Milovan Danojlić

DRAGI MOJ PETROVIĆU

Prima: Steve Petrovich, 2822 Lincoln Ave, Clevland, Ohio 43220, USA Šalje: Milica
Putnik, NH Stanka Pavića 2, 11997 Kopanja, Yugoslavia Pitaš me, dragi moj Petroviću,
zašto sam se u poslednje vreme razlenila u pisanju? E, zašto! Kad bih ti samo na ovo
pitanje odgovorila kako treba, rekla bih ti vrlo mnogo o ovdašnjim prilikama i njihovom
nepovoljnom uticaju na ljudsku dušu. Ovde me je sve nadjačalo. Ne znaš kako, ne znaš
kad, obuzme te slast umrtvljivanja, bolest spavanja. Počneš uživati u svojoj zapuštenosti i
ogluvelosti: zaboraviš kud si pošao, šta si hteo, i ne želiš da te iko na to podseća. Da,
dragi moj Petroviću, opijam se nepotrebnošću: blaženstvo koje je tebi, tamo, potpuno
nepoznato. Tebi su važne i sitnice, a za mene, malo-pomalo, i ono glavno gubi značaj.
Mojim dolaskom ovamo ti i ja smo prestali da živimo u istom veku. Leteći avionom sa
zapada na istok, čovek se pomera i kroz vreme, unazad, naravno. Izmeñu nas je taj okean
pun slanih isparenja, koja nam danonoćno nagrizaju uspomene i veze. Ne vidimo isto, i
ne mislimo o istom. Treba da zahvalimo našem lepom maternjem jeziku što se i ovoliko
razumemo. Kad bih ti pisala na engleskom, ne verujem da bi shvatio o čemu ti govorim.
Kako god zagrejan otud došao, ovde ćeš se za mesec-dva ohladiti. Na sve strane će ti se
pokazati zidovi i pregrade. I ono što se ovde oko čoveka prividno kreće, ne veruje da će
igde stići. To pokazuju i jezičke poštapalice sa kojima se neprestano susrećeš: nema veze,
lako ćemo, nema problema, nije važno, polako-polako, nije smrt za vrat. I kako, dragi
moj Petroviću, u takvom stanju da napišeš pismo? O čemu da pišeš? Dragi moj Petroviću,
ljudski jad je svuda isti, ali se u malim, u detinjstvu upoznatim mestima, najbolje se vidi.
U mojoj Kopanji sve zamrlo. Od živih stvorenja, samo se jedan vrabac koprca.
Raskopava balegu ostavljenu kraj stočnog pojila. Pun smešnog besa i strašljivog
nestrpljenja, rastura toplu humčicu, a krilima lomata uprazno, da održi ravnotežu. Prateći
njegovu radnju, umalo ne upadoh u jarak. Počeli da postavljaju vodovod, raskopali ulicu,
onda iskrsle teškoće i radovi zamrli. Ni da prekinu, ni da nastave. Doñu izjutra, na posao,
pa se oko užine umore, iščeznu nekud, posakrivaju se duž reke, i počnu se prikupljati tek
pred veče. Satima dva ašova zabodena u zemlju, na svakom po jedna izbledela bluza,
zamenjuju pregaoce kojima se izgubio trag i glas. Ulični kiosk nov, zatvoren. Dnevna
štampa stiže posle ručka i prodaje se u kafani, za jednim stolom. U izlogu dućana
razapeta mornarska majica, preko čijih grudi, krupnim plavim slovima, piše JADRAN!
Uz kameni stepenik nekoliko flaša dopola ispunjenih ustajalom tečnošću, verovatno
kišnicom... Proñeš na kraj ulice, vratiš se, i već osećaš krivicu što si tu: da te neko pozove
na saslušanje, spremno bi se odazvao, ne bi pitao ni zašto te, ni s kojim pravom poziva. A
evo ti i izveštaj sa vašara o Gospojini Maloj: sve što izmeñu Kopanje, Prigrevice i Rudne
Glave ima noge došlo je tu da se vidi i da se pokaže. I sve je na prodaju: krave, teled,
rešeta za štukaturu, negašeni kreč koji očajava na suncu, klepane motike, i tek ubrane
bundeve. Život se nudi budzašto, ali ga ni po tu cenu niko neće. LJudska žudnja se
sudarila sa prazninom, i sudar prešao u veliki produženi zev. Dumba, dumba, dum! Trese
se traktor zaustavljen ispred kafanske terase: Seljak svratio da popije pivo, motor još radi:
dumba, dumba, dum. Pevačica u uskim srebrnim pantalonama, izvija kukove, mikrofon
privukla do samih usta, kao da se sprema da ga proguta: Crni vrhu kraju od Srbije, Srpska
se truba sa Kosova čuje, Slava Srbu i Čarugi Jovi, Oj vojvodo Sinñeliću, ti si Srbe umeo
zakleti... Pevačica sokoli sustale junake, ona je preuzela ulogu guslara. A guslari
promenili teme. Bogorade o bolestima i sahranama državnih rukovodilaca: razbolje se
Veljoviću Veljo, on boluje tri godine dana, njega leči doktor Medenica, u dalekoj zemlji,
u Švajcarskoj. Oko stočne vage, razvili kolo, zemlja se potresa, dumba, dumba, dum.
