1.

POJAM SOCIOLOGIJE RADA

Najrazvijenija sociološka disciplina...sociološka istraživanja rada, posebno

industrijskog, prevazilaze bilo koje drugo područje socioloških istraživanja.
Socilogija rada je postigla veliki stepen egzaktnosti u odnosu na druge sociološke
discipline. I, jednim delom, uspela je da se izdigne od početne pretežno
parcijelno-empirističke usmerenosti istraživanja, do sagledavanja globalnog
nivoa društva.
Značajnija istraživanja: ELTON MEJO- istraživanja ljudskog činioca,
krajem dvadesetih godina;
ŽORŽ FRIDMAN- Istraživanje razmrvljenog
rada i njegovih otuñujućih posledica po čoveka u savremenom društvu, pedesetih
godina;
HARI BREJVERMAN- istraživanja strukture
moći i uticaja u procesima rada, sedamdesetih godina;

I sociologija rada je po svojoj biti sociologija koja dubinski proučava

odgovarajuće područje društvene stvarnosti..

Rad je specifična osobina čoveka i osnovni uslov njegovog opstanka u

odgovarajućim kulturnoistorijskim uslovima...proučavajući rad, naučnici su
doprineli da se čovek približi odgovoru na „večna pitanja“ ko je on i u čemu je
smisao njegovog bitisanja u svetu...
Sociologija rada se etablira u u sistemu socioloških disciplina u vreme
procvata empirizma u sociološkim istraživanjima i redukcionizma kao osnove
teorijskog objašnjenja rezultata tih istraživanja (od 20-ih do 50-ih) .Taj
empirizam ni dan danas nije sasvim prevladan.. Veliki deo socioloških istraživanja
se orijentisao samo ne preovladavajući oblik podele rada ili su za analizu uzimali
neki specifičan način obavljanja radne aktivnosti iz tog tipa podele rada... Takav
NEISTORIJSKI PRISTUP proučavanju rada vodio je ka redukcionističkim
objašnjenjima u dvostrukom smislu: prvo, gubio se iz vida stvaralački aspekt
rada koji je u procesima industrijskog rada potisnut u stranu i, drugo, pristup
radu sa stanovišta ciljne racionalnosti i tehnoekonomske efikasnosti zanemario
je potrebu proučavanja rada kao večnog uslova opstanka i samoostvarenja
čoveka i razvoja društva, i ograničio se na analizu njegove utilitarno-praktične
strane...

1
 Sociološki pristup radu se zasniva na teorijskoj problematizaciji podele rada
na repetitivni i stvaralački i upućuje na potrebu proučavanja rada u njegovoj
vremenskoj dimenziji , čiji smer odreñuje vrednosni sistem kulture, dok su u
ekonomskim proučavanjima rada retki pokušaji da se objasne uticaji vrednosnog
sistema kulture na ekonomiju odreñenog društva...(taj uticaj su naglašavali Maks
Veber, Torsten Veblen, Žan Furastije..) Ta „kulturološka paradigma“ postaje
središnje polje istraživanja naučnika u najnovije vreme - vreme koje karakteriše
globalna društvena kriza i procesi restrukturacije društvenih odnosa, simbolično
krunisanim rušenjem Berlinskog zida... SPECIFIČNOST DRUŠTVENOG
DETERMINIZMA SE, PRE SVEGA, OGLEDA U TOME ŠTO ON SAČINJAVA
MNOGOSTRUKO DEJSTVO ISTOVREMENO DRUŠTVENO-
ORGANIZACIJSKIH, TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH I KULTURNIH ČINILACA
NA DRUŠTVENI ŽIVOT ČOVEKA... Na taj način se težište sociološkog
proučavanja rada i procesa u njemu pomera sa utilitarno-pragmatičkog na
stvaralački aspekt rada...i samim tim rehabilituje se pojam umeća.

2. PREDMET SOCIOLOGIJE RADA

-Da bi imala status posebne sociološke discipline sociologija rada mora
imati predmet proučavanja, metode, pojmove, teorije;
-soc. rada ima posebno mesto zahvaljujući istraživačkoj praksi kojom se
dolazi do osobenih znanja u vezi sa ljudskim radom;
-u početku je predmet soc. rada bio industrijski rad kao dominantna
forma rada;
-Skot je prvi definisao sociologiju rad kao industrijsku sociologiju kao
specifičnu sociološku disciplinu koja proučava industriju, njene tvorevine i
odnos prema širem društvu;
-isticanjem industrije soc. rada se ograničava na izučavanje jednog
aspekta rada, dominantnog u modernim društvima;
-Fridman i Nevil: predmet soc. rada je izučavanje kolektiva različitih po
svojoj veličini i funkcijama koje se konstituišu u toku rada; predmet je
svaki radni kolektiv, radna grupa, ono što na njih utiče;
-Šnajder: industrijska sociologija se bavi industrijom kao produktivnim
sistemom i ima cilj da analizira socijalnu strukturu industrije pomoću
socioloških teorije (a to je matrica socijalnih ponašanja čiji su elementi
uloge, vrednosti, komunikacije i status);

2
 -Kaplov: sociologija rada je disciplia usmerena na proučavanje dr.uloga
koje nastaju klasifikacijom ljudi na osnovu rada koji obavljaju;
-Šćepanski: soc.rada proučava rad kao dr.proces i analizira uticaje dr.
uslova na motive, tok, intenezitet i rezultate rada;
-Županov: soc.rada je sociologija radnih organizacija;
-SOCIOLOGIJA RADA OZNAČAVA USMERENOST SOCIOLOGIJE NA
ANALIZU RADA I NJEGOVE ORGANIZACIJE NE SAMO U ZNAČENJU
PLAĆENOG RADA. TAJ OPŠTI PREDMET SE ANALIZIRA U ŠIREM
SOCIJALNOM KOMPARATIVNOM KONTEKSTU POSEBNO U
MEðUODNOSU SA EKONOMSKIM I POLITIČKIM INSTITUCIJAMA;
-SOCIOLOGIJA RADA SE BAVI PROUČAVANJEM RADA KAO
KOMPLEKSNE POJAVE. PROUČAVA ČOVEKA POJEDINCA U
NJEGOVIM RADNIM ULOGAMA, ZATIM DR, GRUPE KOJE SU RADNE
GRUPE, SOCIJALNE ORGANIZACIJE I INSTITUCIJE KOJE SU U
VEZI SA RADOM. CILJ JE DA SE UOČE PRAVILNOSTI I MENJANJA
U DR. SFERI RADA.

3. NASTANAK I KONSTITUISANJE
SOCIOLOGIJE RADA
4. SAVREMENA SOCIOLOGIJA RADA
5. PRISTUP OPŠTE SOCIOLOGIJE I
SOCIOLOGIJE RADA PROBLEMU RADA

Rad je jedno od najsloženijih područja naučnog proučavanja. Sociolozi tu

složenost obrazlažu najmanje na dva načina:
1. složenost problema rada se obrazlaže činjenicom da ga
proučava više nauka, interdisciplinarnih i
transdisciplinarnih pristupa;
2. ta složenost se obrazlaže prirodnoistorijskom činjenicom
da rad predstavlja takvu ljudsku osobinu i društvenu i
kulturnu pojavu koja uslovljava mnoge druge pojave;
Prvo stanovište naglašava da je rad svesna , svrsishodna aktivnost pomoću
koje čovek, udružen sa drugim čovekom, zadovoljava svoje potrebe i
potrebe zajednice. To stanovište najčešće precenjuje značaj pojedinih

3
činilaca rada ( tehničkotehnoloških, organizacionoekonomskih,
pravnopolitičkih i sl.) za strukturalne osobenosti i razvojne procese u
društvu, a zapostavlja potrebu da se obrazlože uticaji vrednosnih činilaca
na procese rada i smisaonost izbora konkretnih ciljeva čovekove
društvene delatnosti. To stanovište zanemaruje potrebu analize različitih
sadržaja rada iz kojih proizlaze čovekova vrednosna opredeljenja i
čovekov izbor. Drugo stanovište polazi od saznajno-iskustvenih
istraživanja odnosa bitnih činilaca u procesima i organizaciji rada kao i
širih društvenoistorijskih i kulturnih uslova njihovog ispoljavanja. PRVO
STANOVIŠTE JE VIŠE UTILITARNO-PRAGMATIČKOG, A DRUGO
VIŠE TEORIJSKOG KARAKTERA.
ULOGU RADA U DRUŠTVU TREBA SHVATITI KAO
STVARANJE, A ISTORIJU KAO PROCES STVARALAŠTVA ČOVEKA
KOJI IDE ZA SVOJIM SVRHAMA, I TO UVEK UZ VREDNOVANJE
I PREVREDNOVANJE POSTIGNUTOG.

Specifičnost sociološkog pristupa proučavanju rada je dvojak:

1. sociologija problemu rada prilazi kao složenoj pojavi tj. kao pojavi na
kojoj se temelje i iz koje proilzlaze sve bitne odrednice čoveka kao bio-
psiho-socio-kulturnog bića;
2.pojam rada je u sociologiji osnovna analitička kategorija pomoću
koje sociologija objašnjava meñusobnu uslovljenost osnovnih kategorija
(čoveka, društva i istorije) i na taj način utemeljuje sebe kao opštu,
teorijsku i osnovnu nauku o društvu;
Problem rada je toliko složen da ne postoji nijedna ljudska,
društvena i kulturna pojava koja njime nije uslovljena ili bar oposredovana.
Rad je uslov, ne samo čovekove egzistencije, nego i esencije.. Ne samo da
je rad stvorio čoveka u smislu njegovog biološkog formiranja i
egzistencijalnog opstanaka u prirodi, već je proizveo potrebu čoveka za
drugim čovekom, kao što je omogućio i postavljanje pitanja o smislu
vlastitog postojanja i vrednostima preduzetih aktivnosti u toj zajednici.
SOCIOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU RADA JE OSOBEN PO TOME
ŠTO NIKAD NE GUBI IZ VIDA TU NJEGOVU SLOŽENOST I
SVETSKOISTORIJSKI ZNAČAJ I ŠTO UVEK TRAGA ZA OSNOVNIM,
OPŠTIM I SUŠTINSKIM I RELATIVNO TRAJNIM VEZAMA I
ODNOSIMA, KAKO IZMEðU RADA I DRUGIH ČINILACA
DRUŠTVENOISTORIJSKIH PROCESA, TAKO I IZMEðU SPECIFIČNIH

4
ČINILACA UNUTAR PROCESA RADA I NJIHOVOG ODNOSA SA
DRUGIM SPECIFIČNIM I OPŠTIM ČINIOCIMA IZVAN RADA.
Opšte-sociološki pristup radu je više teorijski dok je pristup
sociologije rada problemu rada više teorijsko-empirijski. Za opštu
sociologiju rad je, pre svega osnovna analitička kategorija u sklopu
teorijskog objašnjenja društvenih zakonitosti.. Teoriijski karakter
sociologije rada ne sastoji se u prostom preuzimanju teorijskih postavki
opšte sociologije već u njihovoj valjanoj operacionalizaciji. Ta
operacionalizacija je neophodna da bi se ostvarila druga osobenost soc.
rada, a to je njen empirijski karakter. Medjutim, prilikom preduzimanja
empirijskih istraživanja sociologija rada se mora odnositi kritički prema
predmetu istraživanja i ne sme da zanemari svoj humanističko-
emncipatorski karakter.
Opštesociološki pristup radu sociologiji rada služi kao plodan okvir
za formulisanje polaznih pretpostavki i kao osnov za deduktivno
objašnjenje podataka prikupljenih empirijskim istraživanjem.
Istorija soc. rada od druge decenije 20-og veka nam daje za pravo
da konstatujemo da je ova soc. disciplina u odnosu na druge soc. discipline
najdalje otišla u raznovrsnosti primene metoda i tehnika i u obimu
empirijskih istraživanja. Razlozi za slabo korišćenje saznanja o društvu do
kojih je došla sociologija rada su višestruki, a mogu se podeliti u dve
grupe: 1.imanentni, naučni razlozi (pretarani empirizam i psihologizam u
objašnjenjima rada i neadekvatan pristup samom problemu istraživanja
koji je više usmeren na traženje mogućnosti da se očuva status qvo nego
da se on menja ukoliko ne odgovara potrebama ljudi u radu);
i 2. izvannaučni, društveni i kulturni razlozi ( tradicionalno prezreni
odnos prema radu od strane onih klasa koje imaju dominantan dr. uticaj;
zatim, odnosom inteligencije prema radu koji se vidi samo kao otuñujući i
repetitivan-ind.rad, dok se stavaralačka komponenta pripisuje duhovnom
radu.
-zablude o tehnoekonomskom determinizmu čine sociološka
saznanja o ulozi ljudskog činioca nepotrebnim u društvenoekonomskom i
ukupnom društvenom razvoju..
PODELA RADA JE MOST IZMEðU TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH I
SOCIJALNIH SISTEMA. KARAKTER PODELE RADA NE ZAVISI
DIREKTNO OD KARAKTERA TEHNIČKOTEHNOLOŠKIH ČINILACA,
VEĆ OD CILJEVA DRUŠTVA U ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU.
KARAKTER DR. PODELE RADA MOŽE SE OBJASNITI POTREBAMA

5
ČOVEKA U ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU I STALNOM
SELEKCIJOM VREDNOSTI NA PUTU KA OSTVARIVANJU TIH
POTREBA. Ako su ciljevi društva u odreñenom istorijskom periodu
nastajali iz individualnog i/ili grupnog interesnog usmerenja, tada se
njihovom ostvarenju pristupa sa stanovišta rada kao proizvodne
delatnosti, a ako se oni zasnivaju na svesti o ukupnim ljudskim posledicama
koje nastaju realizacijom tih ciljeva, tada je reč o radu kao praksisu.

Pristup sa stanovišta tehnoekonomskog determinizma je

jednostrano naučno stanovište jer u radu vidi samo racionalno-
instrumentalni proizvodni karakter, sa profitom kao osnovnim ciljem
čoveka i društva. Pristup sa stanovišta dr. totaliteta shvata da je
racionalno-instrumentalni karakter rada samo jedna strana , a da je druga
strana rada sadržana rada sadržana u potrebama i vrednosnim
aspiracijama koje se nastoje ostvariti kao sloboda, sreća i ljudska
solidarnost...
SOCIOLOGIJA RADA MOŽE ISPUNITI TRI OSNOVNE
FUNKCIJE:
1.SAZNAJNU: proširuje naučne vidike o radu; pitanje suštine
rada, dr, podele rada, otuñenja i dr. mogućnosti razotuñenja čoveka su
osnovna saznajna teorijska polazišta na kojima soc. rada zasniva svoju
naučnu osnovu; oslanja se na filozofsko-antropološka i opšta sociološka
znanja o radu;
2. PROFESIONALNO-PRAKTIČNU: osnovni zadatak ove
funkcije je preduzimanje konkretnih istraživanja dr. odnosa u kojima se
odvija radna aktivnost čoveka;
3.HUMANISTIČKO-EMANCIPATORSKU: pomoću ove funkcije
soc. rada ukazuje na smisao radno-profesionalne delatnosti,
osposobljavajući stručnjake za kritičko propitivanje užih i širih
društvenih odnosa u kojima se odvija proces rada; oslanja se na prethodne
dve. Veza sa saznajnom funkcijom ne dozvoljava da se procesu rada prilazi
na izrazito empiristički, parcijalan i neistoričan način, a veza sa
profesionalnopraktičnom funkcijom ne dozvoljava da se emancipacija
shvati jednostavno kao želja već kao realno moguća društvena
perspektiva.

6
 6. SOCIOLOŠKI PRISTUP RADU SA
STANOVIŠTA UMEĆA
Sociološko istraživanje i objašnjenje procesa i odnosa u radu je nametnulo
korišćenje pojma umeće..taj pojam se zanemarivao jer su istraživanja bila orijentisana
na aktuelno i postojeće u procesima rada, bez istorijskog pristupa. I zbog toga se
najčešće nije uviñalo da i pojam umeća ima specifična značenja u različitim periodima
istorijskog razvoja saznanja o procesima rada. Otuda je pojam umeća bio
upotrebljavan kao jedan od onih pojmova koji su sami po sebi razumljivi...ta
podrzumevajuća upotreba pojmova vodi stvaranju zabluda koje umanjuju
emancipatorski potencijal socioloških saznanja.
Pojam umeća se shvata kao naučena veština, ili kao izvesna praktično
tehnička spretnost u procesima rada...
Filozofska problematizacija pojma umeća je sastavni deo biti same
filozofije.Ovde upotreba termina umeće je najsličnija starogrčkom tehne.
PLATONOVO SHVATANJE UMEĆA podrzumeva sposobnost čoveka da svoje
prirodne nedostatake nadomesti uvežbavanjem za nešto što će mu omogućiti da
opstane..kako je čovek po prirodi dat kao nezaštićeno stvorenje, on je prinuñen da te
nedostatke nadomesti umećem.. Umećem čovek sebi stvara udobnost..
ARISTOTELOVO SHVATANJE UMEĆA – zahvaljujući umeću, kao inventivnom
podražavanju prirode, čovek samo dovršava ono što je priroda započela..To je čovekova
sposobnost da napravi bilo šta što samo ne nastaje u prirodi, što nije „prirodno biće“.
POD POJMOM UMEĆA UVEK SE PODRAZUMEVA SPOSOBNOST,
MOGUĆNOST ČOVEKA I OSTVARENJE TE MOGUĆNOSTI KROZ NEKU VRSTU
DELOVANJA ILI PROIZVOðENJA, KOJE SE USMERAVA ISKUSTVENIM ILI
NEKIM DRUGIM OBLIKOM ZNANJA SA CILJEM DA SE OBUZDAJU ONE
PRIRODNE I DRUŠTVENE SILE KOJE MOGLE DA UGROZE ČOVEKA.
DEKART-merilo istine se ne nelazi u biću već u mišljenju; sloboda
delovanja čoveka se sastoji u umeću umovanja, tj. u sposobnosti da sam napravi
istinu...tu priroda postaje materijal koji treba obraditi i preraditi i sredstvo koje
čovek treba da koristi što je moguće efikasnije..
BEKON-redukuje pojam umeća, odstranjuje sve što smeta praktično-
tehničkom savladavanju prirode...
NOVOVEKOVNO SHVATANJE BITI BIĆA u filozofiji uticalo je na
CEPANJE CELOVITOSTI POJMA UMEĆA NA: OTKRIĆE, PRONALAZAK I

7
KREACIJU...Upotreba tih termina uvek je povezana sa izdiferenciranim sferama
saznanja: naukom, tehnikom i umetnošću.
Neopravdano je tvrditi da je stvaralačko delovanje isključivo karakteristično za
umetnost i eventualno za nauku a ne i za tehniku..ta shvatanja su nastala u 19-om veku
uporednim proučavanjem civilizacija i došlo do zaključka da „merilo“ starih civilizacija
ima duhovno, a industrijske materijalno obeležje...industrijalizacija, nasuprot
zanatstvu nema osobine umeća... Medjutim, u procesu industrijskog rada ne sudeluju
samo mašine, već i čovek. Dok on bude u njemu, biće umeća i u toj vrsti istorijskog
delovanja čoveka..
SLOBODNI, STVARALAČKI , SMISAONI ODNOS ČOVEKA PREMA
CELINI PRIRODE I DRUŠTVA, ILI, PAK, TEŽNJA DA SE ON OSTVARI KAO
REALNA MOGUĆNOST, PREDSTAVLJA UMEĆE RADA...
Proces rada je takvo područje čovekovog odnosa prema svetu u kome se
spajaju njegove potencijalne sposobnosti sa sklonostima koje se mogu
steći i povezati sa znanjem. Iako u tom procesu nastaje dosta toga što je
opredmećeno, ostvareno i postvareno, sa jedne strane, uvek opstaje i ono
što je subjektivno, živo, delatno, potencijalno ljudsko, sa druge...
Pojam, VEŠTINA, u savremenoj upotrebi u nauci, upućuje više na mogućnost
čoveka da učenjem stekne sklonost prema nečemu, ili, još uže, na „zanatlijsku
spretnost“ u upotrebi sredstvima rada..
Hari Brejeverman 70-ih godina pokušava da pokaže da su savremeni
kapitalistički odnosi uništili tradicionalno shvatanje umeća ostavljajući akterima u
procesu rada pojednostavljeno shvatanje umeća kao spretnosti...

