ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА

КРИМИНАЛИСТИКУ И БЕЗБЕДНОСТ

СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: Наркоманија и криминалитет

Ментор: Студент:
Проф. Др Љубиша Здравковић Ирена Богојевски
Бр. индекса 37/09

Ниш, 2011.
 Садржај

Увод_________________________________________________
____2

1.
Криминалитет_______________________________________
___5

2.
Наркоманија___________________________________________
6

2.1 Појам
наркоманије_____________________________________8

2.2 Типологија наркомана_________________________________10

2.3 Наркоман као жртва и учинилац кривичног

дела_________11

2.4 Наркоманија као фактор у етиологији криминалитета____12

3. Уживање опојних дрога и криминалитет_________________ 15
Литература_____________________________________________ 18

2
 УВОД
Средином 60-тих година прошлог века појављују се први случајеви
употребе дрога на просторима бивше Југославе. Био је то талас који је 50-тих
година захватио САД, па је због велике социјалне мобилности брзо доспео у
Европу. Млади су, бојећи се егзистенцијалног промашаја, одбијали одрасти,
прихватити одговарајуће социјалне улоге и слично махом почели
конзумирати разна опојна средства. Године 1967. нагло, попут епидемије,
расте број корисника дроге. Три су најважнија разлога због којих млади
узимају дрогу: бег од реалности, лична несигурност и тенденција да се
напетост смањи дрогама. У свим случајевима наркоманија је доживљавана
као пораз образаца породичног одгоја.Радозналост је најчешћи разлог првог
узимања дроге. Осећај лагодности најважнији је разлог улажења у круг
наркоманије. Рехабилитација и ресоцијализација бивших овисника, лако
рањивих и спремних на честе рецидиве, представља значајан терапијски
поступак, који мора бити вишеструко усмјерен. Идеална рехабилитацијска
шема подразумева укључивање школе, пријатеља и породице у третман
бивших овисника. Школа често одбацује наркомане, углавном због страха за
судбину осталих ученика. Дрога је вековима била универзални феномен,
који је заокупљао не само лекаре, већ и психологе, филозофе, социологе,
историчаре и умјетнике. Дрога је служила да се на тренутак побјегне из
реалног света, који је трагичан, понекад пун конфликата и угрожавајући.
Историја злоупотребе дрога обухвата врло велики период од око 40 хиљада
година. Опојним дрогама од давнине се приписивала чудотворна и посебна
моћ. У религиозним и свечаним обредима дроге су дочаравале комуникацију
с божанством, чиме се објашњавају еуфорична и екстатична стања,
халуцинацијска доживљавања и фантастична сновиђења ...

Савремени наркоман битно се разликује од класичног наркомана и

пуно лакше се препознаје. Ради се претежно о младој особи која упадљивим
изгледом и понашањем не само да се не скрива, већ настоји да скрене пажњу
околине на себе. Својим изгледом и понашањем демонстрира своју животну
филозофију. Модерни наркоман се не зауставља на једној дроги, већ обично

3
проба све дроге до којих може доћи и никада их се не одриче. И овај тип
наркомана у почетку пати од осећања кривице због свог понашања.
Међутим, тај осећај редуцира кроз групне интеракције, будући да с бројем
наркомана у групи расте и индивидулани осећај анонимности, а с тим и
осећај некажњивости, због чега савремени наркоман готово да и не скрива
своје активности у вези са злоупотребом дроге.
Малолетник склон злоупотреби дроге често у разговору истиче недостатак
разумевања и једнострани ауторитативно-репресивни став родитеља који
производи код детета осећај зависности. Не прихватајући такав положај,
малолетни наркоман жели да буде слободан, подразумевајући под слободом
одсутност потчињавања и казни. Неуспела еманципација прелази у тешку
амбивалентну зависност, што је претеча зависности од дроге. Зависници
опојних дрога су често склони деликвенцији...

Деликвентном понашању наркомана често претходе различити облици

асоцијалног и паразитског начина живота, различитог интензитета. Деликте
повезане са дрогом можемо поделити у четири групе:
- деликти почињени под дејством дроге,
- деликти зависника почињени ради прибављања дроге,
- деликти помагања при злоупотреби дроге,
- деликти илегалне трговине дрогама.

