Arhimandrit Sofronije
 
PISMA BLISKIM LjUDIMA
 
__________________________________________
Naslov originala:
 
Arhimandrit Sofroniй
(Saharov)
Pisьma Blizkim lюdяm
 
preveo:
Bogdanov Zoran
_______________________________________
Arhimandrit Sofronije
Saharov
 
Pisma
 
Bliskim ljudima
 
 
Prepiska s porodicom protojereja
Borisa Starka
 
__________________________________________
od redakcije
 
Prvi put publikovana pisma arhimandrita
Sofronija porodici protojereja Borisa Starka duboko
poucna, zraceci istinskom ljubavlju, po svom
duhovnom blagodatnom sadrzaju, i po malo poznatom
biografskom materijalu ne mogu biti nasledje samo
vlastitog porodicnog arhiva.
Duboko smo zahvalni porodici nedavno
upokojenoga o. Borisa Starka zato sto je ljubazno
prepustila pisma, dozvolivsi svima nama da se jos
jedanput sretnemo sa zivom recju jednog od poslednjih
podviznika nasih dana, velikog molitvenika, bogoslova
i duhovnog pisca - starca Sofronija. U ovu knjigu
ukljucili smo mnogo brojne fotografije koje je o.
Sofronije poslao porodici Stark, a takodje i pricu o
blazenom otroku Sereziku Starku, koji je napisala
monahinja Serafima (Osorgina).
 
 
  
U V O D
 
11. jula 1993. godina na dan prepodobnih Sergija i Germana, valamskih cudotvoraca, u 97. godini
okoncao se zemni zivot shiarhimandrita SOFRONIJA (Saharova).
Za mnoge ime o. Sofronija postalo je poznato po knjizi «Starac Siluan», ciji je on autor.
Prepodobni Siluan – atonski podviznik naseg veka, blazeni starac, duhovni nastavnik o. Sofronija.
Konstantinopoljska Pravoslavna Crkva pribrojala ga je 1988 godine liku svetih. Po blagoslovu svetog
patrijarha Alekseja II Ruska Pravoslavna Crkva unela je njegovo ime u svetacnik.
 Uistinu, “divna su dela Tvoja Gospode»: prepodobni Siluan pretstavio se 1938 godine, 24 septembra
po novom kalendaru, takodje na dan secanja na prepodnih Sergija i Germana Valamskih.
1947 godine, nakon 22 godine provedenih u manastirima na Atonu, jeromonah Sofronije dosao je u
Francusku, gde se upoѕnao s porodicom protojereja (tada jos jereja) Borisa Starka: s njegovom zenom
Natalijom Dimitrijevnom i njihovom decom. Cetrdeset sest godina vezivala ih je ljubav u Hristu i bratsko
druzenje.
 
+++
 
Otac Boris Stark rodio se 1909 godine u Kronstatu u porodici pomorskog oficira. Njegov otac, Jurij
Karlovic Stark, osam godina je plovio na Krstarici “Aurora», presavsi put od nizeg oficira do starijeg oficira
krstarice. Kasnije, vec u cinu kontraadmirala, komandovao je sibirskom flotilom. Posle komunistickog
preuzimanja vlasti, on, ne priznajuci novi rezim koji su ustanovili bezboznici u Domovini, otplovio je
flotilom na Filipine, zatim je presao u Evropu, u Pariz.
1925 godine, kada mu je umrla majka, petnaestogodisnji Boris Stark zajedno sa mladjom sestrom
emigrirao je u Francusku, da bi se sreo sa ocem. Poceo je tezak zivot, isti za sve prebege iz mnogostradalne
Rusije... Boris Stark postaje clan Ruskog Hriscanskog Studenskog Pokreta 1929 godine na kongresu
R.H.S.D. Boris Georgijevic upoznao se sa cerkom ruskog artiljerijskog pukovnika, sa svojom buducom
zenom – Natalijom Dimitrijevnom Abasevom. Tada su oboje napunili 19 godina. Nakon pet dana mitropolit
Evlogije (Georgijevski), njihov duhovnik, blagoslovio je da se mladi vencaju, sto se i ispunilo iste godine.
1930 godine u porodici Starkovih rodio se prvenac, Serezik. Bogu je bilo ugodno da uzme k Sebi u
istinu blazenog otroka u 9-togodisnjem uzrastu. (O njemu je na kraju knjige objavljena uspomena Antonine
Osorgine, u monastvu m. Serafime.) 1931 godine ocu Borisu i matuski rodila se kcer Vera, 1944 – sin
Mihail, 1946 – Nikolaj.
Primivsi svestenstvo 1937 godine, od 1940 o. Boris bio je svestenik Ruskog Doma i ruskog
pravoslavnog groblja Sent – Zenevjev kod Pariza. Ovde su o. Sofronije i o. Boris zajednicki sluzili.
Arhimandrit Sofronije veoma je zavoleo porodicu Stark i zblizio se s njima toliko, da se cak ispovedao o.
Borisu.
1952 godine o. Boris Stark se sa porodicom vratio u Domovinu. On namerava da ode u Lenjingrad,
otkuda je bio rodom, no Svjatejsi Patrijarh Aleksej I (Simanski) rekao je da mora da se “porusi» u provinciji.
To je, ocito, spaslo o. Borisa od represija tih godina. U pocetku je bio upucen u Kostromu, zatim od 1953 do
1960 godine sluzio je u Hersonu kao nastojatelj sabora i sekretar Hersonske eparhije. To je bio period
procvata crkvene delatnosti o. Borisa. Sazidao je nove hramove, osvestao prestole. Mnogu decu uveo je u
oltar, osnovao Odesku seminariju. Sada su oni svestenici, a jedan – episkop.
Od 1960 do 1962 godine o. Boris Stark sluzio je u Ribinskom, od 1962 godine – u Jaroslavu, kao
nastojatelj katedralnog sabora. Protojerej Boris Stark bio je udostojen najviseg ruskog duhovnog odlikovanja
– patrijarsijskog krsta.
Sa svojom suprugom Natalijom Dimitrijevnom o. Boris proziveo je u punoj ljubavi i saglasiju vise
od 66 godina, podigavsi troje dece. Gospod ih je blagoslovio sa 10 unuka i 9 praunuka. Dva sina o. Borisa –
sada su svestenici Jaroslavske eparhije; odredjeno vreme sluzili su u parohijama Belgije i Livana.
Na veliku zalost o. Boris nije doziveo do izlaska ove, toliko ocekivane knjige. Posle teske bolesti, na
dan pomena svetih 14.000 Vitlejemskih mladenaca – mucenika, 11. januara 1996 godine, o. Boris se
upokojio.
 
+++
 
Nesumnjivo je da ce dugi zivot i duhovni opit oca Sofronija biti brizljivo izucen i da ce se naci autor
koji ce moci dostojno da to prenese na hartiju kao nasledje buducih pokolenja.
Sada nasa porodica zeli da iznese ovo blago koje se sacuvalo kod nas i sastoji se u pismima o.
Sofronija do i posle naseg odlaska iz Francuske. Arhimandrit Sofronije do kraja svojih dana nije prestajao da
duhovno hrani nasu porodicu, redovno se dopisujuci sa nama. Triput smo isli da ga vidimo posle odlaska,
susrevsi se i s njegovim kelijnicima.
 Pisma su objavljena sa svim svojim osobenostima: jezika, slovnih razmaka (pisma su pisana na
masini), logicnih akcenata i td. Izuzetno smo sebi dozvolili da izostavimo mesta koja se odnose samo na
nasu porodicu i imaju posebno licni karakter, takodje su neka imena zamenjena slovima. Sve ono sto moze
izazvati opsti interes, pruziti pomoc u nasem teskom (u duhovnom smislu) vremenu, uputiti molitvi, ostavili
smo bez izmene.
Sva pisma data su po hronoloskom redu. Na pocetku knjige je govor o. Sofronija savezu R.H.S.D. i
njegova beseda posle molebna pri odlasku nase porodice u Rusiju.
Blagodarni sno Gospodu nasemu Isusu Hristu za radost i cast, koja je sisla na nas dole, za to sto smo
znali oca Sofronija, za njegovu ljubav i molitvu.
Neka se dusa njegova u blazenstvo useli i secanje na njega neka traje od pokolenja do pokolenja.
 
 
  Porodica protojereja Borisa Starka
g. Jaroslav
 Govor
savezu Hriscanske mladezi R.H.S.D.
 
 
Hristos vaskrse!
 
Draga moja u Gospodu braco i sestre.
Mir vaskrslog Gospoda nasega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca, i blagodat Svetoga Duha da bude s
vama u ove dane i u sve dane zivota vasega.
I ove godine zeleo sam da budem s vama u dane vaseg sabora, kao i prosli put. Boravak medju vama
za mene je uvek bila velika radost, zato sto vi volite Hrista, zato sto ste vi, ne gledajuci na vasu mladost,
istinski aristokrati duha. I mada sam sada lisen radosti zajednicke molitve sa vama i neposrednog opstenja,
ipak sam pun blagodarnosti Bogu, sto kao odgovor na vas poziv mogu da vam posaljem, kao brat, svoj
iskreni pozdrav i najbolje zelje, a kao svestenik, mada i nedostojno nosim ovaj cin, svoj blagoslov i reci od
srca. Duzni smo da neprestano blagodarimo Bogu, Koji nam je dao mogucnost duhovnog opstenja kroz zivu
rec, zivu zbog toga sto ishodi od Zivoga Boga.
Ne jednom u toku nasih proslih susreta govorili smo o neophodnosti da shvatimo da smo mi prizvani
velikom, uistinu bozanstvenom sluzenju Novome Zavetu, koji je zapecatio Gospod nas Isus Hristos Svojom
Krvlju. To saznanje uopste nije gordost. Sveti Jovan Bogoslov kaze: Znamo da smo od Boga... A znamo da
je Sin Bozji dosao i dao nam razum, da poznajemo Boga Istinitoga...(1. Jn. 5,19-20).
Ovo znanje nam je neophodno i kao neiscrpni izvor snage da bi smo mogli poneti obaveze naseg
sluzenja, koje prevazilazi ljudske moci. Vidimo u kakvom mraku zivi nas svet tokom citave svoje istorije.
Razlog neizvesnosti i mucnog stradanja sveta nije u realnim uslovima zemnog zivota, vec iskljucivo u
pobuni covekovnog bogoborackog duha. I nase sluzenje sastoji se u stremljenju da silom ljubavi prevladamo
ovu bogoboracku pobunu covecanstva. I kada se mi doticemo sveta u poretku svoga sluzenja – vidimo da je
ono bezmerno tesko. Zbog cega Bog nije blagoizvoleo da nam da silu da lecimo svaku ranu u ljudima, kakvu
je dao svetim apostolima i nasim ocima. Liseni ove sile isceljenja, pokriveni smo kao neprestanim sramom u
svom sluzenju. Kada nam dolaze ljudi shrvani tezinom stradanja i istu od nas pomoc i utehu, dajemo im
nesto drugo od onoga sto traze od nas. Nasa rec bez vidljive pomoci ostaje u vecini slucajeva –
neprihvacena. Vise od toga, ono se cini surovim. Mi pozivamo na trpljenje i nadu. I kao odgovor na nas
poziv cujemo: Lako je reci – trpi, kako trpeti kada stradanja postanu nesnosna. Lako je govoriti – ne
ocajavaj, imaj nadu, ali kako imati uprkos potpunoj smutnji, rasulu i ocajanju. U tuznom srcu svome mnogo
puta sam razmisljao da ako oni koji nam dolaze ne budu dobili vidljivu cudotvornu pomoc, mi cemo nositi
sramotu do kraja svojih dana. Nismo pokriveni sramotom zato sto je rec nasa neistinita ili izokrenuta, vec
zbog toga sto je ona bez vidljivog znacenja dostupnih manjini izabranih. Ko da otkrije ljudima duhovni sluh,
ko da im da duhovne oci, da bi mogli cuti i videti lepotu i svetlost reci koju Crkva propoveda, da bi se
njihova dusa odvratila od svega ostalog? Da odgovori ne u neprijateljskom smislu i mrznji, vec u moci
saznanja sustine svega ostalog, sto je u svetu, reci Hristove. A mi se u svom bezumlju usudjujemo govoriti,
sto i vama predlazemo, i svim ljudima uopste, ove Hristove reci koje daruju zivot vecni.
Nazvao sam vas aristokratima duha. Ucinio sam to ne da bih vam laskao. Ja vam se istinski divim
sto ste u svojim srcima osetili gde je pravda Hristova, i u ovim nasim lukavim, punim sablazni danima,
podelili s nama mnoge zivotne teskoce i uvrede. Tako apostol Pavle u Poslanici Jevrejima pohvaljuje Mojsija
zato sto on vise voljase da strada sa narodom Bozijim nego da ima privremenu nasladu greha, smatrajuci
porugu Hristovu za vece bogatstvo od svega blaga egipatskoga (Jev. 11,25-26). Ne cudite se tome sto nas je
malo, sto su plodovi nase propovedi brojcano neznatni. Velicina nasih reci od toga se ne umanjuje, i istina u
svojoj biti ne strada. Rec Bozja obraca se slobodnom coveku nenanislo, krotko, i covek je moze prihvatiti ili
odbaciti. Neuslisani, odbaceni, prognani, skrivamo se u svoj kutak i izabiremo cutanje. Vidimo da svet ide
svojim putem. Srca ljudi zedno se otvaraju da bi u sebe primila svako seme nepoverenja, odbojnosti, mrznje,
sukoba, i gluha i nema ostaju na poziv Crkve – ljubiti biznjega. Posebno je bolno neblagorodstvo ljudi kada
svoje neprijateljstvo i nepravdu prikrivaju imenom Hristovim i sluzenjem Bogu.
U svom obracanju vama nazvao sam vas dragima u Gospodu. Dragi i ljubljeni bivate za nas zbog
svoje ljubavi prema pravdi Hristovoj. Sta vi vidite od nase Crkve osim tih zivotnih teskoca u kojima ona zivi.
I opet, vi je ljubite. Mi stariji po godinama od vas, primicemo se svom ishodu. Po meri svojih nemocnih
snaga predali smo vam reci istine, koje smo primili od svojih duhovnih otaca. I nasa najdublja zelja je da na
svom zivotnom putu do kraja prenesete ovo sveto nasledje, da ga predate tim novim, nerodjenim ljudima,
koji ce biti sposobni i dostojni da ga prime.
A sada, zavrsavajuci svoju kratku besedu vama, zelim da je zakljucim recima velikog apostola
Pavla: Isus, da bi osvetio narod krvlju svojom postrada van grada. Dakle, izadjimo k Njemu izvan stanista,
porugu Njegovu noseci. Jer ovde nemamo postojana grada, nego trazimo onaj koji ce doci (Jev. 13,12-14).
Blagodat Gospoda nasegta da bude sa svima vama neprestano.
Ljubeci vas u Hristu
 
jeromonah Sofronije

 
 
Nica, 10 maja 1951. g.
 
 Beseda,
izgovorena posle molebna pri preseljenju o. Borisa Starka i njegove porodice u Rusiju
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Ljubljeni u Hristu braco i sestre.
Vama su dobro poznate reci, rekao bih zapovesti, velikoga Pavla, apostola Hristova: sto je za mnom
zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom (Fil. 3,13). I druga: Ugledajte se na mene, kao i ja na
Hrista (1. Kor. 11,1).
Secajuci se ovog zavestanja bozanstvenoga Pavla u casu kada se oprastamo i pratimo naseg voljenog
brata i dragog sasluziteljaprotojereja Borisa i drugih nam: njegovu suprugu Nataliju i decu Veru, Mihaila i
Nikolaja na daleki put, hocu da zaboravim brzo proteklih pet godinanaseg zajednickog sluzenja ovde;
zaboraviti, ako je moguce, sve radosti i tuge, nevolje, muke i napori, utehe, uspesi i neuspesi, i neretko
(usudjujem se reci) stradanja, kojima su one bile, te godine, ispunjene; hocu da zaboravim cak i ovaj
trenutak, to jest bol rastanka s vama i da se umom ustremim na veliki put koji ih ocekuje. Odbacivsi
malodusni strah pred svim teskocama, koje su neizbezne na svim covekovim putevima; tezim da proniknem
duhom u to istinsko dobro kome pripada vecnost i koje ih pokrece na sveti podvig – radujem se za sve njih i
pre svega, svakako, za oca Borisa i njegovu suprugu Nataliju, i zelim im sve najbolje.
Kako se moze radovati srce covekovo koji, dugo lutajuci po pustinji, iznenada ugleda njemu blisku i
srodnu dusu, tako da se obraduju njihova srca kada ugledaju na putu domovine milione bliskih i dragih im po
duhu brace i sestara.
Kako se raduje smeli moreplovac kada iz uskih obala zaliva isplovi na pucinu okeana bez obala, tako
da se obraduje dusa njihova kada izadju oni na pucinu okeana zivota nase rodne Ruske Crkve, vece od svih
pomesnih Crkava u protekloj istoriji sveta.
Kako se, nesumnjivo raduju orao, kada se na svojim snaznim krilima uznosi u plavetne visine neba,
tako da se obraduju umom i srcem kada na krilima velike molitve ruskog naroda budu uzneseni i oni na nebo
ljubavi Bozje.
Misao o predstojecem im susretu, o novom podvigu koji je pred njima radja u mojoj dusi mnoge
uzvisene slike; crtajuci ih pred vama u ovom trenu morao bih da produzim, ali zadovoljicu se recima. U
ovim poslednjim minutima nase zajednicke molitve pozivam sve vas da nadjete reci, koje ce ostati
neizbrisive u bicu sveta na sve vekove. Kako je moguce to uciniti? Da nase reci ne bi ostale samo ljudskima,
brzo iscezavajuci u tacnim bezdanima beskrajnog sveta; moramo se okrenuti molitvi. Molitva kao rec
prinesena Istinitome Bogu vecno ce prebivati u Njemu.
Boze, Sazdatelju nas, molimo Te, blagoslovi put slugu Tvojih: brata nasega protojereja Borisa,
suprugu njegovu Nataliju i njihova ceda Veru, Mihaila i Nikolaja, i Ti Sam budi im Pokrovitelj Sveti i
svesilni, Zastitnik njihov; pokrij ih Tvojom bezmernom miloscu na svakom mestu vladavine Tvoje. Da bude
svetlost Tvoja neotstupno s njima na svim putevima, koje si postavio Ti u Svom blagom od veka promislu o
svetu i svakom coveku koji dolazi na svet. Da bude Duh Tvoj na njih i sila Tvoja da sadejstvuje u svakom
njihovom delu, koje Ti uzazelis da polozis na njih. Da, Sveblagi Gospode i Oce nas, ne odstupi od njih, od
citavog njihovog doma nikada, i radost spasenja Tvoga da ih utesi u svakoj nevolji, kao i sve one kojima oni
sluze u Ime Tvoje. Udostoji njih i nas, do poslednjeg naseg daha, da prinosimo Tebi Zrtvu Pravde i
neporocno slovoslovlje u sve dane zivota ovoga i u vekove vekova.
Reci, Gospode: Neka tako bude. Amin.
 
Sent-Zenevjev de Bua,
Francuska
 
20 maja 1952. g.
 
 
 
Dragi u Hristu, ljubljeni u Gospodu oce Borise i matuska Natasa.
Na dan secanja na vaseg Serezika1[1] dusom sam sa vama.
Blazeni decak, koji je u kratkim godinama svog zivota “napunio leta mnoga». Uzeo ga je Gospod,
“da ga zloba ovog sveta ne dotakne».
Hocu ne da saucestvujem sa vama, vec da se radujem s vama. Ja ga nisam poznavao, ali njegovo
pismo Vladiki2[2] porazilo me je svojom zreloscu i duhom blagodati. Njegova kratka biografija, koju je
napisala Osorgina, dala mi je mogucnost da sastavim lik ovog prekrasnog decaka. Ne govori s tugom – njega
nema, vec s radoscu – bio je.
Vi se mozda, ljutite na mene, ali ja na najiskreniji nacin mislim da je patiti za njim – greh pred
Bogom i muka za njega. Zbog njega je moguce i potrebno radovati se i blagodariti Bogu.
Umesto pozdrava: Gospod da upokoji njegovu dusu; sa sigurnoscu govori dusa, da je on dostigao u
Carstvo svetlosti, koje, neka da Bog da i mi dobijemo po mislosti Bozjoj.
S velikom ljubavlju u Hristu vas
nedostojni brat
 
jeromonah Sofronije
 
 
 

1 [1]
Старији син о. Бориса и матушке Наталије, упокојио се као дете 19. фебруара 1940 г.
2 [2]
Митропол. Евлогије (Геаргијевски), Патријаршиски Егзарх у Западној Европи († 1946), духовни отац о.
Бориса и матушке. Венчао их је и крстио њихову децу (осим млађег сина), Хиротонисао о. Бориса и ђакона
свештеника.
Nuazi le Gran, 4 januara 1948. g.3[3]
 
Draga u Gospodu matuska Natalija. Secam se slucaja na Atonu. U manastirskom pristanistu stojao
je brod jedrenjak na sidristu. Iznenada neocekivano podigla se snazna bura sa zapada. Valovi su vukli brod
prema obali. Svakog prenutka postojala je opasnost da se prekine konop jedrenjaka i brod sa posadom bude
bacen na kamene stene. Sa prozora manastirske trpezarije nekoliko monaha posmatralo je brod. Ja sam usao
u casu kada su mornari pokusali da sa broda predju u camac, da bi spasli barem svoj zivot. Neveliki brod
bacan je gore – dole. Camac jos vise. Spustiti se i preci sa broda na camac bilo je ne samo tesko, vec je bilo i
smrtno opasno. Gledajuci svoj prizor, jedan od mladih monaha koji je stojao kod prozora, djakon Serafim,
nije izdrzao i kazao je: “O, kako me boli srce zbog njih». Stojeci tamo i sam starac Siluan dobrodusno mu je
stavio ruku na rame i rekao: “Ako te boli srce zbog njih, to su oni spaseni». Zaista, uspeli su da predju svi u
camac i cudom su prispeli na betonsko pristaniste, na koje ih je prosto izbacio vrh vala. Spaseni, pozurili su u
crkvu da uznesu zahvalne molitve za svoje spasenje.
Kada ste se vi razboleli, to znam, mnoge je iz ljubavi prema vama bolelo srce, i zbog toga ja verujem
da ste vi spaseni.
Bog da sacuva vas dragoceni zivot.
S velikom ljubavlju u Hristu.
 
j. S.4[4]
 
16 januara 1948. g.
 
Draga u Hristu matuska
blagoslov i mir vam od Gospoda
Stid me je pred Vama i ocem Borisom sto ovog casa nisam s Vama. Mislim da cu ubrzati svoj
povratak u Sen-Zenevjev5[5] i u isto vreme mislim da ce mozda, Gospod dati nama tu radost da Vas vidim
zdravom. Ipak ne naprezite se da ustajete naglo. Potrpite u postelji, odahnite.
Osecam da me ovaj prevarni zivot, koji sada vodim, lisava ljudskog oblika.Pomolite se da bi mi
Gospod dao snage da sluzim Liturgiju i uopste na ispunjenje moga duga pred Njim. Na neobican nacin ja
uvek osecam duhovnu stetu kada fizicki ojacam, kada sam suvise zadovoljan i u svemu upokojen. Muci se
dusa moja od mnogog sna i odmora. Ja se tesko mucim bez naprezanja duhovnog zivota i sada ne znam da li
je potrebno da produzim svoj odmor ili ne.
Isprva sam ovde pisao Zitije starca Siluana, a sada kao da je opustela moja dusa i, ne gledajuci na to
sto sam slobodan gotovo citav dan, pisem malo i tromo. Isceze duh moj.
Pisem vam ne da bih Vas opteretio, vec ovako izlivam pred Vama svoju tugu povodom nedostatka
bogosluzenja, molitvi, tajni; pisem prosto, bratski; radujem se sto mi je Gospod dao takvu bracu i molim se
da sacuva Vas zivot radi onih koji Vas ljube.
 
jeromonah Sofronije
 
 
 

3 [3]
Ово и пет следећих писама писао је о. Софроније из Нуази ле Гран, где се одмарао након тешке болести.
Матушка Наталија патила јеу то време од честих срчаних напада.
4 [4]
Писма о. Софронија на писаћој машини. Потписи и пост скриптуми написани су његовом руком.
5 [5]
Сент-Женевјев де Буа – градић код Париза, где су о. Софроније и о. Борис служили у гробљанској
Успенској цркви при Руском Дому.
24 januara 1948. g.
 
Draga u Hristu matuska,
blagoslov Vam i mir od Gospoda.
(...) Ja se cvrsto nadam da ce Gospod sacuvati Vas dragoceni zivot. Samo se potrpite malo, molim
Vas, ne zurite da se vratite u normalni zivot. Potrpite, mada je to strasno tesko za majku, no na taj nacin vi
samo dobijate. Pozurivanjem, bojim se, vi cete se opet iznuriti. Ja sam poslusao o. Borisa koji mi je govorio
da u svoje vreme on nije lezao i na taj nacin naskodio sebi, i proveo u postelji duze nego sto je bilo potrebno
u pocetku.
Verujte, da meni nije uopste moralno lako u takvo vreme napustiti sve vas. Ja sam svaki dan
pokusavao da se vratim u dragi mi Sent-Zenevjev6[6], gde je mnogo ljudi koje mi je dao Gospod za utehu,
koje ja volim. No kako je Bog na mene nalozio bolest, neka bude sveta volja Njegova. (...)
Za sve vas se molim, sve vas mnogo ljubim i molim da se molite za mene. Nadam se da ce mi
Gospod dati radost da budem s vama.
 
jeromonah Sofronije
 
 
 

6 [6]
Сент-Женевјев де Буа – градић код Париза, где су о. Софроније и о. Борис служили у гробљанској
Успенској цркви при Руском Дому.
 
31 januara 1948. g.
 
Draga matuska Natasa,
mir Hristov da bude sa Vama.
Hocu da vam kazem nekoliko reci, sve ono sto sam hteo i u proslom pismu, no kao kada prilazis
materinskom srcu, prirodno je da se trudis da budes sto je moguce oprezniji.
Zamislite, da je Vase pismo mene ubedilo u to, da sam ja bio u pravu u prvom, ali u pravu po onoj
misli, koja je bila u meni, a ne po onome, sto se steklo iz toga po sili moje zelje da pomognem i samo da
pomognem, a ne da nanesem bol Vasem srcu. Sada, kada sam dobio Vase pismo, njegov sadrzaj daje mi
mogucnost da budem odredjeniji u svojim mislima.
Vidim da sam ostao neshvacen, a Vi ste odlucili obrnuto.
Stvar je u tome, da ako sam ja pisao uopste o deci, to je donekle zbog toga sto i s malima mozete
stradati srcem, muciti se za njih i obespokojavati se, i sve moze sada unekoliko umarati i vase srce. No, nije
povodom njih bila moja glavna misao, vec o Sereziku. Da o tome govorim, o najmilijem Vasem srcu, nisam
se usudio, ali u crti Vaseg secanja na njega postoji nepravilnost, koja se prenosi na citavo Vase dusevno
stanje. Dolazi mi drska misao da ja kao monah poznajem borbu pomisli srca unekoliko bolje od drugih. I
meni se cini da ukoliko bi secanje na Serezika u Vama bila samo radost zbog njegovog spasenja i korist u
smislu istinski poucnog primera za sve, to bi sve bilo bogougodno i Vama na korist. Ali, bojim se da u
Vama, osim toga, ima i onoga sto Bogu nije ugodno, a Vama nije na korist. Oprostite mi na ovim recima.
Pitate: sta ima loseg u mom secanju na Serezika? Losega nema, ali postoji pogreska, isto kao kada se
ljudi nepravilno mole Bogu. Osim toga, umesto koristi ponekad se razboljevaju. Vasa pogreska je u tome sto
Vi u svoje secanje o decaku unosite nekakvo uobrazenje. Vi ga predstavljate odraslim i dalekim. Sta bi on
ucinio. Kakav bi on sada bio.
Drugo, Vi (...) mislite, da ako vi ne tuzite, Vasa ljubav kao da ce otici, kao da cete ohladneti. U tome
se i sastoji Vasa pogreska. Nije potrebno u sebi podrzavati tu muku, nije je potrebno kultivisati. Vama je
posle tolikih godina tuge za decakom,moze biti, veoma tesko mene shvatiti i tim vise sprovesti to u zivot.
Da Vam da Gospod i razum i snagu da u zivotu ostvarite to o cemu govorimo.
Predajte Serezika Bogu s radoscu. Recite Bogu: “(...) Moja utroba posluzila je da rodi decaka, ali on
je Tvoj i ja verujem da ga Ti ljubis vise od mene, a meni pomozi da ga se secam i molim samo onako, kako
je Tebi ugodno.»
Ako sam Vam naneo bol, oprostite, ali bicu veoma srecan ako Vi poslusate moje reci, koje Vam
govorim po Bogu.
Ucinite kako Vas molim. Molite Boga da Vam pomogne, i ugledacete blagoslov Bozji na Vama.
S ljubavlju u Hristu Vas brat
 
jeromonah Sofronije
 
Celivam u Gospodu dragog mi o. Borisa
 
 
 
3 februara 1948. g.
 
Draga u Hristu matuska Natasa,
mir Vam od Gospoda.
Kada sam Vam napisao poslednje pismo, borio sam se da ga uputim Vama. Isuvise tesko pitanje
tamo je dotaknuto. Mnogo godina je potrebno da bi se monasi naucili istinskom secanju na Boga, pravilnoj
molitvi. Relativno pravilnoj, zato sto je savrsena molitva uopste retka pojava na zemlji. Plasio sam se da
ostanem neshvacen i zbog toga da umesto koristi pricinim stetu i bol. I nenadano sam dobio Vase pismo,
koje me je istinski obradovalo, jer ste me shvatili. Nas zivot uopste mora biti molitva. Kada sam govorio o
nepravilnom secanju na Serezika, imao sam u vidu na kraju krajeva – secanje na Boga, to jest molitvu. Ovo
je veoma vazno pitanje. Ovo je veoma tesko pitanje. Vecina ljudi ga ne shvata. Potrebno je mnogo moliti
Boga da nas On Sam nauci, jer od razuma i od reci nasih se ne uci.
I ako Vam Gospod da da shvatite ono, sto sam ja zeleo da kazem, blagoslov Bozji uistinu ce pocivati
na Vama. Vi govorite da hocete da ustanete s novom snagom. To ce i biti nova snaga. Kako ja molim
Gospoda da bi Vam On dao stvarno ovu novu snagu, novi zivot. Naviru nove misli, reci, novi smislovi.
Tesko mi je da o tome govorim, da ne bih bio nepravilno shvacen.
Ovako ili onako, veoma sam radostan i blagodarim Bogu da Vam je postalo bolje. Do mene dolaze
vesti da je o. Boris veoma umoran. Toliko zalim sto je moja bolest sve pokrenula.
Pozdrav o. Borisu, Verocki, a malisane celivam.
S ljubavlju u Hristu
 
jeromonah Sofronije
 
 
 
 
15 februara 1948. g.
 
