MALA ANTOLOGIJA

KUBANSKE POEZIJE
Izbor izvršio, priredio i sa španskog preveo
Milutin Stojanović

BEOGRAD, 2003
Dulse Marija Lojnaz
U SPOMEN RECI ALMENDARES

Ova reka muzikalnog imena

stiže u moje srce
preko mlakih arterija
i drhtajima srčanog mišića.

Ona nema širinu Amazona,

ni misteriju Nila,
ali je ne slučajno
ulepšavaju čisto nebo,
spretnost njenog hoda i struk,
gipkost na plavoj zemlji sa zvezdama,
upijajući pašnjake u noći.
Kakva plava svetlost svitaca
i kakvo gibanje trske!

Pod sočnim suncem

pospano počiva
među vitkim stabljikama,
gde se pod povetarcem valja,
zgrušavajući se u sok od zlata.
Jarko crveni kos svojim letom
ispisuje joj bojom
između blede i tamnopute,
bojom žena u tropima,
slatko ime Almendares
i njen ko ptičiji let.

U ravnici se napaja suncem u zoru,

a grad je grli kao ljubavnik.
Kubanski ciklon je podiže
kao vetrove u spirali,
terajući je da se savija
udarima o stubove mostova.

Neću reći da me moja reka obgrljuje,

niti da se rađa iz stene mojih grudi.
Neću reći da je ona najlepša,
ali je moja reka, moja zemlja, moja krv!
Dulse Marija Lojnaz
FATAMORGANA

Ti si iluzija na mome putu.

Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svetliš,
iako to činiš svetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,
vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.
Dulse Marija Lojnaz
AKO ME ŽELIŠ, ŽELI ME CELU

Ako me želiš, želi me celu,

ne po osnovu svetlosti i senke.
Ako me želiš, želi me crnu i belu.
I sivu, i zelenu, i zlatokosu i crnpurastu.
Želi me danju,
želi me noću.

I zorom na otvorenom prozoru.

Ako me želiš, ne deli me:
želi me celu ili me ne želi.
Dulse Marija Lojnaz
DVE POEME BEZ NASLOVA

CXXIII

Kao sva deca,

kada sam i jatobila,
uobičavala sam da pitam majku
gde me je našla.

I kao sve majke

i moja je izmišljala odgovor.

Pomenula bi neku zemlju iz legende

ili onu za koju joj se činilo da je najlepša.

Ali, ne znam zbog čega,

sećam se da, uprkos njenoj dobroj volji,
uvek je sledio lukav odgovor.
Verovala sam mojoj majci,
ali jednom zadovoljene
moje mutne znatiželje,
ostavljale su me tužnom dugo vreme.

Šta je bilo ono što je posle

sanjalo moje malo srce?
Iz kog cveta sam želela da ispupim,
iz kog oblaka da se pojavim
leteći kao ptica?

Ipak, ne znam.
Sada mislim samo da je istina
bila vredna moga sna.
Moja majka nije mogla da mi ponudi
ništa lepše nego sebe samu.
Ali da mi je to rekla,
njena istina bila bi tako divna
da joj ne bih poverovala.

CXXIV

Ostrvo moje kako si lepo i slatko.

Tvoje nebo je živo
s anđeoskom bojom
i naličjem zvezde.

Tvoje more je poslednje utočište

ostarelim delfinima i tužnim sirenama.

Od bakrenih pršljenova su tvoji planinski venci.

Tvoji magični sutoni svetle na krajevima horizonta.
Odmaralište si galebova i drugih morskih ptica,
orijentir moreplovcima,
antena Amerike.
Imaš u sebi nežnost malih stvari
i dostojanstvo velikih.

I nadalje si najlepša zemlja

koju ljudske oči vide.
Nastavljaš da budeš devojka Kolomba,
mezimac dobro voljeni, ponuđeni raj.

Istovremeno si jednostavno i ponosno.

Ugodno si kao tvoje voćke,
kao reč tvoga apostola.
Mirišeš na ružinu jabuku i jasmin,
na čistu zemlju, more i nebo.

Kada te ucrtavaju na mapama,

uvek to čine sa jakom plavom bojom
da bi bilo nalik na zlatnog guštera,
na zaspalu ribu u cvetu lokvanja.
Ali, ličiš i na zategnuti luk
kojim nevidljivi strelac preti iz senke,
ciljajući na naše srce.

Ostrvo vitko, oblače te zore i kiše,

hladi te vetar sa kopna i kao boginja ljubavi
ne želiš veći ukras od Meseca
i veću zaštitu od radajućeg Sunca
nego li što je kraljevska palma.

Opasna životinja ne grize na tvojim imanjima,

a nijedna ptica nikada nije od hladnoće uginula.

Idilične pčele proizvode med od tvog cveća,

a kolibri trepere ozračeni dugom,
pročišćavajući živahnu muziku kosova.

Pokriveno suncem i zvezdama,

spavaš dete-Ostrvo u tropskoj noći,
naslanjajući se blago na ljuljašku od talasa.
Imaš na struku ruže od vetrova okićene.
Tvoji proletni meseci puni su svitaca,
a tvoja polja mentom i plaže šećerom.

Iza svake tvoje teškoće bdi skriveni arhađeo.

Lestvice se spuštaju svake noći
za čoveka koji spava u miru na tvome tlu.

Druge, fine lestvice su za tebe,

crveni dimu od duvana koji veseliš počinke
i omamljuješ putujuće snove.
Drago moje ostrvo,
u tebi postoji zanos za čoveka
da bude čovek, da ima razlog
da bude dostojanstvo.

Zbog savršenstva, ti si vrlo srdačno.

Ti se svima nudiš mirisno i ljubazno
kao šolja kafe, ali se nikome ne prodaješ.

Iskrvariš ponekad kao pelikani za pričest,

ali nikada ne srčeš krv drugih kao gluva bića mraka.

Ostrvo vitko i hrabro, volela bih te

iako bi bilo drugačije, jer te isto toliko vole
oni koji su napustili mračni sever,
ili voćni Mediteran ili daleku zemlju lotosa.

Moje ostrvo mirisa, cvetu ostrvlja:

drži me uvek, radaj me uvek,
zaustavljaj jedan po jedan moje begove.

Pazi me uvek na malom sunčanom terenu,

na obali zaliva gde se svake godine
stvaraju tajanstvena gnezda ciklona!
Dulse Marija Lojnaz
ZBOGOM

Zbogom se zove sve.

