Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
5Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
Aristofan

Aristofan

Ratings: (0)|Views: 589 |Likes:
Published by tamaricao13

More info:

Categories:Types, Research
Published by: tamaricao13 on Nov 24, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/06/2012

pdf

text

original

 
ARISTOFAN
Aristofan je rođen u Atini oko 445. godine, a umro je oko 385. godine p.n.e. Jedan jeod najznačajnijih predstavnika stare grčke komedije. napisao je 44 komedije, od kojih je sačuvano 11.
Ahranjani
Vitezovi
Oblakinje
Ose
Mir 
Ptice
Lizistrata
Tesmoforijazuse
Zabe
Eklesijazuse
PlutKada smo razgovarali o Homeru, razmatrali smo usmena predanja, o Herodotu o slicidrugoga, a o Tukididu o pitanju hronologije. Dakle. spominjali smo trojicu predstavnika klasičnog kanona da bbismo razgovarali o tri teme koje su univerzalnoznačajne jer se tiču pisanih izvora i tumačenja prošlosti, kao i tumačenja kulture. Tadela klasične grčke književnosti predstavljaju nekakve temelje, između ostalog zato štosu to dela tj. spisi koja se smatraju prvim istoriografskim spisima. Dakle, imamo ocaistorije-Herodota, kvazi naučnog istoriografa-Tukidida i Homera kao ključno štivo zaistoriju Evrope. Posmatrajući sve to neprestano se provlači pitanje objektivnostiodnosno pitanje šta mi kao današnji istrivi, iz jedne drugije strukture idrugačijeg vremena, možemo da zaključimo i na koji način da tretiramo ove izvore kaoizvore znanja jer znamo da je te izvore obeležilo vreme i namera onog ko ih je pisao.Aristofan takođe spada među starogrčke tekstove koji se veoma često pominju,tumače, a i igraju na pozorišnim scenama u savremenom svetu. To je još jedan deoantičkog nasleđa koji je ostao veoma živahan i dan danas i koji se na različite načinečita i tumači. Aristofan je komediograf, koji se obraćao svojoj publici i koji je krozkomediju saopštavao različite aktuelne misli, što svoje, što tuđe.Atinska pozorišta su u to vreme bila vrlo važna državna stvar. Predstave su se odvojilai određenim trenucima u toku godine, u doba festivala, posebno važnih kolektivnihsvetkovina i predstavljala su deo te velike proslave u kojoj učestvuje čitav polis. Iz tihrazloga, naravno, država je imala veliki udeo u tome kako su se pozorišta organizovala jer je država plaćala jednim delom ovaj poduhvat, svi atinski građani su mogli dagledaju predstave, siromašnima je država plaćala karte, na taj način želeći da svi njenigrađani prisustvuju ovim događajima,a potom su se tekstovi birali kroz takmičenja.Pesnici su se nadmetali, za to čije će se predstave izvoditi. Iz svih ovih podatakamožemo da zaključimo da su Aristofanove komedije, drame, budući da je pobeđivaona nizu ovih takmičenja, izvođene i da ovi stavovi koje on iznosi i koji su suprotnidržavnoj politici Atine nisu bili usamljeni. Na taj način možemo pretpostaviti da su ti
 