7. SOCIOLOGIJA RADA I DRUGI NAUČNI PRISTUPI

RADU
Rad ima višedimenzionalni karakter i ne mže samo sociologija da ga prouava...
-Frederik Tejlor-da se ustanove i u praksi primene načela „naučne
organizacije rada“ kao bi rad ljudi postao pouzdan i precizan..
-ERGOLOŠKI PRISTUP: Ergonomija je nauka koja proučava odnos izmeñu
čoveka i sredstava za proizvodnju i koja pokušava da iznañe najpogodnije uslove
u fizičkom i psihičkom pogledu odnosa čovek-mašina; Ergologija je sveobuhvatna,

8
opšta nauka o radu kao svrsishodnom delovanju, a zadatak ergologije je da
istraži sve činioce koji doprinose uspešnosti tog delovanja; u centru ergološkog
pristupa je proces rada pojedinaca i užih grupa; opisuju se mere i putanje rada,
vreme rada, utrošena energija...; metodi koji omogućavaju tehnička snimanja i
merenja rada..... polazi se od shvatanja da su tehnički momenti od primarnog
značaja za efikasnost rada.... ergonomija je disciplina koja izučava fizičke
odnose izmeñu mašine i čoveka sa ciljem da se umanji napor, nelagoda i zamor
ljudi...
-PSIHOLOŠKI PRISTUP: Psihologija rada je primarno usmerena na
proučavanje individualnog i meñuindividualnog ponašanja ljudi u sferi rada.
Naglasak je na saznanjima koja su u vezi sa individualnim psihološkim svojstvima
ljudi od kojih zavisi prilagoñavanje ljudi uslovima rada....Značajno je za
preaktično usmeravanje...sociologija rada može da zapadne u psihologističku
redukciju stvarnosti ako preuzme ponašanje kako svoj osnovni analitički
koncept.....pojedinci i radne organizacije nisu identični...
-SOCIJALNO-STRUKTURALNI PRISTUP ILI DRUŠTVENO-
SISTEMSKI PRISTUP: dominantan je u savremenoj sociologiji rada, a
sociologija radne organizacije je njen centar izučavanja....izučavaju se socijalno-
strukturalni okviri koji oblikuju individualna ponašanja.....strukturalistička
izučavanja vode zaboravu individue u širem društvenoistorijskom
kontekstu....marksistička soc. rada kritikuje prethodna tri pristupa.....
-AKCIONI PRISTUP: karakteristično metodološko stanovište da se zaposleni
i njihovi problemi tretiraju kao objekti...zaposleni se uključuju u sam proces
istraživanja...ne samo pisati i objašnjavati promene već ih i inicirati....
-TEHNIČKOTEHNOLOŠKE NAUKE: zahvataju probleme rada koji
obuhvataju sredstva...u ekspanziji su od početka 19-og veka....često vode
degradaciji rada...
-PEDAGOŠKE NAUKE: više se oslanjaju na psihološke , a manje na sociološke
pojave...kako rad utiče na čoveka....
-MEDICINA RADA: ima za cilj da obrazlaže i analizira oboljenja čoveka koja
nastaju zbog negativnog delovanja uslova rada....postoji veza izmedju soc. rada i
medicine rada...neka društva u firmama organizuju rekreaciju...
-PRAVNO-POLITIČKE NAUKE: sindikati, interesne organizacije u radu,
socijalna politika.....soc. rada proučava prava iz radnog odnosa...
-ORGANIZACIONO-EKONOMSKE NAUKE: proučavaju rad sa stanovišta
efikasnosti i produktivnosti..Postoje tri područja gde se susreću soc. rada i
org.ekonomske nauke: 1. soc. rada može dobro doći onima koji se bave org.ek.
sistemom rada; doprinosi razrešenju sukoba i objašnjava zašto i kako

9
 nastaju...2.upravna vrednost-utvrñivanje puteva i načina raspodele moći i
vlasti...3.soc. rada ima podsticajni značaj za funkcionisanje procesa rada jer
ispituje ulogu raznih činilaca na pojedince sto doprinosi produktivnosti...
-SOCIOLOGIJA RADA PRISTUPA RADU NA TEORIJSKO-EMPIRIJSKI
NAČIN, teorijska znanja opšte sociologije su pretpostavka-heuristički valjan
okvir za istraživanje problema rada....

8. SOCIOLOGIJA RADA I INTER-

TRANSDISCIPLINARNI PRISTUPI RADU

---interdisciplinarni pristupi su ergonomija i ergologija, a transdisciplinarni su

prakseologija i kibernetika...
PRAKSEOLOGIJA ističe da je sam rad kao praksa prepoznatljiva osobenost
čoveka koja mu omogućava da kritički osmisli svoju praktičnu
aktivnost.....stvaralački aktivizam čoveka je u središtu tog pristupa
radu...osobenost stvaralačkog rada nastaje kao izraz delatnosti čoveka a to
su postupci u radu, proces rada, rezultati rada. u kulturnoistorijske
pretpostavke u kojima je ta delatnost moguća....svrha dela je da omogući
zadovoljenje ljudskih potreba i da omogući samoostvarenje čoveka....rad se
odreñuje kao slobodna stvaralačka aktivnost čoveka kao proces humanizacije
prirode i naturalizacie čoveka...

9. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGIJE RADA U

OBRAZOVANJU ZA STRUKU
10. ZADACI I FUNKCIJE SOCIOLOGA U
ORGANIZACIJI

Delatnost sociologa u organizaciji rada pripada oblasti primenjene

sociologije (organizacija rada je opštija i šira od preduzeća). Empirijska
sociologija je svako iskustveno istraživanje u skladu sa teorijsko-
metodološkim pretpostavkama.. Primenjena sociologija je praktično-

10
profesionalno delovanje sociooga a cilj je da istražuje mogućnost primene
teorijsko i empirijskog saznanja u raznim oblicima organizovanja rada...
Preduzeće ima tri celine: tehničku, ekonomsku i socijalnu...Sociolog ima
mesto u sve tri celine a najveći deo sociologa je u trećoj... Profesionalna
delatost sociologa ima dva smera: 1) istraživanje problema sa kojima se
susreću (kako da organizacija bude savršenija) i istraživanje uzajamnog
delovanja formalnog i neformalnog odnosa; istraživanje motivacijskih
činilaca; 2) odnos preduzeća i dr. sredine...globalno društvo i
tržište...istraživanje povoljnijih mogućnosti za stabilniji kolektiv..ukazivanje
na humaniji način zapošljavanja.....meñusobna integracija...istraživanje
kolektiva...

11.POJAM RADA I DRUGI OSNOVNI

POJMOVI
-Marks rad odreñuje kao proces izmeñu čoveka i prirode u kome čovek
svojom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire razmenu materije sa
prirodom....
-RAd je aktivnost proizviñenja stvari upotrebljivih za čovekov
život......to je svesna i svrsishodna delatnost...stvaralačka i društvena
delatnost....treba da se razlikuje od drugih aktivnosti kao što su molitva,
spavanje...Čovekov rad ima instrumentalni karakter...naglašena je sklonost
poistovećivanja rada i proizvodnje kao i svoñenja rada ne proizvodni rad.
U najširem značenju, rad kao stvaranje mogao bi označiti sve one ljudske
delatnosti koje se označavaju kao proizvodnja, ali ukoliko se se izrazom
proizvodnja označavaju samo one delatnosti proizvoñenja stvari, onda
mnoge delatnosti ne bi bile proizvodnnja iako bi bile rad;
-rad najpre treba razlikovati od svih aktivnosti koje nisu rad, koje
su „ne-rad“ takve su mnoge duhovne aktivnosti čoveka, npr. molitva, kao i
psiho-fizičke aktivnosti – npr. spavanje koje nemaju neposrednos

11
 instrumentalno značenje, ne rezultiraju proizvoima već su izraz čovekovog
bivstvovanja; doduše u Marksovom tumačenju rad je specifičan izraz
bivstvovanja čoveka, ali instrumentalnost je bitna osobina rada jer čovek
radom dolazi do stvari neophodnih za egzistenciju;
-U novovekovnom konceptu rada uočljiv je naglasak na ishodima
rada kao korisne stvari i na elementima prinudnosti i neslobode za onog ko
radi...time se rad uspešno razlikuje od igre...
-Sociologija rada se do sada bavila oblicima rada čija se
instrumentalnost iskazivala tako što je rad najčešće bivao rad za druge –
koristan; industrijski rad, rad za odreñenu naknadu rad čija je
svrhovitost izražena u odreñenim korisnim ishodima za one koji su
organizovali rad u zaradi za one koji su radili;
-prvo pretežno izučavan industrijski rad;
-mora se uzeti društvo uopšte u svim oblicima nastajanja,
nestajanja, a ne samo moderno društvo;
-promenljiv kulturnovrednosni tretman rada u pojedinim epohama i
u pojedinim društvima; pomeranje značenja rada u pojedinim epohama i
društvima (labour, arbeit...-stav izbegavanja rada);
-novovekovno značenje uz protestantsku etiku vrednosno je
preinačilo pojam rada-rad univerzalno obeležje čoveka-masovna
proizvodnja, rad ne mora biti kazna i raditi ne mora znaliti biti u nevolji...
-PROCES RADA je prirodnoistorijski proces jer se susreću prirodne dispozicije sa
kulturnim osobenostima – proizvode se dobra egzistencije; OSNOVNI ČINIOCI PROCESA
RADA SU: akteri, predmeti, sredstva, potreba, interesi, vrednosti i norme; Objektivni deo
procesa rada su predmeti i sredstva, a subjektivni deo je čovek; Proces rada je složen
proces jer: čovek deluje na prirodu da bi je prilagodio svrsi; zatim, čovek deluje na drugog
čoveka; čovek deluje na samog sebe;
-SADRŽAJ RADA: odnosi se na individualni rad, na tzv. radno mesto....... Sadržaj
industrijskog rada obuhvata : 1)raspodelu funkcija; 2) skup operacija koje se izvode na
odreñenom predmetu pomoću sredstava rada;
-USLOVI RADA: u direktnoj su vezi sa sadržajem rada; zavise od moći i raspodele?
-MOTIVACIJA ZA RAD: zajednički je pojam psihologije i sociologije rada, sociološki
pristup motivaciji zavisi od socio-kuturnih uslova..... Postoje tri dominantna vida vrednovanja
rada: 1) rad kao poziv-put spasenja; 2) rad kao dug i obaveza prema dobrobiti društva
(socijalizam); 3) rad kao gušenje gordosti u čoveku;
-RADNO PONAŠANJE MOŽE BITI: 1) funkcionalno (izvršava naloge radnog mesta);
2)ekonomskoorganizaciono (postizanje željenog ekonomskog standarda); 3)stratifikaciono;

12
4)inovaciono; 5) adapciono; 6) ceremonijalno; 7) destruktivno; 8)karakterološke forme radnog
ponašanja...

12.RAD KAO PROIZVODNJA I KAO PRAKSIS

Prema Marksu rad je: proces humanizacije prirode i naturalizacije čoveka;

proizvodnja samih oruña za rad; racionalna i svrhovidna delatnost; materijalna, ekonomska
aktivnost usmerena prema izradi dobara; generička čovekova aktivnost; praksis kao
slobodna stvaralačka aktivnost čoveka; bez oruña ne može biti interakcije sa prirodom-
rada, a ni oruña bez svrhovite ljudske aktivnosti;
Poslednjih 50 godina razvoj marksističke misli obeležen je sa 2 glavna smera: 1)
antropološkim smerom koji pojam rada odreñuje kao praksis, kreativnu, slobodnu
delatnost; 2) strukturalističkim smerom koji rad odreñuje kao proizvodnu delatnost;
Antroploški smer je karakterističan za frankfurtsku školu i za saradnike YU
časopisa „Praxis“ . Taj smer pre svega naglašava neekonomsku funkciju rada. Rad nije
samo proizvodnja dobara pa se zato ne može redukovati samo na proizvodnju profita.
Takav rad je karakterističan za kapitalističko društvo u kojem on postaje puka
proizvodnja. Antropološki smer gleda na rad kao na generičku bit čoveka. Rad koji je
redukovan na puku proizvodnju profita i dobara pa prema tome ne omogućava proizvodnju
samih ljudskih odnosa i samorazvitka pojedinca je neljdski rad, proces samootuñivanja. Bit
čoveka je čovek sam, što znači njegova aktivnost odnosno potreba za samorealizacijom. Ta
je aktivnost praxis. Iako praxis nije ni subjektivistička ni voluntaristička koncepcija rada,
ostaje ipak sociološki neodreñena kategorija. Strukturalistički smer posebno noviji
francuski, naglašava da rad nije nikakav praxis, već kapitalističkom logikom odreñena
proizvodna aktivnost. Strukturalizam pokušava pokazati da je rad determinisan
socijalnom strukturom. Rad nije slobodna aktivnost već aktivnost koja je usmerena na
proizvodnju i reprodukciju kapitala.
Antropološki i strukturalistički smer oblikovali su unutar marksizma dva različita
poimanja rada: rad kao proizvodnja i kao praksis. Praksis ima kritičko-revolucionarni
karakter koji transcendira sve postojeće strukture i ostvaruje se u spontanoj
participaciji neinstitucionalizovanih grupa kao što su pokreti i marginalne grupe.
Proizvodnja ima instrumentalno-funkcionalni karakter, koji se integriše u postojeće
strukture i ostvaruje u racionalnoj koordinirajućoj delatnosti institucionalizovanjih
grupa kao što su organizacije i profesije.

13
 Za razdvajanje pojma rada na proizvodnju i praksis nalazi se opravdanje i kod
samog Marksa u trećoj knjizi kapitala kada govori o carstvu nužnosti materijalne
proizvodnje i carstvu slobode u kojem vlada slobodna aktivnost.
Potrebno radno vreme služi reprodukciji radne snage, a produženo radno
vreme reprodukciji kapitala. Oba zajedno tvore društveno potrebno radno
vreme vreme potrebno za reprodukciju kapitala. To vreme, odreñuje sam
kapital....51.... Pristup sa stanovišta tehnoekonomskog determinizma
je jednostrano naučno stanovište jer u radu vidi samo racionalno-
instrumentalni proizvodni karakter, sa profitom kao osnovnim ciljem
čoveka i društva. Pristup sa stanovišta dr. totaliteta shvata da je
racionalno-instrumentalni karakter rada samo jedna strana , a da je druga
strana rada sadržana rada sadržana u potrebama i vrednosnim
aspiracijama koje se nastoje ostvariti kao sloboda, sreća i ljudska
solidarnost...

13. DRUŠTVENA DELATNOST I RAD

Ljudi obavljaju razne delatnosti u društvu. Društvena delatnost se može odrediti

kao polazna osnova i bitan element dr. strukture i razvoja društva. Samostalnu,
izolovanu i potpuno izdvojenu aktivnost pojedinca ne možemo smatrati dr. delatnosću. Ona
ima svoju apstraktnu opštost koja je zajednička svim oblicima delatnosti kao što su
biološko-reproduktivna delatnost, ekonomska, kulturna i politička, u okviru kojih se vrši
raščlanjivanje svih elemenata i analizira svaki oblik posebno. Postoji nešto što je
zajedničko svim konkretnim oblicima dr. delatnosti u svakom obliku društvene strukture.
Dr. delatnost spada u red najznačajnijih socioloških kategorija. Dr. delatnost je
manje ili više svesna čovekova aktivnost, tj. proces trošenja čovekove psihofizičke
energije u cilju zadovoljavanja neke ljudske, individualne ili društvene potrebe; ovim
procesom se postiže odreñeni efekat, bilo na nekom predmetu, na drugoj individui ili
grupi individua ili nekom delu dr. strukture.
Iz te definicije sledi da svi oblici aktivnosti bez obzira da li su prirodni ili
društveni, imaju zajedničke komponente iskazane u vidu trošenja energije i postizanja
cilja. Svaka dr. delatnost čoveka je svesna i usmerena na postizanje odreñenog rezultata.
Društvena delatnost je svesno i organizovano usmeravanje čovekove psihofizičke
energije prema odreñenom cilju i svaka dr. delatnost je prožeta ne jednim nego sa više
oblika dr. svesti. Npr. proizvodnja materijalnih dobara sadrži u sebi kako tehnološki tako i

14
ekonomski oblik dr. svesti. Čovek se ne raña osposobljen za bilo koji vid dr. delatnosti.
dr. delatnost je stalno izložena uticajima mnoštva činilaca čiji su krajnji cilj promene,
ali promene u kvalitativnom pogledu. Svi oblicii dr. strukture su stalno izloženi
uticajima dr. delatnosti. Društvena delatnost vrši integrativnu ulogu izmeñu čoveka i
dr. sredine.
U svim oblicima dr. delatnosti rad se pojavljuje kao osnovno obeležje čovekove
egzistencije. Rad je ne samo prvi nego i glavni element dr. strukture. Rad je svesna i
svrsishodna aktivnost ljudi koji uz pomoć odreñenih sredstava vrše razmenu materije sa
prirodom da bi obezbedili zadovoljenje potreba. Radom čovek menja prirodno stanje
predmeta a to vodi povećanju njihove korisnosti i upotrebe. Bez sredstava za rad teško
bi se uspostavio odnos izmeñu čoveka i prirode. Rad je osnova i element dr. delatnosti.

14.PODELA RADA I NJENI MODALITETI

Prema Marksu i Engelsu , rad kao svrsishodna praktična delatnost je bio

presudan u očovečenju čoveka i njegovog uzdizanja iznad neposredne datosti. Svako
dr-istorijsko vreme imalo je donekle osobene vrste rada, ali i osobene vidove ili oblike
podele rada. Te osobenosti podele rada ponekad su proizlazile iz prirodnog okruženja
datog društva, iz primenjivane tehnologije, ali i iz osobenosti ustrojstava globalnih
društava i kultura koje su oblikovale život ljudi u datim okolnostima...56...
Soc. rada je od samog početka imala u svom istraživačkom vidokrugu ljudske
probleme izazvane podelom rada i posebno novovekovnom industrijskom ili
tehničkom podelom rada.
Ljudski rad u svom totalitetu može biti pojmljen kao ukupnost proizvodnih
aktivnosti društva kao celine. Iz te perspektive se podela rada javlja kao uposebljeno
delovanje pojedinih delova društva, recimo „rad sela“, „rad grada“, rad različitih
regiona ili rad grana delatnosti (poljprivrede, industrije) pa se govori o podeli rada
izmeñu grada i sela, o regionalnoj podeli rada, o granskoj podeli rada....57...
Rad se može poimati i kao radna delatnost relativno samostalnih jedinica rada
(domaćinstva, gazdinstva, radnji, preduzeća, kompanija) pa se podela rada u ovom
slučaju iskazuje kao posebna delatnost tih jedinica rada...57... Vremenom neke vrste
rada postaju poseban zadatak date jedinice rada koja je za takav rad osposobljena,
čiji to postaje zanat, struka, profesija i tako nastaje dr.- profesionalna podela
rada...57... Najveći deo istorije ljudskog rada u znaku je dr.-prof. podele rada,
podele rada na struke, zanimanja, profesije, i, mada mnoga ranija zanimanja
nestaju, teško je govoriti o nestajanju ili ukidanju tog vida podele rada. Ova podela
rada dominira kako u predin. tako i o ind. društvima.. U moderim industrijskim i

15
postindustrijskim društvima došlo je do umnožavanja broja posebnih zanimanja i
profesija i do ovih odnosa meñu pojedinim dr.-prof. grupacijama kako u sferi rada, tako
i u globalnom društvu.
U novovekovnim društvima nastaje tehnička podela rada unutar osnovnih
radnih jedinica, gde se deli konkretan proces rada, pa se podeljeni radovi svode
na jednostavne radne operacije.

Svi dosadašnji i istorijski uobličeni vidovi podele rada se mogu poimati kao
rezultanta procesa dr. diferencijacije čime se osigurava „rast dr. organizma“, što
podrazumeva da se sve razvijenije i diferenciranije potrebe ljudi zadovoljavaju preko
sve više specijalizovanih organa u društvu čija je to specifična funkcija.
Prva podela rada, na osnovu prirodnih razlika meñu ljudima, po polu, starosti i
fizičkim sposobnostima...59...A. Smit je smatrao da podela rada povećava efikasnost
ljudskog rada (tehnička podela rada na struke i zanate)....59...Marks je ukazao na
specifične potrebe za odreñenim vidovima podele rada kako bi se olakšalo vladanje
ljudima u uslovima klasne podele rada. Tako se odgovarajućom podelom rada ljudima
koji rade oduzima kontrola nad celinom radnog procesa, povećava se njihova zavisnost
od onih koji upravljaju radom i uspostavlja se kontrola njihovog ponašanja u radu.
Neki vidovi podele rada vode rastu individualne autonomije ljudi u radu dok neki
drugi, posebno tehnička podela rada, umanjuju tu autonomiju, povećavaju zavisnost
radnika od onih koji rukovode radom...59..
Uspostavljanje dr. hijerarhije u razmerama globalnog društva se prenose
odgovarajućim sistemom podele rada u sferu rada, ali i hijerarhije koje na osnovu
podele rada nastaju u toj sferi, mogu se prenositi u druge sfere dr. života. Pod
dejstvom podele rada stvaraju se posebni interesi i zasebne svesti pojedinih aktera,
podeljeni pogledi na stvarnost rada kao i na ukupne životne prilike ljudi usled čega
dolazi do teškoća u saradnji ljudi u sferi rada kao i u drugim sferama društva.
Da bi se osigurale prednosti datog sistema podele rada, odnosno da bi se
ostvarivali interesi radi čije je realizacije uspostavljen dati vid podele rada, bilo da se
ona osigurava nekom vrstom „duhovne integracije“ (ideologija, kulturna orijentacija) ili
se integracija materijalizuje u vidu odreñene organizacije rada mnogi problemi u vezi
sa podelom rada se iskazuju u realnom životu kao problemi u organizaciji rada i
povodom organizacije rada...60..obavezno...61..

-rad je prva pretpostavka društva i glavna analitička kategorija Marksove

sociologije, a podela rada je glavni okvir sociološke analize društva i njegovih istorijskih
tipova......podela rada je glavna sila dosadašnje istorije, jedan od osnovnih zakona
formiranja i razvoja dosadašnjih oblika društvenog života..........po Marksu podela rada ima

16
3 oblika: OPŠTA podela rada, POSEBNA I TEHNIČKA............ Marks je u podeli rada
otkrio osnovnu zakonitost formiranja raznih oblika društvenog života, zakonitu osnovu
društvenih struktura dosasašnje istorije.....podela rada je nužnost oblika dr. strukture,
organizacija, ustanova i svesti ljudi...podela rada je u vezi sa privatnom svojinom.... U
početku podela rada je bila prirodna, po polu i starosti, a kasnije je imala bitna obeležja
jednog od osnovnih zakona dr. života ljudi.....podela rada je uzrok klasne diferencijacije
društva i stalni izvor čovekove otuñenosti.....ima protivrečan karakter-progresivno
kretanje i klasna podeljenost...afirmacija je čovekove društvenosti i otuñenosti....podela
na umni i fizički, selo i grad, neproizvodni i proizvodni, naredbodavni i izvršni, potreban
rada i višak rada...

