* Ovde unesite naziv Vaše više škole ili fakulteta

SEMINARSKI RAD
Tema : Prikaz knjige "Jezik i kultura" Ranka Bugarskog

Mentor : Student:
*ime i prezime *ime i prezime

Februar, 2010.
 Sadržaj :
UVOD.........................................................................................................................................3
1.1 Kultura po Ranku Bugarskom..................................................................................................4
1.2 Uvodni deo knjige "Jezik i kultura" - studija............................................................................5
1.3 Prvi deo knjige "Jezik i kultura" - "O jeziku i kulturi u društvu"...............................................5
1.4 Drugi deo knjige "Jezik i kultura" - "O našem jeziku"..............................................................7
ZAKLJUČAK........................................................................................................................9
LITERATURA....................................................................................................................10
UVOD

Nova knjiga Ranka Bugarskog, redovnog profesora opšte lingvistike Filološkog fakulteta u
Beogradu, nastavlja seriju sociolingvističkih studija: „Lingvistika o čoveku“ (1975, 1983),
„Jezik u društvu“ (1986), „Jezik od mira do rata“ (1995), „Lica jezika – sociolingvističke
teme“ (2001, 2002), „Nova lica jezika – sociolingvističke teme“ (2002), „Žargon –
lingvistička studija“ (2003), kojima treba dodati i autorova sabrana dela u 12 knjiga
(Beograd, 1996–1997). Knjiga „Jezik i kultura“ sadrži novije sociolingvističke tekstove,
uobličene u koherentnu celinu, iz šire oblasti jezika i kulture, sa oslanjanjem na naučnu
literaturu iz srodnih humanističkih i društvenih nauka. Tekstovi su nastali 2003. i 2004.
godine i nose pečat toga vremena, a uzgredno imaju za cilj i afirmaciju etnolingvistike i
antropološke lingvistike kao disciplina koje se bave odnosom između jezika i narodne
kulture. Ovde će se ukazati na značaj koji knjiga „Jezik i kultura“ ima za balkansku
lingvistiku i balkanologiju u celini.

Polazeći od okvirnih određenja kulture i jezika, njihov međusobni odnos posmatra se u tri
ravni. Kao opšte kategorije, kultura i jezik se uzajamno podrazumevaju, jer nema kulture bez
jezičkog izraza niti jezika bez kulturnog sadržaja; pri tome, jezik je sredstvo izražavanja
kulture, ali i njen formativni princip. Na nivou pojedinačnih kultura i jezika (koje je inače
teško razgraničavati i prebrojavati) prosta korelacija je moguća ali nije nužna, jer jedna
kultura može da se ostvaruje u više jezika, a jedan jezik može da bude nosilac više kultura.
Najzad, fini splet odnosa postoji i na razini specifičnih podkultura i odgovarajućih jezičkih
varijeteta. Složeni splet jezičko-kulturnih ukrštaja i prožimanja pokriva ogroman i praktično
nepregledan teren. Iako je sintagma »jezik i kultura« veoma popularna u lingvistici,
antropologiji i drugim disciplinama, pa se često javlja u stručnoj literaturi na raznim jezicima,
još uvek nedostaju obuhvatni sintetički pregledi materije koja bi s punim pravom mogla da
stane pod takvo zaglavlje.

Neophodno je u opštim crtama odrediti radne definicije ključnih pojmova jezika i kulture –
što već i samo po sebi nije nimalo lak zadatak. U ovu svrhu biće dovoljno da napomenemo da
Ranko Bugarski jezik tumači u tri glavna lingvistička značenja ovog termina. To su:1
1. Jezik u opštem smislu (language, langage...), kao čoveku svojstvena sposobnost
društvenog opštenja putem artikulisanog sistema verbalnih znakova koji omogu ć uje
oblikovanje misaonih sadržaja i njihovo prenošenje u vidu suvislih govornih poruka.
2. Svaki konvencionalan sistem koji pripada određenoj društvenoj zajednici,
zadovoljavajući njene potrebe u komunikaciji i stvaralaštvu (a language, une
langue...) – npr. srpski, francuski, japanski jezik.
3. Podskup jezika pod 2, blizak pojmovima jezičkog varijeteta, stila i žargona, tj. skup
jezičkih sredstava karakterističan za pojedine društvene grupe, epohe, profesije i
žanrove, te za pojedince, npr. jezik omladine, romantizma, novinarstva, bajke...