stavovi koje on izvodi zapravo bili prilično česti stavovi među Atinjanima. On seobraća publici i to očiglednije, neposrednije, doslovnije nego što je to bio slučaj u prethodnim tekstovima koje smo spominjali. On bukvalno igra predstavu pred publikom i veoma zavisi od popularnosti i omiljenosti svojih tekstova. Iz tih razlogamožemo da zaključimo da je jedan deo atinskog stanovništva bio prijemčiv za ovakvestavove. Drugim rečima, iako njegovi tekstovi nisu nastali kao istorija i kao tekstovi izkojih ćemo mi vekovima kasnije izvlačiti podatke već se u njima nalazi dragocenosvedočenje o stavovima ljudi u vreme kada se jedan važan istorijski događaj odvijao.Posebno je zanimljivo to što s jedne strane raspolažemo Tukididovim suvoparnimopisom i Aristofanovim komadima koji nam služe kao jedna vrsta štiva, koje dolazi iz prošlosti. To štivo nije nastalo sa istorijskom ili geografskom namerom već sanamerom da se obraća publici, određenog vremena, i da toj publici artikuliše stavovekoji su u njoj već prisutni. Možemo na taj način saznati veoma važne i zanimljive podatke o atinskom osećanju, raspoloženju u vreme Peloponeskih ratova, čiji jesavremenik bio i sam Aristofan. Među mnogim njegovim sačuvanim komedijama jedna od najvažnijih je Lizistrata.Lizistrata je komedija koja ceo svoj zapis zasniva na sledećem motivu. Atinske, žene, predvođene Lizistratom, koja je glavna junakinja i čije ime znači "ona koja zaustavljavojsku" odlučuju da će stati na kraj tom ratu. Atinske žene odlučuju da ukinu bračneusluge svojim supruzima dok ne prestane da ratuju. Ovo je motiv koji čini zaplet, ali postoji još niz drugih momenata koji su vredni naše pažnje. Mi čujemo glas drugoga,čujemo glas onih koje ne čujemo u Herodotu i Tukididu, čujemo žene. Čujemo ženekoje svoj politički, društveni stav, vrednosni sud iskazuju kroz usta Lizistrate i drugihučesnica ovog poduhvata. Interesantno je i to da se atinske žene udružuju sa drugimženama iz ostalih grčkih polisa, uključujući i žene zaraćenih strana. One organizujuzajednku akciju i zatvaraju se na Akropolju, gde sprovode jednu mirovnudemonstraciju i to tako što u njoj učestvuju pripadnice drugog pola, drugim rečima,zaraćenih polisa. Dakle, iz ovog teksta proizilazi niz interesantnih poruka. Pre svega dačujemo glas onih koji se u oficijalnoj istoriji ne čuju, koji nisu prisutni u zvaničnimistorijama. Iz Lizistrate mi možemo saznati dosta o životu Atinjana i Atinjanki, omarginalnoj društvenoj ulozi žena, ali s druge strane i o njihovoj svesti da se neštodešava i o njihovim željama da o tome misle i govore. Zvanična istorija nam govori ogodinama i ratovima, a tekstovi poput Lizistrate da je ipak i u svakom ratu postojala jedna nema grupa ljudi koji su imali drugačije mišljenje i interes. Ovo je veomakorisno jer nas uči tome da ono što oficijalna istorija beleži nije jedino što se dešavalo i jedino što su ljudi u trenutku koji želimo da opišemo, mislili nego da su uvek mogućidrugačiji stavovi prema aktuelnoj situaciji. Druga važna stvar u Lizistrati je da se izovoga čita rodna razlika. Odnosno, Aristofan nam ukazuje na razliku između dvejugrupa koje su određene svojim rodom.Ljudska bića, kao i većina sisara imaju dva osnovna biološka pola-muški i ženski.Međutim, ta biološka datost se na mnogo različitih načina artikuliše. Različite norme, pravila, vrednovanje ovih razlika se dešava u različitim istorijskim, hronološkimokolnostima. Dakle, možemo reći da je pol biolka kategorija, a rod kulturnaartikulacija te biološke datosti. Način na koji kultura određuje norme kojima se ova biološka datost dalje uključuje u socijalne događaje. Prva važna stvar jeste da se naosnovu te biološke razlike određuju kulturna pravila, kako se pojedinac treba ponašati.
 
