Мученици увек побеђују жртвом

1.септембар 2003.година

Косовски догађаји покрећу многе расправе, од  равнодушних саопштења, у стилу ваља се
и исплати се, до фанатизованих позива да се све од једном и на силу реши.

 Најмање има иног правог, јеванђелског мироторства,особљеног љубављу, а не интересом.

То раслабљује до немоћи, што џелатима даје подстрек, а број мученика се повећава.
Најновије мучеништво српске православне деце показује сав трагизам савременог
човечанства. Ту не разоткривају суштину  свега ни "минут ћутања", као ни "дан жалости",
иако потресно опомињу, јер се тако не памти баш најбоље. Црквени календар светих
мученика и исповедника показује пут и начин саучествовања у животној љубави. Ту нема
злопамћења, али се јасно разликују мученици од џелата, зна се ко је ко. Свако има своје
име, није сакривен интересима било које идеологије или народа, тако да је свако убиство,
братоубиство. То треба да покрене и нас, тако да победимо сваку затвореност само у себе
и своје интересе. Тако ћемо видети да сваки убица прво убија човека у себи, па тек онда
нишани и циља другога, при том не гледајући човека у себи ни пред собом. Само то
његово рашчовечење не сме у нас да покрене до фатанизма осветре. Постоји само добро
памћење и разликовање добра од зла, што је у наше време за неке велики проблем, јер
немају добру жељу за такво нето. Јер све друго значило би изједначавање са убицом, било
да се ради о фатанизму освете, или о равнодушном посматрању уз протоколарне изразе
саучешћа, осуде, згражавања...

Тако да и поред различитости, ова два става на крају дају исти резултат тако што
"заклањају" стварност насиља. Ту нема сукоба, постоји само бахатост убица који нису
ништа друго до жалосне слуге смрти, иако мисле да су господари живота. Јер не
господари се животом узимањем, ускраћивањем и повлачењем обарача, него
СЛУЖЕЊЕМ СПАСЕЊУ ДРУГОГА. Није ово наивна прича него свеисцељујућа
стварност.

ЛОША ИДЕЈА
 

Заправо, на Косову се сусрећу два става о животу, јеванђељски који се заснива на

стварности тражења Царства Небеског, без негирања историје, и освајачки који се заснива
на одузимању слободе другоме. Ко то не види, тај не разуме све оно шта се догађа, па
умишља да се овде сукобљавају два народа. Површно посматрано то изгледа да је тако,
али кад се мало дубље загледа у све догађаје онда се види да није ово сукоб Срба и
Албанаца на Косову и Метохији. Ово је веома важно знати како би се избегла лоша идеја
поравнања, обрачуна и освете у бесмисленом пребројавању ко је коме више узео, на којој
страни има више убијених, и томе слично. Тако нешто обесмишљава жртве и здраво
памћење спутава злопамћењем. Наравно, треба јасно знати све оно што се стварно
догодило, али и добро препознати личну одговорност свакога од нас. Тако ће жртве
предака бити темељ нових подвига, а не разлог за сталне поделе, јер ћемо трезвено свему
приступити и препознати све промашаје и тако исправити себе. Тако нешто ћемо моћи
учинити само онда када престанемо да се поносимо славом предака и почнемо да се
прослављамо доброделатном упорношћу. То је оно о чему говори апостол Павле,
опомињући све хришћане: "Добро да вам не досади чинити". То неки савремени хришћани
не желе да добро и до краја разумеју и остваре. Сигурно је да није лако, али ако се не
покуша, онда је и немогуће, што није добро ни похвално, јер се тако додирују страх и
мржња, што уместо одговорне добродетељи покреће неодговорност злодејства.

