Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Смер: Историја

Семинарски рад
Предмет: Општа историја 19. века
Тема: Живот Наполеона Бонапарте до 1799. године

Студент: Професор:
Стефан Миљковић ИС08/7 Милош Ковић

Београд, новембар 2010. године

 Увод

Наполеон Бонапарта је живео од 1769. до 1821. године. У време Француске

револуције био је генерал, од 1799. до 1804. био је први конзул Француске
републике, а од 1804. до 1815. цар Француске. Његови ратови и освајања су
обележили почетак 19. века и обликовали су европску политику тога времена.1

Рана младост и образовање

Наполеон Бонапарта је рођен 15. августа 1769. године у Ајачију, на

Корзици као друго од осморо деце, годину дана након што је Корзика постала
француска територија.2 Његова породица припадала је нижем италијанском
племству, пореклом из Тоскане. Наполеонов отац, Карло Бонапарта, био је адвокат
и представник Корзике 1778. на двору краља Луја XVI, где је провео доста година.3

Наполеоново племићко порекло и породичне везе пружиле су му

могућност да стекне широко образовање, што е било немогуће за типичног
Корзиканца у то време. У мају 1779. године уписан је у француску војну школу
Бријан л'Шато близу Троја. Матурирао је у Бријану 1784. године и убрзо након тога
примљен је у елитну војну школу "Екол Ројал Милитер" у Паризу, где је у року од
годину дана завршио два разреда и потом дипломирао у септембру 1785. године. У
јануару 1786. преузео је дужност као артиљеријски потпоручник.4

Војник револуције

1
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010
2
G. Ellis, Napoleon, Pearson Education Limited , 1997, стр. 10
3
http://en.wikipedia.org/wiki/Carlo_Buonaparte, 9. 11. 2010
4
G. Ellis, нав. дело, стр. 16

2
 Након дипломирања, Наполеон је служио као артиљеријски потпоручник у
гарнизонима у Валенси (новембар 1785 – септембар 1786) и Оксони (јун 1788 –
септембар 1789).5 Период између септембра 1786. и јуна 1788. провео је у Паризу и
Корзици. Од 1789. до 1793. године, Наполеон је боравио на родном острву,
Корзици, где се у том периоду одвијала борба између три сукобљене стране:
ројалиста, револуционара и корзиканских националиста. Наполеон је подржавао
Јакобинце и био је унапређен у потпуковника добровољачког пука. Убрзо се
сукобио са корзиканским националистичким вођом Паскалом Паолијем, након чега
је његова породица била приморана да напусти корзику у јуну 1793. године.6

У исто време када је Наполеон напустио Корзику, Тулон, приморски град

на југу Француске се побунио против републиканске власти, а и британска војска
га је заузела. Наполеон је уз помоћ свог земљака Антониа Кристофа Салицетија
био постављен за команданта артиљерије француске војске која је започела опсаду
Тулона у септембру 1793. године.7 Најпре је наредио да се топови поставе на
позицију са које би могли да запрете британској флоти, због чега се она морала
евакуисати. Након евакуације британске флоте, Наполеон је извео успешан напад и
Тулон је пао 18. децембра исте године.8 Због освајања Тулона, унапређен је у
бригадног генерала. Постао је близак сарадник Огиста Побеспијера, млађег брата
Максимилијана Робеспијера, чувеног револуционарног вође.9 Мађутим, старији
Робеспијер је 24. јула 1794. године окончао свој живот на гиљотини и убрзо након
тога Наполеон је ухапшен и затворен у у Шато д'Антиб, али је пуштен на слободу
након две недеље.10

Након пуштања из затвора, Наполеон се верио са Дезире Клари, која је

потицала из богате трговачке породице из Марсеља и чија је сестра, Јулија Клари
била удата за Наполеоновог старијег брата, Жозефа.

5
Исто
6
G. Ellis, нав. дело, стр. 20
7
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010
8
http://en.wikipedia.org/wiki/Siege_of_Toulon, 9. 11. 2010
9
G. Ellis, нав. дело, стр. 21.
10
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010

3
 Наполеон је служио у Паризу 5. октобра 1795. године, када је избила
побуна ројалиста и контрареволуционара против Националног конвента (13.
вандемјер). Један од вођа Термидорског Конвента Пол Бара је знао за Наполеонов
успех током опсаде Тулона и дао му је команду над импровизованим снагама, које
су браниле Конвент у дворцу11. Уз помоћ младог коњичког официра Жоашена
Мира довукао је артиљерију кроз масу, која је протестовала. Следећег дана је
користио артиљерију да би одбио нападаче. Наполеон је тако спасио Национални
конвент и одједном је постао славан. 12

После 5. октобра, Наполеон је упознао своју будућу супругу. Заљубио се у

Роз де Боарне, Бараову љубавницу, која је остала у историји запамћена под
надимком Жозефина, и њоме се оженио након што је раскинуо веридбу са Дезире
Клари. Жозефина је већ имала један брак иза себе. Била је удата за Александра од
Боарнеа, који је погубљен 23. јула 1794. године, током Јакобинске диктатуре, и са
њим је имала двоје деце, али са Наполеоном није могла да их има, и на наговор
Талерана Наполеон ће се развести од Жозефине 1810. године.13

Поход на Италију

У марту 1796, Наполеон је преузео команду над француском војском у

Италији и показао се као успешан војсковођа14. У бици код Лодија, 10. маја 1796.
године, поразио је Аустријску војску и истерао их је из Ломбардије. Почетком
1797. године, Наполеон је са војском кренуо на Аустрију, противећи се наређењу
Директоријума да крене на Рим. Аустријанцима је задао још један пораз и
присилио их је на мир15. Кампоформијским миром, склопљеним 18. октобра 1797.