Seljačija cupkajući odlazi iz istorije, dumba, dumba, dum. Igra i igra, baš je briga ko joj
stoji na grbači, uvek joj je neko tamo stajao. Poleće novo kolo, obvija se oko spomenika
palim borcima. Igraju se delije... Život je kratak, drž' se za batak! Za stolovima pečenje s
panja, lome plećke, razvaljuju vilice, prebiraju zubima, kao po usnoj harmonici. LJudske
glave, glavice kupusa. Homo homini kupus.
Eto, to su gospoda koja me ovde okružuju, a njihovi nadimci govore ono što oni jedni o
drugima misle: Prca, Kodža Konj, Majmun Bućalo, Brka, Gedža, DŽule, Rkalo, Arap,
Drnda, Šonja, Vampir, Trta, Koljač, Čuma, Reza, Drekalo, Buva, Crv, Vrana, Ker,
Karabudža... Ima jedna pesma koja se ovde neprestano emituje preko radijskih stanica i
koja ide ovako: Moj Milane, jabuko sa grane! Moj Milane, kad u vojsku poñeš, nemoj
našu kapiju da proñeš! Nogom stani, maramicom mani, neka puknu svi naši dušmani!
Molim te, obrati pažnju na ovu strofu... Devojka poziva dragog, JABUKU SA GRANE,
da svrati uoči polaska u vojsku. To je lep običaj, kad mladići polaze na odsluženje vojnog
roka, devojke im pevaju nežne pesme. Ova cura, meñutim, ne poziva dragana da se
zagrle, nego da joj on pomogne u ratu protiv komšija - dušmana koji će zbog njene
radosti, POPUCATI OD MUKE! Ni u ljubavi ne mogu bez pakosti! Pobegavši na drugi
kraj sveta, pomislila sam da se i s mržnjom nešto desilo, da se, u mom odsustvu, istopila i
smirila. Prevarila sam se. Ništa te ovde od mržnje neće spasti. Ni jedan javni uspeh,
nikakva počast, ni bogatstvo ni slava, neće ti dati siguran zaklon. NJima to ništa ne znači,
kao što im je i sve drugo do kolena. Na tvoj će doktorat pogledati s visine – ko ga danas
nema! – a i tvoje bogatstvo će prezreti: bezvredno je kad nije njihovo... Doñeš s kraja
sveta, prolupao si se i svašta si video, a on te gleda s visoka: i pre tebe je znao da ćeš se
morati vratiti.
Tek ovde, dragi moj Petroviću počneš dostojno ceniti ledenu hladnoću tamošnjih nex-
door neighbours, s kojima se i posle deset godina susedovanja, na stepeništu jedva
pozdravljaš. Tek ovde počneš da žudiš za hladnim, mrzovoljnim, pa, ako hoćeš, i
licemernim poštovanjem! Mogu ti reći da se, izmeñu zverske neposrednosti s jedne
strane, i prazne pristojnosti s druge, ja, više, ni jednog trenutka ne dvoumim! Učtivost je
lekovita i nikad mi je nije dosta. Sita sam prejakih osećanja, zamršenih pobuda,
etnologije i psihologije, duše i svega što je prati! A s kim se ovde družim? Zbližila sam se
sa nekim nesrodnim i dalekim svetom. I sad, mislim: ako je to moguće, to znači da bi se
sa svakim, bilo kim, dalo drugovati i prijateljevati. Nemaš boljeg izbora, prikloniš glavu,
i već ćeš naći šta je dobro u lošem, šta uzvišeno u osrednjem. Skupili smo se i držimo se
po primeru Šopenhauerove bodljikave prasadi: da bi nam bilo toplije, približili smo se, ali
pošto su nam bodlje nakostrešene, čuvamo neophodno rastojanje, trudimo se da održimo
toplotu ne ubadajući se. Naše druženje je neka vrsta očajničke zavere. Sporimo se o
stvarima koje nas se, u biti, ne tiču mnogo. Kroz ovo o čemu se može govoriti isterujemo
sve ono drugo, nedostupno i neizrecivo, o čemu ne umemo i nećemo da mislimo. Tajno
očajanje se, brbljanjem, preobraća u spokojstvo i mir. A o čemu se ovde najviše govori?
Uglavnom o politici. To je polje na kojem se ljudi najlakše susreću i najbrže razilaze.