Под дејством синтетичких психостимулатора амфетамин и сл.) најчешћа су

агресивна понашања, насиље и злочин.

Потрошачи канабиса су по правилу мирни, поспани и неактивни и њихово

понашање је више асоцијално него криминално.

Зависници од опијата у случајевима апстиненцијалне кризе спремни су на

све само да прибаве дрогу.

Постоји више начина да наркоман дође до дроге. Први је директно

прибављање крађом дроге или лекарских рецепата у здравственим
установама. На рецептима наркоман сам испише жељени лек - дрогу, уз
фалсификовање жига и потписа. Најчешћи облик директне набавке дроге
јесте провала у апотеке. Један од начина набавке су различита кривична
дјела, већином имовински деликти, ради обезбеђења новца за набавку дроге
преко илегалних канала снабдевања. Интересантно је да људи који се баве
продајом дроге не конзумирају своје производе. Главни организатори и
финансијери међународног кријумчарења дрогом најчешће нису зависни
нити имају икакав однос према дроги. То је за њих роба прикладна за
стварање великих профита и у питању су професионални деликвенти.
Увозници и дистрибутери на велико такође нису зависници, изузев малог

4
броја њих. Ти који јесу зависници обично су бивши препродавци на мало,
који су се уздигли у хијерархији субкултуре до тзв. гросиста. Они више не
тргују дрогом да би је прибавили за себе. Богати су и баве се разређивњем
дроге са другим неактивним супстанцијама и продајом уличним
препродавцима.
Улични препродавци најчешће су и сами зависници. Посебно у раној
фази зависности, они се баве препродајом да би намакнули средства односно
дрогу за себе. Касније то некима постаје професија, посебно зависницима од
„хероина”, као и тешким социјално дисфункционалним зависницима од
„кокаина” и „амфетамина”.

Најчешћи облици деликвентног понашања наркомана у вези су са

набавком дроге и контактима са препродавцима, који се често користе
уценом или отвореним насиљем када треба дрогу наплатити. Тако се
наркоманија и криминалитет врло уско преплићу и међусобно компликују.
Готово да се сваки наркоман, будући да до дроге долази на илегалном
тржишту, прије или касније одаје криминалу. Особа радознала да се упозна
са дјеловањем дроге прво је добија бесплатно или по врло ниској цени. Кад
постане зависна, дилер нагло прекида снабдевање дрогом, од жртве тражи
велику материјалну надокнаду или је укључује у мрежу препродаваца.

Деликвенција међу наркоманима је изнуђени облик деликвентног понашања,

служи директно набавци дроге, а не задовољава есенцијалне потребе особе.

5
 1. Криминалитет

Криминалитет се међу експертима из ове области одређује на више

1

начина. Од тога се под тим подразумева свако девијантно понашање до тога

да се тим појмом обухвата само оно противправно понашање које се
санкционише као кривично дело.
Криминалитет је, иначе, један од најактуелнијих проблема у свим
савременим земљама, па тако и код нас, што потврђује и чињеница да је он у
сталном порасту. Због његове друштвене опасности и штетности сва
друштва настоје да га сузбију (било превентивно или репресивно) сталним
проналажењем адекватнијих и ефикаснијих метода и средстава. У тим
настојањима приметна је тежња да се са репресивних мера све више прелази
у сферу превентивних, у смислу предупређења његовог настанка.
Оно што нарочито пада у очи код криминалитета јесу његова
разноврсност и обим. За кривично дело се каже да је оно правни појам, или
тачније, правна чињеница. Када говоримо о броју извршених кривичних дела
у једном друштву могућа су разна тумачења.
Прво, да ли постоји кривично дело или не одређује само суд, па се
обим кривичнх дела не може мерити бројем кривичних пријава. С друге
стране, постоје дела која би се квалификовала као кривична када би била
позната органима правосуђа. Дакле, чак ни званично објављене статистике
не могу бити апсолутно тачан показатељ обима извршених кривичних дела,
па тиме ни њиховог утицаја на унутршњу стабилност (безбедност) земље.
На криминалитет свако друштво реагује организовано и, као што је
речено, превентивно и репресивно.
Превентивна реакција се сматра оптималним решењем уколико даје
такве резултате. Превентивна делатност је плод општедруштвене акције, али
и развијене безбедносне културе.
Репресивно деловање је неизбежно и спроводе га како
специјализовани органи унутрашњих послова, тако и тужилаштва, судови,
инспекције и други органи. Неповољност репресивног деловања везује се за
чињеницу што она наступа када је кривично дело већ извршено. Репресивно