Ne jedan zaborav, nego svi zaboravi.
Ne jedno sećanje, nego sva sećanja.
Ne jedna ulica, nego sve ulice.
I kuće koje ih oivičavaju
i svet koji živi u kućama.
I žene sa njihovim maženjem dece
i mališani sa njihovim igrama.
Zbogom cvetno ostrvo.*
Neka bogovi paze
i ostave ti neki put
sećanje na putnicu.
Zbogom nezaboravno leto
na čije lastavice uvek čekam.

* Napomena: radi se o ostrvu Tenerife.

Dulse Marija Lojnaz
SUTRA

Bilo je plavo i belo,

jedan cvet od zlata,
jedna ptica svetla,
jaka i jasna ljubav,
osmeh i suza,
siguran čvor njegovih ruku.
Bilo je novorođeno,
čisto od uspomena i prošlosti,
sa dušom ushićenom od nevinosti,
smešak njegovog srca.
Bilo je svetlost, sloboda,
bilo je više nego život.
Marilyn Bobes
NOKTURNO BEZ ČAPLJI

Kuda će otići
kada nastupi tišina
i jato se smiri
u tmini samotnog sna.
Kuda će otići
drhtave
ponovo okupljene i same
tako identične.
Kuda će otići
a kuda ćemo ti i ja.
Marilyn Bobes
MUNJA

Čak i njena kratka večnost

nadmašuje te.
Za kišu
koja te pratila u snovima
nema gore muzike:
jedna svetlosna putanja
koja se unapred javlja
kao stvarna grmljavina.
Sjaj usukane munje
samo najavljuje
da ćemo imati oluju.
Serafina Nunjez
SONET ZA JEDNOG ČOVEKA

Čovek koji se ugasi u rođenoj koži,

čovek koji je pao od sopstvene strele,
hodočasnik senki i zaborava
ostavlja svoj trag u vodi koja ponire.

Kako bez dovoljno žara

čovek postaje bučan?
Sada slep doživljava ono što je bila
jedva potajna muzika.

Njegova krv je bljesak koji ga reklamira

u frulama budućnosti, u atovima koji
noćima različito plamte.

Opsenjujući boga koga u pomoć doziva,

tka i raspleće konce kao morska sirena
u peni na tuđoj obali.
Serafina Nunjez
TUGA ZBOG TVOJE SMRTI
Mome ocu Manuelu Nunjezu

Potpuno umorna svetlost ocrtava ti profil

sa kojim moje detinjstvo završava sve igre sa letpirima.
Zamišljam tvoj prah, tvoj dah, tvoje molitve,
skoro uvek na ivici suza i jecaja.
Posrćući u beskrajnim noćima,
na peščanim sprudovima,
prisećam se tvog oblaka i tvog hoda.
Gledam kako ptice u polutami uništavaju tvoje tragove,
mirno sekući šumu tvojih vena.
Nejasna reč danima hrani jecanja,
bez časovnika i zora.
Osećam tvoju nežnost koja kiši izdaleka,
vlažeći moje lice,
i tvoj osmeh kao zaštitu mojim ramenima.
U mom srcu tvoje reči
očinski štite od rose.
Oh, oče, sećanje na tebe raste kao drvo,
uvek raste, uvek,
jer se na njega oslanja moja duša,
celi život.
Moj glas traži tvoj brod u noći,
u kojoj ga slabo osvetljava zvezda repatica,
ali svejedno, za mene u njoj živiš
tako čvrsto i tako tiho.
Serafina Nunjez
TUGA LEPTIRA

I tvoja boja, tvoje slobodno treperenje u zoru,

tvoja zlatasto raspaljena vatra,
lepota su sveta u mojim očima.
Na kome svetu se Mesec
može spustiti na moje rame?
Koji je dečiji prolećni bog
lovio u svojoj mreži tvoj uzdah života?
Na kome nebu cvetovi
belog jorgovana i deca,
dubokim snom milosrđa i mog osmeha,
štite kraljicu svetske rose,
minimum njenog božanskog bića?
Iznenada si već pronašla
tvoje osvetljeno gnjezdo na jednoj zvezdi.
Serafina Nunjez
TUGA ZA SVE

Da li sada tvoju humku

ograđuje klasje od tvojih reči i suza?
Da li sada tvoj bršljasti glas
mami laste da se prizemljuju,
osećajući tvoj puls?
Nema zemlje gde bi se uzgajalo drvo ruža!
Jer, slavuji su u prahu, a kiše liju bez duga.
Kako bi bilo lepo da se nastanimo
u mraku korena svih ruža.
Serafina Nunjez
POEZIJA

Ona je pena mog zarobljenog mora,

ona je moja reka i moje perje,
ona je moja ruža živa
otvorena razuzdanim vetrom.

Ona je plima za brodove mojih obaveza,

kompas sa tačno odgatanim smerom
ka gnjezdu, zvezdi, slavuju, snu.

Ona je proleće sa makom u rukama,

životni glas kosmičkog zanosa.

Ona je mesec u postojanoj vodi,

zrela i nepristrasna slika moje kovačnice,
svesno svanuće među jorgovanima.
Serafina Nunjez
PITANJA

Vi zvezdana jata, ptice ovozemaljske,

zašto nas nipodaštavate?
Usnula zemljo zašto ogoljuješ svoje korenje?
Odgovorite mi
gde ću naći plažu za moje oči
koje na drhtavoj grani
posmatraju dete kako se među munjama igra?
Zašto moram da trpim svetlost lampe,
slušajući jecaj noći na vratima mojim?
Zašto postoji srce finih bodlji?
Zašto pevati ako ljudi ugošćavaju
samo anđele gluve,
a ja sama ne nalazim
svet mojih vena?
Luis Suardiaz
SAMOĆA

Kada se sve kreće,

kada se umorni obnavljamo,
kada se zvezde gase
i kada se budi sjaj
u očima ljudi,
što ne bih bio drvo
krcato raširenih grana.