Draga u Gospodu matuska Natasa,
blagoslov Bozji da bude sa Vama.
Danas se navrsilo 7 godina od moga rukopolozenja u svestenika. Za djakona sam rukopoloz 1930.
g., a za jeromonaha 1941. g. (...).
Danas je, slava Bogu, moja sluzba prosla uspesnije od svega drugog posle moje bolesti. u meni se
rodila nada da ce mi Gospod dati jos mogucnosti da sluzim. Neko vreme ozbiljno sam se bojao da ce me
zbog grehova mojih Bog lisiti bogosluzenja. Vi shvatate sta to znaci za svestenika – monaha. Izgubiti
bogosluzenje isto je kao izgubiti zivot. Ali, mozda ce me Gospod jos potrpeti. (...) Ja se sada osecam mnogo
bolje, i ovoga puta mi se cini da to nije obmana.
U sredu sam bio u Parizu na radioskopiji pluca. Rezultati su me zacudili. Moja pluca su bila sasvim
u redu. No, srce je lose iako ne beznadezno. Fatige.
Sve mi to pruza ozbiljnu nadu da cu se uskoro vratiti u Sent-Zenevjev, gde je toliko mojih drugova,
bliskih i dragih. Napisao sam toliko mnogo i podrobno o sebi s mislju da se i Vi oporavite, dace Bog, i da
sve bude dobro. Sada se osecam mnogo blizi Vama, nego u vreme moga dolaska ovde. Tri puta sam putovao
u Pariz, jednom bez pratnje. Napisite mi adresu Kolcakova7[7], da bih nasao Nikolku.
Veoma sam blagodaran o. Borisu sto je podneo toliki napor – posetivsi me. Bio sam beskrajno
radostan videvsi ga. (...)
Molite se za mene. Nadam se da ce me Gospod pomilovati zbog vase molitve.
Bog da Vas blagoslovi.
Celivam bratski u Hristu o. Borisa.
Celivam decicu –
 
jeromonah Sofronije
 
 
 
Nica, 29 marta 1951. g.8[8]
 
Dragi oce Borise i matuska Natasa.
Pisati o tome sta je bilo do odlaska voza –izlisno je. U vozu je najpre bilo malo naroda i tiho. Malo
su se uznemiravali na stanicama, ali uopste noc sam proveo lezeci i spavao sam kao u svojoj postelji. Ujutru
je postalo bucno, ali podnosljivo. Putovanje se srecno zavrsilo. Taksi je na samom izlazu sa stanice.
Domacica me je docekala na stanici. Uskoro je bio postavljen rucak. Onda odmor, a kasnije caj. Zatim sam
seo da napisem pismo.
Moja soba je velika, s balkonom na jugu prema, vrtu. Ima dva velika okna. Prozor na istoku je
dobar, jer se moze brati limun, ne silazeci. Ulica je u pogledu kretanja automobila gotovo pusta, ali se
glasovi dece, koja se igraju na ulici, cuju gotovo citavog dana. Okolo su palme; dani nisu vreli, vec suncani.
Danju je na suncu pripeka. Kucni vrt je nevelik, pretpostavljam ne toliko zimi ili u jesen, koliko leti; hocu
reci da, kako je to cesto na jugu, rastinja u vrtu ima toliko mnogo, da je vise senki nego sunca.
I da moj odlazak nije propracen velikom nevoljnoscu mojih drugova da me puste cak i na kratko, to
bi se, moze biti, i dusa radovala. A sada to ne mogu reci. Svima pozdrav. (...)
Nameravam da svaki put pisem nekome drugom, da bi na taj nacin imao cescu vezu i da se broj
pisama ne umnozava.
Hvala vam svima za sve, za svaku pomoc i jos vise za svaku brigu i ljubav.
Molim Boga da sacuva nasu Crkvu, nase domove, nas same.
Ljubim vam u Gospodu
 
7 [7]
Рођака о. Бориса, Екатерина Розанова – удата за сина адмирала А. В. Колчакова. Она је била кума млађег
сина о. Бориса и матушке – Николаја.
8 [8]
У Ници се о. Софроније одмарао након тешке операције желутца.
 jeromonah Sofronije
 
 
 
22 aprila 1951. g.
 
Draga matuska Natasa
mir Vam od Gospoda!
(...) Vi ste me veoma utesili svojim pismima i ohrabrili. Konacno, tokom vremena slabe neka cula;
tako i kod mene tokom dana i razmisljanjem o drugom oslabi tuga s kojom sam otisao, ali, istina, ne do
kraja. Nove vesti o sudu9[9], o zauzecu Klamarske crkve i slicno porodile su u dusi novu tugu. Mi zivimo
nekako neobicno. Gotovo sve vesti su ili tuzne ili polutuzne. Ovaj je bolestan, ovaj je u ocajanju, ovaj se
muci. Tamo se rusi, tamo je poceo novi proces protiv nas i td. Retko kad dolazi prijatna vest. Takva prijatna
vest bila su sada Vasa pisma.
Za ovo vreme napisao sam mnogo pisama u Sent-Zenevjev. Najvise sam se rukoviodio time da svaki
dan ili gotovo svaki dan nekom pisem (...) A moje secanje na sve Zenevjevce je zivo i svakodnevno. Nase
sudbine su se isprepletale tokom ovih godina. I Bog nam je dao retku srecu da ih prozivimo u dubokom
bratskom poverenju, miru i cak ljubavi. Kada nesto gubis, tada na prvo mesto izlaze pozitivne strane
izgubljenog. U zivotu je cesce obrnuto: sve ono negativno izlazi spolja i kao da zatamnjuje dobro. Za nas su
prosle te godine, da se ja gotovo i ne secam cak ni malih nesporazuma. A to je nesumnjivo veliki dar
Bozji.Neka je Ime Njegovo blagosloveno.
U dane Strasne sedmice molim Boga da vas sve blagoslovi i sacuva u dobrom zdravlju. U te dane
obaveze ispunjavam kod kuce. Sa “H» stvar nije isla. On je isti divljak – protestant kao i njegovi
jednomisljenici. Tim bolje u nekom smislu. Nismo mi poceli. I zbog toga nam je lakse.
Oko Pashe nadam se da cu jos pisati. Ali ako i ne pisem setite se da ja mislim o svima vama i molim
se za sve vas. I misleno poslacu vam svoje najiskrenije “Hristos vaskrse!»
Blagodat Bozja da bude sa svima vama. Decu blagosiljam. Verocku posebno.
 
jeromonah Sofronije
 
 
 
25 juna 1952. g.10[10]
 
Draga u Hristu matuska Natasa,
blagoslov Bozji i mir Hristov da budu s Vama neprestano.
To je moja posvednevna i cesta zelja za sve vas. Usrdno molim Boga da bi On blagoslovio Vas novi
zivot. Zelim silno da on postane Vas istinski novi zivot, plodotvorniji, nego onaj koji ste imali ovde, gde se
toliko mnogo snage rasipa na dusevnu borbu s neizlecivom bolescu. O, to je veliko more u koje ste se Vi
sada ulili. More velikog zivota nase Crkve. Kako ste svi vi blazeni. I to pri svem saznanju, da nema takvoga
mesta na zemlji gde ne bi bilo borbe za sam zivot; da ce vam svima biti tesko u pocetku da savladate makar
fizicke uslove zivota, kao klimu, na primer. Podici svoj dom iznova – to je uvek tesko. I ja molim Boga da
Vi ne izgubite hrabrost u svojoj nadi na pomoc Svise, da bi Vi zadrzali u sebi uvek bodrost i snagu, sto Vam
je kao majci toliko neophodno. Ako mozete cesto ponavljajte: slava Tebi, Gospode. Dok srce ne oseti da je
dosla pomoc Svise. Tada ce se srce radovati. Tada cete osetiti priliv snage, koje je u vama ne mnogo. Veoma
hvala za pisma. Mi svi zelimo da znamo o Vasem zivotu. O, kada bi Vi videli s kakvim zarom Vam svi zele
srecu, zbog srece koju ste ovde pruzili ljudima. No, nesumnjivo, Vi to znate, i to ponavljati sasvim je izlisno.
Ovo je prvo pismo na vasu kucnu adresu. Kakav bilo da je Vas “dom», on je blagoslov Bozji i dragoceniji je
hiljadu puta svojim blagoslovom od svakog drugog doma.
9 [9]
Судски спор између парохија, у вези са Московском Патријаршијом и Руском Заграничном Црквом за
правонад храмовима и деловима земље.
10 [10]
Прво писмо у Костром где је о. Бориса упутио Патријарх Алексеј након доласка у Русију.
 Gospodnja je zemlja i sve sto je na njoj. Na svakom mestu dobro je sluziti Bogu, ali tamo kod vas,
posebno. Da vas sacuva Gospod. A ja se trudim da pamtim i ispunim vasu zelju, tako da ne budete
primorani da se vratite. Pisao sam ocu Borisu da uvek blagodarim Bogu i nastavljam da bglagodarim sto mi
je u vama dao verne i drage brata i sestru.
Decu blagosiljam i celivam. Ah, oni su moji najmiliji! Kako bih voleo da ih vidim. Kako zalim sto ih
ne mogu poljubiti. Kako su malisani dobro prisluzivali. Ah, moj Misuk i Kuka. Blagodarim beskrajno za sve.
(...) Otac Siluan11[11] je veoma dirljiv u svojoj brizi za vas. Pozdrav od oca Lava 12[12]. I od svih koji vas vole.
Nabrojacu njihova imena naprosto (...).
Neka vas cuva Gospod
 
jeromonah Sofronije
 
+++

11 [11]
Јеромонах (касније архимандрит), клирик храма при Руском Дому, атонски монах.
12 [12]
Протојереј Лав Липеровски († 1963), настојатељ Николајевског храма при Руском Дому.
 +++
 
Dragi moji, zar je moguce da ste posumnjali u moju ljubav?
Svaki dan – i na pocetku dana i na kraju, kada lezem da spavam – secanje na vas je na prvom mestu,
kao sto je na prvom mestu secanje na moju majku. No o vama – posebno.
Posle vaseg odlaska bio sam na ispitivanju. Nisam vam pisao o tim ispitivanjima, ni o necem
drugom, jer ne zelim da podnosite veliku brigu.
Uvek sam vam blagodaran za pisma, za sve, secajuci se vas tuguje mi srce. Ali u isto vreme raduje se
za vas. Moze biti da su uslovi zivota na novom mestu sada teski, ali kada razmisljam s druge strane, na kraju,
vi ste sada postali beskonacno bogatiji i blazeniji. (...)
Eto sta vas molim: ne budite malodusni i ne mislite da ste za mene “daleko od oka – daleko od srca».
Naci u zivotu takvu bracu u Hristu kakvi ste vi bili i, ne sumnjam, kakvi cete uvek biti, treba li pomenuti.
Konacno, zelim cesto da vas vidjam, ali necu radi manjeg da ne osecam velicinu dara Bozjeg i ponavljati
receno. (...) Ja vas necu zaboraviti dokle mi uopste Gospod daje secanje.
S novom srecom u Novoj godini! S novom nadom i uspesima. S Rodjenjem Hristovim.
Da bude Bog sa svima vama.
 
Vas Tati13[13].
 
 
 

13 [13]
Један од синова о. Бориса тако је називао о. Софронија. Оно му се веома допало ичесто је потписивао тим
именом своја писма.
 27 januara 1953. g.
 
Dragi, dragi oce!
Dato mi je da posetim raѕna mesta i vidim raѕliciti zivot ljudi. I eto, posmatrao sam jednom zivot u
pustom planinskom mestu. Radili su mnogo, ali okolna ѕemlja bila je goli kamen i davala je malo rada.
Video sam ta lica izmucena trudom, s ocima u kojima je bilo ocajanje. Tek sto je nastupilo vece, oni su zurili
kucama i svu noc plasili su se da izadju izvan zidova, jer su okolo hodile divlje zveri. I vise od toga, i sedeti
kod kuce nije bilo bezbedno. Video sam i druge ljude. Ziveli su u beskrajnoj ravnici, na plodorodnom mestu,
bogatom kisama i suncem. I radili su ti ljudi bez mere. Vukla ih je ravnica sve dalje i dalje. Radili su oni do
iznemoglosti, no njihova lica bila su vesela, posebno kada su gledali svoje zlatne njive, prostrane, kao veliko
more.
Ono sto mi je izgledalo vredno paznje, to je da su zitelji plodorodnih ravnica jos pri vecem trudu,
nego zitelji pustinja i planina, bili u svemu srecniji od ovih. I to uglavnom zbog toga sto su oni videli
plodove svog truda, kao sto su oni videli suprotno, to jest propast svog truda. I ta radost o saznanju da trud
nije besplodan cinila je ljudima lakim sve.
Blagodarim za knjigu Njegove Svetosti Patrijarha Alekseja. (...)
Hvala ti za sve. Da te sacuva Bog, blagosiljajuci te u svom tvom zivotu
 
tvoj j. S.
 
 
 
 27 januara 1953. g.
 
Draga matuska Natasa, mir Vam.
U svom prvom pismu s puta pisali ste: “Jos jednom cu reci i vise necu ponavljati.» Ja sam shvatio te
reci doslovno, u svoj njihovoj snazi, jednostavnoj i jasnoj.
Kao da ste jos govorili: “Kada mi je tesko, stisnucu svoje srce cvrsto u pesnicu i tako cu trpeti.»
Istinu reci, ja nicemu ne pridajem takvu paznju, kao Vasem zdravlju i zdravlju ostalih u vasem
domu. Zbog toga se uglavnom i brinem, posto je sledila nagla promena klime i uopste fizickih uslova zivota.
(...)
Ja sam, u smislu zdravlja, ovu zimu proveo do kraja, do ovoga dana, bolje nego ranije, mada je zima
bila ove godine hladnija i studenija. Grip se ove godine rasirio kao nikada ranije. Gotovo bez izuzetka. U
domu je 80% bolesnih. I tako gotovo na sve strane. (...)
Molim Vas ne gubite nadahnuce. Kao sto kaze apostol Pavle: Duha ne gasite.
I Bog mira bice sa Vama,blagosiljajuci svaki dan Vaseg zivota.
Veoma su me dirnule reci Misuka, mog milog malog druga, da mu je bez mene tesko da se popravi.
No, dirnule su me ljubavlju. A s druge strane ostao sam ozaloscen zbog njih. Zar je Bogu tesno u svetu? Ili
mu je “daleko» da negde stigne? Recite Misuku da se ja uvek molim za njega i veoma se nadam da Bog nece
ostaviti bez odgovora nase molbe. Hvala za sve. Za pisma takodje. (...) Svima vam saljem pozdrav i svoju
ljubav.
 
Vas Tati.
 
 
 22 marta 1953. g.
 
Hristos vaskrse!
 
Dragi i ubek svi voljeni – pozdravljam vas od sveg srca s ovom prvom Pashom na rodnoj zemlji.
Prosla je godina. Blagosloven Bog!
Slava Bogu – i o. Lav, i svi mi jos smo zivi i srecni. Moje zdravlje mi dozvoljava da sluzim vise
nego ranije. U svemu ostalom nas zivot je kao i ranije. Ponekad osecam da je atmosfera postala za mene
napeta, ponekad vidim da je zelja da nas uniste jos ziva. Da pisem o tome – ne mogu; posebno na Pashu.
Procitao sam pismo Gali14[14]. U njemu cete saznati o raznim i mnogim licima. Takva pisma i
razgovore o prijateljima i poznanicima u svoje vreme nazivali smo “fiziologickim»; ja se nikada nisam bavio
takvom “fiziologijom» i rad sam da vam neko drugi pise o tome. Sedim gotovo uvek kod kuce. Sta se to
dogadja ne znam. Crkva, pisaci sto i besede sa onima koji dolaze – eto cime sam, prevashodno, zauzet.
Sve vas neprekidno imam u srcu i radujem se svagda zbog Promisla Bozjeg o vama. (...)
Ljubeci vas u Gospodu
 
jeromonah Sofronije
 
Svima saljem svoje “Hristos vaskrse» i najbolje zelje.
 
 
 
 

14 [14]
Гала Дараган – блиски пријатељ породице о. Бориса, медицинска сестра, бринула о о. Софронију за време
његове болести.
 2 jula 1953. g.
 
Dragi oce, dragi matuska,
dragi, vozljubljeni u Gospodu, nazaboravljeni, nezamenljivi, mir svima vama od Gospoda.
Kada sam cuo o vasem preseljenju15[15] veoma sam se obradovao tome, kao vasem spasenju. Bojim se
da ste imali mnogo muka na prethodnom mestu, i klima je savrseno nepodesna. (...)
Dobio sam vase pismo i veoma sam blagodaran za njega. Uvek vas se secam, svakog dana pominjem
vas pred Bogom, ja se mada se uzdam u Njegov blagi promisao o vama, svaki put kada dobijem vesti od vas
- dusom bivam utesen. Bez truda, bez muke zivot je nas hrana bez soli. I muke nam izgledaju uvek velike, a
zatim dolazi cas radosti, i sve se zaboravi.
(...) Kako bih hteo da poletim k vama i budem s vama makar nekoliko dana! Sada, posle dugog
prekida, posle toliko promena, toliko prezivljenog – sresti vas, videti kakvi ste sada. (...) Zeleo bi da dobijem
od oca pismo. Veoma je dobro da je imao priliku da bude kod Njegove Svetosti Patrijarha.
Ne znam da li ste dobili nas vesnik?16[16]
(...)
Ja mnogo radim. Umaram se mnogo. No ipak, slava Bogu, trpim. (...) Svi Donzonci17[17] vas kao i
ranije veoma vole i salju vam pozdrav.
S velikom ljubavlju u Hristu
 
Vas brat jeromonah Sofronije
 
 
 

15 [15]
Прво писмо након преселења о. Бориса у Херсон.
16 [16]
Мисли се на “Весник Западно-Европског Егзархата”.
17 [17]
Донжон – торањ (фр.), дом у виду торња: у Руском Дому.
 2 jula 1954. g
 
HRISTOS VASKRSE
Draga matuska Natasa, mir Vama.
I jos mnogo, mnogo puta ponavljam: mir Vam.
Ovo su bile prve reci Hristove kada se javio ucenicima nakon Vaskrsenja. Veliki, u sustini Jedini
istinski Pobednik, Pobednik smrti, Hristos, nasuprot mnogim drugim pobednicima govori ove krotke reci. U
njima je, konacno, veca pobeda, nego u svim pobedama sile.
I tako kako do ovoga dana knezovi ovoga sveta nisu slusali i nece da slusaju ove reci Hristove to se
dogadja da mi, mali ljudi, zudeci za mirom i slobodom, istinskim, konacnim mirom i istinskom slobodom,
stradamo od tog jarma koji visi nad citavim svetom zbog borbe knezova sveta za svoje konacno zacarenje.
Eto zbog cega vam pisem tako retko. Ali da se ne bi veselio knez ovog sveta, Hristos nam je dao molitvu, i
tada se ipak, sve sto nam je potrebno – savrsava. A ja vam pisem danas “Hristos vaskrse» kao pomen toga
dana kada je otac Boris prvi put rekao ove reci ruskom pravoslavnom narodu. Dve godine je proslo od toga
dana. Ako se pogleda u zajednickom kalendaru, odlazak je bio 20-og, a prva Liturgija – na bdenije Uskrsa
28-og. Ali kako se ovo drugo poklopilo s nasim crkvenim praznikom i zaista nezaboravno za nas, to je
prilicnije godisnjicu brojati prema crkvenom planu Pashe.
Pomenuo sam Vas i 20-og, kao svakog dana, i vise od toga. Zatim, znaci, vaznesenje, zatim ushod na
goru podviga, teskog, ali tako vaznog i toliko neophodnog svima vama za vece poznanje i sticanje veceg
unutrasnjeg, moralnog, tacnije – duhovnog prava obratiti se onima koji su u muci ili nevoljama. Kako
nazgrapno vuce reci utehe u ustima onoga ko sam nije preziveo muke ili se sam nije trudio do znoja ili cak
do krvi. A kada taj opit postoji, tada, sto je bogatiji taj opit, tim je rec delatnija. A svesteniku je to
neophodnije, nego bilo kome drugome. To znaci poznavati zivot do dubine ada. Poznati, na kraju i
vaskrsenje. Inace je sve besmisleno.
Jer nasa rec nije niocemu drugome, vec o vaskrsenju. Nije li u tome sva nasa propoved. I kako se
radujem sto se u stvari ta Hristova blagovest uvek sliva iz usta naseg velikog oca 18[18]. Ako Vam Bog da ga
vidite, prosite njegove molitve i blagoslov za mene, ako to u tom casu bude moguce. (...) Ocu moja ljubav.
Verocki moj pozdrav i blagoslov. Misi, Kolji i Tanji – moj blagoslov. Sve ljubim i pominjem. (...) Pisacu
vam jos. Ja sam do ovog casa zdrav, slava Bogu.
I svi su vise ili manje takodje zdravi.
 
Vas jeromonah Sofronije
 
 
 
+++
 
Draga, matuska Natasa,
mir vama i citavom Vasem domu.
Svakoga dana ja vas misleno posecujem, blagosiljajuci Vas i citav Vas dom. Cesto mi dodje zelja da
s Vama provedem barem jedno vece, ali veliko je rastojanje izmedju nas.
Konacno, ljubav uvek ostaje to sto jeste, i rastojanje moze samo uvelicati saznanje bliskosti na drugi
nacin, ali ono – rastojanje, skriva u sebi za nas, ljude, i opasnost “atrofije». I tako bi i bilo da nam nije dato
cudesno oruzje – molitva.
U svojoj molitvi sve vas nosim neizmenljivo. Mada deca brzo rastu i menjaju se. a ja ipak jos drzim
maloga Kolju na rukama i igram se s Misom, i idem po uskom putu k Domu od autobusa s Verom. Ali i vi,
ste se, verovatno, izmenili tokom svih ovih godina, dugih godina. Gledam vasa lica, svih vas, na fotografiji, i
vidim da vas sve volim, ali ne zelim da postanem zrtvom ocajanja, vec se nadam.
Sve vas grlim sa svom svojom ljubavlju
 
Vas Tati.
18 [18]
Мисли се на Светог Паријарха Алексеја (Симанског).
  
 
 
14 maja 1957. g
 
Draga matuska Natasa,
blagoslov i mir Vam od Gospoda.
Pisao sam vam za Pashu (30 aprila). Da li ste primili pismo? (...)
20-og – navrsilo se pet godina!19[19]
19-og – Misin rodjendan.
Secam se i drugih dana iz vaseg zivota. Da, i uopste – nasi zivoti povezani su iznutra. A ipak strasni
svetski dogadjaji snazno smetaju nasem dobrom i iskrenom opstenju. Vi znate kako sam se nadao da cu
vas20[20] videti. Svojevremeno se o. Boris zalagao za mene kod Njegove Svetosti. Prosle godine to je
izgledalo sasvim ostvarivo. Ali sada ne znam sta bih rekao. Vi znate da sam ja postao “apatrid»21[21] najnize
kategorije umesto da vas posetim. Sada su mogucnosti postale jos manje. Ali Bog moze sve. (...)
U subotu, 11-og, o. Lav dao mi je da procitam pismo o. B. Iz njega sam mnogo saznao o situaciji
vaseg spoljasnjeg zivota. Bilo mi je neobicno prijatno da procitam njegovo pismo, puno bodrosti i nadahnuca
za svaki trud. Ja ga poznajem i radujem se, sto je on u smislu trudoljublja ostao onakav kakav je bio, i cak u
nekom smislu prevazilazi samoga sebe.
Antuaneta22[22] posle svog povratka od vas bila je u zanosu vecem nego bilo ko. (...)
U mom zivotu glavna promena je u tome sto sada imam malu crkvicu23[23], odvojenu od
Nikolajevske. Smestena je u dubini onog uskog koridora, koji prolazi mimo malene kuce u kojoj ste nekada
davno Vi ziveli. (...) Tamo kraj te gradjevine pretvorili smo u crkvu. Pokazala se veoma dobra, tiha, prijatna,
udobna za nas. Konacno, sve ovo uvek visi o koncu. Drugacije skitnicama i ne biva. Tamo se sakupljamo
uglavnom mi, monahujuci, sa mnom 12. Dolaze nekada i drugi, pridoslice. (...)
Neke dogadjaje ovdasnjeg zivota necu opisivati, da ne bih rekao nesto lose o ljudima. “A» nam je
takodje okrenula ledja u casu kada smo ucinili sve da bi joj pruzili pomoc u najtezem casu njenog zivota.
Ali, to je potpuno normalno. Tesko je imati postovanje prema ljudima. Taj blagorodan osecaj mnogima je
zbog necega tezak, i blize im je neprijateljstvo. Tada oni mogu na dobro vracati mrznjom i u sebi nalaziti
zadovoljstvo. Bog me je do sada zastitio od njih. Moje zdravlje je u mnogome postalo bolje nego ranije:
mogu, na primer, otputovati u Pariz gotovo na ceo dan, sto ranije sebi nisam mogao da dozvolim. Radim
mnogo, ali malo pisem. (...) I mogu reci da sve uglavnom ide na dobro.
Slava Bogu. (...)
Eto, vidite, opisao sam vam zivot mnogih. Takvih “fiziologickih» pisama nikome nikada nisam
pisao. Ali, imam utisak da vam niko ne pise o nasem zivotu ovde. A Vas licno molim da sve ne primate s
ocajanjem i obeshrabrenjem. Svakoga dana okrecem se licem Istoku i molim Boga da vas sve blagoslovi i
sacuva.
Ocu moju ljubav u Hristu. Deci – moj blagoslov.
 
Vas Tati.
 
Pozdrav i ljubav od svih nas – 12.
 
 
 
27 jula 1957. g.

19 [19]
Пет година од одласка из Француске.
20 [20]
Неколико година о. Софроније тражио је визу за путовање у Совјетски Савез, али су га одбијали.
21 [21]
Човек без грађанских права.
22 [22]
Кнегиња Антонина Лвова Мешћерскаја, директор Руског Дома. 1957 први пут је посетила СССР и срела
се са породицом о. Бориса у Москви.
23 [23]
О. Софроније основао је малу монашку заједницу и за њу је изграђена поменута црква.
  
Dragi u Gospodu oce Borise, na tvoj imendan, ja i svi koji su sa mnom ovde, saljemo ti nasu ljubav i
sve one zelje koje se iz ljubavi radjaju.
Zaista, ja ne prestajem da se radujem zbog tebe, jer si posle mnogih i teskih iskusenja postigao
zeljeno i tvoji napori sada ne iscezavaju tako besplodno, kao sto se to dogadjalo ovde. A to, to jest videti
plodove svoga truda, jeste velika radost za svakog coveka, posebno za svestenika.
Ako govorimo o sebi samima koji smo ovde ostali, tvoj odlazak ostavio je veliku prazninu u nasem
zivotu. “A» ‘je covek iz drugacijeg sveta nego mi, i traziti neko uzajamno razumevanje medju nama ne
prilici. “B» odvec “stiti» svoj mali ugao i time se odrice naseg zajednickog dela. Tako da i s njim ne
postizemo nikakvog uzajamnog saglasja u radu. Broj ljudi o kojima sada brinem je porastao.
U kraju, u kome si ti ziveo nekada, na farmi Kolar, na kraju ulice, imamo malu crkvu. Ima skoro
godina, kako tamo sluzimo Liturgiju (2-3 puta nedeljno) i uvece od 6 do 8 “nase» vecernje. “Nase», to jest
nesto drugacije, nego obicno u crkvi. Nemamo ni knjiga, ni dovoljno snage da organizujemo “servis sant», i
zato jednostavno u toku dva sata “vucemo» brojanice sa Isusovom molitvom. To je veoma pogodno za nas,
posto nije obavezno potrebno prisustvo mnogih. Koliko god da ljudi dodje, tu sluzbu moguce je savrsiti.
Crkva pri tom nije gotovo osvetljena (jedno, dva, ponekad tri kandila, i to je svo osvetljenje). Taj kutak je tih
u poredjenju sa svima drugima, koje vidimo kod nas.
A taj dom, tacnije saraj, koji je bio u tom dugom “edifisu» pretvoren je u dom za stanovanje; i kada
se zavrse poslovi moguce je tamo se organizovati. Tamo je moguce sabrati i do 20 ljudi, a u krajnjem slucaju
i vise. Skupljaju se, konacno, ali ne zive. Ziveti mogu 3-4 coveka najvise pod krovom. To je novina u nasem
zivotu. Sa “H» i “U» nasi odnosi su jako ohladneli. Ocito smatraju da nismo u pravu. Svako ima svoje
misljenje. Njihovo misljenje povodom toga veoma se razlikuje od nasega. Takva situacija nam veoma smeta,
i ne znam sta sledeci dan nosi.
Ali, imati svoj kutak za sluzbu velika je privilegija. Rekao bih da je to ne samo “duhovni komfor»,
vec i “raskos». Moguce je sluziti poluglasno. Cak ni meni nije tesko. (...) Pevati nije lako, zato sto je svo
vreme sluzba tiha. Tako je potrebno malo ljudi i sama prostorija. Zato je bolje moliti se, ako toliko ljudi
uopste moze da se moli.
Tvoj imendan bio je povod da ti napisem nesto o nasem zivotu. Uopste, treba reci, da nas je za sve te
godine, mada je bilo i mnogo muka i tuge, Bog sacuvao i svi smo zivi i cak se ponekad i radujemo.
Ja sam se oporavio i bolje sam nego kada sam bio kod vas. Zato se i posao povecao a i napori sa
ljudima – takodje su veci.
Ne znam sta cu preduzeti dalje u vezi sa zavrsetkom doma pri crkvi. Da li cu se preseliti tamo samo
ja, ili cu ostati u Donzonu. Ne zavisi sve od mene u tom izboru.
Suvisno je tebi govoriti da te svagda imam u svom secanju i pred Bogom. Tebe i sav tvoj dom, s
kojim sam povezan duboko srcem.
Neka te cuva Gospod na mnogo godina - tvoj u Gospodu brat i sasluzitelj
 
arhimandrit Sofronije

 
 
27 jula 1957. g
 
Draga matuska Natasa, mir Vam i blagoslov od Gospoda.
Vase pismo dobio sam 8. juna. Pisem Vam redje nego sto bih hteo. I to, uglavnom, zbog dogadjaja
koji ne zavise od mene. Ja svo vreme hranim nekakvu nadu da ce se covecanstvo jednom “umoriti» od duha
neprijateljstva i da ce zazeleti istinski mir. Tada cemo svi lakse ziveti; i pisati ili ce biti moguce susretati se
dok “zivimo». A ipak ljudi jos vise ljube tamu neprijateljstva, nego svetlost ljubavi i mira (Jn. 3,19).
Uvek sam mislio (dok sam jos bio umetnik) i uvek mislim da je najvisa umetnost – umetnost zivota.
Kako cesto ljudi projavljuju veliki dar da vladaju sobom do najsitnijih pokreta prsta (kod muzicara), do
preciznog polozaja svake reci (kod pesnika i pisaca), do jedva primetnog tona (kod slikara), kada se oni
pogruzavaju u svoj stvaralacki rad. I eto, gotovo svi “artisti i umetnici» u zivotu se pokazuju sasvim
nesposobnima da vladaju ne toliko sitnim detaljima svog dusevnog stanja, svojih emocija ili kretanja svojih
misli, vec i da sputaju svoje najgrublje strasti.
Tako da je iskustvo ziveti – vladati sobom svakog casa, na svakom mestu, u svakom delu, sa svakim
covekom – jeste nesumnjivo vise od svake umetnosti; i najtrajnije pri tom, posto ce ono preci s covekom i
iza groba, u zivot vecni. Ja, kao sto znate, po dugu svoga sluzenja, propovedam ovu umetnost zivljenja,
mada sam svestan svoje potpune nedostojnosti. Meni izgleda jasno da se sve svetske patnje ne mogu pripisati
Tvorcu sveta. Ljudi na cudan nacin izabiru ne bolje, vec nesto srednje. Ne kazem gore, no srednje. Ipak to
srednje, kada se svaki zakaci za njega i ne zeli da rasiri svoje srce vise, to srednje uvek se pokaze tesnim.
Tako da sav nas zivot prolazi u borbi s uskoscu ljudskih srca. I reci cu istinu, neretko stojim na granici
ocajanja. Ljudi, i valjani, i dobri, i umni i napredni, nesposobni su da se sloze medju sobom, i tkanje zivota
raskida se na svakom koraku. Zasiti je, to zivo tkanje, moguce je samo silnom napregnutoscu svoje ljubavi,
koja se pruza drugima. I kada je sve dato i jedinstvo nije dostignuto, tada silno srce boli i citavo bice s njim.
Tako evo ispovedam Vam stanje moje duse, koje je sada najcesce, to jest u starosti mojoj, kada je
oslabila moja snaga, kada vidim kraj zivota, ali ne vidim dostignutim to sto trazim i sto sam trazio citavog
svog zivota. Ocito, na zemlji ce to i ostati ne – postizno. I odlazak odavde bice neizbezno povezan s tugom
zbog stanja u svetu.
Ne uzimajte ove moje reci kao izraz moje malodusnosti. Ne. To je gotovo tuga, sazaljenje. Mucno je
citavog zivota boriti se sa prostastvom, s nedobrim skretanjem ljudske volje. Mucno, jer ljudi ne zele dobro i
svetlost. Stoletni opit jasno je pokazao svu pogubnost podele i medjusobne borbe. Cini se da bi bilo
moguce... shvatiti, da bi slozne snage dovele do toga da svi ljudi zive potpuno sigurno. No strast
dominiranja, komandovanja toliko je ukorenjena u srcima ljudi, da coveku u stvari izgleda potpuno
normalnim.
Eto Vi pisete da Vas tisti otsustvo dobrih osecanja medju “nama» sada. To je takodje zbog toga, sto
se nekima cini da ako oni ne mogu da ti nanesu zlo, to ce tu mogucnost da ti nanesu zlo nuzno iskoristiti u
tom smislu da bi primorali coveka da zbog straha od zla radi za njih. Ljudi ne razmisljaju o tome da ako
mogu da ucine dobro to su i duzni da iskoriste tu mogucnost radi dobra svoga bliznjega. Ne. Siromastvo,
nemoc, covekovu zavisnost oni teze da iskoriste u egoistickom smislu. I slabijeg ne posmatraju kao coveka,
vec kao nize bice, posebno stvoreno da bi radilo za njih.
Citava ta borba u svetu sada se razvija na teznji jednih da iskoriste svoju silu, to jest da porobe druge
putem nasilja; drugih – da zastite svoje pravo na ljudski zivot.
Konacno, kada se to desava nasim prijateljima, to ne znaci da svi oni koji nisu s nasim drugom u
dobrim odnosima prestaju da budu nasi prijatelji. I to, sto vi cuvate dobar odnos sa “H» i drugima, mene
duboko raduje. Inace bi bilo veoma lose. Jer ljudi su u vecini slucajeva polurazumni, polusvesni. Oni na
cudan nacin sami ne shvataju sta cine. Ti ljudi od kojih ne treba traziti mnogo su: poluodgovorni,
poluuracunljivi. Uveren sam da je i sa mnom to neminovan slucaj, kada po cisto ljudskom neznanju ili
nemoci ne odgovaram na ocekivanja drugih. Ili vidim stvari sasvim drugacije i smucujem ljude. Tako se svi
mi nuzdavamo u pomilovanje Bozje. Ocu pisem malo o nasoj Crkvi. O tome kako mi tamo sluzimo. Po meri
toga kako proticu godine postajem sve uvereniji da je za vas bio spas preselenje u Rusiju. (...)
Uvek vas se svih secam i ljubim. Veoma bih zeleo da vidim kakvi su postali sada decaci. (...)
Grobovi vasih24[24] ocuvani su u dobrom stanju. Molim Boga da vas sve blagoslovi i sacuva. (...)
Uvek Vas u Hristu
 
arhimandrit Sofronije.
 