Kriza kod nas, kriza u svetu, Srbi i Hrvati, Srbi i Albanci, nesrećna sudbina srpskog
naroda, zagañivanje prirode, opasnost od nuklearnog rata, Kinezi, Jevreji, Arapi, dugovi
inostranstvu, nezaposlenost... Kao što vidiš sve sama nerešiva pitanja, o svakom možeš
sto godina pričati a za pedalj ga nećeš s mesta pomaći. Svejedno, RAZMENJUJEMO
MISLI, što bi rekli ovi u novinama, uvek iste misli, šta ćemo kad nemamo drugih, svako
se zubima drži za ono malo što je u životu smislio, i ne odstupa jer nema kud: za korak da
uzmakne, upao bi u ponor večitog ćutanja. Evo, jedan primer razmenjivanja misli: «Nije
tačno – kaže mi uvreñeni srpski rodoljub – da je ulaskom u ovo svako ponešto i dobio i
izgubio! Drugi su, uglavnom, dobili, jedni više, jedni manje, a mi, gledajte, na šta smo se
sveli! Pre ulaska u ovo imali smo državu, sad nemamo ništa. Ćirilice sve manje, ako
slaviš pravoslavnu Novu godinu, smeju ti se kao da si Papuanac!» "Dobro, kažem ja, ali
ko nas je naterao da napustimo julijanski i prihvatimo gregorijanski kalendar? Praktični
razlozi, trgovina i saobraćaj, uključivanje u evropski promet. Imali smo da biramo
izmeñu tradicije i koristi, izabrali smo korist. To je prilično razumljivo. Ono što ne
razumem jeste na koga se danas ljutimo, kome to prkosimo slaveći "našu" godinu, koje
smo se dragovoljno, posle onog rata odrekli. A slično je i sa potiskivanjem ćirilice: mi se
sami prebacujemo na latinicu, a onda se povremeno trgnemo i nadamo viku, kao da nam
neko podvaljuje." A tek priče o Srbima i Hrvatima – to je da ti se smuči... Sećam se,
1960, tamo, u Kolumbasu, bila jedna pop-grupa, skupljali se subotom po podne, kraj
groblja, i satima pevali. Meñu ostalim stvarima pevali su i kuplet: CROATS AND
SERBS/GET ON MY NERVES.
Ovo je, dragi moj Petroviću, najbolji komentar naših narodnih problema koji sam u svom
životu čula, poklik iz zdravih grudi, iz čiste glave, sve što se OBJEKTIVNO, SA
STRANE, o nama može reći. Valjda su ti mladići uočili koliko se naši saplemenici i u
belom svetu ne trpe, pokušali da uñu u uzroke te mržnje, pa kad nisu uspeli, otresli su se
celog pitanja jednim dvostihom: CROATS AND SERBS/GET ON MY NERVES. Biće
da više od toga i ne zaslužujemo. A o velikanima – po kojima se meri ozbiljnost jedne
zajednice – šta da ti kažem... U poslednje vreme ovom svetu veliki i jaki ljudi nisu
potrebni. NEMA KO JE NEZAMENLJIV, KOGA NEMA BEZ NJEGA SE MOŽE – to
su mudrosti po kojima se ovde narod upravlja. Svako ti ovde veruje da je sposoban za
bilo koje mesto u državnoj upravi, privredi, nauci, i umetnosti, pošto se svojim očima
uverio da te poslove mogu obavljati ljudi bez ikakvih intelektualnih vrlina. Protiv
najboljih, protiv same ideje vrsnosti, vodi se načelni rat. Već je školski sistem zadojen
borbom protiv ELITIZMA. Cilj mu je da izjednači sposobne i nesposobne, vredne i lenje,
da unizi prve i ohrabri druge. Isto je i u privredi: uspešni su primorani na solidarnost sa
neuspešnima. Sva zarada ide na pokrivanje gubitaka i na održavanje mašine koja je
zamislila ovakav poredak. Sve što je bilo nisko i osrednje združilo se i krenulo da ospori
Logos, da ponizi pamet, obezvredi snagu i hrabrost... Verovatno se zato, pored ostalog,
odavde i beži u svet. Nema, valjda, čoveka koji bar jednom nije poželeo da pobegne.
Nedavno sam putovala sa nekim seljacima iz okoline Petrovca na Mlavi. Krenuli,
trbuhom za kruhom, u Australiju. Gledam ih: žena lomi pileći batak i daje ga starijem
dečaku, on ga odlaže na pločicu na kojoj piše E PERICOLOSO SPORGERSI! Dečak čita
nerazumljiv natpis seckajući ga na slogove i pevušeći. Jezik kojim je do juče govorio
uskoro mu, izvan kuće, ničemu neće služiti, stajaće pod nebom kao na početku sveta i
ničemu oko sebe neće znati imena. Mleko maternjeg jezika zgrušaće se i pretvoriti u
šećer koji se samo nedeljom, kod kuće, sa najbližima kuša, a pred goste ne iznosi.
Sigurno vas je velika nevolja naterala na ovaj put – pitam seljaka. Mora da vam je zemlja
nerodna? Seljak me gleda pravo u oči, ne razume o čemu govorim. Dobra je zemlja kod
nas, kaže odlučno. Pa zašto onda idete, pitam ga. Poćuta seljak trenutak-dva, pa promuca.