Само кроз показану одговорност можемо покренути и добар став других у свему овоме,
јер овде нема сукоба постоји само насиље. Препознавање иразобличавање онога што
покреће то насиље јесте нешто од чега треба почети и ту сви требамо бити искрени и
истрајни.  Идеологија је препознатљива и јасна, идеолози се знају и то није никаква тајна,
али се на тај начин опасност не умањује. Остаје питање како све то зауставити и
одобровољити оне који још увек мисле да се елиминацијом другога гради лична срећа?!?
Овде  ставови свих морају бити јасни, пошто добро видимо да само протоколарна осуда и
јавно неслагање не доноси жељене резултате. Потребно је убедити сваког човека да онај
други није опасност за њега, него је Икона Бога Живога, и ту је неоспорно велика улога
вере. Сигурнан сам да би могли, ако би хтелистварно сви верујући људи, много тога
променити на овим просторима различитих вера и култура. Тако да указујући на
одговорност живота у вери очекујем од свих више делатне решености, која ће
оживотворити сва саопштења. Све ово би преобразило и променило освајачку логику, и на
крају крајева јасно обеолданило ко је где и шта жели. Кајко се љубав не може наметнути,
него се стално и изнова даје без принуде, веома је важно бити трезвен у свему овоме.
Злопамћење и злурадост обустављају трезвеност сталним истицањем страха и покретањем
мржње, тако да и то морамо знати ради обазривости и усклађености. Недостатак будности
и опреза код човека, често доводи до стања збуњености што омогућава ситуацију
заведености и оптерећености "општим интересом", што уствари ствара колективни
егоизам. Тако нешто је страно здравој црквености где су личности и заједница основане на
истини, љубави и слободи. То не сме бити померено никаквим притисцима или
недостаацима, тако да нема места изговорима да тако нешто чине други. Правило је: "Не
дај да  те зло победи, него зло побеђује добрим" и то се слободно прима и стваралачки
показује.
 

САМО БЕКСТВО

Никада и нипошто не смемо да изгубимо јеванђељски оптимизам, који најречитије

потврђује црквени календар и богослужбени живот. Само треба рећи да је све то у
сталном процесу новог  потврђивања, што значи да сви имамо могућност доброделатног
учествовања. Тако да су нови мученици наших дана, дечаци Пантелија и Иван, победили
своје џелате који не знају да ће се све ипак открити, ако не пре, онда сигурно је, у
Незалазном Дану.

До тада, неће они бити мирни, не могу се сакрити од себе и своје савести, биће у сталном
бекству од непорециве истине. Има ли ту онда живота? Само је проблем што они
умишљају да се све најбоље сакрива новим жртвама?!? То се мора зауставити, и ту имамо
два начина, одобровољити на покајање или зауставити силом закона. Овде треба да се
покаже вера на делу и демократске институције културног света у свом пуном сјају. Кад
џелат постане покајник то је успех вере, што не онемогућава законску процедуру
испитивања и одређивања одговорности. Налазимо се сви пред великим испитом,
нарочито ми верујући знамо да гроб није крај свега, и разликујемо умирање од смрти.
Само треба веру на делу показати, што није тешко када се стварно верује.

На крају, није ово сукоб два народа, српског и албанског, нити је мржња између две
различите вере, хришћанске и мухамеданске, него је насиље џелата над мученицима. само
мученици увек побеђују својом жртвом, то се види кроз све историјске догађаје. То се не
може добро и до краја разумети са дистанце посматрача и навијача, потребно је
учествовање и остварење, што се не може за један минут или један дан...

Ипак, опомиње нас то што је овај последњи "дан жалости" био бар на дан црквеног
прослављења Преноса моштију првомученика и архиђакона Стефана, првог сведока и
страдалника вере хришћанске, који се молио за своје џелате да и се не упише на грех оно
што чине. Због тога, немојмо само говорити да Бог да, да ово буду и последње жртве, јер
Бог све добро даје, него се потрудимо да сви стварно порадимо на томе што доприноси
миру и општем напретку свих и свега. Дакле, вера није немоћно чекање да нам се нешто
догоди него је доброделатно чекање, тако што се свако зло добрим побеђује. Ако ово сви
буду чинили успећемо  и победићемо себе, престајући да поражавамо једни друге.

Љ.С.

извор . Православље