1
Стајић, Љ. „Основи безбједности“, Драганић Београд 2006. год. Стр. 264.

6
деловање условљено је адекватном организацијом, техничком и кадровском
опремљеношћу.
О делатности проблема криминалитета и његовог утицаја на
унутршњу стабилност земље говори и чињеница да он зависи од конкретних
друштвених услова у једној земљи, али и окружења у коме се та земља
налази (близина ратишта, кризних ситуација и сл.) Из тога видимо да на
криминалитет утичу многобројни узроци, поводи и услови. Као
најзначајнији помињу се: рат, економска криза, несташица робе на тржишту,
сиромаштво и друге социопатолошке појаве, породица, политички сукоби и
слично.
Криминалитет је значајан облик угрожавања унутршње безбедности и
стога што постоји узрочна веза између криминалитета и других
социопатолошких појава (алкохолизма, наркоманије, проституције и др.)

2. Наркоманија

Хиљадама година људи су прибегавали разноврсним опијатима и

2

симулативним средствима за добро расположење и уживање, али је њихова

употреба била под строгом контролом заједнице и, углавном, коришћена у
обредне сврхе.
Масовнија употреба наркотичких средстава у необредне сврхе везује
се за период наглог развоја друштва и развоја транспортних средстава којима
су се они преносили на удаљена тржишта.
Тек шездесетих и седамдесетих година XX века употреба дроге
достиже алармантне размере, поготово што се њена употреба ширила
највише међу млађом популацијом. Од тог времена наркоманија се сматра
друштвеним проблемом са различитим негативни утицајима по друштво.
О називу појаве узимања дроге у немедицинске сврхе не постоји
јединсвен став. Најчешће се користи термин наркоманија, мада га многи
ауторитети из ове области сматрају недовољно прецизним.
Тако према једном од мишљења зависност од дроге (наркоманија)
представља стање психичке или физичке зависности или и једне и друге од
дроге, које настаје код особа које периодично или стално узимају дрогу.
Узимање дроге и стварање зависности од ње условљава реакцију
друштвене средине на ту појаву. Став друштва, оји се изражава у облику
репресије последица је сукоба наркомана са околином.
2
Стајић, Љ. „Основи безбједности“, Драганић Београд 2006. год. Стр. 265.

7
 Дакле, из изнетог се лако закључује да наркоманија представља
социопатолошку појаву која често узрокује и многобројне криминалне
последице. Према томе, наркоманију не можемо посматрати само као
социјални проблем него све чешће, као криминогени фактор. Ово поготово у
случајевима када производња, прерада и транспорт дроге у организованом и
масовном облику у оквиру једне друштвене заједнице достигну такав степен
и размере да битно угрожавају дато друштво. Наиме, свједоци смо да је у
неким латиноамеричким државама тзв. наркомафија достигла такве размере
да је ушла у многе друштвене структуре земље и да битно утиче на све
друштвене токове.
Свако друштво, као што је речено, реагује превентивно или
репресивно на појаву наркоманије. Ставови друштва према том проблему
разликују се од државе до државе и зависе од врсте дроге, начина љиховог
узимања, карактера појединаца који је узимају, као и од друштвене
штетности коју производе.
Наше друштво посебно оштро реагује на узимање дрога међу младима
примењујући различит спектар мера социјалне контроле, васпитања,
образовања и репресије. Мере реаговања друштва класификују се према тзв.
општем моделу реаговања који се, у основи, састоји од четири модела:
 први је моралистичко-легални где се друштвено реаговање своди на
моралну осуду и примену репресивних мера према уживаоцу;
 други је медицински модел, где се узимање дрога сматра болешћу, па
се наркоман сматра болесником кога треба лијечити;
 трећи модел је психосоцијални, који тежиште реаговања друштва
усмерава на личност уживаоца, као и на друштвене околности које га
окружују;

