ЕВРОСЛЕПЦИ

Актуелна власт у Србији је претходне изборе добила на слоганима „Европа нема алтернативу“ и „и Европа и Косово“.
Народ је очигледно поверовао у те слогане и дао највише гласова коалицији „За европску Србију“. И тада је било, као
што је и данас јасно, да су и један и други слоган нетачне, чак немогуће конструкције. Ипак, чињеница да су гласачи у
њих поверовали говори неколико ствари.

Прво, да се бирачи у Србији не удубљују пуно у суштину страначких порука, већ гласају за странке које им поручују оно
што би они – бирачи хтели да чују, односно што би желели да се деси. Наравно, они се при том не упуштају у дубље
анализе, колико су те страначке поруке и обећања остварљива у датим политичким приликама.

Наравно овде долазимо до питања улоге медија и тзв. независних политичких аналитичара, невладиног сектора, који би
требали кроз критички приступ бити јавна савест народа, и поставити сва потребна питања, и вршити критичке анализе
предизборних програма свих релевантних политичких опција. На претходним изборима тога није било због просте
чињенице да је већина медија у рукама страног капитала, да „јавни сервис“ јавно каже да је сервис „европске Србије“ и
тиме се сврстава на једну страну, да су већина тзв. политичких аналитичара у ствари страначки функционери појединих
странака, који након избора за своје заслуге добијају амбасадорска места, факултетске катедре и сл.

Питање европских интеграција Борис Тадић и њеогова свита постављају на ниво догме која ће народ поделити на
правоверне и јеретике. Та подела је створена, и ако је за утеху, није ексклузивни производ Србије, већ постоји и у самим
земљама чланицама ЕУ. Супротстављене ставове по питању ЕУ називамо евроентузијазмом и евроскептицизмом, а
присталице – евроентузијастима и евроскептицима. Управо у овој подели стоји одговор на ЗЕС-ов слоган „Европа нема
алтернативу“. Има. Евроскептици о томе говоре и ова белешка ће да то показати на примерима из земаља чланица ЕУ, а
свакако и на нашем примеру.

Појам евроскептицизам се јавио прво В.Британији децембра 1985. године у листовима Times и Economist. Оксфордски
речник појам евроскептик дефинише као „особу која није одушевљена повећањем утицаја ЕУ“. Генерално термин се
користи за оне који опонирају ЕУ или се противе процесу европских интеграција. Појам евроскептицизма можемо
дефинисати као сумњу или противљење одређеним политичким формама које подразумевају евроинтеграције. Тешкоће
у дефинисању овог појма произилазе из чињенице да појам евроскептицизма нема исто значење у појединим државама
чланицама ЕУ. Тагарт и Шчербиак евроскептицизам деле на тврди и меки. Код тврдог евроскептицизма је присутно
начелно противљење ЕУ и евроинтеграцијама, док меки евроскептицизам нема ништа против интеграција али изражава
критику и сумњу у политику коју води ЕУ. То се зове ограничено противљење.

У новијој литератури се могу наћи термини који нијансирају ставове према евроинтеграцијама. Евроентузијасти су они
који подржавају широк процес евроинтеграција и оптимистички посматрају процес даљег њиховог развоја.
Европрагматици су они који не подржавају широк процес евроинтеграција, али имају позитиван став о ЕУ у оној мери
у којој им се чини да то помаже национални или економски интерес. Евроскептици имају позитиван став у европским
интеграцијама, али се противе начину на који се тај процес одвија. Евроодбацитељи су они који одбацију и општу идеју
европских интеграција, и тренутни пут којим се та идеја покушава остварити.

Непостојање јединственог схватања појма евроскептицизам последица је и чињенице да су у различитим државама