Iako sam ovog prepodneva

kao dno kamena hladan,
pijem u tišini.
Sakrivam u sebi glas,
ostajući usamljen
po ko zna koji put.
Roberto Mendez
OPASNA PRIČA

Nema više gusenice

na jednom listu.
Manje je trajala jedino kap
kojom se istorija napila.
Sada se odmara u utrobi
nekog zadovoljnog guštera.
Skoro u trenu menjao je zelenu boju.
Saučešće uspavanog guštera
ne ostavlja pouku više nego kap.
Oprezno kada je pričaš deci!
Roberto Mendez
PESMA

Ne dotiči je,
jer njena muzika je drugačija.
Došla je da te podseti
da treba da živiš
kao ptice i povetarci.
Kroz prozor može da prođe.
Ko zna da li se okreće?
Uvek je pusti
da utekne sa bludnicom,
sa dahom jeseni.
Miluj njenu muziku,
njen list nežno ponuđeni.
Kao nosorozi pre novog pokreta,
pesma nakratko odmori.
Uvek će postojati mala Planeta
gde ćeš pesmu moći da čuješ,
da je pevaš i da je sanjaš.
Roberto Mendez
ČARI POEZIJE

Ako si mudar, naći ćeš ih tamo

gde prođeš vatru bez vode,
gde postiš u samoći dok oči postoje.
Te čari dovode do sna sa ružom,
a na početku daha mogu biti i šipurak
i čaša vina za one
koji slušaju škripu sveta.
Te čari kazuju o vremenu
začetom u tihoj noći,
kratkotrajnim praskom davnina
na planetama koje večno huče i umiru.
Te čari podsećaju na mudrost vode,
na vatru sa njenim plamenim igračicama,
na Veneru,
na bolnu dušu životinja,
na izvor plavetni, prvu devicu,
na Mesec u njegovim kolima,
na strast kraljeva,
na prijatnosti koje traju,
na istinu, kišu i drvo.
Razmišljam o tim čarima.
Vidim ih i kao sliku Tajnog suda
onome što postoji.
Dok neki čuvaju tačke horizonta,
ja svome telu rezervišem sferu
dalju od zvezda
zbog večnosti čari poezije.
Nikolas Guillen
IMAM

Kada sebe posmatram i dodirnem

ja, Huan, do juče bez ičeg,
a danas Huan sa svim onim što mi treba,
okrenem se i gledam,
pa se pitam šta to ja imam.
Zadovoljstvo da putujem po mojoj zemlji
kao gospodar onog što u njoj postoji,
posmatrajući dobro ono
što pre nisam mogao da imam:
žetvu, planinu, grad, vojsku
i moj zauvek i vaš,
naš ogroman odsjaj
zraka, zvezde, cveta.
Zadovoljstvo da uđem kao seljak, radnik, prost čovek,
na primer,
u banku da razgovaram sa upravnikom
koji nije Englez, ni gospodin
i da mu kažem druže na španskom.
Kao crnca niko me više ne može zaustaviti
na vratima bara ili nekog mesta za ples,
ili na ulazu u neki hotel,
vičući na mene što nemam novca,
makar nešto, ne mnogo,
da mogu da počinem.
Ne postoji više primitivan policajac
da me ščepa i hapsi,
ni da me pljuje, ni tera sa moje zemlje.
Već sam naučio da čitam, brojim, pišem,
mislim i da se smejem,
radim i zarađujem.
Imam ono što sam morao da imam.
Nikolas Guillen
SMRT

Ne znam kakve će boje odeća smrti biti

i da li ću to ikad znati!
Valjda će biti na vrhu trske
sa krivom i oštrom kosom
u ruci samo od kosti.
Možda će se javiti kao književnost
ili srednjevekovni terorizam
da bi ucenjivala život.
Ući ću u tamnu noć
kao što čini prava životinja,
a kada smrt naiđe, telo i duša
biće neprimetno skriveni
u neprijatnoj šikari.

Varijanta:

Šta znaš o smrti?

Ništa.
Čak ni da li postoji.
To je velika kleveta i tuga, ali i neznanje.
Već me vidiš.
Čekam moj poslednji trenutak,
znatiželjan i spreman,
jer dolazi naoružana.
Ranjen njenom sabljom, vičem:
prvi sam te video!
Nikolas Guillen
ŽENA

Apsolutna je sinteza dobrog i velikog,

lošeg i malog.
Savez je beskrajnog sa konačnim.
Lončić je u kome pristaju
hiljade slomljenih iluzija,
prezrenih srca i ranjenih grudi,
snovi koji ponižavaju ponos,
čiste ljubavi koje se gase,
nemilosrdne neprijatnosti,
lude okrutnosti,
mržnje koje se pale po svetu.
To je dragi tron bola
ostavljen da bude nevin
i da bude majka.
Raul Ferrer
PAMET

Kada me napusti pamet,

paziće me vetar.
Ne mogu omanuti.

Kada me napusti šala,

paziće me strah.
Ne želim omanuti.

Kada me napusti dan,

paziće me vreme.
Ne mogu omanuti.

Dok me napušta reč,

osmeh, pogled, držanje,
niko me neće zaboraviti,
jer želim pasti za moj narod,
i ne želim i ne mogu omanuti.
Mario Martinez Sorrino
BEG

Ludost koja se nastanjuje među nama

ne traži prilike.
Dovoljan je list koji padne
i drugi koji pupi,
nešto vode ili piva,
znak žagora i korak tišine,
da počne igra usana, let ptica, smena dana i noći.
Niko ne spava, ni zvezde.
Sve je samo san,
uključiv i svetlost što sija.
Eliseo Alberto Diego
BIĆU PRECIZAN

Učini da budem nestrpljiv da te zagrlim.

Podeli sa mnom malo od tvog vremena.
Izazovi me da razgovaramo
o mojim omiljenim temama
i učini od mene tvog saučesnika,
a posle mi traži da budem tvoj čuvar,
da uz tvoj bok
branim pravo na našu ljubav
i da te tako pozovem
da budeš gost u jednoj poemi.
Jer, tako je pravedno.
Eliseo Diego
STIHOVI VREMENA

Niko nikada nije video vreme,

niti je slušao njegove lagane korake,
niti je ikada osetio
njegov dah na obrazu,
sa lišća jeseni,
sa vetra kojim se lepo zaštićuje.

Ponedeljak i utorak
i brzi sutradan
postaju ono što su uvek bili.
Pitamo se ko je spreda a ko pozadi
mlad ili star.

Tako vešto drži ruku

uvek nam ostavljajući raširenu senku.
Kad podignemo oči i pogledamo,
upitamo se šta je to što lagano nestaje u lišću,
a posle se usložava pisanjem na način
da nikada ne pogodimo
da li su redovi naši ili vremena delo.
Sintio Vitier
NOĆNA STRAŽA
Ispred spomenika Martiju

Tu sam na prolazu, čuvajući te,

ali onaj koji je na stalnoj straži,
to si ti.
Žmirkajuće nebo plavih zvezdica,
okružuje te na trgu punom tišine.
Sve što se kreće okolo tebe,
kruži unutar vena Revolucije.

Štitim te od neprijateljskog dodira

postavljajući se, oče, kako mora biti.
Nalaziš se u centru beskrajne noći
kao simbol velikog Sunca.
Hoze Marti
BEZAZLENI STIHOVI
(odlomci)

Ja sam jedan iskren čovek

iza koga raste palma
i pre nego što umrem
želim da moje stihove izvučem iz duše.