 четврти је социокултурни модел по коме се наркоманија сматра

друштвеном девијацјом и, у том смислу, треба реаговати превентивно.
У пракси реаговања друштва ниједна земља не користи неки од
модела у изворном облику него се практикује примена елемената сва четири
модела.
Са становишта наше теме, односно облика унутрашњег угрожавања
безбедности, наркоманија је значајна због криминалног понашања не само
наркомана него и произвођача и растурача дроге.
Наиме, у вези са дрогом постје два инкримисана вида:
 производња и трговина и
 криминални аспект узимања дроге.

8
 Произвођачи и трговци дрогом су, свакако, веома значајни у сфери
криминалитета јер својим деловањем утичу на свест, ставове и судбину
наркомана.
У случајевима када њихов број, снага и моћ достигну такве размере да
уђу у структуру државе и почну да управљају њом, опасност по безбедност
земље достиже алармантне размере због тога што их је тешко искористити,
јер се налазе у систему власти.
За нас је аспект трговине дрогом интересантан из два разлога:
 први је што наша земња представља значајну свјетску раскрсницу
путева према Европи као тржишту, па релативно велике количине
дроге пролазе нашим путевима, при чему све већа количина завршава
на нашим просторима.
 други је што се трговина дрогом веома „исплати“, па је
сепаратистички покрет на Косову и Метохијикористи као метод
набављања средстава за своје политичке циљеве. Није редак случај да
управо највећи европски трговци дрогом у Европи потичу са тих
простора.

2.1 Појам наркоманије

3
Консултовањем литературе може се закључити да није једноставно
дефинисати наркоманију, поготово што и сам термин није јединствен, јер
суу широкој употреби и термини „зависност од дрога“ и „злоупотреба
дрога“. Из тога, наравно, произилази и различита садржина ових појмова.
Тако се и у дефиницији Свјетске здравствене организације (WHO, 1957) не
користи термин наркоманија већ зависност од дрога. По тој дефиницији
зависност од дрога ( наркоманија) је стање периодичног или хроничног
тровања штетног за појединце и друштво, које карактерише неодољива жеља
да се настави узимање дроге и да се она набави по сваку цијену, тенденција
повећања дозе, успостављање физичке и психичке зависности, штетне
последице за појединца и друштво те појава апстиненцијалног синдрома
послије наглог прекида уношења дроге у организам.
Наркоманија није јединствена болест како у погледу етиологије,
клиничке слике, тако и избора личности. Међутим, у суштини је то облик
намерног и континуираног утицаја на мјењање сопствене свести,
расположења и мишљења, који има заједничких својстава у свим својим
3
Петровић, Б. „Криминологија“, Правни факултет Универзитета у Сарајеву 2004. год. Стр. 157.

9
појавним облицима, али исто тако и значајних разлика, па није погрешно
говорити о разним наркоманијама или разним ојавним облицима
наркоманије.
Сасвим је оправдано да се термин „зависност од дрога“ употребљава
готово као синоним за наркоманију јер, у крајњој линији, под наркоманима у
правом смислу речи подразумјевамо искључиво наркомане зависнике. У том
смислу, према дефиницији Свјетске здравствене организације, под
зависношћу се подразумјева такво психичко и физичко стање организма које
је последица интеракције између живог организма и дроге, окарактерисаног
променом понашања и другим реакцијама, које увек укључују и принуду да
се дрога узима трајно и периодично како би се постигао њен учинак, а
понекад и да би се избегла неугодност услед њеног неузимања. Уз то, треба
рећи да зависност није јединствена категорија, већ је она узрокована врстом
дроге која се узима, па се може говорити о разним типовима зависности као
нпр. опиоманија, барбитуроманија, кокаиниманија итд.
Најзад, неодвојива од зависности јесте апстиненцијска криза или
апстиненцијски синдром. То је карактеристичан скуп знакова и симптома
односно реакција и понашања, различитог интензитета зависно од врсте и
количине узете дроге, временског периода у коме је дрога узимана и јачине
успостављене зависности од те дроге, а јавља се након потпуног или
делимичног прекида конзумирања дроге, која је у правилу узимана дуже
време најчешће у високим дозама.Апстиненцију карактеришу сљедеће
манифестације: узнемирење, депресивно расположење, несаница, грчеви у
стомаку, дијареја, малаксалост, презнојавање, нагли пад или повишење
крвног притиска, напади губитка свести, поремећаји свести у виду
делирантних епизода праћених страхом и мноштвом застрашјућих
халуцинација које се могу завршити и смрћу. Зато није чудно што у фази
апстиненције зависници на све начине, а најчешће чињењем кривичних дела,
покушавају доћи до дроге. Н ново кривично дело тјера их, дакле,
апстиненцијска криза или страх од кризе.