 
 
21 avgusta 1957 g.
 
Draga matuska Natasa, blagoslov i mir Vam od Gospoda.

24 [24]
На гробљу Сен-Женевјев сахрањени су: син о. Бориса и матушке – Сережик, тата о. Бориса, мама и
матушкин старији брат и други рођаци.
 Veceras sam primio Vase pismo (s fotografijom otselnika na obali). Kao i obicno pisao bih Vam na
Vas imendan, ali sada ubrzavam svoj odgovor, jer me na to tera Vase pismo.
Isto tako i pre svega, hocu da Vam posaljem svoj pozdrav i zelim da Vam Bog da uistinu sve dobro.
Ja duboko verujem da blagoslov Bozji pociva na citavom Vasem domu. Duboko verujem da su molitve koje
ste u toku tolikih godina prinosili Bogu, uslisene, i mnoge je, mnoge ispunio Bog. Predmet tih molitava bili
su: otac, decaci, Verocka, ... odlazak... i ostalo. Jos ima muka, ali ipak – Slava Bogu. (...)
Niste napisali, kada ocekujete dolazak Sv-go25[25]. Bojim se da je ovo pismo vec zakasnilo, jer je vec
septembar pred vratima. Zadivilo me je sto ste oboje osetili u srcu da se kod mene nesto promenilo. To je
zaista tako. Kako je moguce ne promeniti raspolozenje, ako se u toku deset godina nisam udostojio nikakvog
odgovora, nikakve paznje? Prirodno da sam pomislio da nije volja Bozja i nije potrebno vise da ista cinim po
ljudski. Ako Gospodu nije ugodno, neka bude kako On hoce. Ja tek ne znam zbog cega to Njemu nije
ugodno. Moze biti da bih ja tamo ubrzo ostavio svoje kosti, nemajuci uslove koje zahteva moje zdravlje.
Mozda cu tamo prosto biti “redjui o silans»26[26], ne donoseci nikome nikakve koristi. Svi me poznajete.
Znate koliko se ceo moj sastav razlikuje od onoga sto se tamo trazi. Moja radna sposobnost je nevelika; u
smislu spoljasnjeg rada – to je van svake sumnje. (Ako bi neko rekao, da u nekom drugom smislu mogu da
posluzim.) Tako je u meni prestala teznja ka tome, jer nisam ni najmanje paznje udostojen tokom deset
godina plamenih, bogobojazljivih iskanja i molbi, neposrednih – pismenih, i posrednih, preko drugih ljudi,
naprimer, putujucih u Rusiju tokom te tri godine. Ne govorim o svim svojim molbama svim nasim
egzarsima. Vi znate da sam bio veran svojoj Crkvi sve ove godine (skoro vec cetrdeset godina). Paznja je
pokazana prema onima koji su, naprotiv, mnogo puta okretali ledja, borili se protiv nje, da bi opet prilazili,
uopste nemajuci u sebi tih teznji zbog kojih smo mi ziveli i zivimo. Cudan je promisao Bozji, ali tako
je... I tako, umorilo se moje srce. U nekom smislu – razocaran sam i ne zelim uopste nista u ovom zivotu.
Sada su mi, zbog moje predanosti nasoj Crkvi, zatvorena sva vrata. Ovde – takodje zatvorena vrata. Bog,
Koji jedini poznaje, Koji jedini vidi tajne srca, sudice mi posle smrti, a od ljudi, cak na planu Crkve, ne
ocekujem nista vise. Citav moj zivot – vanjske nedace, spoljasnji progoni, spoljasnje propadanje. I da preda
mnom nije stajao Hristov lik, Koji je u Svom zemnom zivotu, poslednjeg dana, na Golgoti oko Sebe video
samo Svoju Majku i Jovana, to jest najuzasnija od svih nesreca u istoriji sveta, ocajavao bih ne samo u svom
odnosu prema ljudima, vec i na planu vecnosti. Sada ipak, imajuci pred sobom Hrista, mogu u sebi da
sacuvam drugaciju nadu.
Na ljudskom planu se desava da bezmerno zalim. Da, zalim. I to zbog toga sto nepopravljivo zelim
da srcem vidim svet boljim nego sto ga sada gledam.
Pisem Vam ovo pismo posle nase Liturgije u nasem malom hramu. Oni koji dolaze u njega su srecni
sto u njemu mogu da vide i cuju bogosluzenje. Ali niko od njih ne zna cenu koju placam svakog dana. Ne
znaju da je moje srce vec zaboravilo sta je radost.
Mislio sam da vam posaljem fotografiju Crkve, ali na zalost jos nemam snimak. Jedan covek je
nacinio dva, ali oni nisu uspeli. Crkvica je mala i tamna (zidovi su okreceni tamno – mrkom bojom, a
tavanica – tamno-zeleno-modrom). Ikonostas – jednostavan, drveni, od dascica, obojen – “bren-denua».
Osvetljenje – samo koliko je neophodno da se cita. No, mi smo tako udesili, da bi se lakse obavljala vecernja
sluzba na brojanicama. Da bi se svaki osecao nesto skrivenim od drugih radi udobnije molitve. I to je eto,
cisto praktican razlog da se nacini hram u kome se mnogima dopada da borave.
Pokusajte da svojim srcem pronadjete smisao u mom kriku. I izvucite pouku sta bi trebalo reci S-mu
o meni.
Moju ljubav saljem ocu. Takodje ljubav i blagoslov Verocki, Misuku i Kuke. Recite svima da ih se
secam. I sve vas osecam kao svoje najblize rodjene.
Vas arhimandrit
 

25 [25]
1957 г. очекивао се долазак Његове Светости Патријарха Алексеја у Херсон и о. Софроније се надао да ће
о. Борис моћи да разговара са Патријархом о његовом доласку у СССР, што је била његова жеља. То су
године биле сложене за живот Цркве: почела је непрестана борба против ње од стране власти... Сада је
тешко рећи шта је о томе мислио Патријарх са којим је о. Борис много пута разговарао. Можда је он штитио
о. Софронија али овако или онако, дозвола за долазак није стигла.
26 [26]
Принуђен да ћути.
 Sofronije
 
 
 
25 decembra 1957 g.
 
Dragi i ljubljeni
oce, matuska Natasa, Verocka, Miso i Kolja.
Sve vas, od sveg srca, s velikom ljubavlju pozdravljam u ovaj sveti dan Rodjenja Hristovog. Sve sto
moze pozeleti istinska ljubav, sve vam to zelim. I molim Boga da nastupajuca godina bude bogata Visnjim
blagoslovom, ispunjena mirom, po svemu bogata, zivotna i istinski nadahnuta. Rastojanje i savremeni uslovi
zivota ucinili su svoje: sveli su nasu vezu na minimum. Ali, secanje na vas na drugom planu ostaje
neoslabljeno i nepromenjeno. Nekada sam imao nadu da cu vas videti, sada sam sve manje i manje uveren u
to. Stanje stvari u svetu menja se isuvise brzo za jedan ljudski zivot, i ja vec ne znam da li cu doziveti cas da
mir prevlada sadasnje podele i mrznje. Cudim se “losem ukusu» ljudi: zavoleli su mrznju vise od mira. I vise
od toga: zamrzeli su mir. Konacno, ne treba da se predajemo: nasa molitva za mir celog sveta ne sme da
oslabi. I ako se ja u oblasti svog malog zivota ne nadam pobedi mira, to ne znaci da ja ocajavam.
Postepeno, mada i tromo, menja se nas zivot. Neke promene su se vec dogodile, neke se pripremaju.
No, ipak svih 12 sada su zivi. Znate li da je m. Mihaila s nama vec odavno i vrlo bliska? Postoje i drugi ljudi
kojima se dopada da su s nama. Ali ja imam tako malo sredstava, tako da sam prinudjen mnoge da odbijem.
A da kod nas postoji normalna ljudska pravednost cak bi i mala materijalna sredstva bila dovoljna, i bilo bi
nas mnogo vise. Tako je tesko zastititi zivot svakoga coveka u savremenim uslovima. Cesto se zamaram do
potpune iznemoglosti.
Od radosnih dogadjaja, po svoj prilici, mogu reci da je Starceva knjiga primljena u engeskom
prevodu londonskog izdavaca “Faith Press». Njeno izlazenje planira se za septembar 1958. godine, to jest na
20-ogodisnjicu koncine starca Siluana.
Sada je noc. Sam sam. No uveren sam da vam svi odavde salju cestitke i pozdrave s najlepsim
zeljama.
 
Vas Tati
 
 
 
Rodjenje Hristovo 1958 g.
 
Dragi, mili i uvek u secanju sacuvani, to jest u punom smislu reci nezaboravljeni oce, matuska,
Verocka, Miso i Kolja, sve vas s velikom ljubavlju od sveg srca pozdravljaju svi odavde.
Saljem vam najlepse zelje. Da vas Gospod cuva, blagosiljajuci vas svakog dana.
Od vas davno nije bilo vesti. Mi smo svi manje ili vise srecni. (...)
 
Srdacno vas
Sofronije Tati
 
 
 
 4 jula 1958 g.
 
Draga matuska Natasa
mir vam i blagoslov od Gospoda.
Jos je rano sigurno govoriti o tome da li cu doci u Moskvu tih dana ili ne, no u svakom slucaju u
pozivu od Patrijarha stoji medju ostalima i moje ime. Poceo sam da moljakam vizu. Vec sada je sigurno, da
cu u najboljem slucaju – zakasniti od u pozivu naglasenog roka (od 16-30 jula – dve nedelje), posto su mi u
Versaju rekli da ne dodjem pre 16 jula, to jest na dan kada sam vec trebao biti na putu. Zao mi je sto ne
mogu stici za praznik prepodobnog Sergija (18 jula). Kada nesto odredjeno saznam javicu Vam.
Uvek, svakog dana sve vas nosim u svom secanju s ljubavlju neizmenjivom i predanom.
Celivam Misu i Kolju
 
Arhimandrit Sofronije
 
 
 
3 septembra 1958 g.
 
Draga matuska Natasa, mir Vam i blagoslov od Gospoda. Ne prestajem da blagodarim Bogu zbog
radosti susreta s Vama27[27]. Saljem Vam najlepse zelje za Vas imendan. Plasim se da ce moje pismo zakasniti
za sam dan imendana, ali moze se dogoditi i da stigne na vreme. Ja sam se zadrzao dva dana zbog
fotografija. Zeleo sam da vam ih posaljem.
Jako bih voleo da vidim Misuka. Ne fale mi toliko Kolja i Verocka. Ja sam, slava Bogu, odahnuo i
osecam se dobro. Gomila dobrih uspomena sacuvala se od to malo dana, no punih mnogim dubokim
osecanjima.
Moja dalja sudbina jos mi je nejasna. Molite se da me Bog uputi po Svojoj volji, k boljem i za mene
i za druge. Tako mi je zamorno da zivim, ne znajuci gde glavu da priklonim, ako ne u licnom, ono u
duhovnom smislu.
Nije potrebno da vam ponavljam o svojoj ljubavi, najdubljoj i predanoj. Iz nje ishode moje najbolje
zelje svima vama. Ocu recite da se pomoli za mene
 
Vas u Hristu
arhimandrit Sofronije
 
 
 
 
Rodjenje Hristovo 1960-1961 g.
 
Dragi oce, matuska, Vera, Misa, Kolja...
Ceznem za vama, Vecnost je prosla od kada vas nisam video.
Upucujem vam svoj bozicni pozdrav, svoju ljubav, svoje postojano secanje, najlepse zelje. I sve je to
malo. Znam da ljubavi nikada nije dovoljno, uvek hoce vise. Moguce, verujemo svi, da ce doci i ono bolje. I
ta nada daje snage da podnosimo lisavanja citavog zivota.
Davno nisam dobio vesti od vas. Gde ste vi, kako ste?
Ja sam se, slava Bogu, ustrojio prekrasno. Oko mene je veliki mir. Poluusnula priroda, u borbi sa
smrcu, no ne onako kao na dalekom severu. Jos ima puno zelenog lisca. Uglavnom zelenike odolevaju
hladnoci, kisama i vetrovima. U njima je stotine vrabaca kojima je, cak i kada su dani hladni, uvek veselo.
Sira okolina je pustinja, siroki horizont, daleko more. Jednostavno – cudo. I to u nase vreme!

27 [27]
У августу 1958 г. о. Софроније је први пут посетио СССР, као гост Руске Цркве. Да би се сусрели из
Херсона су допутовали о. Борис с матушком и сином Михаилом.
 Molite se za mene, kao sto se ja uvek molim za vas. Neka molitva zameni sobom razdaljinu i
razdvojenost prostranstvom.
Ljubeci vas kao i ranije, svom dusom.
 
Vas Tati28[28]
 
 
 
11 decembra 1963 g.
 
Dragi oce Borise, matuska Natasa, Miso i Kolja.
Saljem vam svoje najlepse zelje za dan Rodjenja Hristovog i Nove godine. Vi znate reci starca
Siluana da ljubav ne moze zaboraviti. Tako svakog dana, sa svakom ljubavlju secam se ja svih vas. O, koliko
vas dugo nisam video!
Ko zna, mozda ce jos na zemlju doci mir, i u ljudima se projaviti dobra volja, i tada ce ljudima biti
lakse da se sretnu.
 
Uvek vas
arhimandrit Sofronije
 
 
 

28 [28]
Прво писмо о. Софронија из Енглеске. Прешавши с благословом Њ. С. Патријарха Алексеја под
јурисдикцију Васељенског Патријарха, на 90 км од Лондона основао јеманастир св. Јована Крститеља.
 15 maj 1964 g.
 
Vaistinu Vaskrse Gospod!
 
Dragi, nezaboravni oce Borise, matuska Natasa.
Mir vam od Vaskrslog Hrista, vama i citavom vasem domu.
Ogromna radost bila je za mene to sto sam dobio za Pashu cestitku i novosti o vama. O, tako dugo
nista od vas nisam cuo. Skoro je vec 12 godina od kada sam vas pratio na stanicu s osecanjem da gubim
svoje najvece prijatelje, i vise od prijatelja. Tada je u meni zivela nada na susret s vama, i ta nada je
ublazavala tugu razdvojenosti. Ono sto je kasnije sledilo – nije me zadovoljilo.
Danas na imendan o.Borisa sam vas pomenuo. Kroz nekoliko dana Misin je rodjendan... njemu je
vec 20 godina!... I Kolja je vec sasvim porastao. A Vera – kako je ona sada? Njenu decu nisam ni video (...)
Za proteklih 12 godina, mnogo sam preziveo, mnogo sam pretrpeo, mnogo se trudio, svo vreme
posvecujuci se drugima. Sada sam starac, ali jos nemam odmora, nemam mogucnosti da prekratim posao, da
se oslobodim svakodnevnih obaveza. U mom uzrastu prirodno je zeleti slobodu od svake obaveze, zato sto
svaka stvar, cak i mala, ima cenu nesrazmernih napora. Ali moj zivot nije se uredio tako da bi sve to,
potpuno normalno, postalo vec moguce. Moja ceda – kao da ne zele da izadju iz svog “detinjstva» i uzmu na
sebe svu odgovornost za nas zajednicki zivot i za mene osobito, kao sto sam ja na sebi nosio odgovornost za
njih, neprestano se trudeci da im pruzim sve neophodno.
Vreme je sada prekrasno. ovo je nesumnjivo najlepse doba godine u nasem kraju. Nas vrt je
prekrasan, okolo se pruzaju polja ispresecana prugama drveca. I tako sve do mora, cija je udaljenost po
najkracoj tacki oko 4-5 kilometara. Retka pojava u nase vreme: pravo pred nama toliko prostranstvo, ali ne
vidimo kuce. Ponegde one postoje sakrivene drvecem, nedaleko od nas. Na taj nacin – oko nas je tisina, a
nocu je ova tisina posebno duboka. Cujem da savremena mladez uopste ne podnosi tisinu. Kada sam u
Londonu sustajem od neprestanog kretanja, od mase ljudi, od ogromne buke ogromnog grada. I radujem se
vracajuci se u moje selo.
Ne znam sta da kazem. Mene “progoni» neobicna sudbina; tamo gde ja zivim, samo sto doznaju,
dolaze, mada nismo u blizini nikoga, i doci do nas nije ni tako lako. Sada nedeljom i praznikom ima toliko
mnogo ljudi da je nas, prilicno veliki, dom postao prosto nedovoljan. Kada je vreme lepo pomaze vrt, gde na
travi, na klupama, na stolicama i dr. ljudi sede posle sluzbe. Odlaze obicno na kraju “apre-midi», to jest u 6,
7, 8 sati uvece, u zavisnosti od vremena i godisnjeg doba. U Pashalnu noc kod nas je bilo 75-80 ljudi, a
sledece nedelje gotovo 200.
Nemoguce nam je organizovati takve prijeme, i ljudi se razilaze po okolnim poljima. No, ta polja
pripadaju raznim farmama, i vlasnici farmi, bojim se, ponekad su obespokojeni takvom navalom. No, uopste,
mestani nas vole i odnose se izuzetno dobro i predusretljivo. Dobro susedstvo – velika pomoc. Mozete otici
spokojno i na ceo dan, cak i na mnogo dana, i nikada se jos nista nije dogodilo, mada su vrata nasega imanja
siroko otvorena dan i noc. Uglavnom zbog toga sto je neki automobil, okrecuci se bas na tom mestu, slomio
sarke na vratima, a mi smo ih tako i ostavili, nameravajuci da kasnije napravimo veci kameni uzlaz sa
stubovima sa strane. Nije iskljucena mogucnost da se i ta stvar ucini jednom.
Gotovo nikada nikodkoga nije bilo moguce da se sacuva ravnoteza izmedju potrebe i onoga sto pada
na tebe. Jedni zude za tisinom i mirom, i ne daje im se taj mir; drugi traze razgovor, sum, delatnost, no ostaju
usamljeni, zapostavljeni, izbegavani. I tako je gotovo uvek i svagda: ili mnogo posla, ili se nesto mora
uciniti; ili je covek raskidan na delove zbog ljubavi onih koji su mu naklonjeni, ili malaksava u tuznom
usamljenistvu. Sto je “gore» od svega, to je da u vecini slucajeva covek u zivotu dobija obrnuto od onoga sto
trazi. Kakav je smisao u tome? Moguce je da su ljudi stavljeni u uslove konflikta, u uslove nesuglasice volje,
razilazenja pogleda, u uslove materijalne onemogucenosti da se ostvari ono sto imamo u stvaralackoj
uobrazilji i tome slicno, zbog toga, da bismo mi poznali nasu ogranicenost, i trazili beskonacno, apsolutno,
neprolazno, sve savrseno najvecim napregnucem citavog naseg bica.
Kada sam pre dve godine putovao na Istok, tamo sam video strasno siromastvo, zivot kamenog doba,
prvih poglavlja Biblije, i bio sam porazen tom slikom, i dosla mi je misao da se u stvari kao sila tog
nezasticenog – nevidjenog stanja zapalio bas tamo oganj, sisavsi s neba, koji nam je Hristos doneo. Vrativsi
se u Evropu, medju ljude koji zive u uslovima komfora i cesto viska materijalnog bogatstva, sreo sam se sa
zadovoljenjem ljudi tim materijalnim planom, s otsustvom sposobnosti da se u dubini svog bica prihvati
ideja vecnosti, ziveti tu vecnost jos ovde. Ono sto vise od svega porazava moj duh jeste otsustvo u nasem
savremenom svetu istinske molitve. Covekov obraz pao je do potpune nesposobnosti da poveruje u to da je
nas Otac – Tvorac svega postojeceg, rodjeni Otac, najblizi. Uveren sam da sto vise ljudi budu gubili obaz i
podobije Tvorca, time ce im teze biti da razrese bilo kakve probleme.
Kraj dana je, zalazi sunce, nastupaju tihi nocni casovi, kada se osluskuje sum krvi u zilama.Volim tu
tisinu, hteo bih da raspolazem vecom mogucnoscu da u njoj prebivam i van briga o cemu bilo. Sutra ujutro je
Liturgija i sve vas pomenucu s ljubavlju Neka vas Gospod cuva.
 
Vas uvek odani Tati
 
 
 
11 oktobra 1964 g.
 
Draga matuska Natasa, mir Vam.
Mnogo Vam hvala za pismo. Ocito, “srce srcu vest prenosi». U poslednje tri nedelje bio sam
posebno nespokojan zbog vas, i secanje na Vas poprimilo je sasvim ostre crte, napete. Reklo mi se da Vam je
lose, ali u cemu je stvar, nije mi bilo sasvim jasno. Ne mogu reci da me je Vase pismo umirilo time sto Mi Vi
sami govorite o Vasoj bolesti. Ali ovako ili onako ipak sam se obradovao Vasem pismu. Mi toliko daleko
zivimo jedan od drugoga, u uslovima koji su toliko neslicni, da mi je tesko da sastavim i nejasnu predstavu o
Vasem zivotu. Dobro je da ste uspeli da stvorite odredjen komfor u domu. Ranije Vam je bilo tako tesko. Ali
i za kratko vreme tako teske borbe mogle su da potkopaju Vase krhko zadravlje. (...)
Hvala Vam sto ste mi pisali o decacima. Bili su jos sasvim mali kada su otisli, a sada, kazete, postali
su krupniji od oca. Imate li sliku na kojoj sam ja s Nikolkom na rukama na divanu u Donzonu, kada mu je
bilo oko dve godine? Sada bi on mogao mene da drzi na kolenima. Veoma se nadam da ce i njemu i Misi biti
omoguceno da zavrse visoke skole. O tome da svi moraju proci izvesni radni staz po zavodima, cuo sam vec
odavno. Nalazim da je to blagorazumna mera sa ciljem vaspitanja mladih. Cesto mladi ljudi ne znajuci za
posao, za dane u radu, izopacuju se, postaju neprijemcivi za patnje drugih, i cak postaju prestupnici. Ali
takodje je ocito da odredjena mera u drzavnim razmerama, u pojedinim slucajevima moze se pokazati sasvim
negativnom, posto se prekida ucenje u najvaznijem periodu, to jest kada je organizam posebno spreman za
ucenje.
Ovako ili onako, ne zalostite se ni Vi, ni Kolja mogucnoscu gubitka dragocenog vremena. U
moralnom pogledu sve ce to ipak biti za njega dobitak, samo da on bude pazljiv prema Coveku, svakom
coveku. Neka on sazna na svom licnom iskustvu u kakvim mukama se zaradjuje “hleb nasusni» i tako stekne
srce sposobno da se odazove na svaku nevolju ljudi. Toliko sam voleo Vase decake da se i sada, secajuci ih
se, s radoscu prenosim u te dane. Evo i sada je preda mnom ziva slika kada je Kolja prvi put sam stao na
svoje noge i kako se SVECANO nasmejao radosnim pobedonosnim smehom29[29]. Neka to bude za njega
primer i toga da je on duzan da se isto tako pobedonosno uspravi, to jest da predje, iz horizontalnog,
svojstvenog zivotinjskom, u vertikalni polozaj, svojstven COVEKU. Grcka rec ANTROPOS znaci
“gledajuci uvis». Volim takodje i rec “covek», ako se tumaci na sledeci nacin: celo – slika uma; vek –
vecnost. Drugacije govoreci – “vecni um». Obelezje zive duse je u tome, sto ona zna da je smrt nemocna za
coveka; da on sav “ne umire», da jedna strana njegovog bica “propadljivosti izmice». Takvim ja sebe uvek
predstavljam Kolju.
Jako mi je drago zbog Mise. Iznenadjen sam kako je ogroman. Uporedite ga s mamom, malom,
tankom. Prenesite im oboma moju ljubav i moj blagoslov. Kada budete pisali, Verocki napisite joj da je kao i
ranije volim. Kako je ona bila divna! Da li izgleda kao i ranije?
Evo kakva mi je misao dosla u vezi s Vasim pismom: imate li magnetofon? Mogao bih da nasnimim
traku i da Vam je posaljem. Razmislite da li je moguce da vam posaljem takve stvari? To je ipak svojevrsna
29 [29]
До доласка о. Софронија у Француску није се сусретао са малом децом. Он је с љубављу и интересом
пратио како расту деца о. Бориса. На његове очи млађи син је начинио своје прве кораке и то о. Совроније је
то запамтио.
prepiska. Mnogi salju trake svojim rodjacima i prijateljima i time pruzaju mogucnost da cuju njihovu zivu
rec. (...) Sliku cu poslati kada se nadje jedna podnosljiva. Sa svih strana me mnogi snimaju, ali ja sam
dobijam slike vrlo retko i gotovo uvek vrlo lose. Gotov sam uvek da razbijem ogledalo koje me prikazuje,
mada se setim poslovice: neca na zerkalo penяtь. Ako budemo zivi mozda cemo se videti ovde ili tamo kod
Vas. Ovde kod nas je sve u redu, slava Bogu. Ja, konacno, starim, slabim, ali uprkos godinama jos
podnosljivo. Zima je ovde blaga, divna. Jos uvek je sve jos zeleno, mada je lisce pocelo da opada jos pre
mesec dana. Cesti su fini suncani dani. A leto je bilo najlepse od svih kojih se secam u Francuskoj ili ovde.
Vi ste svi mladji od mene. Vi se morate oporaviti. Ocekujem Vase sledece pismo koje ce mi doneti o
Vama dobre vesti.
Ocu prenesite moju nerusivu ljubav. Recite mu da me je nedavno posetio Lav Zander30[30]. Ove
godine nisam isao nigde preko granice. Vidite poceo sam da pisem bez reda. Znaci, vreme je da zavrsim.
Znam da Vi volite Gospoda. Znam da volite cak i mene. A Vi znate da ja Vas volim, sve vas nepromenivo
snazno i uvek sam ja Vas Tati
 
 
 
 

30 [30]
Философ, богослов, знаменити делатник Р. Х. С. Д.
 18 novembra 1964 g.
 
Draga matuska Natasa, mir Vam!
Pre nedlju dana posao sam Vam svoje pismo kao odgovor na Vase pismo od 29.10, a sada, pre nego
sto ste ga primili, ponovo hocu da pisem, jer secanje na Vas potiskuje mnoge druge misli. Preda mnom je
gomila vasih pisama, to jest Vasih i ocevih. Ne bez radosti secam se proslosti, ali i ne bez tuge procitavam
pisma. Vi znate da smo neretko prinudjeni da govorimo neuporedivo manje od onoga sto bismo hteli,
posebno u uslovima sadasnjeg vremena. Svi smo navikli da zadrzavamo reci. Dobro je kada ljudi odbacuju
laz, kletvu, uvrede, koji unose neverovatne poremecaje u zivotu sveta, razarajuci, cesto nepopravljivo,
ljudske zivote. Ali, na zalost, ne kao gore recene stvari, vec istinski dobre reci, koje nazidjuju zivot, isto tako
ne nalaze izlaz.
Medju pismima nasao sam staro (...) pismo, koje me je potsetilo na vas odlazak. Razmisljam da vam
ga posaljem. Mozda ce ono biti interesantno i Vama i deci. Poslacu Vam takodje dve fotografije. One nisu
sasvim uspele, ali bolje ista nego nista. na jednoj je nas dom. Crvena boja u stvarnosti je mnogo “dublja»,
postojanija, prijatnija. I sada je u izuzetno dobrom stanju. Na drugoj su grci koji dolaze nedeljom iz Londona
i posle sluzbe ostaju na pikniku u vrtu. U dubini videcete mene. Cesto ima ljudi vise nego sto mozemo
normalno primiti. Tako je ova pustinja postala veoma zivahna u praznicne dane. Mi se nasladjujemo tisinom
u ostale dane u nedelji. Na drugoj slici vidi se ugao naseg doma sa strane koja je bila levo na prvoj. Ova
strana je nekrecena. Ostavljena je gola opeka. Velika vrata ciji se deo vidi, jesu vrata moga kabineta prema
vrtu. Sada je vrt ogoljen nakon listopada. Mnogo ptica je u njemu cak i sada. Zima je skoro topla. Samo je
jedne noci bilo ispod nule. Sada je +10.
Pisem vam o ovim sitnicama s mislju da vam ovi detalji mogu biti interesantni, kao sto ja nisam
ravnodusan prema detaljima vaseg zivota. Da, ja sam bio prinudjen da sacuvam mnostvo pisama ne toliko
sto su mi ona interesnatna, vec i zbog toga sto moje secanje ne zadrzava cak ni dogadjaje jucerasnjeg dana, a
ja cesto moram da odgovaram ljudima posle mnogo godina. Vidim sada da je na taj nacin moguce zadrzati u
secanju mnogo toga sto bi bespovratno propalo. Ponekad se stvara cela knjiga, ogromna slika i dogadjaja i
razmisljanja.
Sada cu ipak zavrsiti ovo pismo s namerom da Vam pisem opet. Ocekujem s nestrpljenjem nove
vesti o vasoj bolesti. Mada sam u toku nedelje bio spokojan, ipak nemam poverenja uvek prema svojoj
intuiciji i hocu pouzdanih vesti od Vas.
Vi znate da vas sve volim i za uistinu pominjem svakoga dana nasim pomenom ciju bit i ime vi
znate.
 