Dolazim sa svih strana

i idem ka svima.
Umetnik sam među umetnicima,
a na planinama sam planina.

Jednom sam drhtao na oranici

pred vinogradom,
kada je divlja pčela
ubola moju kćer u čelo.

Ako kažu da se kod zlatara

kupuje najbolji nakit,
prihvatiću iskrenog prijatelja
i pokloniti mu deo ljubavi.

Video sam ranjenog orla,

kako leti nebeskim plavetnilom
i smrt pakosne zmije otrovnice
u njenoj jazbini.

U mojim hrabrim grudima skrivam bol

koja će me ubiti.
Jer, sin sam naroda koji robuje,
za koji živim, padam i umirem.
II

Srce je čudna stvar,

jer ne poznaje samo jednu boju.
Ili je vaša ljubav dvobojna
ili kaže da nije ljubav.

III

Sa sirotinjom zemlje
želim da svoju sreću podelim,
jer mi je planinski potok
draži od mora.

Ako vidiš planinu od pene,

to je moj stih koji vidiš,
jer on je planina
i paunov lepezasti rep.

Moj stih je kao nož

koji umesto ručke ima cvet.
Moj stih je mlaz vode
što izvire iz korala.

Moj stih je otvoreno zelene

i jarko crvene boje.
Moj stih je ranjeni jelen
koji u planini traži zaštitu.

Moj stih odgovara hrabrima.

Moj stih je iskren.
On ima snagu čelika
od kojeg se kali sablja.

VI

Ako žele da od ovog sveta

ostane prijatna uspomena,
ostaviću dragi oče
tvoju srebrnastu kosu.

VII

Tamo, u rodno bogatoj dolini,

narod je herojski brani
da bi održao ono što misli,
makar ga to koštalo i života.

Cenim onog ko udara

i baca tiranina na zemlju.
Cenim ga ako je Kubanac,
cenim ga ako je Aragonac.

Volim rodnu zemlju

i njen pokidani venac,
mali cvet mog života.

IX

Želim u senci jednog krila

da pričam ovu priču o cvetu,
devojčici iz Gvatemale,
koja je umrla od ljubavi.

Sahranili smo je u sanduku od svile,

sa grančicama belog ljiljana
i bledo crvenim rubovima od jasmina.

Dala mu je jastučić u boji za uspomenu,

a on joj je govorio da nije oženjen.
Ipak, umrla je od ljubavi.

Nosili su je na nosilima,
iza kojih su koračali biskupi i ambasadori,
svetina u redovima,
svi sa cvećem u ruci.

Ona se na bok okrenula

da ga u ogledalu vidi.
Stajao je sa svojom ženom.
I devojčica umre od ljubavi.

Kao da je sa blještave bronze

oproštajni poljubac pao na njeno lice
koje sam najviše voleo u mom životu.
Popodne sam se našao na reci.
Doktor je devojčicu izvukao mrtvu.
Kažu da je umrla od hladnoće,
a ja znam da je umrla od ljubavi.

Tamo u hladnoj grobnici

spustili su je na dve oblice.
Poljubih njenu hladnu ruku
i njene bele cipelice.

Dok sam ćutao pomućenog uma,

grobar me pozva da pođem.
Nikada se više nisam pitao
da li je umrla od ljubavi.
XXIII

Želim da odem iz sveta

na prirodna vrata
i da me ponesu na kolima
boje zelenog lišća.

Ne ostavljajte me u mraku
da umrem kao izdajnik.
Znam dobro da ću umreti
licem prema suncu.

XXV

Želim kad umrem bez otadžbine i bez ljubavi

da na moj grob spuste grančicu cveća i zastavu.

XXXIV

Znam da je teško odvagnuti

kazne bezimenima.
Ropstvo ljudi
najveća je kazna za svet.

XXXIX

Gajim jednu ružu belu

u julu, kao i u januaru
za iskrenog prijatelja
koji mi uzvraća podjednako.

A za one okrutne,
što mi čupaju srce
koje mi život daje,
ne gajim ništa.
XLIV

Leopard ima sklonište

u njegovoj tmurnoj planini,
a ja više od njega,
jer imam dobrog prijatelja.

Ima grof svoju lozu,

ima zora svog prosjaka,
ima krila sve što leti,
a ja imam prijatelja.

Ima predsednik vrt sa izvorom

i blago u zlatu i žitu,
a ja imam više, imam prijatelja.
Hoze Marti
EMI

Ne osećaj se da ti dar nedostaje,

da govoriš kao da te otima nebo,
jer tvoja ukrasna lepota, ni duša čista
ne trebaju šira krila.

Ne gledaj u tvome ćutanju izvor bolova,

ne oplakuj ni reči koje kazuješ,
ni reči koje ti fale.

Ako na tvome licu sjaje divne oči

da zaljubljena duša u njih odlazi,
neka ih nikad ne zamagle tužne srdžbe,
jer sve reči na mojim usnama
nisu vredne pogleda tvojih očiju.
Hoze Marti
TAKTIKA LJUBAVI

Ima jedna reč koja kaže

celu taktiku ljubavi:
kap rose koja je uvek perla
na zelenom listu,
reč za uho,
ljuljajući pogled u našim očima,
na našem čelu vlažan poljubac.
Frank Abel Dopiko
LJUBAV: PRASAK DRAŽI

To je fatamorgana.
Ovde to svi znaju.
Ubijaju se i radaju zbog nje.
Posvećuju joj se do kraja,
ali ona ne postoji.
Teško je izdržati sa njom.
Zna da se bori, ali se ne bori.
Njena granica je oko.
Menja oblik.
I čovek je i žena je.
Neki put napada.
Tog dana se ne brani.
Gubitnik to dobro zna i čeka,
jer može da je osvoji
kada je nernama.
Pijanista je izmišlja,
ali je posle zaboravlja.
Nastavlja sa žudnjom da traži tvoj sarkofag.
Uvek je dobra njena polovina.
Drugu ne probaj.
Ostavi je njoj samoj.
Uvek teži da imaš bolju polovinu.

Ako je sretneš,
pravi se da je ne vidiš.
Ne plaši je svojim bičem,
jer je fatamorgana.
Prve večeri razbuktaj vatru.
Ako je to ono što želi, osvojićeš je
i tada će staviti ruke u vatru,
jer joj je ponekad hladno.
Ponudi je sokom srži tvojih kostiju.
To je zakon borilišta i jedini običaj.
Kada želi da ode, napiši na papiru
tvoj znak raspoznavanja.
I kada je vidiš te noći,
prekri joj srce celim licem.
Ima divlju snagu starog cvata.
Zna da ratuje sa zvezdama,
ali i da razgovara sa njihovim nemirom.
Kada prođu sve noći tvog života,
ona će doći, jer nikada nije otišla.
Tvoje meso je stvorilo dva tela u jednom.
Pašćeš joj pred noge, bez pregovora.
Hoze Perez Olivares
NEKE POUKE

Ne ispisuj reči
na kori vetra,
ispisuj ih na tebi
i na licu ljudi.