15. PODELA RADA I OTUðENJE

Rad u savremenom industrijskom društvu, uz mnoge druge osobine, ima često i

karakter otuñenog rada. Iz toga proizlaze odreñena ponašanja pojedinaca i dr. grupa u
sferi rada, specifičan odnos čoveka prema radu, osoben radni moral, ograničena
motivacija za rad, konflikti i pritisci u pravcu promena prirode i organizacije rada, pa i
odreñene vizije globalnih dr. promena koje bi omogućile razotuñenje rada.
Marksovo stanovište o otuñenju je jedan od onih filozofsko teorijskih postulata
zbog kojih ga naučnici grañanske ideje industrijskog kapitalističkog društva nisu
potpuno osporavali. Mnogi aspekti života u savremenim društvima ne mogu se potpuno
razumeti i objašnjavati bez razumevanja otuñenja.
I Dirkem i Marks su imali vrlo kritičan stav prema društvu kakvo nastaje na
osnovama industrijske civilizacije, tako da i koncept otuñenja i koncept anomije
predstavljaju kritiku predominacije ekonomske aktivnosti u životu modernih društava.
Razlike počivaju u odreñenju uzroka uspostavljenih odnosa u društvu i u viñenju politike
promena tih društava..243...dvojstvo društva i čoveka i odreñena nadreñenost društva
pojedincu jer bez moralne i socijalne kontrole nije moguće prevladati čovekovu
egoističnost i anarhičnost.
Marksov koncept otuñenja najpre polazi od drugačije koncepcije čoveka, kao bića
prakse, pa je čovek ono što on realno čini, što je njegova aktivnost i opredmećenje te
aktivnosti, ali ne nužno kao neka postvarena, od čoveka izdvojena realnost. Za Marksa
otuñenje izražava ono stanje društva kada se proizvodi čovekove delatnosti javljaju
kao sile izvan čoveka. Dirkemov ideal je uspostaviti moralno društvo sa delotvornom
socijalnom kontrolom pojedinaca, a Marksov je ideal čovečno društvo, u kome su

17
prevladani uzroci otuñivanja čoveka od njegove generičke suštine – prakse kako
svrsishodne, stvaralačke i slobodne delatnosti. Anomija u Dirkemovoj analizi modernih
industrijskih društava obeležava prepreke redovnom funkcionisanju društva, otuñenje pak
govori o preprekama produktivnom radu individuuma i traži adaptivnu promenu socijalnog
sistema. I koncept anomije i koncept otuñenja sadrže primetnu dozu utopijskog izbora
pravaca dr. promena. Marksov koncept otuñenja je otvarao mogućnost za dublje
objašnjenje dr. uslova koji dovode do udaljavnja pojedinaca od društva, da je usmeravao
istraživanja na sferu rada kao koren drugih negativnih pojava u savremenom društvu i da
je idejom o razotuñenju rada doprinosio konkretizaciji i bogaćenju savremenih vizija
humanizaicje društva čiji ideal nije moralno i stabilno društvo shvaćeno kao stvarnost
kojoj se pojedinci moraju prilagoñavati, već je ideal čovek svestrano razvijenih potreba
koji ima slobodu za samoodreñenje i samorealizciju čime se onda uspostavlja čovečno
društvo.
Istraživanja otuñenog rada u savremenim društvima... Simen skreće pažnju na 6
dimenzija otuñenja: nemoć, besmislenost, anomija, samootuñenje, kulturna izolacija i
socijalna izolacija...244...245...bitnoooo....
Keniston: u istraživanju otuñenja treba da se ima u vidu od čega je pojedinac
otuñen, kakva je priroda otuñenja (kakvo stanje nastaje usled promene neotuñanog
stanja), kakva je intenzivost otuñenja, za svaki specifičan vid otuñenja; šta je izvor
otuñenja, šta pojedinac čini usled svoje otuñenosti..
Ana Finifter: otuñenje predstavlja raskorak izmeñu vrednosti i potreba čoveka i
socijalno strukturisanih mogućnosti realizaciju tih potreba. Iz toga proizlazi da se ljudi
otuñuju od onih objekata, institucija i vrednosti za koje smatraju da su odgovorni za
pomenuti raskorak.
Vidljiv je psihologizam u osnovnom pristupu, svoñenjem otuñenja na stanje svesti
pojedinca bez adekvatnog uvida u stanje društva, strukturalna svojstva i procese koji se
ne mogu svesti samo na ona stanja koja imaju svoj subjektivni izraz...246...247...
Robert Blauner je realizovao jedno od najpoznatijih istraživanja otuñenog rada,
koristeći Simenov pristup istraživanju otuñenja. Po njemu, otuñenje rada postoji kada
radnici nisu u stanju da kontrolišu svoj neposredni radni proces, ako nemaju osećaj
smislene povezanosti svog rada sa celokupnom proizvodnjom, ako ne pripadaju datoj
integrisanoj zajednici i kao rad nije sredstvo za njihovu samorealizaciju.

18
 16. RAD I SOCIOKULTURNE VREDNOSTI
U samom konceptu kulture je dugo trajanje izvesnih obrazaca življenja, reagovanja,
meñusobnog odnošenja, ponašanja, usled čega efekte kulture kao determinante rada nije
moguće uočiti u svim aspektima radnog života. Kultura se poima kao življenjem
(interakcijom) ljudi stvorena celina ustaljenih dr. normi, vrednovanja, obrazaca
življenja, pravila odnošenja kojima se osigurava osobeno ljudska egzistencija ljudi,
gde je sabrano i prerañeno ono što je društveno nasleñe koje članovi datog društva
prećutno usvajaju i tome saobražavaju svoja individualna ponašanja.
Sve se više proučava kulturalna uslovljenost rada i to posebno u kontekstu sve
intenizvnijih povezivanja i interakcija sfera rada u svetskim razmerama, ali i u vezi sa
ponašanjem konkretnih radnih organizacija unutar globalnih društava. Saznajna o
kulturalnoj uslovljenosti rada sve učestalije nalazimo u komparativnim istraživanjima
sfere rada u vezi sa stilom rukovoñenja, preduzetništvom, načinom rešavanja konflikata u
radu, načinom odnošenja zaposlenih prema radnoj organizaciji, odnosom radne organizacije
i okoline u kojoj ona deluje. Za takva kros-kulturalna izučavanja pokazuje se relevantnim
razlikovanja odreñenih tipova kultura : tradicionalna i moderna, i individualistička i
kolektivistička...(pominju se i čvrsta i labava – zavisno od očekivanja da se norme kruto
poštuju ili da se ima toleranicije za odstupanje; muška i ženska kultura – gde muške kulture
naglašavaju obavljanje posla i postignuće, a ženske kulture ističu kvalitet života, dobre
interpersonalne odnose i one koji podstiču ispoljavanje emocija)....
TRADICIONALIZAM KAO KULTURNI SINDROM uključuje generalne stavove da
je dobro ono što traje kroz generacije, da rešenja valja tražiti unutar vlastite zajednice,
da valja uvažavati autoritete po iskustvu, da su dobra ograničena i da ih valja čuvati i
pravično koristiti.
MODERNIZAM naglašava korisnost i nužnost promena i inovacija, sugeriše
otvorenost prema drugim zajednicama, uvažavanje autoriteta znanja , podrazumeva
mogućnost uvećavanja resursa i na toj osnovi nudi pogled na budućnost u kojoj sve širi
krug ljudi može ostvarivati boljitke u načinu života.
Tradicionalizam se obično smatra preprekom u razvijanju efikasnog rada u celini,
istraživanja govore i o odreñenim dobrim tradicijama u vezi sa radom a posebno u vezi sa
njihovom odnosom prema organizaciji u kojoj rade...300..
Za INDIVIDUALISTIČKE KULTURE su karakteristični sledeće kulturni obrasci:
okrenutost ljudi samima sebi i najužoj porodici, oblikovanje ja-svesti i primarne
identifikacije sa samim sobom, emotivno nevezivanje za organizacije, institucije,
kolektivitete, sklonost individualnoj inicijativi i individualnom postignuću, važnost
vlastitosti mišljenja, autonomnosti, lične slobode, finansijke samostalnosti, različitosti,
težnje ka univerzalnosti stanovišta u prosuñivaju.

19
 Za KOLEKTIVISTIČKE KULTURE su karakteristični sledeće kulturni obrasci:
okrenutost ljudi zajednici i sudbini zajednice kojoj pripada, oblikovanje mi-svesti, i
identiteta vezanog za datu zajednicu, emotivna vezanost za zajednicu, organizaciju kojoj
se pripada; težnja ka kolektivnom delovanju, kolektivnoj inicijativi, kolektivnom
postignuću...
Posvećeno je mnogo pažnje izučavanju stilova rukovoñenja u kolektivističkim i
inidividualističkim kulturama....301.. japanski i kineski rukovodioci ...Preduzeća u
kolektivističkim kulturama imaju više sluha za kolektivne potrebe zaposlenih i tokom rada i
izvan rada, pa i za zajedničke rekreativne, zabavne, kulturne i socijalne aktivnosti, za
potrebe njihovih porodica, raznih udruženja, lakše i izdašnije izdvajaju sredstva za takve
namene. No, postoje situacije kada kolektivističke kulture ograničavaju neke vidove
ponašanja ljudi u radu kao što je samoinicijativnost, individualna kreativnost, individualno
takmičenje i, ind. preduzetništvo. Modeli organizacije rada i preduzetničkog rukovoñenja
koji su zasnovani na individualističkim kulturnim obrascima bivaju često teško ostvarivi i
neefikasni u zemljama sa prevagom kolektivističke kulture....301...
....u kontekstu rasprave o kulturnoj uslovljenosti rada značajni su nalazi o različitoj
učestalosti zadovoljnih zaposlenih u različitim društvima....301..Pod dejstvom različitih
kulturalno uslovljenih vrednovanja aspekata rada, posebno u vrednovanju raznih dobitaka
za zaposlene, zanimljivosti rada, autonomije i kreativnosti koje rad omogućava i dr.,
nastaju različita očekivanja zaposlenih u vezi sa radom. U zavisnosti od raskoraka koji
nastaju izmeñu tih očekivanja i stvarnih dobitaka iz datog rada, dolazi do većeg ili manjeg
stepena zadovoljstva poslom u pojedinim sredinama.
Izgrañivanjem organizacijske kulture u zapadnim kompanijama se indirektno
pojačavaju kolektivistički kulturni obrasci kao determinante rada u tim kompanijama što
se doskora uočavalo kao tipična karakteristika japanskih i dalekoistočnih kompanija. Pod
ORGANIZACIJSKOM KULTUROM podrazumeva se sve ono što daje osobeno značenje,
stil, prepoznatljivost u delovanju organizacije i prema unutra i prema njenoj okolini.
Organizacijska kultura se prepoznaje u specifičnoj organizacijskoj filozofiji, u
organizacijskim sloganima, u porukama za javnost, u ličnostima koje simbolizuju
organizaciju, u ritualima i ceremonijama, u organizacijskoj kulturnoj mreži i u svojevrsnom
folkloru organizacije – pričama koje prepričavaju važna dešavaja u organizaciji.
Organizacijska kultura čini ljude privrženim organizaciji, daje im osećaj da znaju šta je
dobro činiti...
Postoji tendencija trajanja odreñenih kulturnih obrazaca ne samo u pojedinim
organizacijama, veći u širim oblastima rada...303...

20
 17. RAD I KULTURA: JEDINSTVO UMEĆA U
STVARANJU

Osnovni pristup odnosu kulture i rada je sociološki, ali on se u

izvesnoj meri oslanja i na filozofsko-antropološku osnovu.. Sociološkim
pristupom se ograñujuemo od ekstremnog kulturalizma (problem kulture se
nastoji objasniti njom samom, dok se odnos prema radu i ne postavlja kao
relevantan uslov za njeno objašnjenje) i od vulgarnog ekonomizma (rad kao
večna čovekova borba sa oskudicom se nastoji objasniti tako što se teorijska
analiza usredsreñuje na analizu postojećeg peovladavajućeg načina
proizvodnje materijalnih dobara egzistencije čoveka, dok se odnos prema
kulturi ne postavlja kao teorijski relevantan uslov za njegovo objašnjenje)...
Neki sociološki pokušaji dali su polovične rezultate : a) sam rad je kultura;
b) taj odnos se iscrpljuje u „kulturi rada“; c) kultura kao način života, gde se
kultura i rad posmatraju kao izraz načina života...
Rad i kultura predstavljaju meñusobno uslovljavajuće pojave, a vezivna
nit u tom uslovljavajućem lancu je slobodna, svrsishodna delatnost, kao
bitna osobina čoveka...
SREDIŠNJE POLJE SOCIOLOŠKE ANALIZE ODNOSA KULTURE I
RADA POČIVA NA TEORIJSKO-METODOLOŠKOM PRISTUPU
OSNOVNOM SOCIOLOŠKOM ZAKONU - ZAKONU PODELE
DRUŠTVENOG RADA NA REPETITIVNI I STVARALAČKI.
Kultura je univerzalni čovekov pokušaj da ovlada stvarnošću i prilagodi je
svojim potrebama... Društvena svest se javlja kao posrednik izmeñu
društvenog života i kulture. Sadržaji kulture se „unose“ u društveni život
(proizvodnju, politiku, zabavu i razonodu) posredstvom društvene svesti.
NAJKARAKTERISTIČNIJA SOCIOLOŠKO - ANTROPOLOŠKA
SHVATANJA KULTURE:
1. shvatanje kulture kao načina života:: previše je uopšteno jer se
odreñenije ne definišu neophodni uslovi koji bi omogućili da se
proizvodnja načina života odvija na stvaralački način....35...
2. sociologističko shvatanje kulture : kultura je proizvod tipiziranog i
naučenog ponašanja, ili tradicionalno stečenih navika. Ovo shvatanje
kulture kao tipiziranog ponašanja odreñuje kulturu kao prihvatanje
dr. standarda koji su dati oficijelno, i, istovremeno, negira
individualnost. Kultura se neopravdano svodi na proces socijalizacije
što predstavlja svojevrsni redukcionizam.

21
3. interakcionističko shvatanje kulture : pod kulturom ne treba
podrazumevati stvari, predmete, već značenja koja im se pridaju od
strane ljudi prilikom njihove interakcije sa njima. Materijalni,
predmetni oblici se shvataju kao korelati kulture. K.L. Stros kulturu
definiše kao „strukturu simboličnih reakcija“ u čijem središtu je
jezik kao rezultat nesvesne aktivnosti duha....Lesli vajt...37..
Razlika izmeñu sociologističkog i interakcionističkog shvatanja
kulture je u tome kako se objašnjava formiranje navika: svesno,
učenjem (sociologisti) i nesvesno, internalizacijom (interakcionisti).
4. praksisovsko shvatanje kulture : temelji se na specifičnoj
čovekovoj osobini da proizvodi i po zakonima lepote. Ljudska praksa
počiva na akumuliranom iskustvu i na elementima naučnog znanja
jer se ljudskim radom ostvaruju unapred zamišljeni i planirani
proizvodi; ona podrazumeva i izvesna pravila i norme u okviru
organizacije samog procesa rada; čovekova delatnost je svrhovita
jer je svrha tj. ono čemu će proizvod služiti sadržana u samom aktu
proizvodnje. U okviru ovog shvatanja praksa se isključivo shvata kao
kreacija, samoostvarenje i sloboda delovanja čoveka dok se,
meñutim, zapostavlja druga strana čovekove prakse, koja može biti
rutina, destrukcija i nužnost. Dakle, osnovna slabost „praksisovskog“
shvatanja kulture je u prenaglašavanju stvralaštva, koa osnovne
vrline ljudske prakse.
5. humanističko-harmonijsko shvatanje kulture : zasniva se na
odreñenju kulture kao „procesa humanizacije“ čiji je cilj težnja „da
se zaštiti ljudski život, smiri borba za egzistenciju“. Prosto biološko
življenje nije dovoljan čovekov motiv za život već se on dopunjuje
normativnim i vrednosnim sadržajima koji mu omogućavaju opstanak.
Zagorka Golubović navodi tri bitna aspekta kulture : 1)
instrumentalni aspekt – spoljašnji aspekt kulture, koji služi kao
sredstvo za rešavanje čovekovih problema (tehnika i drugi elementi
i institucije). To je, u stvari, materijalna kultura, sredstva koja su
označena svojom upotrebom; 2) saznajni aspekt je onaj aspekt
kulture pomoću koga se vrši osmišljavnje; 3) normativni i vizionarski
ili utopijski aspekt obuhvata odreñivanje aktuelne tendencije
ponašanja i zahtevi pojedincima i društvenim grupama (tradicionalne
navike i običaji. pravila, norme i ciljevi) i odreñivanje mogućih
aktivnosti tj. onog što treba i onog što je uobličeno u viziju (religija,
filozofija, umetnost, društvene nauke) Ovo shvatanje kulture

22
 previña bitne činjenice: prvo, da je proces humanizacije često
ograničavan posebnim čovekovim kolektivitetima (plemenom,
nacijom, verskim identitetom ili čak još užim grupnim
pripadništvom), i drugo, da se težnja za harmonijom (sublimacija
agresije, nasilja i bede) često ostvaruje nečovečnim postupcima u
odnosu na „druge“ (zajednice, kolektivitete, „neprijatelje“).

Na osnovu analize pojedinih shvatanja kulture može se zaključiti

sledeće :
1. SVAKI RAD NIJE KULTURA, IAKO JE RAD OSNOVA KUTURE.
2. KULTURA NIJE TIPIZIRANO I NAUČENO PONAŠANJE.
PONAŠANJE ČOVEKA JE JEDNIM DELOM USLOVLJENO
PASIVNIM PRILAGOðAVANJEM SREDINI, A DRUGIM DELOM
(AKTIVNIM) KRITIČKIM ODNOSOM PREMA NJOJ I PREMA
VLASTITOM RADU.
3. KULTURA NIJE SAMO ZNAČENJE KOJE NASTAJE U
INTERAKCIJI ČOVEKA I PREDMETA, VEĆ I SAM SADRŽAJ
ČOVEKOVOG RADA, KAO I REZULTAT LJUDSKOG RADA NA KOJE
SE TA ZNAČENJA ODNOSE.
4. KULTURA NIJE SAMO STVARANJE VEĆ I DESTRUKCIJA USLED
DELOVANJA RUTINIZACIJE I OTUðENOSTI U RADU I USLED
PREOVLADAVAJUĆEG DRUŠTVENOG NAČINA ŽIVOTA LJUDI U
ODREðENOM ISTORIJSKOM PERIODU.
5. KULTURA NIJE SAMO PROCES HUMANIZACIJE, A, POGOTOVO,
NE PROCES POSTIZANJA HARMONIJE, ALI BEZ TEŽNJI ČOVEKA
ZA HUMANIZACIJOM I HARMONIJOM NEMA STVARALAČKOG
RADA, A POSEBNO NEMA STVARALAŠTVA U RADU.
Za objašnjenje meñusobne uslovljenosti rada i kulture treba imati u
vidu: prvo, da je rad osnov i izvor kulture i drugo, da je razvoj i
napredak kulture moguć samo ako je ona stvaralačka, tj. ako motiviše
čoveka da bude subjekt akcije (autonoman i kritički usmeren prema
vlastitoj delatnosti). Svrha DELA je da omogući zadovoljenje ljudskih
potreba, ali pre svega, i da omogući samoostvarenje čoveka – tvorca i
delatnika. Delo je, u tom pogledu, znatno sadržajniji pojam od dela ili
komada, pa je mogućnost celovitog samopotvrñivanja čoveka u radu
osnovna osobina stvaralačkog rada. Praksa, kao stvaralački rad je
osnovni posredujući činilac u interakciji čoveka i kulture.

23
 Odnos rada i kulture može se zapaziti i u etimološkoj ravni analize –
pojmovi kultura i rad su pretrpeli i trpe promene tokom istorije, uvek u
većem ili manjem skladu sa sadražajem na koji se odnose.
U doba stroegipatske civilizacije reč rad označava neku konkretnu
aktivnost („čovek iz oaze“, „pripravljač soli“, „sabirač i lovac“). U doba
Rimske imperije, latinsko značenje reči rad i kultura oposredovano je više
društvenom podelom na umni i fizički, nego društvenim položajem aktera te
dve vrste rada (rad se na latinskom jeziku veuzje za dve vrste aktivnosti: to
su rad u poljoprivredi „arare“ i „cultus“). U periodu raspada feudalizma i
nastanka manufakturne podele rada susreće se pojam „radnik“ i „najamni
radnik“ u značenju koji se zadržao do danas...primer..45..
U nekim evropskim jezicima mogu se identifikovati ona značenja reči rad
koja govore o radu kao zavisnoj, repetitivnoj. otuñenoj čovekovoj aktivnosti,
tj. o radu kako čovekovoj muci (nem. arbeit, engl. labour, francuski travail,
ruski rabota), ali i ona značenja te reči koja u sebi sadrže stvaralačku
komponentu, u smislu rada kao slobodne delatnosti, kao ljudskog dela (engl.
work, fran. ouvrier i ruski delo). Navedena značenja reči „rad“ ukazuju da se
u sociološki osobinama rada nalaze tragovi stvaralačke aktivnosti čoveka, koji
su prekriveni naslagama repetitivnog, otuñenog rada, a pod uticajem
istorijske podele rada. ETIMOLOŠKA ANALIZA ZNAČENJA REČI „RAD“
I „KULTURA“ UTVRDILA JE DA ONE POČIVAJU NA ISTOJ
PRVOBITNOJ ISKUSTVENOJ OSNOVI – NA PRAKSI KAO OSNOVI
SVAKOG STVARALAŠTVA ČOVEKA. DO OTUðIVANJA KULTURE OD
RADA I RADA OD KULTURE DOLAZI USLED PODELE RADA, POSEBNO
PODELE NA REPETITIVNI I STVARALAČKI.

18. RAD I „TEHNIČKA KULTURA“

U sociologiji je uobičajeno odreñenje kulture kao skupa materijalnih i

duhovnih tvorevina koje je čovek stvorio svojim radom radi ovladavanja
stvarnošću i njenog prilagoñavanja svojim potrebama. Tehnička kultura je
deo ukupne materijalne kulture čoveka.
U tehnici su objedinjene dve strane ljudskog stvaralačkog delovanja, a to
su: (1) prirodno-naučni i istorijsko-iskustveni sadržaji znanja i estetskog
izražavanja, (2) društvene osobenosti nastanka i upotrebe tehnike.

24
 U tehnokratskoj ideološkoj viziji čoveku se namenjuje pasivna uloga i nude
mu se takvi obrasci mišljenja koji ga ubeñuju da je nužno da se prilagodi
postojećim oblicima dr. života. U tom shvatanju se tehnički progres otuñuje
od čoveka i postaje sam sebi cilj. U humanističkoj praktično-emancipatorskoj
viziji čovek se posmatra kao stvaralac tehnike, kao i drugih dr. vrednosti...
POD POJMOM TEHNIČKE KULTURE PODRAZUMEVAMO
CELOKUPNOST MATERIJALNIH TVOREVINA I – SA TIM U VEZI –
SHVATANJA, NORMI, VREDNOSTI I PONAŠANJA KOJI SU NASTALI
STVARALAČKIM DELOVANJEM ČOVEKA, SA CILJEM DA SE OLAKŠA
PROCES RADA, IZRADE NOVI PROIZVODI I UNAPREDI RADNI PROCES,
KAO I DA SE UJEDNO ISPOLJE I RAZVIJU STVARALAČKE
SKOLONOSTI LJUDI U NEKOM DRUŠTVU.
Tehničko stvaralaštvo zahvata tri bitna područja svakog društva :
proces rada (središnje mesto zauzimaju različiti tipovi tehničkog
stvaralaštva), proces obrazovanja ( središnje mesto zauzima svestranost
koja uključuje osposobljenost ljudi za prihvatanje i dalje razvijanje
najvrednijih dostignuća čovekovih umeća i saznanja, posebno onih koji
doprinose širenju sadržaja tehničke kulture) i proces dr. organizovanja
(organizacija rada bi trebala da doprinese efikasnijoj upotrebi i razvoju
tehnike, uz istovremeno podsticanje čoveka na ispoljavanje stvaralačkih
sklonosti u procesu rada).

