Glavni urednik

Predrag Uljarević

Urednici
Šonja Živaljević
Šimo Eiić

Likovni urednik
Ana Matić

Prevod
Vladeta Jerotić

ISBN - 86 - 7420 - 043 - 8

 trag u vremenu

Sigmund Frojd
autobiografija

NOVA KNJIGA

Bosanska riječ
Bosnisches Wort Wuppertal
Tuzla
 I

Nekolicina među saradnicima ove Autobiografi­

je, u uvodu svoga priloga, stavljaju neke ozbiljne na­
pomene u vezi s osobenošću i teškoćama preuzetog
zadatka. Mislim da smem da kažem daje moj zada­
tak bio još više otežan, jer sam izlaganja kakva se ov-
de zahtevaju već više puta objavio, a iz prirode pred­
meta proizlazi da je u njima bilo više reči o mojoj
ličnoj ulozi nego što je to uobičajeno ili potrebno.
Prvi prikaz razvoja i sadržaja psihoanalize dao
sam 1909. godine, u pet predavanja na Klark univer­
zitetu u Vorčestru, Mas., na koji sam bio pozvan po­
vodom dvadesetogodišnjice osnivanja institucije.1
Tek pre kratkog vremena popustio sam isku­
šenju da napišem članak sličnog sadržaja za jedan
američki zbornik, pošto je ova publikacija, O poče­
cima dvadesetog veka, priznala značaj psihoanalize
odvajanjem jednog posebnog poglavlja za nju.2
1 Objavljeno na engleskom u Američkom psihološkom
žurnalu, 1910. na nemačkom, pod naslovom () psihoanalizi,
kod F. Deuticke, Beč. 7. izdanje. 1924 (sadržano u Vili knjizi
Sabranih dela).
2 These eventful years. The twentieth Cenlury in the та-
king as told by maпу of its makers. Two volumes. London
and New York, The Encyclopaedia Britannica Сompany. Moj
članak koji je preveo dr A. A. Bril (A. A. Brill), čini L X X I I I
poglavlje druge knjige. (Na nemačkom u Sabranim delima,
knjiga X I I I , sirana 403.)

5
 Između ta dva spisa pada i rasprava iz 1914. o
Istoriji psihoanalitičkog pokreta, koja donosi sve
ono bitno što bih imao da saopštim na ovome me-
stu.1 Pošto ne bih smeo da sebi protivurečim, niti
bih hteo da se bez izmena ponavljam, moram poku­
šati da nađem nov odnos ravnoteže između subjek­
tivnog i objektivnog prikazivanja, između biograf­
skog i istorijskog interesovanja.

* *

Rođen sam 6. maja 1856. u Frajburgu, u Morav­

skoj, jednom malom gradiću današnje Čehoslovačke.
Moji su roditelji bili Jevreji i ja sam ostao Jevrejin.
Što se očevih predaka tiče, mislim da znam da su du­
go živeli na Rajni (u Kelnu), da su zbog proganjanja
Jevreja, u četrnaestom ili petnaestom veku, pobegli
na Istok i da su u toku devetnaestog veka počeli da se
vraćaju iz Litvanije, preko Galicije, u nemačku Austri­
ju. Kao dete od četiri godine, dospeo sam u Beč, gde
sam završio sve škole. U gimnaziji, bio sam u toku se­
dam godina najbolji đak, imao sam povlašćen položaj
i jedva su me ponekad propitivali. Iako smo živeli u
skučenim prilikama, moj otac je zahtevao da životni
poziv izaberem jedino prema svojim naklonostima.
Nisam osećao neku naročitu ljubav prema položaju
i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao,
3 Objavljeno u Psihoanalitičkom godišnjaku, VI knjiga
(X knjiga Sabranih deki).

6
uostalom, ni kasnije. Naprotiv, pokretala me je neka
vrsta žeđi za znanjem, koja je, međutim, više bila
upravljena na odnose medu ljudima nego na objek­
te prirode i nisam bio spoznao vrednost posmatranja,
kao glavnog sredstva za zadovoljavanje te žeđi za zna­
njem. Pri svemu tome, snažno me je privuklo tada
aktuelno Darvinovo učenje, jer je ono obećavalo iz­
vanredno napredovanje u shvatanju sveta, i znam da
sam, neposredno pre mature, odlučio da se upišem na
medicinu slušajući na jednom popularnom predava­
nju raspravu o Geteovom lepom eseju Priroda.
Studije na Univerzitetu, koje sam započeo 1873,
donele su mi najpre nekoliko osetnih razočaranja.
Pre svega me je pogodilo to što se od mene očekiva­
lo da se osećam manje vrednim a ne kao pripadnik
toga naroda, jer sam Jevrejin. Ono prvo odbio sam
najodlučnije. Nisam nikada shvatio zašto bi trebalo
da se stidim svoga porekla, ili, kako je to počelo da
se govori: svoje rase. Odrekao sam se, bez mnogo
žaljenja, uskraćenog mi pripadništva tome narodu.
Mislio sam da za revnosnog saradnika, i bez ova­
kvog uvršćivanja, mora da se nađe neko mestašce
među ljudima. Ali je za budućnost značajna posle-
dica ovih prvih utisaka sa Univerziteta bila da sam
se vrlo rano upoznao sa sudbinom čoveka koji se
nalazi u opoziciji i koji je isključen od „kompaktne
većine". Na ovaj način bila je pripremljena izvesna
nezavisnost u donošenju suda.
Osim toga, u prvim godinama studija morao
sam iskusiti da su mi osobenost i uskost mojih sklo-

7
nosti onemogućile svaki uspeh u više naučnih pred­
meta, u koje sam bio utonuo s preteranom mladalač­
kom revnošću. Tako sam uvideo istinitost Mefisto-
ve opomene:

Uzalud ćete naučno uokolo kružiti

Svako nauči samo ono što može.

U fiziološkoj laboratoriji Ernsta Brikea (Ernst

Brücke) našao sam konačno mir i puno zadovolje­
nje, kao i osobe koje sam mogao da poštujem i da
se na njih ugledam. Brike mi je dao zadatak iz histo­
logije nervnog sistema, koji sam mogao da resim na
njegovo zadovoljstvo i da nastavim samostalno. Sa
kratkim prekidima, radio sam u ovome Institutu od
1876- 1882. i svi su smatrali da sam unapred odre^
den za buduće slobodno mesto asistenta. Sami medi­
cinski predmeti, sa izuzetkom psihijatrije, nisu me
privlačili. Medicinu sam studirao prilično nemarno,
tako da sam tek 1881. godine, dakle sa znatnim za­
kašnjenjem, promovisan za doktora celokupne me­
dicine.
Preokret je došao 1882, kada je moj osobito uva­
žavani učitelj korigovao širokogrudu lakomislenost
moga oca, opominjući me da, s obzirom na moju
materijalnu situaciju, napustim teorijsku karijeru.
Poslušao sam njegov savet, napustio fiziološku labo­
ratoriju i stupio kao kandidat u opštu bolnicu. Tamo
sam posle izvesnog vremena unapređen za sekun­
darnog lekara; radio sam na raznim odeljenjima, vi-

8
še od pola godine kod Majnerta (Meynert), čije su
me delo i ličnost još kao studenta očarali.
U izvesnom smislu, ja sam još uvek ostao veran
pravcu u radu od koga sam pošao. Brike me je uputio
na proučavanje kičmene moždine jedne od najnižih
vrsta riba (Ammocoetes-Petromyzon), a sada sam
prešao na centralni nervni sistem čoveka, na čije je
složeno grananje upravo tada bacilo jasnu svetlost
Fleksigovo otkriće o nejednovremenom razvoju mi-
elinskih omotača. I to što sam kao objekt istraživa­
nja izabrao jedino i samo medulu oblongatu značilo
je nastavljanje onoga sa čime sam započeo. Sasvim
suprotno difuznosti mojih univerzitetskih studija u
prvim godinama, razvio sam sada naklonost prema
isključivom usredsređivanju rada na jedan predmet
ili problem. Ova naklonost mi je ostala, i kasnije mi
je donela prekor jednostranosti.
Bio sam sada isto onako marljiv saradnik u In­
stitutu za proučavanje anatomije mozga kao ranije u
Fiziološkom. Tokom ovih bolničkih godina nastali
su mali radovi o toku nervnih puteva i poreklu jeda­
ra u oblongati, koje je bio zapazio Edingen Jedno­
ga dana predložio mi je Majnert, koji mi je stavio
na raspolaganje laboratoriju, čak i onda kada nisam
kod njega radio, da se konačno posvetim anatomiji
mozga, a on obećava da će mi ustupiti svoja preda­
vanja, jer se oseća suviše starim da bi mogao da radi
po novim metodama. Odbio sam, uplašen težinom
zadatka, a verovatno sam već tada pogodio da mi
genijalni čovek nipošto nije bio naklonjen.

9
 U praktičnom pogledu, anatomija mozga nije
bila nikakav napredak u poređenju sa fiziologijom.
Vodio sam računa o materijalnim zahtevima, time
što sam otpočeo studije nervnih bolesti. Ova speci­
jalna grana se tada u Beču malo negovala, materijal
je bio rasturen po različitim internim odeljenjima,
nije bilo povoljne prilike za usavršavanjem, čovek
je morao da bude svoj sopstveni učitelj. Čak i Not-
nagel (Nothnagel), koji je, kratko vreme pre ovoga,
bio izabran, zahvaljujući svojoj knjizi o moždanoj
lokalizaciji, nije izdvajao neuropatologiju od osta­
lih oblasti interne medicine. U daljini je blistalo ve­
liko Šarkoovo (Charcot) ime, pa sam postavio sebi
plan da steknem docenturu za nervne bolesti i tada
odem u Pariz na dalje usavršavanje.
Tokom sledećih godina rada, u svojstvu sekun­
darnog lekara, objavio sam više kazuističkih zapaža­
nja o organskim bolestima nervnog sistema. Poste­
peno sam se dobro upoznao sa ovom oblašću; bio
sam jednom u stanju da tako precizno lokalizujem
žarište u oblongati da patološki anatom nije imao
šta da doda; bio sam prvi u Beču koji je jedan slučaj
sa dijagnozom Polyneuritis acuta poslao na secira­
nje. Usled vesti o mojoj dijagnozi, potvrđenoj autop­
sijom, počeli su da me traže američki lekari, kojima
sam držao neku vrstu Pidžin-ingliš kursa sa bole­
snicima moga odeljenja. O neurozama nisam ništa
znao. Kada sam jednom svojim slušaocima predsta­
vio nekog neurotičara sa fiksiranim glavoboljama
kao slučaj hroničnog, cirkumskriptnog meningitisa,

10
svi su se okrenuli od mene u opravdanoj kritičkoj
pobuni i moja prevremena nastavnička delatnost do-
živela je svoj kraj. Treba da primetim, kao za svoje
izvinjenje, da je to bilo doba kada su i veći autoriteti
u Beču imali običaj da kod neurastenije postave di­
jagnozu moždanog tumora.
Početkom 1885. godine dobio sam docenturu
za neuropatologiju, na osnovu mojih histoloških
i kliničkih radova. Uskoro potom, zahvaljujući to­
plom zauzimanju Brikea, dodeljena mi je prilična
stipendija za putovanja. U jesen te godine otputo­
vao sam u Pariz.
Stupio sam kao „eleve" u Salpetrijeri, ali sam na
početku, kao jedan od mnogih došljaka, nailazio na
malo pažnje. Jednoga dana čuo sam kako se Šarko
žali da se od rata nije više javio nemački prevodilac
njegovih predavanja. Bilo bi mu drago kada bi neko
preuzeo prevod na nemački njegovih Novih preda­
vanja. Pismenim putem ponudio sam se; znam još
da je pismo sadržavalo jezički obrt da imam samo
„Aphasie motrice", ali ne i „Aphasie sensorielle du
francais". Sarko me je primio, uveo i u svoje privat­
ne odnose i od tada sam imao pun udeo u svemu što
se na klinici dešavalo.
Dok ovo pišem, primam bezbrojne rasprave i
novinske članke iz Francuske, koji svedoče o žesto­
kom opiranju da se prihvati psihoanaliza i često po­
stavljaju najnetačnija tvrđenja o mome odnosu pre­
ma francuskoj školi. Tako čitam, na primer, da sam
svoj boravak u Parizu iskoristio da se upoznam sa

11
učenjem P. Žanea (P. Janet) i da sam onda pobegao
sa svojim plenom. Zbog toga hoću izrično da spome­
nem da se ime Žaneovo, za vreme moga boravka u
Salpetrijeri, uopšte nije pominjalo.
Od svega što sam kod Šarkoa video, na mene
su najviše uticala njegova poslednja istraživanja
0 histeriji, koja su delimično bila izvođena još za
vreme moga prisustva. Dakle, dokaz o istinitosti i
zakonitosti histeričnih fenomena („Introite et hic
dii sunt"), često javljanje histerije kod muškaraca,
izazivanje histeričnih oduzetosti i kontraktura hipno-
tičkom sugestijom, kao i rezultat istraživanja da ovi
veštački produkti pokazuju do u najsitnije detalje
isti karakter kao i spontani, često traumom izazvani
slučajevi. Poneke od Šarkoovih demonstracija izazi­
vale su kod mene, kao i kod ostalih gostiju, najpre
iznenađenje i sklonost za protivurečjem, koje smo
pokušavali da potkrepimo jednom od priznatih te­
orija. On je uvek prijateljski i strpljivo, ali takođe
i vrlo odlučno, otklanjao ovakve sumnje; u jednoj
ovakvoj diskusiji pala je reč: „Ca n'empeche d'exi-
ster", koja mi se nezaboravno urezala u sećanje.
Danas je poznato da se nije održalo sve čemu
nas je tada učio Šarko. Ponešto je postalo nesigur­
no, drugo očevidno nije izdržalo probu vremena.
Ali je, ipak, dovoljno od toga preostalo što se ceni
kao trajna svojina nauke. Pre nego što sam napustio
Pariz, dogovorio sam se sa učiteljem o planu jed­
nog rada, koji bi se bavio poređenjem histeričnih i
organskih oduzetosti. Hteo sam da dokažem da se

12
 kod histerije oduzetosti i anestezije pojedinih delo-
va tela tako ograničavaju kao što to odgovara opštoj
(ne anatomskoj) čovekovoj predstavi. On je bio sa
time saglasan, ali je bilo očigledno da u osnovi ne­
ma nikakvu naročitu naklonost za dublje ulaženje u
psihologiju neuroza. On je ipak u ovu oblast došao
od patološke anatomije.
Pre nego što sam se vratio u Beč, zadržao sam
se nekoliko nedelja u Berlinu, da bih stekao neka
znanja o opštim bolestima dečjeg uzrasta. Kasovic
(Kassowitz), koji je u Beču vodio Institut za dečje
bolesti, obećao mi je da će mi urediti odeljenje za
nervna oboljenja dece. U Berlinu sam naišao kod
Ad. Baginskog (Ad. Baginsky) na prijateljski pri­
jem i potporu. Sa Kasovicovog Instituta, tokom idu­
ćih godina, objavio sam više većih radova o jedno­
stranim i obostranim moždanim oduzetostima kod
dece. U vezi sa ovim mi je, kasnije, 1897, Notnagel
(Nothnagel) poverio obrađivanje odgovarajuće ma­
terije u svom velikom Priručniku opšte / specijalne
terapije.
U jesen 1886. smestio sam se u Beču kao lekar
i oženio se devojkom koja je u jednom udaljenom
gradu čekala na mene više od četiri godine. Vraćaju­
ći se unazad, mogu da kažem da je krivica moje ve-
renice bila što nisam već u onim mladim godinama
postao slavan. Sporedno ali duboko interesovanje
nagnalo me je da 1884. nabavim od Merka tada ma­
lo poznati alkaloid kokain, da bih proučavao njego­
vo fiziološko dejstvo. Usred ovog rada pojavila se

13
mogućnost da krenem na put i ponovo vidim svoju
verenicu, od koje sam bio odvojen dve godine. Brzo
sam okončao istraživanja o kokainu, predviđajući
u svojoj publikaciji da će se uskoro ukazati moguć­
nosti dalje primene toga sredstva. Moga prijatelja,
očnog lekara L. Kenigštajna (L. Königstein) nago­
vorio sam da ispita u kojoj se meri može primeniti
anestetično svojstvo kokaina na bolesne oči. Kada
sam se vratio sa odsustva, čuo sam da nije on, već
jedan drugi prijatelj, Karl Koler (Carl Koller), (sada
u Njujorku), kome sam takođe govorio o kokainu,
izvršio odlučne opite na očima životinja i demonstri­
rao ih na oftalmološkom kongresu u Hajdelbergu.
Koler zbog toga s pravom važi kao pronalazač ko-
kainske lokalne anestezije, koja je postala tako zna­
čajna za malu hirurgiju; zbog ovog mog tadašnjeg
propusta ipak nisam zamerio svojoj verenici.
Vraćam se opet svome nastanjivanju, u svojstvu
nervnog lekara, u Beču 1886. Bila mije dužnost da
u Lekarskom društvu podnesem izveštaj o onome
što sam kod Šarkoa video i naučio. Naišao sam, me­
đutim, na loš prijem. Merodavne ličnosti, kao što je
bio i predsedavajući, intemista Bamberger, ocenili
su kao neverovatno ono što sam ispričao. Majnert je
zahtevao da slučajeve kakve sam opisao pronađem
u Beču i prikažem Društvu. Ovo sam i pokušao, ali
lekari primarijusi, na čijim sam odeljenjima našao
takve slučajeve, nisu mi dopustili da ih posmatram
ili obradim. Jedan od njih, stari hirurg, direktno je
uzviknuo: „Ali, gospodine kolega, kako možete da

