Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju
dušu. Takva je naša duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole.
Ponekad namerno diramo stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka
kojima smo nekad davno upirali čežljive poglede i samo njima odavali tajne prvih
mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj letnji povetarac što je šaputao
u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od
radoznalih pogleda. Ali...umesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Jer,
prohujalo je vreme i mnoge vode su protekle.

Izbor iz najlepše domaće i svetske ljubavne poezije

Valentina Šekarić
 Luis Aragon - Bezimena
Poveriću ti jednu tajnu
Vreme si ti
Vreme je žena
Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge као kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućije i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kada se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
Ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške
A ustvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstva
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti nedišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem
Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu
Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Bojim se za tebe
Bojim se onoga što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se za tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti

2
 Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

Jose Luise Hidalgo - Ne

Noć te uništava da bih te tražio
kao ludak, u tami, u snu, u smrti.
Moje srce izgara kao osamljena ptica.
Tvoja me odsutnost ruši, život se zatvorio.
Kakva samoća i mrak, kakav suh mesec na nebu,
kakvi daleki putnici po nepoznatim telesima
pitaju za tvoju krv, za poljupce, za kucanje tvog srca,
za tvoju neočekivanu odsutnost u noći koja raste.
Moje ruke te ne stežu i moje oči te ne poznaju.
Moje su reči uspravne trazeći te utaman.
Spokojna noć u meni, horizontalna i duga,
pružena kao reka sa samostalnim obalama.
Ali idem da te tražim, otimam te i čupam
iz tame, iz sna, prikrivam te za svoje sećanje.
Tišina gradi tvoju neobjašnjivu istinu.
Svet se zatvorio.
Sa mnom ostaješ.

Atolaguire Manuel - Na moje rame naslonjena

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje.
Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...

Herman Hesse - Biti srećan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima

3
 retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Rudyard Kipling - Ako

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu
kad svi oko tebe gube svoje
i okrivljuju te za to;
Ako možeš da veruješ sebi
kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama;
Ako možeš da čekaš, a da ti čekanje ne dosadi,
ili, ako si prevaren - da sam ne varaš,
ili, ako si omrznut - da sam ne mrziš,
a da pritom ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom;

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj;
Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,
kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život
i da, pogrbljen, s dotrajalim alatom opet novo stvaraš;

Ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive

da te služe dugo iako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš i kada nema više ničega u tebi
sem volje koja ti dovikuje : "Istraj!"

4
 Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu s višima od sebe
sačuvaš svoje dostojanstvo;
Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravni minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi,
tvoja je zemlja i sve što je na njoj.
I, iznad svega,
bićeš čovek, prijatelju moj!

Miroslav Antić - Mit o ptici

Voda se ne sme dotaći.
Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.
I broji se u sebi unatrag.
Dugo.
Predugo.
Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke,
osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.
Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo
da nacrtamo sebi senke.
Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.
Još nam je samo preostalo
da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Miroslav Antić - Ne priznajem rastanke

Ne priznajem rastanke
i nikad neću.
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče;
kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane,
baš kada bleda,
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti;
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane...
Ja želim da još s tobom gledam

5
 kako se bude zlatasta mora,
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.
I zato ne dam, i zato neću,
i zato rastanke ne priznajem.
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim,
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima,
dok postojim.
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi;
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke,
u žute duge na modrom tlu.
Zato ne dam i zato neću.
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke.
Zato ću uvek biti sa tobom,
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče,
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.
Svi su rastanci tužne priče,
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Miroslav Antić - Mreža

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja,
jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.
U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame
i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.
Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.
Veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti prvi put u ovoj večnosti.
Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć
nad dušom večernjih voda.
Otkrio sam to slučajno.
Ništa ne činim silom.
Ništa ne činim namerno.
Ni naučeno napamet.

6
 Niti umem da predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim.
To ona mene naslućuje kao daleko proricanje.
Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto cudno:
lice jedne devojčice.
Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen,
kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.
Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.
Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
Ne prati ona mene, već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je cekala tamo.
Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.
Skakao sam u nju.
I gnjurao se uzalud.
Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.
I ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan,
i curio mi kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Desanka Maksimović - Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora

7
 nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Vincenzo Cardarelli - Okrutni oproštaj

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji u smrt ide
Bez milosti za onog ko ostaje.
U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa više, samo tvoja slika,
Neumorni drug, i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
Mogla zavoleti

8
 I trazim te i čekam da se vratiš,
Da bih te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na me
Što sam se usudio da ti prkosim
U ljubavi i sasvim nepotrebno.