19. ZABLUDE SCIJENTIZMA

Scijentizam označava jednu tendenciju u savremenoj racionalno –

iskustvenoj misli koja se ispoljava kao preterivanje u čovekovim
očekivanjima od mogućnosti naučnog znanja.
Iako je nauka, zajedno sa filozofijom, nastajala i razvijala se u
protivstavu prema mitološkom nasleñu i njegovim manifestacijama u raznim
kulturama, ona sa danas suočava sa nekritičkim veličanjem racionalno-
instrumentalnog uma, koji preti da zatamni mnoge vredne doprinose ljudskih
napora da se emancipuje od mitova. Nauka se suočava sa situacijom u kojoj
ona sama, umesto da demistifikuje stvarnost koju proučava, utiče na njenu
mistifikaciju.
Scijentizam, kao preterana vera u moć naučnog saznanja da oblikuje
stvarnost u skladu sa ciljnoracionalnim predstavama, jednim delom

25
proizlazi iz saznajnog pristupa stvarnosti, a drugim delom iz osobenosti
ustanova i organizacija nauke. Posredstvom ustanova i organizacija naučne
delatnosti nastoji se produkovati i prenositi ne samo racionalno-iskustveno
saznanje, već i ideologija onih društvenih grupa koje imaju najveći uticaj na
njih, uključujući tu i nastojanja naučno-profesionalnih grupa da steknu,
zaštite i očuvaju svoje privilegije u društvu. Moć naučnih organizacija je u
velikoj meri kopija moći grupa u globalnom društvu. ..50...51.. Pod uticajem
institucionalno-organizacionog ureñenja naučne delatnosti sve više se
potiskuje tradicija slobodnog istraživanja i objavljivanja naučnih
razultata..
Odvajaju se politika i moral i sve veći broj ljudi gubi poverenje u ljude
koji imaju monopol na političko usmeravanje društva i okreću se naučnicima
nadajući se da će oni postupati kao čuvari savesti čovečanstva. Meñutim, sve
veći broj naučnika postaje deo vladajućeg establišmenta u kojima se u
javnosti govori samo ono u šta ona želi da veruje. Okretanje sve većeg broja
ljudi nauci i nihova očekivanja da će ona biti u mogućnosti da ostvari ono
što nisu mogli raniji moral i političke grupe i organizacije svojevrsna je
zamka za čovečanstvo. Imajući u vidu osobenosti uobličavanja dominantnih
institucija i organizacija naučne delatnosti u savremenim društvima postoji
realna opasnost da se čovečanstvo prepusti stihiji totalne racionalnosti koja
samo na prvi pogled izgleda manje ideološka od svih prethodnih ideologija.
Tehnokratska svest je svest ciljno-racionalnog delovanja koja čini
suštinu scijentizma. Naučna racionalnost i na njoj utemeljeno ciljno-
racionalno delovanje nastoji da potisne ostale oblike čovekovog delovanja i
kulturnog osmišljavanja. Racionalna svest se totalizuje, a nauka postaje
vrednost po sebi. Nauka se mistifikuje.
POJAM SCIJENTIZAM NE MOŽE SE U POTPUNOSTI POISTOVETITI
SA NAUČNIM SAZNANJEM VEĆ ON PREDSTAVLJA DRUŠTVENO
USLOVLJENU POJAVU ISKRIVLJAVANJA DRUŠTVENOG SMISLA
NAUKE.
Uloga sociologa je da ukaže na zablude koje se šire povodom dr.
upotrebe nauke i na nenaučna preterivanja u objašnjenju stvarnosti.
NAJZNAČAJNIJI OBLICI MITOLOGIZACIJE NAUČNIH TEORIJA:
1. redukcionizam – najčešći oblik u kojem se naučno saznanje
mitologizuje; to je vrsta naučnog objašnjenja koja se zasnivana
principu pars pro toto; a diferencijacija dr. svesti je takav istorijski
proces koji nastaje pod uticajem dr. podele rada i dr. nejednakosti,
ali to je proces u kome pojedini oblici kulture ( mit, magija, religija,

26
 filozofija, nauka, umetnost, moral i običaji) nisu potpuno odvojeni,
jer bi, u protivnom iščezla svest kao relativno celovit oblik
individualnog i kolektivnog iskustva. Ukoliko se proces
diferencijacije dr. svesti odvija tako da jedan oblik kulture – kao što
je slučaj sa naukom u modernim društvima – nastoji da se nametne
kao dominantna, totalizujuća svest, onda je tu reč o svojevrsnom
redukcionizmu kulture. Kao što se univerzalnost mita ogleda u tome
što je odgovor poznat i pre nego što se postavi pitanje, tako se
univerzalnost naučnog saznanja ogleda u prividnoj mogućnosti da sve
objasni.
2. Naučno saznanje, odnosno naučna teorija, se mitologizuje kada se
usvaja kao zahtev, zadatak ili norma za ljudsko delovanje i
postupanje, koje ima za cilj da usmerava dr. angažovanost čoveka.
Odnos prema naučnom saznanju, kao prema nečemu što je apsolutno
sigurno i neporecivo, dogmatizuje teorijske rezultate nauke i, kao u
mitu, u nauci se razvija romantičarski zanos o neprikosnovenosti i
dovoljnosti tih rezultata za objašnjenje stvarnosti.
3. Prevaga iracionalnih elemenata u nauci nad racionalnom naučnom
argumentacjom.....realisti i antirealisti.57...
4. Mitologizacija naučnih, ali i filozofskih, teorija je posledica
nastojanja da se one konstituišu u zatvoren sistem, odnosno u
samodovoljnu predstavu o totalitetu stvarnosti. U sistemskim
teorijama naučni govor se smatra neprikosnovenom i totalnom
istinom. A neizbežna posledica sistemskih teorija je „proizvoñenje“
nemoći čoveka u odnosu na predstavu stvarnosti koju mu nude te
teorije.

20. OBRAZOVANJE I PROCES RADA U

SAVREMENOM DRUŠTVU

Uporedo sa širenjem rasprava o naučnotehničkoj revoluciji, od 60-ih

godina 20-og veka, obrazovanje je postalo predmet interesovanja
naučnika različitih profesionalnih usmerenja.
Andragogija razvila ideju o permanentnom obrazovanju...

27
Sociološka rasprava o odnosu obrazovanja i procesa rada morala bi da
obuhvati : (1) analizu dr. uslova koji obeležavaju čoveka pre ulaska u
vaspitno-obrazovni proces; (2) analizu osobenosti tog procesa u
konkretnom društvu; i (3) analizu dr. posledica tog procesa.
SUŠTINA OBRAZOVANJA SE SASTOJI U TEŽNJI ČOVEKA DA
UVEĆA SVOJE ZNANJE I / ILI U NJEGOVOJ TEŽNJI DA DODJE DO
JASNE MISLI O STVARNOSTI I DA STEKNE SPOSOBNOST
VREDNOSNOG PROCENJIVANJA SMISLA SVOG DELOVANJA U TOJ
STVARNOSTI.
O odnosu obrazovanja i procesa rada oformila su se u nauci tri osnovna
prepoznatljiva i u velikoj meri paradigmatična shvatanja:
1. shvatanje o „preškolovanosti“ i „inflaciji diploma“ u savremenim
društvima – uslovljava osećaj manje vrednosti depriviranih grupa pa se u
šansi koju nudi obrazovanje traži beg iz kulturno i društveno nepovoljnog i
nepoželjnog položaja. U tom slučaju se obrazovanost javlja kao
kompenzacija za nepovoljan dr. položaj....63.64.. Preškolovanošću i
inflacijom diploma se stvara iluzija jednakih šansi za sve...
2. shvatanje o „dekvalifikaciji rada“ – dominantne društvene grupe u
procesima rada ( vlasnici, upravljači, stručnjaci) imaju u svom posedu sva
ona znanja koja im omogućavaju da proces rada drže pod svojom
kontrolom. Ta znanja im omogućavaju da reprodukuju dr. sistem u kome
će, i pored ekspanzije obrazovanja, depriviranim grupama ostati na
raspolaganju onaj deo obrazovanja koji ih čini nekompetentnim za
kreativnu i kontrolnu ulogu u procesima rada. Prema tome, ekspanzija
obrazovanja u modernim kapitalističkim društvima je uslovila snižavanje
stepena kvalifikacije (umeća) unutar radnih procesa...
3.. shvatanje o „onaučavanju“ procesa rada i celine dr. života –
društvena ( i sa njom povezana profesionalna ) podela rada epohe
kapitalizma je u središtu radnog procesa uslovila potrebu za takvim
sistemom tehničkog obrazovanja koje će se svesti na obuku za
„rukovanje“ odgovarajućom tehnikom. Njegova vrednost se meri
ekonomskom efikasnošću i prilagodljivošću tržištu rada. U zavisnosti od
rasprostiranja tehničkih pronalazaka i njihove primene u proizvodnji,
razvijao se i sistem tehničkog obrazovanja. Bez obzira što je on imao
karakter obuke sve većeg broja radnika kako bi se njihove sposobnosti
mogle više i racionalnije da iskoriste u cilju sticanja većeg profita, takav
sistem obrazovanja je omogućavao da se sve više unose naučna znanja u
proizvodnju. To je Rajner V. Hofman nazvao „onaučavanjem“ proizvodnje.

28
 Kapital raspolaže naučnotehničkim znanjem koje je opredmećeno u
oruñima za rad, predmetima rada, proizvodima, organizaciji rada i znanju
naučnika i inžinjera; dok radnici rapolažu znanjem koje im omogućava da
znaju kako treba nešto raditi i koje je postalo sastavni deo njihove
kvalifikacije i svakodnevnog radnog iskustva.
U sklopu dr. uslova za razvoj tehničkog stvaralaštva, obrazovanje radnika
se javlja kao manje ili više sistematizovan oblik prenošenja naučnih i
tehničkih znanja. Sam nastanak naučnotehnički zasnovanih proizvodnih
procesa i sistema, uslovljava potrebu za sve stručnijim ( obrazovnijim)
neposrednim učesnicima proizvodnje. Sa druge strane, ti proizvodni procesi
i tehnički sistemi vrše uticaj na menjanje klasičnih oblika organizacije rada i
podstiču njihovu evoluciju u pravcu sve većeg „onaučavanja“.
Stepen akumuliranosti naučnog znanja i tehničkotehnološkog iskustva,
u odreñenom društvu, utiče na vrstu i obim tehničkog stvaralaštva u
procesu rada. Način na koji će se to znanje i tehničkotehnološko iskustvo
prenositi i prihvatiti u globalnim dr. i meñunarodnim okvirima, zavisi od
karaktera i razvijenosti školskog sistema....69...
Sistem stručnog tehničkog obrazovanja i razni oblici vanškolskog
obrazovanja se, u svim društvima, prilagoñavaju potrebama proizvodnje....70..
Rasprostranjenost i razuñenost obrazovnog sistema je jedna od opštih dr.
pretpostavki za razvoj stvaralaštva u procesima rada....Sa stanovišta
učesnika u procesu rada, koji se bavi tehničkim stvaralaštvom, rad bi se
mogao shvatiti kao trajni eksperiment u kome on koristi sva svoja stečena i
akumulirana školska i vanškolska znanja stečena u procesu rada. ...71...
Mogućnost individualnog neotuñenog delovanja uslovljena je stepenom
industrijskog razvoja, vrstom proizvodnje i osobenostima radnog mesta.
RAZVIJENOST I RAZUðENOST SISTEMA OBRAZOVANJA U
SAVREMENIM DRUŠTVIMA DELUJE KAO OPŠTA DR. PRETPOSTAVKA ZA
STVARALAČKI RAD UOPŠTE I POSEBNO ZA NASTANAK TEHNIČKOG
STVARALAŠTVA U PROCESU RADA. U ONOJ MERI U KOJOJ JE
OBRAZOVANJE POSTALO SASTAVNI DEO ČOVEKOVOG ZNANJA,
UTOLIKO ONO POSTAJE NJEGOVA LIČNA OSOBINA, KOJA SE U
ODGOVARAJUĆIM RADNIM USLOVIMA MOŽE OSTVARITI NA
STVARALAČKI NAČIN...72..

29
 21. RAD I VREME – SOCIOLOŠKI PRISTUP

Rad i vreme su prirodne dimenzije koje se meñusobno prožimaju .

Radom čovek prisvaja vreme i oblikuje istoriju.
Svaki rad zahteva odreñeno vreme, pa se vreme javlja kao opšti,
spoljašnji, prirodni uslov ljudskog rada. SAOBRAŽAVANJE VREMENA
LJUDSKIM DRUŠTVENIM POTREBAMA, POSREDSTVOM RADA,
NAZIVAMO ISTORIJOM. Jedna prirodna veličina (dimenzija vremena) biva
posredovana pomoću druge ( rada kao generičke suštine čoveka), a kao
rezultat tog posredovanja imamo istoriju. Preovlañujući tip rada se javlja
kao merilo vremena..
Odgovarajući tip dr. podele rada oblikuje se pod uticajem vrednosnih
opredeljenja i ciljnih projekcija manjih i većih dr. grupa ili konkretnih
društava. Ta opredeljenja su u manjem ili većem skladu sa njihovim
potrebama, interesima i interesovanjima. U sociologiji rada je postalo
uobičajeno da se sve te potrebe, interesi i interesovanja vezuju za dve sfere
čovekovog života: sferu rada i sferu van rada. Osnovno polje sociološkog
interesovanja za odnose rada i vremena svodi(lo) se na razmatranje
samog odnosa radnog i vanradnog vremena.
Odnos izmeñu radnog i vanradnog vremena je u direktnoj vezi sa
preovladavajućim tipom dr. podele rada i, u okviru njega, ispoljenog stepena
nejednake distribucije društvene moći, bogatstva i ugleda.
U društvima čija egzistencija u velikoj meri zavisi od prirodnih uslova, rad
je prilagoñavan vremenu. U savremenim društvima u kojima preovladava
tržišni, robnonovčani način rada, odnos izmeñu rada i vremena je takav da se
vreme prilagoñava radu. U robnonovčanim uslovima nastoji se meriti novcem
ne samo rad već i samo vreme.
Sa preovladavanjem industrijske podele rada i tržišnih uslova
privreñivanja dolazi do odvajanja rada od onoga što nije rad, što nije bio
slučaj u tradicionalnim društvima. ..77... Cilj rada postaje profit. Profit
nastoji da potisne sve one elemente rada koji ometaju njegovo stalno
oploñavanje. Vrednosna orijentacija na profit ne trpi nikakve svetkovine u
toku radnog vremena, jer vreme postaje novac. U tim uslovima jedina osobina
rada koja se ceni jeste efikasnost. Kako se svrhovitost rada, u tržišnim

30
 uslovima, nalazi izvan samog rada, to se potraga za svrhovitošću rada
nastoji zadobiti u vremenu izvan rada. Mogućnost da se to postigne zavisi
kako od osobenosti rada i prirodnih, društvenih i kulturnih uslova u kojima se
on odvija, tako i od strukturisanosti celokupnog vremena koje čoveku stoji na
raspolaganju.

22. STRUKTURISANOST RASPOLOŽIVOG

VREMENA
Ekonomističko shvatanje – raspoloživo vreme („budžet vremena“) se može
analizirati sa stanovišta njegove tipologije na vreme rada i vreme van rada. Pri
tome, sociološka analiza se kretala u dva pravca : prvo, prihvatanjem date tipologije,
uz nešto sadržajniju analizu rasporeda odreñenih aktivnosti čoveka u ta dva relativno
odvojena vremenska segmenta, i drugo, odbacivanjem navedene tipologije kao teorijski
neadekvatne konstrukcije i nastojanjem da se ponudi što adekvatnija tipologija koja bi
obuhvatala svo bogatstvo specifičnih aktivnosti čoveka tokom vremena koje mu stoji
na raspolaganju. U prvom slučaju, odnos izmeñu radnog i vanradnog vremena analiziran
je kao da su to dva oprečna segmenta čovekovog života, dok se, u drugom slučaju, ta
dva segmenta shvataju kao dva meñusobno uslovljavajuća činioca. Nameće se problem u
tome šta se podrazumeva pod pojmom raspoloživog vremena tj. da li je to vreme kojim
čovek raspolaže tokom jednog dana; ili sedmice, meseca i godine; ili vreme koje čini
radni vek; ili čitav jedan životni vek čoveka; ili je to možda ono istorijsko vreme koje
je obeleženo odreñenom vrstom podele rada..?
Ekonomističke analize „budžeta vremena“ kreću se u granicama njegovog
raščlanjivanja na radno i vanradno vreme sa ciljem da se otkriju još neiskorišćene
mogućnosti postizanja što veće efikasnosti u radnom vremenu. Radno vreme se shvata
kao vreme u kome treba zaraditi više novca, da bi ga u vanradnom vremenu mogao što
više potrošiti.
Abraham Mol smatra da način na koji čovek prisvaja vreme može da sadrži ili ne
sadrži nužnost, prinudu. Prema tome, celokupno raspoloživo vreme čoveka može se
klasifikovati na sledeći način :
1. PRINUDNO VREME - vreme koje čovek doživljava kao nužnost, kao
vreme koje je odreñeno ekonomskom ili institucionalnom prisilom;
2. „SLOBODNO VREME“ - vreme koje čovek doživljava kao slobodu, kao
vreme koje ničim izvan njega nije sputano;

31
 3. POLUPRINUDNO ILI ŠUPLJIKAVO VREME – vreme koje čovek
doživljava kao slobodno samo u onoj meri koja mu dozvoljava da vrši
izbor u okolnostima na koje on ne može presudno da utiče;
Prema Molu, prinudno vreme je ono vreme koje je u vezi sa čovekovim
(prinudnim) radom; slobodno vreme je u vezi sa autonomijom čoveka; a
poluprinudno vreme ima rastresit karakter jer se pojavljuje i kao prinuda (npr.
odlazak i povratak sa posla u nekom prevoznom sredstvu) i kao sloboda (npr.
čitanje, gledanje nekog programa na prenosnom televizoru tokom putovanja).
Iako je ova Molova klasifikacija nastala sa ciljem da objasni vreme kojim
čovek svakodnevno raspolaže, ona bi mogla i da se primeni i na znatno šire
vremenske serije, sve do analize radnog ili životnog veka čoveka, a u izvesnom
smislu, ta klasifikacija bi mogla da posluži i za adekvatnije sagledavanje odnosa
rada i vremena u istorijskoj perspektivi, jer ima perioda u istoriji u kojima više
preovladava prinudno nego slobodno vreme u životu generacija ljudi. Naravno da
je stepen prevladavanja prinudnog, slobodnog ili poluprinudnog vremena
uslovljen osobenostima konkretnih društava i njihovim kulturnim razvojem.
Količina slobodnog vremena u toku dana, zatim neradni meseci, godišnji odmori i
drugi slobodni dani u toku godine, kao i vreme detinjstva i penzija zavise od
društveno-ekonomske razvijenosti, političke moći aktera u radu u odnosu na one
izvan rada, kao i od kulturnih obrazaca i stila života pojedinaca, dr.grupa ili
čitavog društva...80..

23. SLOBODNO VREME I RAD

Na razmatranje značaja slobodnog vremena uticala je studija američkog

sociologa Torstena Veblena „Teorija dokoličarske klase“ koja se pojavila krajem 19-og
veka. Krajem 50-ih i početkom 60-ih dolazi do naglog interesovanja sociologa za
probleme slobodnog vremena (američki i francuski sociolozi nastojali da zasnuju
posebnu granu sociologije, sociologiju slobodnog vremena)...81.. Sociolozi postepeno
počinju da uviñaju da slobodno vreme i način njegovog korišćenja postaje bitan činilac
savremenog društvenog i kulturnog razvoja.
NASTANAK I ŠIRENJE SLOBODNOG VREMENA, U SAVREMENIM
DRUŠTVIMA, PODSTAKLI SU ONI PROCESI MODERNIZACIJE KOJI SU
USLOVILI RASCEP IZMEðU JAVNE I PRIVATNE SFERE DRUŠTVENOG ŽIVOTA.
Javna sfera se ispoljava u radu, u okviru ekonomskih i poliitčkih organizacionih oblika.
Nasuprot rada stoji privatna sfera čoveka koja se ispoljava u raznim aktivnostima
slobodnog vremena. Meñutim, i privatna sfera, pod uticajem novih programiranih

32
aktivnosti u okviru sekundarnih institucija čini slobodno vreme „teroriziranom
slobodom“ u kojoj se privatnost gubi, a individualnost podreñuje institucijam, grupi,
kolektivu. Ipak, taj proces je obostran, jer dolazi do prožimanja sfere rada
aktivnostima iz slobodnog vremena, pa se rascep izmeñu privatne i javne sfere ponovo
smanjuje. U tom pogledu, VREME RADA I SLOBODNO VREME SE POJAVLJUJU KAO
DVE STRANE JEDINSTVENOG PROCESA DR. ŽIVOTA ČOVEKA.
Žofr Dimazdije je dao zanimljivu analizu odnosa izmeñu slobodnog i radnog
vremena.... Relacija rad – slobodno vreme ne može se posmatrati u strogo omeñenim
granicama, jer celokupno slobodno vreme nije osloboñeno od bilo kakvog rada, a i u toku
radnog vremena postoje segmenti koji su relativno slobodni od rada ( različite vrste
pauza.). A tu je i činjenica da je stvarno radno vreme često duže od formalno-pravno
utvrñene obaveze da se radi, a što se ogleda u prekovremenom ili dopunskom radu u
kom se nastoji uvećati kapital...
Specifičnost slobodnog vremena, u odnosu na raspoloživo vreme, sastoji se u
njegovoj relativnoj samostalnosti. Funkcionalna ispunjenost radnog vremena je
odreñena heteronomnim ciljem ( da se postigne što veća efikasnost ) , a način
korišćenja slobodnog vremena je više podreñen autonomnim vrednosnim
opredeljenjem pojedinca. Dok je radno vreme uglavnom jednodimenzionalno ( u njemu
čovek najčešće koristi jednu ili ograničen deo svojih sposobnosti) i jednofunkcionalno
(u njemu čovek radi da bi zaradio sredstva egzistencije ili da bi dobio kapital za nova
ulaganja u rad), dotle je slobodno vreme višedimenzionalno ( u njemu čovek može da
koristi sve svoje sposobnosti) i višefunkcionalno ( jer se u njemu čovek može baviti
različitim aktivnostima – da stvara, da se zabavlja, da rekreira telo i duh).
ODREðENOST JE BITNA ODREDNICA RADNOG, A NEODREðENOST SLOBODNOG
VREMENA.
SLOBODNO VREME PREDSTAVLJA SKUP ZANIMANJA KOJIMA SE
LIČNOST MOŽE U POTPUNOSTI PREPUSTITI, BILO U ŽELJI DA SE ODMORI,
BILO U NAMERI DA RAZVIJE SVOJE SPOSOBNOSTI, SVOJE DOBROVOLJNO
UČEŠĆE U DRUŠTVENIM AKTIVNOSTIMA, POŠTO SE OSLOBODI SVOJIH
PROFESIONALNIH, PORODIČNIH I DRUGIH OBAVEZA.
Kako su potrebe, interesovanja i sklonosti ličnosti raznovrsne, to se i njihovo
korišćenje slobodnog vremena razlikuje. S druge strane, kvalitet i kvantitet
preduzetih aktivnosti u slobodnom vremenu zavisi od njegovog obima i relativne
(ne)zavisnosti od radnog vremena. Nekoliko osn. činilaca su uticali na obim slobodnog
vremena i na način njegovog korišćenja, a to su: tehnika, potrebe kapitala i potrebe
potrošnje roba na tržištu, delovanje organizovane klasne akcije i solidarnosti radnika.
Ti činioci nikada nisu delovali nezavisno jedan od drugog, kao ni nezavisno od užih i širih
dr. i kulturnoistorijskih uslova i potreba ličnosti...84..85..