Vas Tati
 
 
 
Pasha Hristova 1965 g.
 
Hristos vaskrse!
 
Dragi nezaboravljeni, uvek ljubljeni oce Borise, matuska Natasa, Misa, Kolja, mir vam svima od
Gospoda da se umnozi u ove svete dane.
(...) Bio sam strasno zalostan vestima o vasim bolestima, i kako mogu – vapim Bogu, moleci da vas
sve zastiti, i za miran nastavak vaseg zivota.
Konacno, doci ce kraj svima nama... i koliko nas ovde ima, svi cemo otici... Ali radost zbog Uskrsa
otire uzas besmislenosti svega zemnog. Zbog toga, u ove dane svima saljem svoj uskrsnji pozdrav i zelje.
Neka do kraja vasih dana neotstupna bude radost priblizavanja Nevecernjeg Dana Hristovog, i istinsko
nadahnuce, koje nije drugo do Sam Duh Sveti, neka bude na vama neprestano, okruzujuci vas cvrsce nego
zemaljski vazduh. Posebno vam to zelim sada kada se po celom svetu podstice rodjenje “pracoveka», gotovo
nesposobnih da prime rodjenje od Duha, Svise, i do kraja svojih dana ostaju takvi “praljudi», liseni saznanja
svoga bogosinovstva, nesposobni da proiznesu na dolican nacin molitvu Gospodnju “Oce nas».. Svet postaje
nekakav gigantski ZOO-vrt. I neophodno je da neprestano vapimo Bogu da nisposalje onima koji ginu u
stegama ocajanja i apsurda – novo otkrivenje, tacnije – projavu nekakvih novih cudesa, konacno, ne
tehnickih, da bi se u tim “praljudima» probudilo saznanje da su rodjeni za istinski ljudski zivot. Starac i
mnogi drugi podviznici desetlecima su se molili za mir, i ne vidi se kraj ovoj molitvi. Ali Hristos je pobedio i
Njegova pobeda je vecita. Hristos vaskrse
 
Voli vas uvek vas
arhimandrit Sofronije
 
 
 
29 avgusta 1965 g.
 
Dragi, dragi matuska Natasa, oce Borise, Misa, Kolja, i ako je sada s vama Vera i sva decica, koja
brzo rastu.
Mir vam od Gospoda i blagoslov da se umnozi tokom vremena dok svi vi nedostignete meru
savrsenstva u poznanju Vecnoga Boga da bi se nasladili neprolaznim i vecnim mirom.
U nadi da ce moje pismo stici na dan Vaseg imendana, saljem svoje cestitke, svoje najlepse zelje,
svu svoju ljubav, koju svakoga dana prinosim Bogu u svojoj molitvi za Vas, sve vas.
Da i sam pisem cesce to bi se mogao i zaliti sto davno od Vas nema vesti. No, kako i sam pisem
retko, moram da trpim bez Vasihpisama. Najvaznije mi je da znam o vasem zdravlju, o napredovanju
decaka. Zaprepastio sam se kada sam video kako su oni porasli. Ispratio sam ih sasvim male, a sada su za
celu glavu vislji od mene.
Umesto da ja nosim maloga Kolju, on sada moze da me nosi na svojim rukama. Zelo bih da sa svima
vama provedem barem nekoliko casova, da vas sve vidim licem u lice, da bi, citajuci otvorene stranice vasih
lica, vido u njima ono o cemu drugi ljudi ne znaju. Istina, svi mi stradamo neznajuci sami sebe.
Sta da kazem o sebi. Zaista, ostarilo se, zaista, oslabio sam i hocu odmora. Nikada ranije nisam
mislio da cu doziveti takvu starost. Za mene je to neverovatna starost: 70 godina! Nisam se nadao da cu
doziveti i do cetrdesete. Poslednjih petnaest godina proslo je u neprestanom trudu, cesto do potpune
iznemoglosti. Ali secanje na sve vas je veoma ziva u mom srcu, i moja svakodnevna molitva za vas. Znam
da i vi mene ne zaboravljate. Neka vas sve cuva Gospod.
 
Voli vas
vas Sofronije
 
 

Rodjenje Hristovo 1965 – 1966 g.

 
Moj dragi i nezaboravni oce Borise, matuska Natasa, deca Misa i Kolja, a takodje i Vera, kojoj, ako
nije s vama, prenesite pozdrav.
Svima saljem svoju ljubav i najtoplije zelje za praznik Rodjenja Hristovog i Nove godine. Svima
vama zelim ne toliko prolaznu srecu, vec i vecnog slavlja u dubokom miru u Carstvu nezalazne Svetlosti,
gde je sve puno beskrajnog smisla, gde se sve raduje i veseli duh nas, jer se sve savrsava Duhom Svetim.
Svaki put, kada sluzim Liturgiju, s radoscu gledam na vasa imena. Svaki put kada hocu da vam
pisem, jasno se secam tih godina kada smo bili zajedno i kao jedan; svakoga dana, posebno uvece, kada vi
vec, mozda, spavate (jer je medju nama zimi razlika 3 sata), svojim umom sam sa vama, i duhom se molim
Bogu da vas blagoslovi i cuva neprestano.
Od tog casa, kada ste mi napisali pismo o poboljevanju vas oboje, neko nespokojstvo se uselilo u
moje srce. Ali ja se nadam da cete mi vi pisati o sebi i o deci. Gledam na vasu zajednicku fotografiju i
mislim kako su se deca strasno promenila. Kakav je postao Misa, koji se u ono vreme kao dete plasio pilica,
ili Kuka u to vreme mucio bespostedno kucu, koja se predavala poslusno njegovim malim rukama.
 Cak je i Verocka postala drugacija. Vise nije ona polubezbrizna devojcica, vec ozbiljna majka. Zao
mi je sto ne poznajem vase unuke. Ipak vas sve isto ljubim i pominjem. Lisen sam zivog odnosa i to otsustvo
ne moze zameniti u potpunosti nista.
 
Arhimandrit Sofronije
 
 
 
8 junaura 1966 g.
 
Draga, draga matuska Natasa.
Mir Vam i blagoslov od Gospoda. Svakoga dana molim Oca nasega, Koji je na nebesima, da Vam
nisposlje milostivo blagoslov i da Vas cuva neostupnim staranjem. Ja sam se tako navikao da mislim o Vama
kao o nekome ko neprestano stoji na granici, veoma neobicnoj – izmedju zivota i smrti. Vi ste uvek puni
pobedonosnog zivota, tako brzo i snazno reagujete na svaki dogadjaj, neprestano u srcu nosite sve clanove
Vase porodice i mnostvo prijatelja, s druge – toliko puta Vas je srce izdavalo, da smo se svi plasili za Vas. I
sada, ja gotovo uvek u vezi sa Vama prezivljavam isto. Ta cinjenica da ste Vi, posle mnogih kriticnih stanja,
koje ste preziveli u Francuskoj, jos uvek zivi i ozivljujute druge, rodila je veru da cete jos i jos Vi izlaziti kao
pobednica nad smrcu cak i u zemnom planu. Hocu da verujem da ce se ta pobeda jos produziti; dok ne
ispunite Vas materinski i supruzanski dug.
Oprostite sto mozda ne znam uvek kako i sta da Vam pisem. Vi znate da su svi ubedjeni da pisma
prelaze preko granice cak i danas ne sasvim slobodno. Da ih cita neko drugi i cita ih ne s prijateljskim
raspolozenjem, vec s mislju da u njima nadje nekakvu krivicu, barem prestup. I svest o tome, sta je prestup
zavisi od ovog ili onog mesta, to jest mesne ustanove. Otuda u mojim pismima toliko prinude da govorim
samo o svojoj neizmernoj ljubavi i secanju ne doticuci druge probleme. Vasa poslednja pisma nose zivlji i
slobodniji karakter i to mi daje hrabosti da Vam pisem unekoliko drugacije.
Izvodi iz pisma koje Vam je Nikolka pisao veoma su mi dragi. Veoma sam Vam zahvalan sto ste mi
ih poslali. Mnogo Vam hvala za njegovu fotografiju. Nikada ne bih prepoznao onog malenog Kuku, koga
sam nosio na rukama, s kojim sam se vozio po vrtu R. Doma na biciklu: ja na svome velikom a on na malom
sa dva mala tocka pozadi. Shvatam da je za takvu majku, Kakva ste Vi, pustiti sina na 3 godine31[31] – to
duboka tuga, strasno lisavanje, neprestani strah. Dobro je da on to razume i cesto Vam pise. To Vam
olaksava da podnesete njegovo otsustvo. Ipak, dozvolicu sebi da Vam bojazljivo kazem nesto u vidu saveta:
imajte vise poverenja u promisao Bozju. Prezivljavajte to lisavanje manje tragicno, da bi Vase srce izdrzalo
taj dugi rok. Znam da je lako davati savete, i kao sto ste Vi ranije govorili, da srce ne mozes zadrzati, mada
ga stiskali u pesnicu.
Ipak, stezite jos i jos nekoliko godina, da bi se ono zatim otvorilo i razraslo do savrsene i neuvenljive
ljubavi po Hristovim zapovestima. Mi, ljudi, na zalost, moramo proci kroz sva stradanja, da bi smo shvatili
zivotno stradanje citavog sveta, da bi postali sposobni da shvatimo Hrista. Vama je Gospod darovao toliko
mnogo na planu duha da Vi mozete i morate biti snazniji, cak i kada lezite na bolesnickoj postelji. Vasa
pobeda je, nesumnjivo, kao pobeda Hristova. Nista nisam dobio od vl. Jovana 32[32]. I to pitanje je ostalo za
mene nejasno. Ja sam ne dozvoljavam sebi da ikome pisem. A Vi mi pisete bez uzdrzavanja, ako je to za Vas
moguce s druge strane. Pisite jednostavno, ne trazeci ni izraze, ni krasnorecivost. Ja sam pisem brzo,
nemajuci cesto vremena da procitam sta sam napisao. Kada citam Vase opise, divim se sto podnosite takve
teske fizicke poslove. Pisite o svojoj deci. Ali uznemirujte se zbog njih nesto manje. Prepustite im da budu
kao i Vi, slobodniji da resavaju svoju sudbinu. I Vi ste bili sasvim mladi, kada ste resavali svoju sudbinu.
Neka i drugi tako cine, makar bili tako dragi srcu.
Zeleo bih da Vam pisem jos. Ali, za ovaj put je dovoljno. Oprostite mi zbog “nehriscanskih» saveta
– da se manje uznemirujete za one koje volite. Ali, ipak, stegnite srce, da bi svima, to jest i o. Borisu, i Kolji,
i Misi, i Veri, i meni, i svima ostalima bilo lakse da se nadaju da cete Vi jos biti s nama.
31 [31]
Писмо је написано након што је о. Софроније сазнао да је млађи син о. Бориса позван у Совјетску
Армију. Војни рок је тада трајао 3 године.
32 [32]
Митрополит Јован (Вендланд), у то време митрополит Јарославски и Ростовски.
 Brinite malo i o sebi.
 
Voli Vas
Tati
 
 
 
18 januara 1966 g.
 
Dragi i nezaboravljeni oce Borise. Mir tebi i citavom tvom domu. Hvala ti mnogo za tvoje pismo od
11’og ovog meseca. Na pocetku sam se malo uznemirio. Pomislio sam sta se desilo, zbog cega pisu ponovo
tako brzo? Nisam navikao da cesto primam pisma od vas. Brzo sam ga otvorio i zurno ga procitavsi, malo
sam se umirio. Prvi utisak je bio slican onome sto osecas dobivsi telegram. (...) Sada cu objasniti mogucu
zadrsku s nasim pismima. Prosle godine osecao sam se umornim od neprekidnih briga o zivotu naseg
manastira na svakom planu, i pre svega zamorio sam se brigama o materijalnoj strani naseg zivota. Ne secam
se vise da li sam vam o tome pisao. Ja nemam kopije pisama, to jest onih koja sam vam pisao i lako
zaboravljam sta sam napisao, a sta nisam napisao. Tako, ako se ponavljaju, ne smatrajte da sam sisao s uma,
vec samo da sam zaboravan... Zato, odlucio sam da ostavim svoju “decu», kako se ja izrazavam, da bi se oni,
s jedne strane, pripremili za moj skori odlazak od njih, to jest za samostalnu borbu za svoje postojanje, s
druge – da se odmorim, da dodjem sebi od neprestane jurnjave. Verujes li (znam da verujes, jer i ti sam
prolazis isto iskusenje), cesto nemam vremena da spremim svoju sobu, da normalno na miru nesto pojedem,
da nekako uredim svoju prepisku. Dajem se svima i svakome, a posebno onima koji stradaju, koji ocajno
traze pomoc, koji su pritisnuti ili teretom usamljenosti, ili bolestima, ili neprestanim mukama i nedostacima.
Ovi koje sam nabrojao moja su prva briga. Njima pre svega bezi moja paznja i srce. Zatim slede neodlozna
“dela»ovog sveta. Svako oficijalno i administrativno pitanje povezano s nasim postojanjem. Zatim prijem
mnogih posetilaca, koji u vecini slucajeva dolaze izdaleka, i po nuznosti ne mogu ostati bez paznje. Zatim
moja prepiska,veoma retko na maternjem jeziku, sto od mene zahteva tudju pomoc, ili veliki gubitak
vremena, jer na grckom mogu pisati vise ili manje slobodno, a na francuskom ili engleskom s naporom,
gubeci mnogo vremena. Znas da je prepiska svestenika neuporedivo slozenija i za njega otezavajuca iz
razloga, sto svako, ko se obraca svesteniku, obraca mu se s nadom da ce od njega dobiti PAZNjU za svoje
probleme, koji su pred njim, ocekujuci da svestenik podeli sve njegove muke i ostalo. Neretko je potrebno
samo mala nepaznja, samo beznacajni propusti da se ta osoba duboko ozalosti takvom nepaznjom, ili da se
cak sablazni na dugo vreme.
Sve to zahteva ne malo snaga od naseg srca. I sam sam ponekad zadivljen, da nosim to breme toliko
godina. Sada se ne mogu pohvaliti svojim zdravljem. Od vremena moje operacije ja sam gotovo sve ove
godine bio prinudjen da uzimam sredstva za spavanje, da bi uvece zaspao (to jest u 2 ili 3 sata), da bih u 6
sati poceo nase bogosluzenje. Spavao sam cesto ne vise od 4 sata. Nekada uspem da preko dana malo
odahnem, a ponekad se pada u postelju u trenutku potpune iscrpljenosti.
Ti nemas potrebe da budes oprezan prema meni. Ne kazes da se i ja zalim kao sto to cine drugi, koji
ne dozvoljavaju svesteniku da izraze ma i najmanje teskoce, jer oni od njega ocekuju pomoc, svestenik je
duzan jedino da nosi teskoce ljudi i cak, ako to da Bog, citavog sveta. Ja ih razumem, i obicno pisem onima
koji odvec mnogo traze, da bi rekao da sam nemocan; da nemam snage, da bi se oni pomalo umirili u
pogledu nase nepazljivosti.
Tako da sam ove godine resio da se malo udaljim iz manastira i proveo sam nekoliko nedelja u
jednom engleskom manastiru. Tamo su mi u cetiri sata donosili vegetarijanski obed u sobu, a svo ostalo
vreme bio sam savrseno sam. Na molitvu s njima isao sam svega nekoliko puta, na praznike. Caj sam
spremao sam u sobi. Mnogo sam citao, uglavnom na enegleskom, da bih malo ovladao tim jezikom. Slava
Bogu, pocinjem da citam gotovo slobodno i cak da razumem mnogo kada govore sami englezi. Ovo
poslednje – veoma je uputno u kojoj meri ti vladas jezikom. Po mom misljenju to je najvazniji pokazatelj
tvoga znanja. Osobeno za polugluve, kakav sam sada ja. Nakon toga sam bio u jednom udaljenom kotedzu,
usred divljih polja i siprazja, na obali jednog zaliva, na udaljenosti od oko 300 km od naseg manastira. Zimu
sam proveo u kotedzu, u jednom starinskom selu, nalik na proslovekovna, i u tom smislu veoma
interesantnom. Taj kotedz je oko 200 km od naseg manastira. Konacno, ja odlazim u manastir u pozdestvene
i krstenske dane i na druge velike praznike. Izmedju ostalog i radi toga da bih pomogao svojoj deci, mladim
monasima, ponekad da bih tamo sluzio liturgiju. Jedan nas jeromonah sada u Francuskoj uci bogosloviju.
Otac Irinej otisao je na Aton, i sada tamo zivi u manastiru sv. Pavla. U manastiru, na taj nacin nema ni
jednog jereja. A narod dolazi nedeljom i praznicnim danima.
I to je delimicno deo mojih briga. Jos jedna tacka naseg zivota – obnova starog hrama, udaljenog od
manastira 600-700 metara. Vec osam godina trudim se nad tim delom, i jos se ne vidi kraj. Zdanje hrama
bilo je u beznadeznom stanju. Za post mislim da odem u manastir i da ostanem do Pashe. Zavrsio sam tvoj
list. Naredni pisem Natasi.
 
Tvoj arhimandrit
Sofronije
 
 
 
Pasha 1966 g.
 
Vaistinu Vaskrse Gospod!
 
Dragi moji i nazaboravljeni oce Borise, matuska Natasa.
Vama i svoj vasoj deci saljem svoju ljubav i najbolje zelje. Zakasnio sam sa svojim uskrsnjim
pozdravom, ali u ovom slucaju bolje i kasnije, nego nikad. Primio sam od vas tri pisma, tri fotografije, za sta
vam od srca zahvaljujem. Nisam pisao zbog toga sto je bilo iznad mojih snaga sto sam se prihvatio
restauracije jednog starog hrama (XII v.), koji smo dobili na raspolaganje na dan naseg dolaska. Na zalost,
hram je bio u veoma zalosnom stanju, gotov da svaki cas padne pod tezinom krova i da se pretvori u kamenu
grudvu. Sada, nakon sedam godina velikih napora ovaj hram je spasen. Restauracija nije potpuno zavrsena,
ali glavno je uradjeno, i mi cemo tamo sluziti nedeljne sluzbe, na koje su poceli dolaziti sve vise i vise ljudi.
Nas mali hram unutar manastira vec odavno ne moze da primi takvo mnostvo. Hram je postao, po opstem
misljenju veoma lep. U pashalnu noc bilo je ne manje od 200 ljudi, sto je za nase udaljeno seoce (90 km od
Londona i van svih glavnih puteva), u gotovo pustom kraju – neocekivano mnogo. Borba za obnovu hrama
bila je poslednjih dana na granici nasih snaga. Ustajali smo u dane posta na sluzbu u 5 sati ujutro, i
zavrsavali dan u ponoc, a ja ponekad i kasnije. Bilo je potrebno uciniti veoma mnogo za kratko vreme, da bi
hram bio gotov do Uskrsa. Ali sada je to zavrseno. Malo ko nam je pomogao; trudili smo se da nikoga ne
uznemiravamo molbama za pomoc i potrosili smo za nas neverovatnu kolicinu novca.
Sada svi zele da vide hram i mozda ce doci da nam dalje pomognu. Bilo je trenutaka kada se citav
ovaj poduhvat cinio beznadeznim. Tako su mislili gotovo svi koji su videli hram. Pozivam i vas da se
radujete s nama u vezi ovog dogadjaja. Mi svi ne bez cudjenja gledamo na to kako je brzo covecanstvo
pocelo da se udaljava od Crkve, od Hrista. Za mene ova pojava moze se objasniti time da vise od pola veka
(od 1914 g.) citava zemlja zivi u atmosferi neprekidnog bratoubistva, i niko da se pokaje zbog toga greha.
Prirodno je da u takvom stanju ljudi ne smeju da pogleduju na veliku Svetlost Hristovu. Poverovati u
Hristovu blagovest da smo svi mi ljudi – ceda Bespocetnog Tvorca sveta, poverovati u nasu vecnost, kroz
vaskrsenje iz mrtvih, poverovati u to da je covek obaz Boga zivoga – postalo je iznad nasih moci i zbog toga
tako naglo biva sveopste otstupnjistvo.
Kada sam bio u Grckoj za vreme rata, primajuci ispovesti od ljudi, govorio sam im: “Vi ste
zaboravili da mi kazete o jednom svom velikom grehu...» – “Kakvom?» – “O tome da ste Vi – ubica...» “Ne,
ja nisam ubica, i zbog toga vam ne mogu reci o tom grehu...» - !A recite mi da li ste u toku rata dobijali
izvestaje o tome da su u ovoj ili onoj operaciji takozvanom neprijatelju bili naneseni veliki gubici, i radovali
se tome?» – “Prirodno, jer su oni poceli rat, oni su krivi, i dobro je da ih ubijaju.» “Tako je, dragi moj, kada
bi na to gledali s obicne, ljudske tacke gledista, a na planu Jevandjelja to je saucesnistvo, moralno, u ubistvu,
i zbog toga je nuzno kajati se i za taj greh.»
 Nisam video da su ljudi pravilno shvatali ovo sto je receno, i zbog toga im nista drugo ne ostaje nego
da se odreknu zivota po Jevandjenju, otici od Hrista, zaboraviti svoje istinsko proishodjenje na planu duha i
pretvoriti se u zivotinje osudjene na smrt. Tako da je u ovo vreme graditi hram Hristu – zadatak nimalo lak.
Molite se za mene, da bi Gospod utvrdio delo nasih nemocnih ruku. Isto tako i postojanje naseg
manastira, stvorenog velikim naporom, u velikim mukama, pri opstem otporu, a cesto i nameri da se razrusi
svako nase nastojanje.
Ja se uvek molim za vas, svakoga dana. I sve vase tuge – moje su tuge, sve vase radosti – moje su
radosti; kada ste vi bolesni, ili prolazite kroz neka iskusenja, tada udvostrucavam svoju molitvu za vas.
Retko sam u svom zivotu video tako vernu ljubav, kakvu je dao Bog da imamo medju nama...
Pisite mi kada imate slobodnog vremena. Ne smucujte se ako ne odgovorim odmah, jer to nikako ne
znaci da je moja ljubav oslabila, ili se umanjila. Meni je vec 70 godina, i moje snage se smanjuju, secanje
slabi, sluh takodje, a jos je potrebno truditi se ko zna koliko, da bi zavrsio zapoceto barem do te mere koja ce
obzebediti buducnost mojoj “deci». Nas je uvek bilo – 6. Na trenutke 7, 8, ali to nam je bio problem zbog
nedostatka smestaja, i oni su odlazili. Otisao je i o. Irinej. On je sada na Atonu. Radujem se zbog njega, sto
je on sada obezbedjen za ceo zivot. Kada sam prosle zime bio bolestan, birnuo sam zbog njega: kako ce on
ziveti posle moje smrti? Sada ovu brigu nemam na dusi. A o drugima moja briga nije manja, vec druge vrste.
Mislim da ce hram koji smo sagradili biti za njih dobro obezbedjenje u nase vreme. Konacno i oni moraju
odlucno da rade, da bi sacuvali svoju priliku da posvecuju pre svega misao, snagu Bogu, Ocu nasemu, Koga
molim da vas sve sacuva, blagoslovi i zastiti od svakog zla.
 
Vas Tati
 
Jos mnogo puta – HVALA.
 
 
 
 
 
 
8 novembar 1966 g.
 
Draga matuska Natasa, mir Vama i citavom Vasem domu!
Hvala Vam za pismo. (...) Da, ja Vas se dobro secam, ali vesti o tome kako Vi zivite vazni su zbog
toga sto ja bliskije i dublje pronicem u Vase stanje i mogu da na zivotniji nacin da Vas se secam.
Sada, pre svega hocu da Vam kazem nesto o subjektivnim osecanjima onih koji boluju od srca. Ja
sam ne jednom bio sam u bolesnom stanju, i znam sta znaci kada srce strada. Tako da subjektivno osecanje u
bolesti moze biti neobicno tesko i strasno. Isto tako, to je i svojstvo srca kao najvaznijeg centra citavog naseg
zivota. Kada osetimo bol u nozi, u ruci, na nekom drugom mestu, gde nema “organa», tada i snazna bol ne
izaziva veliki strah, i strah cak nije ni prisutan. No kada srce “bije», kao klatno, ili se spazmaticki sazima od
bola, ili udara nenormalno, tada se iznenada javlja osecaj straha od smrti. I o ovom stanju, o njegovoj prirodi
hocu da kazem nekoliko reci.
Kako sam primetio, taj strah cesto nema veze s nasim duhom. Taj strah je gotovo cisto fizicki,
zivotinjski. Nase psihicko osecanje u tim slucajevima povezano je ovim stanjem naseg telesnog srca, i
agonija se ostvaruje u oblasti psihofizickog coveka. I mi, cini mi se, ne treba da mesamo taj “zivotnofizicki»
strah sa strahom metafizickim, duhovnim. Ja sam jednom preziveo dvanest dana i dvanest noci takvog stanja
na granici smrti. Posebno strasno je bilo nocu. To je bilo veoma davno, 1935 g. Ali zaboraviti tu agoniju nije
moguce. Najpre sam bio porazen strahom iznad svake mere. Ali, tada se dogodilo nesto u mom duhu, i ja
sam video da medju strahom pred vecnoscu, svetlom ili tamnom, i tim zivotinjskim strahom – citava je
provalija. Njihova priroda je duboko razlicita. I od tada, mada ja neprekidno osecam taj zivotni strah pri
grcevima u srcu, ili u aorti, ili u grudima, i taj zivotinjski strah postao je neuporedivo slabiji od tada kada
sam poznao njegovu prirodu. Znam ZASIGURNO iz svog licnog opita da prilazak smrti kroz srce moze biti
neobicno mucan, ali to nikada nije povezano s nasom buducom sudbinom u Bogu. I najsladji i neizrecivi mir
u dusi moze ici paralelno s ovim telesnim strahom. Ljubav Bozija ponekad cak i u velikoj meri nalazi sebi
mesto u toku ovih stradanja. Najverovatnije zbog toga sto citavo nase bice mora doci u stanje kriticne
napetosti, i u toj kriticnoj napetosti otkriti nove sposobnosti naseg duha, naseg metafizickog srca.
Ja se ne tesim nadom da ce Vam moje reci doneti razresenje pitanja o vasoj bolesti, ali se veoma
nadam da ce Bog uciniti s Vama ovo znamenje Bozanskog staranja o vama.
Blagodarim ocu Borisu za njegovu prepisku. (...)
Sada nesto o sebi. Nazalost, nemam nikakve gostoprimnice, a potreba za njim je ogromna. Da tako
nesto postoji bilo bi nam znatno lakse, posto je nas dom odjednom mali za tu kolicinu ljudi koji nam dolaze
za praznike. Zbot toga smo restaurirali staru crkvu iz XII v., kojoj je pretilo potpuno unistenje, sa velikim
uspehom(...) i izgleda istinski divna. Saljem vam 3 fotografije koje ce vam pruziti predstavu o njoj. Ikone na
ikonostasu delo su o. Grigorija Kruga33[33]. Lik Pentokratora na Prestolu – pisao sam ja34[34]. Lusteri, (dva,
drugi se ne vidi na fotografiji, pozadi) nacinjeni su od starih zeleznih obruca seljackih taljiga. Na fotografiji
– veliki sa 12 sveca, pozadi – mali sa 7 sveca. Na prestolu je krst i podsvecnjaci koje je kovac nacinio po
mom nacrtu. Sam prestol nacinjen je od starinskog rezanog drveta (XVI v.) i uradjen je veoma lepo i
pogodno za velike sluzbe. Forma – grobnice. Fotografije nisu ubedljive; u stvarnosti crkva stvara divan
utisak. Po svojim razmerama ona odjednom smesta 200 ljudi, mozda i vise. A kada ima malo ljudi opet nije
strasno velika, i sve je srazmerno nasim potrebama. Ispred prestola vidi se divna zavesa; tamo su otvori za
dveri koje vode u zadnji deo hram, gde smo smestili zrtvenik. Zrtvenik tamo je takodje od starog drveta, jos
uspeliji od Prestola. Ali, na zalost, restauracija nije zavrsena zbog nedostatka sredstava. Ako je Bogu ugodno
da nam omoguci to sto smo zamislili, hram ce postati velelepni spomenik. Na 4-oj fotografiji je ulaz u nas
dom izgradjen po mom nacrtu. Ranije, kada smo dosli ovde, nije bilo nicega, tacnije, gotovo nicega. Oniski
seoski plot, polomljena vrata nisu se zatvarala.
Ja sam starim i slabim. Najgora bolest starosti – lako umaranje, i strasna lenjost i tromost vec
ovladavaju mnome. Poslacu vam fotografiju sa svojim cedima, ako mi napisete da li vas interesuje. (...)
Neka vas sve cuva Bog. Svima saljem svoju veliku ljubav.
 
Vas Tati, neizmerno odan
Sve celivam
 
 
 
 
Pasha 1967 g.
 