Mak Dizdar - Ali to nije sve

Ali to nije sve
Ti si nakanio da mene nema i pod svaku cijenu
Ideš prema meni.
I u jurišu
Smejući se i plačuci
Pred sobom
Sve čistis i ništiš
Ti si nakanio da me pod svaku cenu uništiš
Ali nikako da nađeš
Istinski put do mene
Jer
Ti poznaješ uklesane i utrte pute
I niti ijedan drugi
(A mali su zapravo i jalovi
Bez obzira koliko su
Za tebe oholog i jakog
I preteški i dugi)
Ti poznaješ samo one puteve
Što prolaze od srca
I oka
Ali to nije sve
Ima puteva što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
Bez voznog reda
Bez vremena i roka
Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog mene
Veoma sigurna i časna
Ona što dolazi s lijeva
Ili s desna
Zavaravaš se stalno da do mene treba ići
Smjerovima sličnim
Sa severa ili juga
Ali to nije sve
Kuga
Oči uvijek
Pametno mi traži
Ispod ustalasale na vetru razi
Iz korena zemlje gdje se zgusla tmina
A iz bezmernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi

9
 Najjace
Može
Mora
Ali to nije sve
Ti ne znaš zakon raskrsnice
Između svetlila
I tmice
Ali to nije sve
Jer najmanje znaš da u svom biću
Najteza rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću
Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
Izmađu mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
Ti ne znaš ništa o mojoj mapi putova
Ti ne znaš da put od tebe do mene
Nije isto što i put
Od mene
Do tebe
Ti ne znaš ništa o mome bogatstvu
Skrivenom za tvoje moćne oči
(Ti ne znaš da meni je
Mnogo više
Nego što misliš
Sudbina namrijela i dala)
Ti si nakanio da me pod svaku cijenu uništiš
Ali nikako da nađes istinski put
Do mene
Shvatam te:
Čovjek si u jednom prostoru i vremenu
Što živi tek sada i ovdje
I ne zna za bezgranični
Prostor vremena
U kojem se nalazim
Prisutan
Od dalekog jucer
Do dalekog sutra
Misleći
O tebi
Ali to nije sve.

10
 Arsen Dedić - Ne daj se Ines
Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines
Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandza
kao narancdzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"
Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeci da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice
Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u proseku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost teško pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno

11
 A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.
Ne daj se Ines.

Žak Prever - Obletao je oko mene

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

Vasko Popa - Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna

12
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha

13
 I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda

14
 Gde su ti oči
I ovamo je čudo
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

15
 Jiri Šotol - A koliko si imala ljubavnika
A koliko si imala ljubavnika?
I gde si sve s njima spavala?
I što su ti govorili?
I kako je kako je bilo?
Daj mi mira.
Čuješ, daj mi mira, fućkam ti na tvoje
fotografije spremljene u kutiji od cipela,
pisamca u vernoj ljubavi sakrivena po manžetnama
i u policama pod rubljem, prestani,
prestani, idi već, kao nesnosnu muhu
pratim očima tvoj lik po svim kutovima, idi,
izleti kroz prozor, nek te odnese propuh, idi, nemam vramena,
moram se ispavati, idi, rasplini se,
rastopi se negde u toj naradzastoj lokvi pod svetiljkom,
izgubi se među slovima ove glupe knjige što je čitam.
Idi, ne volim te, ništa neću, ništa nepitam,
to me ne zanima,
fućkam ti na tvoje adrese i telefonske brojeve, i sed,
i sed, ću te još voleti, no za ime Isusovo,
koliko, koliko si ih imala?

Matija Bećković - Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska
Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska
Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska
Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo

16
 U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska
Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska
Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska
Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska
Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska
Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska
Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska
Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje

17
 Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska
Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska.