14
 govorite takve besmislice! Hysteron znači ipak ute­
rus. Kako može da bude neki muškarac histeričan?"
Uzalud sam prigovarao da mi je potrebno samo
raspolaganje bolesnikom, a ne odobravanje moje
dijagnoze. Najzad sam pronašao van bolnice slučaj
klasične histerične hemianestezije kod jednog mu­
škarca i prikazao ga u Lekarskom društvu. Ovoga
puta su mi pljeskali, ne pokazujući nikakvo dalje
interesovanje za mene. Utisak da su veliki autoriteti
odbili moju novost ostao mije nepokolebljiv; našao
sam se u opoziciji sa tvrđenjem o postojanju histeri­
je kod muškaraca i sa sugestivnim izazivanjem hi­
steričnih oduzetosti. Kada mi je uskoro potom bio
onemogućen pristup u laboratoriju za izučavanje
mozga i kada više nisam mogao da nađem mesta,
u toku semestra, za svoja predavanja, povukao sam
se iz akademskog života i udruženja. Lekarsko dru­
štvo nisam više u svome veku posetio. Ako se htelo
živeti od lečenja nervnih bolesnika, očigledno im
se moralo u nečemu i pomoći. Moj terapeutski arse­
nal obuhvatao je samo dva oružja: elektroterapiju i
hipnozu, jer poslati nekoga u banju, posle jedne je­
dine konsultacije, ne bi predstavljalo dovoljan izvor
prihoda. U elektroterapiji oslonio sam se na Erbov
priručnik, koji je stavljao na raspolaganje detaljna
uputstva za lečenje svih simptoma nervnih bolesti.
Na žalost, morao sam ubrzo iskusiti da pridržava­
nje ovih propisa nije nikada pomoglo, jer ono što
sam smatrao rezultatom egzaktnog posmatranja
predstavljalo je fantastičnu konstrukciju. Uviđanje

15
da delo najpoznatijeg imena nemačke neuropatolo-
gije nema više veze sa realnošću nego neki „egipat­
ski" sanovnik, kakav se prodaje u našim narodnim
knjižarama, bilo je bolno, ali je ono doprinelo da se
rešim jednog daljeg dela naivne vere u autoritete,
koje se još nisam bio oslobodio. Tako sam ostavio
električni aparat još pre no sto je Mebius (Möbius)
izrekao odlučujuću reč: uspesi električnog lečenja
nervnih bolesnika, onde gde ih uopšte ima, dejstvo
su lekarske sugestije.
Sa hipnozom je već bilo bolje. Još kao student
prisustvovao sam jednoj javnoj predstavi „magneti-
zera" Hanzena (Hansen) i tada primetio daje ogled­
na osoba, kad bi zapala u kataleptičnu ukočenost, po­
stajala smrtno bleda i tako ostajala za vreme čitavog
trajanja ovog stanja. Ovim se učvrstilo moje ubeđe-
nje o istinitosti hipnotičkih fenomena. Ovo shvata-
nje našlo je u Hajdenhajmu (Heidenhaim), uskoro
potom, svoga naučnog pobornika, što međutim pro­
fesore psihijatrije nije sprečavalo da još dugo progla­
šavaju hipnozu kao neku prevaru, a pored toga još i
kao nešto opasno i da sa potcenjivanjem posmatraju
hipnotizere. U Parizu sam video da je mogućno bez
opasnosti poslužiti se hipnozom kao metodom, koja
je u stanju da kod bolesnika stvori simptome i pono­
vo ih ukloni. Tada je doprla do nas vest da je u Nan-
siju nastala škola koja je u terapeutske svrhe, i to u
velikom obimu i sa naročitim uspehom, primenila
sugestiju sa ili bez hipnoze. Sasvim je bilo prirod­
no što sam se poslužio hipnotičkom sugestijom kao

16
 9 . m

glavnim sredstvom rada u prvim godinama moje le-

karske delatnosti, ne u/imajući u obzir više slučajne
i nesistematske psihoterapeutske metode.
To je, istina, značilo odricanje od lečenja organ­
skih nervnih bolesti, ali je to nanelo malo štete. Jer, s
jedne strane, lečenje ovakvih stanja nije uopšte ima­
lo povoljnih izgleda a, s druge strane, mali broj ova­
kvih bolesnika gubio se u gradskoj praksi privatnog
lekara prema mnoštvu nervoznih, čiji se broj još i
povećavao usled toga što su neizlečeni lutali od jed-
nog do drugog lekara. Rad sa hipnozom bio je, ina­
če, zbilja primamljiv. Prvi put se doživelo osećanje
da je savladana sopstvena nemoć, glas čudotvorca
bio je vrlo laskav. Tek kasnije otkrio sam koji su ne­
dostaci takvog rada. Za sada, mogao sam da se po­
žalim samo na dve tačke; prvo, što ne mogu da se
hipnotišu svi bolesnici, drugo, što se kod pojedinaca
ne postiže onoliko duboka hipnoza koliko se to želi.
U nameri da usavršim svoju hipnotičku tehniku, ot­
putovao sam u leto 1889. u Nansi, gde sam proveo
nekoliko nedelja. Video sam dirljivog, starog Lieboa
(Liebault) pri radu sa siromašnim ženama i decom
iz radničkih slojeva; bio sam svedok iznenađujućih
Bernemovih (Bernheim) eksperimenata sa njegovim
bolničkim pacijentima i poneo najjače utiske o mo­
gućnosti snažnih duševnih zbivanja koja ipak ostaju
skrivena ljudskoj svesti. U cilju učenja, privoleo sam
jednu moju pacijentkinju da dođe za mnom u Nansi.
To je bila otmena, genijalno obdarena histerika, koja
mije bila prepuštena, pošto nisu znali šta s njome da

17
rade. Hipnotičkim uticajem, omogućio sam joj egzi­
stenciju dostojnu čoveka, i mogao sam da je uvek
iznova izvučem iz njenog jadnog stanja. To što se
njeno stanje posle izvesnog vremena uvek vraćalo,
pripisao sam, u svome tadašnjem neznanju, činjenici
da njena hipnoza nikada nije dostigla stepen somna-
bulizma sa amnezijom. Sada je Bernem sa njome po­
kušao nekoliko puta, ali nije ni on više postigao. On
mi je otvoreno priznao da postiže velike terapeutske
uspehe pomoću sugestije samo u svojoj bolničkoj
praksi, ne i kod svojih privatnih pacijenata. Vodio
sam sa njime vrlo žive razgovore i prihvatio se da
prevedem na nemački njegova oba dela, i to o suge­
stiji i njenom terapeutskom dejstvu.
U periodu između 1886-1891. malo sam nauč­
no radio i jedva nešto objavio. Postavio sam sebi
zadatak da se snađem u novom pozivu i osiguram
egzistenciju sebi i porodici, koja je brzo rasla. 1891.
pojavio se prvi među radovima o moždanim oduze-
tostima kod dece, u suradnji sa mojim prijateljem i
asistentom dr Oskarom Rijem (Oskar Rie). Iste go­
dine, nalog za saradnju na medicinskom priručnom
rečniku pobudio me je da izložim učenje o aluzija­
ma, kojim je tada vladalo čisto lokalizaciono gledi­
šte Vernike-Lihthajma (Wernicke-Lichtheim). Plod
ovoga napora bila je mala, spekulativno-kritička
knjiga Prilog razumevanju afazija. Sada treba da
izložim kako je došlo do toga da je naučno istraživa­
nje ponova postalo glavni interes moga života.

IX
 II

Dopunjavajući svoje ranije i/laganje, moram

navesti da sam od početka upotrebljavao, osim hip-
notičke sugestije, još i hipnozu u jednom drugom
cilju. Poslužio sam se njome da bih saznao od bole­
snika nešto o istorijatu nastanka njegovog simpto­
ma, koji on u budnom stanju ili nije mogao uopšte
da saopšti, ili samo nepotpuno. Ovakav postupak iz­
gledao je ne samo delotvorniji od obične sugestivne
naredbe ili zabrane, već je zadovoljavao i naučnu ra­
doznalost lekara, koji je imao prava da nešto sa/na
o poreklu fenomena koji je težio da otkloni putem
monotone, sugestivne procedure.
Do ovakvog drugačijeg postupka došao sam,
međutim, na sledeći način. Još u Brikeovom labo­
ratorijumu upoznao sam dr Jozefa Brojera (Josef
Breuer), jednog od najuglednijih porodičnih lekara
Beča, koji je takođe imao naučnu prošlost, jer od
njega potiču radovi od trajne vrednosti, o fiziologi­
ji disanja i o organu za ravnotežu. Bio je to čovek
izvanredne inteligencije, četrnaest godina stariji od
mene; naši odnosi postali su ubrzo intimniji, postao
mi je prijatelj i pomagač u teškim životnim situaci­
jama. Uobičajili smo da saopštavamo jedan drugo­
me sva svoja naučna interesovanja. Naravno, ja sam

19
bio u ovim odnosima onaj deo koji dobija. Razvoj
psihoanalize stajao me je kasnije njegovog prijatelj­
stva. Nije mi bilo lako da platim ovakvu eenu, ali
bilo je to ncizbežno.
Brojer mije saopštio, još pre moga odlaska u Pa­
riz, o jednom slučaju histerije koji je on na naročit
način lečio, u vremenu od 1880-1882, pri čemu je
postigao duboke uvide u uzrok i značenje histerič­
nih simptoma. To se dakle odigralo u vremenu ka­
da su Žaneovi radovi pripadali još budućnosti. On
mi je u više mahova čitao delove iz istorije bolesti,
pri čemu sam stekao utisak da je ovde više urađeno
za razumevanje neuroza nego ikada ranije. Odlučio
sam u sebi da o ovome nalazu obavestim Sarkoa ka­
da budem došao u Pariz, što sam zaista i učinio. Ali
učitelj nije pokazivao nikakvo interesovanje za mo­
ja prva nagoveštenja, tako da se više nisam vraćao
na ovu stvar i u sebi je takode napustio.
Kada sam se vratio u Beč, okrenuo sam se pono­
vo Brojerovom posmatranju, tražeći da mi o tome
priča više. Pacijentkinja je bila mlada devojka, ne­
svakidašnjeg obrazovanja i obdarenosti, a obolela
je za vreme negovanja svoga oca, koga je nežno vo-
lela. Kada ju je Brojer preuzeo, pružala je šaroliku
sliku oduzetosti sa kontrakturama, kočenjima i sta­
njima psihičke zbunjenosti. Na osnovu jednog slu­
čajnog zapažanja, lekar je saznao da ona može da se
oslobodi takvih pomućenja svesti ako se podstakne
da recima izrazi svoju afektivnu fantaziju koja u da-
tom momentu vlada njome. Na osnovu tog iskustva.

20
 Brojerje stekao metodu lečenja. On ju je dovodio u
stanje duboke hipnoze i svaki put joj je nalagao da
priča o onome što je tišti. Pošto su na ovaj način bili
savladani napadi depresivne zbunjenosti, on je pri-
menio isti postupak za otklanjanje njenih kočenja i
telesnih smetnji. U budnom stanju, devojka je isto
tako malo kao i ostali bolesnici znala da kaže kako
su nastali njeni simptomi, ne pronalazeći nikakve
veze između njih i bilo kakvih utisaka iz svoga ži­
vota. U hipnozi, međutim, ona je odmah otkrivala
traženu povezanost. Pokazalo se da svi njeni simpto­
mi proizlaze iz vrlo upečatljivih doživljaja za vreme
nege bolesnog oca, dakle da su imali smisao i odgo­
varali ostacima ili reminiscencijama ovih afektivnih
situacija. Obično se tako dešavalo da je ona morala,
kraj očeve bolesničke postelje, da potiskuje neke
misli ili impulse; na njihovom mestu. kao njihov
zastupnik, pojavljivao se kasnije simptom. Po pravi­
lu, simptom nije bio rezultat suzbijanja jedne jedine
„traumatske" scene, već ishod zbira mnogobrojnih
sličnih situacija. Kada se bolesnica u hipnozi pono­
vo, na halucinatoran način, setila jedne takve situa­
cije i naknadno, slobodnim razvojem afekta dovela
do kraja ranije potisnuti duševni akt, simptom je
iščezao i više se nije pojavljivao. Ovakvim postup­
kom, Brojer je, dugim i mučnim radom, uspeo da
oslobodi svoju bolesnicu svih njenih simptoma.
Bolesnica je ozdravila i od tada ostala zdrava,
čak sposobna za značajna ostvarenja. Ali nad isho­
dom hipnotičkog lečenja nadvio se mrak, koji mi

21
Brojer nikada nije osvetlio; nisam mogao takođe da
razumom zašto je on svoje, kako mi je izgledalo, ne-
procenjivo saznanje tako dugo držao u tajnosti, ume-
sto da njime obogati nauku. Sledeće pitanje bilo je da
li se sme uopštiti ono što je on pronašao na jednom
jedinom bolesnom slučaju. Odnosi koje je otkrio iz­
gledali su mi tako fundamentalne prirode da nisam
mogao da verujem da oni ne postoje u bilo kojem
slučaju histerije, kada je već njihovo postojanje bilo
dokazano u jednom jedinom slučaju. Ipak, moglo je
o tome da odluči samo iskustvo. Počeo sam da pona­
vljam Brojerova istraživanja na svojim bolesnicima
ne baveći se ničim drugim, naročito od kada mije po-
seta Bernemu 1889. pokazala ograničenu sposobnost
delovanja hipnotičke sugestije. Kada sam tokom više
godina uvek nailazio samo na potvrdu ovoga i to u
svakom slučaju histerije koji se mogao lečiti na ovaj
način i kada sam već raspolagao znatnim materijalom
posmatranja koja su bila slična njegovim, predložio
sam mu zajedničku publikaciju, protiv koje se on, na
početku, žestoko opirao. Najzad je popustio, naročito
od kada su u međuvremenu Žaneovi radovi potvrdi­
li jedan deo njegovih rezultata, naime, svođenje hi-
steričnih simptoma na utiske iz života, kao i njihovo
otklanjanje hipnotičkom reprodukcijom „in status
nascendi". 1893. objavili smo prethodno saopštenje:
O psihičkim mehanizmima histeričnih fenomena, a
1895. sledovala je naša knjiga: Studije o histeriji.
Ako je dosadašnje izlaganje izazvalo u čitaoca
utisak da su Studije o histeriji Brojerovo duhovno

11
 mw * •

vlasništvu, u onome što je bitno u njenom materijal­

nom sadržaju, onda je to baš ono što sam ja uvek tvr­
dio i što sam i ovoga puta hteo da kažem. Danas se
više ne može utvrditi u kojoj sam meri sarađivao na
razradi teorije koju knjiga izlaže. Ta teorija je skrom­
na i ograničava se samo na neposredno izlaganje po-
smatranja. Ona ne traži da dokuči prirodu histerije,
već samo da osvetli nastanak njenih simptoma. Pri
tome, ona naglašava značaj afektivfiog života, va­
žnost razlikovanja svesnih i nesvesnih (bolje: svesti
pristupačnih) duševnih zbivanja, uvodi jedan dina­
mički faktor, pretpostavljajući da simptom nastaje
nagomilavanjem nekog afekta, i jedan ekonomski,
posmatrajući isti simptom, kao rezultat pretvaranja
izvesne količine energije koja se upotrebljava ina­
če na drugi način (tzv. konverzija). Brojer je naš
postupak nazvao katartičkim; kao terapeutski cilj
označen je postupak, kojim se onaj deo afektivnog
udela što se upotrebljava za održavanje simptoma,
a koji je dospeo na pogrešan kolosek i tamo ostao
uklešten, odvodi na normalan put na kojem onda
uspeva pražnjenje (abreagovanje). Praktični uspeh
katartičke procedure bio je izvanredan. Nedostaci
koji su kasnije utvrđeni bili su nedostaci svakog
hipnotičkog lečenja. Još i danas postoji mnoštvo psi­
hoterapeuta koji su ostali pri katarzi u Brojerovom
smislu, hvaleći je. U lečenju ratnih neurotičara, u
nemačkoj vojsci za vreme svetskog rata, ona je po­
novo potvrdila svoju vrednost u rukama E. Zimela
(E. Simmel), kao skraćena metoda lečenja. U teoriji

23
katarze nema mnogo reči o seksualnosti. U istorija-
ma bolesti koje sam ja priložio Studiji, momenti iz
seksualnog života igraju izvesnu ulogu, ali bivaju
jedva drugačije ocenjeni nego druga afektivna uzbu­
đenja. O svojoj prvoj pacijentkinji, koja je postala
slavna, Brojer priča da je seksualno kod nje bilo za­
čudo nerazvijeno. Na osnovu Studija o histeriji nije
se lako moglo odgonetnuti kakav značaj ima seksu­
alnost u etiologiji neuroza.
Sledeći deo razvoja - prelaz od katarze na stvar­
nu psihoanalizu - već sam toliko puta opširno opi­
sivao da će mi teško pasti da ovde iznesem nešto
novo. Događaj kojim počinje ovo razdoblje bilo je
Brojerovo povlačenje iz naše radne zajednice, tako
da sam se jedino ja morao starati o njegovom nasle-
đu. Razlike u mišljenju između nas počele su da se
pojavljuju, istina, već rano, ali one nisu dovodile do
razdvajanja. Po pitanju kada neki duševni tok posta­
je patogen, tj. isključen iz normalnog toka reakcije,
Brojer je dao prednost jednoj, tako reći, fiziološkoj
teoriji; on je smatrao da ovakva zbivanja, koja su
nastala u izuzetnim - hipnoidnim - duševnim stanji­
ma, ne podležu normalnoj sudbini. Ovim je nabače­
no novo pitanje i to o poreklu ovakvih hipnoida. Ja
sam, naprotiv, pre naslućivao da je reč o igri snaga,
o dejstvu namera i težnji, kao što se to vidi u nor­
malnom životu. Tako je „hipnoidna histerija" staja­
la nasuprot „neurozi odbrane". Ali ovakve i slične
protivrečnosti ne bi ga odvratile od stvari da se nisu
pojavili i neki drugi momenti. Jedan od njih bio je

24
 taj štuje on, kao internista i porodični lekar, bio vrlo
zauzet, tako da nije mogao kao ja da posveti svu svo­
ju snagu katartičkom radu. Dalje, on je bio pod uti-
cajem prijema na koji je naša knjiga naišla u Beču i
u zemlji. Njegovo samopouzdanje i otpornost nisu
bili na visini njegove ostale duhovne organizacije.
Kada su, na primer. Studije doživele oštro kritikova-
nje Strimpela (Strümpell), ja sam mogao samo da se
nasmejem kritici bez razumevanja, on je, međutim,
bio ojađen i postao obeshrabren. Njegovoj odluci
doprineli su ipak ponajviše moji sopstveni dalji ra­
dovi, koji su se kretali u pravcu sa kojim je on uza­
lud pokušavao da se složi.
Teorija koju smo pokušali da izgradimo u Stu­
dijama bila je još vrlo nepotpuna, naročito je jedva
bio dodirnut problem etiologije, kao i pitanje na ko­
me terenu nastaje patogeni događaj. Iskustvo koje
je brzo raslo pokazalo mi je da iza pojava neuroze
ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuđenja, već da
su one po pravilu seksualne prirode, bilo da je to
neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delo-
vanje ranijih seksualnih doživljaja. Na taj rezultat
nisam bio pripremljen, moje očekivanje nije imalo
nikakav udeo u tome, istraživanju neurotičara pri­
stupio sam potpuno bezazleno. Kada sam 1914.
pisao Istoriju psihoanalitičkog pokreta, oživeli su
mi u sećanju neki Brojerovi, Šarkovljevi i Hrobako-
vi (Chrobak) sudovi, na osnovu kojih sam i ranije
mogao dospeti do takvog saznanja. Samo, tada još
nisam shvatao šta su ovi autoriteti mislili, oni su mi