Dragi, neizmerno voljeni, nezaboravljeni matuska Natasa i oce Borise.
Primio sam od vas citav niz pisama. Svakoga puta sa strahom, jer veoma zelim da odmah saznam
kako ste oboje.I kada saznam da ste zivi i vise ili manje “disete» i sam sa olaksanjem odahnem. Mene nije
stid da lose disem, jer sam ja stariji od vas. Vi bi trebalo da disete punim plucima, sve prezivljujuci u
dubokom i krepkom srcu. Da, svakog dana molim Boga da vas sacuva. Toliko mi je drag vas zivot na svim
planovima. Sto se tice Nikolkine bolesti nisam se nikada mnogo zbunjivao. Ja se veoma nadam da ova bolest
nije na smrt, vec na slavu Boziju. Proci ce dve godine i njemu ce biti bolje u svakom smislu. Ustvari;
neophodno je da osetimo i svoju potpunu nemoc, da dodjemo do dubokog ocajanja, da bi se preporodili za
novu nadu, da bi iskusili istinsko Vaskrsenje.
Sada vam saljem svoje “Hristos Vaskrse» i svoje najiskrenije zelje da bi Svetlost Pashe Hristove
vama zasijala s jos vecom snagom nego ikada. Da radost Pashe nikada ne ode od vas sto je moguce duze. Da
bi sva vasa deca takodje bila srecna i puna duhovnog ocekivanja.
Kako vam retko pisem, u ovom pashalnom pismu reci cu vam sve i o sebi. Ja sada imam za sebe
licno mali dom nedaleko od Rektorije. Dolazim na najvaznije sluzbe, ostalo sam vreme sam. To je tako
divna privilegija – to jest biti sam, u tisini. Oko mene nema mnogo buke. Moguce je sakriti se od nje, usavsi
33 [33]
Јеромонах, један од великих иконописаца нашег времена. Аутор низа књига о иконама.
34 [34]
У младим данима, до револуције о. Софроније студирао је на уметничкој академији, његови радови
приказивани су на изложбама. И сам је писао иконе и поучавао у томе своје монахе.
u sobu, izasavsi u vrt. Nocu put, koji prolazi pored puta, sumi na vetru, kao neprohodna suma. Doslo je
prolece i vec osecam dolazak leta. Zima je prosla ne bez teskoca, ne bez starackih bolesti, posebno
reumatizma, koji mi je mnogo dosadjivao ove godine. Posebno naporno mi je bilo s levom rukom, gotovo
dva meseca obuzetoj bolovima u ramenu i nize. Ali, slava Bogu, sada mi je znatno lakse, i nadam se da cu
sluziti u dane Pashe, s vecim poletom nego u postu.Ne mogu reci da sam zadovoljan sobom, to jest time
kako prolaze moji dani i meseci. Toliko mnogo mora da se ucini, ali toliko malo u stvari moze se uraditi.
Ponekad mi dolazi misao da je bolje da covek ne dozivi do starosti, kada se sve sposobnosti umanjuju. S
druge strane, uvek postoji toliko mnogo stvari, svakakvog posla, tako da otici, ne ispunivsi svoj dug, ono
“zavestano od Boga» – nije moguce.
Hvala sto pisete o sebi, o vasim susretima, o deci, o zdravlju. Smilujte se, ne skracujte pisma, da bih
mogao znati o vama sto vise i cesce. I ja sam prevladacu svoj umor od pisanja pisama, i pisacu vam vise.
Celivajte svu vasu decu (...) Sve vas ljubim kao one koji su mi najblizi i najdrazi, sa kojima je
duboko povezana moja dusa.
 
Vas a.Tati
 
 
 
 1 januar 1968. g
 
(Evo, potrebno je sada privici se na ovu novu cifru.)
Dragi oce, matuska i ostali. Danas sam sa vecernjom postom primio vasa pisma i citavu gomilu
fotografija. Mnogo vam hvala za vesti, a i za najvaznije, za vasu veliku ljubav.
Sada, od cega da pocnem? Po obicaju pre svega zelim vam svima da radosno proslavite Rodjenje
Hristovo, da Novu godinu docekate u dobrom zdravlju i s novom nadom na novu srecu, dok ne dostignemo
krajnju srecu – to jest opste vaskrsenje. Svakog dana se molim, da vas Gospod sacuva, blagoslovi svaki vas
korak, namere, dela. Da bi uopste citav vas zivot bio blagosloven svise. Mislim da tako i jeste. Da predjem
na sebe? U prosloj godini i kod mene bilo je ne malo novosti. Ne secam se da li sam vam pisao da od januara
prosle godine zivim odvojeno od manastira, na rastojanju od 8 km. Zivim sam u kuci ciji se zadnji deo pruza
u ogromni vrt, i tek jednim krajem izlazi na put, neku raskrsnicu, kroz koju se automobili krecu uglavnom
ujutru i uvece, to jest kada idu na posao i kada se vracaju kuci. U ostalo vreme veoma je malo kretanja, nocu
je duboka tisina. Ali i danju, da bih imao tisinu, sedim u sobi, ne izlazeci na ulicu. Na takav nacin mogu na
miru da citam, pisem i cak da razmisljam. Cesto razmisljam o svom kraju, tako bliskom; kako sam zakoracio
u 71-u godinu, usao sam u godine kada je moj blazeni Starac vec osecao da se priblizio koncini. Pred moj
odlazak otuda u Francusku neko mi je rekao da cu dozivet godine moga Starca. U to vreme to mi je izlgedalo
savrseno nemoguce, a sada ne znam kada ce doci moja smrt. Cekao sam je desetlecima. Moje zdravlje me je
prinudjivalo da mislim o tom. I ne gledajuci na sve, nekako jos zivim i radim. Neretki su poslovi sa onima
koji doputuju. Danas sam na primer sluzio Liturgiju Vasilija Velikog; sluzba se produzila na tri sata, zatim
dorucak s ljudima, zatim administrativne obaveze, zatim prijem ljudi koji su doputovali iz Francuske i
Nemacke, zatim jos jedan mali obed... Zatim sam otisao kod sebe u pustinjicu. Otac Irinej mi je doneo vase
pismo ovde. Vi znate da je on otisao na Aton. Proveo je tamo pola godine, onda mu je bilo zao nas i ponovo
se vratio. Moji monasi su dobri ljudi, blagocestivi, obrazovani. Prirodno je sto ja hocu da su oni plameniji,
nadahnutiji, istrajniji u nasim monaskim iskusenjima. Gotovo svi koji dolaze kod nas zbog njih su ushiceni –
kao sto vidite osim mene. Jedna od najvecih teskoca naseg bogosluzenja je u tome sto ne mozemo naci
“zajednicki» jezik... Oni koji dolaze su sa raznih strana i njihovi jezici su razliciti. Svi mi sada znamo 4-5
jezika, i lako prelazimo na svaki od njih, ali ovako ili onako postoji stalna briga o tome da svi prisutni budu
zadovoljni, i to nas prinudjava da tome poklanjamo ne malo paznje. Liturgija obicno tece na 3 ili 4 jezika.
Nedeljom je, naprotiv, jednostavnije, jer tada preovladavaju grci, i mi gotovo citavu sluzbu obavljamo na
grckom i tek po neke delove ponavljamo na engleskom, koji postaje sve vise i vise “zajednicki» jezik.
Neobicna slika: ja sam ostareo, a mladi i cak sasvim deca me vole i mnogi hoce da me poljube.
Istina, ja sam poklanjao, i jos poklanjam ljudima mnogo vremena i snage. Poslednje godine hteo bih da
provedem u miru, i nadam se, zasluzenom “retrete»35[35]. Takav retrat postao mi je prosto neophodan. Da se
prilagodim ritmu mladih ljudi ja nisam u stanju. Osim na nekoliko dana. To usamljivanje me cak fizicki
spasava.
U ovoj godini uspeli smo da pomerimo posao na crkvi u nasem domu. Ikonostas je postao mnogo
lepsi i dostojniji. Furnir je zamenjen starim drvetom, radom iz XVI veka.. Oltar je pokriven krovom, delom
radi toplote, delom radi “tisine». Krov je strasno debeo s pustinom pod njim. Uopste moze se smelo reci da
su obe nase crkve postale veoma pogodne za Liturgiju a u isto vreme istinski lepe. Cudi me da se one
svidjaju ljudima sa istancanim umetnickim ukusom i onim, rekao bih, najprostijim. Ni ova, ni druga,
konacno, ni u maloj meri ne izrazavaju moju istinsku ideju o hramu za Velikog Boga. Ali u nasem polozaju
ne moze se misliti o boljem.
(...) Dva – tri puta bio sam u poslednje dve godine u Francuskoj. Putovanje tamo za mene je lako i
brѕo. Posetio sam prosli put stare drugove. Posetio sam groblje, gde je toliko meni poznatih imena i dusa.
Vas pominjem svakog dana. i istinski mi je zao sto je dolazak do vas izvan moje moci. I to ne toliko zbog
bolesti, koliko zbog slozenosti zivota u nase vreme. Moje zdravlje nekako se popravilo mada u svakom trenu
postoji mogucnost “neocekivanih» padova i krize. Svima saljem svoj blagoslov i ljubav. Neka vas Gospod
cuva
 
Verno vas ljubi vas Tati.
35 [35]
Одмор (фр.)
  
 
 
29 marta 1968 g.
 
Dragi, veoma mi dragi oce i matuska, Miso, Kolja, i svi ostali koji su u kuci u ovom casu ili dolaze s
juga, to jest Vera i citava njena porodica.
Mir vam i blagoslov Svise neka pociva na vama u sve vase dane. Mnogo vam hvala za pismo. Sama
cinjanica da ste zivi pruza mi utehu. Hvala vam na pozdravima i dobrim zeljama, za vernost vase ljubavi
prema meni. Ja duboko cenim tu vernost! Zato sto je malo na zemlji ljudi vernih svojoj reci, vernih u
prijateljstvu, vernih cak i u braku. Tim vise redji su oni kada je osnova druzbe,bratstva ne zemni slucaj, vec
vera u nesto.
Moje zdravlje – nije bilo zaista lose do ovog vremena. Konaco, starost uzima svoje, i zivot se ocito
priblizava svome kraju. Nakon 50-60 godina svi smo okruzeni ljudima, koji su u proslosti bili kao i mi
mladi, ali koji sada vec odlaze i nagovestavaju i nama o neizbeznosti toga i strasnoga, a i svecanoga dana.
moj zivot se produzio sasvim neocekivano za mene. Vi ste me u svoje vreme videli na pragu smrti. Nisam se
nadao da cu docekati cetrdesetu a sada mi skoro otkucava 72! Ali kada pogledam na ucinjeno, dolazim do
ocajanja gledajuci nistavilo koje sam ucinio. A koliko je bilo namera, koliko neostvarenih ideja, neresenih
zadataka. I ucinjeno je placeno nesrazmerno velikom cenom. Naprotiv, sve receno uopste nije zalba, vec
samo konstatacija. kao sto znate ja sada mnogo vremena provodim u svome “kutku». To je spasenje za
mene. Deliti zivot s mladima – postalo je teskobno za mene. Nema u njima istinskog nadahnuca da grade, da
stvaraju. Zbog toga, kada sam sam ja odahnem dusom. “Daleko od ociju – daleko od srca...» Ova sustinski
neprijatna poslovica u ovom slucaju primenjena je na mene. Neobicno sam ustrojen: buduci da nisam
privezan za imanje ili nesto drugo, zaboravljam potrebe i dela moga manastira, prepustajuci se svojim
mislima u osami. Konacno, tamo sam cesto, da bih jos dirindzio, zaradjujuci svima njima za zivot. Ako bi ih
ja ostavio, mislim da se oni jos ne bi snasli pred pretstojecim zadacima: treba hleba svakoga dana, a osim
toga toliko svakakvih drugih potreba. A oni imaju i neobicnu privilegiju: hram u samom domu i Liturgiju u
uslovima, koje ces jedva naci na zemlji na bilo kom drugom mestu. Ponekad mi se cini da oni razumeju,
uglavnom, koliko deca: uzimaju, ne misleci kako je to doslo, kakvim trudom i mukom sve to dolazi. U tom
odnosu, konacno, bila bi najveca greska, s moje strane, da mislim da ljudi shvataju srcem sta znaci ime
“hriscanin». Hriscanstvo jos nije prihvaceno na zemlji. “Istorijsko» hriscanstvo cesto pruza sliku strasnog
gazenja smisla Jevandjelja. Koliko je prestupa bilo ucinjeno i jos se cini u Hristovo Ime? Kakav uzas! Kakvo
izopacenje! I kada cujes da se mnogi usudjuju nazvati se hriscanima, istovremeno dolazi mi misao: a Sam
Hristos da li ce ih jednom nazvati Svojima? Sam On je rekao da ce Mu mnogi reci: Nismo li u Tvoje ima
prorokovali i ostalo... I on ce odgovoriti: Odlazite od Mene, vi koji cinite bezakonje; Ja vas ne poznajem.
Dostojevski je ustima svojih junaka rekao da je hriscanstvo za Heroje i Genije Duha. Sam Hristos
kaze da svaki koji ispunjava rec Njegovu zna OTKUDA je ona... I Pavle je rekao da Hristovo Jevandjelje –
nije od coveka i nije po coveku. Moze se misliti da ce, ako se jos produzi istorija covecanstva, mozda ce
jednom proizaci takva sustastvena promena u ljudima da ce oni istinski postati braca, koja se nelazno mole
“OCE NAS». Evo, ja sam ostario i jednako se spremam za smrt gotovo bez nade, da ce takvo vreme pobede
Hristove doci. Svaki put, kada slusam radio ili uzmem novine u ruke, uzasnem se od zverskog divljastva i
ljudske mrznje. Dovoljno. Biti pesimist ne prilici nasem licu. Ako ne ovde, na zemlji, to u buducem Carstvu
videcemo pobedu pravde, i verujem da je ta pravda NEIZBEZNA. Nekada, gledajuci lavove i tigrove u
ZOO-vrtu, mislio sam da ce doci cas kada ce ljudi “smestiti sve takvima podobne, koji lice na ljude» u kavez
– i carstvo i vlast bice u rukama “krotkih», oni ce naslediti zemlju...
Od sve duse zelim da Kolja uspesno izabere svoj dalji put. Vazno je da covek zavoli i voli do kraja
izabrano delo. Drugacije ce biti tesko ziveti. Da li je Misa zadovoljan svojim poslom? Moguce da necu moci
da vam pisem za Pashu ali, kao sto znate, ja vam nisam neveran u ljubavi i secanju, i u Svetli Dan poslacu
vam svoj bezicni otpozdrav o Vaskrslom Hristu.
 
Gospod neka vas sve cuva
Zauvek i verno vas voli
 Tati
 
 
 
Pasha Hristova 1968 g.
 
Dragi i nezaboravni oce, matuska i sva deco, prvog i drugog pokolenja.
Svima saljem svoju ljubav i najbolje zelje i misli na Svetu PASHU.
Molim se da neugasiva svetlost Hristovog vaskrsenja uvek ispunjava atmosferu vaseg doma, dajuci
vam radost u iskusenjima ovoga veka, cak i kada se priblizava nasem srcu dah smrti. Neka vam Gospod da
istinsku veru u nelaznosti nase pobede. Neka su vasa srca i um uvek privezani za vidjenje Bozje Vecnosti i
Svetlosti u kojima nema ni jedne seni. Vi ste se uverili u moju ljubav prema svima vama.
 
Sofronije –
Tati
 
 
 
 29 april 1968 g.
 
VAISTINU VASKRSE GOSPOD!
Dragi oce, matuska, svi...
Hvala na pismima za Pashu. Sada se nisam spremio da pisem na dugo. Posle pashalnog
“opterecenja» idem na 3-4 nedelje u Spaniju. Kada se vratim, krajem maja, dace Bog zdravlja, snimicu
pismo na magnetofonsku traku. (...)
Svakog dana u mislima je s vama.
 
Vas voljeni Tati.
 
 
 
31 avgust 1968 g.
 
Draga matuska Natasa, mir svima vama od Gospoda. Hvala na pismu od 17.08. Njegov citav sadrzaj
me je dirnuo.
(...)
Drugo – to je dan Vaseg Andjela. Sta da kazem? Vi znate moju ljubav prema Vama, a prema tome i
moje zelje, iskazane ne jednom u proteklih 20 godina zivota. I sada ih mogu samo ponoviti. Moja masina se
“polomila». Treba mirovati mnogo dana. Bice Vam tesko da citate moje skrabotine.
Moje putovanje je bilo interesantno. (...) Molim vas, pisite mi. Oprostite mi i zbog mojih godina
(72), i na lenjosti, i zbog obaveza koje prevazilaze moje moci. Zastititi naceti zivot nije jednostavno. I kao
sto i Vi sami pisete – zivot je dobio suludi ritam.Mislio sam da je to zbog opste zbrke, automobila,
bezbrojnih masina i putovanja i ostalog. Ali vidim da je i kod vas, ranije mirnom i tihom mestu, isto tako.
(...)
Vremenom srce moje slabi i grci se u grudima. Ali jos sluzim, primam masu ljudi. Gluvi ugao –
gluva sela, na kraju sveta – postaju sve mnogoljudnija. U prosloj godini trebalo je mnogo graditi, a u ovoj jos
vise.
Ono sto je utesno jeste vidljivi rast (duhovni) onih koji ovde zive. Postaju opitni, bogoslovski
obrazovani, dobro sluze, svi (tacnije mnogi) ih mnogo vole i cene; oni odlicno vode sebe; muzastveno trpe
sve nadrastajuci sve kontrastne zahteve tako razlicitih svetova. A ja, prirodno, moram da se spremam za
odlazak. Neobicno je koliko dugo vec zivim. I bilo kuda da odem, u ma koju daleku pustinju da se skrijemo,
postepeno okolo izrasta ogromna porodica. Isto tako kod Marka H, 30. Ranije je s nama za stolom bilo 10-15
(retko 40), sada svakodnevno 15-20, nedeljom 50-70, ponekad 100. Na Pashalnu noc 120.
I otkuda za sve dostaje – ne znam. Toliko o nasem zivotu. Gotovo svi moji su mladi, deca. Ja najvise
vremena provodim sam u malom domu, daleko od svih. Taj odmor je za mene neophodan.
Sve grlim s velikom ljubavlju.
 
Vas Tati
 
 
 
12 januara 1970 g.
 
Mir vam!
Dragi... svi vi – dvanaestoro, koji su na fotografiji. Kakvu radost osetim uvek kada od vas primim
pismo. Vest o tome da ste svi zivi veoma me raduje. Svakog dana KRIKOM KRICU Bogu da vas sacuva.
Koliko puta su od vas stizale zabrinjavajuce vesti. Verujte da ponekad nisam mogao pisati, jer sam se plasio
da ce vesti, da smo ja i moja obitelj zdravi, pasti u tesko vreme. Nikada ne mogu reci o svojoj porodici -
“sva», posto se njen sastav vremenom menja. Osim toga, mogu se i nemali broj onih nezavisnih porodica
rasejanih po raznim mestima ubrojiti u clanove nase obitelji. I tako, ako govorimo o obitelji, ima toliko onih
cija je adresa ista sa mojom, te sam u tom smislu poslednjih godina cesto bio radostan zboh dobrog odnosa
medju svim clanovima i njihovim srecnim izgledom. U ovom trenutku nas je 10 ljudi. Ali za trpezom nikada
nismo samo mi. Narocito prosle godine. Dom je prepun. Za trpezom je 20, 25, 30 i vise ljudi. Kako je nas
malo za slicne prijeme, obicno ostavljamo sve dveri otvorene, i svi koji dodju, medju kojima ima i onih koji
dolaze prvi put; svake nedelje; mi tu masu ljudi pustamo da budu domacini, kao da su kod kuce. Prvih
godina bilo je i nesporazuma, i izuzetno smo se umarali. Zatim se dogodio “prirodni izbor» i sada nam oni
koji su zavoleli da budu kod nas pomazu svojim prisustvom, jer je nas dom postao u velikoj meri i njihov
dom.
Moze se pomisliti da tako u stvari i treba da protice zivot svake male parohijske (takoreci domace)
crkve. Ljudi se srecu najpre u molitvi, zatim u normalnim zivotnim okolnostima. Deca veoma vole da
rodjendane provode kod nas.U tom smislu prirodno, praznovanje se prenosi dva-tri dana napred ili nazad, to
jest nedeljom ili praznikom. Ja u tom slucaju moram da rezem ogromne torte i da ih delim na desetak delova,
parcica...
Ovako ili onako, osecaj starosti sve pokriva. To se posebno pokazuje ujutru, nakon budjenja, kada
mi je tesko cak i da govorim, toliko glas oslabi.
 
 
I koliko moja starost prevazilazi preko svakog ocekivanja i najsmelije nade, toliko prirodno shvatam
neophodnost skorog odlaska. (...) Suprotna strana moje starosti – uteha sto vidim veliki broj ljudi koji su
kroz mene stekli novu nadu, novu snagu da zive, nasli novi smisao, cak nadahnuce. I to vredi nesto. Divno je
videti mnoge osobe koje su vas zavolele zbog takvog dela. Medju njima ima predstavnika, u krajnjoj meri,
do cetvrtog kolena, a u nekoj manjoj meri moze se govoriti i o petom kolenu. Eto vidite, a protiv svog
obicaja napisao sam vam toliko o svom i nasem zivotu. Taj zivot razvio se u mnogim odnosima, cak i
materijalnim. Poslednjih godina izgradili smo dva doma, jedan – manji – atelje za ikonografiju, dug 18
metara, sirok 6-7 metara. S gornjim osvetljenjem, kao atelje za zivopis – gotovo idealno. Drugi dom – za
sestre i gostoprimnica. Sa svim savremenim udobnostima. Automatsko grejanje, dva kupatila...
I pored svega toga zivotne potrebe rastu brze od mogucnosti njihovog ostvarenja. Tim vise sto je
neophodno novopridosloj bratiji dati vise bogoslovsko obrazovanje; posto je polovina njih dosla s visim, ali
ne i sa bogoslovskim. Neophodnost takve pripreme zahteva vreme. Ako smo manje obrazovani od drugih
“ucenih» (oprostite na izrazu), ti “uceni» ce nas lako udaviti.
O, to je stari i veliki problem – s jedne strane, kultura duha i srca, s druge – mozga, uz “srcanu
atrofiju». Poslednji ostavljaju toliko divlji prizor da padas u uzas od susreta s tim divljacima i ubicama koji
sebe osecaju “nadljudima». Izvrnuta skala vrednosti sto dovodi do neprestanih ratova i najnemilosrdnijeg
krvoprolica, uvek se opravdava nekakvim veoma visokim ciljevima. Jedne iste reci koriste se da odrede te
vrednosti, a u stvari – korenite su razlike u shvatanju tih reci ili u njihovoj primeni u zivotu. To je gotovo
uvek “sloboda» a sans jonik36[36].
Mi u svom ucenju potvrdjujemo ideju neophodnosti potpunog odricanja od teznje da se dominira,
vlada nad nekim, ovladavanje materijalnim bogatstvima, kroz sta se gubi pravo na razgovor sa ponizenima i
uvredjenima. Bolje je dobrovoljno siromastvo, nego bogacenje pomocu nasilja nad bratom. Bolje da umremo
u “socijalnoj bedi», nego proslaviti se zbog pobede nad “malima». Bolje je da nase ime ne ostavimo na
Zemlji, nego da svoja imena zapisemo krvlju brace. Da bi smo zastitili svoju malu slobodu, mi se drzimo
principa – ne posezati ni za cijom slobodom. Ako u nama nema semena Duha Svetoga, taj put je prosto
nemoguc. Sozercanje Vecne Pravde, to jest Sunca Pravde – Hrista, utvrdjuje u nama nepokolebljivu
uverenost u neizbeznost nase pobede u sili Hristove pobede. U ovom svetu mozemo i duzni smo da
podnosimo teskoce, ali u buducem – pobeda je neizbezna.
Strasno se radujem zbog Mise37[37]. Saljem mu svoj natopliji pozdrav. Hvala Kolji na njegovom tako
dobrom pismu. Secam se njegovog “orlovskog» detinjstva, i verujem u njegovu sposobnost za visoke uzlete.
Verocki prenesite moju ljubav (...)
Neka vas sve Gospod cuva jos mnogo godina.
 
36 [36]
Слобода за себе.
37 [37]
Отац Борис добиоје вест о томе да је син о. Бориса Михаило ступио у Духовну семинарију.
 Vas s velikom ljubavlju
Tati
 
 
 
 28 marta 1972 g.
 
HRISTOS VASKRSE!
Dragi, nezaboravljeni oce, matuska Natasa, oce Mihailo, Kolja, Vera, svi – svi. Mir vam od
Gospoda.
Mnogo je godina proslo od onoga casa kada smo zajedno u istom hramu sluzili Liturgiju u ovu Svetu
Noc, koja nam otkriva od veka skrivenu TAJNU o prevecnoj ideji Oca – Tvorca o sinovima ljudskim. O,
nesumnjivo je da svaka molitva, prinesena Vecnome Bogu i jedinom istinitom, prebiva sacuvana za svakog
od nas. U dan sveopsteg vaskrsenja sve takve molitve stace uporedo s nama pretvorivsi u nezalaznu svetlost
istinski svetog zivota u gradu Boga nasega. Pisem vam retko, ali i vi cinite sto i ja, to jest ne gubite uzajamno
secanje u molitvama. Kako se moze izbrisati ono sto je te trenutke plamenim slovima ispisalo na srcima svih
nas? Kako mogu biti ugaseni u secanju dani nasih zajednickih tuga, a ponekad i radosti? I tako, u dan
vasrsenja svi cemo mi gledati u zanosu ono sto je posejano u mukama. Gledacemo istinski preobrazeni. A
dotle – hrabro ponesimo, ako je sta ostalo da se nosi u ovom zivotu. Vise od svega razmisljam o bolestima
nas starih. Eto matuska je opet bila na granici zivota. Slava Bogu sto nas jos nije ostavila, posebno malisane.
Kako se radujem sto je Mihailo38[38] postao otac. Ljubim ga nasim svestenickim poljupcem i vatreno
molim Boga da on nadanuto pronese breme ovog svetog sluzenja Bogu, sluzeci “ovim malima». Radujem se
sto ste vi svi zivi i sto je porodica brojcano porasla.
Petpostavljam da sam u proslom, pa i u mojim retkim pismima rekao mnogo o onome sto
nepromenljivo postoji, o cemu vam retko pisem. (...) Poslednje dve nedelje imam veliki grip. Antibiotici su
me oslabili. Najveci deo vremena leno lezim u postelji. Zima je bila topla, gotovo bez snega sa prekrasnim
suncanim danima, ali poslednjih dana iznenada su naisli hladni vetrovi s kisama. Vremenska prognoza je
losa. Obecava lose vreme sve do nase Pashe! Hocu da se do tada oporavim da bih ja mogao da sluzim ovu
Pashu. Prosle godine isto u martu sam se razboleo i lezao sam gotovo tri meseca. Razboleo sam se oko
dvadesetog marta i propustio sam pashalne i posne sluzbe. Sada uopste ne idem u hram osim na Liturgiju...
Uopste, nas zivot tece tiho, u smeru naseg odresenja od strasti ovoga sveta, ali i u neprestanom naporu,
neophodnom da se ocuva ta velika privilegija koju mi imamo ovde. Moze se reci da kada sluzis ljudima,
zaboravljajuci sebe, onda ti ljudi pocnu da brinu o tebi i duboko te zavole. Mi vidimo mnostvo te ljubavi. U
savremenom svetu, socijalno snazno organizovanom, posebno u velikim gradovima, ljudi se na cudan nacin
odvikavaju da vole, da se druze, zajedno raduju ili stradaju. Otuda mnogi ljudi osecaju muku samoce.
Dolazeci k nama nalaze kod nas ljudski odnos, i postovanje, i razumevanje, i poverenje, tako da u pocetku ne
shvataju sta im se dogadja. A zatim, sabravsi se posle nekoliko ponovljenih poseta, postaju poverljiviji,
otvoreniji, veseliji; a mi im dajemo nas dom, nas vrt, sve sto imamo. I oni se vec osecaju kao “kod kuce». I
to nam svima odgovara, jer inace ne bi bilo moguce primiti toliko mnostvo ljudi.
Kod nas se svi, ne gledajuci na razlicitu proslost, druze, mirno zive, i to me, na kraju raduje. Na taj
nacin, vidim da mogu otici sa saznanjem da ce ostati neki trag na zemaljskom planu, na planu njene veze s
Nebom.

38 [38]
Син оца Бориса Михаилопостаоје свештеник.
 Tako, svi vi, moji dragoceni, nezaboravljeni, primite moju ljubav i najiskrenije zelje i sve najbolje
svima i svakome od vas.
 
Vas Tati – Sofronije
 
 
 
27 januara 1973 g.
 
Dragi, nezaboravljeni oce, matuska i sva deco.
Nikada da ne prestane da se na vama uvecava blagoslov Svise.Uvek se potresem kada primim vase
pismo. I ove godine, kao i prethodnih, mozda cak i vise, obradovao sam se bozicnim cestitkama i vestima o
svima vama. Vise nego ranije, jer se prirodno tokom vremena niste udaljili po nemoci, od posledica svih
teskoca i briga, sa kojima je povezan vas zivot: deca, sluzenje i slicno. Kako je prijatno cuti da matuska “juri
vozom te tamo, te ovamo». To je mnogo bolje nego lezati u postelji s neprestanom brigom o pulsu. Otac
Boris na fotografiji izgleda prekrasno, mada, po pismu, ima nizak pritisak i zbog toga tesko odlazi na sluzbu
i izdrzava je. Radujem se za oca Mihaila. Proveo je neko vreme kod nas, ali zbog opita neophodno je da
izadje na otvoreno more. Uzasno je misliti da je “zivotni opit» do nasih dana jedan isti. Proslih hiljadu
godina covecanstvo ne samo duhovno, vec ni moralno skoro da nije napredovalo. Mozda moj sud je
verovatno netacan u smislu da ce na zemlji uvek postojati najrazlicitiji zivot umnog, moralnog i duhovnog
postojanja. Onima koji stoje na nizim stepenima razvoja potrebna je paznja od strane onih koji stoje na
visim; treba im dati zivot, to jest ljubiti ih i saucestvovati u njihovom kretanju ka boljem.I, tako, s te strane
sve je gotovo normalno. Mi isto tako, po meri toga kako stremimo dobru, sve snaznije, bolnije i dublje
bivamo ranjeni videci svaku nelepost, svaku grubost i slicno. Sami smo izgubili predstavu o tome sta i kakvi
smo bili u svoje vreme, u dane nase mladosti. Mozda bi smo se uplasili ako bi se sreli sa samima sobom,
onakvima kavi smo bili pre pedeset godina? Mozda je taj broj za vas nevelik... Za mene je cak nedovoljan. I
desava se, mada i retko, da se setim svojih proslih gluposti i neznanja u svemu duhovnom i otuda nisam
toliko sokiran gledajuci mlade. Konacno, mladost bezumstvuje u nasim ocima;mladost je slicna pijanstvu –
njoj je “more do kolena». Secam se kako sam se ne misleci, ne znajuci za strah, bacao u neizvesnost.Neka
nam Otac Nebesni da da Ga poznamo sve dublje silom ljubavi prema Njemu, da bi nas u veliki dan
“odlaska» odavde ta ljubav sjedinila na veki potpunim savezom ljubavi. Taj savez ljubavi smatram ne samo
kao odnos prema ocu, vec i prema svima, bracama i sestrama. Malo je nade da cu se u ovom zivotu sresti sa
vama, ali je snazna nada u buduci, vecni zivot.
Saljem svoju ljubav Verocki i citavoj njenoj porodici... Isto i Kolji i njegovoj porodici. Jerejski
bratski celiv i ljubav ocu Mihailu. A vama oboma moju duboku ljubav i svakodnevno secanje na vas.
Unutrasnjim trazenjem kroz molitvu oseti se kako vam je... To je nedovoljno, neophodna su i pisma. Mnogo
hvala na fotografijama. Otac Boris izlgeda velelepno na njima. Divna starost (jos ne duboka). A matuska
zaista izgleda kao mati i babuska, koja se uvek trudila da ustroji zivot dece, ne stedeci sebe. U malenom telu
– snazan duh. Neka vas cuva Gospod. Divno je videti svu decu. Kolja narocito dobro izgleda u belom
podrasniku. Vera – udata, ali je kao i pre lepa. Otac Mihailo – gleda na svet s ljubavlju i krotoscu. Ostale
nisam nikada video licem u lice i tesko mi je da o njima prosudjujem. Da, posaljite mi sva imena po redu,
kao “porodicno stablo», da bih bio siguran da se pominjanje obavlja potpuno korektno.
Sta da kazem o sebi? Nikada ne umem da to cinim kako treba. Radim, mnogo radim; malo setam,
nema vremena za takvu raskos, premda oko mene ima divnih mesta za setnju, i vazduh u nasem selu je
divan, “nezagadjen», mnogo divnih ogromnih drveta, klima topla i blagoprijatna. No, uvek sam na granici
bolesti i nista ne mogu reci sta ce biti uskoro.
 
S ljubavlju vas arhimandrit
Sofronije
 
Pozdrav od o. Irineja – bivseg Volodje
 
  
 
 
HRISTOS VASKRSE!
 