Ovo pak znači da jezik nije samo statički referentni okvir kulture, sistem za njenu
interpretaciju, nego i njen dinamički konstitutivni princip. Na taj način, naš doživljaj sveta
uslovljen je kulturom, dok je ona sama uveliko profilisana jezikom. Sa svoje strane, kao
preduslov i tvoritelj kulture, jezik se oblikuje upravo po meri njenih potreba i mogućnosti.
Tako kultura i jezik u stalnom sadejstvu formiraju i menjaju svet u kojem žive ljudske
zajednice, i sami se izgrađujući u tom procesu.

1
Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.

3
 1.1 Kultura po Ranku Bugarskom

Kulturu je još teže definisati nego jezik na neki sažet a opšteprihvatljiv način, pa će nam tu
biti potrebno nešto šire izvođenje. Pojam kulture, kao jedan od temeljnih u životu čoveka,
uistinu je kompleksan i teško uhvatljiv, u meri koja izmiče preciznom i nedvosmislenom
definisanju. Na prvom mestu treba preduprediti moguće nesporazume isticanjem da ovde nije
reč o svakodnevnom poimanju kulture u vrednosnom ili bontonskom smislu znanja, stavova i
ponašanja, kao kada se govori o »kulturnim« i »nekulturnim« sredinama, pojedincima ili
postupcima. Naprotiv, mi imamo na umu u nauci prihvaćeno antropološko shvatanje kulture
kao načina života (uz sve što ovo podrazumeva, a što će u nastavku biti u glavnim crtama
specifikovano). U ovom pak smislu, pošto svako pripada nekoj kulturi, ili nekim kulturama,
naprosto se mora biti »kulturan« i nikako se ne može biti »nekulturan«.

A šta se sve obuhvata najširim tumačenjem kulture kao načina života? Tu ćemo poći od
fundamentalne podele čoveku znanog univerzuma na svet prirode (to je sve što postoji pre
čoveka i nezavisno od njegove volje) i svet kulture (koji uključuje sve što je čovek stvorio i
što može da zamisli). Da damo samo jedan prost primer ovakvog razlikovanja, činjenica da
čovek jede i pije pripada biologiji, ali šta, kada i kako neko jede i pije stvar je kulture.
Posebno treba naglasiti da ovaj potonji svet kombinuje realno s imaginarnim: kultura nije
samo ono što radimo i stvaramo, nego i ono što zamišljamo, čemu se nadamo i o čemu
sanjamo.2

Svet kulture može se dalje uslovno podeliti na dve prostrane oblasti, materijalnu i duhovnu –
a na ovom mestu moramo u razmatranje uvesti i pojam civilizacije. NJime se takođe nekada
pokrivaju oba ova područja, ali ako se ta dva pojma iole dosledno razlikuju, onda je težište
civilizacije ipak na materijalnoj strani, u tehnološkim i informacijskim datostima i
mogućnostima društvenih zajednica, dok je kultura pretežno u sferi duhovnog, gde se može
razložiti u komponente kao što su način društvenog života, komunikacija, rad i stvaralaštvo.
Prema nekim shvatanjima, civilizacija je sve ono što unapređuje život jednog kolektiva i tako
je podložno stepenovanju, pa ima smisla govoriti o razvijenim i manje razvijenim
civilizacijama, dok kultura predstavlja nemerljivu duhovnu suštinu od trajne vrednosti za
njegove članove, koja otuda nije pitanje razvojnog stepena date zajednice.3

Sa ovog stanovišta kultura bi se mogla odrediti kao, u suštini, zbir različitih normi ponašanja,
verovanja, načina opštenja, sistema vrednosti – svih onih istorijski izraslih eksplicitnih i
implicitnih životnih obrazaca koji u svako vreme deluju kao potencijalni vodiči u
delatnostima i ponašanju ljudi kao članova društvenih zajednica, ulazeći u temelje njihovih
institucija i njihovog pogleda na svet.