Jovan Dučić - Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.
Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.
Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.
A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

18
 Leonard Cohen - Ja sam tvoj
Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge draži
Na mom licu biće krinka
Ako pak za srodnu dušu moliš
Rukom me privlači
Ili-ako voliš,mahnito istuci,
Ovde sam
Sasvim tvoj
Ako šakom treba se potući
I u ring ući
Za liječnikom, ako srce zebe,
Pregledat ću pomno
Svaki deo tebe
Tvoj ću vozač biti
Samo stupi
Il me smesti u vozilo svoje
Svejedno je
Ja sam tvoj
Da,mesec odveć sjaji
Lanac grubo steže,
Pa zla zver ne sanja
A ja lutah svugde dokle pamet seže
Kroz sva obećanja
I znana i neznana
I neodržana
Nikad žena natrag se ne vraća
Pa sve da od boli kolena se tope
Ili da ko stene prostrem se pred stope
Zavijam sred leta
Grbem posred srca
Param prekrivače
Il' zavapim jače:”Molim”
Sav u muci toj
Jas am tvoj.
Pa i ako usneš
U trenutku,negde, usred ceste,
Upravljač je moj
Ili ako gradom zaželiš prošetat
Nestat ja ću s maglom,kradom
Ustrebaš li oca za buduće dete
Samo kaži
Ili tek šetača po peščanoj plaži
Ja sam tvoj
Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge drazi
Na mom licu bit će krinka.

19
 Arsen Dedić - Poslije ljubavi
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"
„Ovaj put ne"
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.

20
 Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.

Josip Pupačić - Tvoja duša šuti i govori

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hocu da te naselim živim sobom
i da prestanem izvan sebe ići tvojim životom
Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Prije nego iz mene moju svijest izvedeš
daj da te spoznam kao istinu
Prije nego neznano odšumi moj sluh
da te čujem
kao glas koji me na svijet dozvao
I prije nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svjetlo koje ostaje u sebi
Tražiti te ne znači živjeti
vec slijep moliti gluhe ove predjele
da se tobom napune
Vidjeti te ne znači umirati
vec hrvati se sa sjenama mutnoga sna
u kome ti isčezavaš
Imati te ne znači hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voće
i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti
vec bojati se pustoši
i naslućivati bijedu
koju za sobom ostavljaš.

21
Matija Bećković - Kad dođes u bilo koji grad
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene

22
 Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine

23
 Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja

24
 Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

25
 Zal Kop - Noćas vodimo ljubav
Noćas vodimo ljubav, ti na meni i ja u tebi.
Širimo po nama mjesečinu i zvijezde,
njihov se odsjaj sladi uzdasima naših tijela.
Mila, držim te za struk i pratim toplinom pokreta,
ulazim i topim se u tvojom bedrima,
a moje usne preuzimaju tvoje grudi
i jezikom maze nabrekle bradavice.
Noćas vodimo ljubav, ti poda mnom i ja na tebi.
Ispod naših tijela vri noć
i putanjom milovanja uspavljuje pjev ptica.
Svaki prst utiskujem kožom i ćutim mekoću,
a prepone mi među tvojima gore,
pa me zanose i poput rijeke tečem.
Uzimaš me snagom mora.
Noćas vodimo ljubav, ti do mene i ja kraj tebe.
Uskovitlani zrak pomiče zidove,
sve smo bliže zori koja otkucajima stiže.
Pomiješani sa suncokretima
osjećamo kako se ritam u nama ne smiruje,
postaje žešći i oslobađa strasti naših trbuha.
Jutrom nam liježe ravnica u dlanove.
Šutim i želim te kraj sebe
svom snagom muškarca.
Slušam kako u meni
besprijekornom ljepotom žene,
bujaš.
Žudim za tobom
zlatno nasmijanom,
jer si nježna
i moje tijelo iznutra ljubiš.
U meni,
u mom tijelu uzdišeš,
kao žena,
koju oduvijek sanjam.
Lijepo i zanosno.
Požudno.
Dva mi srca donosiš.
Ostavljaš ih
iza mojih bijelih grudi.
Sva ponosna,
kao slavuj
sretna,
s jednim srcem pjevaš,
a s drugim,
na svoje me usne polažeš
u svom zagrljaju čuvaš.
Ti si moj spokoj
i volim te snom dotaknuti,
ali ipak, najviše te

26
 kao vatru uživam.
Tvoj korak,
tvoj oblik,
tvoj miris,
i blagost tvoga bića,
to su moja vatra,
moja voda,
moj zrak
i moja zemlja.
I takvu te iskrenu,
dok me u svoje tijelo
naga primaš,
svake noći u sebi volim
i svom snagom muškarca
želim.