10
 2.2 Типологија наркомана

Када се говори о наркоману као особи која конзумира дрогу, треба

4

увек имати на уму да постоје разне врсте наркомана. Мишљења смо да је

најпримеренија подела на:
 пробаторе,
 ситуационе наркомане,
 експериментаторе,
 медицинске (јатрогене) наркомане и
 наркомане зависнике.
Пробатори су особе које дрогу пробају једном, евентуално пар пута, и
не показују интерес за даљњим конзумирањем. То могу бити различите
категорије особа, почев од младих радозналих адолесцената, па до одраслих
особа.
Ситуациони наркомани су особе које дрогу конзумирају искључиво у
одређеним ситуацијама. Реч је, нпр. о гојазним домаћицама које дрогу
узимају због мршављења, или возачима који дрогу узимају да би дуже
времена остали будни и издржљиви на дугим непрекидним вожњама.
Експериментатори или истраживачи су особе које дрогу узимају у
потрази за новим начином живота.
Медицински (јатрогени) наркомани су особе које се лијече од болести
или повреде употребом лијекова наркотика. Због недовољне опрезности и
дуготрајног узимања наркотика ови болесници могу постати зависници.
Овом типу наркомана припада и медицинско особље које из разних побуда
конзумира дрогу.
Наркомани зависници су особе које континуирано конзумирају једну
или више врста дрога и зависни су од њенњ употребе.
Када се пак, говори о личности наркомана онда треба узети у обзир и
врсту дроге коју конзумира, с обзиром да разне дроге проузрокују различите
4
Петровић, Б. „Криминологија“, Правни факултет Универзитета у Сарајеву 2004. год. Стр. 158.

11
последице на људски организам, што у интеракцији са осталим факторима
утиче на формирање личности наркомана. У том смислу може се говорити о
варијатетима наркоманске личности, као нпр. уживаоци марихуане,
хероиномани, уживаоци психотропних супстанци и др.

2.3 Наркоман као жртва и учинилац кривичног

дела

Када је у питаљу веза наркомана и кривичног дела, онда можемо

5

говорити о наркоману као жртви кривичног дела, наркоману као учиниоцу

кривичног дела везаног уз дрогу, или пак, наркоману као учиниоцу било
којег кривичног дела, нпр. угрожавање јавног промета услед омамљености.У
време извршења дела његова ментална способност тј. способност схватања
свог дела или способност управљања својим поступцима може бити
оштећена или смањена због:
 актуелног дејства дроге,
 апстиненцијалне кризе,
 психоорганског оштећења насталог дугодрјном хроничном
адикацијом,или
 примарног душевног обољења.
Пратећи кратак осврт на фазе од извршења једног кривичног дела па
до пресуђења, можемо се увјерити да је наркоман, са посебним
карактеристикама своје личности (нарушено здравствено стање због
зависности од дроге, стална брига за новцем за куповину дроге, поремећени
породични односи, вјечити страх од апстиненцијалне кризе, неповјерљивост
према људима, склоност ка лажима, непредвидивост поступака када је у
кризи због недостатка дроге), специфичан у односу на било коју категорију
учиниоца кривичних дела. Пре свега, сам узрок учињења кривичног дела
може бити зависност од дроге. То је случај када наркоман, који је остао без
новца, у циљу набављања дроге чини кривично дело, нпр. провалну крађу у
апотеку, крађу новца и др. Након учињења дела покреће се механизам органа
кривичног гоњења у циљу откривања учинитеља, прикупљања доказа, те
оптужења и пресуђења. У току кривичног поступка мора се имати у виду
чињеница да је учинитељ наркоман, поготово ако је потребно утврдити је ли
болест зависности у конкретном случају у директној вези са учињеним
5
Петровић, Б. „Криминологија“, Правни факултет Универзитета у Сарајеву 2004. год. Стр. 158.