Ipak, ostaje legitimno govoriti i o kulturi u širem smislu, koja podjednako obuhvata kako
materijalna tako i duhovna dobra jedne zajednice, iako možda sa nešto drukčijim naglaskom
nego kad se govori o civilizaciji. Tada je pak sasvim izvesno da je reč o kulturi u sva tri za
nas relevantna značenja: antropološkom, koje se tiče načina života; civilizacijskom, koje se
usredsređuje na fizički i umni rad i na stvaralaštvo kao njegov proizvod; i bihejvioralnom,
koje obraća pažnju na obrasce ponašanja. Sledeće jezgrovito određenje iz jednog dokumenta
Uneska iz 1995. godine na neki način obuhvata, ili bar podrazumeva, sve ove komponente:
»Kulturu čine vrednosti, verovanja, jezici, nauke i umetnosti, tradicije, institucije i način
života kojima se jedna ličnost ili grupa izražavaju, ostvaruju i razvijaju«. I ova je definicija,

2
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.
3
Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.

4
dakako, samo jedna od mnoštva mogućih, a mi je ovde ilustrativno navodimo jer potiče od
organizacije nesumnjivo merodavne u ovoj oblasti.

Za nas je, međutim, bitno to što u sva tri malopre navedena pravca nezaobilazan činilac
kulture jeste jezik. Sva kultura je nastala iz čovekove jedinstvene sposobnosti stvaranja i
upotrebe simbola; bez simbola ne bi bilo kulture, i čovek bi bio samo životinja a ne ljudsko
biće.

1.2 Uvodni deo knjige "Jezik i kultura" - studija

Uvodni blok u prvi deo knjige: „O jeziku u kulturi i društvu“ predstavlja studija „Jezik i
kultura“ (9–28), koja se objavljuje po prvi put, a nastala je na osnovu beležaka za kurs koji
je Ranko Bugarski pod istim naslovom držao u okviru programa „Studije kulture i roda“ u
Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži u Beogradu, školske 2001/2. i 2002/3. godine.
Bugarski afirmiše stav da svaki jezik načelno odgovara potrebama i mogućnostima kulture
čiji je nosilac, pa nije opravdana podela na primitivne i razvijene jezike. Veza između kulture
i odgovarajućeg jezika veoma je čvrsta, jer oni izrastaju zajedno i uzajamno se pothranjuju.
Ipak, ova veza nije obavezno konstantna i neraskidiva već je podložna varijacijama i
promenama. Iz ovog ugla važno je autorovo zapažanje da je Balkansko poluostrvo kulturno
znatno homogenije nego jezički.

Ovde je od najveće važnosti sagledanje da je kultura u suštini sistem za organizovanje i

usmeravanje ljudskog iskustva, pri čemu pojedine kulture na različite načine uprošćavaju –
pa time, unekoliko, i iskrivljeno predstavljaju – ukupni svet stvarnosti. Tako svaka kultura
obrazuje specifičan okvir unutar kojeg se interpretiraju odabrani spoljni znaci »realnosti«. A
osnovni mehanizam za ovu interpretaciju jeste jezik – koji, međutim, ima i bitnu dodatnu
ulogu koja iz toga izrasta. Jezikom čovek odvajkada tumači prirodu i uobličava kulturu kao
svoj sopstveni, ljudski svet, pri čemu između jezika i kulture postoji stalna interakcija na
raznim planovima. Sva je kultura stvorena zahvaljujući jeziku, kroz jezik, a u velikoj meri i u
jeziku; a kako nas opominje Edvard Sapir, vrata svake kulture otvaraju se ključem njenog
jezika.4

Sledeće pitanje koje traži odgovor jeste zašto je upravo jeziku pripala ova povlaštena uloga.
Tu možemo da kažemo, sasvim kratko, da je jezik najrazuđeniji, najizgrađeniji i najtešnje
strukturiran od svih kulturnih sistema. NJegova formalna obeležja, kao hijerarhijski ustrojene
strukture jedinica i pravila za njihovo kombinovanje na raznim nivoima, učinila su ga
najpodesnijim medijumom i mnogih drugih sistema, kao i kulture u celini. Zaključujemo da
je jezik integralan, ali veoma specifičan deo kulture, i takav status mu se neformalno priznaje
uobičajenom sintagmom od koje je počeo ovaj osvrt.

