MATEMATIČKI SIMBOLI I TERMINI

dr Ljiljana Petković, red. prof.

Mašinski fakultet, Niš
web: http://www.ljiljanapetkovic.com

Decimalni brojni sistem je rezultat anatomske slučajnosti da je

većina nas rod̄ena sa po deset prstiju na rukama i nogama.
Aristotel
Korišćenje matematičkih simbola u bilo kom vidu (počev od cifara pa do složenih matema-
tičkih oznaka) predstavlja rutinsku stvar koja ne zahteva razmišljanje o njenom nastanku.
Uglavnom se odnosimo prema matematičkom aparatu kao da je oduvek postojao i to u obliku
koji danas koristimo. Ova iluzija podstaknuta je i činjenicom da mi svoje prvo matematičko
znanje stičemo tako rano da se toga i ne sećamo. Štaviše, skloni smo verovanju da su neki od
apstraktnih pojmova (kao pojam broja ili decimalni sistem) intuitivni.
Med̄utim, ne sme se zaboraviti da je sadašnjem stanju u ovoj oblasti prethodio dug period od
oko 6000 godina postepenog razvoja matematike u kome je matematička apstrakcija dala neke
od najbriljantnijih doprinosa ljudskoj misli. Tako fascinantan tok pronalazaka u matematici ne
postoji ni u jednoj drugoj nauci. Uporedo s njim došlo je do razvoja matematičke simbolike i
terminologije. Nezgrapna i nejasna u početku, ona se razvila do današnjeg elegantnog i mnogo
razumljivijeg oblika u procesu koji još uvek traje i predstavlja rastuće polje stalno promenljivih
oblika apstraktnih pojmova.

1. Brojevi
1 • Numerički termini izražavaju neke od najapstraktnijih pojmova koje je stvorio ljudski
um. Med̄utim, poces njihovog kreiranja bio je spor i dugotrajan. Koncept apstraktnog broja je
proizvod duge i lagane kulturne evolucije koja zadire duboko u vreme pre pisane istorije. Kao što
je rekao Bertrand Rasel (Russell, 1872–1970), britanski matematičar i filozof, bile su potrebne
hiljade godina dok je shvaćeno da par fazana i dva dana imaju zajedničku karakteristiku – broj
2.
2 • Dugo se smatralo da je najstariji postojeći matematički artefakt od značaja egipatsko
vladarsko žezlo, za koje se veruje da datira približno iz 3100. godine pre nove ere. Na žezlu
je napisano nekoliko brojeva reda miliona i stotina hiljada, napisanih egipatskim hijeroglifima,
kojima su zabeleženi preuveličani rezultati uspešnog vojnog pohoda.
Med̄utim, nedavno je pronad̄en znatno stariji artefakt koji se takod̄e odnosi na brojanje.
Na ručnom alatu od kosti nalaze se zarezi aranžirani prema odred̄enim numeričkim obrascima
zajedno sa komadom kvarca koji je pričvršćen za glavu ručice. Artefakt je poznat kao kost
iz Išanga, a pronad̄en je na obali Edvardovog jezera u Republici Kongo. Smatra se da datira
iz perioda izmed̄u 9000 i 6500 godina pre nove ere. Dakle, sasvim je moguće da se začeci
matematike nisu desili ni u Egiptu ni u Mesopotamiji, već u afričkim predelima južno od Sahare.

3 • Prvi zapis o prelasku sa konkretnog brojanja na apstraktno datira iz 3100. godine

P. N. E. Na jednoj sumerskoj glinenoj tablici prikazan je broj 33 pomoću tri zareza i tri kružića,
pri čemu zarezi označavaju jedinice a kružići desetice. Zajedno sa znakom za ćup za ulje koji se
nalazi pored, ceo natpis bi se mogao pročitati kao 33 ćupa ulja. Ovaj ekonomičan način pisanja,
kako u računu tako i u ljudskoj komunikaciji, brzo je postao rasprostranjen.
1
2

4 • Uprkos postojanju podataka da su 2, 3 i 4 služili kao osnove nekih primitivnih brojnih

sistema, ipak su prvi značajni brojni sistemi bili petični (osnova 5), zatim desetični i dvade-
setični (osnova 20). Danas je decimalni sistem najrasprostranjeniji. Svi ovi sistemi povezani su s
činjenicom da čovek ima po pet prstiju na svakoj ruci pomoću kojih su vršena prva izračunavanja.
Neka plemena u Južnoj Americi čak i danas broje pomoću šake: ,,Jedan, dva, tri, četiri, šaka,
šaka-i-jedan”, itd. Seoski kalendari u Nemačkoj koristili su petični sistem sve do kraja osam-
naestog veka. Maje, Asteci i Kelti imali su dvadesetični sistem, što je odgovaralo ukupnom broju
prstiju na rukama i nogama, istovremeno dajući svedočanstvo o bosonogom periodu čovečanstva.
Istog porekla su u jeziku Grenland̄ana izrazi jedan čovek sa značenjem 20, dva čoveka za 40, itd.
U engleskom jeziku reč digit znači cifra ali i prst, što ima poreklo u starolatinskoj reči digiti –
prsti.
5 • ,,Brojanje pomoću tela” je definisanje brojeva pomoću odred̄enih delova ljudskog tela,
kao što su glava, oči, uši, ruke, itd. Ovakvo brojanje koriste neki primitivni narodi. Na primer,
jedno pleme Papuanaca na jugoistoku Nove Gvineje broji na sledeći način:
1 desni mali prst 12 nos
2 desni prst ,,prstenjak” 13 usta
3 desni srednji prst 14 levo uvo
4 desni kažiprst 15 levo rame
5 desni palac 16 leva obrva
6 desni ručni zglob 17 levi ručni zglob
7 desna obrva 18 levi palac
8 desno rame 19 levi kažiprst
9 desno uvo 20 levi srednji prst
10 desno oko 21 levi prstenjak
11 levo oko 22 levi mali prst

6 • Kod primitivnih naroda, pa čak i nekih naprednijih, uobičajeno je da verbalno brojanje

prate odred̄eni gestovi. Na primer, u nekim plemenima reč ,,deset” često je propraćena udarcem
dlana o dlan a reč ,,šest” ponekad je propraćena brzim zamahom jedne ruke pored druge. Karl
Meninger tvrdi da se neka afrička plemena mogu razlikovati i etnički klasifikovati na osnovu toga
da li brojanje počinju levom ili desnom rukom, da li savijaju prste i da li okreću dlanove ka telu
ili od tela.
Englez R. Mejson navodi jednu šarmantnu anegdotu iz perioda II svetskog rata. U to vreme
devojka iz Japana boravila je u Indiji, koja je tada bila u ratu s Japanom. Da bi se izbegle
moguće neprijatne situacije, njena prijateljica predstavila je društvu kao Kineskinju. Jedan od
prisutnih Engleza bio je sumnjičav pa ju je zamolio da broji do pet na prstima, što je ona i
učinila posle malo oklevanja. Na to je on uzviknuo uzbud̄eno: ,,Da li ste videli ovo? Da li ste
videli kako je ona to uradila? Počela je sa otvorenom šakom i savijala prste jedan za drugim. Da
li ste ikada videli Kineza da to radi? Nikada! Kinezi broje kao i Englezi. Počinju sa zatvorenom
šakom. Ona je Japanka!” - zaključio je trijumfalno.
7 • Najneobičniji brojni sistem svakako su imali Vavilonci. Oni su razvili računanje sa brojnom
bazom 60 u kombinaciji sa desetičnim sistemom. Razlog za uvod̄enje šezdesetične brojne baze
leži, pored ostalog, i u činjenici da broj 60 ima mnogo delilaca (2, 3, 4, 5, 6, 10, 12, 15, 20 i 30),
što je omogućavalo veoma jednostavno računanje sa razlomcima.
8 • Vavilonci su prvi uveli pozicioni brojni sistem u kome je vrednost svake cifre odred̄ena
njenim položajem: na primer, dve uzastopne jedinice označavale su 61. Ipak u njihovom načinu
pisanja bilo je i neodred̄enosti jer simbol za nulu nije postojao (koristili su znak za odsustvo
cifre). On je uveden tek mnogo kasnije, u devetom veku u indijskoj matematici.
 3

Trajan uticaj vavilonske matematike i šezdesetičnog brojnog sistema zadržao se do današnjih

dana preko podele sata na 60 minuta i 3600 sekundi kao i podele kruga na 360 stepeni, koje se
i sada koriste.
9 • Maje iz Centralne Amerike i Južnog Meksika su razvili dvadesetični sistem sa simbolom
za nulu (verovatno oko 1000. godine nove ere) i sasvim dobro razvili pozicionu notaciju, ali je
njihova kultura nestala pre španske invazije. Najveći broj pronad̄en u kodu Maja je 12 489 781
(zapisan u našoj decimalnoj notaciji).
10 • Brojni sistem koji se danas koristi je pozicioni sistem sa brojnom osnovom deset. U
ovom sistemu svaka cifra ima vrednost u zavisnosti od mesta na kome se nalazi. Na primer, u
broju 53 cifra 5 označava desetice pa joj je vrednost 5 × 10 = 50 dok 3 označava jedinice tako da
ima vrednost 3 × 1 = 3. Desetični ili decimalni pozicioni sistem duguje svoje poreklo indijskoj
matematici. Prva poznata primena ovog sistema datira iz 595. godine.
11 • Grčki matematičari su koristili decimalni sistem sa 27 simbola: 24 slova grčkog alfabeta
označava jedinice, desetice i stotine a tome su dodata tri stara simbola: digama (6), kopa (90),
i sampi (900). Pregled korišćenih simbola je pokazan u sledećoj tabeli:

Jedinice A B G D E E Z H Q
1 2 3 4 5 6 7 8 9

Desetice I K L M N X O P R
10 20 30 40 50 60 70 80 90

Stotine R S T U F C Y W L
100 200 300 400 500 600 700 800 900

Sl. 2 Grčki sistem brojeva (Jonski alfabet + tri simbola)

Da bi se u tekstu razlikovala slova od brojeva, pisane su crte iznad svakog broja (na primer,
Ā). U slučaju malih slova, što pripada kasnijem periodu, upotrebljavani su akcenti umesto crta
(α0 , β 0 , . . . ).
12 • Grčki filozof i matematičar Heliodor koji je živeo u 4. veku, izneo je mišljenje da je reka
Nil isto što i godina. Naime, slova reči NEIΛOΣ (Nil) u grčkom brojnom sistemu predstavljaju
brojeve: N=50, E=5, I=10, Λ=30, O=70, Σ=200, a ovo kada se sabere iznosi 365, odnosno broj
dana u godini.
13 • Rimski brojevi se i danas koriste za neke specifične namene. Njihov se oblik menjao
tokom vremena do oblika koji nam je danas poznat:

1 5 10 50 100 500 1000

I V X L C D M

Princip oduzimanja koji se primenjuje pri pisanju brojeva, gde simbol za manju jedinicu koji
prethodi većoj jedinici označava razliku dve jedinice, Rimljani su preuzeli od Vavilonaca. Na
primer, četiri se piše kao IV umesto IIII ili 1999 kao MCMXCIX. Ostaci ovog principa zadržali
su se danas u našoj sklonosti da kažemo pet minuta do dvanaest umesto jedanest i pedeset pet
minuta.
4

14 • Decimalni pozicioni brojni sistem duguje svoje poreklo indijskoj matematici. Prva poz-
nata primena ovog sistema datira iz 595. godine nove ere, kada je datum 346 zapisan u decimal-
nom pozicionom sistemu. Nula se označava prazninom, tačkom ili malim kružićem. Med̄utim,
još pre toga, Indusi su izražavali veće brojeve rečima po principu pozicione vrednosti.
15 • Danas je poznato da je pozicioni princip korišćen u sistemu sa osnovom šezdeset nad̄enom
na Vavilonskim pločama starim 3600 do 4000 godina, mada bez simbola za nulu. Na primer,
Stari Vavilonci su pisali 18363 = 5×602 +6×60+3 (= (563)60 ). Postoje dokazi da su i astronomi
u staroj Indiji koristili podelu na šezdeset. Ovo otkriće, kao i činjenica da su Arapi izabrali Hindu
brojeve, ukazuje na to da je mnogo adekvatnije koristiti termin ,,vavilonska-hindu” notacija nego
,,arapska” ili ,,hindu-arapska.”
16 • Opšte je mišljenje da cifre koje danas koristimo, takozvane arapske cifre, kao i simbol za
nulu potiču iz Indije. Dva najstarija zapisa brojeva data su na slici 3. Prvi od njih se pojavio u
Brahmi sistemu pisanja sredinom trećeg veka pre nove ere.

Sl. 3 Najstariji (Brahmi i Gvalior) brojevi, poreklom iz Indije

17 • Suštinska odlika Hindu matematike bilo je uvod̄enje simbola za nulu. Bez nule pozicioni
sistem zapravo ne bi mogao da postoji. Ovaj pronalazak omogućio je razvoj od indo-arapskih
cifara do današnjeg brojnog sistema sa pozicionom vrednošću.
U početku se za nulu upotrebljavala reč sunja (sunia) – praznina, da bi kasnije bila zamenjena
tačkom. Simbol za nulu ,,0” pojavio se u Indiji u 9. veku. U zapisu iz 876. na Gvalioru brojevi
50 i 270 su napisani sa nulama.1 Poreklo samog znaka je neizvesno. Moguće je da je nastao
kao asocijacija na prazan krug, ali je verovatnije da potiče od upotrebe slova omikron ,,O”, koje
predstavlja inicijal grčke reči oύδ´
ν (ouden), što znači ništa.
18 • Šezdesetih godina 20. veka gospod̄a Abdelkri Budžibar, direktor Muzeja u Maroku,
izložila je javnosti svoju interesantnu i prilično ubedljivu studiju o tome kako je nepoznati
arapski matematičar mogao pre nekih hiljadu godina da oblikuje takozvane arapske brojeve,
odnosno cifre od 0 do 9. Ona smatra da su cifre formirane prema kriterijumu da svaka sadrži
odgovarajući broj uglova, kao što je prikazano na slici 4. Dakle, cifra broja ,,jedan” sadrži jedan
ugao, cifra broja ,,dva” ima dva ugla, broja ,,tri” ima tri ugla, i tako dalje. Nula je, naravno
oblikovana tako da nema uglova.

Sl. 4 Cifre i broj uglova

1 D. E. Smith, L. C. Kaplanski, Hindu-Arabic Numerals, Boston and London, 1911, str. 52.
 5

Ovakvo jedno racionalno obrazloženje nastanka cifara bilo bi interesantno ukoliko je tačno.
Današnji izgled cifara 1, 2, 3 mogao je nastati usled kurzivnog pisanja jedne, dve ili tri crte.
Med̄utim, oblikovanje ostalih cifara manje je jasno.
19 • Arapski astrolog Aben Ragel, iz desetog ili jedanaestog veka, sugerisao je atraktivan
mada istorijski nedokazan prikaz cifara dat na slici 5. Ovakva maštovita obrazloženja proističu
iz želje amatera da proniknu u ključ misterije, nedostupan i ekspertima.

Sl. 5 Cifre na kvadrantima

20 • Hindu cifre su prenete u arapske zemlje u 7. veku. Najstarija referenca za Hindu

pozicioni brojni sistem van Indije nad̄ena je u radu iz 662. koji je napisao Sever Sebohta, sirijski
biskup, i u Kambodži 683.
21 • Iz arapskih zemalja hindu cifre su prenete u Evropu uglavnom posredstvom trgovaca sa
obala Mediterana koji su održavali trgovačke veze sa Istokom. Drugi značajan način prenošenja
arapskih cifara u Evropu bio je direktno preko Arapa, koji su osvojili Španiju 711. godine i u
periodu svoje vladavine doneli i znanje matematike u Španiju.
22 • Najstariji evropski rukopis koji sadrži arapsko-indijske cifre, tzv. ,,Vigilanski kodeks”
(Codex Vigilanis), napisao je Albelda Kloister u Španiji 976. godine. Ove cifre su prikazane na
slici 6.

Sl. 6 Najstariji evropski rukopis sa Hindu ciframa

23 • U Evropi su u 10. veku još bile u upotrebi kurzivne rimske cifre. Gerbert Dorijak
(oko 950–1003), koji je rod̄en u Francuskoj, obrazovao se u Španiji i Italiji, i kasnije služio kao
arhibiskup u Remsu i Raveni (i 999. godine postao Papa pod imenom Silvester II), bio je
verovatno prvi u Evropi koji je upotrebio hindu-arapske brojeve. Hindu-arapski sistem je defini-
tivno postao poznat u Evropu u 13. veku zahvaljujući radu nekoliko naučnika, 2 najviše od svih
Leonardu iz Pize, poznatijem kao Fibonači (Fibonacci, 1180–1250). Njegova knjiga Liber abbaci
(Knjiga o abaku, 1202) služila je kao veoma važan izvor hindu-arapske numeracije u Evropi.
Izmed̄u ostalih, engleski matematičar Vilijam Otred (William Oughtred, 1574–1660) opisao je
hindu-arapsku notaciju i decimalne razlomke u svom najvažnijem delu Clavis Mathematicae
(1631).
24 • Upotreba arapskih cifara u Evropi bila je u prvo vreme čak zabranjena. Med̄utim, kada
su u 14. veku italijanski trgovci (iz porodice Mediči) počeli da upotrebljavaju arapske cifre pri
vod̄enju trgovačkih knjiga, a posebno posle 1482. godine, dolazi do potiskivanja rimskih cifara.
2 Videti
G. F. Hill, The Development of Arabic Numerals in Europe, Clarendon, Oxford 1915, i D. E. Smith,
L. C. Karpinski, Hindu-Arabic Numerals, Ginn, Boston and London, 1911.
6

25 • Najraniji novčići na kojima su utisnute arapske cifre pojavili su se u sledećem redosledu:

Švajcarska (1424), Austrija (1484), Francuska (1485), Nemačka (1489), Škotska (1539), Engleska
(1551).
26 • Egipćani su izvršavali deljenje na poseban način baziran na procesu udvostručavanja i
deljenja. Na primer, pri deljenju 21 sa 8 primenjivan je sledeći postupak:

1∗ 1 1∗
2∗ × 8 = 16, × 8 = 4, × 8 = 2, × 8 = 1.
2 4 8
Zatim su birani oni činioci (označeni zvezdicama) čiji odgovarajući proizvodi na desnoj strani
daju zbir 21, dakle 16 + 4 + 1. Količnik je, prema tome, 2 + 12 + 18 . Ovaj postupak se smatra
najstarijim oblikom deljenja.
27 • Prvo tvrd̄enje da deljenje nulom daje beskonačnu veličinu iskazao je indijski matematičar
Baskara (1114-oko 1185) u svom radu Vija-Ganita. Med̄utim, Baskara ipak nije sasvim razumeo
ovu operaciju; naime, u sledećem koraku on tvrdi da je a/0 · 0 = a.
28 • Narod Inka, koji je na teritoriji sadašnjeg Perua imao moćnu civilizaciju pre vremena
evropske invazije u 16. veku, posedovao je logičko-numerički sistem zapisivanja brojeva pomoću
skupa konopaca sa specijalno grupisanim čvorovima, nazvanim kipu (quipu). Specifičan ras-
pored konopaca i čvorova (uključujući razmak) predstavljali su brojeve u dekadnom pozicionom
brojnom sistemu. Najveći broj otkriven na kipu je 97 357. U modernoj terminologiji, kipu je
sličan jednom posebnom tipu grafa, poznatom kao stablo.
29 • Zanimljiva je priča o nazivu cifre nula. Hindu simbol za nulu, nazvan sunja (prazan),
preveden je na arapski kao as-sifr ili sifr. Fibonači u svojoj knjizi Liber abbaci naziva ovaj
simbol zephirum a Maximus Planudes (oko 1340.) ga zove tziphra (od grčkog oblika τ ζ̇iφρα, koji
je otprilike u isto vreme koristio Neofitos). Ova reč je zatim preneta u italijanski kao zeuro,
odakle je nastala engleska reč za nulu zero. Primetimo da su iz istog izvora nastale naše reči
cifra i šifra, a u engleskom cipher. Med̄utim, nula je takod̄e poznata i pod drugim imenima kao
što su rota, circulus, galgal, omicron, theca, null, i figura nihili i do danas ovaj termin još nije
ured̄en.
30 • Jedinica takod̄e zaslužuje posebnu pažnju. Sve do 16. veka jedinica nije ni smatrana
cifrom, što je ideja koja potiče od starih Grka. Euklid je definisao broj kao veličinu sastavljenu
od jedinica. Takod̄e se smatralo da jedinicu, kao i tačku, nije moguće deliti. Srednjovekovni pisci
kao što su al-Horezmi (oko 825), Pselus (oko 1075), Savasorda (oko 1100), Hispalensis (oko 1140)
i autori ranih štampanih knjiga Pačoli (1494), Kebel (1514), Cvifel (1505), Bejker (1568) i mnogi
drugi, isključili su jedinicu iz polja brojeva.
31 • Ideja da jedinica nije broj, već samo generator brojeva (isto kao što je tačka generator
linije) bila je predmet mnogih diskusija do 1585. kada je holandski matematičar i inženjer Simon
Stevin (1548–1620) promenio ovaj koncept u svojoj l’Arithmétique i uverio svoje savremenike i
sledbenike da je jedinica i sama broj, baš kao i drugi brojevi.
32 • Pojam negativnih brojeva javlja se po prvi put u kineskoj matematici. Naime, u
starokineskoj knjizi K’iu-čang suan-šu 3 (Devet knjiga matematičkih veština, oko 200. godine
P. N. E. ali možda i mnogo ranije) iz perioda dinastije Han (202 P. N. E. – 211 N. E. ) negativni
brojevi su zapisivani crnom bojom dok su pozitivni brojevi pisani crvenom bojom.
33 • Prvi trag kvadratnog korena negativnog broja je nad̄en u Stereometriji Herona iz Alek-
sandrije (oko 50. godine). Indijski matematičar Mahavira (oko 850.) bio je prvi koji je suštinski
3 Postoje i druge fonetske transkripcije, zavisno od dijalekta, npr. Czju čžan suan šu ili Jui zang suanšu.
 7

shvatio ovaj problem. U svom razmatranju negativnih brojeva on kaže da ,,kako u prirodi stvari
negativna količina ne može biti kvadrat(na količina), to ne postoji kvadratni koren negativnog
broja.”
34 • Prvi napredak u razmatranju negativnih brojeva načinio je Fibonači koji je interpretirao
negativno rešenje u finansijskim problemima kao gubitak umesto zarade. Med̄utim, prvi koji
- irolamo Kardano
je tretirao negativne brojeve na pravi način bio je italijanski matematičar D
(1501–1576). On je definisao jednostavne zakone sa negativnim brojevima u svojoj knjizi Ars
Magna (Velika veština, 1545); formulisao je pravilo ‘minus puta minus daje plus’ kao nezavisno
pravilo i nazvao negativne brojeve ‘fiktivni.’ Usvojio je simbol za negativan broj ,,m :” (m je
od latinskog meno – minus) tako da je pisao ,,m : 5” za −5, dok je njegov savremenik Rafael
Bombeli (Raphael Bombelli, 1526–1573?) koristio oznaku ,,m.”.
35 • Zvuči paradoksalno, ali prvi suštinski korak ka pravilnom shvatanju i konačnom usvajanju
negativnih brojeva nastupio je tek kada su kompleksni brojevi stekli svoj matematički legitimitet
i dostigli ,,matematičku zrelost.” U svojoj knjizi Veliki matematičari, E. T. Bell je istakao: ,,U
istoriji matematike nema većeg iznenad̄enja od činjenice da su kompleksni brojevi shvaćeni, i
sintetički i analitički, pre negativnih brojeva.”
36 • Rafael Bombeli je prvi definisao sabiranje i množenje
√ kompleksnih brojeva. U svojoj
knjizi Algebra (1572) on razmatra veličine kao što je −9, što zapisuje u obliku R[0 m. 9], gde
R označava kvadratni koren (od radix – koren) a m je minus (od meno). Ovaj pristup mu je
omogućio da reši nesvodljiv slučaj u rešavanju kubnih jednačina pokazujući, na primer, da je
q
3 √ √
52 + 0 − 2209 = 4 + 0 − 1.

Bombelijeva Algebra je bila naširoko čitana mnogo decenija; čuveni matematičari Gotfrid Lajbnic
(1646–1716) i Leonard Ojler (1707–1783) su je koristili za proučavanje kubnih i bikvadratnih
jednačina.
37 • D- irolamo Kardano je bio prvi koji je koristio kvadratni koren negativnog broja u
izračunavanju. Godine 1545. on je usvojio √ koncept
√ ,,minus koren” da podeli 10 na dva dela
čiji je proizvod 40, i našao rešenja 5 + −15 i 5 − −15.
38 • Jako podozrenje i prema kompleksnim i prema negativnim brojevima zadržalo se sve do
19. veka. S druge strane, Hajgens i Lajbnic, koji su živeli u 17. veku, bili su impresionirani
imaginarnim brojevima. Na primer, Lajbnic je izvršio faktorizaciju izraza x 4 + a4 u
q q q q
 √  √  √  √ 
x+a −1 x − a −1 x + a − −1 x − a − −1

√ p √ p √
i pokazao4 da je 6 = 1 + −3 + 1 − −3.
Poslednja reprezentacija je navela Hajgensa da napiše pismo Lajbnicu: 5 ,,Primedba koju ste
napravili u pogledu korena iz negativnih brojeva sa imaginarnim vrednostima, koje, med̄utim,
kada
p se saberupdaju realnu vrednost,
√ je iznenad̄ujuća i potpuno nova. Teško je poverovati da
√ √
1 + −3 + 1 − −3 čini 6 i u tome postoji nešto skriveno što je meni neshvatljivo.”

39 • Aritmetiku kompleksnih brojeva u pravom smislu razvio je 1831. čuveni nemački

matematičar Karl Fridrih Gaus (1777–1855). On je predstavio kompleksne
√ brojeve kao tačke u
ravni, našao za korisno da razlikuje pojam imaginarnog broja za a −1 i kompleksnog broja za
4 Publikovano u Lajbnicovim sabranim delima Werke, Gerhardt ed., Berlin 1850.
5 The Mathematical Intelligencer, Vol. 11, No. 2 (1989), str. 3.
8

√ √
a + b −1, pri čemu je uveo drugi termin. Ojler je 1748. uveo oznaku i = −1, a francuski
matematičar Ogisten
√ Koši (1789–1857) uvodi 1821. nazive konjugovan par za a + ib i a − ib i
moduo za veličinu a2 + b2 , koju je Vajerštras zvao apsolutna vrednost i označavao sa |a + ib|. 6
Nezavisno od Gausa, čuveni irski matematičar Vilijam Roven Hamilton (1805–1865) je 1843.
uveo aritmetiku kompleksnih brojeva zasnovanu na prikazu kompleksnog broja kao ured̄enog
para realnih brojeva x + iy = (x, y).
40 • Za broj koji nije koren nekog algebarskog polinoma sa celobrojnim koeficijentima kaže se
da je transcendentan. Ovu reč je smislio Lajbnic. Transcendentne brojeve je 1884. otkrio Žozef
Liuvil (1809–1882) koji je pronašao celu klasu tih brojeva. On je predstavio transcendentan broj
kao
1 1 1 1
+ 2! + 3! + · · · + n! + · · · = 0.11000100000000000000000100 . . .
10 10 10 10

41 • Najvažniji i najpoznatiji transcendentni brojevi su e = 2.71828 . . . i π = 3.14159 . . .