33
 Abraham Mol – klasifikacija slobonog vremena : a) meñu vreme (pauze u radu);
b)rutinski period dana (prevoz na posao i sa posla i vreme navika i odmora); c)vikend
(posete, izleti); d) godišnji odmor (ostvarenje pravog ritma slobodnog vremena);
Prema Stenliju Parkeru, aktivnosti u slobodnom vremenu direktno zavise (1)
od načina na koji čovek radi u toku radnog vremena (da li radi više ili manje nezavisno u
odnosu na druge učesnike u radu), zatim (2) od stepena organizovanosti rada, (3) od
preokupiranosti radom, (4) od zadovoljstva svojim poslom. U odnosu izmeñu slobodnog i
radnog vremena, Parker uočava tri osnovna obrasca :
a) obrazac proširenja ( nema odsečne granice izmeñu rada i
slobodnog vremena, jer se jedan deo aktivnosti iz vremena rada
prenosi u slobodno vreme i obrnuto, a to je posebno
karakteristično za tzv. slobodne profesije);
b) obrazac suprotnosti ( postoji odsečna granica izmeñu rada i
slobodnog vremena, a slobodno vreme služi za bekstvo od
neautonomnih aktivnosti koje čovek obavlja u radnom vremenu);
c) neutralni obrazac ( postoji razlikovanje izmeñu aktivnosti u
slobodnom i radnom vremenu, jer se zadovoljstvo što ga rad
pruža sastoji samo u novčanim primanjima a zadovoljstvo što ga
pruža slobodno vreme proizlazi isključivo iz aktivnosti u
porodici).
Prema jednom našem istraživanju načina korišćenja slobodnog vremena radnika –
tehničkih stvaralaca, utvrñeno je da postoje tri mogućnosti:
1. korišćenje slobodnog vremena za aktivnosti koje donose dodatnu
materijanu korist;
2. korišćenje najvećeg dela slobodnog vremena za bavljenje tehničkim
stvaralaštvom i stručnim usavršavanjem;
3. korišćenje sl. vremena kroz kulturno-zabavne i rekreativno-sportske
aktivnosti.
Svaki od ta tri načina korišćenja slobodnog vremena zavisi od čitavog niza
društvenih i kulturnih osobenosti odreñene društvene sredine, od
tehničkotehnoloških uslova i ekonomske sigurnosti preduzeća, od odreñenih
vremenskih uslova kao i od ličnosti radnika –tehničkog stvaraoca.

34
24. ULOGA IGRE I SPORTA U RASPOLOŽIVOM
VREMENU

Sportsko-rekreativne aktivnosti zauzimaju znatan deo vanradnog vremena

zaposlenih bez obzira na njihovu radno-profesionalnu ulogu u procesu rada i
izvan njega. Sport je specifična pojava modernih društava iako su mu koreni
sadržani u igri kao suštinskoj osobini čoveka. Suprotstavljenost igre radu sastoji
se u neadekvatnom pojmovnom odreñenju rada, koje redukuje taj pojam kao
nužnost, muku, ceñenje znoja i dirinčenje. Druga strana rada se sastoji u
slobodi, zadovoljstvu, svestranosti, stvaralaštvu i potrebi za drugim čovekom.
Treba imati u vidu da su igra i sport na jednoj strani, i rad na drugoj,
komplementarne osobine čoveka. Dok čovek radom stvara potrebna dobra i
daje usluge dotle kroz igru i sport ostvaruje potrebu za aktivnim odmorom.
Proces rada je složen društveni proces jer u njemu čovek deluje na
prirodu, privodeći je svrsi uz pomoć sredstava, deluje na drugog čoveka
stvarajući proizvodne odnose kao specifičan oblik dr. odnosa i čovek
preobražava samog sebe. Rad je osnovni uslov opstanka čoveka, ali ne i jedini i
dovoljan uslov. Drugi osnovni uslov opstanka čoveka je i njegova potreba za
aktivnim mirovanjem (odmor) i aktivnim delovanjem (rekreacija) koja se
ostvaruje obnavljanjem životne snage. Kreacija i rekreacija su komplementarni
uslovi opstanka čoveka i društva.
Modernizacija zahvata kako aktivnosti u vremenu rada tako i
aktivnosti u vremenu izvan rada. Pod uticajem modernizacije dolazi do
ciljnoracionalnog delovanja i u sferi rada i u sferi odmaranja. Ciljnoracionalno
delovanje se sastoji u tome što pojedinci, grupe ili cela društva postavljaju sebi
odreñene ciljeve i traže najefikasnija sredstva za njihovo ostvarenje. Osnovne
sociokulturne vrednosti na kojima počiva takvo delanje su profit i uspeh.
Vrednosna usmerenost modernih društava na profit i uspeh je osiromašila proces
rada time što je u njemu potisnula čovekovo umeće, kao što je osiromašila i
sadržajnost aktivnog čovekovog odmaranja kroz igru. Tu se rad javlja kao
egzistencijalna nužnost, a igra poprima obeležja sporta u kome se, kao i u
nužnosti rada, troši velika količina psihofizičke energije. To su globalni
sociokulturni uslovi u kojima se čovek otuñuje kako u procesima rada tako i
aktivnosti izvan rada.

35
 Kako će se čovek odnositi prema svojoj delatnosti , kao i prema igri,
zavisi od toga kako ih on vrednuje, a to je uslovljeno vrednovanjem te
delatnosti u širim sociokulturnim okvirima. Masovan i, dobrim delom, društveno
institucionalizovan način za ublažavanje društvenih i, posebno radnih, frustracija
izražava se u sportu i aktivnostima oko njega. U tom pogledu, sport se pojavljuje
kao moderna delatnost u kojoj se sažima igra sa agresijom i kroz koju se daje
odušak kriznim, napetim odnosima u raznim segmentima globalnog društva i
posebno uslovima rada....92..
U relativno brzoj transformaciji igre u sport, u modernim društvima, došlo
je do promene i u organizaciji sportske delatnosti. Reč je o sportskim
klubovima. Oni postaju manje ili veće organizacije za „obavljanje“ sportske
delatnosti. U velikoj meri, oni su postali kopija organizacija rada, gde se osnovni
princip funkcionisanja zasniva na postizanju uspeha i profita, ali i raspodele dr.
moći analogno njenoj raspodeli u globalnom društvu.
Društveni procesi kao i društveni odnosi u sportskim organizacijama, kao i
u organizacijama rada, su na odreñeni način uslovljeni kulturnim sadržajima.
Kulturne vrednosti i težnje, kojima se rukovode pojedinci u toku rada ili izvan
njega, utiču kako na odnose i procese u radu tako i na njihov odnos prema
ciljevima organizacije/kluba.
Uzročni činioci nasilja u sportu se pre svega nalaze u čovekovom načinu
života izvan radnog vremena, a njegovi uslovljavajući činioci se nalaze u uslovima
u kojima čovek radi i u kojima organizuje svoj rad u okvirima globalne društvene
strukture. Odatle sledi da su uslovi rada deo sociokulturnih činilaca globalnog
društva....obavezno pogledaj93...
Sportsko ponašanje je specifična vrsta radnog ponašanja koja se odvija u
vidu različitih aktivnosti i postupaka čoveka, na osnovu koga se može prepoznati
stepen njegove motivacije i uopšte stepen njegove identifikacije sa tim
procesom i ciljevima sportske organizacije.... 94..

25. SOCIOLOŠKO – ISTORIJSKI PRISTUP

RADU

Sociologija rada se približila istorijskom pristupu proučavanja rada kada se

počela interesovati za uslove rada. Usmeravanje istraživanja uslova rada bilo je
podstaknuto radničkim organizovanim delovanjem na vlade pojedinih država koje su
potom problem „humanizacije“ rada stavljale u središte politike tehničkotehnološkog

36
razvoja i istraživačke politike. Tako se brže širila svest da životni uslovi zaposlenih
ljudi bitno zavise od njihovog rada i društvenih uslova na radnom mestu. Tako su se
istaživanja koja su se odnosila na proučavaje fabričkog rada i njegovih posledica na
društvo u 19-om i 20-om veku pomerila na istraživanje uslova koji su prethodili tom
radu kako bi se i sam industrijski rad bolje razumeo.. Uporedo sa tim, širila su se
istraživanja odnosa uslova rada i društvenog položaja ljudi u radu... Na taj način u
središte naučnog interesovanja ušli su problemi ishrane, stanovanja, porodice,
obrazovanja, socijalne sigurnosti, osobenosti radnog mesta, demografskih činilaca i
osobenosti navika, shvatanja i očekivanja ljudi u radu.
Sociološka proučavanja savremenog preovladavalućeg industrijskog oblika dr.
podele rada, kao i razumevanje onih istorijskih oblika koji su mu prethodili, nameće
potrebu analize društvenih i, posebno, ekonomskih pretpostavki konkretnog istorijskog
tipa društva. Društvenoekonomska struktura istorijski konkretnog tipa društva i
specifična raspodela moći društvenih aktera u njoj znatno utiču na uslove rada i
istorijsku sudbinu ljudi u njemu.
Sociološki pristup istoriji rada obuhvata:
1. Teorijsko razumevanje istorijskih uslova rada posmatra se u okviru
vladajućih dr-ekonomskih uslova, tj. preovladavajućih oblika podele rada.
2. Ukazivanje na tehnički napredak u sastavu analize istorije rada, ne znači da
se smatra da je tehnički napredak nužno vodio poboljšavanju uslova rada.
Tehnika je omogućila čoveku da prirodu privodi svrsi proizvodnje ali je
dobrim delom uticala na otuñivanje čoveka i od prirode i od proizvodnje.
3. Čovekov dr. položaj je u proizvodnom odnosu uticao na njegov udeo u
raspodeli rezultata rada, ali je neophodno sagledati radni proces ne samo sa
stanovišta materijalnog udela zaposlenih ljudi u njemu već i sa stanovišta
njihovog učešća u stvaralačkom i uopšte kulturnom životu društva odreñenog
vr. perioda.
4. Postojanje otpora ljudi kada su radni i životni uslovi koje im je nametnuo
vladajući sloj doprinosilo je stvaranju različitih oblika dr.-političkog
organizovanja ljudi u radnom procesu sa ciljem da se promene uslovi rada.
5. Potrebna je periodizacija društva u kojima su se uobličavali odgovarajući
radni uslovi. Postoje dve teorijske koncepcije periodizacije: prva počiva na
teorijskim postavkama istoričara 17-og veka koji su istoriju delili na antiku,
srednji vek i novi vek, i kasnije marksističke interpretacije istorijskog
razvoja koji govore o robovlasništvu, feudalizmu, kapitalizmu i socijalizmu;
Druga koncepcija počiva na učenjima Adama Smita uz kasniju asistenciju
Lenskog i Ajflera koji dele istorijske epohe prema tome koja vrsta
proizvodnje u njima dominira pa govore o društvu lovaca i sakupljača, društvu

37
 stočara, agrarnom društvu i industrijskom društvu. Helmut Šnajder i
saradnici na analizi istorije rada više uvažavaju prvu koncepciju s tim što
prave razliku izmeñu dva antička perioda – rane visokorazvijene kulture
Egipta i antičke robovlasničke privrede Rima, zatim govore o feudalnom
načinu rada i, na kraju, govore o industrijskom načinu proizvodnje gde
ubrajaju kapitalistički i socijalistički način proizvodnje.

26. OSOBENOSTI RADA U STAROEGIPATSKOJ

CIVILIZACIJI

Egiptologija, koa posebna oblast proučavanja ostataka materijalne kulture

starog Egipta, uticala je na uobličavanje pogleda na staroegipatsku civilizaciju
kao da je reč o najkraćoj i najkozervativnijoj civilizaciji u istoriji ljudskog roda.
U novije vreme taj statični pogled na staroegipatsku civilizaciju, koji verovatno
potiče od Platona koji je smatrao da se ta civilizacija nije menjala deset hiljada
godina, zamenjen je novim dinamičnim pogledom. Dinamičnost staroegipatske
civilizacije otkrivena je kada je u njoj otkriven čovek-stvaralac svega onoga što
je predmet egiptologije. Ova civilizacija doseže procvat izmeñu 3000-te i 500-
te godine pre nove ere ( vrhunac je dostigla sa grañenjem Keopsove i Kefrenove
piramide – za vreme treće dinastije Starog Carstva, koje traje od oko 2700-
2260. godine pre nove ere).
Naše poznavanje staroegipatske civilizacije zasniva se najvećim delom na
proučavanju grobnica i njihovom sadržaju, a delimično i na proučavanju ostataka
palata i gradova.
Rad i kultura staroegipatskog čoveka su nerazdvojno povezani.
Sadržaj njegovog rada i način rada su u nerazdvojnoj vezi sa njegovim
shvatanjem života i smrti. Kult mrtvih provejava kroz sva ostvarenja
staroegipatskog čoveka...Ovozemaljski život je samo privremen boravak na ovom
svetu koji ga obavezuje da se pripremi za „večni život“ posle smrti i zato se
gradnja grobnica može shvatiti kao potreba da se osigura „duševni mir“. Egipćani
su mislili da, od svih mislećih bića, u koje spadaju živi ljudi, mrtvi ljudi i bogovi,
čovek ima najkraći vek.
Oni su bili radan, trezven i samodisciplinovan narod koji je vešto iskoristio
blagodeti doline Nila.

38
 Osobenosti staroegipatske civilizacije i rada u njoj su sledeće:

1. Njenom nastanku pogoduju neki prirodni uslovi od kojih je

najznačajniji reka Nil...navodnjavaje i odvodnjavanje...99..
2. Tu je prvi put razvijena kooperacija rada koja je bila u
neposrednoj vezi sa razvijenom podelom rada. Ta kooperacija je
bila moguća zato što su hiljade i desetine hiljada ljudi koji su
obavljali zajednički rad imali jasno postavljen cilj.
3. Rast kooperacije, podele rada i novih tehnologija uslovio je
potrebu za novim oblicima društvene organizacije u kojoj dolazi
do izražaja disciplina i motivisanost stanovništva za postizanje
veće produktivnosti kako bi obezbedilo veću ekonomsku
sigurnost. Gradnja piramida predstavlja prvi organizovani oblik
„javnih radova“ u ljudskoj istoriji. Od tog rada je živeo najveći
deo stanovnika tadašnjeg Egipta.
4. To će dovesti do smanjivanja slobodnog vremena radnih slojeva
društva; naravno, u zavisnosti od godišnjih doba, kvantiteta i
kvaliteta radne snage i ostvarenih tehnoloških postupaka u radu.
5. Tehnološki postupci sve više utiču na način rada, pa je bilo
potrebno dugoročno planiranje u „ureñenju zemljišta“ i
angažovanju radne snage...tehničke inovacije koje se zasnivaju na
upotrebi metala...Pojavom zanata dolazi do izražaja kreativnost
obdarenih pojedinaca..
6. Počinje da se diferencira društvo – pojavljuju se klase. Kao osnov
te diferencijacije veliku ulogu odigrala je podela rada na umni i
fizički....100..101...

27. OSOBENOST RADA U ANTIČKOJ

PRIVREDI RIMA

Za period Imperium Romanum, posebno od 3. veka n.e. može se reći da ga

karakteriše zavisan robovski rad, iako su u nekim delovima njegovog ogromnog
geografskog prostranstva i raznolikim sociokulturnim uslovima postojale male „oaze“
slobodnog rada (u poljoprivredi i zanatstvu).
Nekoliko povoljnih privrednih i društvenoekonomskih okolnosti pogodovalo je
nastanku i učvršćivanju robovskog rada u antičkoj privredi Rima. Povoljna prirodna

39
(geografsko-ekološka) okolnost mediteranskog podneblja pogodovala je upošljavaju
većeg broja radne snage, jer je omogućavala upotrebu ljudi bez velikih troškova za
smeštaj, odeću, vrstu ishrane i sl. Društveno-ekonomske povoljne okolnosti za robovski
rad u antičkom Rimu odnosile su se na upotrebu sile u „nabavci“ jeftine robovske snage,
kao i na dovoljno veliko tržište na kome su se po pristupačnim cenama mogli nabaviti
proizvodi robovskog rada.
Osobenosti Antičke privrede Rima su sledeće:
1. Robovski rad je oblik zavisnog rada i osnovni je pokazatelj poljoprivredne
proizvodnje, koja je osnova života u selu i u gradu. Ova zavisnost nije u svim
delovima Rimskog carstva bila istovetna po formi (istok – slobodno seljaštvo,
kolonat; a bilo je i zanatlija slobodnjaka);
2. Robovlasnička privreda Rima bila je više orijentisana na proizvodnju za
vlastite potrebe nego za tržište;
3. Suprotnost dr. podele rada na umni i fizički nije se poklapala sa odnosom
slobodnog i robovskog rada (pripadnici mnogih profesija kao što su lekari,
učitelji, glumci, poticali su iz redova robova);
4. Privredni razvoj, počev od 5.veka p. n. e., omogućavao je veliki broj tehničkih
novina....103... Meñutim, treba imati u vidu da taj tehnički napredak nije za
cilj imao da olakša uslove rada čoveka već da poveća produktivnost.
5. U Rimu se začinju neki elementi državne socijalne politike;
6. Konflikti se nastoje rešiti reformama zakonodavstva;
Ovaj svojevrsni „rimski obrazac“ rada je bio tolerantan prema svim spoljnim
uticajima (npr. Egipta i Grčke) sve dotle dok to nije ugrožavalo bezbednost
države.

28. OSOBENOST FEUDALNOG NAČINA RADA

Osnovna odlika feudalnog načina rada i privreñivanja je organizovano autarhično

podmirivanje potreba gospodara. Dobija na značaju kada se pojavljuje trgovina koja
dobija veći značaj sa razvojem gradova. Središnji prostorni okvir feudalnog načina
života, posebno srednjevekovne Evrope u periodu od 9. do 13. veka, je selo.
Poljoprivreda, kao osnovni – uz kućnu radinost i zanate, kao dopunski – oblik rada u
feudalizmu predstavlja osnovni okvir seljakovog rada.
Osnovne osobenosti rada u feudalizmu su sledeće:
1. Onaj ko je posedovao zemlju i zapošljavao ljude bio je gospodar koji
sam nije radio, radio je seljak. Radnici su bili svi oni koji se bave

40
 fizičkim radom. Tipičan predstavnik je galsko-romanski kolon koji je bio
preteča kmetstva a bio je pravnom prisilom vezan za zemlju gospodara
koja ga je hranila i sa koje je deo davao gospodaru. Preteča
srednjevekovnog zemljoposeda bilo je zasebno seosko imanje koje je
održavao nadzornik.
2. „Interna“ podela rada u autarhičnoj seoskoj privredi uticala je na
„eksternu“ podelu rada u feudalnom društvu. To je omogućilo veću
produktivnost i veće zadovoljavanje potreba seljaka. Na način rada u
feudalizmu uticale su i odreñene novine u tehnici i tehnologiji (lučni srp,
kosa, plug, itd.).
3. U društvenoj organizaciji rada javlja se zajednica zadružnog i
seoskog karaktera (proces završen u doba Karolinga). Pojavljuje se sloj
trgovaca pa na značaju dobija razmena za novac što će se širiti sa
razvojem gradova, a šire se i seoski zanati. Dolazi do sve većeg
povezivanje ljudi u radu na osnovu ugovora.. Pojavljuju se udruženja
zanatlija. Na selu preovladava poseban oblik zanatlija u tzv. „kućnoj
radinosti“. Pojavom sata menja se odnos prema ritmu rada, zamenjuje
se prirodni ritam rada na selu pod uticajem „metričkog vremena“ grada.
4. Pored ranijih oblika najamnog rada u privredi sela i grada, u kasnom
periodu srednjeg veka javlja se specifičan oblik najamnosti u sledećim
oblastima rada : grañevinarstvu, zanatstvu, rudarstvu i tekstilnoj
privredi. U tim granama delatnosti dolazi i do diferencijacije meñu
radnicima koja će voditi različitom društvenom položaju pojedinih
slojeva stanovništva što će voditi sukobljavanju interesa i pobunama. To
je ona „kriza feudalizma“ koja će uticati na velike seljačke bune, ali i
sukobe u gradovima (14-16.vek)

29. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA

Posle političkih previranja i sukoba (političkih revolucija) u Evropi, sa

Francuskom, kao žarištem do kraja prve polovine 19-og veka, kao glavni pokretač
razvoja evropskih i vanevropskih društava stupa napredak industrije sa središtem u
Velikoj Britaniji. U to vreme je u upotrebu ušao i pojam „kapitallizam“. KAPITALIZAM
JE TAKAV DRUŠTVENOISTORIJSKI TIP DRUŠTVA KOJI OPSTAJE NA
UBEðENJU DA SE MOŽE OSTVARITI MATERIJALNO BLAGOSTANJE DRUŠTAVA
BEZ PREVRATNIČKIH POLITIČKIH AKCIJA AKTERA U RADU, UKOLIKO SU TI

41
AKTERI POSLUŠNI, RADNI I UKOLIKO SE NEPRESTANO USAVRŠAVAJU ZA
POSLOVE KOJE OBAVLJAJU.
Osnova industrijskog načina rada nalazi se u „industrijskoj revoluciji“ koja je
jedan od najznačajnijih perioda u razvoju čovečanstva jer ona „revolicioniše“ ne
samo tehniku već i ekonomsku i društvenu strukturu. Ona je podstakla i
kapitalističku privredu.
Osnovu industrijskog rada čini fabrika i širenje fabričkog načina rada i izvan
industrije. Pojava fabrike, kao najrasprostranjenijeg oblika u kome se odvija proces
rada, obeležava bitne uslove kapitalističkog načina proizvodnje :
1. Za veliki broj radnika to je značilo odvajanje od sredstava rada. Radnik
postaje nadničar koji prodaje svoju radnu snagu vlasniku sredstava
rada.
2. Odvajanje mesta rada i stanovanja. Umesto proizvodnje u kućnoj
zajednici, nastaje preduzeće.
3. Prekid sa tradicionalinim navikama u radu i funkcionalizovanje
proizvodnje, u čijem središtu je produktivnost, rentabilnost i profit.
4. Promene u ritmu rada. Umesto prirodnog ritma rada preovladava
„metričko vreme“, i ritam mašine. Za preduzetnika, vreme postaje
novac.
5. Preovladavanje repetitivnog rada uz potiskivanje umeća.
6. Promene u kvalifikaciji radne snage, koja je – sa porastom
industrijalizacije – najčešće snižavana.
7. Promene u psihičkim sadržajima rada.
8. Zapošljavaju se žene i deca u fabrikama.
9. Radnici stupaju u najamni odnos na osnovu ugovora sa kapitalistima i
više se ne radi o vanekonomskoj već o ekonomskoj prinudi. To vodi
nagomilavanju bogatstva sa jedne strane, i nagomilavanju siromaštva i
bede, sa druge.
10. Klasna diferencijacija vodi u stalne i povremene sukobe.