11
Č. Popov, Građanska Evropa I: Osnovi evropske istorije XIX veka, Francuska buržoaska revolucija,
Termidorski konvent i Direktorijum, Novi Sad: Matica srpska, 1989, стр 124.
12
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010
13
http://en.wikipedia.org/wiki/Joséphine_de_Beauharnais, 14.11.2010
14
G. Ellis, нав. дело, стр. 23.
15
Č. Popov, нав. дело, стр 128.

4
године, Француска је добила северну Италијом, Белгију, Холандију и долину Рајне,
а Млетачка република је обећана Аустрији.16

Док је Наполеон ратовао у Италији, ситуација у Француској је почела да

одмиче контроли. Наиме, средином 1797. године ројалисти су постајали све
моћнији, што је забринуло Пола Бара и Директоријум. Ројалисти су оштро
говорили против Наполеона због пљачки у Италији. Страхујући од овог става
ројалиста, Бара је молио Наполеона да се врати у Француску и да помогне
Директоријуму. Наполеон је послао генерала Пјера Ожероа, који је био Наполеонов
заменик у Италији.17 Ожеро је 4. септембра 1797. године (18. фруктидор по
револуционарном календару) извршио државни удар и уклонио је ројалисте, а Бара
и његови републикански савезници су поново имали пуну контролу.

Поход на Египат

Почетком 1798, Наполеон је предложио Директоријуму војну експедицију

на Египат, у намери да отежа Великој Британији приступ Индији.18 Наполеон је
заузео Малту 9. јуна 1798. и окончао је власт витезова светога Јована, одакле је
кренуо на Египат. Искрцао се у Александрији 1. јула 1798. године и убрзо се
сукобио са Мамелуцима у бици код пирамида. Мамелуци су претрпели тежак пораз
од Наполеонове војске19. Процењено је да је у тој бици погинуло око 300 Француза
и 6.000 Египћана. 20Наполеонов напад на Египат је пореметио дотад добре односе
између Османског царства и Француске, и натерао султана Селима III да склопи
савез са Великом Британијом и Русијом против Наполеона, као и да Француској
објави рат у септембру 1798., месец дана након пораза Француске флоте у бици код
Абукира.21

16
Исто
17
G. Ellis, нав. дело, стр. 24.
18
Исто, стр. 29
19
Č. Popov, нав. дело, стр 131.
20
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010
21
Р. Мантран, Историја Османског царства, Унутрашње тешкоће, спољни притисци , Clio,
Београд, 2002, стр. 518 – 519.

5
 Почетком 1799. године, Наполеон је из Египта кренуо на Османску
провинцију Сирију. У пар окршаја, Наполеон је поразио турску војску и започео је
опсаду Акре у марту 1799, али је два месеца касније, у мају, морао да је обустави
зато што је његову војску почела да десеткује куга.22 Након неуспеле опсаде Акре,
Наполеон се вратио у Египат и 25. јула 1799. победио је турску војску у новој бици
код Абукира. 23 Након ове победе, одлучио је да се врати у Француску.

Закључак

Од 1793. године Наполеонов утицај почиње нагло да се шири због његових

војничких способности, а он сам се током ових година, а и касније, показао као
изванредан војсковођа и мајстор импровизације. Освојио је град Тулон и истерао је
Британце из њега, успешно је предводио поход на Италију, растуривши Прву
коалицију европских сила против Француске 1797. године и, упркос неуспеху,
покушао да поремети британске трговачке интересе на источном Медитерану
својим походом на Египат 1798 – 1799. Он је 9. новембра 1799. (18. бримера) извео
државни удар и постао први, а потом и доживотни конзул Француске републике.
Период од 1793. до 1799. године је само почетак његовог пута ка успону. Неки
историчари сматрају да је Француска револуција, период непрекидне унутрашње
нестабилсности, окончана његовим државним ударом и доласком на власт.
Наполеон је успео да уради нешто што нико на власти пре њега није могао: решио
је проблем финансија, који је мучио Француску од смрти краља Луја XIV, 1715.
године, тако што је основао Француску централну банку. Извршио је, и поред ове,
низ реформи које су се тицале администрације, високог школовања и пореског
система.24

22
Исто
23
http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon, 9.11.2010
24
Исто, 14.11.2010

6
 Литература

• G. Ellis, Napoleon, Pearson Education Limited, 1997, стр. 1 – 35

• Č. Popov, Građanska Evropa I: Osnovi evropske istorije XIX veka,
Matica srpska, Novi Sad, 1989, стр. 124 – 135
• Р. Мантран, Историја Османског царства, Clio, Београд, 2002,
стр. 518 – 519
• http://en.wikipedia.org/wiki/Napoleon_Bonaparte, 9.11.2010.
• http://en.wikipedia.org/wiki/Carlo_Buonaparte, 9.11.2010.
• http://en.wikipedia.org/wiki/Siege_of_Toulon, 9.11.2010.
• http://en.wikipedia.org/wiki/Joséphine_de_Beauharnais, 14.11.2010