Tako, ZBOG MOGUĆSTVO! Krišom zapisujem reč MOGUĆSTVO, prvo što je
neobična, i drugo, što objašnjava jedan od važnijih razloga zbog kojeg se beži iz
domovine. Ukazalo im se MOGUĆSTVO, da odu, država dala pasoše, šteta ne pokušati.
Hitaju da vide ima li gde je bolje. Beže jer su razumeli da za sve ljude koji se ovde rode
nema mesta, posla ni života. Ali ne misle, kao nekad, da su za ovo novo odlivanje naroda
u beli svet krivi upravljači. Vlast tu nizašta nije kriva. Tužna srca, ona pušta da svako ide
kud ga je volja, a kad se zaposli, upućuje ga da zaradu uloži u našu banku, da ne bi
prekinuo sve veze sa zemljom. I tako odlaze ne misleći kuda idu, kao ptice kad im doñe
vreme. Novi naraštaj ne gleda ni u kojem odreñenom pravcu, niti od ijedne zemlje
očekuje da mu zameni domovinu. Odlaze gde je trenutno najbolje. Nemačka ili Švedska,
Francuska ili Amerika, sve im je isto. Kad im dozlogrdi, vrate se da predahnu, da se
podsete na ono od čega su pobegli, i opet odlaze, bez radosti, ali odlučnije nego prvi put.
O zemljama u kojima rade govore ravnodušno, s dosadom. Frankofilija,germanofilija,
rusofilija i sve druge filije tuñe su im i smešne. Oni su videli da je velikim narodima stalo
do ljubavi malih i nesrećnih, pod usloviom da sami u tu ljubav ne unose sebe. A današnja
mladež, Bogu hvala, nema smisla za takve, jednostrane ljubavne veze. Ona je svuda
privremeno: privremeno kod kuće, privremeno na radu, privremeno na zemlji. Vremena
su teška, razbuktala se kriza, niko ne zna šta nosi sutrašnjica, a ima izgleda da nosi gore i
od ovog danas. Ležimo na dnu jaruge, vetar huji visoko, sunce nas obasja tek predveče,
pa i onda iskosa. Vrtimo se po rubu kruga čije nam središte izgleda nepostojeće.
Posrćemo kao klovnovi u ko zna čijoj ludoj fantaziji. Naša najdublja istina je žalosna i
nemerljiva. Mnoge godine povesti su ispremetane, čitava razdoblja zamućena. Zamenjen
red uzroka i posledica... Stalno isplivavaju pojedinosti o kojima se nije znalo, koje valja
uklopiti pazeći da se celina ne poremeti. Eto, dragi moj Petroviću, tako izgleda cilj tvoje
bolne žudnje, to je ono što u tebi izaziva homesickness, mal de paus, heim weh, ili kako
se to već na raznim meridijanima zove. Znam šta sada misliš, dragi moj Petroviću: da
sam prema ovdašnjoj stvarnosti od početka zauzela odbojan stav. Nije tako. Nije! Bila
sam baš raspoložena za saradnju. Svi se mi ovamo zapućujemo sa mnogo dobre volje, a
to što je brzo izgubimo nije naša krivica. Pokušavala sam da se uključim, još kako sam
pokušavala! Nameravala sam da kupim štampariju i pokrenem nedeljni list, list
jugoslovenskog karaktera, otvoren za veoma različite statove i shvatanja.
Moja Kopanja nema mnogo sreće sa izdavačkom delatnošću. NJen prvi sused Gornji
Milanovac, u tom pogledu joj je daleko odmakao. Nadala sam se da će moj predlog biti
povoljno primljen i iz razloga lokalne taštine. Meñutim već kod prvog raspitivanja za
ostvarivanje moje zamisli, naišla sam na čuñenje i nedoumicu. Da sam im zatražila
bespovratni zajam, socijalnu pomoć, kredit na 25 godina lakše bi mi izišli u susret. Na
one koji traže su navikli, lopove i proneveritelje razumeju ili im se bar ne čude. Ali da
neko hoće u stvar od opšteg značaja da uloži svoje pare – to nisu čuli, ni videli. U opštinu
sam otišla prvi put marta 1977. Sekretar me uputi nekom referentu, ovaj odgovornom za
malu privredu, koji mi objasni da to što tražim ne spada u malu, nego u veliku privredu,
pa udari u telefoniranje. Zovi sad ovog, sad onog, objašnjavaj da je kod njega jedna
drugarica, a pre toga mi se obraćao sa gospoño. Naposletku izruči me izvesnom
Lakoviću. Laković pedesetogodišnjak, sanjiva lica, s jakim brkovima i kosom na
razdeljak. Upravo je završavao doručak. Smotao veliki beli papir, u kome je bio burek.