25
 rekli više nego što su i sami znali i bili spremni da
zastupaju. Ono što sam od njih čuo dremalo je u
meni neaktivno, sve dok, prilikom katartičkih istra­
živanja, nije izbilo kao, na izgled, originalno sazna­
nje. Ni sam tada još nisam znao da sam svođenjem
histerije na seksualnost dosegnuo do najstarijih vre­
mena medicine i nadovezao se na Platona. Ovo sam
saznao tek kasnije, iz jednog članka Havelok Hlisa
(Havelock Ellis).
Pod uticajem svoga iznenađujućeg otkrića, uči­
nio sam sada sudbonosan korak. Nisam se zadržao
na histeriji, već sam otpočeo da istražujem seksualni
život takozvanih neurasteničara, koji su u velikom
broju dolazili u moju ordinaciju. Ovaj eksperiment
stajao me je, doduše, omiljenosti kao lekara, ali mi
je doneo dokaze koji još i danas, skoro trideset godi­
na kasnije, nisu oslabili. Trebalo je savladati mnogo
pritvorstva i prikrivanja, ali kada je to postignuto,
moglo se utvrditi da su u svih ovih bolesnika posto­
jale teške zloupotrebe seksualne funkcije. Pri veli­
koj učestalosti ovakvih zloupotreba, sjedne strane,
i neurastenije s druge strane, njihovo često zajednič­
ko pojavljivanje, nije, naravno, imalo veliku doka­
znu snagu, ali nije se ostalo samo na ovoj jednoj
gruboj činjenici. Oštrije posmatranje nagnalo me je
da iz šarolike zbirke bolesnih stanja, koja su bila
obuhvaćena imenom neurastenije, izdvojim dva sa­
svim različita tipa, koji su se mogli pojavljivati u
bilo kojoj mešavini, ali su se pri svemu tome mogli
posmatrati i u čistom obliku. U jednom tipu, napadi

26
straha bili su centralni fenomen, sa njihovim ekviva­
lentima, rudimentarnim formama i hroničnim simp-
tomima-surogatima; zbog toga sam ovaj tip nazvao:
neuroza straha. Za drugi tip, ograničio sam se na
naziv: neurastenija. Sada je bilo lako ustanoviti da
svakom od ovih tipova, kao etiološki momenat, od­
govara drugačija abnormalnost seksualnog života
(coitus interruptus. uzbuđenje koje sprečeno u akci­
ji, česte poluči je u prvom tipu). Za izvesne. naročito
instruktivne slučajeve, kod kojih se desio iznenadni
preokret slike bolesti od jednog tipa drugome, mo­
glo je da se dokaže da mu je uzrok ležao u odgo­
varajućoj promeni seksualnog režima. Ukoliko se
zloupotreba mogla prekinuti i zameniti normalnom
seksualnom delatnošću, dolazilo je do upadljivog
poboljšanja stanja.
Tako sam bio doveden dotle da u neurozama
uopšte sagledam poremećaje seksualnih funkcija i
to tzv. aktualne neuroze, kao direktan izraz toksično­
sti, a psihoneuroze kao psihički izraz svih poremeća­
ja. Ovakvom postavkom moja lekarska savestoseća-
la se zadovoljenom. Nadao sam se da sam ispunio
izvesnu prazninu u medicini koja nije htela ovako
biološki značajnoj funkciji da prizna nikakva druga
oštećenja osim onih infektivne prirode, ili usled ne­
ke grube, anatomske lezije. Osim toga, odgovaralo
je lekarskom shvatanju da seksualnost nije samo psi­
hička činjenica. Ona je posedovala i svoju somatsku
stranu, čak joj se smeo pripisati izvestan, naročit he­
mizam, a seksualno uzbuđenje moglo se svesti na

27
 prisutnost određenih, iako još nepoznatih materija.
Morao je postojati dovoljan razlog što prave, spon­
tane neuroze nemaju ni sa jednom drugom grupom
bolesti toliko sličnosti kao sa pojavama intoksika­
cije i apstinencije, koje nastaju ili unošenjem izve-
'snih toksičnih supstancija ili njihovim lišavanjem,
ili pak sličnosti sa Bazedovljcvom bolešću, čija je
zavisnost od produkata štitnjače poznata.
Kasnije više nisam imao prilike da se vraćam
na istraživanje aktuelnih neuroza. Ovaj deo moga ra­
da nisu nastavili ni drugi. Ako se danas osvrnem na
moje tadašnje rezultate, prepoznajem ih kao prva,
gruba shematiziranja, verovatno mnogo kompliko-
vanijeg stanja stvari. Ali mi oni i danas još u celini
izgledaju tačni. Želeo sam kasnije da podvrgnem psi­
hoanalitičkom istraživanju slučajeve čisto juvenilne
neurastenije; nažalost, do ovoga nije došlo. Da bih
predupredio pogrešna shvatanja, želim da naglasim
da sam daleko od toga da negiram postojanje psihič­
kih konflikata i neurotičnih kompleksa u neurasteni­
je. Tvrđenje se odnosi samo na to da simptomi ovih
bolesnika nisu psihički determinisani i analitički raz-
rešivi, već se moraju shvatiti kao direktne, toksične
posledice ometenog seksualnog hemizma.
Kada sam u sledećim godinama, posle Studija,
stekao ovakvo shvatanje o etiološkoj ulozi seksual­
nosti u neurozama, održao sam nekoliko predavanja
u lekarskim udruženjima, nailazeći samo na neveri-
cu i protivljenje. Brojer je pokušao još nekoliko pu­
ta da svoj veliki lični ugled stavi na terazije u moju

28
korist, ali nije postigao ništa i bilo je uočljivo da ni
on nije bio naklonjen priznanju seksualne etiologi-
je. On me je mogao pobiti ili zbuniti ukazivanjem
na svoju prvu pacijentkinju. u koje, navodno, seksu­
alni momenti nisu igrali nikakvu ulogu. Međutim,
to nikada nije učinio; dugo to nisam razumeo, dok
nisam naučio da ovaj slučaj tumačim tačno i da re-
konstruišem ishod njegovog lečenja na osnovu ne­
kih njegovih ranijih primedaba. Postoje izgledalo
da je katartički deo lečenja završen, pojavilo še u
devojke, iznenada, stanje „prenosne ljubavi", koje
on više nije znao da poveže sa njenim bolesnim sta­
njem, već se pred njom povukao preneražen. Oče­
vidno mu je bilo mučno da se podseća ovog privid­
nog neuspeha. U odnosu prema meni, kolebao se
izvesno vreme između priznanja i oštre kritike, za­
tim su naišle slučajnosti, koje nikada ne izostaju u
napetim situacijama, i mi smo se razišli.
Moje bavljenje formama opšte nervoznosti
imalo je, sada, za dalju posledicu da sam izmenio
tehniku katarze. Napustio sam hipnozu tražeći da
je zamenim nekom drugom metodom, jer sam hteo
da se oslobodim terapije ograničene samo na histe-
riformna stanja. Porastom iskustva, javile su mi se
dve teške sumnje u odnosu na primenu hipnoze, čak
i u službi katarze. Prva je bila da su čak i najlepši
rezultati odjednom iščezavali kada je lični odnos
prema pacijentu bivao pomućen. Oni su se, doduše,
uspostavljali ako bi se našao put pomirenju, ali je čo-
vek bio poučen da su lični, afeklivni odnosi jači od

29
svakog katartičkog rada, a upravo ovim momentom
nije se moglo vladati. Tada sam jednoga dana stekao
iskustvo koje mi je u oštroj svetlosti pokazalo ono
što sam već davno naslućivao. Kada sam jednom
jednu od mojih najposlušnijih pacijentkinja, kod ko­
je je hipnoza omogućavala najčudnovatije veštine,
oslobodio njenih patnji, svođenjem njenih napada
bola na njihov povod, ona mi se, pri buđenju, obi-
snula o vrat. Neočekivan ulazak nekog od posluge
oslobodio nas je mučnog raspravljanja, ali smo se
od tada, prećutnim sporazumom, odrekli nastavlja­
nja hipnotičkog lečenja. Bio sam dovoljno trezven
da ovaj slučaj ne pripišem svojoj ličnoj neodoljivo-
sti, već sam misho da sam uspeo da shvatim prirodu
mističnog elementa koji je delovao iza hipnoze. Da
bih ga isključio ili bar izolovao, morao sam da napu­
stim hipnozu.
Hipnoza je ipak izvanredno poslužila katartič-
kom lečenju, i to, proširujući polje svesti pacijenta
i stavljajući mu na raspolaganje znanje kojim nije
raspolagao u budnom stanju. Nije izgledalo lako za-
meniti je nečim drugim. U ovoj neprilici pomoglo
mije sećanje na jedan eksperiment kome sam često
prisustvovao kod Bernema. Kada se ogledna osoba
budila iz somnabulizma, izgledalo je da je izgubila
svako sećanje na događaje za vreme ovog stanja.
Ali je Bernem tvrdio da ona to zna i kada je zah-
tevao da ih se seti, kada ju je uveravao da ona sve
zna i treba samo da kaže, stavljajući joj pri tome
još ruku na čelo, zaboravljeno sećanje zaista se po-

30
javljivalo, najpre oklevajući, onda točno i potpuno
jasno. Odlučio sam da i ja tako postupim. I moji su
pacijenti morali takođe da „znaju" sve ono što im je
tek hipnoza činila dostupnim i moje uveravanje i na-
terivanje, potpomognuto stavljanjem ruke, trebalo
je da poseduje snagu da vrati u svest zaboravljene
činjenice i odnose. Ovo je, naravno, izgledalo muko­
trpnije od hipnotiziranja, ali je možda bilo vrlo pouč­
no. Napustio sam. dakle, hipnozu, a od nje zadržao
samo položaj pacijenta na nekom ležaj u, iza koga
sam ja sedeo, tako da sam mogao da vidim pacijen­
ta, ali ne i on mene.

31
 III

Moja su se očekivanja ispunila, oslobodio sam

se hipnoze, ali sa promenom tehnike promenio se
način katartičkog rada. Hipnoza je skrivala igru sna­
ga koja se sada otkrivala, a njeno je razumevanje
pružalo teoriji sigurno obrazloženje.
Šta je uzrok tome što su bolesnici zaboravljali
tako mnogo činjenica njihovog spoljašnjeg i unutra­
šnjeg doživljavanja, a mogli ipak da ih se prisete
kada bi se na njima primenjivala opisana tehnika?
Na ova pitanja posmatranje je pružalo iscrpan odgo­
vor. Sve ono što je zaboravljeno bilo je na neki na­
čin mučno, ili zastrašujuće, ili bolno, ili sramno za
zahteve ličnosti. Nametala se, sama od sebe, misao:
baš je zbog toga bilo zaboravljeno što se, znači, nije
održalo u svesti. Da bi ovo zaboravljeno ponovo uči­
nili svesnim, moralo se u bolesniku savladati nešto
što se u njemu opiralo, morao se uložiti lični napor
da bi se na ovo podstaknuo i primorao. Napor koji
se tražio od lekara bio je različito velik za različite
slučajeve, on je rastao u direktnom odnosu prema
težini onoga čega se trebalo setiti. Napor lekara bio
je, očevidno, mera bolesnikovog otpora. Trebalo je
još samo odenuti u reči ono što se lično osetilo, i do­
bila se teorija potiskivanja.

32
 Patogeni proces se sada mogao lako rekonstrui-
sati. Ostanimo pri najjednostavnijem primeru; u du­
ševnom životu pojavila se jedna jedina težnja, kojoj
su se, međutim, druge moćnije protivstavile. Treba­
lo je da se po našem očekivanju ovako nastali dušev­
ni konflikt odigra tako da se obe dinamičke snage -
nazovimo ih za naše svrhe: nagon i otpor - izvesno
vreme međusobno bore pri najjačem učešću svesti,
dok nagon ne bude odbačen i njegovoj težnji oduzet
udeo energije. Ovo bi bio normalan ishod. U neuro­
ze, međutim, iz još nepouzdanih razloga, konflikt se
odvijao na drugi način. Bolesnikovo se Ja, tako reći,
pri prvom sudaru sa nedopuštenim nagonskim stre­
mljenjem povuklo, sprečavajući mu pristup u svest i
u direktno motorno pražnjenje, ali je pri tome nagon
zadržao pun udeo svoje energije. Ovakvo zbivanje
nazvao sam potiskivanje; ovo je bila novina, jer do
tada ništa slično nije bilo poznato u duševnom živo­
tu. Ovakav proces bio je očevidno primarni mehani­
zam odbrane, sličan nekom pokušaju bekstva, tek
prethodnik kasnijeg normalnog oslobađanja putem
rasuđivanja. Ovaj prvi akt potiskivanja povlačio je
dalje posledice. Najpre je Ja moralo da se nepresta­
nim trošenjem, jednom vrstom kontrainvesticije,
brani od uvek spremnog nadiranja potisnutog stre­
mljenja, pri čemu je osiromašivalo, dok je potisnuti
materijal, koji je sada postao nesvestan, mogao da
se zaobilaznim putem prazni i pronađe sebi surogat
zadovoljavanja, poništavajući na taj način nameru
potiskivanja. U konverzionoj histeriji, vodio je ova-

33
 kav zaobilazni put u telesnu inervaciju, potisnuto
stremljenje probijalo se ma gde i stvaralo simptome
koji su, dakle, predstavljali kompromisno rešenje,
doduše kao surogat-zadovoljenje, ali usled otpora
Ja, ipak izopačeno i skrenuto od svoga cilja.
Učenje o potiskivanju postalo je temelj za razu-
mcvanje neuroza. Terapeutski zadatak morao je biti
shvaćen drugačije; njegov cilj nije više bio „abrea-
govanje" afekta dospelog na pogrešni kolosek, već
otkrivanje potiskivanja i njegovo smenjivanje delat-
nošću rasuđivanja, iz koga je moglo da proiziđe pri-
hvatanje ili odbacivanje onoga što je ranije bilo od­
bačeno. Vodeći računa o novom stanju stvari, ovaj
novi postupak pri istraživanju i lečenju nisam više
nazvao katarza, već psihoanaliza.
Moglo bi se poći od potiskivanja, kao od nekog
centra, dovodeći sve delove psihoanalitičkog učenja
sa njime u vezi. Pre toga, hteo bih da učinim jednu
primedbu polemičkog karaktera. Po Žaneovom mi­
šljenju, histerika je jedna osoba koja usled konstituci-
onalne slabosti ne uspeva da vlada svojom duševnom
aktivnošću. Zbog toga doživljava duševni rascep i su-
ženje svesti. Ali, prema rezultatima psihoanalitičkog
istraživanja, ovi fenomeni bili su posledica dinamič­
kih faktora, duševnih konflikata i nastalog potiskiva­
nja. Mislim da je ova razlika dovoljno dalekosežna i
da bi trebalo da okonča uvek ponavljana govorkanja
da se ono što je u psihoanalizi vredno ograničava na
pozajmljene Žaneove misli. Moje izlaganje pokaza­
lo je čitaocu daje psihoanaliza u istorijskom smislu

34
potpuno nezavisna od Žaneovih rezultata, kao što se
i sadržajno od njega odvaja i mnogo dalje zahvata.
Nikada ne bi na osnovu Žaneovih radova došlo do za­
ključaka koji su psihoanalizu učinili tako značajnom
za duhovne nauke, pobuđujući za nju najšire intere-
sovanje. Prema samom Žaneu uvek sam se odnosio
sa puno poštovanja, jer su se njegova otkrića dobrim
delom podudarala sa Brojerovim, koja su bila ranije
učinjena, ali kasnije objavljena. Ali kada je psihoana­
liza postala predmet diskusije i u Francuskoj, Žane
se loše poneo, pokazao je nedovoljno poznavanje
stvari i služio se nepriličnim argumentima. Najzad
sam ga proniknuo i on je svoje delo sam obezvredio,
objavljujući da kada je govorio o „nesvesnim" du­
ševnim radnjama nije time ništa mislio, da je to bio
prosto „une maniere de parier".
Psihoanaliza je, međutim, proučavanjem patoge­
nih potiskivanja i drugih fenomena koji će biti pome-
nuti, bila prinuđena da izraz „nesvesno" shvati ozbilj­
no. Za nju je sve psihičko bilo najpre nesvesno, kva-
litet svesti mogao je potom da mu se pridruži, ali
i da izostane. Pri tome se, naravno, došlo u sukob
sa filozofima, za koje su „svesno" i „psihičko" iden­
tični, i koji su tvrdili da ne mogu da zamisle takvu
besmislicu kao što je „nesvesno duševno". Uprkos
svemu, moralo se preći preko te idiosinkrazije sle-
ganjem ramena. Iskustva na filozofima nepoznatom
patološkom materijalu o učestalosti i snazi ovakvih
duševnih stremljenja, o kojima se ništa nije znalo i
koja su se morala tumačiti kao bilo koja činjenica

35
 spoljašnjeg sveta, nisu dopuštala nikakav izbor. Ta­
da se moglo ustanoviti da se samo sa sopstvenim
duševnim životom čini ono što se oduvek činilo sa
doživljavanjem drugih. Drugim osobama pripisivale
su se psihičke radnje iako se o njima nije imala nepo­
sredna svest, već su se one morale naslutiti na osno­
vu manifestovanja i postupanja. Ono stoje važilo za
druge, moralo je da važi i za sopstvenu ličnost. Ako
ovaj argument želi i dalje da se nastavi i iz njega za­
ključi da sopstvene skrivene radnje pripadaju nekoj
drugoj svesti, onda se nalazimo pred koncepcijom
neke svesti o kojoj se ništa ne zna, neke nesvesne
svesti, što predstavlja jedva neku prednost prema pri-
hvatanju psihički nesvesnog. Ali ako se složimo sa
drugim filozofima koji priznaju patološke slučajeve,
samo što radnje iz kojih proističu ovakva zbivanja
ne treba nazvati psihičkim, već psihoidnim, onda se
ova razlika svodi na neplodnu polemiku recima, u
kojoj se čovek najradije odlučuje da ostane pri izra­
zu „psihički nesvesno". Pitanje - šta je to nesvesno
po sebi - onda nije pametnije, niti ima više uslova za
rešenje od drugog, ranijeg pitanja - šta je svesno.
Teže bi bilo ukratko prikazati kako je psihoana­
liza došla na to da ovo - što je sama priznala - ne­
svesno dalje deli na predsvesno i stvarno nesvesno.
Dovoljna je primedba da se čini ispravnim da teori­
je koje su direktan izraz iskustva treba dopunjavati
hipotezama koje služe savlađivanju materije, a koje
se dovode u vezu sa odnosima koji ne mogu biti
predmet neposrednog posmatranja. Ne postupa se