Zal Kopp - Ima te u toj odsutnosti

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.
Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.
Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.
S mirisom lipe, svu širinu moga tijela podsjećaš
na dodire s kojima se svako jutro nestrpljivo budi.
I dok ga tako mekoćom mjesečine oblažeš,

27
 jezikom izazovno hodaš izvorom njegovih strasti
i u njima se mojim uzdasima otvorena širiš.
Prsti se moji utrkuju putenim poljima kože,
strast ih goni i poput vjetra baca na sve strane,
u odsjaju tvojih bradavica pronalaze polazište,
a među toplim bedrima utočište svojim drhtajima,
pa iznova počinju jurnjavu preko tvog trbuha.
Zjenice mi kipe od vrele žeđi za tvojim grudima.
Žedne, ispijaju rasutu bjelinu ovih nebeskih bisera
i kao lastavice kruže nad bogatstvom plodnih vrhova,
uzlijeću i slijeću i u zanosu gozbe piju kapi slasti
što su se nakupile u vrtu tvoga predivnog tijela.
Usne se tu još bolje snalaze, zanimaš ih pukotinom
kojom te mjesečina slatkim sjajem rastavlja.
Imaš otvoreno mjesto i one ga toplinom vatre žare,
svaki cjelov njihovim vlažnim usjecima unose
i blagim dodirom zvijezda plešu tim divnim klancem.
Što reći o muškosti kad me tvoje tijelo u sebe prima?
Tada se ona u meni olujnom snagom vjetra pokrene.
Dubinom utrobe, blaženom milinom žestoko naraste
i silinom bezbrojnih vulkana svoju lavu izbaci,
pa toplinom bedara navali i dolinom tvojom razlije.

Milan Rakic - Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sitaÂ…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

28
 Milan Rakić - Misao
Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.
Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!
Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.
U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.
Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!
Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.
Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla.

29
 Jelena Langold - Poslednja pesma
Sve sto sam kazala, sve sto sam ucinila
sve sto ucinismo, zapravo,
ne misleci da je kretnja tek privid neceg mnogo veceg,
evo vraca se stostruko, mnogoglavo:
sve citiraju te noci u kojima nisi hteo progovoriti
sve velike zime i njene smesne gordosti,
evo banalnih monologa, dolaze po svoje.
Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna ljubavi,
da smo cupali tudje cvece koje pozelismo u vazi,
umesto pedantnog odgajanja vrta.
Sve biljke koje posadismo rastu izmedju nas
kao strasni suncokret, secas ga se, kojim smo plasili tudje macke.
Bolje da smo imali svoje macke, moja cista ljubavi,
macke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje mirise.
Bolje da smo pustili korov do ponora
jer evo cistina je i sve je tako savrseno glatko
I ti strcis i ja strcim, moja ljubavi.
Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
previsoki smo za pod koji uglacasmo.
Evo nas na ravom polju dok su gromovi,
i sad vec istice vreme za tvoje precutane poljubce,
Vec je neko ruzno gnezdo na njima, moja uzdrzana ljubavi.
Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
svi kocijasi obukli su se u crno i cekaju da me povezu.
Sve stvari koje toliko volis, moja smesna ljubavi,
razbijacu lagano usput, poklanjajuci je neradnicima
Davacu ih losim ljubavnicima, davacu ih prevarantima.
Sve vazne stvari, tako pazljivo birane
prodavacu ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Desavace se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
i ti ces osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
snaci ce te nesto poput mrznje dok budes okopavao vrt.
Nesto poput besa, moja nemocna ljubavi.
Sve tamne stvari govorice ti o mome sjaju
a ti nisi covek koji bi zbog toga polomio tanane stvari
Pa ces se tako dugo muciti
Premda to nije najgore sto ti ja zelim, moja jadna ljubavi.
Strela koju ti saljem odavde gde vise nisi pozar i krv i dzelat,
Ljubav koju ti saljem prepuna je noktiju i oruzja i demona,
Zuta ubistva i djavolje sluzbe da te snadju,
jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena
Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj cipeli.
Na plazi na kojoj si u groznici spavao
mrzela sam sve senke, talase i decu koja vriste.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha ljubavi.
I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preziveo.
Secas se kako sam sklapala oci kad si bio blizu
Nije vazno sto smesno hodam po snegu, po pesku