Drugim rečima, kako pojedinac treba to svoje telo kulturno da obradi, šta da mu doda,a šta da mu oduzme. Da li, i kako i koje delove svog tela da pokrije, a koje može, sme imora da otkrije. To što pojedinac obrađuje svoje telo, to sve podleže kulturnimnormama. Ukoliko od tih kulturnih normi odstupamo, mi ćemo kao takvi biti percipirani. Način na koji se odnosimo prema svom telu je način na koji nas je grupanaučila, još od kada smo bili deca. Onog trenutka kada menjamo sredinu, dužni smo dasavladamo neka pravila koje se veoma bitno odnose i na načine na koje se biološkedatosti u određenoj grupi formulišu.Sve ovo nas vraća na Lizistratu, proučavajući način na koji društvene grupe uređujuseksualno ponašanje svojih pripadnika. Biološka i socijalna funkcija seksualnog ponašanja su veoma vezane. Rodne uloge su upravo no što Aristofan smatra poželjnim ponašanjem i ponašanjem koje se može tolerisati u vezi sa seksualnim ponašanjem. Dali će ili neće veoma rigorozno biti određene rodne uloge, što zavisi od kulturne grupe injihovih normi. Da li je npr. seks pre braka poželjan i dozvoljen u određenoj grupi, dali se podržava ili kažnjava. Sve su to različita pravila koja uređuju ponašanja grupe.Uređuju ga između ostalog i zbog toga što je seksualna aktivnost članova grupe u vezisa biološkom reprodukcijom te grupe. Ali pored toga, radi se i tome da se niz raznihdrugih osobina i odnosa u društvu, kao što je slučaj u Lizistrati, prelama preko rodnihuloga. Odnosno, rodne uloge dalje stavraju jednu vrstu mreža u kojima se određuje iko na koji način učestvuje u društvenim događajima. Rodna razliak je ona kojaodređuje da će muškarci u Atini i Sparti donositi odluke u vezi sa ratom, dok će ženeda tkaju. Neumesno je i nemoguće da one donose mudre odluke u vezi sa ratom, štonaravno znamo da u drugim grupama nije slučaj. Kroz istoriju znamo da su postojaležene koje su donosile odluke o ratovima i raznim drugim situacijama. Dakle, postojegrupe društva u kojima je ovo moguće. Pak, u Atini V veka p.n.e je to toliko bilonemoguće i sumanuto da je Aristofan na tom motivu napravio komičan zapis. Jednakokao što u Pticama ptice govore tekstove ljudi, tako i u Lizistrati žene govore o politici.Jedna rodna kulturna norma ovde omogućava da dobijemo taj pogled iz rikošeta iotvara nam mogućnosti da razmišljamo o načinima na koje su Grci delili svest prematome kako su zahtevali od svojih članova grupe da artikulišu i da se ponašaju u vezi sasvojim biolkim datostima. Ovo je naravno nužno da bi se individue mogleidentifikovati sa grupom i to u oba pravca. S jedne strane da bi sam član/članica grupeimala svest o tome da pripada određenoj grupi i s druge strane da bi je drugi opredeliliu određenu grupu.Za arheologe je jako bitno da se ovo često odvija putem materijalne kulture.Materijalna kultura u ovakvom saobraćaju ima jako važnu ulogu. U tim procesimaidentifikacije nizom drugih načina mi saopštavamo kojoj rodnoj grupi pripadamo. Točinimo načinom na koji se odevamo, ukrašavamo, načinom na koji se ponašamo, koje prostore naseljavamo. Postoje određena pravila u koje prostore smeju ili ne smeju daulaze određeni pripadnici nekih grupa (npr. Hilandar, ko sme da uđe iza oltara itd.).Dakle, prostorno kretanje zavisi od toga kojoj društvenoj grupi pripadamo.Ukoliko pojedinac ne želi da poštuje norme koje vladaju u njegovoj grupi, on rizikujeda ga grupa ne prihvati. U zavisnosti od toga koliko odstupanje sistem može da primiće se određivati sankcija, koja se može odvijati na različite načine. Zbog svega ovoga,kulturna pravila se vremenom menjaju, postepeno. Nekad se ta pravila menjaju i putemzakona, deklaracije (npr.hrišćanski edikt o toleranciji). Kulturne norme se razlikuju od

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->