Obrisao njime usta, pa sto, a zatim mi se srdačno obratio: - Izvolite, sedite. Čuo sam za
vaše planove i rado bih vam pomogao, ali nažalost, za to su potrebna ogromna sredstva. -
Razume se da su potrebna, ali to je moja briga. Spremna sam da u to uložim celu svoju
ušteñevinu... - A što taj novac ne prepustite nekoj društvenoj firmi. Mi, u opštini, imamo
NIP "Slobodu". Ja bih vam to sredio... - Šta biste mi sredili? - Pa to, oko ulaganja ličnih
sredstava. Od čiste dobiti, 49% vama, 51% njima.
- Lepo je od vas što biste mi pomogli, i od njih što bi moj novac primili, ali to se ne slaže
s mojim namerama. Ja želim SVOJ list, za zaradu ne pitam. Ako što doñe, dobro jest, ako
ne, gubitak će biti moj... - Ako vam je do pisanja naš list bi vam mogao dopustiti redovnu
rubriku. - Svoje sam pare sama zaradila, pa bih volela da ih sama, po svojoj volji, uložim.
Laković se zakašlja, pa iz creva, muklo, reče: - Bojim se da to neće ići bez dozvole
Socijalističkog saveza. - U zakonu se taj Savez nigde ne spominje... - Pominje se,
pominje, niste do kraja iščitali... - Znači li da se s NJIMA moram uortačiti? - Nije stvar u
ortakluku. Vi pokrećete inicijativu od posebnog društvenog interesa. Društvo mora reći
svoju reč o svrsishodnosti pokretanja novog lista. - Kakvo sad DRUŠTVO? Ako čitaoci
prihvate moj list, to će biti društveno priznanje mom trudu, ako ga odbace, biće mi jasno
da list nije potreban. - Ovo društvo ima neke norme... Vidi se da ste dugo odsustvovali iz
naše sredine.Tok istorije se promenio. - Ne verujem da je istorija svoje najvažnije tajne o
budućnosti najpre šapnula Balkanu, Mongoliji, Angoli i Beninu, a Zapad ostavila da
trune na sporednom koloseku. Bilo bi prirodno da oni koji su pronašli parnu mašinu,
telegraf, Deklaraciju o pravima čoveka i teoriju relativiteta, prvi osete štetnost privatne
svojine, tj. ličnog preduzetništva!
- Podnesite pismenu molbu, pa ćemo VIDETI. Napišem molbu i stanem čekati odgovor.
Prolaze nedelje, meseci. Krenem da se raspitam. Laković me gleda kao da me prvi put
vidi, zatim se diže i reče: - Vaš je predlog idejno-politički neprihvatljiv. Jeste, to je sve
što imam da vam kažem. Ne, nemate pravo žalbe... - Dajte mi rešenje, hoću da ga imam u
dokumentaciji. - Dobićete ga poštom. Taj Laković, nije bio zao čovek, ni izrazito glup.
On prosto ni o čemu nije lično odlučivao, bio je, posredno, zaklet Toj Stvari. Ono što je o
njoj mislio ni sam nije uzimao ozbiljno, verovatno bi se i pretplatio na moj list, ili bi ga, u
potaji, s uživanjem, čitao, ali dozvolu da izda, ne sme. To ne zavisi od njega, ni od onog
koji mu je pretpostavljen, niti od bilo kojeg čoveka na svetu. U tome je suština te stvari.
Ona je nadjačala ne samo protivnika nego i sopstvene pobornike, postala sama sebi cilj.
Od razgovora s Lakovićem proñu tri meseca. Ja već zaboravila, kad jednog dana u
lokalnim novinama, pojavi se oštar napad na POJEDINCE koji, zloupotrebljavajući
POZNATE TEŠKOĆE, i koristeći PRAZAN PROSTOR, pod IZGOVOROM prihvatanja
inače KORISNE ZAMISLI o razvijanju MALE PRIVREDE, pokušavaju da, obilaznim
putem, izvrše RESTAURACIJU KAPITALIZMA. Šta znači pokretati, DANAS I U
NAS, nekakav TOBOŽNJI «nezavisni list», izuzet od JAVNOG UTICAJA I
DRUŠTVENE KONTROLE? Pokušavati tako nešto znači vreñati žrtve koje su dale
svoje živote da bi smo imali ovo što danas imamo. Takve pokušaje treba sprečavati
SVIM SREDSTVIMA, uključujući i ADMINISTRATIVNA! Kao primer
NEDOPUŠTENOG ROVARENJA navedena su imena autoprevoznika Ivana
Mihajlovića, koji je nabavio pet teretnih kamiona, i moje. Ne znam, dragi moj Petroviću,
da li sam ti prikazom ovog članka i kroz razgovor s Lakovićem uspela da predstavim
neke od bitnih oblika Te Stvari? Evo, ipak još jedan primer: pitao si me zašto sam
prestala slati knjige i časopise, i, zašto, sama, ne želim ništa više otud da primam? Slanje
knjiga i časopisa za tebe je, pitanje dobre volje i vremena koje ti je potrebno da paket