Broj e definiše se kao granična vrednost
e = lim (1 + 1/n)n .
n→∞

Simbol e uveo je 1736. Leonard Ojler, a Šarl Ermit (1822–1901) je dokazao njegovu transcen-
dentnost 1873. godine.
42 • Simbol π prvi je uveo engleski matematičar Vilijam Džons (William Jones, 1675–1749) u
svojoj knjizi Synopsis Palmariorum Matheseos (1706), a Ojler usvojio 1737. Otada je opšte pri-
hvaćeno da π predstavlja količnik obima i prečnika kruga. Transcendentnost broja π dokazao je
1882. godine nemački matematičar Ferdinand Lindeman (1852–1939) i time implicitno dokazao
nemogućnost kvadrature kruga (jedan od tri čuvena problema antičke Grčke) upotrebom samo
lenjira i šestara. Takod̄e je dokazano da je broj eπ transcendentan, ali se ne zna, na primer, da
li su π e , ee ili π π transcendentni; čak se ne zna da li su proizvod πe i suma π + e transcendentni
ili ne.
43 • Najranija zabeležena aproksimativna vrednost za π je Ahmesova vrednost π = 256/81 =
3.16049... sa Rajndovih papirusa (oko 1650. P. N. E. ).7 Ova vrednost proizilazi iz egipatske
formule (d − d/9)2 za površinu kruga prečnika d.
44 • Oko 1436. godine arapski matematičar Džemšid ibn Masud al-Kaši izračunao je 2π
i našao vrednost 6.2831853071795865. Svih 16 decimalnih cifara je tačno, što je bila najbolja
aproksimacija za π tog vremena. Al-Kaši je dobio ovaj broj konverzijom devetocifrenog broja
(koji je on izračunao) iz brojnog sistema sa osnovom 16. Ovo je verovatno bila prva konverzija
razlomka iz jednog brojnog sistema u neki drugi.
45 • Jedan od najlakših načina da se zapamti broj π koristi niz dvostrukih brojeva 1, 3 i
5, i glasi: Pod̄imo od niza cifara 113355; podelimo ga na dva dela 113|355; zatim uzmimo ove
delove u obrnutom poretku 355|113; podelimo 355/113 i dobijamo π ≈ 3.14159292, što je tačno
na šest decimalnih mesta. Ovaj metod je bio poznat Kinezu Tsu Čung-čihu (oko 480). Valentin
Oto (1573) i Adrijan Antonišin (1585) su ponovo otkrili ovu prastaru kinesku vrednost za π.
Antonišin je zapravo pokazao lanac nejednakosti
377 333
>π>
120 106
6 PremaKejdžoriju, Žan Rober Argan (Jean Robert Argand, 1768-1822) iz Ženeve u svojoj raspravi Essay iz
1806. uveo je reč ,,moduo” pre Košija da predstavi dužinu vektora a + ib.
7 Ove papiruse je pronašao engleski egiptolog A. Henri Rajnd (Rhind) i prvi put su publikovani 1927. godine.
 9

a odavde je uzimanjem srednje vrednosti brojioca i imenioca dobio kinesku procenu.

46 • Postoje različite tehnike za pamćenje cifara broja π na različitim jezicima a sastoje se
uglavnom od duhovitih rečenica. Jedna od najpoznatijih na engleskom jeziku je sledeća:
How I want a drink, alcoholic of course, after the heavy lectures involving quantum me-
chanics (Kako želim piće, alkoholno naravno, posle teških predavanja koja obuhvataju kvantnu
mehaniku).
Broj slova svake engleske reči u ovoj rečenici predstavlja vrednost cifre u aproksimaciji
3.14159265358979 - 14 tačnih cifara.
,,Pamtilica”
May I have a large container of coffee? (Mogu li dobiti veliku šolju kafe?)
je kraća ali efektna, dok je sledeća data u obliku stihova (Literary Digest, 1906):
Now I, even I, would celebrate
In rhymes inapt, the great
Immortal Syracusan, rivaled nevermore,
Who in his wondrous lore,
Passed on before,
Left men his guidance how to circles mensurate.

Evo jedne i na srpskom jeziku:

Još i krug u školi upoznaješ (3.14159).
47 • Koristeći Euklidova orud̄a (šestar i lenjir), de Gelder (1849) je konstruisao duž koja
predstavlja veoma dobru aproksimaciju broja π. Neka je |AB| = 1 prečnik datog kruga (sl. 9).
Nacrtajmo normalu BC na prečnik tako da je |BC| = 87 . Zatim konstrušimo duž AD = AC na
AB i u tački D podignimo normalu DE takvu da je |DE| = 21 . Neka je F podnožje normale
DF povučene iz tačke D normalno na AE. Nacrtajmo duž EG paralelnu sa F B. Uzimajući u
obzir da je tan α = |DE|/|AD|, izračunavamo

|GB| |EF | |DE| sin α |DE|2 |DE|2

= = = = ,
|AB| |F A| |AD| cos α |AD|2 |BA|2 + |BC|2

odakle je |GB| = 42 /(72 + 82 ) = 16/133 = 355/116 − 3 = 0.1415929... decimalni deo broja π sa

tačnošću do šeste decimale. Dakle, 3 + |GB| se razlikuje od π za manje od milionitog dela.
C

E
F

a
a
A G
B D
10

Sl. 9 Geometrijska konstrukcija broja π na 6 tačnih decimala

48 • Interesantno je da se pojam razlomka pojavljuje nezavisno i mnogo kasnije od koncepta

celog broja. Na primer, termini za 1/2 u različitim jezicima su: jedna-polovina, semis, moitié
što nije direktno povezano sa rečima: dva, duo, deux.
49 • Da bi računanja sa razlomcima učinili jednostavnijim i lakšim, Egipćani su predstavili
sve razlomke, izuzev 2/3, kao zbir takozvanih jediničnih razlomaka, tj. razlomaka sa jediničnim
brojiocima. Jedan od problema iz Rajndovih papirusa izražava 2/97 kao zbir 1/56 + 1/679 +
1/776 (naravno, u egipatskim hijeroglifima). Napomenimo da se upotreba jediničnih razlomaka
zadržala u izvesnoj meri čak i danas, na primer, u izražavanju kvaliteta dragocenih metala u
jedinici karat; jedan karat označava 1/24-ti deo čistog zlata sadržanog u leguri (dakle, 24 karata
označava čisto zlato).
50 • Lako je izraziti 1 kao sumu različitih jediničnih razlomaka (tzv. egipatski razlomci);
minimalno rešenje je razvoj 1 = 1/2 + 1/3 + 1/6. Med̄utim, razvoj 1 po različitim jediničnim
razlomcima sa svim neparnim imeniocima predstavlja težak problem koji je uz pomoć računara
rešio 1971. japanski programer S. Jamašita. Postoji pet rešenja ovog problema, pokazanih dole,
svako sa devet sabiraka:
1 1 1 1 1 1 1 1 1
1= + + + + + + + +
3 5 7 9 11 15 35 45 231
1 1 1 1 1 1 1 1 1
= + + + + + + + +
3 5 7 9 11 15 33 45 385
1 1 1 1 1 1 1 1 1
= + + + + + + + +
3 5 7 9 11 15 21 231 315
1 1 1 1 1 1 1 1 1
= + + + + + + + +
3 5 7 9 11 15 21 165 693
1 1 1 1 1 1 1 1 1
= + + + + + + + + .
3 5 7 9 11 15 21 135 10395
51 • Holanski matematičar i inženjer Simon Stevin je prvi uveo terminologiju i notaciju za
decimalne razlomke (1585). On daje primere: 3 1 7 2 5 3 9 4 što znači 3 prima (deseti deo
jedinice), 7 sekundi (deseti deo prima), 5 trećih, i 9 četvrtih, ili 3/10, 7/100, 5/1000, 9/10000,
što daje 3759/10000. Brojeve napisane na ovaj način Stevin zove decimalni brojevi. U svojoj
doktorskoj disertaciji On the Concept of One as a Number (O konceptu jedinice kao broja,
Univerzitet u Torontu, 1978), Čarls Džons (Charles Jones) naziva Stevinovu ideju decimala
,,krahom grčkog koncepta broja.”
52 • Moderna teorija verižnih razlomaka počela je sa italijanskim matematičarem Rafaelom
Bombelijem, koji je pokazao 1572. godine8 da je
√ 4
13 = 3 + .
4
6+
4
6+
6 + ...
U suštini, on je koristio razvoj
p b
a2 + b = a + .
b
2a +
b
2a +
2a + · · ·
8 Modo di formare il rotto nella estrattione delle Radici quadrate, u Bombelijevoj Algebri, Bologna 1572.
 11

Ovaj opšti algoritam uveo je 1613. drugi italijanski matematičar P. A. Kataldi (1548–1626).
Naziv ,,verižni razlomak” smislio je engleski matematičar i teolog Džon Valis (1616–1703), član
i jedan od osnivača Kraljevskog naučnog društva u Londonu.
53 • Čuveni indijski matematičar-amater Srinivasa Ramanudžan (1887–1920) primetio je u
Quarterly
√
Journal of Pure and Applied Mathematics (Vol. 45, 1913–14, str. 350) da je broj
π 163
e verovatno ceo. Naime, on je našao da je njegova vrednost osamnaestocifreni broj kod
koga iza decimalne tačke sledi devet devetki:
√
eπ 163
= 262 537 412 640 768 743.999 999 999 999... .

Da se ispostavilo da je ovaj broj zaista ceo, to bi bilo jedno od najuzbudljivijih i najspektaku-

larnijih otkrića u Teoriji brojeva.
Razvoj modernih računara omogućio je računanje u aritmetici višestruke preciznosti dajući
√
eπ 163
= 262 537 412 640 768 743.999 999 999 999 250 072... .

Prema tome, razmatrani izraz ipak nije ceo broj mada je veoma blizu celog broja. Postavlja se
prirodno pitanje: kako
√ je moguće da izračunavanje, koje uključuje dva transcedentna broja e i π
i iracionalan broj 163 (pritom je 163 prost broj) daje tako neverovatnu bliskost celom broju?
Prema M. Somosu, objašnjenje ovog čudnog slučaja moglo bi se naći u sledećem razvoju:
√
eπ 163
= 6403203 + 744 − 7.499274 · · · × 10−13 .