12
делом. Уколико се појави сумња у неурачуњљивост неопходно је
психијатриским вјештачењем утврдити је ли учинитељ био урачунљив у
време учињења дела. У случају смањење или битно смањене урачунљивости
на учинитеља се могу применитив кривичне санкције, док то није могуће у
случају неурачунљивости. Изузетак је actiones liberae in causa, тј.
самоскривљена неурачунљивост, која је могућа у ситуацији када зависник
под дејством дроге чини кривично дело, нпр. разбојништво, а с циљем
прибављања новца за набавку дроге.
У прдходном осврту указали смо на наркомана који је са
криминалитетом у непосредној вези. Међутим, са криминолошког аспекта та
веза може бити и посредна, уколико се ради о наркоману који, набављајући
дрогу за личне потребе, ступа у контакт са учинитељима кривичних дела
наркокриминалитета. Тада је наркома жратва кривичног дела, и то
вишеструко оштећена жртва, пре свега са здравственог, а потом
материјалног и социјалног аспекта.

2.4 Наркоманија као фактор у етиологији

криминалитета

Наркоманија као социјално патолошка појава има многобројне узроке

6

и услове сопственог настанка и експанзије али је то истовремено појава коју

узрокује криминално понашање. Да је реч о озбиљном криминогеном
фактору говоре општеприхваћена теоријска становишта према којим је
криминалитет узрокован наркоманијом сврстан у посебну категорију
криминалитета повезаног с дрогом и категорисан као секундарни
криминалитет. Реч је, наиме, о каталогу кривичних дела која се чине ради
прибављања
дроге, или новца и других средстава за набавку дроге, као и дела учињених
под дејством дроге.
Према емпиријским искуствима наше криминалистичке праксе,
наркомани зависници, који дрогу конзумирају свакодневно, троше дневно
тридесет до педесет евра, зависно од врсте и количине дроге коју купују. Ако
пођемо од чињенице да су ти наркомани најчешће без сталног запослења,
онда се логично питаење: како долазе до новца за куповину дроге? Сматрамо
да је одговор на то питање такође логички-чињењем разних кривичних дела.

6
Петровић, Б. „Криминологија“, Правни факултет Универзитета у Сарајеву 2004. год. Стр. 159.

13
Тако смо секундарни криминалитет, у складу са његовим карактеристикама,
класификовали у шест група:
 породични криминалитет,
 криминалитет на радном месту,
 криминалитет над родбином, пријатељима и познаницима,
 класични криминалитет,
 посредно набављање дроге и
 непосредно набављање дроге.
Искуства показују да, у највећем броју случајева, наркомани
зависници у почетку чине кривична дела над члановима најуже породице
унутар заједничког домаћинства. Управо због амбијента у којем се чине, та
дела смо назвали породичним деликтима. Реч је о крађама, недозвољеној
трговини изнуди и уцјени. Посебно су опасни агресивни наркоманикоји
применом силе или претње изнуђују новац од родитеља, чиме породичне
односе чине врло мучним, а понекад и подношљивим.
Уколко су запослени, што није чест случај, наркомани најчешће врше
проневјере, крађе и џепне крађе. У зависности од запослења краду техничку
робу, гардаробу, накит, храну, а од радних колега и странки нарочито новац.
Такође, уколико су им у оквиру запослења доступне неке тајне, за
предпоставити је да би они били спремни одавати их за новчану
протувредност. У новије време посебно је актуелна економска, односно
индустријска шпијунажа. У литертури се наводе поједини методи и средства
којима се нпр. америчке фирме служе да би дошле до потребних економских
података. За примену појединих од тих метода, као што су информатор из
предузећа, крађа и фотографисање, посебно су интересантни наркомани
зависници. Они могу пружити потребне информације из свог предузећа,
затим отуђивати одређене планове, извештаје, узорке и макете или исте
фотографисати и достављти заинтересованим особама, уз адекватну новчану
накнаду која ће им послужити за набавку дроге.