odneseš na poštu. Ovde je to nešto sasvim drugo. Kad god se nañem pred poštanskim
šalterom s knjigom koju bih da šaljem u svet, osetim se kao sumnjiva osoba. Kao da to
što smeram nije do kraja dopušteno. Doduše nije ni zabranjeno, ali bolje bi bilo kada bi se
uzdržavala od takvih poslova. Prvo ti traže da razvežeš paket. Taman si ga uvezao i sad
hajde razvezuj. A onda ni to nije dovoljno, nego treba da uplatiš doplatu za još nekog,
odsutnog, ko će paket ponovo razvezivati. Obratila sam se, tim povodom, upravniku
Kopanjske pošte: - Poštarina je ionako visoka, a sad još i troškovi carinskog pregleda... -
To nije carina, drugarice, daleko od toga. To je iznos koji treba da uplatite da bi vam
knjigu OSLOBODILI od carine! Da bi kontrola utvrdila da je ono što šaljete doista
knjiga. To su propisi. Niko se dosada nije žalio i bunio. - Zato ste do ovog i došli, što se
ne žalite i ne bunite! U drukčijem svetu upakuješ knjigu kako hoćeš i umeš, izjaviš da je
u pitanju knjiga, i službenik ti veruje. Primeni najnižu tarifu, i gotovo. Računa se ono što
si REKAO. Naravno, ima i tamo onih koji podvaljuju, prijave da je knjiga a spakuju
cipele ili hašiš. Takve gone policajci, ali gone samo njih, ne proveravaju sve odreda. - U
redu, možda je sve to tačno, drugarice, samo ipak ne shvatam zašto se vi bunite. Reč je o
sitnim parama, a ja sam čuo da ste vi vrlo bogati. Kako vas ne mrzi da traćite vreme na
takve koještarije? Ovde je ovako, drugde je drukčije. Oni se ne obaziru na naše uzuse,
zašto bismo mi vodili računa o njihovima? U interesu je svakog grañanina da mu
otvorimo paket i pregledamo ono što šalje u inostranstvo. Vi, možda, ne znate, postoje
paketi koji eksplodiraju, to se svakog dana dešava... - Kod nas? - I kod nas... ne baš kod
nas... u svetu... ali bolje je sprečiti nego lečiti, moramo biti budni, ništa nas ne sme
iznenaditi, kako se to kaže... Pa i knjige... Šta ako su knjige? U knjigama svašta piše. Ako
se neka knjiga kod nas slobodno rastura, to još ne znači da je treba slati u svet. Pustite vi
Beograd, tamo se svašta radi, u Beogradu možda i može, a za kopanjsku poštu
odgovaram ja! - U redu. Ima i u Americi pozitivnih stvari, priznajem. Svaka čast! Ali ako
mi priznajemo njoj njeno, nek i ona nama prizna naše. Danas, kod nas, i pored krize, šta
vidimo? U svakom stanu ili frižider, ili televizor, ili električni šporet! O tome pre rata
običan čovek nije ni sanjao. Televizija je unela radost u domove radnika i seljaka. Preko
nje se stalno nešto prenosi: festivali i utakmice, posete Tutinu i Bajinoj Bašti. Ko je pre
rata znao za Tutin i Bajinu Baštu?
Pojava krize kod nas je jedna protivrečnost koju treba razumeti i objasniti. Priznajem,
neke stvari tu ni meni nisu jasne. Ali se zato, sada, kada se pojavio problem našeg duga
inostranstvu, jasno vidi pravo lice kapitalizma. Ono je zversko i surovo. Prvo su osetili
potrebe naše nedovoljno razvijene privrede za kreditima, navukli nas na tanak led, a sad
nam skidaju kožu s leña. Svetske banke ajkule drže nož pod grlom. Ja sam za to da im se
rekne jedno novo istorijsko NE. Da, tako je to, drugarice... I šta sad - ko da plati pregled
tog vašeg paketa, ako vi nećete? Ovlastili ga, dragi moj Petroviću, rekli mu da otvori
četvore oči, i on kopa i traži, a ne zna šta traži. Ne misli i ne želi da misli. Zadovoljan je
onim što mu se našlo u glavi. I drugi su oko njega kao i on, nema pred kim da se stidi.
Laž mu se uvukla u nozdrve, u uši, u pogled i pokazuje mu se kao jedina moguća
stvarnost. Raspituješ se, da li narod prihvata Tu Stvar? Narod sve prihvata i u isti mah
ništa ne prihvata. On pristaje na ono što ne može da izbegne, a kad moranju proñe vek,
odjednom se ispostavi da je u dubini duše sve vreme bio protiv. Narod je kao voda: svaka
mu posuda odgovara, ako je nepropustljiva i ako ceo u nju staje. Kad su vremena ružna i
opasna, on ne obraća pažnju na oblik i izgled posude. Glavno mu je da se u njoj održava.