54 • Indijski matematičar D. R. Kaprekar je najpoznatiji van Indije po svom otkriću

Kaprekarove konstante šezdesetih godina 20-tog veka. Ova konstanta dobija se na sledeći način.
Polazeći od proizvoljnog četvorocifrenog broja, kome nisu sve cifre jednake, formiramo dva nova
broja: jedan sa ciframa pored̄anim u opadajućem redosledu, a drugi sa ciframa u rastućem
redosledu. Zatim od prvog (većeg) broja oduzmemo drugi (manji) broj i na taj način dobijamo
novi broj. Ako ovaj proces sa razlikama nastavimo da ponavljamo, posle najviše 8 koraka stići
ćemo do Kaprekarove konstante 6174, koja tada generiše samu sebe i predstavlja kraj opisanog
procesa.
Primer: Neka je 8273 polazni četvorocifreni broj. U prvom koraku dobijamo 1) 8732−2378 =
6354. Tada nalazimo 2) 6543 − 3456 = 3087; 3) 8730 − 0378 = 8352; 4) 8532 − 2358 = 6174.
Ovde se proces generisanja završava jer broj 6174 generiše sam sebe, naime, 7641 − 1467 = 6174
i dolazi do ponavljanja.
55 • Dobro je poznato da se broj 13 smatra baksuznim brojem; mnogi hoteli (naročito u SAD)
nemaju sobu sa tim brojem. Fenomen ,,baksuznih brojeva” bio je izgleda oduvek prisutan. Tako
u jezicima nekih afričkih plemena ne postoji reč za broj sedam već se zamenjuje složenicom 6+1.
Neki afrički narodi smatraju da brojanje ljudi, kuća, stoke može biti baksuzno. Postoji strah
da bi brojanje ljudi ili vrednosti moglo prizvati nesreću. Da bi to izbegli, pripadnici naroda
Kpele iz Liberije računaju pomoću gomila kamenja. U tome su toliko vešti da su u jednom
eksperimentu prikazali daleko bolju sposobnost procene broja kamenčića na gomilama različitih
veličina nego studenti sa Univerziteta Jejl. S druge strane, davali su veoma pogrešne procene
broja kuća u selu ili broja ljudi koji u njemu žive, jer na ovakvo brojanje nisu navikli.
56 • Broj pet javlja se u nekoliko interesantnih situacija u raznim oblastima matematike. Evo
nekih primera:
1. Pet nekomplanarnih tačaka na jedinstven način definiše konus.
12

2. Postoji tačno pet pravilnih poliedara.

3. Sve grupe reda jednakog pet su proste.
4. Opšta algebarska jednačina stepena većeg ili jednakog pet ne može biti rešena pomoću
radikala.
5. Broj deljenja potrebnih da se nad̄e najveći zajednički delilac dva broja nije veći od pet ×
broj cifara manjeg broja (Lameova teorema).
6. Svaki pozitivan ceo broj može se izraziti kao suma najviše pet različitih pozitivnih ili
negativnih celobrojnih kubova. (Postoji pretpostavka da je i četiri dovoljno.)
57 • Pretpostavimo da je veliki komad papira, debljine hiljaditog dela centimetra, presavijen
tačno na pola, a zatim da je dobijeni komad ponovo presavijen. Ako bi se ovaj proces presavijanja
papira izvršio 50 puta, kolika bi bila visina dobijene gomile papira?
Mnogi će na ovo pitanje odgovoriti metar ili dva, oni oprezniji rekli bi možda 1 kilometar a
najlud̄i odgovor mogao bi da bude, na primer, 100 kilometara. Med̄utim, tačan odgovor na ovo
pitanje je krajnje zaprepašćujući: debljina papira iznosila bi preko 11 miliona kilometara!
58 • Gugol i gugolpleks. Profesor Edvard Kasner sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku
sakupio je tokom godina neke interesantne podatke koji se tiču velikih brojeva:
1. Temperatura u centru eksplozije atomske bombe iznosi 2 × 108 stepeni Farenhajta;
2. Procenjuje se da je ukupan broj reči izgovorenih od početka sveta približno 10 18 ;
3. Ukupan broj štampanih reči počev od pojave Gutenbergove Biblije je nešto veći od 10 17 ;
4. Starost Zemlje procenjuje se na oko 10 milijardi godina ili oko 1018 sekundi;
5. Poluvreme raspada uranijuma 238 iznosi 1.42 × 1017 sekundi;
6. Broj zrna peska na obali Koni Ajlenda kraj Njujorka je oko 1020 ;
7. Ukupno vreme širenja svemira je verovatno manje od 2000 miliona miliona godina, ili oko
1022 sekundi;
8. Masa Zemlje je oko 5.4 × 1024 kilograma;
9. Broj atoma kiseonika u jednom naprstku prosečne veličine iznosi oko 10 27 ;
10. Prema teoriji relativiteta, prečnik univerzuma iznosi oko 1029 santimetara;
11. Broj snežnih kristala potrebnih da se formira ledeno doba bio bi oko 10 30 ;
12. Ukupan broj načina da se 52 karte pored̄aju u niz je reda 8 × 10 67 ;
13. Ukupan broj elektrona u svemiru prema jednoj proceni iznosi oko 1079 ;
Baratajući s velikim brojevima, profesor Kasner je smatrao potrebnim da smisli naziv broja
10100 , koji je znatno veći od bilo kog od prethodno navedenih brojeva. Konačno je usvojio naziv
gugol koji mu je predložio njegov devetogodišnji nećak. Kasnije, kada se pokazalo da ni ovaj
broj nije dovoljno veliki, uveden je naziv gugolpleks za broj 10gugol .
59 • Ubedljivi gigant med̄u giganskim brojevima je Skjuesov broj. U odnosu na njega čak i
gugolpleks je patuljak. Ovaj broj nazvan je prema engleskom matematičaru Skjuesu (Skewes),
a pojavio se u vezi sa izučavanjem distribucije prostih brojeva i iznosi

1034
1010

60 • Ukupan broj svih mogućih poteza u jednoj šahovskoj partiji je reda

50
1010

Čuveni matematičar Godfri H. Hardi (1877–1947), dugogodišnji profesor Univerziteta u Kem-

bridžu, jednom je izneo sledeću zanimljivu teoriju. Ako bismo pretpostavili da je ceo univerzum
jedna trodimenzionalna šahovska tabla na kojoj su figure protoni i ako pod potezom u ovoj
 13

kosmičkoj igri smatramo zamenu mesta bilo koja dva protona, tada bi ukupan broj mogućih
poteza bio upravo Skjuesov broj.
61 • Najveći broj ikad korišćen u matematičkom dokazu je granična vrednost publikovana
1977. u radu Ronalda Grahama, matematičara i istaknutog naučnika u oblasti kompjuterskih
nauka zapošljenog u kompaniji AT&T Bell Labs (Murej Hil, SAD). Taj broj se odnosi na bihro-
matske hiperkocke koje se pojavljuju u Ramzejevoj teoriji, i nemoguće ga je iskazati bez posebne
notacije sa ,,strelicama” (videti tačku 113 u ovom delu).9 Notaciju je smislio 1976. čuveni Don-
ald Knut, profesor Univerziteta u Stenfordu. Ovaj broj prikazan je pomoću 64 sloja. On je tako
neshvatljivo veliki da nema fizički analogon čak ni u odnosu na broj atoma u vasioni.
62 • Još su stari Grci znali da postoji beskonačno mnogo prostih brojeva. Jedan od dokaza
može se naći u Euklidovim Elementima (Knjiga IX, Propozicija 20). Nemački matematičar
Peter Ležen Dirihle (1805–1859) dokazao je da svaka aritmetička progresija a, a + d, a + 2d, . . . ,
gde su a i d relativno prosti projevi (tj. njihov najveći zajednički delilac je 1) sadrži beskonačno
mnogo prostih brojeva. Dokaz nije jednostavan.
63 • Jedna od najvažnijih teorema (asimptotski zakon raspodele prostih brojeva) u Teoriji
brojeva glasi: Ako je π(n) broj prostih brojeva ne većih od n, tada je

π(n) log n
lim = 1.
n→∞ n

Dokaz su 1896. skoro istovremeno i nezavisno dali francuski matematičar Žak Adamar (1865–
1963) i belgijski matematičar Šarl Žan de la Vale Pusen (Charles Jean de la Vallée Poussin,
1866–1962).
64 • Broj 357 686 312 646 216 567 629 137 je najveći (do sada) pronad̄eni prost broj koji
uvek ostaje prost ako mu izbrišete proizvoljan broj cifara polazeći od prve. Evo čudne liste
prostih brojeva:
357686312646216567629137
57686312646216567629137
7686312646216567629137
.............................
137
37
7
65 • Najveći poznati prost broj (u ovom momentu) je 41. Mersenov prost broj (broj oblika
2n − 1)
224036583 − 1
koji ima 7 235 732 cifara, a pronad̄en je juna 2004.