1.3 Prvi deo knjige "Jezik i kultura" - "O jeziku i kulturi u društvu"

Prvi deo knjige sadrži i poglavlja „Jezička i kulturna raznolikost čovečanstva“ (29–42),
„Popularna verovanja o jezicima i narodima“ (43–51). Bugarski zapaža da stupanjem na
scenu velikih civilizacija celi njihovi jezici postaju bogomdane svetinje, budući da su u
najčistijem vidu ovaploćeni u svetim knjigama pojedinih religija. Analizirani su i stereotipi –
uprošćene mentalne predstave o datim pojavama, vezane za kognitivnu komponentu stavova.
Stereotipi mogu da budu i istiniti i pozitivni, važan je njihov ukupan doprinos našoj

4
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.

5
orijentaciji u stvarnosti, što ne znači da se potpuno briše razlika između činjenica i fikcije,
empirijski podržanih sudova i iracionalnih predrasuda neobaveštenih.

Ceo kompleks stereotipija traži nijansirano rasuđivanje, a ne crno-belo presuđivanje. U istom

smislu Bugarski se zalaže za drugačije naučno vrednovanje narodne lingvistike i narodne
antropologije.

Poglavlje „Pol i rod u jeziku“ (53–66) takođe je posebno napisano za ovu knjigu. Na
primeru gramatike sklapanja braka u standardnom i književnom jeziku, na kojem je
uobičajeno reći da je neki muškarac uzeo nekoga za ženu, dok bi iskaz da je neka žena uzela
nekoga za muža bio manje očekivan. Ranko Bugarski dalje primećuje da se muškarac nekim
oženio u gramatičkom padežu instrumentala, dok se žena za njega udaje (gde predlog i glagol
jasno pokazuju da je u centru operacije opet muškarac). Zanimljivo bi bilo istražiti kako ovaj
gramatički odnos funkcioniše u dijalektu, na primer, na osnovu građe sa aktuelnih
etnolingvističkih terenskih istraživanja. Jasno je da se kulturni obrasci standardnog jezika ne
moraju poklapati sa kulturnim obrascima neke lokalne zajednice.

U okviru prvog dela knjige sledi poglavlje „Jezik i identitet“ (67–77), u kome Ranko
Bugarski ukazuje na to da treba razlikovati ulogu jezika kao obeležja identiteta od njegove
funkcije kao nosioca kulture – gde je jezik od fundamentalnog značaja jer je upravo on
osnovni formativni faktor i prenosilac kulturnih sadržaj.

Naredno poglavlje „Jezik i manjine“ (79–90) nastalo je na osnovu predavanja na seminarima

OEBS o jeziku, obrazovanju i manjinama u Tivtu i na Iriškom vencu 2003. godine Manjine,
smatra Bugarski, pored prava na negovanje etničke i kulturne posebnosti imaju i obavezu
lojalnosti državi u kojoj žive: kako se ove dve stvari ne mogu postići u okviru jednog jezika
višejezičnost se nameće kao prirodno rešenje. Jedan jezik služi očuvanju identiteta unutar
grupe a drugi – komunikaciji izvan nje. Integracija koja podrazumeva uključivanje u širu
sredinu, ali uz očuvanje sopstvenih jezičkih i kulturnih specifičnosti, pravi je način da se
izbegne nesrećni izbor između asimilacije i getoizacije. Ovakva jezička ravnoteža, pored
umanjivanja etničke napetosti, donosi i sociopsihološku i opštedruštvenu dobit tako što
monolingvalni etnocentrizam preobraća u multilingvalnu (i multikulturalnu) toleranciju.