Dragi, dragi oce Borise, matuska Natasa, oce Mihailo i Nikolaje, Verocka, mir svima vama od
Vaskrslog Gospoda.
KAKVA RADOST! Kako je to izvanredno, cudno. Novi dogadjaj u vesam porodicnom zivotu – kao
da se zatvara neki krug39[39]. U vezi toga zaokruzenja mogu reci da je za sve godine nase prepiske, posle
odlaska, ovo pismo najradosnije. To ne znaci da ce nasi putevi postati bezbrizni, potpuno bezbedni, ne, vec
vise nece biti sumnje u izbranje sluzenja ovde na Zemlji. Proslavimo Boga u srcima svojim. Ova godina je i
za mene godina zavrsetka mog rada. Knjiga o Siluanu izasla je na grckom; na jesen izlazi na engleskom i
francuskom. Mnogo truda ulozeno je u prevode. I evo, reci oca nasega Siluana izlaze na sire puteve ovoga
sveta. Njegovo ime postalo je mnogo poznatije i draze. Njegove neobicno snazne reci o miru svega sveta
nasle su odjek u hiljadama ljudskih srdaca. Daj Boze da to dobro seme izraste i donese stostruki plod.
Opet i opet – HRISTOS VASKRSE...
VAISTINU VASKRSE!
 
S ljubavlju vas Tati –
Sofronije
 
 
 
18 januara 1975 g.
 
Hristos posredi nas!
Dragi oce i brate Borise.
Hvala na bozicnoj cestitki.
Pisem vam retko, ali secam vas se uvek svakog dana.
S godinama, ne malim, sam oslabio. Predlozio sam bratiji da izaberu novog igumana. Izabrali su
jednog, ne starog, ali spremnog da ponese teret sluzenja sa svakim smirenjem. On se najpre spremao za
naucnika, ali zatim je izmenio svoju nameru. Doktorirao je sa 28-29 godina u Londonu, a pre nego sto je
stigao akt o izdavanju diplome, prisao je k nama. On je ranije bio kod nas. Njegovo znanje iz hemije nama je
od male koristi. Poslao sam ga u Sergijevsku Akademiju 40[40]. Blistavo je zavrsio kurs za 4 godine. Izucio tri
nova jezika: grcki, ruski i francuski. Rodom je iz Australije, engeski mu je svakodnevni jezik. Postepeno mu
prepustam svoj posao, administrativni i duhovni, razmisljajuci da se udaljim od svake delatnosti i pripremim
za odlazak. Govorim o tome bez tuge. Poluvekovna molitva do krvi za svet i mir u ovom svetu iscrpila je sve
moje snage. Ne kazem da sam odusevljen stanjem sveta. Propoved o ljubavi preneta je iz drugog sveta i ljudi
je ne primaju. Ova ih svetlost ne leci, to jest Svetlost Svise. Tvrdoglavo divljastvo u borbi za prevlast rusi
sve na zemlji. Time mozes razumeti. Buduci mladji od mene ti takodje malaksavas, ako sam dobro razumeo
matuskine reci.
U svojim godinama ja jos sluzim Liturgiju, ali i primam nemalo ljudi, zivim sa njima njihove
probleme, stradanja, deleci sa njima opitom drugi, po ljudskim merama, zivot. Osecaj duboke odgovornosti u
svakom slucaju zahteva potpunu napetost paznje, saucestvovanja, strpljenja i sl. Ti sve to znas isto tako
dobro kao i ja. Neka te Gospod cuva jos mnogo godina zbog tvoje porodice, radi onih kojima sluzis
 
S bratskom ljubavlju
Sofronije
 
39 [39]
Отац Софроније добио је вест о томе да је млађи син о. Бориса Николај постао ђакон у априлу 1973 г.
 
40 [40]
Свето – Сергејевски богословски институт у Паризу.
  
 
18 januara 1975 g.
 
Mir Vama i citavom Vasem domu, draga matuska Natasa.
Mnogo Vam hvala za Vase pismo od 1-ga. Ovoga puta Vas bozicni i novogodisnji pozdrav nije me
zatekao zdravog. Oni su mi doneli radost pomesanu s nekom tugom. Imam u vidu bolest o. Borisa i druge
teskoce u Vasem zivotu. Ali postoji i radost. Prvo, Vi ste jos zivi i mozete da vredno radite. To je
nevervoatno. Kada sam Vas video pre mnogo godina cesto ste bili u postelji zbog srcane bolesti. Zatim se
ona povecala kod Vas s promenom klime i povecanjem napora. I evo, odjednom cujem da se Vi jos vozite i
nosite teret tezak i za zdravoga. Neka je blagosloveno ime Gospodnje. Nije cudno da otac, potrosivsi na
svaki nacin snagu, sada nema snage za takav napor. Ali tokom vremena on je stekao pomocnike koji su se
pokazali kao blagoslov Svise. i moja radost je zbog njih i zbog vas istinski duboka. Od ‘96-e godine proslo je
tri cetvrtine veka i prirodno se priblizava kraj. Mnoge godine nisu bile lake. 24. septembra prosle godine
izabran je novi iguman. Izabran je o. Kiril, 38 g., koji je sa nama vec deset godina. Covek siroko obrazovan,
veoma skroman, veoma smiren. Vlast shvata kao sluzenje svima i svakom, kao brigu o slabijima. Svi su
zadovoljni. Vase pismo daje mi mogucnost da nekako sagledam vas zajednicki zivot. Misliti o Vama da ste
postali prababa... neverovatno, ali je istinito. I na momente ne mogu da se uzdrzim od osmeha, ne toliko
zbog Vas vec i zbog sebe. Toliko puta sam bio na ivici groba, i evo, poziveo sam, radeci sve do ovoga dana.
Molim se za vas svakoga dana. molim Boga da vas sve blagoslovi i cuva kao zenicu oka. I tako, opet
i opet – hvala za pismo i primite moju vernu ljubav prema svima vama. Vama, ocu, drugim ocima, Verocki...
ostale ljubim iako ih nikada nisam video. Ali dovoljno je da su oni vasi.
 
S ljubavlju vas Tati.
 
 
 
6 februara 1976 g.
 
Dragi, tri puta dragi oce, matuska, oci, Verocka, i ostala deco. Molim Boga da vam daruje duboki
mir i ljubav, i da vas svakog dana sve vas blagosilja na svakom mestu. Kako protice nas zivot – ne mozemo
ga stici. Mnogo toga se dogadja na nepredvidiv nacin, nezavisno od nasih zelja i napora; ima mnogo
slucajeva kada ne mozemo ostvariti svoje duboke zelje i teznje. Evo, primio sam od vas bozicne cestitke. (...)
Vec sam treci put bio u Moskvi prosle nedelje i opet nisam mogao da dodjem kod vas. To je toliko
uvredljivo, i zavidim onima koji su mogli da vas posete. Sva tri putovanja bila su pokloni sa ogranicenom
marsrutom: samo u Moskvu s turistickom grupom (...) Mislim da ce, mozda, i mene Bog blagosloviti da
stignem u vas drevni grad i da se molim s vama u starim hramovima Svete Rusije. Mada sam ove jeseni
napunio 80-u, jos se krecem i veoma mnogo radim. Borba za opstanak naseg manastira, pisanje nove knjige,
prevodi moje stare knjige na razne jazike (vec postoji na: enegeskom, nemackom, grckom, francuskom,
srpskom jeziku – u punom obimu; skracena na: italijanskom, spanskom, rumunskom i ko zna sta ce biti
sledecih godina). Veoma se radujem sto cujem da ste svi zivi i vise ili manje zdravi. Svako vece molim se za
vas i u srcu osecam istu nepromenljivu ljubav, koju nam je darovao Bog od samog pocetka. Znam da niko
nikada nece oteti tu ljubav, ali da vas jos jednom vidim i sa vama razgovaram bila bi velika sreca. Molite se i
vi svi da mi se to da pre nego sto napustim ovaj svet.
Ove vase fotografije su mi interesantne i drage. Ne mogu da verujem: Verocka je vec baba. Matuska
– prababa! Decaci – dvaput ocevi.
Neocekivani su mnogi od mojih poslova u toj zemlji: pisanje velikih ikona. Jedna od njih je tri sa
dva metra. Gradnja doma – vec treceg. Veoma je mnogo posetilaca. I da imam snage kao nekada, ni tada ne
bi bilo dovoljno da ispunim sve duznosti. Ne mogu se zaliti na svoje zdravlje. Vi znate da sam ja cudom
izasao iz svoje velike bolesti, ali i posle toga je proslo ne malo godina pre nego sto sam poceo manje-vise
normalno da se hranim; sada me cesto bole ledja. Moze se reci da to i nije bolest, vec su bolovi takvi da
onemogucavaju svako kretanje i smetaju mi da radim i da sluzim. Bojim se da su godine oslabile ne samo
moj sluh i vid, vec i moj mozak. Oni koji me okruzuju po ljubavi okruzuju me ne samo vidljivo, vec i
svojom paznjom i brigom. Cini mi se da jos nisam izgubio logiku. Nije na meni da sudim o tome.
Hvala vam na vasim cestitkama, na ljubavi, na svemu.
Neka vas cuva Gospod.
 
S ljubavlju Sofronije
 
 
 
28 aprila 1976 g.
 
Vaistinu vaskrse Gospod.
Dragi, izuzetni, nezaboravni... (...) U ovom svetu radosti i tuge. Evo vec 35 godina kako sam poceo
svoju duhovnicku sluzbu. Od tog vremena moj zivot se preokrenuo. U pocetku mog udaljavanja od sveta bio
sam zanet iskljucivo samim sobom. Mislim da je to potpuno prirodno i normalno. Slicno tome je i u
mirskom sluzenju, pre nego sto uce druge, ljudi sami sebe uce. Moje je sluzenje kao sto dobro znate posebne
vrste: ono zahteva da se moje srce preseli unutar onoga koji se ispoveda; moze biti i obrnuto: primanje
ispovedanika u moje srce. Desava se da prezivimo svaku vrstu drame, bolesti, sumnje, stradanja; retko neke
radosti. Primecujem da sam u pocetku bio sposoban da se brzo otkrivam za susret sa svakim koji je dolazio;
sada nije tako: sada u mojoj starosti neretko osecam neko isposcenje “emocionalne» sile srca. Sticanje
umnog opita dopunjuje ovaj gubitak odmah. Kretanje ljubavi svaki covek prima kao priliv zivotne sile;
mnogo puta sam primetio da iskreno saosecanje coveku koji strada, koji stoji na granici potpunog ocajanja,
sama ta srdacna paznja postaje spasiteljna sila. Dugi pritisak beznadja prekida se na neko vreme i covekova
dusa ozivljava za novu borbu sa zivotom. Neocekivano, preko svih mojih planova odvija se moj zivot u
Evropi. Kuda god da podjem skupljaju se okolo ljudi. Dosao sam s malo monaha u udaljeno, “gluvo» selo;
naselili smo davno napusten dom, nevidljivi nikome u svetu. Kroz tri godine nas su pronasli ljudi, i od tog
casa njihov priliv se ne smanjuje. Dolaze iz svih zemalja Evrope, uglavnom iz obliznjih zemalja; na kraju,
nemalo je ljudi i iz udaljenih. I evo, ja sam na kraju svojih snaga. Posebno jos i zbog toga sto u vecini
slucajeva stojimo pred nerazresivim prakticnim problemima. Ljudi su se toliko psiholoski usloznili da je
svaka licnost postala zavezani cvor protivrecnosti. Opsta atmosfera svetskog zivota duhovno je osiromasila i
svuda se obraca za pomoc. Umnozavanje socijalnih organizacija dovodi do toga da “licni» kontakti ljudi
postanu retkost. Zivot se obezlicava . A crkveno opstenje duhovnika s covekom, ranije toliko plodotvorno,
iscezava zbog otudjenja masa od Crkve. Gubljenje vere u Vaskrsenje – isto je sto i samoga sebe osuditi na
smrt. Otuda ljudi imaju osecaj besmislenosti dolaska na svet. Nezavisno od bilo kakvog socijalnog ustrojstva
tragizam ljudskog zivota neodvojiv je od same prirode palog coveka.
Cak i ljubav medju ljudima samo je do vremena, samo ponekad biva skladna. Retki su slucajevi
dugog saglasja. I sada u stanju deprimirajuce dosade zajednickog zivota, pri materijalnoj nezavisnosti,
brakovi se raspadaju veoma cesto, gotovo odmahj. Od toga najvise stradaju deca. Ovo je samo najmanji deo
onoga cime se srecem. I neznanje, kako postupiti, kako ziveti, toliko je veliko, da dovodi vecinu ljudi u
stanje tihog ocajanja. Vi znate da postoji izlaz iz SVAKOGA polozaja – to je Hristos, ali volja ljudi je
paralizovana zemnim strastima, i ovaj univerzalni spasiteljski izlaz, neizbezno povezan sa borbom protiv
samoga sebe, to jest svojih strasti, odbacuje se u vecini slucajeva. “I ne naйdet odzvuka tot glagol, cto
strasnogo predelы peresel» (Baratinski, o Puskinovoj smrti). Iznad svega, posebno u zivotu s pocetkom
dvadesetog veka, svet prezivljava period velikih i malih neprestanih ratova. Svuda nesigurnost u sutrasnji
dan. Izvesno je da velika hladnoca isto toliko unistava zivot koliko i veliki oganj. I ratovi su poprimili
dvostruki karakter: gde je moguce vojuju ognjem; gde nije vojuju hladnocom. Ali to je jedna ista mrznja koja
se umnozila ohladnevsi ljubav. Moj udeo je da se molim za svet, za mir celoga sveta. Znam da snazna
molitva zaustavlja drske napade, mada ih ne okoncava. Ako se prekrati molitva ljubavi, nikakva kultura,
nikakva nauka ne mogu spreciti eksploziju. Hriscaninu nije svojstveno da upada u takozvani pesimizam. No,
to znaci i da je optimizam postao neumesan. Vodi se borba duha sa smrcu. I ovo cini udeo naseg zivota. Vi iz
svoga opita znate da je stvaranje male zivotne celije povezano sa mnogim zivotnim podvizima. I ako ne
ocajavamo, pobeda ostaje za nama. Vi imate ovo oruzje, “nepobedivo oruzje sveta». Neka vam Gospod da
duhovne snage za ovaj castan podvig, za ovu sada retku privilegiju. U svim slucajevima: velikim i malim, i
porodicnih i svetskih dimenzija. Nije uvek moguce videti ocekivane rezultate u zemaljskim okvirima, ali
rezultati ostaju u kosmickom razvicu zivota stvorenog sveta. Otuda kod nas neiscrpna energija za molitvu;
molitva duha, ako oslabi telo.
Moj bratski savet: ne padajte u ocajanje, cak ni u ocajnom polozaju. Bol duse je neophodna, ali iz
tog bola radja se sila molitve. Uzdasi iz dubine dostizu visinu vecnosti. Vaskrsenje je zivotna cinjenica.
Najdragocenije u zivotu sveta jeste covekova personalnost. Ako atom vodonika zivi vecno, zar da ovo cudo,
licnost, ova krasota umire? Ako nize nadzivljuje – to moze i vise.
HRISTOS VASKRSE!
Ovu istinu opitno su proziveli milioni ljudi proteklih 20 vekova.
Secam se svih vas svakoga dana, uglavnom uvece, u ponoc, i retko pisem. Poslednjih godina prestao
sam da pisem pisma. Postu sam prestao da primam. Moram da imam jos mnogo snage da bi pokrenuo
ustrojstvo zivota u nasem kutku. Molite se i vi za mene. Da, znam da se molite. Molite se i za to da bi nam
Gospod dao da se sretnem licem u lice. Bogu je sve moguce. Svima prenesite moju snaznu ljubav, pre svega
ocu Borisu. Svima.
 
S ljubavlju Sofronije
 
 
 
31 marta 1977 g.
 
Hristos vaskrse!
Dragi moji i nezaboravljeni oce, matuska Natasa, oce Mihailo i Nikolaje, Vera i deco, i unuci i
njihovi roditelji – svima saljem svoj uskrsnji pozdrav.
Molitva moja za vas je uvek i verno sa vama. Ja je vrednujem i po tome sto ta vrsta uzajamnog
secanja, data nam Svise, ispunjava nadom dusu da cu vas imati u secanju ljubavi na sve vekove.
Molim se da vas Gospod cuva “kao zenicu oka», da produzi dane vaseg zivota u miru i radosti nade
na vecno spasenje. Nije mi dato da se sretnem sa vama da dosita (ako je to uposte moguce) razgovaram s
vama, da se zajedno molimo kao nekada. Moje mogucnosti pokazale su se ogranicenim; sredstva nedovoljna,
i finansijski, i fizicki. U mojim godinama ne mogu sam putovati. Ne mogu se zaliti na zdravlje. Meni je 81-
a! Neverovatno, ali po dokumentima je to fakt. Kazem, po dokumentima, jer moja dusa ne oseca starost.
Samo telo opominje. Neobicno, covekov duh ne poznaje vremenska ogranicenja, on ne moze da ostari,
premda raste. Sto vise raste, tim vise dolazi u posed bica.
Danas sam primio februarski broj Z.M.P. Odmah sam, s ogromnim zadovoljstvom procitao dirljivu i
duboku pouku za 1-u nedelju – Velikog Posta. Molim njenog autora da cesce pise. Moja nova knjiga, sada
nije o Starcu, vec, tako reci – “svoja» – izlazi ovih dana. Ali ne na ruskom, vec na engleskom. Prevela ju je
jedna zena koju ste vi poznavali u Francuskoj. (...)
Posle mog poslednjeg putovanja u Rusiju veoma me bole ledja. Neugodno, neobicno osecanje:
ustajuci s postelje potrebno je skupiti skelet, ponovo se uciti da hodas. Ali, ja sve primam s blagodarnoscu
jer su mi poslednjih “20 godina» besplatan dodatak, koji prevazilazi sva moja ocekivanja. Znam da zdravlje
oca i matuske nije blistavo.
Molim se, znajuci to Ali veoma se radujem da ste i vi poziveli do ovog vremena. Opet i opet –
MNOGAJA LETA.
Ponovo – saljem vam svoju ljubav i najbolje zelje, koje se radjaju iz snazne ljubavi, koja ne zna za
prekid ili nastavak.
Uskrsnji poljubac.
Nadam se da cu sluziti nocnu Liturgiju. Poslacu vam u duhu veliki i sveti pozdrav.
HRISTOS VASKRSE
 
Sofronije – Tati
S ljubavlju
  
 
12 januara 1978 g.
 
Hristos posredi nas, dragi oce Borise.
Hvala na cestitkama za praznik Rodjenja Hristova.
Hvala na vernom secanju. Proslo je 26 godina od kada ste otisli sa citavom porodicom u Domovinu.
Na nama se nije ispunila izreka: daleko od oka - daleko od srca. Slava Bogu sto je tako. Znam da se i ti
takodje molis za mene, kao sto se i ja molim svagda za sve vas. Sada se vasa porodica veoma uvecala. Mladi
zivot treperi, a vase snaga vene. Da ljubav u ovom svetu “coveka isposcuje», ali stostruko se umnozava u
buducem veku. I verujem da ce tako biti s tobom, i s matuskom, i s tvojom decom. Prosle (77-e) godine
izasla je moja nevelika knjiga na engleskom. Prvo izdanje rasprodato je vrlo brzo “mada je bilo prilicno
skupo. U martu se priprema drugo izdanje u platnenom povezu. To ce biti jeftinije izdanje za studente i ljude
koji ne mogu da placaju skupe knjige. Vec su neki ljudi pitali da li mogu izdati prevode na njihovim
jezicima. Vidis, neocekivani uspeh. Ja nastavljam da radim; moje delo sa bratijom nije okoncano. Oni hode
za mnom s ljubavlju. U tom smislu ja sam potpuno srecan. Malo istinski bolujem. Najveca neprijatnost je u
tome sto se moj skelet za vreme sna razilazi. Reumatizam u misicima takodje mi pricinjava bol. Ponekad
bolovi toliko ucestaju da moram lezati u postelji kao paralizovan. No, to je samo bol. Organske bolesti
nemam. Oci su oslabile, sluh je popustio (to je veoma neprijatno: potrebno je govoriti glasno na bliskom
rastojanju i jasno izgovarati reci), meni je neprijatno a drugima zamorno. Radujem se zbog mladih otaca –
Mihaila i Nikolaja. Oh, kako bih hteo da vas vidim ove godine. Odlagati vise nije moguce. Svoj tvojoj deci
saljem svoju ljubav, svoj blagoslov, secanje na one koje sam video (ne unuke) licno; eto to petoro hteo bih
pre svega da vidim.
A, potom, konacno i novo pokolenje.
S ljubavlju kao i uvek i zauvek.
 
Sofronije
 
 
 
12 januara 1978 g.
 
Draga matuska Natasa. Neka Gospod izlije svoj blagoslov na Vas bogato.
Za to se molim svakoga dana. Ne prodje dan da ne pogledam u pravcu vas. Proslo je 26 godina od
kada smo se zajedno molili pred vas odlazak u Rusiju. Iz ogromnog toma nase prepiske, koju trenutno
posmatram, danas me je, nakon citanja Vaseg pisma, naj vise zaokupila oprostajna beseda koju sam
izgovorio u crkvi Ruskog Doma na dan vaseg odlaska – 20 maja 1952 g. Saljem Vam svoj prepis propovedi
za uspomenu. Procitajte ga. Primecujem, ne bez radosti, da je nasa ljubav i molitva u svoj sustini ostala
neokrnjena. U tome vidim blagoslov Bozji.
Cuo sam da su vas B. T. i K. F. posetili pre nekoliko godina. Hteo sam da sledim njihov primer, ali
mi se do ovog vremena nije dalo. Ja sam isao u Moskvu, ali sa turistickom grupom, bez mogucnosti da odem
dalje, to jest vama. Cak i da vas pozovem u Moskvu nisam mogao, jer ne bi bilo mesta za nas susret. Ali, ne
gledajuci na svoje godine (meni je 82 g.), jos nisam izgubio nadu da cu vas videti, sve vas, a pre svega o.
Borisa. Molite se i Vi da se vidimo ove godine, na kraju nasih dana. Da li bi ste mi poslali broj vaseg
telefona, da bih barem telefonom mogao da govorim s Vama?
Bio sam u Moskvi kod svoje sestre Marije. Bilo mi je strasno zao sto se nije moglo kretati drugde
osim punktova koji su u programu takvih turistickih grupa.
Primite moje najlepse zelje za Novu Godinu.
Neka Vas Gospod cuva kao zenicu oka.
 
S ljubavlju, arhimandrit
Sofronije
  
 
 
27 marta 1979 g.
 
Dragi i nezaboravljeni oce i matuska.
Mir vama i svemu domu vasem. Kako je to cudesno! Video sam vas sve odjednom, o cemu sam
mastao mnogo godina. Veliko hvala za trud koji ste preduzeli u takvo zimsko vreme. Nakon duge
razdvojenosti – kratak susret uvek i prirodno svodi se na to da se ljudi “upijaju» ocima; da saznaju nesto o
zdravlju i, ako je moguce, o zivotu. Nakupljena gomila pitanja o prozivljenim godinama i nehotice se
zaboravljaju. U nekom smislu je to tuzno. Isto tako ja necu da prihvatim takvu tugu. Slava Bogu za to sto
smo se videli. Ja sam se bojao da nam nece biti dato da se vidimo u ovom zivotu. I evo, Gospod je to
dopustio. Otac Boris je postao ozbiljan – to jest, velicanstven. Matuska je sacuvala svoj raniji “kondezovan»
izgled. U duhu ranije energije, ne gledajuci na tezak rad, na mnostvo briga podnetih za godine koje su
protekle. Od oca je ostao utisak da je Bog blagoslovio njegovo sluzenje – utesi napacenih dusa. U vasim
pismima vec davno bilo je reci o nemoci vas oboje, i ja, i mi, ovde, imamo vasa imena medju bolesnima.
Koliko sam se samo obradovao videci vas u stanju boljem, nego sto sam mogao pretpostaviti.
Neobicnu decu imate:o. Mihailo – krotak, pazljiv prema ljudima i dubokouman; o. Nikolaj – nesto
odlucniji, ali takodje predusretljiv i spreman da pomogne. Kod Vere postoji sigurnost u sebe i saznanje o
ucinjenom delu u zivotu.
Moj zivot unutar mene umanjuje se u starosti, ali oko mene raste novi zivot brzim tempom.
Mnogo,veoma je mnogo posla; trebalo bi mi jos nekoliko godina da ga kako – tako okoncam.
Polovina posta vec je prosla, skoro ce zasijati Pasha Gospodnja. Racunajuci da posta radi nemoguce
sporo, vec sada cu vam poslati svoj uskrsnji pozdrav, svoje najbolje zelje svima vama i pobedonosno
HRISTOS VASKRSE!
Neka je blagoslov Bozji uvek sa vama; ako je moguce neka se i umnozava. Zivot nikada nigde nije
lako za hriscana, ali dobro posejano u muci posle, po odlasku odavde, umnozava se stostruko i beskonacno
vise; i u tome je nasa nada, ona koja ukrepljuje i nadahnjuje.
 
S velikom ljubavlju
uvek vas arhimandrit
Sofronije
 
 
 
12 januara 1980 g.
 
Drga matuska Natasa. Blagoslov i mir od Gospoda da bude sa vama i na Vasem domu u nastupajucoj
godini.
Tek sada sam primio Vase pismo od 30 decembra. Hitam da na njega odgovorim. Proslo je nekoliko
dana i ne znam da li je ocu Borisu bolje. Nadam se da je bolje. Sve sta se sa njim i s Vama dogadja, dogadja
se, prirodno i sa mnom. Ako i ocevo zdravlje ne dodje u prethodno stanje, samo njegovo prisustvo ipak ce
biti dragoceno za celu porodicu, tako brojnu, s unucima i praunucima. Otvorivsi Vase pismo, pre svega,
razgledao sam prilozene dve fotografije, veoma dirljive i obradovao sam se. Ali, dalji sadrzaj me je rastuzio.
Nisu mi poznata mesta gde vi zivite i ne mogu sve verno da pretstavim. Nekoliko fotografija pruzaju tek
nekoliko detalja. Ali, svim svojim bicem osetio sam koliko je slozen i tezak vas licni zivot. Koliko je mnogo
ljubavi dato da bi se sazdao novi zivot, koji, konacno, ne propada. Podneli ste nebrojene zrtve i ne jednom do
kraja se potrosila vasa snaga. Osecate da ste sve svoje potrosili, kao da zalite misleci da je Vas rad bio i ostao
najprostiji, neinteresantan po sebi, onaj koji ne donosi nikakve koristi i ne obogacuje duh. Ja ne mislim tako.
Ja mislim da Gospod gleda ne na spoljasnju stranu, vec na rezultat prinesenih zrtava. Doci ce trenutak kada
ce, kao nabujali potok, biti izlivena na glavu Vasu stostruko umnozivsi se blagodareci Vama ljubav, i tada
niko i nista nece to moci da otme od Vas do veka. Isto tako sudi Bog: Ko je od vas veci, neka svima bude
sluga, kao sto je i Sam On dosao da bi sluzio i dao Svoj zivot da mnoge spase.
Kako mi je zao sto nas je razdelila geografija (konacno, ne duh). Medju nama je toliko mnogo
zajednickoga u sferi nase zajednicke nade, pa bi bila velika radost podeliti sve s onima koji su vam najdrazi
srcu, pa i umu. S mladima takodje ne bih izgubio vezu, bez obzira na moju starost. Od 6. novembra prosle
godine nanovo su me zabolela ledja, i uopste citavo telo. Do ovoga dana nisam sam sluzio Liturgiju, ali sada
mi je mnogo bolje i ja ne malo vremena i snaga posvecujem radu u domu, u svojoj izbi u kojoj zivim sam.
Pisem veliku knjigu o onome sto sam proziveo. Ovu ideju dobio sam nakon sto je moja prethodna knjiga na
engleskom postigla dobre rezultate: mnogi su se podigli iz uninija i nadahnuli se za buduce podvige. Mnogi
su stekli mir dusi svojoj, kao sto su ranije bili izgubljeni u savremenom okruzenju. Mislim da sa ljudima
podelim svoj dugi opit.
Kao i Vi, i ja sam prineo svoj zivot na sluzbu bliznjima. S istom nadom, o kojoj Vam i pisem:
posejana ljubav svakako ce ustati s nama u poslednji dan. Ustace bogato umnozena, kao izobilna zetva. Ali u
ovom vremenu – osecanje opustosenja, istoscenja.
Nas proslogodisnji susret bio je u stvari takav, kakvi su susreti bliskih, dragih ljudi nakon duge
razdvojenosti. Govoriti o spoljasnjem, ali s radoscu gledati one koje ljubis. Bio sam pod dubokim utiskom
oca Borisa. Nisam se odmah snasao u tome, ko je Mihailo a ko Nikolaj. Vi ste se osecali mnogo bolje, nego
sto sam pretpostavljao, posto Vi cesto bolujete od srca. Ko je ukrepljivao Vase srce tokom tolikih godina? O,
Vi ste mnogo bogatiji nego sto Vam se cini. Voleo bih da Vi s ocem i Nikolajem mozete doci kod Tanje 41[41].
Vas brat42[42] je u starackom domu, ali kada sam ga jednom video izgledao je bodro i jos u snazi. Meni je 84
godine, ali sam sacuvao sposobnost da opstim s ljudima. Mozda cete i Vi, kada mlado pokolenje poodraste
jos malo, moci da ostavite svoje domace poslove i dati slobodu svome duhu. Starost – nije fizicka radost, ali
duhovno moze biti prekrasan period. To zelim Vama i ocu. Oboje ste to zasluzili, pa i mnogo vise.
I tako, sada Vas ostavljam u ocekivanju novih saopstenja o toku oceve bolesti. Prenesite mu sav moj
blagoslov i moju staru, ali krepku ljubav, koja mi ne dozvoljava da vas zaboravim ni na jedan dan.
Neka vas sve cuva Bog kao zenicu oka, umnozi vase snage, blagosiljajuci vas trud.
 
S ljubavlju, kao uvek i zauvek.
Vas Tati – Sofronije
 
 
 
4 maja 1980 g.
 
