a josZilah
isamr tn
o pr olec
e
Nad gradom je lebdeo sumrak. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen.S ostrva je plovio Dunavom mali beli parobrod, iznenada oštro zapištai zvuk se razleže kao samrtni, divlji krik. Odbijajući se sa padineGelertovog brega, krik belog broda polete u nevidljivom luku putneba. I umuče negde na visini.Sa brega koji je odisao prolećem silazili su u sumrak mlade žene imuškarci. Žene su umorno vukle svoje suncobrane za sobom pozemlji, a muškarci su išli ćuteći. Na obali je stajao gologlav muškarac, ruku prekrštenih na grudimanepomično je gledao u vodu, po kojoj su se utrki-vali talasi bakarnog preliva. Svuda je bilo sveta po stepeni-cama obala; stara gospoda,starije dame, mlade devojke uhvativši se prisno pod ruku i služavke,koje su na časak-dva krišom skoknule do obale, šetali su. Posmatralisu vođu. Na budimskoj strani, ispod dva kestena, šetao se jedan mladić. Naglo se smrkavalo i mrak je doneo sobom sipljivu, hlad-nu kišu.Mladić se još uvek šetao između dva kestena. Kat-kad bi umoran seona jednu klupu. Nešto kasnije prešao je na peštansku obalu i krenuo prema hoteluGrif. Popeo se u svoju sobu i zaključao vrata za so-5
bom. Seo je na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. Puštajući dugi, titravimlaz dima, cigareta je sama od sebe dogorevala među njegovimukočenim prstima.Upalivši stonu lampu sa zaklonom i uronivši glavom u njenusvetlost poče da piše pismo.Evo šta je napisao:Dragi prijatelju, oprosti mi što ću te uznemiravati ovako dugim pismom. Sedim ovde u svojoj hotelskoj sobi, vrata sam zaključao zasobom i, nagnut nad stolom, pišem ovo pismo. Pišem, pišem i posmatram kako se hitro nižu crna slova po beloj hartiji. Moje srce piše ovo pismo, moje srce drži i pokreće pero.Onaj, koji ti se danas na stepeništu hotela javio tihim i zbunjenim„zdravo", i nestao pre no što sl ti mogao da se prisetiš ko je taj tebi uneku ruku poznat, pa ipak neznan mladić — bio sam ja. Ne bih mogaoda ti objasnim zbog čega sam se žurno izgubio, zašto nisam stao da porazgova-ram s tobom, zašto te nisam upitao: kako si, gde si, jesi lisrećan, ili nesrećan?Pobegao sam, popeo sam se u svoju sobu, bacio se na divan i dugozurio u prazninu. Uplašeno sam oslušnuo kako naviru, buče inavaljuju moje uspomene i misli, kao ledene sante u rečnoj struji.Reci, sećaš li me se još? Sećaš li se široke ulice maloga grada,nekadašnjih sutona, naše zbirke insekata što je za-udarala na špirit?Sećaš li se Betijeve istorije književnosti, kuće Boncoševih, prazne,dimom cigarete ispunjene sobice, lončića kafe, latinskih imena biljaka? Sećaš li se časova fi-zike ispunjenih prigušenim strahom,ogromnog ugleda i zapre-pašćujućih poseta gospodina inspektora, koji je nosio dvostru-ke naočari i bio tako beskrajno moćan da je čak i profesor fizike pomalo zazirao od njega; pa onda veleokreta navratilu, koluta na razboju, neobuzdane i pomamne miline kojom sunas ispunjavali majalosi, groznice prvih pijanstava, vitkih no-
6
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Recommended
More From This User
Notes
Load more