On je, i ovome, dao neku vrstu pristanka pod nejasnim uslovima i na neodreñeno vreme. I
ljudi se navikli, a ne vide na šta su se navikli. Nešto im se popelo na leña, sraslo im sa
grbačom, čini im se da bez toga što im za vratom stoji, ne bi mogli postojati. Možda bi i
mogli, ali bolje da ne proveravaju. Dovaljalo im se kao magla u zimsko pre podne, ne
vredi mahati metlom, paliti vatru, huktati: maglu nećeš oterati dok sama ne ode. A ono
najlepše, i najmučnije što ovaj svet neguje, jeste smisao za izduravanje! Ovo podneblje
leči od taštine, od nade, od ambicije. Na svakom koraku te podsećaju da si suvišan, da je
igra odigrana, da nije čas, nije prilika, da ne vredi i ne treba. I ljudi legli na rudu, a sad
gledaju da ležaj umekšaju i izravnjaju. Čak ih nije stid što im vrhovnik odaje priznanje za
izduravanje. Teško narodu koga voñe hvale zbog krotkosti i poslušnosti! A kad su i kako,
digli ruke? Odgovor mi je dao jedan seljak iz Struganika. Reče mi da se preziva Mišić,
bočni potomak Vojvode. U poslednja dva veka Mišići su učestvovali u svim ustancima i
ratovima, glasali za vladine i opozicione partije. Danas su odvratili glave, ne glasaju ni za
koga i ni za šta. Kad su se i zašto umorili? Pomenuti Mišić mi je, nehotice, dao
objašnjenje. U njihovo selo je, posle rata, često svraćao sudija Jovanić, predsednik nečeg
visokog. LJubitelj prirode, redovno je letovao u Struganiku, a u dokolici je običavao da
razgovara sa seljacima, kako to čine napredni i obrazovani ljudi kad siñu u narod. Stalno
je ponavljao: "Vi ne znate gde živite, ovde je lepše nego u Švajcarskoj". Dobar čovek
beše taj Jovanić, po rečima Mišićevim. Pomogao im je kad je bilo ono oko ukidanja
koza... A jednom pogleda on Mišića iskosa, gleda ga, gleda, nešto smišlja, pa reče:
"Slušaj, Mišiću, ovo da znaš: ubij čoveka, ja ću te izvaditi, to mogu... Ali, ako nešto oko
politike, Bog te neće spasti, razumeš li?" Mišić razumeo. Za razumevanje pretnji ne traži
se velika pamet. Ako mirno radiš svoj posao, neće te dirati. Čim nekog gone, mora da
ima razlog. PRIČAO, je li? Vidiš da je nešto bilo. Zaveži jezik, i živećeš s mirom. Nigde
nema da se priča sve što ti doñe na um! Ako ima, idi, ne držimo te vezanog. Moj sinovac
lekar u Domu zdravlja u Kopanji. Kad ga pitam šta misli o Toj Stvari, odmahne rukom ili
opsuje. Ni u šta se ne meša, ništa ga se ne tiče. Žena, deca, kuća, plata, kao da osim njih,
nikog živog na svetu nema. Iz nemoći i dosade, s vremenom, zavoliš zid pred kojim
stojiš. Ta Stvar, dragi moj Petroviću, ima utvrñen spoljašnji oblik, a sadržina joj je
neodreñena. Možeš u nju staviti šta te volja, pod uslovom da se potčiniš njenom okviru.
NJeni zakleti zagovornici trude se da je sprovode a da ni narodu ne načine preveliku
štetu. Tako mora. Niko više ne zna ko je i kad i šta naredio, ni dokle će naredba važiti.
Vek je iznajmio ove gudure da u njima isproba jednu ljudsku ludoriju. Svako je žrtvovan:
jedni svesno, drugi na silu, jedni uz izvesnu nadoknadu, drugi sasvim zabadava. I dokle
može ovako? Dokle hoćeš. Narod je izdržljiva raga, navikao je na svašta. Kad se uspava,
po pedeset godina ne zna za sebe. Probudi se jednom ili dva puta u sto godina, kad je
zaista važno, otre prašinu s lica, pogura u kola, a onda brzo zaboravi šta je hteo i padne u
san. Toliko su ga lagali i prevodili žednog preko vode da više nikom ništa ne veruje.
Slabo radi, a mogao bi i slabije. Zapni, pa ćeš imati, kažu mu. A on neće da zapne, i neće
da ima. Voli da gleda kako se kuvaju u svom sosu. Svi ćemo propasti ako se ne trgnete,
opominju ga oni odozgo. Samo vi propadajte, ja ne mogu propasti, mrmlja narod, i
usniva.