Odeljak „Evropa i jezici“ (91–101) proširena je verzija izlaganja na konferenciji „Jezički

izazovi Vojvodine Evropi“ 2004. godine, a već je objavljen u zborniku radova sa iste
konferencije. Bugarski daje pojednostavljeni prikaz odnosa između evropskih jezika kroz
noviju istoriju preko tri sukcesivna i delom preklopljena modela. Prvi model naziva
modularnim (ovaj model pruža sliku koegzistencije autonomnih i razgraničenih entiteta s
jednakim pravima na život): ovo je tipični evropski romantičarski i nacionalistički obrazac
neprikosnovenog „svetog trojstva“ jezika, nacije i države s kraja 18. veka. Sredinom 20. veka
na scenu stupa ekspanzivni model, koji naglašava prednosti velikih jezika. Početkom 21.
veka afirmiše se i treći – interaktivni model, koji podrazumeva uzajamno delovanje i saradnju
govornika raznih jezika na ravnopravnim osnovama (putem članstva u evropskoj zajednici).

U radu „Nacionalnost i jezik u popisima stanovništva“ (103– 114), specijalno napisanom

za ovu knjigu, Ranko Bugarski ukazuje na odnose na relaciji etnički identitet – maternji jezik.
Na osnovu statističkih podataka popisa stanovništva, Bugarski primećuje veliku diskrepanciju
u odnosu etnički identitet – maternji jezik među Vlasima. Uočeno je da se ova diskrepancija u
novije vreme smanjuje; naime, govornici vlaškog sada uključuju pored 37 000 samih Vlaha i
15 000 ljudi koji su se na popisu izjasnili kao Srbi, ali sa druge strane 3000 Vlaha izjavljuje
da je njihov maternji jezik – srpski. U periodu od 20 godina broj govornika vlaškog kao

6
maternjeg jezika – više je nego prepolovljen. Tumačenje ovih statističkih podataka značilo bi
da je na delu jezička i etnička asimilacija, ali se kod ovakvih etničkih grupa (koje pokazuju
velike oscilacije na popisima) teško mogu izvoditi pouzdani zaključci. Ovaj se problem na
Balkanu može ilustrovati i mnoštvom drugih primera, od kojih su problemi vezani za romski
etnicitet najupadljiviji.

Poslednji rad u prvom delu knjige naslovljen je „Kako smo organizovali primenjenu
lingvistiku u Jugoslaviji“ (115–121) i predstavlja plenarno predavanje na kongresu Društva
za primenjenu lingvistiku Srbije i Crne Gore 2003. godine, a objavljuje se po prvi put.

I tekst „Engleski kao dodatni jezik“ (123–133) nastao je od plenarnih predavanja na

stručnim skupovima nastavnika engleskog jezika.

1.4 Drugi deo knjige "Jezik i kultura" - "O našem jeziku"

Drugi deo knjige naslovljen „O našem jeziku“ bavi se aktuelnim pitanjima srpskohrvatskog
jezika i standardnih jezika nastalih raspadom jugoslovenske zajednice. Čine ga sledeći
prilozi: „Jezik i etnicitet u Sarajevu“ (137–146) prvobitno objavljen na engleskom jeziku.

Sledi „Srpskohrvatski i engleski: neke sociolingvističke paralele“ (147–160) takođe

prvobitno objavljen na engleskom jeziku („Serbo-Croatian and English: Some sociolinguistic
parallels“, [u] Germano-Slavistishe Beiträge – Festschrift für Peter Redher
zum 65. Gebrurtstag, München, 2004).

Rad „Srpskohrvatski jezik – rezime zbivanja“ (161–178) prvi put se objavljuje integralno,
a kraća verzija je štampana na engleskom jeziku („What’s in a name: The case of Serbo-
Croatian,“ [u] Revue Études Slaves LXXX/1, Paris 2004).

Duhovito napisane „Slikovne metafore u razgovornom jeziku“ (179–208) bave se

kognitivnom semantikom korpusa oko 120 leksema iz svakodnevnog života.