36
drugačije ni u starijim naukama. Podela nesvesnog
zasniva se na pokušaju da se duševni aparat zamisli
kao daje izgrađen iz mnoštva instancija ili sistema
čiji se međusobni odnosi prikazuju prostorno, ali pri
tome se ne traži podudarnost sa realnom anatomi­
jom mozga (takozvano topičko stanovište). Takve i
slične predstave pripadaju spekulativnoj nadgradnji
psihoanalize, u kojoj svaki deo može biti žrtvovan
ili zamenjen, bez štete i žaljenja, čim se dokaže ne­
ka nedovoljnost. Ostaje da se saopšti još dovoljno
drugih stvari, što je pristupačnije posmatranju.
Već sam pomenuo da je istraživanje povoda ne­
uroza i razloga neuroza sve češće upućivalo na kon­
flikte između seksualnih stremljenja osobe i otpora
protiv seksualnosti. Pri traganju za patogenim situa­
cijama u kojima je nastalo potiskivanje seksualnosti
i iz kojih su proizašli simptomi kao surogati potisnu­
tog, morali smo se vraćati na sve ranije bolesniko­
ve životne periode, dok nismo konačno dospeli do
prvih godina njegovog detinjstva. Ishod je bio - kao
što su pesnici i poznavaoci ljudi oduvek tvrdili - da
utisci iz ovog ranog životnog perioda, iako sü najče­
šće pali u zaborav, ostavljaju neizbrisive tragove u
razvoju individue i, naročito, da stvaraju dispozicije
za kasnija neurotična oboljenja. Kako se, međutim,
u ovim doživljajima iz detinjstva radilo uvek o seksu­
alnim uzbuđenjima i reakcijama protiv njih, dospelo
se do činjenice o postojanju infantilne seksualnosti,
stoje, opet, značilo novost i proti vrečnost sa jednom
od najjačih ljudskih predrasuda. Detinjstvo bi treba-

37
lo da bude „nevino", slobodno od polnih prohteva, a
borba sa demonom „čulnosti" trebalo bi da započne
tek sa burnim periodom puberteta. Ono što se kod de-
ce moralo povremeno da opazi od seksualne delatno-
sti bilo je shvaćeno kao znak degeneracije, prerane
iskvarenosti ili kao osobita ćud prirode. Među psi­
hoanalitičkim nalazima retko je koje naišlo na tako
opšte odbijanje i pravu bujicu srdžbe, kao tvrđenje
daje seksualna funkcija prisutna od početka života i
da se već u detinjstvu ispoljava u važnim pojavama.
Pri svemu tome, nijedan drugi analitički nalaz nije
mogućno tako lako i tako potpuno dokazati.
Pre nego što se upustim u procenu infantilne sek­
sualnosti, moram spomenuti jednu zabludu, u kojoj
sam se neko vreme nalazio, a koja je mogla da posta­
ne kobna za čitav moj rad. Pod dejstvom moga tada­
šnjeg tehničkog postupka, moji pacijenti najčešće su
reprodukovali scene iz svoga detinjstva čiji je sadržaj
bio seksualno zavođenje od strane nekog odraslog. U
ženskih osoba uloga zavodnika bila je skoro uvek do-
deljena ocu. Ja sam verovao ovakvim saopštenjima
i smatrao da sam u ovim doživljajima seksualnog za­
vođenja u detinjstvu otkrio izvore kasnije neuroze.
Nekoliko slučajeva u kojima se ovakav odnos prema
ocu, ujaku ili starijem bratu nastavljao sve do u godi­
ne sigurnog sećanja učvrstilo me je u uverenju. Ako
je neko sumnjivo vrteo glavom zbog moje lakoverno-
sti, morao sam, donekle, da priznam da je u pravu,
ali hoću da navedem da je to bilo u vreme kada sam
namerno sputavao svoju kritičnost, kako bih ostao

38
 nepristrastan i sposoban za primanje mnogih novina
na koje sam svakodnevno nailazio. Kada sam, ipak,
morao uvideti da se ove scene zavođenja nisu nikada
desile i da su samo fantazije koje su moji pacijenti
izmislili, koje sam im, možda, i sam nametnuo, bio
sam jedno vreme zbunjen. Poverenje u moju tehniku
i njene rezultate pretrpelo je težak udar; ta ja sam
ove scene dobio tehničkim putem koji sam smatrao
korektnim, a njihov sadržaj stajao je u očiglednom
odnosu prema simptomima od kojih je pošlo moje is­
traživanje. Kada sam se pribrao, izvukao sam iz svo­
ga iskustva ispravne zaključke: da neurotični simp­
tomi nisu direktno vezani za stvarne doživljaje, već
za želje u fantaziji, i da za neurozu psihička realnost
više znači od materijalne. Ne verujem ni danas da
sam svojim pacijentima nametao, „sugerisao" one
fantazije o zavođenju. Ja sam se tada prvi put sreo
sa Edipovim kompleksom, koji je kasnije imao da
dobije tako prevashodan značaj, a koji još nisam bio
prepoznao u tako fantastičnom prerušavanju. Ipak
je zavođenje u dečjem dobu sačuvalo svoj udeo u
etiologiji, iako u skromnijim razmerama. Zavodnici,
međutim, bili su najčešće starija deca.
Moja zabluda bila je slična onoj kao kada bi ne­
ko prihvatio kao istorijsku istinu legende iz rimskog
kraljevskog doba po pričanjima Livija, umesto da ih
drži za ono što one jesu - samo reakcione tvorevine
protiv sećanja oskudnih, verovatno ne uvek ni slav­
nih vremena i prilika. Posle rasvetljavanja zablude,
put ka studiranju infantilnog seksualnog života bio

39
 je slobodan. Bili smo u stanju da se psihoanaliza
primeni na jednu drugu oblast nauke i da se iz nje­
nih podataka odgonetne jedan do tada nepoznat deo
biološkog zbivanja.
Seksualna funkcija postojala je od početka, osla­
njala se najpre na ostale životne funkcije, a potom
se osamostaljivala; ona je imala da prođe dug i kom-
plikovan razvoj dok od nje nije postalo ono što je po­
znato kao normalan seksualni život odraslog. Ona se
najpre ispoljavala kao delatnost čitavog niza nagon­
skih komponenata, koje su bile zavisne od erogenih,
telesnih zona, pojavljivale se delimično u parovima
suprotnosti (sadizam-mazohizam, želja za gledanjem
- ekshibicionističko zadovoljstvo), težile, nezavisno
jedna od druge, za postizanjem zadovoljstva, i svoj
objekt najčešće nalazile na sopstvenom telu. Ta sek­
sualna funkcija, dakle, najpre nije bila centrirana,
već pretežno autoerotična. Kasnije, pojavljivala su
se sažimanja; prvi organizacioni stupanj stajao je pod
prevlašću oralne komponente, sledovala mu je sadi-
sličko-analna faza, i tek kasno dostignuta treća faza
donosila je prvenstvo genitalijama, kojima je seksu­
alna funkcija stupala u službu rasplođavanja. Za vre­
me ovog razvoja, po neki udeo nagona, kao neupotre­
bljiv za ovu konačnu svrhu, ostavljanje po strani, ili
je bio upravljen na drugo trošenje; drugi pak delovi
skretani su od svojih ciljeva i prebačeni u genitalnu
organizaciju. Energiju seksualnih nagona, i to samo
njihovu, nazvao sam libido. Sada sam morao pretpo­
staviti da libido ne prolazi uvek neometano opisani

40
razvoj. Usled prevelike jačine pojedinih komponena­
ta, ili prevremenog doživljaja zadovoljenja, dolazi do
fiksiranja libida na određenim mestima u razvojnom
putu. U slučaju kasnijeg potiskivanja, libido teži da
se vrati upravo ka ovim mestima (regresiju) i baš sa
tih mesta nastupiće prodor prema simptomu. Kasnije
razumevanje pokazalo je još daje lokalizacija mesta
fiksacije odlučujuća i za izbor neuroza, za formu u
kojoj se pojavljuje kasnija bolest.
Pored organizacije libida odvija se i proces pro­
nalaženja objekta, kome procesu je dodeljena veli­
ka uloga u duševnom životu. Prvi objekat ljubavi,
posle stadijuma autoerotizma. postaje za oba pola
majka, čiji se organ hranjenja na početku verovat-
no ne razlikuje od sopstvenog tela. Kasnije, ali još
u prvim godinama detinjstva, nastaje Edipov kom­
pleks, kada dečak koncentriše svoje seksualne želje
na ličnost majke i razvija neprijateljske impulse pro­
tiv oca kao suparnika. Na sličan način postavlja se
mala devojčica, sve varijacije i posledice Edipovog
kompleksa postaju značajne, urođena biseksualna
konstitucija izbija na videlo i uvećava broj istovre­
meno prisutnih stremljenja.4 Dobar dco vremena je
4
Dodatak iz 1935. godine: Otkrića o infantilnoj seksual­
nosti bila su dobijena kod muškarca, a iz njih izvedene teorije
podešene su za muško dete. Očekivanje o potpunom paraleli­
zmu u oba pola bilo je sasvim prirodno, ali se ono pokazalo
netačnim. Dalja istraživanja i rasuđivanja otkrila su duboke
razlike u polnom razvoju muškarca i žene. Za malu devojčicu
majka je takode prvi seksualni objekat, ali da bi dostigla cilj
normalnog razvoja, žena mora da menja ne samo seksualni
objekat, već i vodeću genitalnu zonu. Otud proizlaze teškoće i
moguće prepreke kojih kod muškaraca nema.

41
 potreban dok dete jasno ne occni razliku polova; u
ovom periodu seksualnog istraživanja dete stvara
tipične seksualne teorije koje, zavisno od nepotpu­
nosti sopstvene telesne organizacije, mešaju pravo
i lažno, ne uspevajući da reše probleme polnog ži­
vota (zagonetku sfmge: odakle deca dolaze). Prvi
je, dakle, izbor objekta deteta - incestuozan. Čitav
ovde opisani razvoj proteći će brzo. Najčudnovatije
svojstvo ljudskog seksualnog života jeste njegovo
počinjanje u dva maha, sa pauzom između njih. U
četvrtoj i petoj godini života seksualni razvoj dosti­
že svoju prvu najvišu tačku, onda prestaje ovo rano
rascvetavanje seksualnosti, do tada živahna stremlje­
nja podležu potiskivanju i nastupa doba latencije
koje traje do puberteta, za koje se vreme izgrađuju
reaktivne tvorevine morala, stida, odvratnosti. 5 Poči­
njanje seksualnog razvoja u dva maha izgleda da se
među svim živim bićima javlja samo kod čoveka,
ono je možda biološki uslov njegove dispozicije ka
neurozi. Sa pubertetom, ponovo će oživeti stremlje­
nja i investiranja objekta iz ranog doba, a takođe i
osećajne veze Edipovog kompleksa. U seksualnom
životu puberteta međusobno se bore podsticaji ra­
nog detinjstva i prepreke iz perioda latencije. Još
na vrhuncu infantilnog seksualnog razvoja bila je
uspostavljena neka vrsta genitalne organizacije, u
kojoj, međutim, samo muške genitalije igraju neku
5
Dodatak iz 1935. godine: Doba latencije je fiziološki
fenomen. Ali potpuni prekid u seksualnom životu može biti
izazvan samo u onim kulturnim organizacijama koje su uklju­
čile u svoj plan potiskivanje infantilne seksualnosti. U većine
primitivnih ovo nije slučaj.

42
 M . M

ulogu, dok su ženske ostale neotkrivene (takozvani

primat falusa). Tada suprotnost polova ne znači još
muško ili žensko, već: u posedu penisa ili kastriran.
Kastracioni kompleks, koji se ovde nadovezuje, po­
staje pre svega značajan za formiranje karaktera i
neuroze.
U ovom skraćenom prikazivanju mojih otkrića
0 seksualnom životu čoveka prikupio sam sa raznih
strana, radi boljeg razumevanja, ono što je nastalo u
različitim periodima, a što je objavljeno kao dopuna
ili ispravka u uzastopnim izdanjima moga rada: Tri
priloga teoriji seksualnosti. Nadam se da se iz njega
može lako razabrati u čemu se sastoji često nagla­
šavano i kritikovano proširivanje pojma seksualno­
sti. Ovo proširivanje je dvojako. Na prvom mestu,
seksualnost se oslobađa njene suviše uske poveza­
nosti sa genitalijama i postavlja se kao obuhvatnija
telesna funkcija, koja teži zadovoljstvu i koja tek
sekundarno stupa u službu rasplođavanja; na dru­
gom mestu, u seksualna uzbuđenja ubrajaju se i sva
ona, samo nežna i prijateljska, za koja se u govoru
upotrebljava višesmislena reč „ljubav". Samo što ja
mislim da ova proširivanja ne znače novine, već po­
novno uspostavljanje pravog stanja stvari, otklanja­
nje necelishodnog sužavanja pojma, na koje smo se
privoleli. Odvajanje seksualnosti od genitalija ima
prednost što nam dopušta da seksualnu delatnost de-
ce i perverznih posmatramo sa istog stanovišta kao
1 onu odraslih; dok je ona prva bila do sada potpuno
zanemarena, druga je bila prihvaćena bez razume-

43
 vanja, sa moralnim negodovanjem. Psihoanalitičko
shvatanje objašnjava i najčudnovatije i najodvratni­
je kao ispoljavanje parcijalnih seksualnih nagona ko-
ji su se otrgli od genitalnog primata i, kao u prvobit­
no doba razvoja libida, samostalno traže postizanje
zadovoljstva. Najvažnija među ovim perverzijama,
homoseksualnost, jedva zaslužuje ovo ime. Ona se
svodi na konstitucionalnu biseksualnost i naknadno
delovanje falusnog primata; psihoanaliza može da u
svakom dokaže delić homoseksualnog izbora objek­
ta. Kada je dete nazvano „polimorfno perverznim",
to je samo bilo opisivanje izrazima koji su najviše
u upotrebi; ovim nije htela da se izrazi moralna pro-
cena. Takvo izricanje sudova o vrednosti uopšte je
strano psihoanalizi.
Drugo prividno proširivanje pojma opravdano
je upućivanjem na psihoanalitička istraživanja koja
pokazuju da su sva ova nežna osećanja prvobitno
predstavljala stremljenja pune seksualnosti, koja su
onda ,,u odnosu na cilj bila sprečena" ili „sublimi­
rana". Na ovoj mogućnosti uplivisanja i skretanja
seksualnog nagona počiva i njegovo korišćenje za
raznovrsna kulturna ostvarenja, kojima oni daju naj­
značajnije doprinose.
Iznenađujuća otkrića o seksualnosti deteta bila
su najpre stečena analizom odraslih osoba, ali su ka­
snije, otprilike od 1908. godine, mogla biti potvrđe­
na, do u detalje i u dovoljnoj meri, putem direktnih
posmatranja na deci. Zaista je toliko Iako uveriti se
u stalnu seksualnu delatnost dece da se čovek mo-

44
ra u čudu pitati kako su ljudi uspeli da ove činjeni­
ce previde i da tako dugo održe željenu legendu o
aseksualnom detinjstvu. Ovo mora da stoji u vezi
sa amnezijom većine odraslih u odnosu na njihovo
sopstveno detinjstvo.

45
 IV

Osnovni sastavni elementi psihoanalitičkog

učenja jesu učenje o otporu i potiskivanju, o nesve-
snom, o etiološkom značaju seksualnog života i o
važnosti doživljaja u detinjstvu. Žalim što sam ovde
mogao da opišem samo pojedine fenomene, a ne i
iz čega su sastavljeni, niti kako jedni u druge zahva-
taju. Vreme je sada da se posvetimo promenama do
kojih je postepeno dolazilo u tehnici analitičkog po­
stupka.
Najpre praktikovano savlađivanje otpora putem
saletanja i uveravanja bilo je neophodno da bi leka-
ru omogućilo prvu orijentaciju u onome što ima da
očekuje. Ali je ovo za trajno primenjivanje bilo su­
više naporno za obe strane i čini se da nije bilo bez
izvesnih lako uočljivih smetnji. Ta metoda, dakle,
bila je zamenjena jednom drugom, koja je u izve-
snom smislu bila njena suprotnost. Umesto da se
pacijenti nagone da nešto kažu o određenoj temi,
sada se podstiču da se prepuste slobodnim „asocija­
cijama", to znači da kažu sve što im pada na pamet,
ako se uzdržavaju od svake svesne, usmerene pred­
stave. Pacijent samo mora da se obaveže da zaista
sve i saopšti što proiziđe iz njegovog samoopažanja
i da ne popusti kritičkim prigovorima koji bi hteli

46
 da uklone pojedine pomisli, sa motivacijom da oni
nisu dovoljno važni, da nisu na svome mestu ili da
su uopšte potpuno besmisleni. Zahtevanje iskreno­
sti u saopštavanjima nije trebalo naročito ponavljati,
ona je bila preduslov analitičkog tečenja. Može da
izgleda čudno što se očekivalo da će ovaj postupak
slobodnih asocijacija, uz pridržavanje osnovnog psi­
hoanalitičkog pravila, dovesti svesti materijal koji
je potisnut i koji se, putem otpora, drži daleko od
svesti. Jedino se mora uzeti u obzir da slobodne aso­
cijacije nisu uistinu slobodne. Pacijent ostaje pod
uticajem analitičke situacije i kad njegova misaona
delatnost nije upravljena na određenu temu. Može
se s pravom pretpostaviti da mu neće ništa drugo
padati na pamet osim onoga što stoji u vezi sa ovom
situacijom. Njegov otpor protiv reprodukovanja po­
tisnutog ispoljiće se sada na dva razna načina. U
prvom redu, putem kritičkih prigovora, na koje je
upravljeno psihoanalitičko osnovno pravilo.
Ako on savlada, pridržavajući se pravila, ova­
kva uzdržavanja u saopštavanju, onda će otpor pro­
naći jedan drugi izraz. Otporu će uspeti da se pro­
bije na taj način što analiziranom licu neće nikad
pasti na pamet ono sto je potisnuto, već samo nešto
što mu je slično, kao neka aluzija i sto je veći otpor,
utoliko će se više udaljavati od onoga što se stvarno
traži - surogat namenjen saopštenju. Analitičar koji
pribrano, ali bez naprezanja sluša i koji je putem ste­
čenog iskustva uglavnom pripremljen na ono što će
doći, u mogućnosti je da na dva načina proceni ma-