Industrijski način rada se širi izvan fabrika u poljoprivredu, rudarstvo,

zdravstvo, školstvo, u sferu kulture (postindustrijski način rada). U osnovi i prve i
druge faze nalazi se tržišni, robnonovčani način privrede..108..
Meñutim, industrijski način rada je najčešće vodio „dehumanizaciji“, pa je to
uslovilo potrebu korekcije takvog načina rada...( promene rada tj. meñusobna izmena
radnih zadataka u radnoj grupi radi prevladavanja monotonije; obogaćenje rada tj.
obavljanje više radnih funkcija od strane jednog radnika; proširivanje rada tj.
sažimanje više radnih funkcija u opštiji radni zadatak koji bi zajednički obavljale veće

42
radne grupe; razvijanje mogućnosti samodlučivanja na radnom mestu – industrijske
demokratije...)

30. TRANSFORMACIJA PROCESA RADA POD

UTICAJEM NOVIH TEHNOLOGIJA

Tehnologija se stavlja u centar većine analiza rada u modernim društvima.

Razlog tome je već u samoj prirodi rada kao delatnosti proizvoñenja onoga što će
zadovoljavati ljudske potrebe. To proizvoñenje uvek ima i svoju tehnološku dimenziju
bilo da se tehnologija razume kao procedura rešavanja nekog problema ili kao sredstvo
čime čovek preoblikuje dati input u željeni output.
Industrijska društva su izrazito usmerena prema tehnologiji koja se smatra
ključnom determinantom efikasnosti rada. U raspravama o tehnologiji kao
determinanti rada u modernim društvima uočava se, veoma često, stanovište
tehnološkog determinizma iz kojeg sledi očekivanje o tehnologiji kao onom činiocu koji
najpresudnije uslovljava oblik podele rada a onda slede odgovarajući karakter rada,
odgovarajuća organizacija rada, odgovarajući socijalni sistem radne organizacije, pa i
karakter dr. odnosa meñu ljudima u takvoj organizaciji. Iz uvida u tehnologiju, ili iz
saznanja o promenama u tehnologiji, po ovom stanovištu, moguće je predvideti ostala
svojstva društva u celini.
SKRIPTE: moguće je govoriti o uticaju tehnologije na globalno društvo i to s
obzirom na otvorenost društva prema njegovom okruženju; društva sa razvijenijom
tehnologijom su otvorenija; moguće su promene u globalnoj strukturi društva –
strukturisanju dr. elite (tehnokratizacija društva);
- uticaj tehnologije na zaposlenost stanovništva, na obim i strukturu zaposlenih
po obrazovanju i kvalifikovanosti, starosti i polu;
- uvoñenje novih tehnologija pratio je strah od masovnog gubljenja posla,
globalnog smanjivanja radne snage; ne smeju se zanemarivati pojave rasta
nezaposlenosti i niza drugih socijalnih problema izazvanih odreñenim tehnološkim
promenama;
- značajni su uticaji tehnologije na osobine samog rada i osobine zaposlenih i
njihovo doživljavanje rada;
- pozitivni efekti tehnologije vide se u smanjivanju fizičke težine rada i u
povećanju produktivnosti rada i uvećanju kreativnih mogućnosti ljudi; negativne

43
posledice su porast intenziteta rada, trošenje čoveka, rutinizaicja rada, psihički
zamor ljudi, osećaj siromašenja, gubljenje čovekovih sposobnosti;
- Blauner? i Supek: sa prelazom iz jednostavnijih više zanatskih tehnologija ka
složenijim mehanizovanjijm tehnologijama raste nezadovoljstvo zaposlenih radom,
otuñenost od rada;
- nije reč o linearnom trendu, već o U krivulji; nakon rasta otuñenosti u
automatizovanim tehnologijama dolazi do tendencije opadanja otuñenosti i porasta
zadovoljstva,
- Supek i Obradović 1964. su došli do sledećih zaključaka: U kriva – primećeni su
negativni efekti mehanizovane tehnologije na rad zaposlenih; najviše pozitivnosti u
ukupnom odnosu prema radu bilo je kod zaposlenih u organizacijama sa zanatskom
tehnologijom; a najzadovoljniji procesom rada su bili oni u automatizovanim
tehnologijama; meñutim, gde je veća automatizacija rad je jednoličniji, radnik je više
vezan za radno mesto, veća je zavisnost od mašine, manja je komunikacija tokom rada,
rad je odgovorniji, bolji fizički i ekonomski uslovi;
- Džems Brajt – analiza doprinosa običnih radnika na pojedinim stepenima
mehanizacije: na višim stepenima mehanizacije umešnost i doprinos zaposlenih opadaju i
postaju nevažni za proces rada; on se zalagao za ulaganje u tehnologiju koje osigurava
željeni progres bez ulaganja u radnike i njihovo obrazovanje (nije prihvaćeno)
Neosporno je da se rad ljudi menja i oblikuje pod uticajem promena u tehnologiji.

31. SPECIFIČNOST SELJAKOVOG RADA I

RADNOG STVARALAŠTVA

Rad seljaka i rad radnika se posmatraju kao dva diskontinuitetna oblika

rada. Jedina zajednička osobina im je mukotrpno savladavanje prirode i borba sa
oskudicom...to je bilo pre.. Rad seljaka nije samo rad u smislu egzistencijalnog
opstanka u datim okolnostima, već je to i rad kao ispunjenje duga prema tradicionalnim
vrednostima kulture na kojima počiva organizovani život kolektiviteta njegove uže ili
šire zajednice.
Kolektivizam i tradicionalizam seljakovog rada i života ne moraju da budu
prepreka modernizaciji. Rasprave o tradicionalnoj kulturi seljaka najčešće ne vide
stvaralački čin u seljakovom radu, pa tradicionalnu kulturu vide kao sistem vrednosti
koje koče dr. razvoj jer one, navodno, podstiču pasivan stav prema radu. Radno
stvaralaštvo seljaka se vidi kao sastavni deo tradicionalne kulture, ali onaj deo koji je
okrenut ka samoostvarenju čoveka u datim dr. okolnostima.

44
 Savremeni industrijski rad je u mnogome izmenio način obavljanja seljačkih
radova, ali ne i njegovu suštinu. Ovo shvatanje preovladava zbog toga što se smatra
da je proces industrijalizacije isključivo povezan sa procesom urbanizacije. Čovekovo
stvaralaštvo prožima i ruralni i urbani način proizvodnje.
Isprepletenost rada i drugih aktivnosti seljaka, koja se prepoznaje u odreñenim
materijalnim i duhovnim tvorevinama, pridavala je radu veću svrhovitost, a njegovom
akteru prepoznatljiv način ponašanja u zajednici.
Prva i osnovna osobina seljakovog rada je kontinuitet. Ona se ogleda u tome
što se seljak vrlo rano, još kao dete, uključuje u proces rada. Seljak svoje osećanje
privremenosti u obradi zemlje kompenzuje u trajnosti poroda, trajnosti zajednice,
vezanosti za tradiciju – posebno u verovanjima. Mnogostruka isprepletenost
seljakovog rada i života dovodi da stvaranja specifičnog seljakovog radnog
mentaliteta, a osnovni činioci na kojima on počiva su evidentni rezultati preduzetih
radnih aktivnosti i sistem kulturnih vrednosti kojima se osmišljava i rad i seljakov dr.
život.
Industrijski način rada uneo je u poljoprivredu čitav niz novina koje izazivaju
sporo i teško prilagoñavanje seljaka na njih ( ritam rada i tehnike; preciznost u
vremenu rada i u izradi proizvoda; drugačije ponašanje u radu; promenljivost rada i
radnih uslova; drugačije stanovanje i ishrana i najveća teškoća se sastoji u dr. pritisku
da odbaci ono što je na selu naučio). Sve to čini ruralni tradicionalizam koji se javlja
kao prepreka produktivnijem radu i radnom stvaralaštvu u industriji. Seljak
radnom stvaralaštvu prilazi sa oprezom jer ne sme da prihvati rizik neispitanog
novačenja.
Seljak , osim znanja, ima i osećanje za zbivanje procesa ( za nastajanje,
razvijanje, nestajanje neke aktivnosti) a ne samo za konkretne činove. Seljak ima
naviku da radi uvek kao najbolje ume.
Rad industrijskog radnika je bez specifičnog individualnog stila. Seljak može
celinu svog rada da drži pod kontrolom ali uvek u skladu sa zakonitostima prirode i sa
svojim specifičnim sociokulturnim stilom života.
Središte seljakove invencije je sam radni proces, iz koga on crpi nova saznanja o
postojećim i mogućim načinima obavljanja konkretne delatnosti. Kada se ta saznanja
kombinuju sa manje ili više uspešnim stručnim obrazovanjem invencija može da
dobije svoje ospoljenje u konkretnim ostvarenjima radnog stvaralaštva. Takav
seljakov pristup stvaranju novog, osnov je onoga što se u oblasti tehničkog
stvaralaštva, u industrijskom radu, naziva prenošenjem praktičnotehničkog znanja i
iskustva, ili procesima „onaučavanja“ rada.

45
 32. KUĆNA RADINOST I ZANATI NA SELU

To su dva osnovna oblika seljakovog rada u kojima mogu da nastanu neki vidovi
njegovog stvaralaštva. U njima je seljak nastojao da usavršava oruña kako bi bolje
obradio zemlju i uzgojio više stoke. Kućna radinost i zanati su oni oblici organizacije
seljakovog rada koji imaju posredujuću ulogu izmeñu kontinuiteta seljakovog rada i
same njegove privremenosti. Naime, kućna radinost i zanati su omogućili seljaku da u
kulturnoistorijski proces kontinuiteta rada unese bar deo lične inicijative i
preduzimljivosti i da, na taj način, utka deo svoje prepoznatljive privremenosti u taj
proces .
Dok je kućna radinost više vezana za uže kolektivitete (porodica, zadruga,
lokalna zajednica), zanati su češće prevazilazili te okvire, omogućavajući znatno šire dr.
samopotvrñivanje zanatlije. Nema sumnje da su delatnosti kućne radinosti i zanata na
selu najčešće obavljane rutinski, uz prethodno dugotrajno adaptiranje i „treniranje“
svakog pojedinca, ali uvek su se u njima izdvajali oni malobojni stvaraoci za koje se u
širim dr. okvirima znalo da imaju „zlatne ruke“. Meñutim, zanatlijski tradicionalizam
može imati negativne posledice po radno stvaralaštvo u industrijskom radu i zbog toga
što nastaje kao posledica straha od brzih promena u tom radu, koje mogu da ugroze
naviku zanatlija da radi na ustaljen način i sa sredstvima koja se ne menjaju za
relativno duže vreme.
Seljak teško usvaja znanja o tehnici i industrijskom radu, jer je on u
poljoprivrednom radu naučio „da se prirodom može vladati samo pokoravajući se njenim
zakonima“. U tehnički izmenjenoj sredini, seljak – industrijski radnik se „uklapa“ u
procese industrijskog rada posredstvom obuke ili sistemskog obrazovanja... Seljak –
industrijski radnik se nalazi pred dilemom da li da se prepusti i potčini tom novom i
njemu tajanstvenom radu (što najčešće i čini) ili da zadrži izvesnu kritičku distancu
prema tom industrijskom radu koji nema stila...124..
„KOLEKTIVNO STVARALAŠTVO“ SELJAKA I „EKSPERIMENTALNA
RADOZNALOST“ RADNIKA IMAJU ZAJEDNIČKO TO ŠTO JE TEŽNJA DA SE
POSTOJEĆI OBLICI RADA UNAPREDE NA OSNOVU ISKUSTVENOG UVIDA I
SAMOG STVARALAČKOG ČINA, ILI NA OSNOVU METODA POKUŠAJ –
POGREŠKA. OSNOVNA RAZLIKA IZMEðU TA DVA OBLIKA STVARALAČKOG
ODNOSA PREMA RADU JE U TOME ŠTO SE SELJAKOVO STVARALAŠTVO
OSLANJA NA TRADICIONALNU KULTURU, A RADNIČKA „EKSPERIMENTALNA
RADOZNALOST“ NA SISTEMSKO OBRAZOVANJE I DUGOTRAJNO ISKUSTVO
U RADU SA TEHNIKOM.

46
 33. ORGANIZACIJA RADA NA SELU

Jedna od modernih, savremenih, i najpotpunijih socioloških teorija organizacije

rada koja je interesantna za razumevanje teorijske vizije Vukosavljevićevog shvatanja
organizacije rada na selu, je globalistička teorija organizacija koja organizacije rada
posmatra kao specifičan izraz društvenog totaliteta.
Postoji 6 uporišnih tačaka na kojima se zasniva teorijska vizija organizacije
rada na selu :
1. Organizacija rada na selu se posmatra kao nerazdvojni aspekt ukupne
organizacije dr. prostora seljačkog društva;
2. Veličina (obim) tog prostora zavisi od uloženog rada seljaka u
vremenskom kontinuitetu;
3. Organizacija rada na selu je manje ili više ureñena specifičnim
normama seljačkog društva;
4. Organizacija rada na selu izrasta iz sadržinskih specifičnosti dr.
podele rada i osobenosti načina života seljaka;
5. Funkcionisanje organizacije rada na selu ukazuje da ona poseduje
izvesne osobine autonomije i „fleksibilnosti“ u seljačkom društvu;
6. Povratni uticaj organizacije rada na selu na totalitet dr. života seljaka
ogleda se u težnji čoveka da utiče na savladavanje stihije prirode, sa
jedne, i haosa dr. kompleksnosti, sa druge strane.
Vukosavljević organizaciju rada na selu vidi kao posrednika izmeñu nužnosti
privreñivanja i potrebe seljaka za ureñenjem dr. kontinuiteta zajednice čiji je on
deo. Organizacija rada na selu je specifičan izraz umeća seljaka da svemu što
radi da ljudsku meru i gotovo uvek u skladu sa prirodom koja ga okružuje.
1. Naseljavanje novosela na pusto zemljište i ustaljivanje kućom na njemu
zavisi od iskustvene procene seljaka da li će mu to biti najpovoljnije
privredno središte rada i imanja. Naselje mora da bude za oboje; ne
može da se imaju zgrade za privredna središta posebno a za stanovanje
posebno. OKUĆJE – javlja se kao organizacioni okvir seljakovog
naselja... OKUĆNICU sačinjava svo radno zemljište iz okućja. Seljakov
način života, u prvom redu u sferi stanovanja i naseljavanja,
podreñen je njegovim privrednim potrebama, a sve ostalo (klima,
istorijske prilike, rat npr, kulturne osobenosti, religijska pripadnost,
npr.) je manje važno. Seljakovo naselje je radna investcija, ali koja
služi i za stanovanje. Potrebe potrošnje seljaka i njegovog
domaćinstva, uticale su na raznovrsnost njegovog privreñivanja. U

47
 tradicionalnom selu, to je uticalo da se organizacija rada u domaćinstvu
podesi tako da se ne desi „da se jedno vreme radovi zgusnu
prekovremeno, a u drugo vreme da bude previše besposlice“. To je
uslovilo organizaciju privrede na selu, pored glavnog naselja, i u jednom
ili više drugih privrednih središta (kolibe, trla, stanovi, salaši i sl.).
Imanja u selu nisu prost zbir deonica nego jedna organizaciona
celina u koju spadaju : BAŠTINE, POTESI I ATARI. BAŠTINE KAO
VEĆI ZEMLJIŠNI KOMPLEKSI U SVOJINI SELJAKA, UVEK IMAJU
NEKA OPŠTA OBELEŽJA RASPOREDA I ORGANIZACIJE U
JEDNOM KRAJU. Prilikom zauzimanja i rasporeñivanja baština, seljak
teži : a) da baština bude kompleksna privredna celina u kojoj će moći da
razvija svaki postojeći oblik privredne aktivnosti, a što znači da baština
treba da bude sastavljena od, što je više moguće, raznovrsnijeg
zemljišta po kvalitetu i nameni; b) da se za baštinu zauzme prvo lakša i
plića zemlja, pa potom zemlja „debelica“; osim u krševitim i
visokoplaninskim područjima, gde je oskudniji izbor; c)da se baštine
stvaraju bliže naselju i da budu naručite; d) da se rasporedom baština
održi potreban sklad izmeñu ratarske i stočarske privrede. POTESNI
privredni režim predstavlja karakterističnu organizaciju baština. U tom
režimu baštine spadaju u zajedničku osnovicu zemljišta u selu koje služi
za ispašu stoke. Zbog toga se organizuje rad svakog domaćinstva po
potesima, tako da na jednom potesu bude samo jedan usev kao bi svaki
potes u isto vreme mogao da koristi za zajedničku ispašu, ili kako bi se
odreñeni potesi odmorili od useva neko vreme, ili da bi se ostvarila
uzajamna prava sezonskog prelaženja preko svih baština u
potesu.....???? Potesi najčešće imaju linijski, ili poligonski raspored, uz
uvažavanje zemljišnih kompleksa pojedinih bratstava. SEOSKI ATAR
je organizovan tako da on predstavlja veliku privrednu celinu u koju su
uključene baštine pojedinih domaćinstava. Raspored i organizacija atara
je takva : a) da omogući svakom domaćinstvu da ima deonicu u svakom
kompleksu kvalitativno i funkcionalno nejednakog zemljišta; b) da
omogući zajedničku ispašu stoke; c) da omugući funkcionisanje
komunikacione mreže sa glavnim komunikacionim čvorom u selu; d) da
omogući navodnjavanje zemljišta po nekom zajedničkom planu;
e)......130...???? Zgušnjavanje stanovništva u naselju uzrokuje prevagu
ratarstva nad stočarstvam.
2. Veličina (obim) zahvaćenog dr. prostora, u okviru koga seljak organizuje
svoj rad i svoj način života, zavisi, pre svega, od količine rada seljaka u

48
 vremenskom kontinuitetu. O-svojenje i pri-svojenje je specifično
osećanje seljaka koje počiva na realnoj osnovi ulaganja svog rada.
Rezultat svog rada je svojina. Osnovno pravilo za seljakovu zemljišnu
svojinu glasi: „Ukoliko je ko u zahvatanju uložio više rada, toliko više i
potvrñuje pravo na nju.
3. Doživljavanjem zemljišne svojine kao onog dobra koje je osvojeno
svojim radom, uticalo je na to da je seljak veću pažnju, u ureñenju
svojinskih odnosa pridavao „sistemu običajnosti“ nego formalno-
pravnom regulisanju svojinskih prava. Kako se deo radova obavlja u
kolektivu, zajedno sa drugim seljanima seljak ravnopravno učestvuje u
organizaciji radova, nadzoru nad radom, održavanju discipline u radu, u
upravljanju radom i sl. Pri tome se vodi računa da zajednički radovi idu
u zajedničku korist.
4. Društvena podela rada i osobenosti načina života seljaka uslovljavaju
specifičnu organizaciju rada na selu....132... Kada na selu preovladava
stočarska privreda, tada se organizacija radova podešava prema
potrebama ispaše stoke. Sa prevladavanjem ratarske privrede u selu,
nastaje bačijanje a to je jedna organizacija rada kojom se u stočarstvu
oslobodi radne snaga da bi se mogla upotrebiti u ratarskim radovima. U
početku su ratarstvo i stočarstvo dva konkurentna oblika rada u radnoj
snazi...132..133..
5. Mnoge teorije organizacije koje govore o industrijskom društvu polaze
od toga da je funkcionisanje org. rada na selu podreñeno prirodnoj
stihiji i da zbog toga nije fleksibilno..133.. Nužnost egzistencijalnog
zadovoljavanja potreba seljaka koje se manifestuje u seljakovoj
privredi uzrokuje promene u selu. Ali dolazi i do povratnih uticaja
naselja i promena u njemu na promene u načinu privreñivanja seljakovog
domaćinstva. Vukosavljević sve promene u selu posmatra kao
mnogostruk istorijsko-kontinuitetan proces, a ne kao skokovite i nagle
izmene organizacije dr. prostora čiji je on neposredni akter i
kreator...134.. Funkcionisanje org. rada na selu se odvija u odreñenom
skladu sa mogućnostima sela i sa seljakovim potrebama i potrebama
njegovog domaćinstva.
6. Vukosavljević posmatra org. rada na selu kao racionalizaciju načina
na koji seljak savladava haos prirodne stihije i oblikuje spontanitet
seljakovog dr. života. Delatnost seljaka nije neracionalna, već je samo
manje ili više racionalna kao što je to slučaj i sa delatnošću u industriji,
uslugama i sl. Org. rada u svakoj vrsti podele rada je manje ili više

49
 racionalna. Koliko će ona biti racionalna zavisi od potreba aktera i od
njihovih mogućnosti da saznaju uslove pod kojim rade i žive svoj dr.
život.
Vukosavljevićev generički pristup organizaciji rada na selu omogućio je da se
sagledaju fundamentalni društveni odnosi i procesi koji uslovljavaju oblikovanje
odgovarajućih organizacija rada. On je isticao i procesualnost organizacije rada na
selu čime opovrgava stagnantnost organizacije rada na selu. Takoñe, on smatra da
su organizacije rada na selu manje ili više svesni pokušaji seljaka da racionalno
urede svoj rad i svoj način života i cilj joj je u potrebama seljaka, njegovog
domaćinstva i sela i ona ima dublji društvenokulturni smisao za seljaka. Ta
smisaonost organizacije rada na selu počiva na radnom i životnom iskustvu i umeću
seljaka i njegove zajednice. Takvoj organizaciji rada odgovara svojinski sistem
običajnosti više nego formalno-pravno regulisanje svojine na selu. Mnoge
Vukosavljevićeve konstatacije nose prizvuk privrednog determinizma, ali on ne
zanemaruje ni uticaje demografskih, geografskih, političkih, kulturnotradicijskih,
istorijskih i psiholoških činilaca, kao ni uticaje porodice i drugih društvenih grupa i
institucija na oblikovanje organizacije rada na selu i na seljakovo ponašanje u njima.
Vukosavljević naglašava da seljačko društvo vrlo vešto pod kontrolom drži
svoju organizaciju i postepeno dopušta evolutivne izmene u njoj. Zbog toga je
organizacija definisana ne samo nužnošću prirode i privrede, već i sociokulturnim
činiocima.