Slede dva priloga u kojima Ranko Bugarski nastavlja svoja sociolingvistička istraživanja
žargona: „Srpski žargon između leksikona, gramatike i stila“ (209–219), inače referat
štampan u zborniku Naučni sastanak slavista u Vukove dane 33/1, Beograd, 2004, i
„Žargonske novosti“ (221–241), koje se ovde objavljuju po prvi put a sadrže trinaest do sada
neanaliziranih žargonskih sufiksa (ovim prilogom broj žargonskih formanata popeo se na 58)
i nove primere žargonskih „slivenica“ odnosno „blendi“ (tipa: ogromantan, zlobisti,
Kopakafana i sl.).Aktuelnih verbalnih eksperimenata ima u izobilju – od rimovanih doskočica
(‘Bez kralja ne valja’) do eksperimentalnog predizbornog prodavanja verbalne magle (‘hleb
tri dinara’, ‘povratak srpske vojske i policije na Kosovo’, ‘nema zakonskih prepreka za
kandidovanje haških optuženika na izborima’...). Samo što se u ovoj vrsti igara ništa ne
saznaje, a mnogo se toga lažno predstavlja u manipulativne svrhe. Žargon je jezik u malom,
kaže na početku knjige profesor Bugarski. Evo nekoliko njegovih dokaza: narkić (park iza
republičke skupštine), srpak (srpska Nova godina), krađanin (građanin uhvaćen u krađi,
povodom slučaja jednog bivšeg ministra), sponzorište (sponzorisano pozorište), netiketa
(etikecija na internetu), dopinkovati se (dopingovati se emisijama TV Pink), teritorijalne
kretenzije, zvezda džibernjača, spektakluk i gnuspojave (autor poslednje četiri Teofil Pančić),
hloror (naslov novinskog izveštaja o posledicama oslobađanja hlora iz cisterne u naseljenom

7
mestu), aktentat (incident u hrvatskom saboru kada je jedan zastupnik gađan aktovkom), 5
ultimartium (naslov novinskog teksta o zahtevu SAD prema SRJ oročenom sa 31. martom)...

Drugi deo knjige sadrži i četiri intervjua koje je Ranko Bugarski dao u periodu 2002–2004.
godine časopisima i dnevnim novinama Vreme (Beograd), Monitor (Podgorica), Politika
(Beograd), Dnevnik (Novi Sad) i Nin (Beograd), u kojima odgovara na pitanja novinara na
temu žargona, zaštiti ćirilice, jezičke politike, nacionalizma u jeziku. Ovi tekstovi su
objavljeni pod naslovima "Jezik, žargon i verbalne magle", "Ogledalo političkih namera", "Za
glasove tolerancije", "Jezik se ne čuva zabranama", "Smiješano najlakše se bije".

Treći deo knjige je nastavak bibliografije jugoslovenske sociolingvistike (prethodni su

objavljeni u knjigama „Lica jezika“ i „Nova lica jezika“) a pokriva godine 2002–2004. Ipak,
najvažniji dometi nove knjige „Jezik i kultura“ tiču se konsekvenci antropološkog obrta u
humanističkim naukama, posebno u lingvistici. Kao i prethodnim svojim studijama, Ranko
Bugarski okuplja i sistematizuje različite ideje rasute pa našoj etnolingvističkoj i
sociolingvističkoj literaturi, reformuliše i definiše nejasne stavove dajući im im dublji smisao
i širi značaj.

Ilustracija 1: Profesor Bugarski Ilustracija 2: Naslovna strana knjige

5
Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.

8
ZAKLJUČAK
Prof. dr Ranko Bugarski već duže vreme je jedan od vodećih lingvista i anglista u našoj
zemlji. Glavna sfera njegovog rada jeste sociolingvistika, jezička nauka koja se bavi jezikom
u društvenom kontekstu, uticajem društvenih kretanja na jezik i uticajem jezika na društvo.
Dr Ranko Bugarski je redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. Predavao je na
mnogim inostranim univerzitetima, bio je potpredsednik Međunarodnog udruženja za
primenjenu lingvistiku i predsednik Evropskog lingvističkog društva, član je Evropske
akademije nauka i umetnosti. Objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte lingvistike,
primenjene i sociolingvistike.