HRISTOS VASKRSE!
Veoma draga matuska Natalija i dragi oce Nikolaje, mir vam.
Ogromnu radost donelo mi je Vase pismo iz Pariza43[43] od 27.04. Prva misao koja mi je dosla bila je
da li cu moci da otputujem u Pariz da se vidim sa Vama i razgovaram na miru. Mnogo puta u glavi razmotrio
sam ovo pitanje, ali na kraju sam video da u mojim godinama to nije jednostavno, vec i veoma tesko
ostvarljivo. Najpre, celu zimu sam manje-vise bolovao; lezao u postelji; povremeno me bolest ostavlja tako
da mogu da radim, ali ne dugo. U cemu je moja teskoca: jedini ja ne mogu vise da putujem, posto me bolovi
mogu stici na svakom mestu i u svako vreme; to predvideti gotovo je nemoguce: dovoljan je jedan pokret ili
umor da me bol u ledjima ili u pojasu (ova bolest je postala sada moderna, boluju i mladi) ponekad
paralizuje.
Ne znam u kakvom se stanju Vi nalazite. Da li biste Vi mogli doci ovamo, na kratko, na onoliko
koliko vam dozvoljavaju Vase domace obaveze ili nesto neodlozno. Ako bi Vi bilo gde u ovu zemlju stigli:
hocu reci – brodom ili avionom – mi bi Vas docekali i ostatak puta bio bi lak; i ovde bi mogli biti kao u

41 [41]
Млађа сестра о. Бориса Татјана Јурјевна Кепинова до овог дана живи у Франдуској.
42 [42]
Старији матушкин брат Јуриј Димитријевич Абашев последњих година живео је у Руском Дому.
Упокојио се 1981 г. Сахрањен је на гробљу у Сент-Женевјеву.
43 [43]
Писмо написано у Паризу где је матушка с млађим сином допутовала први пут након одласка у Русију.
По закону тада није био могућ њихов пут у Енглеску.
svojoj porodici. I o. Nikolaj bi mogao da sluzi s nama ili sam u nasem hramu. Nas manastir je porastao od
kako smo se vratili ovamo.
Zao mi je sto za svo vreme od vaseg odlaska nismo mogli da se vidimo i razgovaramo. Kada sam
dosao u Moskvu nisam imao prava da nekuda idem. Turisticka putovanja relativno su jeftina i udobna, ako
se ogranice na Moskvu i Lenjingrad (...) Radujem se zbog oca Borisa i u vezi s njim zbog svih vas.
Svi ste mi tako dragi, tako bliski. povezao nas je zivot u Ruskom Domu. Uvek vas pominjem u
svojim molitvama sa velikom ljubavlju. Blagodarim Bogu sto sam prosle godine imao srecu da vas vidim
sve zajedno. (...) Prenesite moju ljubav Tanji i Vasem bratu u Ruskom Domu. I Vama opet i opet s ljubavlju
saljem svoje najlepse zelje. Neka vas sve sacuva Gospod na mnoge godine u snazi za Vas rad zbog
Njegovog Imena, na radost Vase velike porodice. Zamislite: Vi ste – prababuska.
Kada dodjete kuci poljubite sve koji nisu bili u Francuskoj s vama, najpre o. Borisa, o. Mihaila i
Verocku: druge ne znam, pa i oni ne znaju mene.
Ostario sam, u septembru – 84! Nikada nisam mislio da cu doziveti takvu starost.
 
S ljubavlju kao i uvek
i zauvek.
arhimandrit Sofronije
 
 
 
 5 aprila 1985 g.
 
Oce, dragoceni mi u Bogu brate i druze.
HRISTOS VASKRSE!
I Ovaj, Vasrsli, uvek je bio posredi nas, i nece se izmeniti doveka. Jer su ne lazna Njegova obecanja:
Ja sam s vama u sve dane (Mt. 28,20). Nas opit nam je pokazao da u ovom svetu nista nije stalno: sve tece,
koleba se, rusi. Promenili su se i uslovi od casa naseg rastanka. Ali, ni psiholoski, ni fiziologicke okolnosti
ne zatiru tu dubinu na kojoj je Gospod blagovoleo da nas sretne. Zbog toga sve ostaje kao i pre: dragi,
nezaboravljeni i slicno. Mi imamo put nepokolebivog secanja: molitvu. I nema nikakve sile na zemlji
sposobne da je ponisti. Uvek se radujem kada primim vase pismo. To je znak da ste jos zivi. Vi ste uvek kod
mene na listi bolesnih (ti i matuska). I ja sam takodje, uvek bolestan, ali zivim i trudim se, ali ne besplodno.
Oko mene uzdigao se zivot. Sabrali su se prekrasni ljudi najrazlicitijeg porekla. Ljudi iz razlicitih zemalja,
koji govore razlicitim jezicima. I evo, svi smo kao jedna porodica: Gospod nas je orodio.
Doziveo sam duboku starost: rodjen sam u proslom veku 1896 g. – stalno se iscrpljujem radom i jos
vise brigama o mojoj obitelji. i ne shvatam kako je moguce da sam ziv? 1951 godine ti si me svojim rukama
podigao s postelje, i od tada sam poceo da hodam, prezivevsi na neshvatljiv nacin strasnu bolest. (...)
Bog nam je darovao ne mali zivotni opit i, konacno, podeliti prozivljeno jeste prijatno. Nista stvarno
nikada nece otici od nas, i nasa nada u Vaskrsenje spasce sve i od smrti.
Svi ste vi, dragi moji, uvek, svakoga dana u mojim molitvama i, verujem, ja u molitvama vasim.
 
S ljubavlju, sada i uvek
Sofronije
5 aprila 1985 g.
 
HRISTOS VASKRSE!
Matuska Natalija, nezaboravljena, dragocena mi u Bogu sestro i druze.
Sada, dobivsi Vasu uskrsnju cestitku prihvatam se s blagodarstvenom radoscu da Vam odgovorim.
Svaki put utesi me saznanje da ste zivi. Svaki put preda mnom se budi uspomena o darovanom nam od
Gospoda vremenu, kraju cetrdesetih i pocetku pedesetih godina. To je bilo blagosloveno vreme. Verujem da
ce ono, ovo vreme, preci u vecnost, tako kao da je izaslo iz Bozanskog bica Boga nasega.
Mnogo, veoma mnogo, izmenio se nas zivot tokomproteklih godina nasega zivota. Imam pre svega u
vidu spoljasnje uslove naseg zivota.
Bozji darovi su nepokolebljivi, besmrtni.Oni su nam dati da bi nas kasnije ostavili. Pisem o. Borisu o
tome, jer se moja molitva za vas sacuvala u punoj snazi, mada sam veoma ostario. Ona, molitva, urasla je u
moje srce od prvog dana naseg susreta. Bio sam nist i ubog u svemu i po svemu; ali nisam video svoje
siromastvo, ni nedostatke. Bez brige sam se predavao pisanju knjige o Starcu, s radoscu sam sluzio u malom
hramu Ruskog Doma; i Bog je bio nacalo i glavni sadrzaj tih nasih dana (...).
Trebalo jeizgraditi neveliki hram. Jos nije zavrsen nacrt tog hrama. Ali vecje gavno uradjeno. Moja
je briga i molitva o tome da bi mi Gospod darovao jos malo vremena i snage, i razuma -–da zavrsim moje
DELO. A zatim na miru da odem vozljubljenom Gospodu (...).
Neka vas sve Gospod sacuva.
 
Vas odani brat
u Hristu
Sofronije
21 marta 1991 g.
 
Moj vecno dragoceni u Hristu oce Borise i matuska Natasa.
Hvala vam za moja pisma. Mi smo ih kopirali, a mnoga od njih ponovo sam procitao. Jedva cujem, a
ѕ sam slep, pamcenje mi neprestano slabi, noge otkazuju... svo telo postalo je malaksalo. Ipak sam prinudjen
da jos sluzim mnogim clanovima naseg manastira i onima koji nam dolaze. S blagodarnoscu se secam kako
me je o. Boris pre 40 godina podigao iz postelje i naucio me da hodam. To je bilo tako davno, no ljubav ne
umire.
O, kakvu je visoku vrednost dostigao nas manastir. On raste. Imamo veoma dobrog igumana, dobru
bratiju, prekrasne sestre. U ovom casu ima nas 11 razlicitih nacionalnosti. Dolaze nam sa svih kontinenata,
uglavnom iz Evrope. Moja knjiga o pr. Siluanu prevedena je na mnoge jezike i prevodjenja se nastavljaju.
Postoje dva prevoda mojih knjiga na arpasi; postoje odlomci i na japanskom.
U Tokiju uparohiji postoje dva coveka – jednome je ime Siluan, drugom Sofronije. Ima ih i na
Korejskom jeziku.
Skoro 66 godina pokusavam da saznam dan svoje smrti. Do sada nisam dobio ni jedan odgovor. Ali
ipak se spremam svestan neminovnosti svog odlaska odavde.
Neka vas Gospod cuva, dragi moji i neka vam da vecno spasenje.
Sada vam saljem svoj uskrsnji pozdrav.
HRISTOS VASKRSE!
 
Vas odani
Sofronije – Tati.
 
 
 
Sveto-preteceska obitelj
6 februara 1992 g.
 
Duboko postovani oce Borise, draga matuska Natalija.
Pre nekoliko dana Starac je primio matuskino pismo i, tek veceras, cestitku oca Borisa. Posto njemu
sve pretstavlja teskocu – on lose vidi, lose cuje, ineprestano savladan slaboscu i raznim bolestima – zamolio
je mene da napisem odgovor na vase tople reci.
Starac je duboko dirnut vasom ljubavlju, koja verno zivi i ne umanjuje se vec toliko godina, ne
gledajuci na toliko rastojanje koje vas deli, jer za molitveni duh i vreme i prostor gube svoju razarajucu silu...
Sto se mene tice, podrobno sam Starcu ispricao o svom stranstvovanju po blagodatnoj i tuznoj rusiji
koju sam zavoleo svom dusom. On se narocito obradovao sto smo se sreli i upoznali. Ja takodje zelim da
vam blagodarim za divne trenutke koje sam proveo u vasoj udobnoj i uredjenoj kuci.
Toliko sam ranije od Starca slusao o vama, a ovaj susret je bio istinska radost i Bozjiblagoslov; i od
tada sa zivim osecajem i ljubavlju pominjem vas i vase najrodjenije u molitvi.
Ovde je – Slava Bogu sve dobro. Ne gledajuci na premnoge teskoce manastir raste: nas je sada 27 i
13 nacionalnosti... I Starac, pri svoj njegovoj i bolesti, nadahnjuje nas za put vecnog spasenja: on nas
jedanput (ponekad dvaput) nedeljno sabira i vodi duhovne besede na razne teme. To nas i objedinjuje i
ukrepljuje da razumno nosimo monaski podvig, toliko tezak u nase vreme. Starac stalno dolazi na Liturgiju
(kod nas se ona sluzi cetiri puta nedeljno) i pricescuje se, ali se brine da zbog nogu i opste nemoci nece moci
da sluzi. On svakodnevno govori o vama s velikom ljubavlju i pominje vas kao istinske drugove i bracu po
duhu. Tako, prebivajuci u ovom besmrtnom savezu ljubavi i molitve, ljubim vas svetim celivom u Gospodu
nasem Isusu Hristu.
 
Vas nedostojni jeromonah
Serafim
 
 
 
 
 
Uvek vas imam u svome srcu, iako gotovo uopste ne pisem. Radujem se sto ste videli dvojicu mojih
monaha: o. Simeona i O. Serafima.
Celivam vas s velikom ljubavlju, pre svega, a zatim i mnogobrojno potomstvo.
 Molim Boga – za dar ljubavi prema vama – da bi ono sacuvala svoj vecni karakter po svojoj prirodi.
 
Vas, kao i uvek i zauvek
Tati – Sofronije.44[44]
 
 
 

44 [44]
Последње писмо о. Софронија. Писмо је његово, а написао га је његов келијник, јеромонах Серафим.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
D O D A T A K
 SEREZA STARK
 
 
“19 februara 1940 nakon duze bolesti tiho je otisao Gospodu u 10-oj godini zivota Serezik Stark»
Obicna umrlica u novinama... Onaj ko nije poznavao tog decaka – procitavsi, zastavsi na trenutak,
pomislio je: “Jadni decak, jos je vrlo mlad... samo 9 godina». Oni koji su se slucajno sreli s porodicom o.
Borisa Starka i znali Serezika, s iskrenim saucescem pomislili su: “Kako? – to je sin tog mladog svestenika,
to je veseo, zdrav decko s blistavim ocicama? Bas tuzno! I kakva je to bila bolest?»
Za one koji su imali srecu da blize poznaju tog decaka s blistavim ocima, koji im je podario citav
svet lepsih, visih osecanja, reci umrlice tesko su potresle njihova srca strasnom zaloscu i bolom, no u isto
vreme otvorile su, pred njima, zavesu koja nas odvaja od nebeskog, onostranog sveta, gde je otisao neobicni
decak...
Imala sam srecu da ga dobro poznajem, da ga volim, i srecu da osetim njegovo decije poverenje i
privezanost i takvu ne-deciju delikatnu paznju.
Secam se naseg prvog susreta u julu 1939 g. Suncani letnji dan u Elenkuru. U velikoj trpezariji ruske
kolonije na brzinu pokriveni stolovi, svuda buka, lupa nozeva, viljusaka. U sirom otvorenim prozorima
blistalo je sunce; u daljini, u sivoj izmaglici – elenkurski horizont. Ja tek sto sam stigla i stojim izmedju
stolova razgovarajuci sa ocem Borisom. Iznenada u krajnjem oknu kroz koje dopire vika dece koja igraju
fudbal, pojavljuje se vesela tamna glava s neobicno sjajnim, veselim ocima, hvatajuci se za prozorsku dasku
preplanulim rukama.
Serezik! Silazi odmah! – vice o. Boris. – Koliko puta sam ti zabranio da se veres na prozor! Sijajuce
lice hitro iscezava.
Kako smo se sprijateljili, zblizili – ne secam se. Uskoro je on kod nas bio kao kod kuce. Trazeci
dozvolu da seta sa mnom i sa mojim sestricima, odlazio je iz kolonije i pojavljivao se kod nas uvek rano
izjutra, kada nisam bila gotova i soba neuredjena. Tuk-tuk-tuk na kapiju. “Ko je tamo?» U otvoru se
pojavljuje sveze umiveno decije lice, tako umilno... tek sto se osmehnuo – ne moguce da ga ne pustite, mada
se mora i pod pocistiti i zuriti u koloniju... A Serezik je u jednom trenu vec u sve tri sobe, sve razgleda i pod
krevet zaviruje: nesto je zanimljivo video, i na tavan trci, i nekakvu slomljenu gvozdjuriju je pronasao imoli
dozvolu da je uzme – i nista se ne moze odbiti i ne mozete se rasrditi na nestasluk, kada vidis te blistave oci,
tu obezoruzavajucu deciju poverljivost.
Veoma je voleo da seta sa nama. K nama ga je privlacilo to sto mi sa svojom porodicom setamo, ne
kao kolonija, privlacila ga je velika sloboda, privlacio ga je mali bicikl na kome se na smenu s mojim
sestricima vozio i, na moj veliki uzas, leteo bez kocnica da razbije glavu, rasirenih ruku, plamenih ociju, s
neverovatnim odusevljenjem i zarom. Privlacilo ga je i to sto je kod nas osecao nesto svoje, rodjeno –
crkveno. Znao je da je moj otac svestenik. Znao je, osecao, da i ja takodje mislim, veruje, na isti nacin kao i
njegovi roditelji.
Uskoro je i sedeo kod mene na kolenima. Jednom me je zagrlio svom snagom oko vrata – i celivao.
“Ti si dobra!» – srce mi je zastalo. Deslo se tako da je moje meto za ruckom bilo na kraju stola, nasuprot o.
Borisa, njegove zene i Serezika, koji je uvek sedeo izmedju roditelja. Upitala sam zbog cega ne sedi za
decijim stolom. I tada sam saznala... da on vec nekoliko godina ne jede meso, i, u koloniji, roditelji su ga
pozivali za sto odraslih da bi izbegli nesporazume. Jeo je krompir, povrce, voce, makarone i, ocito, postio
ako je u krompiru bio umak od mesa.
Njegova majka mi je ispricala istoriju njegovog odricanja od mesne hrane. Bilo mu je ne vise od tri
godine kada su mu na Bozic, na jelki, poklonili mnogo cokoladnih zivotinjica i keksa u obliku zecica,
jaganjaca i td. Serezik je voleo slatko i cokolade, kao i sva deca, ali zivotinjice nije jeo: on ih je brizno
izdvojio od drugog keksa, sklonio u kutiju i pokrio vatom. Posle nekog vremena bio je s majkom u kupovini
i, prolazeci pored mesare, u pitao: “Sta je to meso?» Trebalo mu je objasniti. Vrativsi se kuci na dorucak, on
je odlucno odbio jelo od mesa. Nikakvi nagovori i molbe nisu vredele. Od tada nikada vise nije jeo meso. To
nije bila odvratnost prema mesu, vec principijelna odluka. Do tada je Serezik veoma voleo sunku i teletinu.
Jedanput je pitao: “A sta je sunka – takodje meso?» – “Da» – “Bas mije zao, ja sam je bas voleo-“ I vise
nikada nije probao.
 Ribu je jeo. “Zbog cega ti jedes ribu, a meso ne jedes? Riba je takodje ziva?» – govorili su mu.
Serezik je odgovarao: “Riba ne dise vazduh».
Roditelji su se bojali da ce oslabiti bez mesa, trudili su se da ga prevare. Dugo su ga uveravali da se
hrenovke prave od ribe ili od nekakvog “morskog konjica», koji zivi u vodi i ne dise vazduh. Najpre je
poverovao, ali kada je saznao da su hrenovke takodje meso, gorko je zaplakao i ukorio roditelje: “Zbog cega
ste me obmanjiali?»
Jednom je Serezik nakon Liturgije u Crkvi u ul.Darije bio u gostima kod o.Nikona (Greva).Otac
Nikon dao mu je veliku bananu. Serezik je sedeo, gledao bananu ali je nije jeo i nije je dirao. Nekoliko puta
su ga nudili. Na kraju ga je majka pitala: “Zbog cega ne jedes bananu?» On je odgovorio: “Vi me opet
obmanjujete: Ona je bila gusenica, i njoj su otkinuli nozice...»
Ne, to nije bila odvratnost prema mesu, to je bila ljubav pema svemu zivome, prema svemu sto “dise
vazduh» i ima pravo na zivot. Ali, uz to Serezik je vec tada znao da monasi nikada ne jedu meso, i u pravom
smislu to je bilo monaska odluka. Cvrsto, svesno lisavanje mesa. Ne vegetarijanski, vec monaski pogled:
riba se moze jesti, posto je Spasitelj jeo ribu.
Susret s o. Nikonom odigrao je veliku ulogu u Serezikovom zivotu. To je bio prvi monah sa kojim se
on zblizio i koji je postao njegov duhovni otac. Kako je mali decak shvatio monaski put, kako je on sebi
objasnio monastvo? Samo Gospod zna. Ali odluka da postane monah pojavila se kod njega prirodno, i
nikada ni o cemu drugom on nije mastao, ne menjajuci svoje odluke, kako to deca cine. On je govorio svojim
roditeljima:
“Ja vas veoma volim, a ipak cu od vas otici.»
I tu svoju odluku on je cuvao u dubini svoga srca, ne govoreci o njoj – kao sto nije govorio zbog
cega ne jede meso. Strasno ga je pritiskalo ako bi ga o tome pitali ili uopste obracali na to paznju.
Nazvali su ga u cast velikog podviznika i nastavnika ruskog monastva, ali mu je najblizi od svih
svetih bio prepodobni Serafim. Serezik je bio sasvim mali kada mu je mati ispricala zitije prepodobnog. Od
tog casa on je stalno govorio:
“Ja hocu da budem kao prepodobni Serafim. Ako je prepodobni Serafim jeo jednu travku, zbog cega
ja ne mogu? Ja hocu da budem kao on!»
Sve to nije smetalo Sereziku da bude veseo, zivahan, decak pun zivotne radosti, nestasko – i to kakav
nestasko. Dovoljno je bilo videti njegovo okruglo veselo lisce, videti njegova izderana kolena, ruke u
dzepovima, sto je bilo strogo zabranjeno. A u dzepovima cega sve nije bilo! Svakog blaga od kamencica,
srafica, zapusaca, konopca – pravi deciji dzepovi. I oci, takve oci – sjajne, vesele, iskricave. U njima – i
unutrasnja svetlost, i zivot, i decija radost. Ali njegove sale bile su samo sale. Nikada nicega loseg u njima
nije bilo.
Sa sedam godina Serezik je krenuo u rusku gimnaziju. Svi su ga tamo znali kao veselog nestaska,
koga su iz klupe ne jednom izbacivali zbog nestasluka – ali svi su ga voleli. Bivsi gimnazijalci secaju se
kako se on salio na putu u autobusu, kako se dobacivao rancem s drugim decacima. Kondukteri autobusa svi
su ga znali i voleli, jer nije bilo moguce ne voleti ga.
I eto, u dusi tog veselog, punog radosti deteta duboko i jasno zapecatio se zakon Hristov, zakon
Ljubavi i Pravde. U zivotu za njega sve je bilo jasno. Da – da. Ne – ne. A sta je vise od toga, od zloga je (Mt.
5,37).
Do primanja svestenickog cina o. Boris je s porodicom ziveo u jednom od predgradja Pariza, u
velikom stanu. Serezik je cesto vidjao na ulici prosjake, koji traze milostinju, s nadom gledajuci u prozore
kuca i stanova. Video je da su ponekad sa tih prozora siromasnima bacali novac. To on nije mogao da izdrzi.
Zbog cega bacaju novac? Zbog cega teraju siromasne da se saginju. Koliko puta je strcao niz stepenice, da bi
dao siromasnima, ili da pokupi i da im da ono sto su drugi bacili. Pitao je svoju majku: “Mozemo li pozvati
kod sebe prosjake na rucak? Zbog cega ti kod nas pozivas ljude koji su siti i dobro obuceni, a ne zoves
siromasne, kojima je to jelo uistinu potrebno?» Kako je tesko odgovoriti na to pitanje.
Serezik je veoma voleo siromasne. Na Uskrs u crkvi je trazio dopustenje da se zagrli sa svim
siromasnima na stepenistu i strasno se razocarao sto mu to nisu dopustili, ozbiljno se naljutio i nije razumeo
– zbog cega? Zivotne neistine, nepravda nasih postupaka duboko su ga boleli.
Zbog cega u podvorju (Sveto – Sergijevskog bogoslovskog institua) nakon oprostajne vecernje
sluzbe tako lepo svi traze jedan od drugoga oprostaj, a ako zatim sretnemo poznanike ili cak rodjake, od njih
ne trazimo oprostaj. Zbog cega se kod kuce, na podvorju, kod o. Nikona pre jela cita molitva, a kod
poznanika se prosto seda za sto? Zbog cega ne mozemo i kod njih procitati molitvu? Njemu je bilo jasno da
kada se molitva procita, kada bacuska blagoslovi hranu, ona postaje ukusnija.
Nakon sto je o. Boris postao svestenik Serezika je ljutilo sto svi ne dolaze po blagoslov kod tate, vec
se neki s njim rukuju kao sa obicnim covekom, a tata je SVESTENIK.
Jedanput, dok jos o. Boris nije bio svestenik, kada je Sereziku bilo svega 5 godina, Starkovi su posle
nocne sluzbe u Crkvi u ul. Darija nameravali da odu do rodjaka. Serezik gotova sva jaja je podelio
siromasima, a jedno vladiki – mitropolitu. Otisli su kod rodjaka. Uskrsnja trpeza, cvece, svecane haljine,
vesela lica... Sereziku to nije bilo dovoljno.On je ipak ocekivao molitvu, ocekivao je “Hristos voskrese». Bez
toga mu je izgledalo nemoguce da sedne za sto. Ali niko se nije setio da zapeva molitvu. Tada je maleni,
petogodisnji decak dosao do svog mesta za stolom, stavio pesnicice na sto i zapevao: - Hristos voskrese iz
mertvih. Bucno veselje odraslih je utihlo, svi su zacutali. On je otpevao do kraja; kao da nista nije bilo, veseo
i radostan je seo za sto i poceo da razgovara. Za njega je Hristova svetlost sijala uvek, osvecivala i
ispunjavala sve kutke njegovog domaceg detinjeg zivota.
Njegova vera bila je jednostavna i snazna. Uvek se cudio sto kada je bolestan zovu doktora:
“Zbog cega? Treba se samo pomoliti ili pozvati u pomoc nekog svetitelja – i sve ce proci!»
Tako je on govorio, i poznat je slucaj kada se na molbu svoje majke pomolio za sebe i za svoju
bolesnu sestru. To je bilo uoci praznika Ulaska Gospodnjeg u Jerusalim. Oba deteta imala su visoku
temperaturu i bolelo ih je grlo. Serezik se pomolio, kako je obecao, i sledece jutro oboje su bili potpuno
zdravi i bili su na Liturgiji.
S crkvenim zivotom Serezik se srodio rano, prisluzujuci u Crkvi u ulici Darija, uvek s ljubavlju i
radoscu odlazeci u crkvu. Prisluzivao je zajedno s ocem. Bilo mu je 7 godina, kada je o. Boris na dan sv.
Aleksandra Nevskog posvecen u cin djakona. Kako je Serezik to doziveo. Za vreme Liturgije on je stajao na
prvom klirosu odakle se sve dobro vidi. U oltaru je bio bladika Vladimir Nicki, koji je obratio paznju na to
blistavo decije lice i upitao:
“Ko je taj decak s tim andjelskim licem?»
Citav dan Serezik nije odlazio od oca, hteo je da sedi desno od njega. To je bio ne prosto tata –
“Papik», vec tata – duhovno lice, svesteno, crkveno.
Kada je o. Boris postao svestenik Serezik je uvek prisluzivao u Crkvi. Kako je dirljivo i umilno bilo
videti ih zajedno! Visoka figura o. Borisa – i odmah mala figura u stiharu, crna glava, uzdignut deciji profil,
pazljive, ozbiljne crne oci. U crkvi u tim ocima nije bilo ni senke uobicajenih sala. Kada sam upoznala
Serezika, uvek me je porazavala ta promena koja se desavala u njemu za vreme bogosluzenja. U njegovom
prisluzivanju u oltaru nije bilo nikada nestasluka, koji se cesto, na zalost, vidi kod dece koja duvaju kandilo,
ili se igraju s crkvenim svecama. Ne, Serezik je uvek prisluzivao sa strahopostavanjem, s narocitim, do kraja
ozbiljnim izrazom lica. To je bila ne spoljasnja disciplina, vec unutrasnji osecaj, neprestana molitva. On je
osecao Boga, hodio pred licem Bozijim. U Crkvi je za njega sve bilo sveto, sve preispunjeno cudesnim
redom i lepotom. I on je u svom stiharu, zajedno s tatom, cinio casticu tog harmonicnog sklada, ucestvujuci u
bogosluzenju i sa svim decijim usrdjem sluzio Bogu.
“MI s tatom sluzimo» – govorio je. I to mu nije smetalo da posle sluzbe, izasavsi iz crkve, pocne da
se sali, da trci, da svuda nalazi nesto zanimljivo, da se sa svima, s kojima je to moguce, pozdravi,
porazgovara, natrpa u dzepove sve i svasta sto nadje.
U Crkvi se nikada nije dosadjivao. Jos kao mali on je prestajao duge velikoposne sluzbe. Prestojao
je, ne sedajuci, ne pomerajuci se. Njegova majka pricala mi je kako je jednom, kada mu je bilo 5 godina, bila
s njim u Crkvi za Mariju Egipcanku. Nekoliko puta u toku duge sluzbe ona se sagnula prema Sereziku
predlazuci mu da sedne. On je odbio. Na kraju je rekao majci: “Ja se uopste nisam umorio. Ja uvek u Crkvi
govorim Isusovu molitvu, i ja ne primecujem sluzbu!»
On je govorio Isusovu molitvu! “Gospode, Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog»...
To, sto mnogi s mukom, s naporom, sa suzama traze i sticu godinama – ta riznica molitve, molitveni
uzdah – imao je petogodisnji decak...
Gde je naucio Isusovu molitvu? Ni otac, ni mati, nikada ga nisu tome ucili. U njihovom domu dugo
je bolovala i umrla Serezikova babuska, voljena “Bukocka». Serezik je slusao razgovor o. Borisa s
babuskom o Isusovoj molitvi, video da se i tata sam moli sa brojanicama, i sve je to zapamtio, skupio i cuvao
u svom srcu. On je i sam zeleo da ima brojanice, i jednom u podvorju, gde je on bio ljubimac svih studenata i
jeromonaha, rekao je svoju zelju o. Sergiju Musinu – Puskinu. On je imao male brojanice od 20 kuglica,
napravljene od ostatka velikih brojanica. Te brojanice Serezik je dobio na dar i sav radostan pozurio da ih
pokaze roditeljima. Majka nije htela da se on moli sa brojanicama, bojeci se neceg spoljasnjeg u tome.
Vrativsi se kuci ona je od Serezika uzela njegove brojanice i okacila na ekser kod ikona. Sereziku nisu
dozvoljavali da s njima izlazi iz sobe. Ali ih je ponekad kada se molio uzimao. Ponekad su ga zaticali pred
ikonama sa svojim brojanicama: stoji, moli se, zatim ih ponovo vesa nazad na ekser.
Cesto ga je u metrou, u autobusu mati videla da sapuce molitvu. Oci ozbiljne, usne sapucu; bojanica
nema, samo palcima prebira. Ili uzima iz dzepa kartu metroa, koje je on skupljao, i njima odbrojava Isusovu
molitvu. On se uopste molio zadivljujuce vatreno i razumljivo. Kada mu je umrla babuska (bilo mu je 6
godina) prvi put posle njene smrti kada je stao na molitvu -–s mukom je mogao da prevede babusku iz reda
zivih u red umrlih. On je moleci se za zive dodavao i babusku. Ali kada je pocinjao molitvu za upokojene,
zastajao je i prosto nije mogao da se pomoli za babusku kao za umrlu. Zagnjuri se u jastuk, zaplace, zatim
opet staje na molitvu, zatim opet dodje do tog mesta – i opet stane.
U molitvi za upokojene Serezik je jednostavno i stvarno poznavao duse umrlih ljudi. Jednom je bio u
crkvi za vreme sahrane i cuo je kako tamo pominju “rabu Bozju Katarinu». On je uneo njeno ime u svoju
molitvu i nikada nije zaboravljao da je pominje. Nesto kasnije roditelji su ga upitali: “Zbog cega se ti molis
za nju? Da li si je znao?» “Kako da nisam?» – odgovorio je Serezik. “Sreli smo se jednom u ulici Darija.»
Od tog casa i njegov otac je uneo u svoj pomjanik !rabu Bozju Katarinu».
Kada je Serezik postao decko, to jest poceo da posti, desavalo se da se posle pricesca sasvim
promeni, On. tako veseo, zivahan, postajao je cutljiv, nisakim nije razgovara, odbijao je da pije belu kafu, da
doruckuje. Odlazeci do prozora, nekuda je ozbiljno gledao, tako tih i cutljiv. Pozivali su ga za sto, pitali se
sta je s njim. Jednom je mati cak pitala o. Nikona, Serezikovog duhovnog oca, sta to znaci. “Ostavite ga, ne
brinite» – rekao je o. Nikon.
Serezik je veoma voleo da crta. Necu reci da je on dobro crtao. Sve sto je on crtao bilo je vrlo
primitivno, cak i za njegov uzrast. Ali, interesantno je to STA je on crtao, STA ga je privlacilo i zanimalo.
Gledala sam sve njegove crteze, isarane ponekad iskrabane sveske. Svuda Crkve, krstovi, grobovi, svestenici
i cesto – slike iz svestene istorije.
Jasno je kako je on sve primao i predstavljao sebi zivo, realno. Zabranili su mu da crta Spasitelja –
jer je nelepo crtao ljudska lica, ali ipak postoji crtez Raspeca. Sacuvana je velika slika Ulaska Gospodnjeg u
Jerusalim sa svim detaljima jevrejske gomile. Deca s palmovim grancicama, drvece, covek koji se popeo na
granu palme.
... Ljudi idu po putu, i velika radost se oseca u ovim jednostavnim figurama. A na samom kraju
crteza, desno, vide se glava i noge magarenceta i veliki sjaj Onoga Koji sedi na njemu. Tu Serezik nije smeo
da izobrazi Hristovu figuru. Vise od svega mi se svideo crtez Uspenja Bozje Matere. Ocito je sa kakvim je
zivim uobrazenjem radjen taj crtez. Apostoli su se sakupili oko Tela Majke Bozje, vide se ostaci oblaka na
kojima su doleteli; tu je i neverujuci bogohulnik koji se uhvatio za odar Bogorodice; njegove ruke su
odsecene i ostale su na odru, krv tece. A nad svim Spasitelj na nebu prima u zagrljaj Dusu Bozje Matere.
Uporedo s tim duhovnim sadrzajem nalaze se i oni prostiji, deciji: kuce, razne zivotinjice. Kako je
voleo zivotinjice! Imao je ceo zavetni kovceg voljenih igracaka: miseva, zeceva, kuca, konja. Veoma ih je
voleo, i ponekad ih je sve rasirio na stolu i igrao se s njima. Najdrazi mu je bio Jaska – veliki plisani
majmun, nemoguce iskrzan i pohaban. S Jaskom se Serezik nikada nije rastajao, voleo ga je, spavao s njim i
odvojio se samo u vreme bolesti pre smrti. Poslednju godinu Serezikovog zivota, leto 1939 godine, o. Boris
je sa porodicom proveo u decijoj koloniji u Elenkuru, u po lepoti cudesnom mestu. Tamo sam se i upoznala i
zblizila se sa njima, upoznala sam Serezika i sprijateljila se s njegovim roditeljima. Kao sto sam rekla,
mnogo vremena provodili smo zajedno. Serezik je poceo da me zove “teta» i da mi govori “ti», primivsi me
s poverenjem i jednostavno u svoj rod.
Nikada necu zaboraviti dva-tri dana, koje je on proveo sa mnom. To je bilo njegovo prvo razdvajanje
od roditelja.
Smutno, nemirno vreme. U vazduhu je visila opasnost od rata, strasna atmosfera se osecala okolo.
Obaveze su pozvale o. Borisa u Pariz. Zena nije htela da ga napusti u tako nespokojno vreme, a u isto vreme
morala je da ode kod lekara. Ostavivsi mi decu, o. Boris je sa zenom otisao u Pariz. Mi smo ih odvezli
autom. Deca su mahala sve dok poznata lica nisu iscezla u daljini. Verocka me je poljubila, zagrlila, sto ce
nocas spavati na maminom krevetu, i potrcala je u koloniju kod svojih drugarica. Serezik je rekao da nece ili
u koloniju, vec da ce ostati sa mnom i da hoce mami da napise pismo, na maminoj hartiji i kovertu. Stigli
smo kod mene. Sela sam s knjigom, a Serezik je seo za sto i pripremao se da pise pismo. Preko knjige sam
pogledala na njega. Kosi zraci sunca sijali su kroz prozor. Sagnuta tamna glava, okovratnik mornarske bluze;
usta pomazu pisanju, oci blistaju, obrazi rumeni od truda i prezivljavanja. Sa pravopisom stvar nije posla za
rukom. Doneo mi je da proverim greske. Zapamtila sam njegovo pismo: “Mila mamice! Kako si doputovala?
Kako je tata doputovao? Kada sam vas pratio, ja sam se s polja smejao a unutra plakao. Pisem kod teta
Tanje, samo kod nje nalazim utehu svom bolu...»
Tu je bilo reseno da se pisma pisu svaki dan. Sledeceg dana on je dosao kod mene, seo za sto i
napisao: “Draga mama!» Ali dalje nije islo – vreme je bilo tako lepo, bolje da se ide u sumu. Tako je to
“Draga Mama» i ostalo u mom bloku.
Kroz dva dana roditelji su se vratili.
Objava rata nas je zatekla u Elenkuru. Ljudi s porodicom, ljudi koji su se starali o deci s brigom su se
pitali gde da smeste decu, gde da ih odvedu, gde na zimu da uce. Donosili su i odbacivali resenje vise puta
dnevno.
Uskoro me je sudbina odvojila od porodice Starkovih, zadugo. Oni su otisli u deciju koloniju
Vilmuason. Najpre su ziveli u baraci u sumi, zimi su dolazili u veliki topli dom u koloniju. Deca su krenula u
francusku skolu. Do tada kao sto sam rekla, Serezik je ucio u ruskoj gimnaziji, ali je govorio francuski
sasvim dobro. Te godine je prosao sa odlicnim. Nekoliko puta je dobijao medalju i bio je time veoma
zadovoljan. Tanjecka (stara guvernanta njegove majke) obozavala je decu i za svaku medalju darivala je
Sereziku pare. Tako je on sakupio 10 franaka, spremio ih u posebu kutiju i resio je da ih sigurno pokloni
deduski, da bi on sebi kupio dobrog vina.
Te jeseni bio je, kao i uvek veseo, pun zivota, zivahan. Trceci iz skole, kacket je podigao na potiljak,
kaput raskopcao; obrazi rumeni. Zavezljaj s knjigama leti na jednu stranu, kaput na drugu, prsti od mastila,
oci blistaju. Pred vama je veseo, zivahan, zdrav decak – mio, dobar decak.
Desavalo se i da ne poslusa, pogundja, da se posvadja s Verockom -– ali ne cesto. I sto je to u
poredjenju s tom umilnoscu i ljubaznoscu koji su sijali u njegovim ocima i obasjavali svakog koga sretne.
Te jeseni mi je napisao pismo. Ja sam prozivljavala teske, tuzne dane: otac mi je umro. Serezik je to
znao i svojim toplim srdascem zeleo je da mi izrazi saucesce. “Mila teta Tanja! – pisao mi je. Ako ti je lose
dodji k nama, ti znas gde mi zivimo, a mi cemo se tebi obradovati.» Mali, zlatni decak, on mi se i obradovao,
kada sam na jedan dan dosla kod Starkovih. I obradovao se i pomolio se sa mnom na zaupokojenoj Liturgiji,
koju je o. Boris odsluzio za mene. Tada sam poslednji put videla Serezika, kako prisluzuje ocu u belom
stiharu, s kadionicom u rukama.
 
