BERGSON (1859.-1941.

I BIOGRAFIJA

- Francuz
- do WWII bio jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca van teritorije Francuske
- iz idejnih razloga je iz jevrejstva prešao u rimokatoličanstvo
- njegova misao se može povezati sa delom Plotina
- u gimnaziji se pokazao kao darovit đak (uspešno je rešio zadatak koji je postavio Paskal),
nakon toga predavao je u gimnaziji, pa u školi francuske elite i u College France
- 1914. godine je postao francuski akademik (što je značajno, jer Francuska ima ograničen broj
akademika)
1928. je dobio Nobelovu nagradu za književnost
- glavna dela: „Ogled o neposrednim datostima svesti“
„O smehu“ (u ova dva dela vidi se uticaj prirodno-naučnog psihologizma)
„Dva izvora religije i morala“

II OSNOVNE KARAKTERISTIKE BERGSONOVE FILOZOFIJE

U ranim fazama njegova misao je (kao i mnogih toga vremena) bila pod uticajem dostignuća
prirodnih nauka1. U ovo vreme populariše se sintagma „činjenica života“, u kojoj se iskazuje to
pozitivističko insistiranje na činjenicama, odn. onim što je objektivno dato. Pozitivizam je i u
direktnoj vezi sa pojmom senzualizma2 u svom izvornom značenju.
Kasnije, Bergson uviđa ograničenost pozitivizma i okreće se iracionalizmu, i kaže da suština
stvarnosti nije sama po sebi racionalna.
On razvija tezu o spontanosti svesti – svast nastaje sama iz sebe, ona nema materijalni izvor i
izolovana je od uticaja mehanizama funkcionisanja mozga. Ovakvim stavom Bergson
pokušava da pruži otpor tadašnjoj tendenciji svođenja duhovnog na fizikalističko.
On pravi i ponovni okret ka metafizici, čime se još jednom suprodstavlja duhu svoga vremena
(više se priklanja Paskalu i „logici srca“, nego Kantu).

III FILOZOFIJA ŽIVOTA

Njegova filozofija života nastala je kao reakcija na pokušaj univerzalizovanja onog što se tiče
duha i pozitivnog. Bergson, pre svega, nastoji da sačuva autonomiju života. Naime,
napredovanjem nauke se i specijalizuju, pa se gubi veza sa celinom, i ljudi, iako se razumeju u
svakakve pojedinosti, gube tu vezu sa celinom. On je uvideo da teoriji preti opasnost da se u
okviru nje same javi dualizam, pa da se posredstvom nje i sama realnost počne cepati na
fraktale, što bi bilo pogubno po celinu. Povratak na život je pokušaj da se ta celina očuva.
Šta je život?
Život se, po Bergsonu, ne može posmatrati kao agregat različitih sistema, koji funkcioniše kao
mehanizam uređen po analogiji sa aparatima (kao što to čini anatomija). U izvornom značenju
reči „bića“ (kao nečeg statičnog) i „bivanja“, on život povezuje najpre sa bivanjem koje
1
pozitivizam – tendencija da se metode tehničkih nauka direktno primenjuju i na društvene; uverenje da sve ono
što nije opipljivo, što je stvar spekulacije i nagađanja treba odbaciti; ono što duh otkriva zapravo nas sprečava u
tome da otkrijemo ono što je bitno. U osnovi samim odbacivanjem spekulativnog mišljenja, pozitivizam je
direktno udario na filozofiju).
2
senzualizam – saznajno-teorijsko stanovište po kome su izvor saznanja čula
označava neki proces, tok. Sam život proizvodi impulse koji ga pokreću, on je samopokretljiv.
Bergsona odlikuju i intuicionizam, dinamički spiritualizam, vitalizam i monizam3.