Ta Stvar će izlaziti na videlo dugo i postepeno. A kad se završi, malo će ko primetiti kad
je i kako završila. Nedavno sam, putujuću u Amsterdam, prošla kroz Nemačku. U dva-tri
maha silazila sam na usputnim stanicama, razgledala gradove. Ono što mi je pri tim
zastancima posebno palo u oči bila je jedna metalna tabla, pričvršćena negde oko
polovine perona. Ta me tabla zadivila. Evo zašto: na toj tabli bio je predstavljen raspored
vagona prispevajućeg voza. Maketa kompozicije, lokomotiva, kola prve i druge klase,
spavaća kola, restoran, poštanski vagon. Dok čekaš na peronu tačno znaš gde će se koji
vagon zaustaviti. Na voznoj karti imaš broj vagona, i tako staneš gde treba. Kad voz
stigne ne moraš juriti gore-dole, sudarajući se s drugima, koji su se, kao i ti, zaputili u
pogrešnom pravcu. Zakoračiš, i evo, u svom si vagonu. Vidiš, dragi moj Petroviću, tu
tablu nisu smislili Marks i Engels, nego neki sasvim mali i bezimeni nemački mislilac.
Čini mi se da bi za ovaj narod bilo mnogo bolje da su se poveli za tim opskurnim
švapskim filozofom, nego što su, predvoñeni klasicima, krenuli u epohalnu bitku za
razotuñivanje čoveka i oslobañenje rada. Nadahnuti takvim pogledom na svet, oni danas
ne samo da ne znaju gde će koji vagon stati, nego je neizvesno hoće li voz koji čekaju,
ikad doći. Dragi moj Petroviću, oni koji smatraju da se ljudska sudbina može menjati
izuzetnim prevratničkim naporima, trebalo bi povremeno da se izdvajaju, i da željeno
društvo grade isključivo sa svojim istomišljenicima, koji bi pristali da opite protiv svoje
ljudske prirode izvode dragovoljno. Onako kao što su početkom veka radili anarhisti, ili
mormoni u Americi, ili, još kasnije Jevreji u kibucima i, najzad, hipici u svojim
udruženjima. Mormonima je prepušten odgovarajući deo zemlje da na njemu ostvaruju
svoju sreću, a da ostale grañene, kojima nije do takvog usrećivanja, ostave na miru.
Zamisli na šta bi ličila Amerika da su čudaci iz Jute zavladali svim njenim državama. U
ovom veku mnogima se učinilo da su našli lek za ljudsku nesreću. Milosti za naše
zablude, vapiju, u poslednje vreme. Čovek u nešto mora verovati! U nešto, možda, ali ne
u svašta. Nije svaka vera, samim tim što je vera, dostojna poštovanja i divljenja. A opet,
ko zna, verovatno je i ovo bilo neizbežno. Dobro je kad se uzme u obzir kako je nekad
bilo! Izmeñu idealne slobode, koje nigde nema, i realnog ropstva, kojeg još kako ima,
nañeno je srednje, najhumanije rešenje: snošljiva nesloboda. Sa mogućnošću beskrajnog
popravljanja i usavršavanja. Znaš šta mi se čini, dragi moj Petroviću, da sam baš ja
možda, savršen podanik ovakvog poretka stvari: penzionisana, pare mi stižu s drugog
kraja sveta. Toliko se ne slažem ni sa čim oko sebe da je to već smešno i bezopasno. U
stvari – ja sam ubeñena, da bi Ta Stvar najviše volela kad bi svi uredili život po mom
primeru: kad bi im zarada stizala iz bela sveta, u tvrdoj valuti, tako da one gore ne gnjaviš
svojim svakodnevnim tegobama. Onda bi se oni mogli do kraja posvetiti suptilnim
teorijskim pitanjima, kongresima, i uopšte, negovanju lepih tradicija. Oprosti, dragi moj
Petroviću, oprosti mi zbog preterivanja, utoliko pre što ih ja sebi ne opraštam. Sve je kao
što sam ti iznela, a ništa nije samo ovakvo. Buneći se i negodujući uključujem se i ja u
popravljače sveta.
Volela bih, naravno, da se, koliko sutra, moje procene pokažu pogrešne i brzoplete.
Možda, već u ovom času, negde nešto potajno sazreva. Dopušteno je verovati u tajnu,
preporodilačku snagu naroda. Narod je uvek u pravu. I kad čini ono što mi nije po volji,
verovatno ide jedinim mogućim putem. NJegov je zadatak da opstane, ne pitajući za
cenu. Ponekad pomislim: mora da postoji neko MOGUĆSTVO koje još nismo imenovali.

Priredila i igra: Rada ðuričin Muzika: Enco Lesić Premijera 8. februara 1988. Odmah
posle premijere predstava je nastavila svoj život u Pozorišnom salonu Jugoslovenskog
dramskog pozorišta. Odigrana je 53 puta, u Beogradu i na gostovanjima u mnogim
mestima SFRJ. Gostovala je i u Sjedinjenim američkim državama – Njujorku, Klivlendu i
Kolumbusu, u Švedskoj i Francuskoj. Milovan Danojlić DRAGI MOJ PETROVIĆU
Adaptacija: Rada ðuričin