 
 
+++
 
 
 
On se razboleo na Krstenje ujutru je prisluzivao na Liturgiji, i neko je rekao majci: “Kako je
neobican danas izraz lica imao u toku sluzbe».
U toku dana temperatura mu se popela na 37,5; on se zalio na uho, zlezde iza usiju su mu otekle.
Izgledalo je kao sitnica, ali temperatura je naglo rasla, otkrilo se zapalenje pluca. Dve nedelje je bolovao kod
kuce. Za sve vreme temperatura je bila veoma visoka, i malo je opala. Jedan je nalazio meningitis, drugi –
upalu pluca od nekih bacila. Sumnjali su na streptokoke, na bakterije, pravili beskrajne analize, koje nista
nisu otkrivale i sve smucivali. Nakon 15 dana bolesti doktor je rekao da je situacija ozbiljna i posavetovao da
Serezika odvedu u bolnicu.
Svi zitelji doma u Vilmuasonu voleli su Serezika, svi su strepeli zbog njegove nepoznate bolesti.
Kada se pronela vest da ga odvoze u bolnicu, u hodnicima, u vratima njegove sobe nagrnuli su mnogi sa
zeljom da pomognu, iz saosecanja ili samo da vide milog decaka. On je lezao u svome krevetu, znao je da ga
odvode i nekako je sasvim spokojno to primio, tu vest. Do tog dana on se uznemirivao zbog svoje bolesti,
posto su od njega skrivali njegovu visoku temperaturu govoreci, kada on pita – 38 umesto 40. Ali od toga
casa kao da je shvatio da je njegovo stanje veoma opasno, i potpuno se tome pokorio. Odjednom je on poceo
glasno da se moli, da peva vecernje. Bilo je oko 6 sati uvece.
“Gospodi, vozvah k Tebe, uslisi mja, USLISI mja Gospodi!» – i opet: “Gospodi, vozvah Tebe uslisi
mja!»
U rukama je stezao krstic. Bilo je neceg dirljivog u toj molitvi, da su svi koji su slusali u hodniku,
kod vrata, plakali. Pri odlasku Serezik se trudio da svakome kaze neku laskavu rec, da pokaze paznju. Molio
je da ne zaborave da nahrane kucu Zucka.
U bolnici su ga smestili u posebu sobu. Uvece, po propisu bolnice, roditelji su morali da se vrate
kuci, ostavljajuci ga samog. Serezik se pokorio tome jednostavno i smireno. Shvatio je da je to nuzno. S njim
je bila mila, dobra sestra, katolicka monahinja, koja ga je, kao i svi, zavolela, i kada je on zamolio davala mu
je da drzi njeno Raspece.
Tako su proticali dani u bolnici. Ujutro su roditelji dolazili, provodili dan, uvece se oprastali,
rastajuci se na dugu, nemirnu noc. Visoka temperatura trajala je i dalje, uvek oko 40. Jedno vece Sereziku je
postalo veoma lose, srce je oslabilo. Sestra je rekla roditeljima da je bolje da ostanu preko noci kod njega, jer
ona nije sigurna za tu noc. U sobu su uneli divan za roditelje. Kada je Serezik video taj divan, on je shvatio
da su tati i mami dozvolili da ostanu s njim preko noci i, okrenuvsi se prema sestri, s punim ocima suza joj
rekao: “Hvala! Ja necu NIKADA zaboraviti sta ste ucinili za mene.» Ujutro se srce opet oporavilo. Sledece
noci roditelji su morali opet da odu. Sestra je rekla: “Te noci nista se nece dogoditi». I Serezik ih je spokojno
ispratio, kao da je znao da jos nece od njih otici. Njegova mati se bojala da ce on u bunilu govoriti na
ruskom, trazeci nesto, i da ga sestra nece razumeti. Zbog toga ga je savetovala da bez njih govori na
francuskom. Tako je on i cinio. Sestra je kasnije pricala da se u duge, mucne sate besanice Serezik molio
naglas. Molio se na ruskom svojim recima i uctivo joj je objasnio: Ja se molim na ruskom, zbog toga vi ne
razumete. Ponekad se molio na francuskom, i ona je slusala kako se on moli za sve vojnike, koji su u
rovovima, za sve u nevoljama, za sve, kojima je hladno, koji su na putu, za ranjene. Zatim vec na kraju
bolesti, on se na samog sebe sazalio i zaplakao: “Ja sam se u ranjenog vojnika pretvorio».
U bolnici sestra ga je negovala iz sve duse, boreci se s bolescu, ali kako je on stradao, jadnik, od tog
lecenja! Od njega nije ostalo nista, samo kosti, sav je bio ispijen temperaturom, isaran ubodima. Sestra je
rekla da se ne seca da je neko dobio toliko uboda. Od bolesti Serezik nije toliko patio, vec od lecenja –
veoma, i kada se sestra pojavljivala sa spricem ili sa gorkim lekom, on bi, da ne bi jaukao, cvrsto stezao u
rukama Raspece, moleci se nepregnuto i zatim se pokrivao i tako nije jaukao.
Tokom citave bolesti, koja se nastavila tokom 32 dana, temperatura se retko spustala ispod 40,
dolazeci i do 41,8. Sta sve nisu cinili doktori da bi spustili temperaturu. Svi uobicajeni nacini nisu davali
rezultata. Tako se, na primer, posle hladnih obloga temperatura nije spustala, vec se podizala jos vise. Sestra
je nemocno sirila ruke.
Serezika je pregledalo 9 doktora.Jednom znamenitom decijem lekaru (prof. Vejl-Alez osnivaca
decije bolnice) pisali su iz Pariza. Svi pokusaji doktora su propadali. Sve sto je bilo u ljudskoj moci bilo je
ucinjeno da bi ga spasili. Ali, Gospod je ocito odlucio drugacije.
Poslednjih 15 dana Serezik se pricescivao svakodnevno. Bio je svestan do samog kraja, ponekad je
buncao, ali je sve vreme svega bio svestan. Pricescivao se svakog dana s posebnom poboznoscu. Tako je
zeleo pricesce, tako se spremao za njega! Veoma ga je mucilo to sto ne moze da se seti svojih grehova –
temperatura ga je ometala. Otac Boris poceo je da ga pricescuje kao bolesnika, bez ispovesti, i to ga je
umirilo: “Sada me tata pricescuje bez ispovesti, znaci vise namam grehova.» Jedanput je rekao: “Bice mi
tako dobro kod Boga!» – i odmah dodavao majci: “Samo ti ne placi».
Jednom je u snu video prepodobnog oca Serafima. Probudivsi se, ispricao je kako je prepodobni
Serafim dosao do njegovog kreveta i skinuo mu temperaturu, koja ga je toliko mucila. Zaista, od tog dana
doktori su ukinuli gorke lekove.
To je bilo najmucnije u njegovom lecenju. Jedanput je pateci od bola, Serezik rekao svojoj majci da
su mucenici kada su stradali manje patili, jer su stradali za Hrista. I mati je shvatila njegovu misao: oni,
mucenici, kada su stradali cinili su to zbog Hrista, a on, Serezik, za samoga sebe, to jest zbog svog zdravlja
strada. Mati mu je rekla da i on moze svoje stradanje nekako prineti na zrtvu Bogu, trpeti Hrista radi. Serezik
je odmah ulovio tu misao i umirio se, spreman da trpi. Maleni devetogodisnji decak! Ali, javlja se
prepodobni Serafim i izbavlja ga od suvisnog stradanja.
Drugi put ne u snu, vec na javi prepodobni Serafim ga je podrzao: Ja znam da je prepodobni Serafim
ovde! Ja ga ne vidim, ali osecam da je on ovde».
Zadivljujuce je da su, kaoda su se dogovorili, drugovi i oni koji su mu bili bliski, prezivljavajuci
svim srcem njegovu bolest, donosili i ikonice i razne svetinje bas od prepodobnog Serafima. Poslali su mu
veliku sliku sa kamenom prepodobnoga, drugi sliku – na tom kamenu na kome se molio prepodobni Serafim.
Taj kamen Serezik je i u ruci drzao i ispod jastuka i celivao ga pripijajuci ga sebi. Donosili su mu svetu
vodicu, donetu iz Rusije, iz sarovskog izvora. Poslali su veliku sliku sa mnostvom cestica svetih mostiju. Sve
su ga te svetinje okruzivale.
Za njega su se molili, moze se reci desetine ljudi. U koliko Crkava su ga pominjali, moleci se toplo,
na kolenima, sa suzama. Koliko ljudi je zahvatila i preokrenula ta bolest, ta neverovatna borba zivota i smrti
u malenom decijem bicu i velika borba i pobeda detetovog duha nad zemaljskim mukama. Ja ne
preuvelicavam kada kazem da su ne samo bliski, vec i strani ljudi, koji nisu poznavali Serezika, prezivljavali
ostro sve stadije njegove bolesti, brinuli se o njegovom zdravlju, starali se da dobiju poslednji izvestaj.
Svi mi koji smo preziveli te dane nikada necemo zaboraviti to vreme, taj molitveni polet u koji smo
se zdruzili moleci se za Serezika.
A kako se on sam molio! S kakvom je usredsredjenoscu drzao u ruci krst, sklanjao ga i podizuci
pokrivac gledao na njega moleci se. U tim trenucima govorio je roditeljima: “Ne obazirite se na mene». A
oni nisu znali da ga pitaju za sta se moli, o cemu razmislja.
Jednom je buncao i govorio cudesne stvari, kao da mu je dato da vidi i shvati ono sto zdravi ljudi ne
vide i ne razumeju. Pored njegovog kreveta visio je veliki portret pokojne babuske. Jednom ga je radosno
poljubio, kao da ju je video: “Bakice mila, mi smo k tebi doputovali»...
Drugi put kasno uvece sve je uznemirio zbog jednog decaka iz kolonije zovuci ga po imenu. To je
bilo dok je lezao kod kuce, u Vilmuasonu. Decak se nalazio u istom hodniku, dve sobe dalje. Sva su vrata
bila zatvorena, deca su davno zaspala. Serezika su umirivali ali oni nije hteo da se umiri: “Treba videti sta
radi Baranov! Pogledajte Baranova!» Da bi umirili bolesnika, neko je otisao u spavaonicu. I sta? Zaista, sva
su deca spavala, a Baranov je pao s kreveta i nastavio da spava na hladnom podu izmedju zida i ormana.
Pre prenosa Serezika u bolnicu u 6 sati uvece, on je iznenada poceo da govori majci: “Kako mi je
dobro! Kakvo je danas svetlo! Kako suncano! Zbog cega si navukla zavese kada je tako svetlo»? Misleci da
bunca mati mu je rekla da je sada vec vece, napolju je sasvim tamno, ali kako je Serezik nastavio ona je, na
kraju, otkrila zavese i kapke, pokazujuci mu zimsku nocnu tminu. Serezik je u nedoumici pogledao crno
okno: “Ah, to nije to! Zar ti ne vidis kakva je svetlost okolo?!» U taj cas je dosao otac Lav i usao u sobu.
Serezik se njemu obratio: “Oce Lav, vi vidite ovu svetlost. Meni je tako dobro».-– “Da, da mili svetlost! I
slava Bogu da je tebi dobro.» Te reci su ga nekako umirile.
A evo jos neobicnijeg slucaja: uvece, kada su ga odvezli u bolnicu, mati je vrativsi se iz bolnice
sedela sama u svojoj sobi, kada se odjednom sa zida otkinula i pala Serezikova fotografija. Ona se osvrnula.
Odjednom je sa drugog zida pala druga, treca... Za nekoliko casaka, bez ikakvog vidljivog uzroka, palo je 5-
6 njegovih fotografija, a ostale su ostale da vise na svom mestu. Mozda je to bilo slucajnost, ali u tom casu
majci je to bilo neprijatno. Ujutro su se roditelji vratili u bolnicu rano. Niko nije video Serezika od prosle
veceri, osim bolnicarke, niko nije mogao da mu isprica o tom dogadjaju, ali kada je video majku nasmesio se
i odjednom rekao: “A slike – koliko je popadalo!»
Drugi put, kao da nekuda gleda, rekao je: “Evo ide crni kastofalk!» – “Da li prolazi pored, Serezik?»
– upitao je o. Boris, zadrzavajuci dah. “Da, pored.» Sledeceg dana su saznali da je u taj cas umrla njima
poznata devojka u Parizu.
Na kraju on je stalno trazio krst. Davali su mu jedan, pa drugi krst. “Ne, ne, ne taj! Znam da za mene
postoji jos jedan slobodni veliki krst!» Roditelji su shvatili o kakvom krstu se radi. Upordo s tim neobicnim
recima nekada su se cule i obicne, decije reci: “Jos nisam naucio tablicu mnozenja!» Zatim je, ne u bunilu,
rekao: “Zao mi je samo jedno; hteo sam da skolu zavrsim.»
Da li je znao da umire? Sigurno je to znao! On je odlazio iz sveta, ljubio je svet, oprastao se sa
svetom, ali je odlazio nekako velicanstveno, jednostavno, s decijom poverljivoscu i verom u Boga, s
molitvom i krstom, kao podviznik.
 A voleo je svet. A najvise na svetu voleo je tatu i mamu, svoje najblize – rodjake i prijatelje, kucu
Zucka, mace, voleo je svoje igracke. U bolnici, kada je bio sasvim bez nade u ozdravljenje, pozeleo je da se
poigra sa vozicem, koji mu je poklonila teta. Otac Boris mu je na bolnickom stolu pustao vozic na navijanje,
a on ga je ocima pratio i radovao se. Drugi put zazeleo je pistaljku. Na kraju su mu doneli pistaljku koja mu
se veoma dopala. Serezik je pitao da li moze da zazvizdi umesto da zove sestru. Dobra sestra se veoma
obradovala takvoj projavi zivota: “No, konacno, mali moj, zvizdi koliko god hoces!» Samo je jedanput
zazvizdao. Vise nije ni mogao od slabosti.
Serezik je veoma voleo pesme. Trazio je od o.Borisa da mupeva: “Baю – baюski – ano», “Vnяnki я
tebe vzяla veter,solnce i orla...» Ali najvise je voleo svete reci. Kada mu je bilo posebno tesko, on je trazio
psalme: “Citaj, citaj, psalme!» I citanjem psalama se smirivao. ili mu je o. Boris citao akatis prepodobnom
Serafimu. Procitavsi ga pocinjao je ponovo, a Serezik slusa i tihuje.
Veoma se mucio poslednjih dana. Otac Nikon, dosavsi kod Serezika u bolnicu rekao mu je, da bi ga
utesio i ohrabrio: “Eto, oporavi se, porasti, tada ce te mitropolit blagosloviti monaskim krstom i dace ti ime
Serafim!»
Serezik se neobicno ozbiljno odnosio prema tim recima i poceo je da moli da posto nece docekati da
odraste, da sada, ne odlazuci, da njemu monaski krst i novo ime voljenog prepodobnog Serafima. On je
toliko ozbiljno molio da je o. Nikon otisao da njegovu molbu preda mitropolitu. Vladika je posebno voleo
Serezika, brinuo se zbog njega i bio je veoma potresen tom neobicnom molbom devetogodisnjeg decaka.
Poslao mu je mali drveni krst sa Maslinske gore i sam je kasnije govorio sa ljubavlju i sa suzama: “Osecao
sam da ce to biti njegov Eleon, njegovo voznesenje...
Tesko je opisati kakav je utisak izazvao kod Serezika taj krst. Kao da je zaista to bio njegov monaski
postrig. Krstic je uzeo, stegao u pesnici i vise se s njim nije rastajao. Majci je rekao: “Samo o tome ne govori
nikom stranom.» To je bila njegova druga, sveta tajna. Svima bliskim on je pruzao svoj krst, davao da ga
celivaju i njegovu ruku, kao da blagosilja sve, i vazno je blagosiljao. Zar bi predjasnji, zdravi Serezik
dozvolio nekome da mu celiva ruku?
Kada sam stigla kod njega na cetiri dana pre njegove koncine, on mi je pruzio krst i rekao mi
promenjenim, promuklim glasom: “On mi je dao ime...» Vise nije mogao da govori, ali ja sam znala u cemu
je stvar i shvatila sam.
Dosao je trenutak kada su doktori rekli roditljima da vise ne mogu nista da ucine. Doktor francuz
rekao je ocu Borisu: “da je ovo dete kao i druga deca, mozda bi bilo jos nade, ali vi sami vidite da je on
Andjeo... A da zadrzimo Andjele na zemlji nije u nasoj moci!»
Roditelji su odlucili da ga prevezu kuci, da bi umro kod kuce. Isti dan su ga i prevezli (16 februara).
Kada su ga odvozili iz bolnice prekrstio je ruke na grudi: u jednoj ruci drzao je svoj krst, u drugoj –
lik prepodobnog Serafima; a pistaljku su na njegovu molbu stavili pod jastuk. Vise je nije ni dodirnuo.
Dovezli su ga kuci, polozili u njegov krevet – bilo mu je tako dobro okruzenom voljenim licima,
medju svojim zidovima, ukrasenim poznatim ikonama i fotografijama.
Proziveo je jos tri dana i noci. Otac Boris je nastavio da ga pricescuje svakodnevno. Prvog dana
nakon njegovog povratka dosli su o. Nikon i o. Lav. Odlucili su se da u troje ucine poslednje pomazanje.
Serezik je voleo svaku crkvenu sluzbu, molitvu, a kada su poceli da ga pomazuju on je na sve nekako sa
nedoumicom pogledao, cak se malo meskoljio. Kada mu se o. Nikon naklonio, on je potpuno svesno rekao:
“Zbog cega to? Ja se svakodnevno pricescujem – to je mnogo bolje...»
Te reci zbunile su sve. Meni se cini da je uporna molitva za njegovo ozdravljenje njemu izgledala
besmislena, on je znao da umire. Svest je sacuvao do samog kraja. Ne samo svest, vec i svoju narocitu
poverljivost, umiljatost, paznju prema ljudima. Njegove poslednje reci, njegov isprekidani glasic nikada se
ne moze zaboraviti.
Uoci koncine doktor je, nadajuci se da ce naci unutrasnje gnojno zariste, insistirao na radiografiji i
Serezika su odveli automobilom nekoliko ulica. On je isao jos dovoljno dobro i sa nespokojstvom je upitao
o. Borisa: “Tata, da li cete ovo skupo stajati?» (Zbog ratnih uslova i nedostatka goriva u bolnici nisu mogli
da nacine radiografiju. ‘prim. o. B. Starka).
No posle radiografije Serezik je veoma sustao, puls mu je oslabio i sasvim iscezao. Doktoru je
izgledalo da je nasao duboki unutrasnji cir u plucima. On je hteo da ispumpa gnoj, ali je sledeceg dana
Serezik bio toliko slab, pa je bilo odluceno da se pre ispumpavanja nacini transfuzija krvi. Svoju krv mu je
dala jedna mila ruska dama. Serezik je okrenuo glavu prema njoj nakon transfuzije i rekao: “Hvala! Vas nije
bolelo?» Srce je oslabilo, disanje je bilo otezano. Kroz jedan sat je prestalo.
... I evo, on lezi na stolu u svom belom stiharu s krstom i brojanicama u rukama. Kada su sili taj
stihar na Uskrs te godine, Serezik je iznada zapitao: “A vi cete me u njemu sahraniti?» On je bio tako zdrav,
veseo decak, niko tada nije obratio paznju na njegove reci. Ali reci su zapamtili i sada su ih se setili.
On je lezao sav beo (prvog dana jos nisu doneli cvece), i u toj jednostavnosti i strogosti bilo je neceg
cisto monaskog.
Stihar, ispod njega sivena ruska rubaska, krstic, brojanice. Na stocicu, kod nogu – sakupljene
svetinje, koje su mu doneli, analoj s Psaltirem – i spremljenom kadionicom, kandilo, svece. Vostane ruke i
njegovo divno lisce, nezemaljskog spokojstva, mira i svetlosti...
Serezik je umro u ponedeljak 19 februara. Sahranili su ga u cetvrtak 22-og. Tri puna dana i noci bio
je jos sa nama.
Oni, koji su proziveli cudo ta tri dana, ispunjenih neizrecivim tajanstvenim prisustvom, nikada ih
nece zaboraviti.
Nekoliko puta sluzio se pomen, i mnogi su se sabirali oko Serezika da se pomole. Retko je o. Boris
sluzio sam, cesto su dolazili drugi svestenici, koji su stizali da se poklone malom podvizniku. Svi su ga
poznavali, svi su ga voleli, za sve je njegova smrt bila potresna i strasna nesreca. Na prvom pomenu otac
Aleksandar Kolasnjikov nehotice je pomenuo kao “blazenog otroka Sergija». I taj naziv mu je ostao. Ne
“blazeni mladenec»; doba mladencestva otislo je od njega, od tog zrelog ploda njive Gospodnje, ali je
blazenstvo ostalo.
Izmedju pomena, danju i nocu drugovi i najblizi citali su Psaltir. Ja sam sa njegovim roditeljima
ostala do same sahrane. Koliko sam puta, kada su me smenjivali u citanju Psaltira, sa zaljenjem davala
knjigu. Nije se moglo napustiti ga sada, nije se moglo otici iz te svetle, molitvene atmosfere koja ga je
okruzivala. Kada sam nocu u pauzi izmedju citanja legla da odahnem u susednoj sobi sama mi je dolazila
misao: Evo lezim da odahnem, spavam, a tu pored – ova lepota. Nisam mogla da ispustim retke, dragocene
trenutka. I u nocnoj tisini, narocito je dobro bilo oko Serezika, osecalo se posebno nevidljivo prisustvo,
tajanstveno, svetlo...
Na neke pomene dovodili su decu iz kolonije. Jedanput je na sluzbu dosao direktor francuske skole i
doveo Serezikov razred. Bilo je veoma potresno videti belog decaka u stiharu, koji lezi sa tako neobicnim,
svetlim licem, okruzenog zivom decom, koja su i sama mala. On je tako dobro lezao, tako spokojno i
radosno se odmarao, da deci nije moglo biti strasno. Malisani su neutesko plakali, naivno, usrdno se krstili,
brisali pesnicama suze. Tesko je bilo gledati ih zadrzavajuci suze.
Serezika su sahranili cetvrtog dana nakon njegove koncine, 22 februara. U sanduk su ga polozili
uvece, 21-og. Na njegovom licu nije bilo tragova razaranja koji bi se mogli ocekivati nakon tako strasne
bolesti s unutrasnjim gnojnim procesom, naprotiv – sa lica su iscezli svi tragovi stradanja, bolesti. Lice se
promenilo, sijalo, blistalo. Bio je prekrasan.
Serezika su sahranili na ruskom groblju u Sent-Zenevjev de Bua. Iz Vilmuasona sanduk su dovezli
automobilom. Sakupilo se sedam svestenika (arhimandrit Nikon, o. Aleksandar Kolasnjikov, o. Lav
Liperovski, o. Aleksandar Cekan, o. Dimitrije Klepinin, o. Boris Stark i o. Georgije Serikov). Od auta do
Crkve sanduk su nosili svestenici uz laganu zvonjavu zvona grobljanske crkve. Ispred i oko sanduka
mnostvo dece nosilo je cvece, vence koje su doneli Sereziku. Veliki beli cvetovi.
Onaj ko je bio na sahrani Serezika Starka nikada nece zaboraviti tu predivnu sluzbu, taj narociti
molitveni polet, lepotu i uzbisenost. Gomile naroda dosle su iz Pariza, ne gledajucina udaljenost i zamor
putovanja. I evo groba, okruzenog ruskim krstovima, nedaleko od mile ruske Crkve sa plavom kupolom, pod
neobuhvatnom sjajnim svodom prolecnog neba u koje su prhnule prve seve.
Zar je Serezik sam u grobu? Zar on ne gleda na nas svojim sjajnim, prosvetljenim ocima otuda, sa
tog plavog neba? Zar se ne raduje sto se mnostvo ljudi sakupilo oko njegovog groba, sto svi oni i mnoge
druge duse njega radi uznose tople molitve Bogu?
Njegova posebna i postojana teznja k Bogu koja se pokazivala u njegovom kratkom zivotu,
blagodatnim, svezim vazduhom zamirisao je u dusi svih onih koji su se molili za njega.
Mnogima koji su se molili za njega i nehotice su zazeleli da se mole njemu...
 
Antonina Mihajlovna Osorgina
(monahinja Serafima)
 
 P O G O V O R
 
 
Onome sto je rekla Antonina Mihajlovna Osorgina (sada monahinja Serafima) hteo sam da
dodam nekoliko objasnjenja, koje je ona propustila. Serezik je bio veliki cuvar crkvenog poretka i
tradicije. Znao je da coveka postrizenog u cteca i kao takvog sa stiharom, sahranjuju u njemu. A
nad njim nije bila izvrsena hirostasija u cteca i zbog toga nije znao da li mogu da ga sahrane u
njemu. Istina, ta misao ga je zanimala jos ranije, ali kada se razboleo i kada je postao siguran da ce
umreti, ta misao ga je ponovo obespokojila. On je znao da umire i molio je da u bolnicu prenesu sve
ono u sta ce ga obuci, pa i taj stihar. Kada je video da je mama ponela sve, odahnuo je s olaksanjem.
Kada je nakon burne noci, koju smo proveli u bolnici na divanu, video da su sledeceg jutra divan
izneli, rekao nam je: “Idite... To nije danas. Vidite, divan su odneli!»
On je odredio da se njegove stvari, igracke, knjige, podele drugovima.
Moze izgledati cudno da u bolnici nije bio na rentgenu; ali to je bilo prvo polugodiste rata i
sve jos nije bilo popravljeno, a delimicno i zbog nedostatka goriva sala s rentgenom nije mogla da
se koristi u februaru.
Nas vilmusonski lekar uzeo je kabinet i pacijente svog kolege koji je otisao na front, i tamo
je bio citav rentdgen. Taj doktor se pojavio u vreme dok je Serezik bio u bolnici i do bolnice kod
njega nismo mogli. Drugi doktor takav aparat nije imao i zato u bolnici nisu mogli da izvrse
snimanje.
Penicilin je bio u upotrebi i bilo ga je jedva, jer su sve dali na front i vojsci, a civilno
stanovnistvo njime jos nisu lecili.
 
 
preveo:
Z. Bogdanov