47
terijal koji mu pacijent iznosi. Ili uspeva, pri malom
otporu, da sam iz nagoveštaja odgonetne ono što je
potisnuto, ili može, u slučaju jačeg otpora, da prepo­
zna prirodu tog otpora na osnovu misli pacijenta ko­
je izgleda da se udaljuju od teme, i da je ovome sa-
opšti. Otkrivanje otpora je, međutim, prvi korak ka
njegovom savlađivanju. Tako u okviru analitičkog
rada nastaje veština tumačenja, čije uspešno sprovo-
đenje zahteva takta i vežbe, što nije teško naučiti.
Metoda slobodnih asocijacija ima veliku prednost
nad onom prethodnom i to ne samo zbog uštede u
naprezanju. Ona analizirano lice izlaže u najmanjoj
mogućnoj meri prinudi, ne gubi nikad kontakt sa re­
alnom sadašnjicom, pruža najopsežnije jemstvo da
se neće prevideti nijedan momenat u strukturi neu­
roze i da se neće ništa u nju uneti od sopstvenog
očekivanja. U njoj se uglavnom prepušta pacijentu
da odredi tok analize i raspored materijala, otud po­
staje nemogućna sistematska obrada pojedinačnih
simptoma i kompleksa. Upravo suprotno razvoju u
hipnotičkom ili podstrekivačkom postupku, saznaje
se ono što je povezano jedno s drugim u različita
vremena i na različitim etapama lečenja. Za nekog
slušaoca - koji u stvarnosti ne sme da postoji - anali­
tičko lečenje bilo bi zbog ovoga sasvim nejasno.
Druga prednost te metode je što ona u stvari ni­
kada ne mora da izneveri. Teorijski mora uvek biti
mogućno da se ima neka pomisao, ako se otklone
prigovori u pogledu svojstva ovih pomisli. Ipak se
ovakvo izneveravanje redovno pojavljuje u jednom

48
slučaju, ali baš usled ove pojedinačnosti mogućno
je i ovakav slučaj protumačiti.
Približavam se opisivanju momenta koji dopri­
nosi jedno bitno svojstvo slici analize i koji sme da
polaže pravo na veliko tehničko i teorijsko značenje.
U svakom analitičkom lečenju uspostavlja se. bez
mešanja lekara, intenzivan osećajni odnos pacijenta
prema ličnosti analitičara, za koji realne prilike ne
pružaju nikakvo objašnjenje. Ovaj odnos je pozitiv­
ne ili negativne prirode, varira od strasne, sasvim
čulne zaljubljenosti do ekstremnog izraza odbija­
nja, ogorčenosti i mržnje. Nazvan skraćeno prenos
uspostavlja se kod pacijenta uskoro na mesto želje
za izlečenjem i postaje, ako je nežan i inneren, nosi­
lac lckarevog uticaja, i aktivna opruga zajedničkog
analitičkog rada. Kasnije, kada je strastan ili se pre­
obrati u neprijateljski, postane glavno oruđe otpora.
Tada se takođe dešava da on parališe delatnost slo­
bodnih asocijacija pacijenta i ugrožava uspeh leče-
nja. Bilo bi, međutim, besmisleno želeti ga izbeći;
analiza bez prenosa je nemogućna. Ne treba misliti
da analiza stvara prenos i da se ovaj pojavljuje sa­
mo u njoj. Analiza samo otkriva i izoluje prenos.
On je opšte ljudski fenomen, odlučuje o uspehu u
svakom lekarskom uplivu, on je uopšte odlučujući
u jedne osobe u odnosu prema njenoj okolini. Nije
teško u njemu prepoznati onaj isti dinamički faktor
koji je hipnotičar nazvao sugestibilnost, koji je nosi­
lac hipnotičkog raporta, čija je nepredvidljivost bila
predmet žalbe i katartičke metode. Tamo gde ova

49
 sklonost prema osećajnom prenosu nedostaje ili je
postala izrazito negativna, kao u demencije prekoks
i paranoji, otpada i mogućnost psihičkog uticaja na
bolesnika.
Sasvim je ispravno da se i psihoanaliza koristi
sugestijom, kao i ostale psihoterapeutske metode.
Razlika je, međutim, što se ovde ne prepušta odluka
o terapeutskom uspehu sugestiji ili prenosu. Napro­
tiv, ona se koristi da bi bolesnika podstaknula na
ostvarivanje psihičkog rada - savlađivanju njegovih
otpora u prenosu - što predstavlja trajnu promenu
duševne ekonomike. Uz pomoć analitičara, bole­
snik će postati svestan prenosa koji se razrešava,
time što ćemo ga uveriti da on svojim ponašanjem
za vreme prenosa ponovo doživljava osećajne od­
nose koji potiču od njegovih najranijih investicija
objekata, iz potisnutog perioda njegovog detinjstva.
Ovakvim obrtom, od najjačeg oružja otpora, prenos
postaje najbolji instrument analitičkog lečenja. Pri
svemu tome, njegovo primenjivanje ostaje najteži i
najvažniji deo analitičke tehnike.
Uz pomoć postupka slobodnih asocijacija i ve-
štine tumačenja, koja se na ovaj nadovezuje, psihoa­
naliza je ostvarila podvig koji prividno nije bio prak­
tično značajan, ali koji je u stvari morao da dovede
jednom potpuno novom stavu i proceni u naučnom
radu. Postalo je moguće dokazati da snovi imaju
smisla, kao i da im se otkrije značenje. Snovi su još
u klasičnoj starini bili visoko cenjeni kao predska-
zivanje budućnosti; moderna nauka nije ništa htela

50
 da zna o snovima, prepustila ih je praznoverju, pro­
glašavala ih je za prosto „telesni" akt, za neku vrstu
trzaja inače usnulog duševnog života. Da će neko
koje obavio ozbiljan naučni rad moći da istupi kao
„tumač snova", izgledalo je isključeno. Ako se, me­
đutim, ne osvrćemo na takvu osudu snova, već ih ob­
rađujemo kao neki neshvaćeni neurotični simptom,
kao sumanutu ili prinudnu ideju, ne obazirući se na
njegov prividni sadržaj i stvarajući od njegove poje­
dinačne slike objekte slobodnih asocijacija, tada do-
spevamo do drugačijeg rezultata. Preko brojnih slo­
bodnih asocijacija snevača postizalo se poznavanje
jedne misaone tvorevine koja više nije mogla biti
nazvana apsurdnom ili zbrkanom, koja je odgovara­
la potpunom psihičkom ostvarenju i od koje je ma­
nifestan san predstavljao samo izmenjen, skraćen i
pogrešno shvaćen prevod, ponajčešće prevod u vi-
zuelnim slikama. Ove latentne misli sna sadržavale
su njegov smisao, a njegov manifestni sadržaj bio
je samo obmana, fasada, na koju se doduše mogla
nadovezati asocijacija, ali ne i tumačenje.
Ali sad je trebalo odgovoriti na čitav niz pita­
nja, među kojima su kao najvažniji bila: da li postoji
neki motiv koji formira san, pod kojim bi se uslovi-
ma moglo odvijati ovo formiranje, kojim putevima
se događa preinačavanje neke misli sna, uvek pune
značenja, u često besmisleni san itd. U mojoj knjizi
Tumačenje snova, iz 1900, pokušao sam da resim
sve ove probleme. Ovde se može izneti samo naj­
kraći izvod iz ovih istraživanja: Kada se istražuju

51
 latentno misli sna, do kojih se došlo njegovom anali­
zom, nailazi se na jednu medu njima koja se oštro iz­
dvaja od ostalih, razumljivih i snevaču dobro pozna­
tih. One ostale, ostaci su budnog života; međutim, u
onoj pojedinačnoj misli prepoznaje se želja, koja je
često vrlo neprilična, koja je strana budnom životu
snevača i koju on, stoga, začuđen ili razgnevljen,
poriče. Taj impuls je ono što u stvari formira san, od
njega potiče energija za produkovanje sna, pri čemu
se poslužio ostacima dana kao materijalom; ovako
nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovolja­
vanja, on je ispunjenje želje. Ovaj proces ne bi bio
moguć kada ga ne bi potpomagalo nešto što je u pri­
rodi samog spavanja. Psihički preduslov spavanja
je orijentacija Ja na želju za spavanjem i povlačenje
investicija od svih životnih interesovanja; kako je
istovremeno zatvoren pristup motilitetu, Ja može da
smanji utrošak sa kojim inače održava na snazi po­
tiskivanje. Ovim noćnim popuštanjem potiskivanja
koristi se nesvesni impuls da bi sa snom prodro u
svest. Otpor potiskivanja Ega nije, međutim, ni u
snu otklonjen, već samo smanjen. Jedan njegov deo
zaostaje kao cenzura sna i zabranjuje nesvesnim im­
pulsima želja da se ispolje u formi koja bi im u stva­
ri odgovarala. Usled strogosti cenzure sna, latentne
misli sna moraju da se podvrgnu preinačavanjima i
slabljenjima, koji čine da se zabranjeni smisao sna
ne može poznati. Ovo je objašnjenje za izopačenje
sna, kojem manifestni san duguje svoj najupadljivi­
ji karakter. Otud opravdanost stava: Sanje (preruše-

52
 no) ispunjenje neke (potisnute) želje. Sada već vidi­
mo da je san sazdan kao i neurotični simptom, on je
kompromisna tvorevina između zahteva potisnutog
nagonskog impulsa i otpora jedne snage koja u Ja
sprovodi cenzuru. Usled istog postanka, on je isto
toliko nerazumljiv kao i simptom, i u istoj meri izi­
skuje tumačenje. Lako je otkriti opštu funkciju sne-
vanja. Ono služi tome da izvesnim načinom umiriva­
nja otkloni spoljašnje ili unutrašnje nadražaje koji
bi navodili na buđenje i da na taj način obezbedi
neometano spavanje. Spoljašnji nadražaj se otkla­
nja na taj način što se drugačije tumači i utkiva u ne­
ku bezazlenu situaciju; snevač propušta unutrašnji
nadražaj nagonskog proliteva, dopuštajući mu zado­
voljenje putem sna, ali samo dotle dok se latentne
misli sna podvrgavaju kontroli od strane cenzure.
Međutim, ako ova opasnost zapreti i san postane su­
više jasan, snevač ga prekida i budi se uplašen (stra­
šni snovi). Isto ovako izneveravanje funkcije sna
nastupa onda kada je spoljašnji nadražaj tako jak da
se više ne može otkloniti (san koji budi). Proces ko­
ji pod sadejstvom cenzure sna preinačava latentne
misli u manifestan sadržaj sna nazvao sam rad sna.
On se sastoji u osobenom obrađivanju presvesnog
misaonog materijala, čije sastavne dolove zgušnja­
va, njegove psihičke akcente pomera, celinu potom
preobraća u vizuelne slike i dramatizuje, i na kraju
biva dopunjen sekundarnom obradom, koja se po­
grešno shvata. Rad sna je odličan primer zbivanja u
dubljim, nesvesnim slojevima duševnog života, ko-

53
 ji se znatno razlikuje od nama poznatih, normalnih
misaonih procesa. On iznosi na videlo izvestan broj
arhaičnih crta, na primer primenu ovde pretežno sek­
sualne simbolike, na koju se onda naišlo i u drugim
oblastima duhovne delatnosti. Pošto se nesvesna na­
gonska pobuna sna povezuje sa ostatkom dana, ne­
kim nerešenim interesovanjem izjave, ona pribavlja
snu koji oblikuje dvostruku vrednost za analitički
rad. San koji se tumači javlja se, sjedne strane, kao
ispunjenje potisnute želje, s druge strane, on može,
nastavivši predsvesnu misaonu delatnost dana i ispu-
nivši sebe proizvoljnim sadržajem, da izrazi, neku
nameru, opomenu, rasuđivanje i ponovo ispunjenje
želje. Analiza se koristi snom u oba pravca, kako
za upoznavanje svesnih, tako i nesvesnih zbivanja
analizirane osobe. Ona izvlači prednost iz okolno­
sti d a j e snu pristupačan zaboravljeni materijal iz
detinjstva, tako da se, u vezi sa tumačenjem snova,
ponajčešće savladava infantilna amnezija. San ovde
obavlja jedan deo procesa koji je ranije bio određen
hipnozi. U vezi s tim, ja nisam nikada tvrdio, što mi
se često pripisuje, da svi snovi imaju seksualni sadr­
žaj, ili da se svode na seksualne nagonske snage. La­
ko je uvideti da glad, žeđ i potreba za pražnjenjem,
stvaraju isto tako snove zadovoljavanja neke potre­
be kao bilo koja potisnuta seksualna ili egoistična
pobuda. Za ispravnost naše teorije o snu, mala deca
pružaju zgodnu probu. Ovde, gde različiti psihički
sistemi još nisu oštro podvojeni, potiskivanja još ni­
su dublje izgrađena, doznaje se često o snovima ko-

54
 Mr

ji nisu ništa drugo do sasvim jasno ispunjenje neke

želje koja je preostala od dana. Pod uticajem neke
imperativne potrebe, mogu i odrasli da produkuju
ovakve snove infantilnog tipa.6
Slično tumačenju snova, analiza se koristi i stu­
dijom tako čestih, malih omaški i simptomatskih
radnji ljudi kojima sam posvetio istraživanje i obja­
vio ih najpre 1904. kao knjigu: Psihopatologija sva­
kodnevnog života. Sadržaj ovog mnogo čitanog de-
la pruža dokaza da ovi fenomeni nisu nikakve slučaj­
nosti, da oni izlaze iz okvira fizioloških objašnjenja,
da imaju smisla, da se mogu tumačiti i da dozvolja­
vaju zaključak o postojanju sprečenih ili potisnutih
pobuda i namera. Dominantna vrednost tumačenja
snova, kao i one studije, nije u pomoći koju pozajm­
ljuje analitičkom radu, već u jednom drugom njiho­
vom svojstvu. Do sada se psihoanaliza bavila samo
raščlanjavanjem patoloških fenomena i često je za
njihovo objašnjenje morala da čini pretpostavke čiji
domet nije bio u srazmeri sa važnošću materijala ko­
ji se obrađivao. Ali san koga se ona tada latila nije
bio neki bolesni simptom, već fenomen normalnog
duševnog života koji je mogao da se pojavi kod sva­
kog zdravog čoveka. Ako je san isto tako sagrađen
kao i simptom, ako njegovo objašnjenje zahteva
iste pretpostavke, i to one o potiskivanju nagonskih
" Dodatak iz 1935. godine: Ako se uzme u obzir tako če-
sti neuspeh funkcije sna. može se san pogodno okarakterisati
kao pokušaj ispunjenja želje. Ostaje neopovrgnuta stara defi­
nicija, koju je dao Aristotel, da je san duševni život za vreme
spavanja. Ima svoga razloga da mojoj knjizi nisam dao naslov
"San", već Tumačenje sna.

55
 MW .

prohtcva, o surogatnim i kompromisnim tvorevina­

ma, različitim psihičkim sistemima raspoređivanja
svesnog i nesvesnog, tada psihoanaliza nije više
pomoćna nauka psihopatologije, već, naprotiv, zače­
tak jedne nove i temeljnije nauke o duševnom živo­
tu, koja postaje takode neophodna i za razumevanje
normalnog. Onda se njene pretpostavke i rezultati
smeju prenositi na druge oblasti duševnog i duhov­
nog zbivanja; otvoren joj je put u daljinu, u zaintere-
sovanost za svet.

56
 Prekidam prikazivanje unutrašnjeg razvoja psi­
hoanalize da bih se okrenuo njenoj spoljašnjoj sud­
bini. Ono što sam do sada saopštio o njenim postig­
nućima bio je uglavnom uspeh moga rada, ali u vezi
s tim pomenuo sam i kasnije rezultate, ne odeljujući
priloge mojih učenika i pristalica od sopstvenih.
Više od jedne decenije posle odvajanja od Bro-
jera, nisam imao nijednog pristalicu. Stajao sam pot­
puno izolovan. U Beču su me izbegavali, inostran-
stvo me nije poznavalo. Tumačenje snova iz 1900.
bilo je jedva reterisano u stručnim časopisima. U
članku Prilog istoriji psihoanalitičkog pokreta saop­
štio sam kao primer, za stav psihijatrijskih krugova
u Beču, razgovor sa jednim asistentom koji je napi­
sao knjigu protiv moga učenja, ali Tumačenje snova
nije pročitao. Rekli su mu na klinici da nju ne vredi
čitati. Dotični asistent, koji je od tada postao ekstra-
ordinarius, dopustio je sebi da pokrene sadržaj onog
razgovora i uopšte da dovede u pitanje verodostoj-
nost moga sećanja. Ja ostajem pri svakoj reči svoga
tadašnjeg izveštaja.
Kada sam razumeo sa kakvim sam se nužnosti­
ma sukobio, moja osetljivost je brzo oslabila. Poste­
peno je i izolaciji došao kraj. Najpre se u Beču sa-

57
 kupio oko mene mali krug učenika; posle 1906, do­
znalo se da se za psihoanalizu živo interesuju ciriški
psihijatri E. Blojler (E. Bleuler), njegov asistent K.
G. Jung (C. G. Jung) i ostali. Uspostavili su se lični
odnosi, na Uskrs 1908. sastali su se prijatelji te mla­
de nauke u Salcburgu, dogovorili se o redovnim po­
navljanjima ovakvih privatnih kongresa i pokretanju
jednog časopisa, koji je, pod naslovom Godišnjak za
psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, redigo-
vao Jung. Izdavači smo bili Blojler i ja; izbijanjem
svetskog rata, on je prestao da izlazi. Istovremeno sa
priključenjem Švajcaraca, probudilo se interesovanje
za psihoanalizu svuda i u Nemačkoj, ona je postala
predmet brojnih literarnih izjava i živih diskusija na
naučnim kongresima. Prijem nije bio nigde prijatelj­
ski ili blagonaklon. Posle sasvim kratkog upoznava­
nja sa psihoanalizom, nemačka nauka ju je jednodu­
šno odbacila.
Naravno, ja ne mogu ni danas znati kakav će
biti konačni sud potomstva o vrednosti psihoanali­
ze za psihijatriju, psihologiju i duhovne nauke uop-
šte. Ali mislim, kada faza koju smo proživeli nade
jednom svoga istoričara, ovaj će morati da prizna
da držanje tadašnjih predstavnika nemačke nauke
nije bilo pohvalno za nju. Pri tome se ne pozivam
na činjenicu odbijanja ili na odlučnost sa kojom je
ono izvedeno; ijedno i drugo bilo je lako razumeti,
odgovaralo je očekivanjima i bar nije moglo da ba­
ci nikakvu senku na karakter protivnika. Ali nema
nikakvog izvinjenja za meru oholosti i nesavesnog