2. Terminologija

66 • Apstraktno prikazivanje brojeva pomoću kamenčića i računanje na taj način, donelo

nam je latinsku reč kalkulacija, što znači rukovanje kamenčićima. Ovaj termin vodi poreklo od
latinske reči calculus, što znači šljunak, koja je prevedena u srednjovekovno-latinsku reč calculare
- računati.
9 Citirano u Guinness Book of Records, Redwood Burn Ltd, Trowbridge, Wiltshire, 1983.
14

67 • Karl Meninger je u svojoj knjizi Number Words and Number Symbols, a Cultural History
of Numbers (The M.I.T. Press, 1969) sistematizovao poreklo glagola ,,računati” u različitim
jezicima. Istraživanje korena porekla ove reči dovelo je do najstarijih instrumenata za računanje
– prstiju, raboša, računaljke.

Jezik Reč Značenje Izvodna reč

Grčki pempazein ,,pljesnuti rukama” brojanje na prste
pséphizein ,,pomerati kamenčiće” računaljka
Latinski computare ,,zaseći” raboš
calculos ponere ,,namestiti kamenje” računaljka
Srednjovekovni calculare ,,pomerati kamenčiće” računaljka
latinski
Francuski jeter ,,baciti” računaljka
compter
calculer < Lat. computare
Engleski to cast ,,baciti” računaljka
to count < Lat. computare

68 • Kada su Amerikanci okupirali Japan 1945. godine, zapazili su da japanski trgovci i

deca u školama koriste jedan čudan instrument za izvršavanje aritmetičkih operacija. Ovaj
instrument, koji se zove japanski abakus ili soroban, delovao je primitivno i koštao je u to
vreme 25 centi. Amerikanci su raspolagali savremenim električnim mašinama za računanje po
ceni od $700. U želji da demonstriraju svoju superiornost nad pokorenim ratnim protivnikom,
Amerikanci su organizovali javno takmičenje u brzini računanja. Japance je predstavljao 22-
godišnji Kijoši Macuzuki sa običnim abakusom a Amerikance, takod̄e 22-godišnak, poručnik
Tomas Jan Vud sa električnom mašinom. Pred oko 3000 gledalaca Macuzuki je demonstrirao
takvu brzinu baratanja abakusom da je dobio nadimak ,,ruke” i ubedljivo porazio Vuda u kate-
gorijama sabiranja, oduzimanja, deljenja i kombinovanih zadataka. Vud je uspeo da bude bolji
samo u množenju, što nije mnogo popravilo utisak neočekivanog teškog poraza.
69 • Glavna pokretačka snaga razvoja matematike u najranijem periodu, ali i vekovima kasnije
(od Vavilona pa sve do Ojlera i Laplasa), bile su praktične potrebe merenja zemlje i astronomije,
što je bilo izuzetno važno u agrarnim društvima (potrebe irigacije i poljoprivrede) a takod̄e i u
moreplovstvu. Mnogi termini koje danas koristimo potiču od tih praktičnih potreba. Na primer,
geometrija znači ,,merenje zemlje” na grčkom, što je nastalo od reči Γη̂ (ge) - zemlja i µτ ρι̂ν
(metrein) - meriti.
70 • Mnoge stare mere za dužinu proistekle su sasvim prirodno od različitih delova ljudskog
tela. Na primer, u drevnom Egiptu i Sumeru kao manja jedinica za dužinu koristio se kubit
- rastojanje od lakta do vrha srednjeg prsta. Naravno, ova jedinica je varirala od čoveka do
čoveka, kao što je slučaj i sa merama stopa, ruka, šaka, prst (širina kažiprsta), jard (rastojanje
od vrha nosa do kraja ispružene ruke).
Da bi se dobila jednoznačna mera, jard je u Engleskoj standardizovan kao rastojanje od vrha
nosa do kraja ispružene ruke kralja Henrija I. Sama reč ,,jard”, na engleskom ,,yard”, potiče od
anglo-saksonske reči ,,yerde” koja znači štap, a danas se često koristi u značenju štap dugačak
jedan jard (91.4 cm).
Rimljani su koristili duodecimalni sistem (sa osnovom 12) pa su shodno tome delili stopu na
dvanaest jednakih delova koje su zvali ,,unciae” (dvanaestina). Odatle je dobijena reč unca a
takod̄e i engleska reč inč. 1324. godine kralj Edvard II standardizovao je inč kao dužinu ,,tri
ječmena zrna, okrugla i suva položena uzduž”.
 15

Reč milja potiče od latinskog ,,mille passuum”, što je značilo hiljadu duplih koraka. Smatra
se da je jedan korak u rimskoj vojsci bio trideset inča, a rimska milja je bila pet hiljada stopa.
Med̄utim, milja se znatno razlikovala od zemlje do zemlje. Slično je sa jedinicom mere liga, koja
se takod̄e vrlo razlikuje u različitim delovima sveta.
71 • Stari Grci su osnovali aritmetiku kao vrstu teorije brojeva. Naziv Aριθµητ ική (arith-
metike’) potiče od grčke reči ὰριθµós (arithmos’), što znači broj. Ovaj termin je preveden na
latinski kao aritmetika, a preko latinskog jezika univerzalno prihvaćen u svim jezicima.
72 • Nazive elipsa (znači nedostatak), parabola (stavljanje pored ili pored̄enje) i hiperbola
(bacanje dalje) je uveo Apolonije, koji je živeo u trećem veku pre nove ere.
73 • Poreklo engleske reči sine (sinus) je prilično neobično i potiče od niza pogrešnih
prevod̄enja sanskritske reči ardha-jua (polu-akord). Indijski matematičar Arijabata (oko 474–
oko 550) skratio je ovaj termin na jua (akord) ili njen sinonim jiva. Zatim su Arapi fonetički
prepisali ovu reč u (reč bez značenja) jiba, ali napisanu kao jb jer je arapski izostavljao samo-
glasnike. Kasniji arapski pisci su zamenili jb sa jaib, što je arapska reč koja znači ,,pećina”
ili ,,zaliv”. Gerardo iz Kremone (12. vek), kada je prevodio arapski rad iz trigonometrije na
latinski, zamenio je arapski jaib ekvivalentnom latinskom reči sinus, odakle je nastala engleska
reč sine.
74 • Švajcarski matematičar Johan Lambert je prvi (1768) koristio imena hiperbolički sinus
(sinh x) i hyperbolički kosinus (cosh x) za funkcije (ex − e−x )/2 i (ex + e−x )/2, respektivno.
On je takod̄e uspostavio analogiju izmed̄u ovih funkcija i običnih trigonometrijskih funkcija
sinus i cosinus. Med̄utim, Lambert nije bio prvi koji je uveo ove funkcije u trigonometriju.
Prema M. Kantoru (Encyclopédie des sciences mathématiques, Vol. IV, 1908, str. 411), ta
čast pripada Vinčencu Rikatiju (Vincenzo Riccati, 1707–1775), sinu mnogo poznatijeg Jakopa
Rikatija (Jacopo Riccati, 1676–1754).
75 • Veliki uticaj Arapa na savremenu matematiku vidi se i kroz reči arapskog porekla algebra
i algoritam. Hindu brojevi su bili poznati u Bagdadu još u 8. veku. Oko 825. godine veliki
arapski matematičar Abu Džafer Muhamed ibn Musa al-Horezmi10 upoznao je Hindu sistem
proučavajući knjigu iz astronomije Sidhanta čuvenog indijskog matematičara i astronoma Brah-
magupte. Odmah je shvatio njihovu vrednost i napisao knjigu objašnjavajući način upotrebe.
Ovu knjigu je preveo na latinski Adelard iz Bata (oko 1120) pod naslovom Liber Algorismi de
numero Indorum (O indijskom broju – delo Algoritma). Otuda, termin algoritam, koji danas
označava postupak izračunavanja korišćenjem više specifičnih metoda, predstavlja latinski pre-
vod imena al-Horezmi.
76 • Termin algebra vodi poreklo od naziva knjige velikog arapskog matematičara al-Horezmija
(9. vek) koji u originalu glasi Hisab al-jabr w’al-mukabalah (oko 825). Sadržaj knjige obrad̄uje
većinom procedure za rešavanje jednačina tako da reč al-jabr počinje da se upotrebljava za
celokupnu algebru, koja je i inače sve do sredine 19. veka bila samo nauka o jednačinama. Reči
al-jabr (jabr je od jabara što znači ponovo sastaviti i učvrstiti) i mukabalah, su tehnički termini
koji se odnose na prebacivanje negativnih članova na drugu stranu jednačine i skraćivanje sličnih
članova sa obe strane jednačine, respektivno.11
77 • Reč fraction dolazi iz latinskog frangere (prelomiti). Veoma dugo razlomci su pisani bez
crte, često da bi se izbegle tipografske poteškoće. Na primer, razlomak 13 je pisan na način 13
10 Puno ime al-Horezmija znači ,,Muhamed, otac Džaferov, sin Muse, iz Horezmija”, provincije u Persiji.
11 U srednjovekovnoj Evropi reč algebra je imala pseudo-medicinsko značenje ,,nameštanje kostiju”, što je
došlo iz Španije. Dugo vremena algebrista je označavao berbera koji se, pored ostalog, bavio i nameštanjem
polomljenih kostiju.
16