различити и разлози појаве евроскептицизма. У В. Британији разлог овој појави је арогантни британски национализам,
који континентални део Европе не сматра себи равним, и који преферира ближе односе са САД него са европским
државама. Петер Андерсон британски евроскептицизам објашњава као последицу „ексклузивног национализма“ у
Британској штампи. Андерсон га дефинише као „облик национализма који ће прихватити један или само мали број
национализама као једнако вредне или супериорне“. Сви остали национализми су инфериорни, мање битни или
сервилни. У Француској се за ову појаву раније користио појам „суверенизам“. Користе се још и појмови
„еврореализам“ и др. Суверенисти у Француској настоје сачувати суверенитет државе у односу на оно што се сматра
претераном најездом европских институција. У Немачкој је стварање јединственог тржишта, усвајање јединствене
валуте и проширење ЕУ, појачало страх да ће европске итеграције угрозити немачко тржиште рада, плате и социјални
стандард. Појава евроскептицизма у Холандији почеком деведесетих временски се поклапа са чињеницом да ова земља
од корисника постаје нето даватељ у оквиру Заједнице. Слично се дешава и у Словенији задњих година. Буџетске
размирице између ЕУ и Ирске су довеле до неуспеха референдума о Уговору из Нице 2001.год.У Скандинавским
земљама евроскептици сматрају да им ЕУ угрожава достигнуте слободе, права и социјално благостање. Истчноевропске
земље, нове чланице, прошле су пут од апсолутног консензуса у смислу подршке евроинтеграцијама у предприступном
периоду, до значајног раста евроскептицизма, због снажног условљавања у преговарачком процесу, као и због чињенице
да су очекивања била нереална и да је велики број људи у тим земљама које можемо назвати губитницима транзиције.

У Србији никада није постојао апсолутни консензус око става према евроинтеграцијама. Евроскептика, па чак
евроодбацитеља у Србији има јако пуно. То је нормално ако сагледамо како се ЕУ и НАТО пакт (кога чине и државе ЕУ)
понаша према Србији у последњих 20 година. Економске сакције које су довеле до привредног колапса и враћање
Србије неколико деценија уназад у приведном смислу, последица је политике двосруких стандарда, лажи и обмана
земаља ЕУ и САД. Економске санкције потпомогнуте ратнопрофитерском политиком домаће политичке елите довела је
до хиперинфлације незабележене у историји човечанства, која је у потпуности појела друштвено богатство Србије.

То није било довољно да би се остварили зацртани циљеви политике НАТО пакта и САД на Балкану, па се траже поводи
за рат против Србије. Противно елементарном међународном праву, мимо УН, отпочиње бесомучно бомбардовање
Србије од стране 25 држава, међу којима је највећи број чланица ЕУ. Да би медијска сатанизација Србије остала
доследна до краја, ратна операција против Србије названа је, гле ироније, „милосрдни анђео“. Морам се сетити на овом
месту да је „милосрдни анђео“ милосрдно убио на хиљаде „немилосрдних српских ђавола“, попут малене Милице
Ракић... Били смо криви што смо имали Милошевића, били смо криви што смо бранили себе, што смо желели да будемо
своји на своме. Били смо криви ...

Отерасмо Слобу са власти, јер је нама највише био крив. Понадасмо се да ће нам након тога признати право на
једнакост, демократију, слободу, мир... И бејасмо, у духу светосавља, спремни да опростимо, али не и да заборавимо.
Али... Нема шале са „милосрдним анђелом“. Он не прашта, он меље и гази док не нестане и последњи српски ембрион.
Само ако иде трновитим европским путем Србија ће васкрснути под Сунцем (звездицама) ЕУ, и што трновитији пут
изабере - прочишћење ће бити боље. Зна „милосрдни анђео"! И одакле Србима уопште право да сумњају у „анђеоске“
намере ЕУ.

Па како онда дефинисати политику ЗЕС-а и његових лидера, који и поред свих ових аргумената који говоре о
„наклоности“ ЕУ према мајци Србији и даље понављају „Европа нема алтернативу“. Моја маленкост би се усудила то
назвати „еврослепилом“ а такве политичаре „еврослепцима“.

Али, можемо ли чињеницу да лидери ЗЕС-а, невиде, или се праве да невиде, противљење унутар ЕУ према даљем
проширењу назвати тек слепилом. Схватити да се ЕУ за дуго неће ширити, није нам потребан вид, већ просечна људска
интелигенција. Они који немају просечну интелигенцију често називамо ретардираним особама, дебилима, моронима...
По аналогији оне политичаре за које и даље Европа нема алтернативу можемо назвати „евроретардима“,
„евродебилима“... Али нећемо их тако звати, јер смо пристојни људи, а и можемо пасти под удар новог и јединственог
Закона о јавном информисању. Кад боље размислим, тај Закон чак могу користити и као противаргумент мојој тврдњи о
еврослепилу. Јер ето тај Закон, за који су потрошили читаво наше лето господње 2009. године, јесте анти европски, па
самим тим и они који су га донели нису еврослепци. Чак могу тврдити да су се водили искључиво српским националним
инересом, а не европским вредностима. Ко зна... Можда ме чак и убеде да сам евроентузијаста, или морално посрнули
евроскептик. Ко зна...

Са ЗЕС-ом је све могуће. Па чак и немогуће...