IV PSIHOLOGIJA I SVEST

U prvom periodu Bergsonovog stvaranja, uticajna struja bio je i psihologizam4. Stoga je isprva
tvrdio da psihološki fenomeni imaju svoj intenzitet, koji se može izmeriti, ali je kasnije
promenio mišljenje rekavši: “Život nije merljiv!“.
Psihologija je pokušala da izdeli tok svesti, pa je dobijene delove gledala kao tačke koje su
homogene. Bergson smatra da je tako nešto nedopustivo, jer se deobom ne opisuje suština
svesti, odn. njen tok (koji je daleko više od zbira pojedinačnih slika). Istina je najviši
kriterijum nauke, a ne korisnost.
Smatra da kada postoji čovekova moć da čovek izvan razuma sazna suštinu stvari (razum nije
poslednje sredstvo saznanja).
Kako duhovnu realnost stvarno spoznati? Duhom – koji je vrsta stvarnosti i saznajna moć, a
isto se spoznaje istim. Duh je samoreflektujuća sila.
Subjekt saznanja je ŽIVOT – ona je stvarnost koja na svim nivoima obuhvata sve.
Razum se kreće samo po površini, a intuicija prodire u dubinu stvarnosti.
Pristup stvarnosti kroz intuiciju, koja je oruđe filozofije da prodire u suštinu stvarnosti, u
život. Život se ne ogleda u onom što je merljivo, merljivo je redukcja života, a on se nalazi
ispod površine.
Kada razvijemo intuitivnu empatiju možemo da saznamo život kroz proces autospoznaje (jer
je intuicija najrazvijeniji oblik života).
Život spoznaje sam sebe, posredstvom svoje najviše moći – INTUICIJE.

V ODNOS PROSTORA I VREMENA

Na ovoj razlici prosora i vremena uspostavlja se težište Bergsonove filozofije. Pokušao je

obnavljanje filozofije prirode.
Ključno pitanje Bergsonove filozofije je vreme.
Vreme je po njemu osnovna kategorija duševnog života, a duševnost je viša manifestacija
života. Prostor je samo dimenzija u kojoj se čovek kreće, radi... Razum, čije je svojstvo da se
zadržava na površini, bavi se prostorom, dok se intuicija bavi svim onim što se može uporediti
sa vremenom. To je ujedno i razlika između neautentičnog i autentičnog, odn. nižih i viših
oblika realnosti.
Odnos nauke i filozofije.
Nauka, kojoj je uzor geometrija, bavi se pozitivnim, površnim i koja se svodi na
uspostavljanje odnosa, oslanja se na razum. Filozofija se ne bavi relativnim, već apsolutnim,
onim što je samorodno, neuslovljeno tj. životom. Razum nije prilagođen da uvidi život, taj tok,
ali intuicija jeste. Čovek samo kada se unese, prebaci i zagleda u dubinu može da razume
suštinu.
Predmet nauke su statični oblici. Nauka, čak i kada proučava kretanje teži da ga svede na
stanje; ono što je pokretljivo svodi na nepokretno, jer se najbolje snalazi u nepromenljivom.
Prva pretpostavka nauke je da su stvari homogene, odn. da se stvarnost može izdeliti na celine
koje su homogene. Pretpostavka je da je prostor homogen, pa se analogijom, ova pretpostavka

3
monizam – tumačenje čitave stvarnosti u odnosu na jedno načelo (u Bergsonovom slučaju to načelo je život)
4
psihologizam – psihologija je težila da se ostvari kao egzaktna nauka, i da tok svesti objani fizičkim zakonima
redukcionizam – redukovanje duha na telesnost
prenosi i na vreme. Pretpostavka je da je vreme deljivo na jednake intervale (npr. 5 minuta) i
da ti intervali jednako traju danas, kao što su juče i kao što će sutra.
Bergson naglašava da PROŽIVLJENO VREME, istinsko, u kome se odvija život je
nehomogeno i nije svaki tren, svaki interval, jednako vredan (ne sećas se svakih 5 min. svoga
života).
Međutim, zbog potrebe ljudi za orjentisanjem, mi redukujemo stvarnost, jer nam je ono
razumom shvatljivo bliže od onoga intuicijom dato. Svi ljudi poseduju razum, ali ne i um; a
intuicija je iracionalno shvaćen um.
Naučnici se, pošto nemaju intuiciju, šta god bi se njome trebalo tumačiti, trude da podvrgnu
uticaju razuma.
Bergsonu je kod života primarna celina, ne delovi, i život ne smemo umrtvljavati segmentima
(fizika: kretanje je skup slika, mat.: prava je niz tačaka). Trajanje je bitna manifestacija života.
Vreme kojim se koristi fizika je nastalo fikcijom razuma, jer razum može da računa samo sa
konstantama, sa pretpostavkama homogenosti, ali za stvarni život, ono nije istinito (protivi se i
Ajnštajnovim teorijama).
Delovi vremena imaju svoj intenzitet, u smislu da nisu svi delovi vremena jednako važni.
Sećanje odjekuje, ono traje, i mi ga osećamo kao živo (iako se desilo). Isto tako, planiranjem
budućnosti, osećamo je kao stvarnu, iako tek treba da se desi i mi ne znamo hoće li se stvrano
desiti („pomeranje“ vremena unapred).
Bergson se trudi da spreči prodor naučnih mehanizama u duhovne nauke, kako bi se pravi život
i njegova suština mogli sagledati.
Pitanje razvoja i rasta?
Nauka ovo pitanje ne može da razume, jer se ono ne može svesti na niz pojedinačnih stanja. U
fizici su zbog pogrešnog poimanja prostora i, pre svega, vremena, mogući reverzibilni procesi.
ali to u stvarnosti nije moguće, što Bergson ujedno smatra i dokazom svoje teorije.