*
(Baskara, oko 1150), zatim 1/3 (Friko, 1857), i čak kao ω radi boljeg centriranja. Oblik 1/3 je
nastao od 1 f 3, gde f znači fratto (razlomak).
78 • Reč milion nije bila poznata pre 13. veka. Maximus Planudes (oko 1340) je verovatno bio
jedan od prvih matematičara koji je upotrebio tu reč. U štampanom obliku reč ,,milion” se prvo
pojavila u Treviso aritmetici iz 1478. Ova reč jednostavno znači ,,veća hiljada” (od mille+on),
kao što ballon znači ,,velika lopta” (od ball+on).
79 • Svi dokazi teorema u Euklidovim Elementima završavaju se rečenicom Quod erat demon-
strandum, što prevedeno sa latinskog znači: Što je i trebalo dokazati. Iz počasti prema Euklidu
bilo je uobičajeno da se kraj dokaza označi slovima Q.E.D, kao skraćenica od Quod Erat Demon-
strandum, i ova tradicija je dugo poštovana, posebno u udžbenicima iz geometrije. Simbol , koji
se danas često koristi kao oznaka za kraj dokaza, predložio je Pol Halmoš, američki matematičar
mad̄arskog porekla. Osim ove, koriste se i druge oznake. U engleskom jeziku posebno je dovitljiva
oznaka w5 , što je skračenica od ,,which was what was wanted” (,,što je ono što se tražilo”).
80 • Moderne termine tangenta (tangent) i tetiva (secant) je prvi uveo Tomas Fink (1561–
1656) u svom radu Geometria rotundi libra XIV iz 1583.
81 • Uobičajen naziv četiri osnovne operacije pojavio se u modernim vremenima. Najčešće
korišćeni izrazi u prošlosti bili su ,,species” (vrste), posebno u Nemačkoj i Španiji, ,,radnje”,
,,pasije” (u Italiji) i ,,delovi”. Nemački matematičar Kristof Klavijus (Christoph Clavius, 1537–
1612) u svojoj algebri (1608) po prvi put je upotrebio reč operacije a kasnije je ovaj termin
prešao iz algebre u aritmetiku.
82 • Uvod̄enje naziva loksodroma za krivu na sferi koja gradi konstantan ugao sa meridijanima
pripisuje se holandskom matematičaru, astronomu i fizičaru Vilebrordu Snelu (Willebrord Snell,
oko 1580–1626).
83 • U matematici ima mnogo krivih koje su dobile svoja imena prema pronalazaču ili nekom
potonjem istraživaču. Med̄u njima su: Arhimedova spirala, Bernulijeva lemniskata, Bertranove
krive, Bolcmanova kriva, Koutsova spirala, Dekartov list, Ojlerova spirala, Fermaove parabole,
Fermaove hiperbole, Fermaove spirale, Gausova kriva, Žerononova leminiskata, Hilbertova kriva,
Lopitalova kubna kriva, kieroid (nazvan po P. J. Kiernanu), Kohova kriva, Lameove krive,
Peanova kriva, veštica Anjezi, Vivijanieva kriva.
84 • U matematici se često sreću nazivi kao što su Bernulijeva raspodela, Bernulijeva teorema
(u verovatnoći i statistici), Bernulijeva diferencijalna jednačina, Bernulijevi brojevi, Bernulijevi
polinomi, Bernulijeva lemniskata. Pitanje je u čiju čast su dati ovi nazivi jer je porodica Bernuli
bila mnogobrojna i veoma produktivna u matematici. Odgovor: svi ovi pojmovi i nazivi su dati
u čast samo jednog od njih - Jakoba Bernulija.
85 • Reč logaritam znači racionalan broj od grčkog λóγos (logos - količnik) i ὰριθµós
(arithmos)-broj i konstruisao ju je Džon Neper (1550–1617), škotski matematičar. Neper je
najpre upotrebio izraz veštački broj za svoje otkriće, ali ga je kasnije zamenio rečju logaritam.
Henri Brigs (Henry Briggs, 1561–1631), profesor geometrije na Grešem koledžu u Londonu, koji
je sugerisao Naperu da uvede bazu 10 u svoj sistem, predložio je u svojoj Arithmetica logarith-
mica (1624) reč karakteristika, kao što se koristi u logaritmima. Brigs je takod̄e uveo reč mantisa
(od kasno-latinskog termina etrurskog porekla sa značenjem ,,dodavanje” ili ,,dodatak”), koja
se pojavila u Valisovoj knjizi Algebra (latinsko izdanje, 1685) i Ojlerovom delu Introductio in
analysis infinitorum (Uvod u analizu beskonačnih veličina, 1748).
86 • Najranija upotreba skraćenica sin, tan, sec za sinus, tangens i sekans pojavila se 1626.
godine u radu Albera Žirara (Albert Girard, 1595–1632) o trigonometriji.
 17

87 • Iako je čuveni francuski matematičar i filozof Rene Dekart (1596–1650) u svojoj knjizi
La Géométrie (1637) dao prvu studiju o analitičkoj geometriji i upotrebio pravougli (Dekartov)
koordinatni sistem za rešavanje mnogih problema, termine koordinate, apscisa i ordinata je uveo
Lajbnic 1692. godine.
88 • U svom pismu Lajbnicu (1715), Johan Bernuli je uveo koordinatni sistem u prostoru
(Oxyz), kakav danas koristimo.
89 • Termin diferencijalna geometrija prvi je koristio Luid̄i Bjanki (Luigi Bianchi, 1856–1928)
godine 1894.
90 • Konvergencija beskonačnih redova je veoma malo proučavana sve do prvih radova Mak-
lorena, Ojlera, Gausa, Košija, Dalambera, Abela i njihovih savremenika. Termin konvergentni
redovi uveo je Džejms Gregori (James Gregory, 1638–1708) u svom radu Vera circuli et hyper-
bolæ quadratura (1667), dok termin divergentni redovi dugujemo Nikolasu II Bernuliju (Nicolas
Bernoulli, 1687–1759) iz 1713.12
91 • Radeći sa kvaternionima Hamilton je podelio kvaternion Q = a + bi + cj + dk na dva
dela, realni deo a i imaginarni deo bi + cj + dk. Prvi deo je nazvao skalarni deo, a drugi je nazvao
vektorski deo, jer se može geometrijski konstruisati u trodimenzionalnom prostoru kao ,,prava
linija ili radijus vektor”. Prema tome, Hamilton je bio prvi koji je upotrebio reč ,,vektor” u
današnjem opštijem smislu.
92 • Naziv determinanta se po prvi put pojavio 1815. u Košijevom radu o teoriji deter-
minanata. Ovaj rad takod̄e sadrži skraćenicu (aij ) i postupak za izračunavanje determinante
pomoću razvoja po bilo kojoj vrsti ili koloni. Eduard Firstenau (Fürstenau) je uveo pojam deter-
minante beskonačnog reda 1860. radeći na metodu aproksimacije korena algebarskih jednačina.
93 • Termin matrica uveo je 1850. Džejms Džozef Silvester (1814–1897) da označi
pravougaonu šemu brojeva. Ovaj termin je često koristio njegov prijatelj Artur Kejli (1821–
1895) u radovima iz 1855. i 1858. Med̄utim, treba napomenuti da su takve šeme brojeva koristili
kineski matematičari još u trinaestom veku u vezi rešavanja sistema linearnih jednačina.
94 • Lajbnic, koji je bio veliki inovator matematičkih simbola i oznaka, uveo je 1694. ter-
min funkcija (što na latinskom znači ekvivalentno) za označavanje zavisnosti promenljive y od
promenljive x. Godine 1734. Ojler je upotrebio notaciju f (x) da označi ,,funkciju od x.” Oz-
nake f 0 (x), f 00 (x), . . . za izvode funkcije, uveo je Lagranž (1736–1813) u svom radu Théorie des
fonctiones analytique... iz 1772. On je f 0 (x) nazvao fonction dérivée (izvod funkcije) s obzirom
da je f 0 ,,izvedena” iz originalne funkcije f.
95 • Termine divergencija (ili konvergencija) (∇~a) i rotor (∇ ×~a) iz vektorske analize, uveo je
škotski fizičar Klerk Džejms Maksvel (Clerk James Maxwell, 1831–1879) u svom radu Treatise
on Electricity and Magnetism (Studija o elektricitetu i magnetizmu), u saglasnosti sa njihovim
fizičkim značenjem.
96 • Termin trigonometrija je uveo Bartolomeo Pitisk (Bartholomew Pitisc, 1561–1613) u
svojoj knjizi Trigonometriae sive, de dimensione triagulis, Liber (Knjiga o trigonometriji, ili
merenje trouglova) (1595). Georg Simon Kligel (1739–1812) iz Halea (Nemačka) je bio prvi koji
je predložio termin trigonometrijska funkcija (1770).

3. Simboli
12 Neki autori tvrde da je Džejms Gregori takod̄e koristio termin divergentni redovi.
18

97 • Francuski pravnik i matematičar Fransoa Vijet (1540–1603) dao je značajan doprinos

pojavi i razvoju univerzalne simbolike. On je prvi upotrebio slova za izražavanje brojnih koefi-
cijenata pri rešavanju jednačina, mada je još uvek pisao različite stepene promenljivih pomoću
slova (na multiplikativnom principu). Na primer, Vijet je pisao (oko 1590.)