Osloni se na veselost
kada upoznaš tugu.
Govori o ljubavi kada si
zaboravio boju mržnje.

Istražuj tajnu stvari

da te ne zavede njena boja.
Neka te pronađu
satima prividno usnulog,
ali požudnog kao more.
Cezar Lopez
DECA

Mogu se razumeti, govoreći različite jezike.

Među njima nema ništa što se gubi,
nijedan točak, ni neki broj, nijedna stvar.
Čim prohodaju, obožavanje se rađa
u svim delovima kuće
i to će biti ono, što je jedino važno.
Uvek sam mislio
o pogrešnom osmehu princa od Austrije
i nekoj vragoliji njegovog engleskog parnjaka.
Pitao sam se zašto deca nisu ništa više
nego samo deca.
Hezus Orta Ruiz
SATNICA DANA I NOĆI

U podne zenit je šešir

od plavih dijamanata.

Popodne pada
i zenit smrtno ranjen krvari.

Rađa se Mesec, taj bik noći

sa svetlucavim rogovima.

Zvezde su misteriozni
kapci koji trepte.

Laju psi preplašeni

od noći i tišine.

Petlovi pevaju, odmeravajući

snagu kljunovima u zoru.

Stiže i zora.
Sa zastorom magle, nestaje i tmina.
Hezus Orta Ruiz
NESANICA

Mesec u ponoć visi

pred mojim prozorom.
Sa njegovim svetlom
dolazi povorka mojih sećanja
i nastavlja se nesanica.
Nikada mesec ne mesečari.
Dokaz su toliki časovi
posmatranja iz sobe.
Nije to znao ni pesnik
koji ipak veruje da je dobro
što se manje spava, a više sanja.
Hezus Orta Ruiz
RAZMIŠLJANJE

Putem pored parka

gde se deca igraju
i vrapci skakuću,
prolaze ujutru i popodne
mrtvačka kola.

Nekad sam želeo da protestujem,

jer mrtvi ne smeju žalostiti decu,
ali sam se uzdržao.

Ipak, deca moraju

da vesele mrtve.
Hezus Orta Ruiz
RAJ

Postoji, ali nikada za dugo,

nego za trenutak u kome zaboravimo sve:
kako smo umrli
i da nam ostaje samo želja
da se u par sekundi setimo
svih slasti sveta.
Hezus Orta Ruiz
VIZIJA SMRTI

Kao ledeni broš

sa pustinjske svinge,
dolazi nečujno
rekom olovnih boja.
Nakon što u komadiće
pretvori dosadni život,
vraća se u svoj krevet od pepela.

Gospođa mraka, koju ni najmekši

ljudski glas ne potresa,
stavlja svoj žig tako
da se u njenoj noći
ne nasluti zora.

S utrobom od snega,
puzajući kao nevidljivi bršljen,
uvek podseća na pucanj surove prirode.
Miguel Barnet
POPIS ŠTAMPARSKIH GREŠAKA
S ISPRAVKAMA

Gde piše veliki brod beli,

treba reći oblak.
Gde piše sivo,
treba reći zaboravljena zemljo.
Gde piše miris,
treba reći moja mati draga.
Gde piše Cezar,
treba reći mrtav, već rastočen.
Gde piše mesec april,
treba reći drvo ili kičma ili vatra.
Ali, gde piše sablja, jezik ili neka čudna ljubav,
treba reći katastrofa sa velikim slovom.
Miguel Barnet
MEMORANDUM VII

Već znam da drvo nije šuma,

da poema nije sva poezija,
da jedna lasta ne čini proleće,
da ti nisi ljubav.
Ali, čemu mi služi tolika mudrost
ako šuma, proleće, poezija i ljubav,
postoje samo zato što te volim.
Miguel Barnet
MEMORANDUM X

Od istorije ostaje samo ono

što ljudi žele.
TEBA to pokazuje.
I zvezdani bik pripada carstvu mitologije.
Arijadnin konac nema čvorove
koje treba razvezivati.
Istorija je stara bludnica
koja sama sebe negira i okrivljuje.
U stanju je da se ponovi i na truloj strani.
Istorija je stara onoliko
koliko joj ljudi iz samilosti odrede.
Večna je samo poezija
koja ne dopušta ni sažaljenje, ni krivicu,
ni druge metiljave situacije.
Jer, poezija je takođe stara bludnica,
ali se ona sama prepoznaje.
Miguel Barnet
NEKE MUDROSTI

Vredno je patiti zbog nečeg

samo da bi se pobedilo ništa.

Otvarati i zatvarati vrata jedina je stvar

za koju smo pripremljeni.

Ne sledi ničiju stranputicu, osim sopstvenu.

Nema teže presude za pesnika od one

koja ga obavezuje da peva.

Priroda je sve, pa čak i ono što se ne vidi!

Radost stiže u pesnikovu kuću sa zakašnjem

i zato je pesnik.

Nemam ništa da izgubim, osim raskošnog sna,

jer je moj život realan.

Kupio sam slona i sada tražim nekoga

da mi proda staklarnicu.

Kakva sramota za one koji se napiju

samo od onog što vide.
Desiderio Fahardo Ortiz
BESMRTNI

Kao princ iz bajke,

udove imaš od mermera;
kao pesnik i umetnik,
tvoje oči upireš u zvezde.

Ako si strastan, velik si;

ako si pesnik, vrač si;
ako si vrač, imaš cveće;
ako si bog, imaš zrake.

Imaš tvoju hiljadu i jednu noć

kao divan usamljenik,
muke tvojih himni
i oblake tvojih pesama.

Poželi sva nebesa,

voli sva zvezdana sazvežda
i imaj dva besmrtna krila
sa točkovima tvojih kolica.
Hulijan de Kasal
GOLUBICE

Nad zelenim palmama

koje zasenjuju beli grob,
dolazi noću na počinak
jato belih golubica.

Sa crvenim svetlom zore,

koja treperi na nebu,
raštrkavaju se golubice
kao kad se raspe pokidana ogrlica.

Moja duša je kao zelena palma:

noću je ispunjavaju snovi o ruži,
a danju beži kao golubice.
Karilda Oliver Labra
MOJA MAJKA

To je ova cura
bez oca i lutke
koja nam dade
meso i letnju dušu.

