Car Lazar i njegova porodica, Pavle ortanovi, 1860.
Č ć
ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala jemaglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević. Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njenanajveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobitSrbije i srpskog naroda.Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića. Kneginja Milica je čukununukakralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg bratakralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnogPribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi caraStefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sinDušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na toukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462.godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni,tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru,Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila inajmlađe dete kneževskog para.O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godinanjenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevićasmatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenihgenealogija,rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvućizaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke ikulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogimumnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su davide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju imnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu. Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje,matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavalisu i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne ienergične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić,čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i
vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.Srpske zemlje krajem 14. vekaPOLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara izdinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopiočak pet takvih brakova.I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje - Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara jeudata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina naugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete - Đurađa Balšića. Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkimsredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347).Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju biokrunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kaozalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navoditeolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kaonajracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države. Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi međuSrbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, smukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnogsina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković,koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno uDubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je usevernu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostalau Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz
saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turskevojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom knezaLazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391.godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanjamira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Nemože se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazaramogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije iOsmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera dataBajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”. Vekovima kasnije,Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teretmajčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestoniciOsmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, kojanije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna dokoje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo semešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisaniizvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj naBajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavajui nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
More From This User
Notes
Load more