34. TRADICIJSKA OSNOVA

MODERNIZACIJSKIH PROCESA SELJAKOVOG
NAČINA PRIVREðIVANJA

Prepoznatljivost seljakove privrede ogleda se u njenom potrošačkom

karakteru. Glavna odlika je proizvodnja za sopstvene potrebe. Seljak je i
nalogodavac i nalogoprimac radnih zadataka, a priroda mu se nudi i kao predmet i kao
sredstvo rada. Potošački karakter seljakove privrede, koji daje specifičan dr. izraz u
vidu org. domaćinstva, neposredno je vidljiv i neosporan u naturalnom obliku
privreñivanja. U robnonovčanom obliku privreñivaja priviña se da se gubi ta potrošačka
crta seljakovog privreñivanja.

50
 Vukosavljević razlikuje tri stepena privreñivanja seljaka:
1. ekstenzivni (i ekstraktivni),;
2. intenzivni;
3. tržišni.
U ekstenzivnom obliku potpuno preovladava proizvodnja za potrebe potrošnje u
domaćinstvu; zatim, u intenzivnom načinu privreñivanja seljaka samo manji deo
ostvarenog prevazilazi potrebe potrošnje u domaćinstvu; i, na kraju, u tržišnom načinu
privreñivanja opstaje potreban manji deo za potrošnju u domaćinstvu, a veći deo ide na
tržište.
Seljakova privreda nije statična, već je dinamična na specifičan način.
Oslanjanje na tradiciju je uvek u manjem ili većem skladu sa vrednosnim orijentacijama
uže ili šire dr. zajednice, a potreba da se u nju unesu odreñene inovacije najčešće je
podstaknuta korisnošću koju od toga može da ima domaćinstvo. Seljak polako
prelazi na tržišnu privredu zbog opreza koji je objektivno uslovljen..139.. Samo
manji deo privrede može da se menja odjednom. Seljak nije konzervativan već
oprezan. Specifičnost modernizacije seljakove privrede se ogleda u promišljenom
spajanju nekih elemenata iz tradicionalnog načina rada sa potrebama seljaka koje
nastaju pod uticajem razvoja podele rada i njoj odgovarajućeg načina organizovanja.
Modernizaciju treba shvatiti kao kulturnu podlogu društvenoistorijskih
procesa. Ta podloga nosi kulturno obeležje „duha racionaliteta“. Modernizacija je
složen kulturni sklop koji prožima dr. delatnosti i odnose, a na čijim osnovama se
oblikuju specifične dr. tvorevine. Zbog toga se o procesu modernizacije može govoriti
kao o četiri vrste meñusobno uslovljavajućih procesa, a to su: scijentifikacija,
tehnizacija, formalizacija i institucionalizacija.
Scijentifikacija, kao modernizacijsko obeležje seljakove privrede, nastaje kao
posledica unošenja naučnih saznanja u razne oblasti rada i života savremenih društava.
Sa modernom naukom dolazi do potiskivanja korišćenja neposrednog iskustva seljaka u
poslovanju u domaćinstvu. Upravo na primeru seljakove privrede može se dokazati
da uplitanje nauke u dr. procese može dati bolje rezultate ukoliko se jače osloni
na već iskristalisanu i u iskustvu profiltriranu racionalnost poslovanja. Ta
„filtracija“ iskustva, svog i tuñeg, sa ciljem da se ostvari odgovarajuća korist a da se
pri tome ne ugrozi sociokulturni integritet zajednice, predstavlja obeležje
domaćinskog poslovanja. Osobenosti radnog iskustva seljaka sastoje se u tome što
je on zna(o) da koristi zakone prirode, ne da bi joj se suprotstavio, već da bi
uskladio svoj odnos sa njom. Savremena scijentifikacija seljakove privrede treba da
vodi računa o već postignutom stepenu racionalnosti u njoj.
Tehnizaciju možemo odrediti kao tehnološku operacionalizaciju nauke, koja
pruža mogućnost da se naučne zakonitosti primene u praksi....142...

51
 Formalizacija nastaje kao izraz birokratizacije globalnih dr. procesa. Preterani
normativizam i neuvažavanje osnovnih crta tradicionalnog normiranja načina rada i
privreñivanja guši seljaka i ne dozvoljava mu da radi onako kako najbolje ume. Samo
onaj stepen formalizacije koji se oslanja na usvajanja radnih normi u tradicionalnim
obrascima kulture može biti delotvoran u modernizacijskim procesima. Seljak ispoljava
oprez i u prihvatanju novih pravila rada, isto kao što iskazuje oprez u prihvatanju
drugačijih vrsta rada.
Institucionalizacija seljakovog načina rada direktno proizlazi iz načina
formalizacije. Organizacija seljačkih zadruga ili nekih drugih radnih kolektiva može da
računa na svoju delotvornost samo ako uvažava osn. el. organizacije gazdinstva i
domaćinstva. Gazd. i dom. su istorijski primeri trajnosti organizacije i njene
otvorenosti za one sadržaje i načine rada koji proizlaze iz potreba članova
organizacije.

35. KONTINUITET I PRIVREMENOST U

SELJAKOVOM RADU

Ako se za seljakov rad može reći da ga obeležava raspetost izmeñu kontinuiteta

i privremenosti, onda se rad industrijskog radnika nalazi izmeñu serijske repetitivnosti
i trenutne radoznalosti.
Zajedničke osobine su im:
1. Radno stvaralaštvo seljaka i radnika nastaje u toku samog
procesa rada, tj. stvaralačko bavljenje radom je sastavni deo
rada kao procesa u kome se pribavljaju sredstva za život.
2. Vaninstitucionalnost...radno stvaralaštvo i seljaka i radnika
nastaje izvan posebno odvojenog, institucionalno organizovanog i
posebno plaćenog bavljenja radnim stvaralaštvom...
3. Prezren odnos prema manuelnom radu je posledica klasnog
položaja njegovih aktera u društvu...
4. Veliki je udeo radnog iskustva u formiranju ličnosti
stvaraoca...stvaraoci se prema svom znanju odnose ne kao prema

52
 svojini već kako prema svojoj specifičnoj osobini koja se
formirala u toku njihovog stasavnja u ličnost;
5. Radno stvaralaštvo seljaka i industrijskog radnika nosi jednu
bitnu ličnu crtu stvaraoca, a to je svestranost, kao osobina koja
se formira celovitošću tradicionalne kulture i udela opštih znanja
koja se stiču uporedo sa profesionalnim obrazovanjem. Ta
osobina ličnosti omogućava stvaraocu da ima uvid u celinu
odgovarajućeg procesa rada, da taj proces rada drži pod svojom
kontrolom i da se ne boji da u njega unosu izvesne promene;
6. Najčešće težak fizički i izvršilački rad seljaka i industrijskog
radnika dovodi do premora; što deluje kao ozbiljna psihofiziološka
prepreka njihovom brojnijem učešću u radnom stvaralaštvu;
Razlike:
1. Uticaj kolektiva i tradicionalizma na seljaka je veći nego na radnika.
Najveća teškoća seljaka-industrijskog radnika jeste da se oduči od
mnogih radnih navika koje je stekao na selu;
2. Uticaj kolektivne svojine na seljakovo radno stvaralaštvo ogleda se u
tome što veći značaj za seljaka stvaraoca ima ustaljena
organizacija rada u takvom obliku svojine, koja doprinosi povećanju
njegovog radnog morala...Dok se motivacija za rad seljaka nalazi, pre
svega, u sigurnosti i ustaljenosti organizacije rada, dotle radnika na
stvaralaštvo više podstiče preduzetništvo i mogućnost lične
satisfakcijie u radu;
3. Radno stvaralaštvo seljaka je uslovljeno njegovom potrebom za
efektivnošću, dok je tehničko stvaralaštvo radnika više uslovljeno
njegovom potrebom za udobnošću...146..
4. Razni oblici radnog stvaralaštva bivaju na neki način dostupni javnosti,
koja ih vrednuje, prihvata sa pohvalama ili ih odbacuje sa pokudama. U
tom procesu dr. prihvatanja ostvarenja, vrednuje se i ličnost
stvaraoca..i u okviru grupa....surenjivost je manje prisutna meñu
seljacima nego meñu radnicima;
5. Kako radost stvaranja više dolazi do izražaja kod autonomnijih ličnosti,
to je ona više izražena kod stvaralaca industrijski radnika nego kod
seljaka. To je posledica kolektivnog karaktera seljakovog radnog
stvaralaštva, dok je tehničko stvaralaštvo radnika više izraz
individualnih napora da se ospolji zamisao koja se formirala
prožimanjem njegovog radnog iskustva i obrazovanja.

53
 Industrijski rad se ne stvara potpuno nanovo, već se neke osobenosti
stvaralačog potencijala seljakovog rada nastavljaju i u industrijskom radu.
Opstaje kontinuitet rada kao večiti uslov za opstanak čoveka, ali i manje ili
više izraženi privremeni pokušaji da se unese lični stvaralački doprinos u taj
kontinuitet.

36. OD INDUSTRIJSKOG KA USLUŽNOM RADU

SKRIPTE:
- Jedan od ključnih problema postmodernih društava je masovno i trajno
istiskivanje ljudi iz svakog rada ukidanjem zaposlenja za mnoge koji su
radili i nezapošljavanjem mladih;
- Rifkin smatra da ova pojava proizlazi iz „produktivističkog“ odnosa
vlasnika kapitala prema radu koji podstiču razvoj tehnologija rada i
upravljanja da bi osigurali stalni rast proizodnje, sa što manje
zaposlenih;
- ranije tehnološke inovacije industrijskog rada proizvodile su pomeranje
radne snage iz primarnog u sekundarni sektor, pa u tercijarni sektor;
- informatičke tehnologije postale su ključne u 20. veku, one ne
omogućavaju nova sektorska pomeranja radne snage već traže
redukciju radne snage;
- rast zaposlenih sada se dešava u uskom sektoru znanja i
preduzetništva, naučnicima, stručnjacima za razvoj novih tehnologija,
taj sektor nove elite znanja ne može da primi one koji su postali
suvišni u proizvodnji i administraciji, u delatnostima u primarnom,
sekundarnom i tercijarnom sektoru;
- centralna podela je na one koji rade i one koji ne uspevaju da nañu
posao; prvi bivaju sve bogatiji, uspešniji, moćniji, a drugi sve
siromašniji, osujećeniji, nemoćni, ozlojeñeni; država za njih
obezbeñuje odreñeni standard, ali oni su nezadovoljni kvalitetom
života, prazninom besmislenog rada;
- kultura bezakonja, sive ekonomije, ljudi se otuñuju od društva i pravila;
na delu su kontratrendovi..????
- netržišna zadovoljavanja mnogih potreba (u komunalnim uslugama,
zdravstvu, obrazovaju, socijalnoj zaštiti) razni vidovi dobrovoljnog i
neplaćenog rada u neprofitnim organizacijama;

54
 - tu vrstu rada Rifkin naziva radom u trećem sektoru (rad u privatnom,
tržišnom sektiru je rad u prvom, a rad u javnom sektoru je rad u
drugom sektoru);
- umesto tržišne ekonomije uspostavlja se socijalna ekonomija koja
funkcioniše prema drugačijim principima; tržišna ekonomija je
utemeljena na principu produktivnosti, teži zameni ljuskih inputa
mašinama, afirmiše rad koji donosi profit;
- socijalna ekonomija je zasnovana na uvažavanju ljudskih odnosa,
osećanja ljudske bliskosti, bratstva, pomaganja, teži ljudskim
kvalitetima koji se ne mogu ostvariti mašinama, vrednuje rad koji nije
produktivan u tržišnom smislu – globalizacija socijalne ekonomije; sve
su brojniji oni koji rade u trećem sektoru, bilo da su ostali bez
zaposlenja u 1. ili 2. ili nisu ni imali posao;
- na delu je trend alternativnog angažovanja ljudi u razvijenijim
društvima kroz dobrovoljni rad, delimično plaćen rad u nevladinim
organizacijama, institucijama civilnog društva kroz hobi aktivnosti i
druge vidove angažovanja;
- značajna su materijalna davanja savremene države blagostanja radi
održavanja pristojnog života nezavisno od zaposlenosti;
- zato je razumljivo odsustvo ozbiljnih i masovnih protesta grañana
uprkos visoke stope nezaposlenosti;

37. POSLEDICE MODERNOG UPRAVLJANJA

I TEHNOLOGIJE NA USLOVE RADA I
STRUKTURALNE DRUŠTVENE PROCESE

SKRIPTE:
- Nužna posledica upravljanja i tehnologije je smanjenje potražnje rada, a to izaziva
rast produktivnosti rada; primena savremenih metoda upravljanja i tehnologije postaje
praktična uz brži porast proizvodnje; porast produktivnosti neutrališe se porastom
proizvodnje, te se zato zaposlenost u industrijskim granama ne smanjuje u apsolutnom
smislu;

55
- Potražnja radne snage delimično zavisi od mehanizacije industrije koja zaposlene
pretvara u suvišnu radnu snagu, osigurava se ponuda jeftine radne snage;
- u 19. veku procenat zaposlenih radnika u industriji je varirao izmeñu 45 i 50%;
odvajanjem zamisli od izvršenja dovodi do pojave velikog broja zaposlenih u
administraciji (tehničko i uredsko osoblje); meñutim, taj porast se ne može ripisivati
reorganizaciji proizvodnje i upotrebi velikih strojnih sistema...

38. INDUSTRIJSKI NAČIN RADA I

EKOLOŠKE POSLEDICE
SKRIPTE....

39. UMEĆE TEHNIKE I STRUKTURA

VISOKOINDUSTRIJALIZOVANIH DRUŠTAVA:
PARADIGMATIČNOST BREJVERMANOVOG
STANOVIŠTA

Ono što je posebno karakteristično za savremena društva, čiji osnovni okvir

egzistencije označava industrijska podela rada i (ekonomski) kapital-odnos, je
uspon tehnike.
Rasprava o brejveramniji je teorijska valorizacija nekih ideja u soc. koje su
nastale kao odjek i kritika teza američkog sociologa Harija Brejveramna koje je on
izneo povodom istraživanja i objašnjenja umeća i kvalifikacije u procesima rada i
uloge tehnologije u tim procesima, kao i njihovog uticaja na odnose klasa u dr.
strukturi savremnog kapitalizma...150..70-ih i 80-ih godia...pristalice: marksistička
struja..
Druga struja: kritičko argumentovano ispitivanje kako Brejvermanovih teza tako
i same stvarnosti na koju se te teze odnose (Stark, Litler, Seleman, Vud, Li...).
Brejvermanija je posebno paradigmatična za soc. rada jer se uobličila u jedan
specifičan referentni okvir za objašnjenje procesa rada i njihovog uticaja na
strukturalne procese i odnose u savremenim kapitalističkim društvima.

56
 NEKI IDEJNI OKVIR U NAUCI, ILI UŽOJ NAUČNOJ DISCIPLINI, JE
PARADIGMATIČAN KADA JE ODREðENA TEORIJSKA ZAMISAO PRIHVAĆENA
OD STRANE ODGOVARAJUĆE GRUPE NAUČNIKA, U OKVIRU KOJE SE NASTOJE
PODSTAĆI SLIČNA ISTRAŽIVANJA, KAKO BI SE TA ZAMISAO UČVRSTILA ILI,
EVENTUALNO, KRITIČKI ODBACILI ONI NJENI DELOVI KOJI NEMAJU
ADEKVATNU ISKUSTVENU OSNOVU.
Za shvatanje paradigmatičnosti brejvermanije značajno je to što jedna grupa
sociologa razvija svoja teorijska shvatanja uzimajući Brejvermanove istraživačke
analize kao „uzoran primer“ za istraživanje procesa rada i uticaja tehnologije na
odnose izmeñu klasa u savremenom kapitalističkom društvu. Paradigmatičnost je
elementarni oblik prepoznatljivisti, u okviru odreñene grupe naučnika, nekog
idejnog stanovišta, koje pretenduje da se uobliči u delove paradigme ili u jednu
celovitu paradigmu naučne zajednice.
Suština Brejvermanovih teza se sastoji u dokazivanju:
a) da je rad degradiran, zbog dekvalifikacije, tj. zbog potiskivanja umeća
radnika pod uticajem prevage tzv. naučnotehničke revolucije čiji su
koreni začeti u tejlorizmu; a to se manifestuje u daljem gubitku
kontrole rada u samom radnom procesu;
b) da se osobenosti naučnotehničke revolucije i birokratizacija rada šire i
na neproizvodne sfere rada, tako da se ujednačava dr. položaj
proizvodnih i neproizvodnih radnika, a to dovodi do značajnih
strukturalnih promena u monopolističkom kapitalizmu koje se pre svega
tiču daljeg podvajanja naredbodavnog i izvršilačkog rada;
c) da ubrzane tehničkotehnološke promene vode stvaranju tzv. rezervne
armije rada (koja se u zvaničnim vladinim statistikama najčešće tretira
kao „nezaposleni“ a pri tome se u tu kategoriju ne ubraja sve veći broj
siromašnih), koji dovodi do sve većeg pritiska na tržište rada
neproizvodnih delatnosti zbog njihove slabije mehanizovanosti i samim
tim dovodi do degradacije i tih delatnosti u monopolističkom
kapitalizmu.
Brejverman smatra da bi sociolozi trebali da se orijentišu na istraživanje
potlačenih i obično ćutljivih delova društva, a ne da se umesto njih, često sindikalni
organizatori, politički agitatori, iskusni revolucionari i policijski špijuni javljaju kao
najoštroumniji tumači potreba i raspoloženja tih delova društva.

57
 Osobenosti brejvermanije, u odnosu na Brejvermanove teze
sastoje se u sledećem:
1) Degradacija rada u monopolističkom kapitalizmu ne može se dokazivati
na osnovu navodne „dekvalifikacije rada“. Brejvermanova greška se
sastoji u tome što on pojam umeća ne posmatra istorijski, pa ga otuda
shvata isuviše uopšteno. On ne uviña da dekvalifikacija nekih poslova ne
vodi dekvalifikaciji zaposlenih. Kvalifikacija je profesionalna aktivnost,
koja se zasniva na radnom iskustvu i obrazovanju i daje mogućnost
stvaralačkog delovanja u procesima rada...154...?????
2) U savremenim (demokratskim) društvima, organizacija rada i celine
društva računa sa tom moći koja proizlazi iz savremenih radnih
procesa, pa se odnosi izmeñu klasa (u strukturi društva) odvijaju ne
samo na antagonistčkoj osnovi, već i u vidu neantagonističkih odnosa.
Na tom demokratskom odnosu počiva „vitalnost“ kapitalizma.
3) „Rezervna armija rada jeste zakonitost kapitalističkog načina
proizvodnje, ali je problematična Brejvermanova teza da se ona
povećava...155...