Šta možemo naučiti, zaključiti i primetiti čitajući pažljivo knjigu "Jezik i kultura", Ranka
Bugarskog? Možemo da protumačimo i shvatimo neke pojave kao što su: "Ubijeni premijer
Zoran Đinđić"`kriminalac", Radoš LJušić, profesor univerziteta, dr Milanu Protiću, kolegi
istoričaru, u televizijskom studiju psuje majku i javno naglašava da ovaj ništa bolje nije ni
zaslužio. Fudbaler Dule Savić iz "Glasa javnosti" poručuje da bi streljao onoga ko je doneo
odluku o civilnom služenju vojske. Na sve strane uvrede, najstrašnije poruke, psovke, laži i
klevete, "izdajnici", "lopovi", "strani plaćenici"..." Posle jednog kratkotrajnog perioda
prividne hibernacije po svrgavanju Miloševićevog režima opet je počela prozivka nacionalno
i konfesionalno nepodobnih, ponekad potuljena, ponekad direktno uvredljiva: "I Mađar može
biti dobar Srbin" (poruka sa "nacionalne televizije"). Zašto se ponovo vrlo glasno vraća na
scenu "govor mržnje"6

Govor mržnje je moćno sredstvo satanizacije nekog etnički, konfesionalno, socijalno ili
politički definisanog kolektiva koji se najčešće sagleda kao konkurent ili protivnik koga treba
eliminisati iz borbe za vlast. Ranko Bugarski se tim fenomenom bavio u periodu
Miloševićeve vladavine, kada je on preplavio javnu scenu. U to vreme on je bio suštinski
monocentričan i jednosmeran, budući dirigovan od vrha vlasti prema drugim narodima
Jugoslavije, a po njenom uništenju preusmeren ka unutrašnjoj opoziciji. Posle 5. oktobra
kraće vreme je boravio na marginama javnog života, da bi se potom ponovo rasplamsao u
drugom obliku, kao policentričan i višesmeran, dakle `demokratizovan`, što znači da svako
može bez ikakvih posledica da javno blati maltene koga god hoće. Tako da se sada u govor
mržnje u naznačenom izvornom smislu svojevrsnog političkog projekta `kreativno` meša sa
običnim verbalnim prostaklukom, kao što pokazuju i navedeni primeri.

U savremenoj civilizaciji nije moguće, a ni poželjno, sprečavati međuljudske kontakte i

uticaje. Jezici se još od davnina bogate pozajmljivanjem, pa se strano vremenom odomaćuje.
Jedino Stari Grci nisu imali od koga da pozajmljuju, zbog čega su neophodnu filozofsku i
stručnu terminologiju morali s mukom da iskivaju iz svakodnevnog govornog jezika. Posle
njih drugi jezici podmirivali su svoje potrebe uzimajući iz grčkog, potom latinskog i
modernih evropskih jezika, danas naročito engleskog. Bez toga bi se život u našem svetu
teško mogao zamisliti. Ali, ovo treba činiti s merom i poznavanjem stvari, a ne stihijski,
neuko i pomodarski. Problem nastaje kad se komotno preuzima i mnoštvo nepotrebnih reči i
izraza, i to je već znak slabije jezičke kulture. Nije suvišno ako uz računar koristimo i
kompjuter, jer ovaj internacionalizam omogućuje bogatiju derivaciju (kompjuterist,
kompjuterizacija, kompjuterizovan...). Nasuprot tome, nema opravdanja za nekontrolisano
pribegavanje tekućem internacionalnom žargonu evropskih institucija, na primer, kao kada se
promoviše lingvistički diverzitet umesto da se unapređuje jezička raznolikost. Ukratko, bez
stranih reči se ne može, ali s njima valja umeti.

6
Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.

9
LITERATURA

1. Bugarski, Ranko, "Jezik u kontekstu", Biblioteka XX vek, Beograd, 1997.

2. Bugarski, Ranko, "Nova lica jezika – sociolingvističke teme", Biblioteka XX vek,
Beograd, 2002.
3. Bugarski Ranko, "Jezik i kultura", Biblioteka XX vek, Beograd, 2005.

10