58
preziranja logike, za grubost i neukusnost napada.
Može mi se zameriti da je detinjasto i posle petnaest
godina davati maha ovakvoj osetljivosti; ja to i ne
bih činio kada ne bih imao još nešto drugo da do­
dam. Godinama kasnije, kada se za vreme svetskog
rata podigao čitav hor neprijatelja protiv nemačke
nacije, prebacujući joj varvarstvo, u kome se stiče
i sve što je pomenuto, čoveka je duboko zabolelo
što se na osnovu sopstvenog iskustva ovome nije
moglo protivurečiti.
Jedan od protivnika glasno se hvalio da on zabra­
njuje svoj im pacijentima da govore o seksualnim stva­
rima, izvlačeći očevidno iz. ove tehnike pravo da sudi
octiološkoj ulozi seksualnosti u neuroza. Nezavisno
od afektivnih otpora, koji se prema psihoanalitičkoj
teoriji lako objašnjavaju, tako da se ne možemo naći
u zabludi, čini mi se da glavna prepreka za razume-
vanje leži u okolnosti što su protivnici sagledali u psi­
hoanalizi produkt moje spekulativne fantazije, a nisu
hteli da veruju u dug, strpljiv rad bez predrasuda, ko­
ji je bio utrošen za njeno izgrađivanje. Pošto analiza,
po njihovom mišljenju, nije imala ništa zajedničko
sa posmatranjem i iskustvom, smatrali su da imaju
pravo da je odbace bez sopstvenog iskustva. Drugi,
koji nisu bili toliko uvereni, ponavljali su klasični
manevar otpora: ne zagledati u mikroskop, da se u
njemu ne bi vidclo ono što se poriče. Uopšte je čud­
no kako se većina ljudi nekorektno ponaša kada su u
nekoj stvari upućeni na sopstveni sud. Godinama, pa
još i danas, slušam od „dobronamernih" kritičara ka-

59
 koje u mnogo čemu psihoanaliza u pravu, ali da od
te tačke, počinje njeno preterivanje, njeno neoprav­
dano uopštavanje. Pri tome znam da nije ništa teže
nego odlučiti o jednom ovakvom razgraničenju i da
su sami kritičari, do pre nekoliko dana ili nedelja, bi­
li potpuno neupućeni u stvar.
Zvanična anatema protivu psihoanalize imala
je za posledicu da su se analitičari tešnje zbili. Na
drugom kongresu u Nirnbergu, 1910, na predlog S.
Fercncija (S. Ferenczi), organizovano je „Internaci­
onalno psihoanalitičko društvo", koje se podelilo u
pojedinačne, lokalne grupe i stajalo pod vodstvom
jednog predsednika. Ovo društvo preživelo je svet-
ski rat, ono postoji još i danas i obuhvata grupe u
Beču, Berlinu, Budimpešti, Cirihu, Londonu, Holan-
diji, Njujorku, Pan-Amcrika, Moskvi i Kalkuti. Za
prvog predsednika predložio sam C. G. Junga; to je
bio vrlo nesrećan potez, kako se kasnije ispostavilo.
Psihoanaliza je stekla tada i drugi časopis. Central­
ni časopis za psihoanalizu, koji su redigovali Adler
i Štekel (Stekel), uskoro potom i treći, Imago, koji
su uređivali nelekari H. Saks (H. Sachs) i O. Ran­
ke, za primenu analize na duhovne nauke. Uskoro
potom Blojler je objavio svoju raspravu u odbranu
psihoanalize (Frojelova psihoanaliza, 1910). Ma ko­
liko bilo prijatno što su u polemici došli najzad do
reči pravednost i poštena logika, ipak me Blojlerov
rad nije mogao potpuno zadovoljiti. Taj rad je su­
više težio da izgleda nepristrastan; nije bila slučaj­
nost što se upravo njegovom autoru ima da zahvali

60
uvođenje đragocenog pojma ambivalencije u našu
nauku. U kasnij-im člancima Blojler se tako odboj­
no držao prema analitičkoj nauci, posumnjao u tako
bitne njene delove ili ih odbacio, da sam se ja u ču­
du pitao šta on još uopšte priznaje. Pa ipak, i kasni­
je, on je ne samo davao najsrdačnije izjave u prilog
„dubinske psihologije", već je na njoj zasnovao i
svoje grandiozno prikazivanje šizofrenije. Blojler.
uostalom, nije dugo ostao u „Internacionalnom psi­
hoanalitičkom društvu", već ga je napustio usled
nesuglasica sa Jungom. tako da je analiza izgubila
„Burgheleli".
Zvanični otpor nije mogao zadržati širenje psi­
hoanalize, bilo u Nemačkoj, ili u drugim zemljama.
Ja sam na drugom mestu (Prilog is toriji psihoanali­
tičkog pokreta) pratio etape njenog napredovanja, i
onde pomenuo takode ljude koji su se istakli kao nje­
ni predstavnici. 1909. godine, Junga i mene pozvao
je G. Stenli Hol (G. Stanley Holl) u Ameriku, da na
Klark univerzitetu, Vbrčester (Worcester). Mas., čiji
je predsednik bio, povodom proslave đvadesetogođi-
šnjice osnivanja ove ustanove, držimo neđelju dana
predavanja (na nemačkom jeziku). Hol je s pravom
bio viđen psiholog i pedagog, koji je psihoanalizu
već godinama bio uključio u svoju nastavu; bilo je
nečeg u njemu od „kraljotvorca", kome se dopadalo
da postavlja i ponovo skida autoritete. Tamo smo
sreli Džems Putnama (James Putnam), neurologa sa
Harvarda, koji se uprkos svoje starosti oduševio psi­
hoanalizom i za nju založio čitavom svojom suida

61
poštovanom ličnošću, i to za njenu kulturnu vred-
nost i čistotu njenih namera. Ono što nam je smetalo
kod ovog izvanrednog čoveka, koji je, kao reakcija
na njegovu prinudno neurotičnu dispoziciju bio pre­
težno etički orijentisan, bilo je očekivanje da se psi­
hoanaliza priključi nekom određenom filozofskom
sistemu i stavi u službu moralnih stremljenja. I sa­
stanak sa filozofom Viljemom Džemsom (Wiliam
James) ostavio je na mene trajan utisak. Ne mogu
zaboraviti malu scenu kada je pri jednoj šetnji na­
glo zastao, predao mi svoju torbu i zamolio me da
pođem napred, s tim što će me stići čim se završi
napad angine pektoris koji se približavao. Umro je
godinu dana kasnije od srca; ja sam od tada uvck že-
leo sličnu neustrašivost pred licem bliske smrti.
Bilo mi je tada pedeset i tri godine, osećao sam
se mladalački i zdrav, a kratki boravak u Novom Sve­
tu ojačao je moje samopouzdanje; u Evropi sam se
osećao kao prognan, ovde, video sam da sam bio pri­
mljen od najboljih kao njima ravan. Kada sam u Vor-
česteru stupio na katedru da bih održao mojih „Pet
predavanja iz psihoanalize", bilo je to kao ostvare­
nje nekog neverovatnog dnevnog sna. Psihoanaliza
nije, dakle, više bila nikakva sumanuta tvorevina,
ona je postala punovredni deo realnosti. Od vreme­
na naše posete, ona više nije izgubila tlo u Americi,
medu laicima je izvanredno popularna, a priznata
je od mnogih zvaničnih psihijatara kao značajan sa­
stavni deo nastave. Na žalost, ona je tamo doživela
i mnoga razvodnjavanja. Izvesne zloupotrebe, koje

62
sa njome nemaju ničeg zajedničkog, koriste se nje­
nim imenom, a nedostaju prilike za temeljnije usavr­
šavanje u tehnici i teoriji. Ona se u Americi sudara
i sa biheviorizmom, koji se u svojoj naivnosti hvali
daje psihološki problem sasvim isključio.
U Evropi su se u godinama 1911-1913. otpadi-
la od psihoanalize dva pokreta, koje su vodile osobe
koje su do tada igrale vidnu ulogu u mladoj nauci,
i to Alfred Adler i C. G. Jung. Oba pokreta izgleda­
la su zaista veoma opasna i brzo su zadobila veliki
broj pristalica. Ova njihova snaga nije proizlazila
iz sopstvenog sadržaja, već od iskušenja da se iz-
begnu oni rezultati psihoanalize koji su smatrani za
neprilične, iako se više nije poricao njen stvarni ma­
terijal. Jung je pokušao da analitičke činjenice preo­
krene u apstraktno, bezlično, neistorijsko, nadajući
se da će ovako izbeći ocenjivanje infantilne seksu­
alnosti i Edipovog kompleksa, kao i nužnosti dečje
analize. Adler se, izgleda, još više udaljio od psihoa­
nalize, odbacio je uopšte značaj seksualnosti, svode­
ći formiranje karaktera, kao i neuroze, isključivo na
težnju za moći i njihovu potrebu za kompenzacijom
njihove konstitucionalne manje vrednosti, odbacuju­
ći sve nove tekovine psihoanalize. Ipak je ovo stoje
on odbacio izvojevalo sebi mesto u njegovom zatvo­
renom sistemu, samo pod drugim imenom; njegov
„muški protest" nije ništa drugo nego neopravdano
seksualizovano potiskivanje. Kritika je oba jeretika
primila sa velikom naklonošću; mogao sam samo
da postignem to da se Adler i Jung odreknu da nazo-

63
 MW .

..: svoje učenje „psihoanalizom". Danas, posle jed-

ne decenije, može se konstatovati da oba pokušaja
nisu nanela štete psihoanalizi.
Kada je neka zajednica zasnovana na saglasno-
sti u pogledu nekih osnovnih pojmova, postaje razu­
mljivo da se iz. nje izlučuju oni koji su napustili ovo
zajedničko tlo. Često se, ipak, pripisivalo mojoj in-
toleranciji otpadništvo ranijih učenika, ili je u tome
sagledan izraz neke moje naročite kobne sudbine.
Nasuprot ovome, dovoljno je ukazati na to da se u
odnosu na one koji su me napustili, kao Jung, Adler,
Štekel i manji broj drugih, nalazi veliki broj osoba,
kao Abraham, Ajtingon (Hitingon), Ferenci, Rank,
Džons (Jones), Bril (Brill), Saks, sveštenik Pf ister,
van Finden, Rajk (Reik) i drugi, koji su mi već pre­
ko petnaest godina privrženi vernom saradnjom, a
najčešće i nepomućenim prijateljstvom. Pomenuo
sam samo najstarije medu mojim učenicima, koji su
već stvorili sebi poznato ime u psihoanatiličkoj lite­
raturi, izostavljanje ostalih ne treba nikako da znači
njihovo zapostavljanje, jer se upravo medu mladi­
ma i onima koji su kasnije pridošli nalaze talenti u
koje se može polagati velika nada. Samo, za sebe
smem da kažem da neko koje intolerantan i obuzet
idejom o svojoj nepogrešivosti nikada ne bi mogao
da priveže za sebe tako veliki broj duhovno značaj­
nih osoba, pogotovu ako nije raspolagao većim bro­
jem praktičnih primamljivosti nego ja.
Svetski rat, koji je razorio tolike druge organiza­
cije, nije mogao da naškodi našoj „Internacionali".

64
Prvi sastanak posle rata održanje u Hagu, 1920, na
neutralnom tlu. Bilo je dirljivo na kakav se način
holandsko gostoprimstvo staralo o izgladnelim i osi­
romašenim ljudima iz Srednje Evrope; desilo se ta­
da, koliko ja znam prvi put, da u jednom razorenom
svetu, Englezi i Nemci, sednu prijateljski za isti sto
iz naučnog interesovanja. Rat je čak i u Nemačkoj,
kao i u zapadnim zemljama, povećao interesovanje
za psihoanalizu. Posmatranje ratnih neurotičara
najzad je lekarima otvorilo oči o značaju psihoge-
neze za neurotične smetnje; neke naše psihološke
koncepcije, „dobit od bolesti" na primer, „bekstvo
u bolest", postale su brzo popularne. Na poslednji
kongres pred slom, u Budimpešti 1918, savezne vla­
de srednjih sila uputile su zvanične predstavnike, ko­
ji su odobrili osnivanje psihoanalitičkih stacionara
za lečenje ratnih neurotičara. Do ovoga, međutim,
nije više došlo. 1 dalekosežni planovi jednog od na­
ših najboljih članova, dr Antona fon Frojnda (Anton
von Freund), koji je hteo da u Budimpešti osnuje
centralu za analitičko učenje i terapiju, propali su
zbog političkog preokreta koji je uskoro nastupio,
kao i zbog rane smrti ovog nezamenljivog čove-
ka. Jedan deo njegovih namera ostvario je kasnije
Maks Ajtingon, kada je u Berlinu 1920. osnovao psi­
hoanalitičku polikliniku. Za vreme kratkog trajanja
boljševističke vlade u Mađarskoj, Ferenci je mogao
da razvije uspešnu nastavničku delatnost na Univer­
zitetu, kao zvanični predstavnik psihoanalize. Posle
rata dopalo se našim protivnicima da objave kako je

65
iskustvo pružilo odlučujući argument protiv isprav­
nosti analitičkih tvrđenja. Ratne neuroze pružile su,
navodno, dokaz za izlišnost seksualnih momenata u
etiologiji neurotičnih poremećaja. Ovo je međutim
bio lakomislen i preuranjen trijumf. Jer, sjedne stra­
ne, niko nije mogao da sprovede temeljnu analizu ne­
kog slučaja ratne neuroze, ništa se, dakle, nije sigur­
no znalo o njihovoj motivisanosti, pa se iz ovakvog
neznanja nije smeo izvlačiti bilo kakav zaključak.
S druge strane, psihoanaliza je već davno ostvarila
pojam narcizma i narcističke neuroze, čiji je sadr­
žaj, privezanost libida za sopstveno Ja, umesto za
objekat. To, dakle, znači da se psihoanalizi obično
zameralo da je pojam seksualnosti neopravdano pro­
širila; kada je, međutim, u polemici to bilo zgodno,
zaboravljalo se na ovu njenu grešku i ponovo joj se
prebacivala seksualnost u najužem smislu.
Ako izuzmemo katartičku predistoriju, za me­
ne se istorija psihoanalize deli u dva razdoblja. To­
kom prvog, bio sam usamljen i sve sam poslove
morao sam da obavljam; ovako je bilo od 1895/96.
do 1906. ili 1907. U drugom razdoblju, od tada do
današnjih dana, prilozi mojih učenika i saradnika
postajali su sve značajniji, tako da sada, teškom bo­
lešću opomenut na bliski kraj, mogu sa unutrašnjim
mirom da mislim na prestanak sopstvene delatnosti.
Upravo zato se isključuje da bih u ovoj Autobiogra­
fiji mogao da sa istom opširnošću obradim napretke
psihoanalize tokom drugog razdoblja, kao što sam
to učinio u odnosu na njeno postepeno izgrađivanje

66
tokom prvog razdoblja, koji je bio ispunjen jedino
mojom delatnošću. Osećam da jedino imam pravo
da ovde pomencm one nove tekovine na kojima
sam ja imao još pretežnog udela, dakle pre svega u
oblasti narcizma, učenja o nagonima i njihovoj pri-
meni na psihoze.
Treba još da dodam da se sa povećanjem is­
kustva, Edipov kompleks sve jasnije otkrivao kao
srž neuroze. On je predstavljao kako najvišu tačku
infantilnog seksualnog života, tako i čvor iz koga
je proizlazio sav kasniji razvoj. Time je, međutim,
iščezlo očekivanje da se analizom može otkriti je­
dan za neurozu specifični momenat. Moralo je da
se kaže, kao što je to Jung u ranom periodu svoga
analitičkog rada tačno umeo da izrazi, da neuroze
nemaju neki naročiti, isključivo njima svojstven sa­
držaj, već da neurotičar ne uspeva da reši one stvari
koje normalni uspešno savlađuje. Ovakvo shvatanje
nije ni u kome slučaju značilo razočaranje. Ono je
stajalo u najboljoj saglasnosti sa onim drugim, da je
dubinska psihologija, otkrivena psihoanalizom, bi­
la upravo psihologija normalnog duševnog života.
Mi smo prošli isto tako kao hemičari; velika kvali­
tativna raznolikost produkata svedena je na kvanti­
tativne promene u kombinacionim odnosima istih
elemenata.
U Edipovom kompleksu libido se pokazao kao
vezan za predstavu ličnosti roditelja. Ali pre ovoga
postojalo je jedno doba bez svih ovakvih objekata.
Iz ovoga je proizlazila, za teoriju o libidu, osnovna

67
 koncepcija jednog stanja u kome je libido ispunja­
vao sopstveno Ja i njega uzimao za objekat. Ovakvo
stanje moglo se nazvati „narcizmom", ili voljenje
samog sebe. Sledeća razmišljanja su pokazala da
ovakvo stanje u stvari nikada potpuno ne iščezava;
u toku čitavog života Ja ostaje veliki rezervoar li­
bida, iz kojeg se vrši investiranje objekata i u koji
libido može ponova da se vraća. Narcistički libido
pretvara se, dakle, stalno u libido objekata i obrnu­
to. Izvanredan primer kakve razmere može da po­
stigne ovakvo pretvaranje pokazuje nam seksualna
ili sublimirana zaljubljenost, koja može da se raz­
vije do samopožrtvovanja. Dok se do sada u proce­
su potiskivanja poklanjala pažnja samo onom što
je potisnuto, ovakvo shvatanje omogućilo je da se
ispravno proceni i ono što vrši potiskivanje. Reče­
no je da se potiskivanje aktivira od strane nagona
samoodržanja („Ja-nagoni") koji su delatni u Ja, a
koje se sprovodi na libidinoznim nagonima. Sada,
pošto se saznalo da su i nagoni samoodržanja kao i
narcistički libido libidinozne prirode, proces potiski­
vanja pokazao se kao proces koji se odigrava unutar
libida; narcistički libido stoji nasuprot libidu objek­
ta, interes samoodržanja brani se od zahteva ljubavi
prema objektu, dakle, i od uže seksualnosti.
Ni za čim se u psihologiji ne oseća veća potreba
nego za temeljnim učenjem o nagonima, na kojima
se može dalje graditi. Ništa slično, međutim, ne po­
stoji, pa psihoanaliza mora, pipajući, da pokuša stvo­
riti neko učenje o nagonima. Ona je najpre postavila

