanje
pravila o poreklu robe, uzdrzavanje od povecanja carina i kolicinskih ogranicenja,
spremnost da nastave sa ekonomskim reformama.
Ciljevi finansijske pomoci EU zemljama Zapadnog Balkana:obnova, povratak
izbeglica, stabilizacija regiona, stvaranje odrzivih institucija radi razvoja demokratije,
pravne drzave… pomoc se odobrava u obliku bespovratnih sredstava, u okviru raznih
programa. Za Srbiju je predvidjena pomoc u 2001. u iznosu od 240 miliona evra.
Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji
-predstavlja najvisu etapu u dugorocnijem procesu stabilazijacije
-ima deset delova (opsta nacela, politicki dijalog, regionalna saradnja, slobodno kretanje
roba, kretanje radnika, osnivanje firmi, pruzanje usluga, kapital, primena zakona,
pravosudje i unutrasnji poslovi, politika saradnje-bankarstvo, mala privreda, carine,
porezi, obrazovanje, energetika, nauka…)
-sustinski uslov jeste postovanje ljudskih prava, postovanje medjunarodnog javnog prava
i pravne drzave i principa trzisne privrede.
Pozitivna strana regionalne politike je u cinjenici sto doprinosi fokusiranju paznje
politickih i drugih cinilaca na specificne probleme i teskoce zemalja JIE.

63. Regionalna saradnja na Balkanu na pocetku XXI veka osnovne karakteristike

stanja i perspektive

Prilikom sabiranja rezultata regionalnih inicijativa u JIE mostavljaju se pitanja:

 da li regionalne inicijative doprinose realizaciji ciljeva proklamovanih u njihovim
osnivackim dokumentima
 da li doprinose unapredjenju ekonomskih tokova i ukupne stabilnosti (politicke,
vojne) reformama
 da li doprinose jacanju saradnje i integraciji u EU
1) moze se reci da je postojanje inicijativa pozitivno.Podsticu saradnju, smanjuje
prepreke u komunikaciji u regionu, stvaraju mrezu kontakata, uticu na javno
mnjenje i na stvaranje svesti o zajednickim ciljevima
2) subregionalne org su dale samo ogranicene rezultate usled nedovoljne politicke
podrske, finansijske i drugih okolnosti. Zbog toga se ne moze govoriti o nekoj
bitnoj promeni stanja ekonomskih i socijalnih veza
3) nijedna inicijativa, osim procesa saradnje u JIE, ne predstavlja proizvod samih
balkanskih zemalja. Balkan ni do danas nije postao organizovan regionalni entitet.
4) Jedna od bitnih karakteristika je i skromnost njihovih ciljeva, koja odudara od
tezine problema sa kojima se suocavaju zemlje JIE. Svi veliki projekti (carinska
unija, zona slobodne trgovine) su ostali samo predlozi ili deklaracije o namerama.
5) Ucesce u multilateralnoj saradnji predstavlja dodatni element kada se radi o
uticaju na i medjunarodnu poziciju pojedinih balkanskih zemalja.
6) Dominirajuci uticaj administrativnih struktura
7) Cesto dolazi do preplitanja aktivnosti vise inicijativa. Nije problem u njihovom
broju, vec u nacinu njihove koordinacije i podele posla.
8) Dobre rezultate su dali pojedini projekti CEI, a lose Roajomonski proces, sto je
posledica nepostojanja dovoljnog politickog podsticaja od strane EU i nedovoljne
definisanosti sadrzaja inicijative i izvora finansiranja.

88
9) Pitanje regulisanja bezbednosti postaje jedno od kljucnih pitanja i problema
Balkana.
10) U okviru Pakta o stabilnosti bi trebalo razmotriti sledeca pitanja: uskladjivanje
rada pojedinih inicijativa, institucionalizacija kontakata kroz redovne sastanke,
uspostavljanje zajednickih tela u oblastima od zajednickog interesa, programi
podrske nacionalnim administracijama, prilagodjavanje ciljeva i rada pojedinih
inicijativa stanju i potrebama zemalja JIE
11) Oblasti saradnje:trgovina, zastita zivotne sredine, prekogranicna i subregionalna
saradnja, turizam, bezbednost, kultura, sport, transport…

89