Vlasnica je svih uzica sveta.

Zbog pranja pelena,
zaboravljala je da ode na misu.

Njena kecelja je mudra kao duboka knjiga.

Sprema skromna jela
i u krug nas mazi.
Nabora se polako kao iluzija.

Moja majka je različita od drugih:

kada me retko i lepo poljubi
divno mi uštopa ranu koju zovu srce.
Anhel Augier
PATIO HAVANSKOG MUZEJA

U tvojoj dirljivoj senci

skrivaš mnoge čuvene glasove.
Ostaću uzvišen u tišini
kada mi podariš tvoju intimu.

Sećanja koja teku u tvojoj krvi

očigledno su ostavila nežnost,
večno jaku potrešenost
i stoletnu boju koja te okružuje.

Tuga se uspinje uz tvoje svodove

da bi na suncu sanjala tvoj zreo nemir,
dok te zelene grane miluju
u kišom zasićenom drhtaju.

Za senke tvojih hodnika

moje reči su kao neme senke
koje žele da utole tvoje odjeke
i zaštite tvoj mir budućim zorama.
MirtaAguirre
STARA PESMA O ČE GEVARI
bez straha i prebacivanja

Gde si vitezu Bajarde,

vitezu neustrašivi i bez mane?

Na vetru, gospođo, na rafalu

koji bljuje vatru u kojoj gorim.

Gde si vitezu plemenitosti,

vitezu bez mane i neustrašivi?

Na cvetu koji mi život dade:

na bodlji, gospođo, na bodlji.

Gde si vitezu sigurnosti,

vitezu izvesne sudbine?

Na sablji kojom krčim put

u budućnost, gospođo, u budućnost.

Gde si vitezu pošteni

najbolji medu vitezovima?

Palim gerilski plamen

u mraku, gospođo, u mraku.

Gde si vitezu najjači,

vitezu svanuća?

U krvi, u barutu, u rani,

u smrti, gospođo, u smrti.
Gde si vitezu već nepokretni,
vitezu nepomični i odlazeći?

U onome koji me sledi,

u mojoj sudbini, gospođo, u mojoj sudbini.

Gde si vitezu slave,

vitezu prvi među ostalima?

Stvaram legendu sopstvenom smrću:

stvaram istoriju, gospođo, stvaram istoriju.
Roberto Fernandez Retamar
MOJIM KĆERIMA

Vrlo malo sam vam pisao.

I danas to činim u žurbi.

Znajte da nisam mogao

na drugi način da delujem.
Budite zadovoljne vašim imenom.

Volite razne stvari

i budite vesele kad me se setite.
Roberto Femandez Retamar
NORMALNI SREĆNICI

To su čudna bića:
nisu imali ludog oca,
ni pijanu majku, ni sina prestupnika,
kuću nigde na svetu
i bolest nepoznatu.
Nisu patili zbog uništene ljubavi.
Nisu bili teskobni, ni sa oreolom anđela,
ni flautisti praćeni mamurlukom,
ni prodavci, ni kupci,
ni kavaljeri tek iznad humanosti,
ni ljudi čudno odeveni
ni žene vatrene,
ni delikventi, ni osetljivi.
Zato neka daju priliku onima
koji stvaraju svetove i snove,
iluzije, sinfonije i reči koje nas čine
luđim od naših očeva,
ranjivijim od uništenih ljubavi.
Neka svoje mesto ostave u paklu
i to će biti dovoljno.
Pablo Armando Femandez
NORMA

Želeo sam da otkrijem ko si,

ali u tvojoj tajni nemam oslonac.
Vidim te kao malenu ruku nežnosti,
tako mirisavu i tihu.

Znam da postojiš,
jer te ptice i zvuci prepoznaju.
Zašto mi namećeš tvoj muk?
Francisko de Ora
NABRAJANJA SA STARIM BOLOM

Zaustavi smrt, jer ona je kraj letenju.

Pokri moje oči golubijom blagošću.
Vređaj hladne osmehe.
Ne pomaži ništavilo,
tu majku opalog lišća.
Pomogni očima da ostanu izvori milosti.
Sačuvaj suvu postelju, tu čežnju snova.
Neka vreme bukti u plamenu
ko što se u žeđi pati.
Neka se noć kalja što sakriva golubove.
Neka moja tmina zaštiti protok ideja.
Neka se skrate koraci zaborava.
 REČ PRIREĐIVAČA I PREVODIOCA

Pojedine pesme su delimično prepevane i neznatno

skraćene da bi se očuvala odgovarajuća ritmika i na srpskom.
Izbor autora i pesama izvršio sam isključivo prema mom ličnom
afmitetu, jer se i sam bavim pesništvom.
Redosled autora zadržan je prema vremenskom periodu
u kojem su nastajali prevodi njihovih pesama. Inače, za sve
autore obradio sam kraće relevantne podatke.
Mnoge sam i lično upoznao, a sa nekima sam se i družio.
Među njima su sada pokojna Dulse Marija Lojnaz, Serafina
Nunjez, Luis Suardiaz, Marilyn Bobes, Cezar Lopez, Miguel
Barnet, R.F. Retamar, P.A. Fernandez. Kada sam im rekao da
pripremam izbor pesama iz kubanske poezije, mahom lirske,
radi izdavanja na srpskom i da nameravam da u njega uvrstim
neke njihove i pesme njihovih kolega, izrazili su zadovoljstvo,
podvukavši značaj takvog poduhvata za razvijanje odnosa
između dve zemlje na kulturnom planu. I Ministarstvo
inostranih poslova Republike Kube odnosilo se sa simpatijama
prema ovom tada već poodmaklom poslu.
Srpski prevod pesme "Patio havanskog muzeja" predao
sam istoričaru grada Havane Euzebiju Lealu u znak sećanja na
boravak u prelepoj kubanskoj prestonici.
Zahvalnost dugujem Ambasadi Republike Kube u
Beogradu na obezbeđivanju saglasnosti nadležnih za izdavanje
knjige, kao i mome mlađem sinu, inženjeru Vladimiru, koji je sa
velikom ljubavlju učestvovao u delu tehničkog sređivanja teksta
za štampu.