68
 suprotnost između Ja-nagona (samoodržanje, glad)
i libidinoznih nagona (ljubav), onda ju je zamenila
narcističkim i objekt-Iibidom. Ovim očevidno nije
izgovorena poslednja reč: čini se da biološka rasu­
đivanja ne dopuštaju da se zadovoljimo pretpostav­
kom o jednoj jedinoj vrsti nagona.
U radovima iz mojih poslednjih godina (S one
strane principa zadovoljstva, Psihologija mase i ana­
liza Ja, Ja i Ono), pustio sam na volju dugo uzdr­
žavanoj sklonosti ka spekulaciji i tako uočio novo
rešenje problema nagona. Samoodržanje i održanje
vrste podveo sam zajedno pod pojam erosa, a nje­
mu nasuprot postavio nečujno aktivni nagon smrti
ili nagon destrukcije. Opšte uzev, nagon se shvata
kao neka vrsta elastičnosti živoga, kao jaka težnja ka
uspostavljanju jedne situacije koja je jednom već po­
stojala i iščezla usled neke spoljne smetnje. Ova, u
osnovi konzervativna priroda nagona, tumači se po­
javom prinude ponavljanja. Sliku života nam pruža
saradnja i uzajamno delovanje erosa i nagona smrti.
Treba sačekati da li će se ova konstrukcija poka­
zati upotrebljivom. Ona je, doduše, bila rukovođe­
na težnjom da se fiksiraju neke od najvažnijih teorij­
skih postavki psihoanalize, ali ona daleko premaša
okvire psihoanalize. Više puta sam čuo omalovaža-
vajuće primedbe da se ne može ništa očekivati od
naše nauke, čiji su vrhovni pojmovi tako nejasni,
kao što su u psihoanalizi, libido i nagoni. Ali ovaj
prekor proizlazi iz potpuno pogrešnog shvatanja sta­
nja. Jasni osnovni pojmovi i oštro ocrtane definicije

69
mogući su samo u duhovnim naukama i to ukoliko
ove žele da obuhvate jedno područje činjenica okvi­
rom intelektualnog formiranja sistema. U prirodnim
naukama, kojoj pripada i psihologija, ovakva je ja­
snost vrhovnih pojmova suvišna, pa i nemogućna.
Zoologija i botanika nisu počele sa korektnim i do­
voljnim definicijama životinja i biljaka, biologija ne
zna ni danas da ispuni sigurnim sadržajem pojam
živoga. Čak bi i fizika propustila čitav svoj razvoj
da je morala da sačeka dok njeni pojmovi o materi­
ji, energiji, gravitaciji i drugi ne postignu željenu
jasnoću i preciznost. Osnovne predstave i najvažni­
ji pojmovi prirodnonaučnih disciplina ostavljaju se
uvek najpre neodređenim, privremeno protumače­
nim, samo ukazivanjem na pojavnu oblast iz koje
oni potiču i tek uznapredovalom analizom materija­
la koji se posmatra postaju jasni, bogati sadržajem i
bez protivrečnosti.
Već u prethodnim fazama moga stvaranja ja
sam činio pokušaje da, polazeći od psihoanalitičkog
posmatranja, dostignem opštija stanovišta. 1911, na­
glasio sam, u jednom kratkom članku: „Formulacije
o dva principa psihičkog zbivanja", svakako ne na
originalan način, preovlađivanje principa zadovolj­
stva - nezadovoljstva u duševnom životu i njegovo
smenjivanje sa takozvanim „principom realnosti".
Kasnije sam se usudio da pokušam izložiti jednu
„metapsihologiju". Tako sam nazvao način posma­
tranja u kome se svako duševno zbivanje ocenjivalo
prema tri koordinate: dinamike, topike i ekonomike,

70
videći u njemu krajnji cilj dostupan psihologiji. Po­
kušaj je ostao kao torzo, i posle nekoliko rasprava
(Nagoni i sudbine nagona-Potiskivanje-Nesvesno-
Žalost i melankolija itd.) prekinuo sam i začelo sam
ovo dobro učinio, jer vreme nije bilo još sazrelo za
ovakva teorijska utvrđivanja. U mojim poslednjim
spekulativnim radovima poduhvatio sam se da raš­
članim naš duševni aparat na osnovu analitičkog
korišćenja patoloških činjenica, pa sam ga razložio
na Ja, Ono i Nad-ja (Ja i Ono, 1922). Nad-ja je na-
slednik Edipovog kompleksa i zastupnik etičkih zah-
teva čoveka.
Ne bi trebalo da se pojavi utisak kao da sam ja,
u poslednjem periodu svoga rada, okrenuo leda str­
pljivom posmatranju i sasvim se predao spekulaciji.
Naprotiv, ostao sam uvek u tesnom kontaktu sa ana­
litičkim materijalom i nikada nisam napustio obrađi­
vanje specijalnih, kliničkih ili tehničkih tema. I kada
sam se udaljavao od posmatranja, brižljivo sam izbe-
gavao približavanje pravoj filozofiji. Uvek sam bio
prijemčiv za ideje G. Th. Fehnera (G. Th. Fechner)
i na ovoga mislioca oslanjao sam se u značajnim sta­
vovima. Dalekosežna saglasnost psihoanalize sa Šo-
pcnhauerovom filozofijom - on nije samo zastupao
primarnost afektivnog života i dominantno znače­
nje seksualnosti, već je poznavao i sam mehanizam
potiskivanja - ne može da se pripiše mome poznava­
nju njegovog učenja. Šopenhauera sam čitao vrlo ka­
sno u životu. Jednog drugog filozofa. Ničea. čija su
se naslućivanja i pogledi često na začuđujući način

71
poklapali sa napornim dostignućima psihoanalize,
upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi
je bilo stalo do prioriteta nego do toga da sačuvam
svoju nepristrasnost.
Neuroze su bile prvi, dugo vremena i jedini
objekat analize. Nijedan analitičar nije sumnjao da
medicinska praksa nije u pravu kada odvaja neuro­
ze od psihoza, priključujući ih organskim nervnim
bolestima. Učenje o neurozama pripada psihijatriji,
ono je neophodno pri uvođenju u nju. Čini se isklju­
čenom analitička studija psihoza, usled terapeutske
bezizglednosti jednog takvog napora. Jer, psihički
bolesnome nedostaje uglavnom sposobnost za pozi­
tivan prenos, pa se tako glavno sredstvo analitičke
tehnike ne može primeniti. Pa ipak su mogućni izve-
sni prilazi. Često prenos nije tako potpuno odsutan
da se pomoću njega ne bi mogao odmaći jedan deo
puta i to u cikličnim neraspoloženjima, lakoj parano­
ičnoj promeni, parcijalnoj šizofreniji, kod kojih se
postižu nesumnjivi uspesi putem analize. Bar je za
nauku bila prednost što je u mnogim slučajevima di­
jagnoza mogla duže vremena da se koleba između
prihvatanja psihoneuroze i demencije prekoks; pred-
uzeti terapeutski pokušaj mogao je da pruži značajne
uvide, pre nego što je morao biti prekinut. Ponajviše,
međutim, dolazi u obzir to što psihoze iznose na po­
vršinu tako mnogo materijala, za svakoga uočljivog,
koji se u neurozama, u mukotrpnom radu izvlači iz
dubine. Zbog toga, za mnoga analitička tvrđenja psi­
hijatrijska klinika pruža najbolje objekte demonstra-

72
cije. Analiza je svakako morala uskoro da pronađe
put ka objektima psihijatrijskog posmatranja. Vrlo
rano (1896) mogao sam da konstatujem, u jednom
slučaju paranoidne demencije, iste etiološke mo­
mente i prisutnost istih atektivnih kompleksa kao i
u neuroza. Jung je objasnio zagonetne stereotipije u
dementnih, svođenjem na životnu istoriju bolesnika;
Blojler je pokazao u raznih psihoza mehanizme koji
su analizom pronađeni u neurotičara. Od tada nisu
više prestajali napori analitičara za razumevanje psi­
hoza. Naročito od kada je počelo da se radi sa poj­
mom narcizma, uspevalo se da se, čas na ovom čas
na onom mestu, baci pogled i preko zida. Najviše
je, začelo, uspeo Abraham u razjašnjavanju melanho-
lija. Na ovome području, trenutno, ne preobražava
se, doduše, sve znanje u terapeutsku moć; ali ni če­
sto teorijski dobitak nije za potcenjivanje i može još
da sačeka na svoju praktičnu primenu. Ni psihijatri
neće moći dugo da odole dokaznoj snazi materijala
o njihovim bolesnicima. Sada se u nemačkoj psihi­
jatriji ostvaruje neka vrsta „penetration pacifique"
analitičkih gledišta. Uz neprestano svečano uverava-
nje da oni ne žele da budu psihoanalitičari, da ne pri­
padaju „ortodoksnoj" školi, niti sudeluju u njenim
preterivanjima i da, naročito, ne veruju u svemoćni
seksualni momenat, većina mladih istraživača ipak
usvaja ovaj ili onaj deo analitičkog učenja i prime-
njuje ga, na svoj način, na materijal. Svi znaci ukazu­
ju na predstojeći dalji razvoj u ovome pravcu.

73
 VI

Sada, iz daljine, pratim pod kakvim se reaktiv­

nim simptomima odigrao prodor psihoanalize u du­
go retrakternu Francusku. Deluje kao reprodukcija
ranije doživljenog, pa ipak to ima i svoje naročite
crte. Čuju se neverovatno naivni prigovori, kao na
primer da se francuska tananost zgraža nad pedante­
rijom i nezgrapnošću psihoanalitičke nomenklature
(čovek se mora pri tome setiti Lesingovog besmrt­
nog Ševalijea Riccaut de la Marliniere!). Druga
jedna izjava zvuči ozbiljnije; ona se čak nijednom
profesoru psihologije na Sorboni nije učinila nedo­
stojnom: „genie latin" ne podnosi uopšte način mi­
šljenja psihoanalize. Pri tome su se odrekli anglosak­
sonskih saveznika, koji važe kao njene pristalice.
Ko ovo čuje, mora, naravno, poverovati daje „genie
teutonique" psihoanalizu, odmah posle njenog rođe­
nja, privio na srce kao svoje najdraže dete.
U Francuskoj je interesovanje za psihoanalizu
niklo kod ljudi od pera. Da bi se ovo razumelo, tre­
ba se setiti daje psihoanaliza, tumačenjem snova,
prešla granice čisto lekarske delatnosti. Između
njenog pojavljivanja u Nemačkoj i sada u Francu­
skoj, odigrale su se raznovrsne primene na oblasti
literature i umetnosti, na i storiju religije i preistori-

74
ju, mitologiju, etnografiju, pedagogiju itd. Sve ove
stvari nemaju sa medicinom mnogo zajedničkog,
sa njome su povezane samo posredstvom psihoana­
lize. Zbog toga nemam nikakvo pravo da o njima
raspravljam opširnije na ovome mestu. Ipak ih ne
mogu sasvim ni zanemariti, jer su one, sjedne stra­
ne neophodne za tačno prikazivanje vrednosti i su­
štine psihoanalize, a s druge strane sam sebi stavio
u zadatak da iznesem svoje sopstveno životno delo.
U većini ovih primena počeci se odnose na moje
radove. Tu i tamo skrenuo sam, možda, pomalo sa
puta da bih zadovoljio ovakvo nelekarsko intereso-
vanje. I drugi stručnjaci, ne samo lekari, sledovali
su onda moj trag i daleko prodirali u dotične oblasti.
Pošto ću se ograničiti, shodno svome programu, na
izveštaj o svojim sopstvenim prilozima u primeni
psihoanalize, u stanju sam da čitaocu pružim samo
sasvim nedovoljnu sliku o dalekosežnosti i značaju
ove primene.
Čitav niz podstreka dobio sam od Edipovog
kompleksa, čiji sam ubikvitet postepeno sagledao.
Ako je oduvek bio zagonetan izbor pa i stvaranje
tog užasavajućeg sižea, potresno dejstvo njegovog
poetskog prikaza, kao i uopšte suština te sudbinske
tragedije, ipak se sve ovo objašnjavalo saznanjem
da je ovde uhvaćena zakonitost duševnog zbivanja
u njenom punom afektivnom značenju. Kob i proro-
štvo bili su samo materijalizacije unutrašnje nužno­
sti; to što je junak sagrešio, u neznanju i nenamemo,
shvatilo se kao pravi odraz nesvesne prirode njego-

75
vih zločinačkih težnji. Od razumevanja ove sudbin­
ske tragedije bio je posle samo jedan korak do rasve-
tljavanja tragedije karaktera Hamleta, kojoj se već
tri stotine godina divimo, a da nismo bili u stanju da
navedemo njen smisao, niti da pogodimo pesnikove
motive. Bilo je zaista čudno što je ovaj neurotičan,
koga je stvorio pesnik, stradao zbog Edipovog kom­
pleksa, kao i njegovi mnogobrojni saputnici u real­
nom svetu, jer je Hamlet stavljen pred zadatak da
na nekome drugom osveti oba čina koji čine sadržaj
cdipovskog stremljenja, pri čemu ga njegovo sop-
stveno, nejasno osećanje krivice parališe. Sekspir je
napisao Hamleta ubrzo posle smrti svoga oca.7
Moja nagoveštenja za analizu ove tragedije doži-
vela su kasnije temeljnu obradu od Ernesta Džonsa.
Ovaj isti primer uzeo je tada Oto Rank, kao polaznu
tačku svoga istraživanja o izboru materijala dram­
skih pisaca. U svojoj velikoj knjizi o Motivu incesta
mogao je da pokaže kako pisci često biraju upravo
motive edipovske situacije za svoja prikazivanja i
da prati preobražaje, menjanja i ublažavanja ovog
materijala u svetskoj literaturi.
Lako je pojmljivo što se otuda pošlo u analizu
pesničkog i umetničkog stvaranja uopšte. Shvatilo
se da je carstvo fantazije „zabran" koji je stvoren
7
Napomena iz 1935. godine: Ovo je konstrukcija koju
bih izričito liteo da povučem. Ja više ne verujem da je glu­
mac Viljcm Šekspir iz Strarforda pisac dela koja su mu se ta­
ko dugo pripisivala. Otkuda je objavljena knjiga Shakespeare
Identified od Th. l.unia (Th. Looney) skoro sam ubeden da se
iza ovog pseudonima stvarno krije Edvard de Vere. Karl of
Oxford.

76
pri bolno doživljenom prelazu sa principa zadovolj­
stva na princip realnosti, da bi se stvorio nekakav
surogat za nagonske) zadovoljenje, kojeg se čovek
morao odreći u stvarnom životu. Umetnik se, kao i
neurotičar, povukao iz stvarnosti koja ga ne zadovo­
ljava, u ovaj svet fantazije ali, za razliku od neuroti-
čara, on je znao da iz njega pronađe put natrag i da
u stvarnosti ponovo čvrsto stane na noge. Njegove
tvorevine, umetnička dela, bile su u fantaziji zado­
voljene, nesvesne želje, sasvim kao i snovi sa koji­
ma one imaju zajednički još i karakter kompromisa,
jer i one moraju da se klone otvorenog konflikta sa
snagama potiskivanja. Ali, za razliku od asocijalnih,
narcističkih produkata snova, one su računale na sa-
učestvovanje drugih ljudi, mogle su u ovih da ožive
i zadovolje iste nesvesne želje. Osim ovoga, pesnici
su se poslužili uživanjem u opažanju lepe forme kao
„premijom primamljivanja".
Ono stoje psihoanaliza mogla da izvrši bilo je
da iz međusobnog odnosa životnih utisaka, slučaj­
nih sudbina i umetnikovih dela, konsiruiše njegovu
konstituciju i u njoj delatne nagonske pobude, dakle
ono što je opšteljudsko u njemu. U ovakvoj nameri
uzeo sam, na primer, Leonarda da Vinčija za pred­
met jedne studije, koja počiva na jednom jedinom
sećanju iz detinjstva, koje je on sam saopštio, i u
suštini usmerenom na objašnjavanje njegove slike
Sveta Ana. Moji prijatelji i učenici poduhvatili su se
potom brojnih sličnih analiza umetnika i njihovih
dela. Nije se dogodilo da je uživanje u umetničkom

77
delu bilo okrnjeno ovako stečenim analitičkim razu-
mevanjem. Laiku, koji ovde možda suviše očekuje
od analize, mora da se prizna da ona ne rasvetljava
dva problema koji ga verovatno najviše interesuju.
Analiza ne može ništa da kaže o umetničkoj obdare­
nosti, niti je njeno da otkriva sredstva kojima umet-
nik radi, dakle, umetničku tehniku.
Na jednoj maloj, ne baš naročitoj noveli, Gra-
c/ivi od V. Jensena, mogao sam da dokažem da izmi­
šljeni snovi dopuštaju isto tumačenje kao i realni,
da su, dakle, u pesničkom stvaranju delatni mehani­
zmi iz nesvesnog koje poznajemo iz rada sna.
Moja knjiga o Dosetki i njenom odnosu prema
nesvesnom direktan je skok u stranu od Tumačenja
snova. Jedini prijatelj koji se tada interesovao za
moj rad obratio mije pažnju da moje tumačenje sno­
va ostavlja često duhovit utisak. Da bih razjasnio
ovaj utisak, latio sam se istraživanja dosetke i našao
da je suština dosetke u njenim tehničkim sredstvi­
ma, koja su ista kao i način rada u „radu sna", dakle,
zgušnjavanje, pomeranje, prikazivanje pomoću su­
protnosti, pomoću nečeg najmanjeg itd. Na ovo se
nadovezalo ekonomsko istraživanje, kako nastaje u
slušalaca postizanje zadovoljstva. Odgovor je bio:
usled trenutnog otklanjanja napora potiskivanja,
posle mamljenja putem ponuđene premije zadovolj­
stva (prethodno zadovoljstvo).
Ja lično više cenim svoje priloge psihologiji reli­
gije, koji su započeli 1907, konstatacijom iznenađu­
juće sličnosti između prinudnih radnji i religioznih

78
obreda. Ne poznavajući još dublje međusobne veze,
označio sam prinudnu neurozu kao neku iskrivlje­
nu privatnu religiju, a religiju, tako reći, kao univer­
zalnu prinudnu neurozu. Kasnije, 1912, ubedljivo
ukazivanje Junga na dalekosežne analogije između
duhovnih tvorevina neurotičara i primitivnih bio je
povod da posvetim pažnju ovoj temi. U četiri član­
ka, koji su bili sabrani ujednu knjigu pod naslovom
Totem i tabu, izveo sam da je u primitivnih naroda
strah od incesta još jače izražen nego u kultivisanih
i da on izaziva sasvim naročite mere odbrane; istra­
živao sam odnos tabu-zabrana, u kojem obliku se
pojavljuju prva moralna ograničenja prema osećaj-
noj ambivalenciji i otkrio sam, u primitivnim svct-
skim sistemima animizma, princip precenjivanja
duševne realnosti, „svemoć misli", što čini osnovu
magije. Svuda je bilo sprovedeno uporedenje sa pri­
nudnom neurozom i prikazano koliko je još od pred-
uslova primitivnog duševnog života na snazi u ove
čudne atekcijc. Pre svega, privukao me totemizam,
ovaj prvi organizacioni sistem primitivnih plemena,
u kome su bili spojeni počeci socijalnog poretka sa
rudimentarnom religijom i sa neumoljivim gospoda­
renjem nekoliko tabu-zabrana. „Obožavano" biće
ovde je uvek prvobitno neka životinja od koje klan
tvrdi da potiče. Iz različitih znakova može se zaklju­
čiti da su svi narodi, i oni koji stoje na najvišem stup­
nju, jednom prošli kroz ovaj stadijum totemizma.
Moj glavni literarni izvor za radove na ovom
području bila su poznata dela J. G. Frezera (J. G.