30
 Postojala je harmonija u mome telu, naucena na tebe
i nacin na koji sam postajala lepa, razbijajuci ogledala.
Kako ce me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijacemo te svaki put kada spojimo tela
i ti ces osetiti dok budes zalivao vrt
kako sam podatna i sliska, kako me nema
kako je sve drugacije bez mojih lekovitih ludosti.
Ali je malo i to sto ti saljem odavde gde te vise nema
Uzalud da otresas moj obraz sa svog ramena
jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
da cu mozda i poverovati u tvoj spokoj, moja
nespokojna ljubavi.
Jer ti si mozda sposoban da zaboravis krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra,
da nismo provetravali
da smo imali i psa i macku i hrcka
da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
jer evo strasni poziv i jeka dolaze
i gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plasim
i mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.
Cujes li i ti te zvuke nocne dzungle
Sanjas li grozne insekte, moja tuzna ljubavi?
Toliko ruznog o tebi sam rekla svim ljudima
da vec osecam potrebu da te odbranim.
Zato kazem: postoji slika na kojoj su tvoje oci vrlo tople
I jos nesto:
covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los.

Irena Vrkljan - Čarolija zaborava

U ovom prostoru
omedjanom stablima mog razuma,
u ovom prostoru bez sredista svjetla,
bez okusa, bez glasova,
u ovom sjecanju,
zatvorenom u tamni obruc tijela,
u ovoj boli
u ljubavi nepravednoj,
u ljubavi
ja dozivam lice
koje sam posjedovala jucer,
ja dozivam noc.
U ovaj sat neponovljen,
u ovaj dan neotrovan
blizinom vremena,
u strahu prisutnom medju oblicima,
u ovaj moj plac
neka iz mahovine izidju sve kosute
i poloze moje tijelo
na zle i visoke borove,

31
 danas,
na dan neprolazne osvete,
neka umorne zene
svezu moja stopala
i zapale sve ladje,
snene pod lukom mog vrata.
Ja zovem.
Neka dodje velika tisina,
neka dodje velika tisina,
neka se rijeke udalje od obala
i tijelo neka napusti
dubinu vlastite krvi,
jer ja vise ne poznajem
granicu svog krika,
ne vidim vise daljinu izmedju dva neba,
ne osjecam krv.
U ovaj suton
sastavljen od dva oblika patnje,
u ovu plahost
koju nose stupovi
lagani od nevinosti ljeta,
u ovaj san
ja dozivam rijeci
nage i bez uspomena,
ja dozivam agoniju
hladniju od snijega.
U disanju moje koze,
u ove plohe tuge,
u ovu tamu,
ja zovem vjetar
koji brise obrise gorkih planina,
vjetar zaborava
ja dozivam pcele,
da lancima bez zvukova
zarobe tu travu
taj plamen
na tvom imenu.
Ja zovem.
Neka se mora preliju
u presusen izvor zemlje
i zaustave krv
koja me napusta,
neka se moja zaljubljenost
pretvori u osamljene perivoje,
moj osmijeh otudji od sunca,
neka ostrice izrasle u dodiru nase sutnje
prodru kroz ovaj plemenit okus smrti.
Nadjite me,
vezite me,
spalite moje sjecanje,
zakopajte moje sunce
u jezgro najtamnijeg korijenja,
otvorite moje dlanove od soli

32
 i oduzmite mi taj lik
koji i sljunak pretvara u ljubav.

Oriah Mountain Dreamer - Poziv

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas
o tome
da ispunis ceznju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv .
Mene ne zanima koje planete uticu tvoj Mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste spostvene tuge, da li
su te zivotna razocarenja otvorila ili si se skvrcio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolim mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrises.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu
mojom ili svojom ;
Mozes li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati spostvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije
lepa svaki dan.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem
svojim i mojim, i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesecini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
Iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo rusi.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista
volis drustvo u kome se nadjes u trenucima praznine.

Louis Aragon - Došao sam tebi

33
 Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo .

Louis Aragon - Izgubljena igra karata

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga

34
 Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u ''nulu'' ili ''stotinu''
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir
tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava

35
 Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono
Elza, živote moj.

Radmila Lazić - Ja sam staromodna cura

Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tamndrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja

36
 Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.
Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Izmi ili ostavi.