Decembar, 1998.
BEOGRAD
 KRATKI PODACI O PESNICIMA

DULSE MARIJA LOJNAZ: rođena je 10. decembra 1902. u

Havani, a umrla 27. aprila 1997. u rodnom gradu. Završila je
Pravni fakultet. Preko trideset godina (negde od početka
šestesetih) bila je predsednica Komisije za španski jezik
Akademije nauka Republike Kube. Od rane mladosti pisala je
mahom lirske pesme, a kasnije eseje i romene. Autor je mnogih
značajnih poema bez naslova. Sve je štampano u sabranim
delima. Medu važnijim slovi "Vrt" u formi poetske proze. Za
roman "Jedno leto na Tenerife" dobila je Servantesovu nagradu
za 1992. Lojnazova se ubraja medu najveće lirske pesnikinje
španskog govornog područja. Naša izdavačka kuća Orfelin
objavila je 1997. izbor njenih pesama pod naslovom "Jedan
čovek Barbari" u prevodu i prepevu Milutina Stojanovića.

MARILYN BOBES: rođena je 1955. u Havani. Do nedavno je bila

predsednik Udruženja kubanskih pesnika, a možda je i danas.
Njene pesme objavljene su u kubanskim antologijama i u
inostranstvu na engleskom, ruskom i italijanskom. Za pesme
pod nazivom "Igla u senu" dobila je nagradu "David" 1979.
Napisala je i značajnu zbirku pesama "Naći način".

SERAFINA NUNJEZ: rođena je u Havani 1913. Studirala je

pedagogiju na havanskom Univerzitetu. Prvu zbirku pesama
objavila je 1936, poslednju 1992. pod naslovom "Buduća
kraljevstva". Njene pesme prisutne su u domaćim i stranim
antologijama. Bila je popularna u Francuskoj. Radi se o
pesnikinji izuzetne inventivnosti i inspiracije.

LUIS SUARDAZ: rođen je 1936. u Camaguey. Završio je studije

društvenih nauka. Piše eseje i bavi se novinarstvom
profesionalno. Bio je i u diplomatskoj službi. Autor je više zbirki
pesama, koje su publikovane u periodu od 1966. do danas.
Među njima se ističu: "Živim", "Sve ono što ima kraj, kratko je",
"Riba u Vodi". Smatra se pesnikom-filozofom posebne
stilizacije i imaginacije.
ROBERTO MENDEZ: rođen je 1958. u Camaguey. Završio je
studije sociologije na havanskom Univerzitetu. Bavi se i
umetničkom kritikom. Nosilac je zapažene premije za poeziju
"Hulijan de Kazal" 1985. Napisao je više zbirki pesama, među
kojima se ističu "Način da se ostane sam" i "Povelja veze".
Njegove pesme objavljene su u kubanskim i stranim
antologijama. Važi za jednog od najboljih kubanskih lirskih
pesnika.

NIKOLAS GUILLEN: 1902-1989. Smatra se nacionalnim

pesnikom. Rano je počeo da se bavi poezijom. Prva zbirka mu je
izdata daleke 1930. podnaslovom "Muzički motivi". Poznata su
mu i druga dela kao što su "Golubica narodnog leta" i "Celovita
muzika". Bio je dugo i vredan novinar. Iako se oprobao u raznim
pesničkim pravcima, ostao je socijalni pesnik, ali i sa žicom za
liriku. Crnačkog je porekla. Humanista je šireg formata.

RAUL FERRER: rođen je 1915. Bio je prosvetni radnik. Pisao je i

školske udžbenike. Gaji patriotsku pesmu. Na tome planu mu je
najpoznatije delo "Kratke priče o crnim stvarima."

MARIO MARTINEZ SOBRRINO: rođen je u Havani 1931.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Havani. Bavio se
prevodom poezije i knjževnom kritikom raznih kubanskih i
brazilskih autora. Prva knjiga pesama izašla mu je 1968, a druga
1979. Bio je i kubanski diplomata u Parizu.

ELISEO ALBERTO DIEGO: rođen je 1951. Bavi se novinarstvom

i kritikom filma. Pesnik je svežine i dubine. Pokriva razne
tematske oblasti i to od porodice, pa preko pejzaža do ljubavi i
rodoljublja. Nagrađivan je više puta.

ELISEO DIEGO: 1920-1994. Ubraja se u prvi ešalon kubanskih

pesnika. Bio je veoma široke kulture. Uvažavan na mnogim
pesničkim skupovima širom Planete. Prevođen u više zemalja.
Stihovi registruju dubinu njegove intime o mnogim stvarima
običnog života. Zato je važio za otvorenog pesnika koji je umeo
da progovori i o nacionalnim herojima bez patosa. Najbolje
zbirke pesama su mu "Imenovati stvari", "Za neobične narode",
"Na popločanom putu".

SINTIO VIHER: rođen je 1921. Intelektualac širokih pogleda.

Istraživač kubanske književnosti i antologista. Autor je mnogih
pesama intimnog karaktera, ali i onih čija je tema otadžbina i
univerzum. Na primer: "Svedočenja", "Predvečeija", "Uporišta".
Autor je briljantnih eseja o Kubancima i poeziji. Smatra se
najboljim poznavaocem Hoze Martija, oca kubanske nacije,
velikog državnika, revolucionara i pesnika sa kraja 19 veka.

HOZE MARTI: rođen je 28.1.1853, a poginuo je 19.5.1895.

Priređivač ove antologije kubanske poezije na srpskom, u
predavanju koje je održao 7.12.1995. na Učiteljskom fakultetu u
Beogradu o Martiju, između ostalog, rekao je sledeće: Marti je
bio izuzetan pesnik rodoljublja i lirike. On je bio sjajan dečiji
pesnik takode. Veruje se da liričar postaje veliki pesnik kad
izrekne istinu o dva najfatalnija motiva života i umetnosti:
ljubavi i smrti. Nema sumnje da je to učinio Hoze Marti.
Najznačajniju ocenu o Martiju izrekla je do nedavno najveća
kubanska pesniknja španskog govornog područja Dulse Marija
Lojnaz, čiji je otac bio saborac Martija. Ona kaže da je Marti bio
jedan od najčistijih umova koji su cvetali na Zemlji.

FRANK ABEL DOPIKO: rođen je 1964. u Santa Klari. Spada u

mlađe kubanske pesnike, ali već dovoljno afirmisane. Sarađuje
u raznim publikacijama. Bavi se i pozorištem. Za zbirku pesama
"Noćni vesnik" dobio je prestižnu nagradu "David" 1988. Stihovi
su mu senzibilnog i humanog sadržaja sa smislom za
kombinaciju realnog i imaginarnog.

HOZE PERES OLIVARES: rođen je 1949. u Santiago de Kuba.