79
Frazer) Totemizam i egzogamija, Zlatna grana, pra­
vi majdan dragocenih činjenica i gledišta. Frezer je,
međutim, malo doprineo razjašnjenju problema tote-
mizma; on je nekoliko puta iz osnova menjao svoja
gledišta u ovome predmetu, a ostali etnolozi i prei-
storičari kao da su bili u ovim stvarima isto toliko
nesigurni koliko i nesložni. Moja polazna tačka bila
je upadljiva podudarnost koja je postojala između
oba tabu-stava totemizma i to: totem ne ubijati i ne
koristiti se polno nijednom ženom istog totemskog
klana, kao i oba sadržaja Edipovog kompleksa: uklo­
niti oca i majku uzeti za ženu. Tako je nastalo iskuše­
nje da se izjednači totemska životinja sa ocem, kao
što su to primitivni narodi, uostalom, izričito činili
kada su ovu životinju poštovali kao praoca klana.
Sa psihoanalitičke strane pomogle su mi tada dve
činjenice, i to, jedno srećno Ferencijevo opažanje
na detetu koje je dopuštalo da se govori o infantil­
nom povratku totemizma, i analiza ranih fobija od
životinja u dece, koja je tako često pokazala da ta
životinja predstavlja zamenu za oca, na koju je sa­
mo prenet, u Edipovom kompleksu zasnovan, strah
od oca. Nije više mnogo nedostajalo da se ubistvo
oca prepozna kao srž totemizma i kao polazna tačka
formiranja religija.
Ovaj delić, koji je nedostajao, pristigao je upo­
znavanjem V. Robertson Smitovog dela (W. Robert­
son Smith) Religija Semita. Taj genijalni čovek. fi­
zičar i istraživač Biblije, postavio je kao bitan dco
totemske religije takozvani totemski obed. Jednom

80
u godini, totcmska životinja, koja se inače smatrala
svetom, uz sudelovanje svih plemenskih pripadnika
svečano se ubijala, pojela i potom ožalila. Ovoj ža­
losti sledilo je veliko slavlje. Kada sam, uz to, još
priključio Darvinovu pretpostavku da su ljudi prvo­
bitno živeli u hordama i da je svakoj od njih gospo­
dario jedan jedini, snažni, brutalni i ljubomorni muž­
jak, uobličila se iz svih ovih komponenata hipoteza,
radije bih rekao vizija, sledećeg zbivanja: Otac pra-
horde, kao neograničeni despot, držao je sve žene
za sebe, dok je sinove koji su bili opasni kao supar­
nici ubijao ili proterivao. Jednoga dana, međutim,
udružili su se ovi sinovi, savladali, ubili i zajednički
pojeli oca, koji je bio njihov neprijatelj, ali i ideal.
Posle učinjenog dela nisu bili u stanju da preuzmu
njegovo nasleđe, jer su jedan drugome smetali. Pod
uticajem neuspeha i kajanja naučili su da se među­
sobno podnose, udružili se u bratski klan pomoću
pravila totemizma, koja su imala da isključe pona­
vljanje jednog ovakvog dela i svi zajedno odrekli
su se posedovanja žena zbog kojih su i ubili oca.
Bili su upućeni sada na tuđe žene; ovo je poreklo
sa totemizmom tesno povezane egzogamije. Totein-
ski obed bio je slavljenje uspomena na grozno delo
od koga potiče svest o krivici (praroditeljski greh)
čovečanstva, sa kojim ujedno započinju socijalna or­
ganizacija, religija i moralna ograničenja.
Bez obzira da li se ovakva mogućnost može uze­
ti kao istorijska ili ne, stvaranje religija bilo je ovim
postavljeno na teren kompleksa oca i izgrađeno na

81
 ainbivalcnciji koja ovim kompleksom vlada. Pošto
je očev surogat putem totemske životinje napušten,
postao je sam ovaj praotac, koji je ulivao strah i koji
se mrzeo, obožavao i zavideo, praslika boga. Prkos
sinova i njihova čežnja za ocem borili su se među­
sobno, uvek u novim, kompromisnim tvorevinama,
kroz koje se, s jedne strane, ispaštalo delo oceubi-
stva, s druge strane, potvrđivala pobeda nad njim.
Naročitojasnu svetlost baca ovakvo shvatanje religi­
je na psihološko zasnivanje hrišćanstva, u kome ce­
remonija totemskog obeda, još malo izmenjena, i da­
lje živi kao pričešće. Hteo bih izričito da primetim
da ovo poslednje saznanje ne potiče od mene, nego
da se nalazi već kod Robertson Smita i Frezera.
Th. Rajk i etnolog G. Rohajm (G. Roheim), u
brojnim, zapaženim radovima, priključili su se toku
misli iz Totem i tabu, nastavljajući, produbljujući,
ili ispravljajući ih. I säm sam se kasnije nekoliko
puta na njih vraćao, i to pri istraživanju „nesvesnog
osećanja krivice", kome pripada veliko značenje i
među motivima neurotične patnje, kao i pri napori­
ma da socijalnu psihologiju tešnje povezem sa psi­
hologijom individue (Ja i Ono - Psihologija mase i
analiza Ja). I pri objašnjavanju mogućnosti hipnoti­
ziran ja pozvao sam se na arhajsko nasleđe iz vreme­
na prahorde.
Neznatan je moj direktan udeo u drugim prime-
nama psihoanalize, koje ipak zaslužuju najopštije
interesovanje. Širok put vodi od fantazija pojedinog
neurotičara ka tvorevinama fantazije masa i naroda,

82
očevidnim u mitovima, predanjima i bajkama. Mi­
tologija je postala oblast na kojoj radi Oto Rank,
tumačenje mitova, njihovo svođenje na poznate,
nesvesne komplekse detinjstva, zamena astralnih
objašnjavanja ljudskim motivima bili su u mnogim
slučajevima uspeh njegovog analitičkog truda. Tako-
de i tema simbolike našla je u mome krugu brojne
obradivače. Simbolika je psihoanalizi donela mno­
go neprijateljstva; neki i suviše trezveni istraživači
nisu nikad mogli da joj oproste priznanje simbolike
onako kako je ona proistekla iz tumačenja snova.
Ali analiza ne snosi krivicu za otkrivanje simbolike,
ona je u drugim oblastima već davno poznata, pa je
u folkloru, predan ju i mitovima igrala čak veću ulo­
gu nego u „jeziku snova'".
Primeni analize na oblast pedagogije nisam lič­
no ništa doprineo; ali, bilo je prirodno da su analitič­
ki rezultati o seksualnom životu i psihičkom razvo­
ju dcleta privukli pažnju vaspitača, tako da su oni
sada svoje zadatke sagledali u novoj svetlosti. Kao
neumoran pionir ovog pravca u pedagogiji istakao
se protestantski sveštenik O. Pfister u Cirihu. koji je
smatrao da može da sjedini negovanje analize sa odr­
žavanjem jedne, svakako sublimirane religioznosti;
osim njega, i gđa dr Hug-Helmut (Hug-Hellmuth)
i dr S. Bernfeld u Beču, kao i mnogi drugi. s Iz pri-
mene analize na preventivan odgoj zdrave dece i na
korekciju dece koja još nisu neurotična ali su iskli-
8
Od tada je upravo dečja analiza dobila snažan podstrek
radovima Melanije Klajn (Melanie Klein) i moje ćerke Ane
Frojd (Anna Freud).

83
znula u svome razvoju, proizašle su praktički značaj­
ne posledice. Više nije mogućno pravo na vršenje
psihoanalize ograničiti samo na lekare, a isključiti
laike. U stvari, lekar koji nije prošao kroz naročitu
obuku, uprkos svoje diplome, laik je u analizi, dok
onaj koji nije lekar može uz odgovarajuću pripremu
i povremeno oslanjanje na nekog lekara da ispuni
zadatak analitičkog lečenja neuroze.
Na osnovu jednog od onih razvoja protiv čijih
bi uspeha bilo uzaludno opirati se, sama reč psiho­
analiza postala je višesmislena. Prvobitno oznaka
jednog određenog terapeutskog postupka, sada je
postala naziv jedne nauke, nauke o nesvesnom psi­
hičkom. Ova nauka, sama za sebe, samo retko može
da neki problem potpuno reši; ali, čini se daje ona
pozvana da pruži značajne priloge različitim oblasti­
ma znanja.
Oblast primene psihoanalize dopire isto tako
daleko kao i oblast psihologije, za koju ona predsta­
vlja dopunu snažnog dometa.
Tako mogu, dakle, da kažem, gledajući unazad
na celokupno delo moga životnog rada, da sam mno­
go šta započeo, i podelio poneke podstreke, iz kojih
bi nešto u budućnosti trebalo da postane. Ja lično ne
mogu da znam da li će to biti mnogo ili malo. Ali
smem da izrazim nadu da sam otvorio put za znača­
jan napredak našeg saznanja.

84
 DODATAK „AUTOBIOGRAFIJI" IZ 1935.

Izdavač ove Autobiografije nije pred video, ko­

liko je meni poznato, da će neka od ovih, posle is­
teka izvesnog vremena doživeti neko produženje.
Mogućno je da se to ovde prvi put događa. Povod
za ovaj poduhvat bila je želja američkog izdavača
da ovaj mali spis predstavi svojoj publici u novom
izdanju. On se najpre pojavio 1927. godine u Ameri­
ci (kod Brentana), pod naslovom Jedna autobiograf­
ska studija, ali je, po nesreći, spojen sa jednim dru­
gim esejom, koji ga je svojim naslovom Problem
laičke analize prekrio. Dve teme provlače se kroz
ovaj rad i to: moja životna sudbina i istorija psiho­
analize. One su međusobno najintimnije povezane.
Autobiografija pokazuje kako psihoanaliza postaje
moj životni sadržaj i sledi potom opravdanu pretpo­
stavku da ništa što mi se lično dešavalo ne zaslužu­
je interesovanje, pored mojih odnosa prema nauci.
Nešto pre sastavljanja Autobiografije izgledalo je
da će se moj život uskoro okončati, usled recidiva
jedne zloćudne bolesti; samo me je hirurška veština
spasla, 1923, tako da sam ostao sposoban za život
i delatnost, iako nikada više bez tegoba. Od tada,
u toku više od deset godina, nisam prestajao da ra­
dim analitički, niti da publikujem, kako to pokazuju

85
Sabrana dela, zaključena XII tomom (u Internaci­
onalnom psihoanalitičkom izdavačkom preduzeću
u Beču). Ali ja sam nalazim značajnu razliku u od­
nosu na prošlost. Niti koje su se u mome razvoju
bile međusobno ispreplele počele su da se raspliću,
kasnije stečena interesovanja povukla su se, a stari­
ja, izvornija, ponovo su se probila. Doduše, preduzi-
mao sam u ovome poslednjem deceniju još poneki
značajan deo analitičkog rada, kao što je revizija
problema straha u spisu Inhibicija, simptom i strah,
1926, ili sam uspeo da potpuno objasnim seksual­
ni „fetišizam", 1927; ipak, ispravno je ako kažem
da od kada sam postavio dve osnovne vrste nagona
(Eros i nagon smrti) i izvršio raščlanjavanje psihič­
ke ličnosti na Ja, Nad-ja i Ono (1923) nisam više
pružio nikakav odlučujući prilog psihoanalizi, i da
je ono što sam kasnije napisao moglo bez štete da
izostane ili da bude uskoro izneto sa druge strane.
Ovo stoji u vezi sa preobražajem u meni, jednim
delom regresivnog razvoja, ako se tako želi nazva­
ti. Posle dugog zaobilaznog puta, koji je trajao je­
dan čovečji vek, preko prirodnih nauka, medicine
i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim
kulturnim problemima koji su nekada snažno obuzi­
mali mladića, tek probuđenog za razmišljanje. Već
na vrhuncu psihoanalitičkog rada, 1912. godine, po­
kušao sam da u Totem i tabu novostečene psihoa­
nalitičke poglede iskoristim za istraživanje porekla
religije i morala. Dva docnija eseja. Budućnost jed­
ne iluzije (1927) i Nelagodnost u kulturi (1930) na-

86
stavila su ovaj pravac rada. Sve sam jasnije uviđao
da su događaji u istoriji čovečanstva međusobno
delovanje ljudske prirode, kulturnog razvoja i onih
taloga pravremenskih doživljaja koje je uzela da za­
stupa religija, samo odraz dinamičkih konflikata iz­
među Ja, Onog i Nad-ja, koje psihoanaliza studira
u pojedinca, u stvari ista zbivanja, ponovljena na
široj pozornici. U Budućnosti jedne iluzije, religiju
sam ocenio uglavnom negativno; kasnije sam našao
formulu koja joj je ukazivala više pravičnosti: njena
moć počiva, svakako, na njenom istinitom sadržaju,
ali ova istina nije materijalna, već istorijska.
Ove studije, koje su polazile od psihoanalize ali
su daleko prelazile njene okvire, našle su možda vi­
še odjeka u publike nego sama psihoanaliza. Studije
su imale uđela u nastajanju kratkotrajne iluzije da
čovek pripada autorima kojima je jedna tako velika
nacija kao nemačka spremna da pokloni pažnju. Bi­
lo je to 1929. godine kada mi je Tomas Man, jedan
od najpozvanijih predstavnika nemačkog naroda,
odredio mesto u savremenoj duhovnoj istoriji, reče­
nicama isto toliko sadržajnim koliko i dobronamer-
nim. Nešto kasnije, bila je svečano pozdravljena mo­
ja kći Ana u većnici Frankfurta na Majni, kada se ta­
mo pojavila kao moj zastupnik da bi primila podare­
nu mi Geteovu nagradu za 1930. Bio je to vrhunski
domet moga građanskog života; kratko vreme posle
ovoga, naša se domovina suzila i nacija nije htela vi­
še ništa da zna za nas. Ovde bih smeo sebi dopustiti
da završim svoja autobiografska saopštenja. Što se

87
 tiče mojih ličnih prilika, mojih borbi, razočaranja i
uspeha, javnost nema prava da o ovome nešto više
dozna. I bez ovoga sam u nekim svojim delima - Tu­
mačenje snova, Svakodnevni život - bio otvoreniji i
iskreniji nego što su to osobe koje opisuju svoj život
za savremenike i potomke. Dato mije malo zahval­
nosti za ovo; prema iskustvu koje sam stekao, ne
mogu nikome da savetujem da postupi isto kao i ja.
Još nekoliko reči o sudbini psihoanalize u ovoj
poslednjoj deceniji: Nema više sumnje da će ona i
dalje opstati, ona je dokazala svoju životnu i razvoj­
nu sposobnost kao grana znanja i kao terapija. Broj
njenih pristalica, organizovan u Internacionalnom
psihoanalitičkom udruženju, osetno se povećao; sta­
rim lokalnim grupama, kao što su Beč, Berlin, Bu­
dimpešta, London, Holandija, švajcarska, pridružile
su se nove grupe u Parizu, Kalkuti, dve u Japanu, vi­
še njih u Sjedinjenim Državama, najzad po jedna u
Jerusalimu, južnoj Africi i dve u Skandinaviji. Ove
lokalne grupe izdržavaju iz sopstvenih sredstava in­
stitute u kojima se sprovodi nastava iz psihoanalize
po jedinstvenom nastavnom planu, i ambulatorijc, u
kojima iskusni analitičari pružaju siromašnima, kao
štićenicima, besplatno lečenje, ili se trude oko osni­
vanja ovakvih instituta. Članovi I. P. U. sastaju se
svake druge godine, na kongresima, na kojima se dr­
že naučna predavanja i odlučuje o organizacionim
pitanjima. X111 ovakav kongres, kome ja više nisam
mogao da prisustvujem, sastao se 1934. u Lucernu.
Nastojanja članova polaze od onoga što je svima za-

88
jedničko. da bi potom išli različitim pravcima. Jedni
naročito naglašavaju prečišćavanje i produbljivanje
psiholoških saznanja, drugi se trude da održe vezu
sa internom medicinom i psihijatrijom. U praktič­
nom pogledu, jedan dco analitičara postavio je sebi
cilj da postigne priznanje psihoanalize od strane uni­
verziteta i njeno uključenje u medicinski nastavni
plan, drugi se zadovoljavaju time što će ostali van
ovakvih institucija i ne žele da zapostave pedagoški
značaj psihoanalize u odnosu na lekarski. S vreme­
na na vreme, dešava se uvek iznova da se analitički
saradnik u svojim naporima izoluje i da ističe va­
žnost jednog jedinog psihoanalitičkog otkrića ili sta­
novišta na račun svih ostalih. Celina ipak ostavlja
radostan utisak ozbiljnog naučnog rada na visokom
nivou.

89
Sigmund Frojd
DAUTOBIOGRAFIJA
Biblioteka Trag u vremenu
Prvo izdanje, 2006.

Izdavačko preduzeće NOVA KNJIGA, Podgorica, Trg Republike 40

e-mail: novaknjiga@cg.yu; www.knjizara.cg.yu
BOSANSKA RIJEČ, Tuzla, Miroslava Krleže 11
e-mail: bosanskarijec@bih.net.ba; www.bosanska-rijec.com

Za izdavače
Predrag Uljarević
Šimo Ešić

Menadžer prodaje
Ratko Kešelj

Slog i prelom
Radoslav Uljarević

Štampa
Lapčević, Užice

Ti raž
1000 primjeraka