VI RAZUM I INTUICIJA

Računanjem, merenjem, se život ili gubi ili krivotvori. Istinito nije ono što je nama korisno,
već postoji viši kriterijum, koji mi možemo dostići sagledavanjem celine, a celina se može
sagledati putem samorađajučeg života, odn. intuicije kao najvišeg oblika duševnog života.
Život koji je sam sebe razvio je jedini koji sam sebe može da shvati. Intuicija ne nastaje
napredovanjem razuma, već je ona samosaznanje čistoga života.
U intuiciji čovek se oslobađa pritiska stvarnosti, te je ona i manifestacija slobode. Razum
ništa ne stvara, on otkriva zatečeno, dok je intuicija kreativna, stvaralačka sila. Njome čovek
nije determinisan, njome razumevamo akt života, celinu.
Kakva je stvarnost?
Ona ne podleže kategoriji količine, već kakvoće, kvaliteta. Ona se može odrediti kao stalno
oscilujući kvalitet, bivanje, stalno preinačavanje.

VII SLOBODA (sa vežbi: praxa, etika, sloboda)

Kod Bergsona biće je život (ukoliko se život poima kao tok, pokretljivost...).
Čovek stalno donosi odluke, tok naših akcija bi se mogao posmatrati kao grananje, a tačke
grananja su tačke odlučivanja. Ako život protiče kroz tačke odluka, to bi značilo da mi živimo
pretežno „pravolinijski“ sve do tih tačaka.
Međutim, Bergson kaže da do tih tačaka stoji čitava čovekova ličnost, koja opredeljuje odluke.
On pitanje odabira, odluke, rešava mirenjem determinizma i ideterminizma, ističući jednaki
značaj dva faktora:
1. okolnosti (materijalni faktor)
2. naša ličnost (duševni faktor)

Sloboda je uvek mogući, ali redak vrhunac našeg opstanka. Trenuci slobode su retki, jer čovek
retko koristi tu mu mogućnost. Nije svako činjenje (odabir) akt slobode.
Sloboda je izbijanje na površinu onoga iskonskog iz dubine. Tek zalaženjem u dubinu čovek
postaje prava ličnost.

VIII ONTOLOŠKI ASPEKTI

Biće je život (monizam). Život ima i telesnost i duševnost (ontološki paralelizam).

Intuicija je i oblik bića i moć saznanja.

Slojevi realnosti, i ujedno ono čime se prema njoj odnosiš su sledeći:

1. instinkt – karakterističan za životinje
2. razum – karakterističan za najveći broj ljudi
3. intuicija – karakteristika manjine

Suštinu života čini njegova kakvoća, i on je u sebi stalno kolebajuća kakvoća. Ovakvo shatanje
je zapravo dinamičko poimanje supstance, ELAN VITAL (životni polet). On je zaslužan za
oscilovanje, ova supstanca ne dozvoljava životu da ostane u jednom stanju, pa ni ako je sve
dobro.
Proces života može ići u dva smera:
1. kada se kreće nagore, kada je kreacija, kada se razvija, jer ono što se ne obnavlja
prestaje da živi;
2. nadole, pad stepena životnosti, osobenosti, kada se približava razumskom. Materija je
dno ovog procesa, ali je i ona nužna.

Stvarnost je bivajuća.