1.

STRUKTURALIZAM

Je kao sociološka teorija nastao šezdesetih godina XX veka u Francuskoj.

Glavni podsticaj za njegov razvoj došao je neposredno iz lingvistike.
Struktura je osnovni pojam oko koga su svoja teorijska
stanovišta izgradili predstavnici strukturalizma: Stros, Fuko, Alister.

Strukturalisti smatraju da se društvene pojave mogu objasniti ukoliko

se podje od toga da je društvo jedna stabilna struktura elemenata izmedju
kojih postoji uzajamni odnos. Osnovni zadatak je da se otkriju strukturni elementi
društva jer oni odredjuju ponašanje ljudi i čitav društveni život. Tako je čovek
uslovljen strukturom i nema mesta njgovom individualizmu. Isticanjem strukture u prvi
plan, zanemarena je istorijska dimenzija i više istaknut formalistički pristup, jer su važniji
oblici preko kojih struktura postoji kao celina, nego njihov sadržaj.
Isticanjem strukture a zanemarivanjem pojedinca kao aktivne ličnosti, strukturalizam je
rakcija na Sartrov egzistencijalizam sa prioritetom otkrivanja smisla kao motiva čovekovog
ponašanja i Marksovo shvatanje čoveka kao subjekta istorije.

Razvoju strukturalizma kao sociološke teorije prethodio je

strukturalistički metod korišćen u lingvistici i socijalnoj antropologiji.
Kao što iza reči koje koristimo u govoru postoji struktura jezika, gramatička
pravila kojih i ne moramo biti svesni, tako i u društvu postoje strukture koje postoje
nezavisno od svesti o njima i koje treba otkriti. Odgovor na očigledno pitanje
šta je ispod površine društvenih struktura, ispod vidljivog, strukturalisti nalaze u
podsvesnim oblicima mišljenja, nepromenljivom ljudskom duhu koji je isti u svim
društvima. Univerzalnost ljudskog duha je stalna a pojavni oblici (različiti jezici ili tipovi društva)
su njegove površne manifestacije. Zbog toga treba otkriti podsvesne strukture mišljenja kojima se
mogu objasniti društveni odnosi.
Proučavanje strukture društva se ne može dovoditi u pitanje,
ali je sporno što se u ovom
pristupu čovek svodi na proizvod sistema i što se funkcionisanje društva
objašnjava strukturama i procesima koje proizvode strukture.

Simbolički interakcionizam

U središnim postavkama ovog prvca je pojedinac koji

pridaje smisaono zančenje situacijama, dogadjajima,
preko komunikaicje sa drugim ljudima. Interakcija se ne odvija
po uanpred utvrjenim pravilima, već svaka individua unosi svoju kreativnost
. Interakcija se javlja u simboličkoj formi, najznačajniji je jezik kao izražajno
sredstvo, ali i drugi oblici neverbalne komunikacije – gestovi, mimika i dr.
Osnivačem ovog pravca smatra se Dž.H. Mid koji je istakao da o svom
ponašanju razmišljamo pre nego što reagujemo i naše ponašanje je vodjeno
pokušajem da shvatimo šta će drugi pomisliti o našim odgovorima, kakav će
uticaj naše ponašanje imati na druge ljude. U različitim društvima postoje
različiti simboli sa specifičnim značenjem. On ukazuje da su ljudska misao,
iskustvo i vladanje bitno društveni, a da se durštveni život može odvijati samo
ako su pripadnicima društva simboli uglavnom zajednički. Inače, smislena komunikacija
bi bila nemoguća. Pojedinac i društvo su nerazdvojni jer pojedinac može postati
ljudsko biće samo u društvenom kontekstu.

Njegov učenik, Blumer je dalje razradio pozicije simboličkog inteakcionizma.

Njegov stav je da se ljudsko društvo sastoji od delajućih ljudi a društveni
život od njihovog delanja. Jedinice delanja mogu biti pojedinci, kolektiviteti ili
oragnizacije, ali svi su oni u interakciji.

Ovaj pravac je doprineo da se obrati pažnja na društvenu interakciju,

na svakodnevni život u kome se ona odvija. Medjutim, ovaj pravac je svojim
konceptom sveden na mikronivo, pretežan značaj je dat individualnom značenju
u interaktivnom delovanju a izostavljen je društveni determinizam. Zanemarena je
predstava o strukturi društva i mada nije bila namera predstavnika ovog pravca da se
analizira globalni društveni nivo, ipak se interakcija ne odvija u nekom praznom, nedefinisanom prostoru.