37
 Enes Kišović - Sonata od sna
- Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.
- Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.
- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.
- Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne!
- Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle
a med njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima…
- A šta ako Boginja neka
pod usnom mojom sniva?
- Pod tvojom usnom sni violina
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.
- Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?
- O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.
- Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.
- Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

38
 Matija Bećković - Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Enes Kišević - I ništa kao ne boli

Dan je kao sunčan
Ti si kao veseo
Prolaziš kao ne vide te
Svima je kao lijepo
Svima je kao dobro
I ti si kao suton
Živi se kao u miru
ptice su kao slobodne
budućnost je kao na dlanu
Savjest je kao čista
I sunce je kao jasno
I srce kao pjeva
Svi kao brinu o svima

39
 Svatko je prijatelj kao
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta
I dan kao sviće
I ti se kao smiješiš
I ništa te kao ne boli.

Gordana Todorović - Dodji da pokušamo

Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.

40
 Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

Jovan Dučić - Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće

Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:

To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo
Uvek novi deo od nove minute.

41
 Antologija švedske poezije - Artur Lundkvi
Ja sam vulkan a ti si mračna noć
u kojoj hoću da izgorim.
Treba da si duboki morski talas
oko moje stenovite obale.
Za mene ćeš biti uvek dragoceno biće,
koje se nalazi pored mojih nogu.
Treba da pritisneš svoje grudi na moje,
da mi se nežno približiš
i da mi prošapćeš reč iz dubine srca.
I kada bure dođu, kada nas strasti obuzmu,
kada se naša srca uzbude -
tada moramo jedno drugo da umirimo od pravih
strahota, da se zagrlimo u ludoj radosti!
Ja sam vulkan, a ti tamna noć
u kojoj hoću da izgorim.
Ako mi dođeš jedne tvoje sentimentalne plave večeri,
kasnije taj naš podivljali dan
(jedan dan mladih uzbuđenja)
ako mi dođeš u taj čas
(ah, među nebeskoplavim radostima
nalazi se jedna mlada besna olujna strast!)
ako dođeš čista i nevina i prirodno otkriješ se
kao žena,
tada treba da zagledaš moje oči i moje ruke i da zadrhćeš
kao zategnuto uže na moj dodir -
treba da razumeš da se nalazimo samo ti i ja
i jedan jedini duboki tren
i da je sve drugo samo pena na uzburkanoj vodi.

Françoise Hardy - Osobna poruka

S druge strane telefona je vas glas
I tu su rijeci koje necu reci
Sve te rijeci koje su zastrasujuce cim nisu duhovite
Rijeci iz previse filmova, pjesama i knjiga
Zeljela bih vam ih reci
I zeljela bih ih zivjeti
Ali necu.
Zelim ali ne mogu.
Ja sam ta koja izgara
I znam gdje ste vi
Dolazim, sacekajte me, upoznat cemo se
Sacuvajte mi malo svog vremena, ja za vas imam citav zivot
Htjela bih doci, ostajem, mrzim sebe
Necu doci
Zelim ali ne mogu.
Trebala bih vam reci
Trebala bih doci

42
 Ili bih trebala spavati.
Bojim se da ne budes gluh
Bojim se da ne budes kukavica
Bojim se da ne budem indiskretna
ne mogu vam reci da te mozda volim..
Ali ako ikad povjerujes da me volis
Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Povjerujes li jednog dana da me volis
I ako ti toga dana bude tesko
da vidis kamo te vode svi ti putevi
Dodji me potraziti
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene
Ako ikad povjerujes da me volis
neka ti to ne predstavlja problem
Trci, trci sve dok ne izgubis dah
Dodji me potraziti
Ako ikad povjerujes da me volis
ne cekaj ni jedan tjedan, ni jedan dan
jer ne znas kamo te zivot vodi
Dodji me potraziti.
Ako te zivot umori
Ako ti dosadi
Misli na mene
Misli na mene.

Mira Alečković - Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će:sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta

43
 iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

Vasko Popa - Daleko u nama

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova
Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera

44
 Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan
Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama
Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule
Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod
Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu
Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža

45
 Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali
Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim
Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku
Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale
Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda
Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako

46
 U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi
Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš
U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim
Dan ti bogat u naručju
Nosim

47
 Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem
Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana
Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni
Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu
Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš

48
 Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo
Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari
Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si
Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene
U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica

49
 Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti
Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica
Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama
Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu.

-KRAJ-

50