Искуства показујуда наркомани чине и кривична дела крађе, тешке

крађе и преваренад родбином, пријатељима и познаницима. Криминална
делатност им олакшава међусобни однос повјерења, због којег се на њих не
сумња.
Имовински деликти се, сасвим логично, најчешће чине од стране
зависника. Посебна опасност у томе јесте што се поједини од зависника
временом специјализују за чињење ових деликата, како би што ефикасније
прибављали новац или друга средства за куповину дроге. Краде се из

14
станова, продавница, самопослуга,робних кућа, пијаца и сличних места, а
отуђују се разне покретне ствари и новац. Крађа и препродаја украдених
ствари је тежак и мукотрпан посао, јед да би осигурали неопходан новац,
треба рачунати с тим да вредност украдене робе мора најмање 4-5 пута
премашивати вредност дроге на тржишту. У САД- у се процјењује да
зависници морају чињењем кривичних дела прибавити око осам милијарди
долара годишње да би финансирали своју зависност (UN документ, Е/AC
57/4, 1972).
У посредно и непосредно набављање дроге спадају кривична дела
крађа лекарских рецепата, факсимила и печата из здравствених установа, а
потом фалсификовање истих. Помоћу фалсификованох лекарских рецепата
наркомани у апотекама подижу наркотике којима се дрогирају.

15
 3. Уживање опојних дрога и криминалитет
Уживање
7
опојних дрога (наркоманија) спада у групу
социјалпатолошких појава. Оно је најближе алкохолизму, јер су у питању
последице које су им у много чему сличне. Једна од њих јесте и криминално
понашање, које нас овде посебно интересује. У ствари, питање односа
опојних дрога и криминалитета може се посматрати са две стране:
 као недозвољено произвођење и прибављање опојних дрога и
 као уживање које нема медицински карактер.
Једно је недозвољена трговина дрогама, а друго употреба и њене последице
по понашање човјека.
Недозвољена производња, прерада и трговина (куповина и продаја)
опојним дрогама представља друштвено опасну активност, за коју се сматра
да има међународни карактер. Опојне дроге се у једној земљи производе, а у
многим другим препродају и употребљавају. Према подацима, analblis се
пуши у Лондону, а производи у Нигерији, Јамајки и Бурми; хероин који се
користи у Америци производи се у Француској од турског морфијума и
опијума, који се препарира у Сирији и Либану. Због тога је питање
производње и промета опојних дрога регулисано међународним
конвенцијама, а у појединим националним законодавствима су предвиђене
посебне инкриминације у вези са њиховом недозвољеном производњом и
прометом. Међутим, нас више овде интересује уживање опојних дрога
( наркоманија) и његова повезаност са криминалним понашањем.
Наркоманија представља стално уживање наркотичких дрога, у мери
која штетно утиче на способности и здравље човјека. Те дроге су различите-
опијум и његови деривати, разни алкалоиди (рофијум, хероин, кодеин),
кокаин, марихуана, канабис, хашиш и друге. Њихова стална употреба ствара
стање навикнутости, уништава човјека физички, морално и друштвено, а
може довести до медицинских компликација. За уживаоце опојних дрога је
битно смањивање способности владања собом. То је посебно случај са
хроничним уживаоцима, код којих је та навикнутост, које се они тешко
ослобађају, веома изразита. Због тога неки писци сматрају, да је уживање
наркотика симптом психопатије.

7
Милутиновић М. „Криминологија“, Просвета Београд 1969. год. Стр. 332.

16
Таквом схватању иду наруку и резултати истраживања, који показују да су за
многа лица која су се одала уживању дрога, карактеристична психопатска и
неуротичка својства.
Према томе, наркоманија представља један од облика индивидуалне
дезорганизације.