1QC − 15QQ + 85C − 225Q + 274N aequatur 120

za izraz
x6 − 15x4 + 85x3 − 225x2 + 274x = 120.
Odavde se vidi da je x6 izraženo pomoću slova QC, dakle, kao proizvod kvadrata Q i kuba C
nepoznate N.
98 • Rene Dekart je primenom algebre u geometriji mnogo doprineo usavršavanju Vijetove
simbolike. U svom delu La Gèometrie (1637) izvršio je sintezu algebre i geometrije stvorivši
tako analitičku geometriju. Uveo je tzv. dekartove koordinate, a algebarske jednačine postale su
relacije med̄u brojevima, što je bio dalji napredak u matematičkoj apstrakciji.
99 • Dekartov simbolizam je bio sasvim moderan. On je pisao (1634)
cx cx
yy ∝ cy − y + ay − ac za y 2 = cy − y + ay − ac
b b

što se razlikuje od sadašnje notacije samo po primeni aa umesto a2 (što nije bilo sasvim usvojeno
pre Gausa),13 mada je pisao a3 i a4 umesto aaa i aaaa. On je takod̄e koristio simbol ∝ za
jednakost što je postalo od ae, skraćena verzija Vijetovog aequatur.
100 • Početkom 6. veka indijski matematičar Arijabata skratio je nepoznate na ya (prva
nepoznata, što vodi poreklo od javatavat, ,,mnogo kao”), a zatim dolazi ka, ni, pi, što su
skraćenice imena boja crna, plava, žuta. Stepeni su nazvani va (drugi stepen), slede gha, va va,
va gha, i tako dalje. Operacije su pokazane posle operanda rečima ghata i bha, što označava
sabiranje i množenje, respektivno. Na primer, xy je ya ka bha, gde su x i y nepoznate.
101 • Nepoznate promenljive u evropskoj matematici petnaestog i šesnaestog veka nosile su
različita imena kao što su res (na latinskom), cos (na nemačkom), cosa (na italijanskom) i chose
(na francuskom).
102 • Fransoa Vijet je koristio slova da izrazi kako poznate tako i nepoznate veličine. Pravilo
je bilo da samoglasnici označavaju nepoznate, a suglasnici koeficijente pri rešavanju jednačina.
Dekart je uveo konvenciju koja se koristi i danas da se poznate veličine označavaju početnim
slovima abecede: a, b, c, . . . a nepoznate poslednjim slovima: . . . , x, y, z.
103 • Današnji simboli + i – pojavili su se u štampi po prvi put u aritmetici Johana Vidmana,
publikovanoj u Lajpcigu 1489. Vidman nije upotrebio ove znake kao simbole operacija već samo
da ukaže na višak i manjak. Upotreba ovih znakova kao simbola algebarskih operacija počela je
u radovima holandskog matematičara Vandera Hekea 1514. i Nemaca Mihaela Štifela i Adama
Rajza, mada su verovatno korišćeni i ranije.14 Znak plus vodi poreklo najverovatnije od latinske
reči et, koja je često korišćena da označi sabiranje, dok je znak minus redukcija skraćenice m za
minus.
13 Godine1656. Džon Valis govori o negativnim i razlomljenim ,,indeksima”, ali stvarno ne piše a −1 za 1/a, ili
√3 2
a2/3 za a . Isak Njutn je bio prvi koji je koristio negativne i razlomljene eksponente (u pismu H. Oldenburgu
od 13. juna 1676).
14 Vidi J. W. L. Glaisher, On the early history of the signs + and – and on the early German arithmeticians,

Messenger of Mathematics, LI (1921–1922), str. 1-148.

 19

104 • Kvadratni koren je najpre bio predstavljen slovom R kao inicijalom latinske reči
Radix (koren). Italijanski matematičar Luka Pačoli (oko 1444-oko 1509) koristio je R ili R2 za
označavanje kvadratnog korena, R3 za treći koren, a za četvrti koren R4 ili RR (od RadixRadix).
Na primer, on je pisao q
√
RV 40m̃R320 za 40 − 320.
Slovo V u gornjoj formuli √ označava koren preko celog izraza i dolazi od V = U (niversalis).
Simbol za kvadratni koren razvio se postepeno od malog slova
√ r (od radix – koren), što je
prvi koristio u svojim radovima Rafael Bombeli, preko simbola , koji je prvi upotrebio Kristof
Rudolf (Christoff Rudolff, 1499–1545) godine 1525. Današnji oblik (sa gornjom crtom) uveo je
Dekart 1637. godine.
105 • Znak jednakosti ,,=” uveo je 1557. engleski matematičar Robert Rikord (oko 1510–1558)
u svojoj knjizi The Whetstone of Whitte, prvoj engleskoj algebri. ,,Njemu se činilo da nijedne
dve stvari ne mogu biti ‘more equalle’ (više jednake) od ‘para paralelnih crta’– što podseća na
izreku da su ‘Vilijam i Džon,’ blizanci, veoma slični, naročito Vilijam.” Lajbnic i Njutn su imali
veliki udeo u tome da znak = zameni Dekartov simbol ∝.
106 • Prva upotreba decimalne tačke se pripisuje G. A. Maginiju (1555–1617) (De planis
triangulanis (1592) i Kristofu Klavijusu (tablica sinusa, 1593). Interesantno je da su obojica bili
Keplerovi prijatelji. Med̄utim, korišćenje decimalne tačke ušlo je u matematiku dvadeset godina
kasnije kada ju je usvojio Neper.
107 • Alber Žirar (rod̄en u Francuskoj, proveo veći deo svog života u Holandiji) uveo je u
svom radu Invention nouvelle en l’algèbre (Novo otkriće u algebri) iz 1629. godine notaciju za
razlomljeni
√ eksponent (kao am/n ) i više korene (npr. a1/3 za kubni koren kao alternativu za
3
a).
108 • Logaritamska funkcija po prvi put se pojavila u obliku ,,Log.” 1624. godine u radu
Johana Keplera (1571–1630). Bonaventura Kavaljeri (Cavalieri, 1598–1647) je uveo oznaku
,,log.” (1632), dok je Vilijam Otred dao njen konačan oblik ,,log” 1647. godine.
109 • Simbol ∼, koji je uveo Lajbnic, potiče od slova ,,s” koje je položeno, kao inicijal latinske
reči similis – sličan.
110 • Džon Valis je prvi matematičar koji je počeo da izučava beskonačne procese i na taj
način prešao sa algebre na analizu. On je 1655. godine uveo simbol ∞ za beskonačno. Ovaj
simbol koristili su Rimljani da bi označili hiljadu, ali je kod Grka on označavao deset hiljada.
Za stare Kineze 10 000 je takod̄e značilo ,,beskonačno” i car je nazivan ,,10 000 godina”, što je
bio način da mu podanici požele beskonačno dug život.
111 • Do otkrića diferencijalnog i integralnog računa došli su, nezavisno jedan od drugog, Isak
Njutn i Gotfrid Lajbnic. Med̄utim, notacija koju je uveo Lajbnic bila je mnogo R jednostavnija
i modernija pa je iz tih razloga bila široko prihvaćena. On je uveo simbol (stari oblik slova
s) kao inicijal reči suma umesto Kavaljerijeve oznake omnia da bi predstavio inverznu operaciju
za d (diferenciranje). Lajbnic je 1686. objavio
R u Acta Eruditorum rad o integralnom računu u
kome se po prvi put pojavljuje simbol u štampanom obliku. Svoj metod nazvao je calculus
summatorius, ali je 1696. usvojio termin calculus integralis koji mu je predložio još 1690. Jakob
Bernuli (1654–1705).
112 • Simbol e (= 2.71828 . . . ), koji označava graničnu vrednost numeričkog niza lim n→∞ (1+
1/n)n , bio je uveden (u štampanom obliku) od strane Leonarda Ojlera 1736. u njegovom delu
Mechanica. On najverovatnije predstavlja prvo slovo reči ,,eksponencijalan”, mada neki istoričari
misle da je to upravo inicijal njegovog imena (Euler).
20

113 • U cilju predstavljanja veoma velikih brojeva, profesor Donald Knut sa Stenforda uveo
je 1976. specijalnu ,,strelica” (↑) notaciju. U njegovoj notaciji x ↑ n znači x
| · x ·{z
x · · · x} . Na
n puta
primer,

10 ↑ 10 = 10 · 10 · 10 · 10 · 10 · 10 · 10 · 10 · 10 · 10 = 10 000 000 000 = 10 10

je 10 milijardi. Sledeći korak koristi dve strelice

x ↑↑ n = x ↑ (x ↑ (· · · ↑ x) · · · )),

gde su stepeni uzeti n puta. Na primer,

10
1010 1010
10
10 1010 1010
1010 1010
10 ↑↑ 10 = 1010 = 1 ispred 1010 nula.

Ovo je tako veliki broj da je van ljudskog poimanja.

Donald Knut daje sledeće veoma ilustrativne primere. Prvi od njih glasi: ,,Ako majmun sedi
za pisaćom mašinom i kuca nasumice, prosečan broj pokušaja pre nego što otkuca perfektno ceo
tekst Šekspirovog Hamleta biće mnogo, mnogo manji od 10 ↑↑ 10; to je broj koji počinje jedinicom
a sledi je oko 40 000 nula.” Drugi primer: ,,Zamislimo kocku sa stranicom dužine 40 milijardi
svetlosnih godina (dimenzija poznatog univerzuma), i napunimo je majušnim kockama koje su
manje od protona i neutrona, recimo 10−13 cm na svakoj strani. Ukupan broj malih kocki nije
veći od 10125 . Možemo reći da je ovo ,,astronomsko veliki” broj, ali u stvari on ima samo 125
cifara.”
114 • Georg Kantor (1845–1918) je definisao način ured̄enja beskonačnih skupova i uveo
najmanji kardinalni broj ℵ0 (alef-nula, ℵ - prvo slovo hebrejskog pisma).
115 • Simbol O, koji označava veličinu istog reda, upotrebio je po prvi put Bahman 1894.
godine, a kasnije ga je popularisao nemački matematičar Edmund Landau (1877–1938). Zato je
i poznat kao Landauov simbol.

LITERATURA:
Miodrag Petković, Ljiljana Petković: MATEMATIČKI VREMEPLOV, prilozi za istoriju
matematike, ZMAJ, Novi Sad 2006.