Pored stihovanja, bavi se i slikarstvom. Završio je fakultet
umetnosti. Dobio je dve nagrade za svoju poeziju 1976, a 1980. i
1981. konkurisao je za značajnu nagradu "David" koju je onda
dobio 1982. za knjigu pesama "Lične isprave". Pesme su mu se
našle i u antologiji "Otvorene stranice."
CEZAR LOPEZ: rođen je u Santiago de Kuba 1933. Pesnik
intelekta, koji ostavlja čitaocima da proniknu u njegove poruke
vezane za razne ideje. U tome, mada ne uvek, teži
perfekcionizmu. Među atraktivnije zbirke pesama spadaju
"Tišina u smrtnom glasu", "Prva gradska knjiga", "Stečaj
savršenog" i "Ambijent ogledala".

HEZUS ORTA RUIZ: rođen je 1922. u Guanabakoa. Smatra se

najboljim pesnikom deseterca na Kubi u ovom veku sa krajnje
humanim sadržajem. Inače, nazivaju ga lirskim kaudiljom.
Opevao je razne ljudske sudbine i čovekove potrebe za
solidarnošću. Stihovi mu odišu vedrinom i žarom. Od poznatijih
dela su mu "Između časovnika i ogledala" i "Putovanje po
ostrvu".

MIGUEL BARNET: rođen je 1940. u Havani. Pre revolucije,

roditelji su mu pripadali visokom kubanskom društvu i
emigrirali su u SAD. On lično opredelio se za novo stanje stvari,
koje je postalo deo njega i to provejava u njegovom zaista
bogatom stvaralaštvu. Cenjen je i izvan Kube kao pesnik i
mislilac. Etnolog po struci i erudita u mnogo čemu, stihuje i
priča. Njegova knjiga "Biografija jednog odbeglog čoveka" iz
1966. prevedena je na celom španskom govornom području.
Značajne knjige poezije su mu "Noćna karta", "Gledajući na
moju prošlost", "Mapa vremena", "Stvami život" i "Kancelarija
anđela". Svojom kreativnošću inspiracija je i drugima. Ume uvek
da iznenadi. Zato je jedan kritičar napisao da dati zaključnu reč
o Barnetovim delima, znači zauvek ga sprečiti da stvara. Godine
1994. izašla je antologija njegovih pesama pod nazivom "Sa
nogama mačke", što predstavlja presek Barnetovog stvaralaštva
u periodu od tri decenije.

DESIDERIO FAHARDO ORTIZ: rođen je u Santiago de Kuba u

prošlom veku. Pisao je pod pseudonimom "Sužanj", aludirajući
na svoje teško zdravstveno stanje (paraliza ga je prikovala za
invalidska kolica). Legendama pesnikinja Kube i Latinske
Amerike Dulce Marija Lojnaz visoko je ocenila stihovanje
Ortiza, upoređujući ga čak i sa Kazalom.
HULIJAN DE KAZAL: rođen je 1863, a umro je u tridesetoj
godini života. Smatra se da je inicijator modernističkog pokreta
u poeziji toga vremena. Ocenjen je kao plodan pesnik, iako
Dulce Marija Lojnaz kaže da je za nju bio "misterija". Kazal je
bio skoro totalno suprotan onome što su bili Ruben Dario i
Hoze Marti. Kazal nije imitirao nikoga, mada se zna da je
simpatisao francuske pesnike iz tog doba. Kazalove stihove u
pesmi "Besmrtni" Lojnazova je ocenila kao "izvanredne".

KARILDA OLIVER LABRADA: rođena je 1924. Još 1943. bila je

zapažena sa zbirkom pesama pod imenom "Preludiji". Od tada
do danas nije prekidala svoje plodno pesničko stvaranje koje je,
uglavnom, obrađivalo večnu temu o ljubavi. Uspeva da na
čitaoce prenese jake emocionalne naboje.

ANHEL AUGIER: rođen je 1910. na istoku Kube. Sarađivao je u

mnogim naprednim listovima i periodicima izdavanim u Havani
i Santijagu. Prva knjiga pesama objavljena mu je još 1931. pod
naslovom "Jedan" (Uno). Bavio se i književnom kritikom. Pesme
su mu osećajne i intimne. Mnoge su sa socijalnim sadržajem.
Nosilac je nagrade za književnost za 1963, koju daje institucija
"Kuća obe Amerike."

MIRTA AGUIRRE: 1912-1980. Za života se bavila, pored

poezije, još i pisanjem eseja i umetničkom kritikom. Studirala je
književnost, filozofiju, muziku i jezike, što joj je donelo visok
stepen humanističkog obrazovanja i, uz talenat, omogućilo
uspešno stvaralaštvo. Posedovala je elegantan izraz i rafinirani
jezik sa puno lirskog u sebi. Bila je nosilac raznih nacionalnih i
inostranih nagrada. Bila je direktor Instituta za književnost i
španski jezik Kubanske akademije nauka.

ROBERTO FERNANDEZ RETAMAR: rođen je u Havani 1930.

Završio je književnost na Filozofskom fakultetu u Havani.
Usavršavao se i na univerzitetima u Parizu i Londonu. Jedno
vreme bio je profesor na Univerzitetu u Havani. Prvu knjigu
pesama objavio je 1952. pod naslovom "Otadžbine", što mu je
donelo nacionalnu premiju za poeziju. Zatim su usledile još tri:
"Sa istim rukama" 1963, "Objedinjena poezija" 1966. i "Reči
mog naroda" 1980. Nosilac je i nagrade Latinske Amerike
"Ruben Dario" za poeziju (daje je Nikaragva). Autor je raznih
eseja u oblasti književnosti.

PABLO ARMANDO FERNANDEZ: rođen je 1930. u Tunasu

(grad na istoku Kube). Školovao se u SAD na Kolumbija
univerzitetu. Tamo je živeo do pobede Revolucije na Kubi, na
koju se vraća 1959. Bio je i u diplomatskoj službi Republike
Kube (1962-1965 kao ataše za kulturu u Londonu). Nosilac je
premije za poeziju institucije koja se naziva "Južnoamerička
kuća". Njegova poezija je prevodena na mnoge svetske jezike.
Poznate su mu ove zbirke: "Psaltir i jadikovanja" 1953, "Nove
poeme" 1955, "Cela poezija" 1961, "Himne" 1962, "Jedno stalno
mesto" 1970.

FRANCISKO DE ORA: rođen je u Havani 1929. Živeo je u

Karibima od detinjstva sve do 1960, kada se vraća u svoju
zemlju. Prevodio je evropsku poeziju. Izdao je više zbirki
pesama koje su objavljivane i u inostranstvu. Među poznatijima
su "Potrebno je" iz 1954, "Sa stasom naroda i upotrebom
razuma" iz 1968. Dobitnik je premije "Hulijan del Kazal" za
poeziju. Pisac je i poezije za decu.
 ISBN 86-84543-06-8

COBISS.SR-ID 109766412