Уживаоци опојних дрога се могу делити на разне врсте, са различитим

реакцијама. Најчешћа је подела на:
 акутне и
 хроничне.
За акутне је карактеристична повремена опијеност, а за хроничне
трајно уживање дрога. Они се даље деле, према ефектима и реакцијама, на
депресивне и стимулативне наркотичаре, што зависи од врсте наркотичког
средства. Једни наркотици (депресанти) изазивају осјећај клонулости,
повећање тензије и менталну конфузију, па се стога за њих каже да имају
„смирујући“ карактер, док други (стимуланти) „распаљују“ појединце,
изазивајући код њих привремену живост на бази повећања физичке и
емоционалне активности.
Писци који се баве овим проблемом запажају различита лична
обиљежја која су својствена појединим типовима наркомана. Једни су
емоционално незрели, други су агресивни и манифестују тежњу ка
тренутним задовољствима, трећи испољавају неуротичне конфликте итд. То
значи да они, по својим психолошким особинама, представљају веома
хетерогену групу.
С обзиром на дејства и промене у личности које изазива наркоманија,
она се често доводи у везу са криминалним понашањем, мада има у том
погледу и супротних мишљења. Сматра се да уживање дрога може
представљати криминогени фактор, да се
поједина лица, услед њиховог уживања, могу одати вршењу кривичних дела
и других девијација, као што су крађе, препродаја опојних дрога,
проституција и друго.
Расположиви подаци показују да се овај вид патолошког понашања
налази готово у цијелом свету, у сталном порасту, нарочито у току две
последње деценије, да је он посебно распрострањен у редовима омладине, да
је повезан са њиховим другим облицима асоцијалног понашања. Док је та
појава била раније сведена на уже оквире, она се у последње време нагло
повећава, нарочито у појединим земљама, као што су: САД, Шведска, Јапан,
Канада, Аргентина, нека подручја Блиског истока и друге земље, што
захтјева предузимање адекватних мера за њено сузбијање.

17
 Из података се види да је уживање опојних дрога постало велики
проблем у САД, где хероин и марихуану све више ужива омладина, нарочито
унутар организованих омладинских група и банди. На Средњем истоку, у
Африци преовлађује употреба хашиша, који се сматра данас за
најраспрострањенију дрогу. У Латинској Америци је раширена употреба
лишћа кока. Нарочито велике размере узело је уживање опојних дрога у
Шведској, нарочито у Штокхолму и другим већим градовима, где је пре 50
година представљало ретку појаву. Оно је тамо узело велике размере међу
девојкама-знатно веће него међу младићима. Извештаји подвлаче да их
уживају масовно девојке од 14 и 15 година старости. У Јапану су врло често
у употреби средства за умирење и надраживање нерава, којима се
привремено уклања замор и несигурност. Њихова честа упореба има за
последицу телесно и духовно слабљење, наступање разних облика душевне
поремећености и вршење дела насиља, убистава, ремећење мира и друге
сличне активности, које се јављају као последица тих својстава личности.
Истиче се, при томе, да наркоманија може утицати, у знатној мери, и на
јављање криминалног понашања у каснијим годинама.

Пошто прекомерно уживање опојних дрога узима све више маха у

свету и погоршава у великој мери људско здравље, пошто је оно значајан
извор асоцијалног и антисоцијалног понашања, посебно међу омладином,
поставња се питање предузимања адекватних социјалних, медицинских,
ментално хигијенских, терапеутских и других превентивних мера, у циљу
његовог сузбијања. Међу њима се најчешће примењује љечење лица која
уживају опојне дроге. У нашем казненом систему ( члан 61а КЗ) предвиђено
је љечење алкохоличара и наркомана, као обавезна заштитна мера, која се
примењује према лицима која услед одавања уживању наркотика врше
кривична дела.

18
ЛИТЕРАТУРА:
 Стајић, Љ. „Основи безбедности“, Драганић Београд 2006.
год.

 Петровић, Б. „Криминологија“, Правни факултет

Универзитета Сарајево 2004. год.

 Милутиновић, М. „Криминологија“, Просвета Београд 1969.

год.

19