40. „ONAUČAVANJE“ RADA I DRUŠTVENI

PROGRES:
KRITIČKA VALORIZACIJA SHVATANJA O
NAUČNOTEHNIČKOJ REVOLUCIJI
Tehnologija predstavlja jedinstvo predmeta, sredstava, veština, umeća i
postupaka kojima čovek deluje na prirodu i na druge ljude , sa ciljem da ih
oblikuje prema utvrñenim zamislima. Pri tome, čovek na izvestan način saobražava i
sebe zahtevima tehnologije i na taj način se tehnologija javlja kao posrednik izmeñu
čoveka i prirode, i izmeñu pojedinaca, dr. grupa i celine društva. U savremenoj nauci
preovladavaju dva odnosna pogleda na tehnologiju i njen uticaj na društvo. Jedno
gledište posmatra tehnologiju kao nezavisnu, objektivno promenljivu koja uslovljava sve
druge dr. promene. Drugo gledište smatra da je u tehnologiji sadržano jedinstvo
objektivnih prirodno-naučnih zakonitosti i subjektivnih vrednosnih opredeljenja i
interesnih očekivanja čoveka. Prirodno-naučna osobenost tehnologije proizlazi iz dve
funkcije prirodnih nauka: (a) da otkrivaju i objašnjavaju pojave u prirodi, (b) da

58
utvrñuju mogućnosti i način praktične primene njihovih rezultata. Na taj način,
nauka i njena tehnološka operacionalizacija postaju sastavni deo borbe čoveka sa
oskudicom, a što tehnologiji daje bitno dr. obeležje....157.. Sa jedne strane se
očekuje potpuna pasivizacija čoveka u odnosu na stvarnost tehnologije, a, sa druge, od
njega se zahteva aktivizam u traženju najefikasnijih puteva da se pasivizacija ostvari.
Prvo stanovište je prepoznatljivo kao teorija o naučnotehničkoj revoluciji, a drugo
stanovište je proizašlo iz istraživanja sadržaja ljudskog rada.
Teorijska shvatanja o naučnotehničkoj (naučnotehnološkoj) revoluciji vide
osnovni činilac dr. razvoja u modernom spoju nauke i tehnologije, a u već
uobličenim društvenim strukturama najrazvijenijih zemalja sveta prepoznaju
integrišuću moć tehnologije...158...
U tzv. teorijama o NTR prepoznaje se specifičan pristup istraživanju i
objašnjenju odnosa izmeñu tehnologije i društva. Taj pristup je, u suštini,
redukcionističi, jer previña da je dr. determinizam vrlo složen i da je odnos izmeñu
tehnologije i društva oposredovan uticajima niza dr. i kulturnih činilaca, kao što su : tip
podele rada, uticaji tržišta, osobenosti strukture konkretnih društava, tip
modernizacije, uticaji tradicije i savremenih kulturnih vrednosti. Iz takvog
redukcionističkog pristupa sledi i odgovarajuće naučno objašnjenje. Ono se iscrpljuje u
ontologizaciji tehnologije i/ili njenoj ideologizaciji.
NTR se najčešće odreñuje kao pojava koja nastaje kao posledica naučnih otkrića
i tehničkih pronalazaka ili kao posledica masovne upotreba nauke i tehnike u društvu. U
shvatanjima o naučnotehnološkoj revoluciji determinišući uticaj nauke je redukovan
na presudan uticaj prirodno-naučnog saznanja, odnosno na njegovu
tehničkotehnološku operacionalizaciju. Iz tog ugla se gleda na saznajni doprinos
društvenih nauka samo u sferi istraživanja dr. i ljudskih posledica NTR. Suštinska
osobenost shvatanja o NTR je u tome što se dr. stvarnost u njima predstavljana
pojednostavljan način i što se objašnjenje dr. stvarnosti zasniva na
naučnotehnološkom determinizmu, uz zanemarivanje uticaja specifičnih dr. i
kulturnih činilaca. Teorije o NTR ne uspevaju da objasne kako otkrića i izumi ulaze u
masovnu upotrebu u društvu i kako se odreñeno naučnotehničko ostvarenje primenjuje
u različitim tehničkotehnološkim i organizacionim celinama. Ove teorije ograničavaju
pogled na savremeno dr. svodeći ga na objekat naučnika i vrhunskih tehničara.
Očigledan je teorijski jaz u objašnjenjima odnosa izmeñu pokretača naučnih i
tehničkotehnoloških promena i njihove masovne upotrebe u dr. praksi. Ova shvatanja su
utilitarno-pragmatička i prema tome neadekvatna za objašnjenje totaliteta savremenih
dr. procesa, kao i rada u okviru njih. Prenaglašavaju značaj obrazovanja za ukupne
promene načina rada i za ukupne dr. promene. Shvatanja o NTR najčešće sadrže i

59
„recepte“ kako da se obrazuju oni pojedinci i grupe koji bi bili realizatori naučnih ideja
u proizvodnoj sferi i drugim sferama društva.
Prva zabluda teorija o NTR se sastoji u ontologizaciji tehnologije, a druga
zabluda se sastoji u ideologizaciji odnosa izmeñu tehnologije i dr. strukture.
Suština te ideologizacije svodi se na uverenost da je tehnologija dr. i vrednosno
neutralna i da se smisao savremenog načina života sastoji u tome da se on prilagodi
tehnološkim promenama.
Brejverman smatra da savremena tehnologija, koja više ne počiva na
tradicionalnim veštinama i umeću već na naučnom saznanju, sve više dovodi do
podvajanja dr. strukture na one koji raspolažu kapitalom i kontrolišu proces rada i
u čijoj su službi posednici naučnotehničkog znanja, sa jedne, i one koji raspolažu
sa ograničenim umećem, sa druge. Na jednoj strani se koncentrišu naučna, stručna i
tehnička znanja uprave, a na drugoj radnicima se ostavlja potpuno neodgovarajuće
shvatanje umeća, kao što je rukovanje mašinama, ili nadgledanje njihovog rada i njihovo
opsluživanje ili održavanje, a tome se prilagoñava sistem obrazovanja. Što se nauka
više uključuje u radni proces , to radnik sve manje razume taj proces. Iz toga
sledi da radnik može da ovlada materijalnom proizvodnjom ako stekne
odgovarajuća naučna, konstruktorska i operativna znanja. Na taj način, Brejverman ,
kao i teoretičari NTR, u obrazovanju vidi izlaz iz zamršenog i protivrečnog dr. odnosa
koji se uobličio pod uticajem tehnologije. Brejvermanov pristup je ponovo vratio
industrijsku sociologiju u središte socioloških teorijskih rasprava.
Izvršni rad u velikoj meri zavisi od umeća i inteligencije radnika čak i u
poodmaklim procesima dominacije naučnotehničkog znanja. To umeće je dovoljno
veliko da može naneti štetu proizvodnji ili je sasvim onemogućiti ako uprava ne vodi
računa o interesima radnika. Hofman: „onaučavanje“ proizvodnje je proces koji
potvrñuje da hijerarhija odlučivanja u preduzeću i strukturi društva u potpunosti
odgovaraju jednoj takvoj hijerarhiji tipova znanja, u kojoj, podreñeno znanje radnika i
nadreñeno znanje uprave preduzeća – sa sve većim onaučavanjem proizvodnje – još više
naginje ka nemoći odnosno moći, ka nekompetentnosti odnosno kompetentnsti
delovanja...???????...169... Po Hofmanovom mišljenju, postoji najmanje 6 kanala kroz
koje se probija umeće i znanje radnika kroz ljušturu tzv. naučne organizacije rada u
savremenom kapitalizmu...170...prva ograničavajuća okolnost...???????.... veza izmeñu
naučnotehničkog znanja i rešavanja složenih problema radnog procesa koji nastaju
tokom funkcionisanja sredstava za rad, može se uspostaviti samo kroz iskustvo
radnika. Iz nemogućnosti potpunog naučnotehničkog „onaučavnja“ proizvodnje, javlja
se specifično znanje radnika koje uspostavlja unutrašnju vezu izmeñu projektovanog
postrojenja i prilagoñavanja njegovog funkcionisanja konkretnim radnim situacijama.

60
 Druga ograničavajuća okolnost, koja proizlazi iz naučnotehničkog organizovanja
proizvodnje u kapitalizmu, povezana je sa ekonomičnošću i upotrebljivošću nekog
tehničkog rešenja. Izmene i poboljšanja na tehnici i tehnologiji mogu nastati samo kao
rezultat „pokušaja i pogreške“ onih radnika koji su najbliže praktičnom radu. Vlasnika
kapitala to ništa ne košta , a može da mu donese dodatan profit. U tom slučaju „mali
rad“ u industriji postaje faktor napretka.
Treća teškoća u „onaučavanja“ proizvodnje u kapitalizmu proizlazi iz
nespremnosti kapitaliste da – zbog težnje za ekstraprofitom i zbog konkurencije –
ulaže više sredstava u „neproduktivne“ troškove istraživanja...171...
Četvrta teškoća se sastoji u tome što se u kapitalizmu proizvode samo oni
proizvodi za kojima postoji efektivna , tj. platežno sposobna tražnja, bez obzira da li
iza nje stoji stvarna ili izmanipulisana potreba. U skladu sa tim, proizvodnja koristi
samo onaj deo postojećih znanja koji je neophodan za proizvodnju traženih
proizvoda...171...
Peta teškoća „onučavanja“ proizvodnje odnosi se na odreñene prepreke kojima
pojedinačni privatni proizvoñači nastoje da spreče širenje naučnotehničkih novina koje
su nastale u njihovoj oblasti. Znanje se pretvara i monopol...
Šesta teškoća sa kojom se suočava „onaučavajne“ proizvodnje u kapitalizmu
odnosi se na težnju kapitala da utvrdi tzv. „naučnu organizaciju rada“...172...!!!!!????

41. KRITIČKA VALORIZACIJA

BREJVERMANOVIH NALAZA O „DEGRADACIJI
RADA“ OD STRANE BREJVERMANISTA

Učesnici u debatama koje su se pojavile po objavljivajnu Brejvermanove knjige

„Rad i monopolistički kapital“, a koje su se odnosile na sagledavanje odnosa izmeñu
tehnologije i dr. strukture, nazivaju se „brejvermanisti“.
Suštinu tih gledišta je izneo Stiven Vud u 5 značajnih upozorenja istraživačima
odnosa tehnologije i dr. strukture: 1) neophodno je razlikovati problem
tehničkotehnološkog razvoja od probelema odnosa tog razvoja i organizacije rada.
Promene u tehnici i tehnologiji ne moraju da istovremeno izazivaju promene u
organizaciji rada; 2) direktni efekti tenologije na org. rada ne moraju imati
tejloristički izraz; 3)ali ne sme da se zanemaruje uticaj tehnologije; 4)Vrsta rada, org.
rada i sociokulturne osobenosti radne sredine mogu da utiču na diferenciranu upotrebu

61
tehnologije; 5) treba izbegavati upotrebu opštih termina kao što su kolektivni rad,
kolektivni radnik jer oni najčešće zamagljuju stvarni problem
Brejvermanova teza o „dekvalifikaciji rada“ u 20-om veku uticala je na
sociologe da istražuju i razmotre problem veština, umeća u modernom društvu...
Analizom tog problema i objašnjenjem njegovih uticaja na promene u sadržaju
industrijskog rada dospelo se do razmatranja odnosa izmeñu promena u tehnologiji i
njoj odgovarajućih veština, sa jedne, i strukture društva, sa druge. U debatama koje su
se vodile povodom Brejvermanove teze, kritike Brejvermana su se kretale u dva pravca.
Jedan pravac kritike se odnosio na prekomerno posvećivanje pažnje problemu
upravljanja u procesima rada. Drugi pravac kritike se odnosi na Brejvermanovo
povezivanje visoke kvalifikovanosti sa zanatlijama iz čega je nastala teza o
dekvalifikaciji kao procesu opadanja stručnog upravljanja u procesima rada.
Zamerka Dejvida Starka odnosi se na to što Brejverman promene društvene
strukture prikazuje kao posledicu prelaza od zanatske ka birokratskoj situaciji u
proizvodnji, a pri tome ne daje jasno odreñenje zanatske tradicije. Birokratska
situacija u proizvodnji ne nastaje naglo već se ona uspostavlja postepeno u vidu
naučnog upravljanja i racionalizacije u širem smislu. Na taj način, racionalizacija
suzbija i na kraju eleminiše zanatsku kontrolu radnog procesa, ali ne eliminiše potrebu
za povećanom kvalifikacijom radnika. Naprotiv, kvalifikacija postaje važan činilac za
zadobijanje posebnog mesta u radnom procesu. Medjutim, i Stark previña jednu bitnu
činjenicu, a to je da, zahvaljujući konkretnim kvalifikacijskim znanjima i umeću radnici
ipak zadržavaju odreñeni stepen kontrole u radnom procesu. Iz toga sledi da
racionalizacija rada oličena u naučnom upravljanju nikada ne može da potpuno eliminiše
izvorno umeće radnika u radnom procesu.
Promene u tehničkotehnološkom sadržaju rada nisu jednostavne, a njihov uticaj
na strukturu društva nije direktivan i bez širih uporednih istraživanja ne može se
tvrditi da čiste veštine u radničkoj klasi kao celini, opadaju ili rastu.
Prema mišljenju Lia meñu mnogim činiocima koji posreduju izmeñu veštine,
umeća i (klasne) strukture društva najsloženiji su i najvažniji oni koji se odnose na
tržište rada i procese koji odreñuju tržišnu vrednost rada. Ti činioci predstavljaju
unutrašnju i spoljnu stranu tržišta rada i obuhvataju najmanje tri promenljive: 1)
industrijske promene u tehnologiji, 2)periodične promene na tržištu, 3)profesionalne
promene...167... Razvoj kapitalizma, počev od proste proizvodnje, preko
manufakture i mašinskie proizvodnje, do savremenih automatizovanih sistema,
pokazuje da su radnici povećavali stepen kontrole radnog procesa zahvaljujući
vlastitom umeću i tehničkom znanju, bez obzira na to što se rad sve više od njih
otuñivao. Periodične promene na tržištu više utiču na dekvalifikaciju radnika od
industrijskih promena jer su im svi radnici podložni (recesija)...168... Neki posao može

62
biti degradiran, usled recesije ili promena u tehnici i tehnologiji ali to još ne znači da
je došlo do degradacije umeća onoga koji je taj posao ranije obavljao. Taj može biti
premešten na neko drugo mesto koje omogućava da on zadrži odgovarajuće stečeno
umeće....168.. Li sa pravom ističe da dekvalifikacija poslova u nekom društvu
nastaje više pod uticajem opštesistemskih ekonomskih činilaca (kao što je recesija)
nego pod uticajem promena u tehnologiji proizvodnje...168.. Brejverman procese
dekvalifikaacije rada posmatra kao inherentne kapitalističkom društvu, ali on
prenaglašava uticaje industrijskih promena u tehnologiji na smanjivanje dr.
potreba za kvalifikovanom radnom snagom...168. Najznačajnija primedba
brejermanovom pristupu je u zanemarivanju specifičnog umeća proizvodnih
radnika...169..
Litler i Seleman smatraju da su kapitalisti prinuñeni da uspostave odreñen
stepen saradnje sa radnicima zbog toga što ih kapitalistički način proizvodnje
prisiljava na stalne promene u procesu rada. Rame uz rame sa otporom radnika da se
potčine stoji činjenica da radnici imaju interes za održavanje odnosa kapital-rad i za
funkcionisanje kapitala koji omogućava njihovo zapošljavanje. Zbog toga se problem
degradacije rada ne može razumeti samo analizom formalnih odnosa u procesu rada..
Pokušaji Brejvermana da utvrdi univerzalne osobine monopolističkog načina proizvodnje
unutar radnih procesa ispuštaju iz vida tu činjenicu i u analizi su zapostavljeni uticaji
činilaca izvan procesa rada kao što su uticaji porodice, škole i drugih neproizvodnih
institucija, a posebno se iz vida gubi uticaj sindikata i njhiov otpor degradaciji rada.
Uključivanje tih činilca u teorijsku analizu bi nametalo proučavanje odnosa izmeñu
zaposlenih u procesima rada i na osnovu toga bi se moglo uvideti neosporna činjenica
koja ukazuje da dr. diferencijacija unutar radničke klase ima veći uticaj na
degradaciju i potčinjavanje te klase kapitalu nego što ima dekvalifikacija rada.
Sukobi izmeñu zaposlenih, o kojima Brejverman govori kao o sukobima izmeñu
kvalifikovanih i nekvalifikovanih, imaju znatno sadržajniju dr. osnovu nego što je
kvalifikacija..174.... Smisao zaposlenja se sastoji ne samo u težnji da se dobije i zadrži
posao, već zaposleni imaju potrebu za zdravstvanim i socijalnim osiguranjem i samim
tim stupaju u odnose sa državom i drugim dr. institucijama. Na taj način državna
intervencija ulazi u radni proces i u mogućnosti je da utiče na njegovu kontrolu. Tu se
moć države sučeljava sa sindikalnom moći zaposlenih.
Moć države, sindikata i tehnologije ispoljava se na različite načine u procesu
rada, ali se njihov spoj najizrazitije vidi u težnji da zagospodare tim procesom,
odnosno da sam rad stave pod svoju kontrolu....174... Moć radnika je sadržana u
njihovom umeću, veštinama i znanju, koje im daje mogućnost da sadržaj procesa
rada drže pod svojom kontrolom.. U „klasnim borbama“ izmeñu radnika i vlasnika
kapitala u sukobu se nalaze dve vrste aktera, od kojih jedan svoju moć crpi iz dr.-

63
institucionalizovane forme vladanja, a drugi iz sadržaja rada... Izvesna sloboda
delovanja radnika u procesu rada je uslovljena i stvarnim interesom uprave i
vlasnika kapitala koji je pre svega akumulacija kapitala, a ne kontrola po sebi. Taj
interes sam po sebi osnažuje latentnu moć radnika u procesu rada. Latentna moć
radnika može da bude izvor moći deprivirane klase koji ova može koristiti uvek kada se
nañe u sukobu sa povlašćenom klasom. U tom sukobu postaje vidljivo kako latentna
moć radnika utiče, ne samo na odnose u radnom procesu, već i na odnose u
globalnom društvu i na smerove njegovog razvoja.
Nastojanje Brejvermana da objasni da se ceo proizvodni proces u
monopolističkom kapitalizmu može organizovati bez obzira na tradicionalne veštine i
umeće, nemaju stvarnu osnovu. Veštine, umeće, znanje opstaju u radu i pored
nastojanja udružene moći menadžera, države i tehnologije da se te osobine
zaposlenih stave pod njihovu kontrolu, da se ograniče i apsorbuju. Na taj način se
veštine, umeća i znanja u radu javljaju kao značajan činilac, pored organizovane
političke akcije, koji daje stvarnu moć formalno podčinjenim akterima u strukturi
društva. O toj moći danas uveliko vodi računa i država i vlasnici kapitala. Ta moć
je stvarna i samim tim što je stvarna ona mora biti predmet sociološkog
objašnjanja..Bez uključivanja tih činilaca, analiza odnosa klasa u dr. strukturi
ostaje nedovoljno teorijski utemeljena..

42. DOPRINOS BREJVERMANISTA

RAZUMEVANJU DRUŠTVENA MOĆI AKTERA
RADA U SAVREMENOM KAPITALIZMU

Brejvermanisti su ukazali na neke nove aspekte moguće analize strukture

savremenih društava, imajući pre svega u vidu razumevanje dr. moći aktera u njima.
Prvo, pojam klasa u sociologiji ne može se posmatrati kao nepromenljiv
element dr. strukture već kao jedan protivrečan proces. Procesualnost je posledica
osobenosti rada u kapitalističkom društvu. Kapitalizam – kao specifičan spoj
tehnoloških postupaka, organizacije i načina rada, shvatanja i navika – je takav
istorijski oblik dr. života u kome deluje „sistem uzajamnog vučenja naviše“, kao osnovni
oblik rada i delovanja pojedinaca i grupa (klasa) u njemu.
Drugo, odnosi meñu klasama nisu uvek antagonistički, već mogu biti i
saradnički. Posmatranje meñuklasnih odnosa kao isključivo antagonističkih zasniva se

64
na posmatranju podele rada u sferi naredbodavnog i izvršnog rada...sva moć je
skoncentrisana u rukama upravljačke klase...to je jednostrano posmatranje
meñuklasnih odnosa jer odnosi meñu klasama mogu biti kako antagonistički tako i
manje ili više saradnički, a to zavisi od osobenosti rada u klasnom društvu....U
procesima rada u savremenom kapitalizmu otupljuje antagonistička oštrica izmeñu
klasa, zbog toga što formalno nenadležni pripadnici klase koji obavljaju izvršilački rad
raspolažu stvarnom moći kojom u izvesnoj meri neutrališu moć formalno nadležnih
pripadnika klase koji obavljaju naredbodavni rad. Stvarna moć formalno potčinjene
klase proizlazi iz kvalifikacijskih veština, umeća i znanja njenih pripadnika...
Sociološko proučavanje stvarnih odnosa meñu klasama u strukturi društva mora da
zahvati i onu dimenziju podele rada koja obuhvata relaciju repetitivni –
stvaralački.
Treće, formalni položaj potčinjene klase nije samo posledica koncentrisanja i
povećanja moći na strani povlašćene klase. Deprivirani položaj radničke klase nije
posledica samo meñuklasnog, već i unutarklasnog odnosa jer i unutar same radničke
klase postoji suprotnost interesa.
Četvrto, dejstvo tehnologije je dvojako: ona, sa jedne strane, nastoji da
stabilizuje i produbi formalni antagonizam klasa, a, sa druge, potpomaže njihovoj
saradnji. Antagonizovanju klasnog odnosa doprinosi sve veće odvajanje umnog i
fizičkog rada u kome vlasnici kapitala i uprave nastoje da radnicima prepuštaju samo
izvršilačke i manuelne funkcije u radu. Meñutim, kako znanja, veštine i specifično
znanje rada predstavljaju deo tehnologije to se tehnologija istovremeno javlja i kao
činilac saradnje, pregovaranja i uopšte racionalnog ureñenja odnosa izmeñu klasa. To
nije neki filantropski već partnerski odnos učesnika u procesu rada. Reč je o tome da
se formalizovana moć povlašćene klase sučeljava sa stvarnom moći deprivirane
klase i da su one toga svesne i samim tim što postoji svest o interesima druge
klase može se i uspostaviti partnerski odnos u kojem se usklañuju meñusobni
interesi. Racionalizacija, kao kulturna podloga grañanskog društva, učinila je znatan
prodor ureñivanju meñuklasnih odnosa. Relativna nezavisnost tehnologije od kapitala je
oličena u umeću, vešinama i znanju rada. Pogled na tehnologiju je ukazao da je ona,
sa jedne strane, jedinstvo stvaralačkih napora čoveka da saobražava stvarnost
svojim potrebama, a sa druge, nastojanje dr. grupa da urede dr. život u skladu
sa svojim parcijalnim interesima.
Peto, sociološke rasprave o umeću, veštini i znanju rada približile su klasno-
konfliktni i društveno-integrtativni pristup strukturi društva.. Analiza odnosa klasa
u kapitalističkom društvu je ukazala na žarišta odakle struje podsticaji za saradnjom,
integracijom i evoluitivnim razvojem kapitalističkog društva..178... Ove analize

65
posmatraju strukturu savremenog društva kao dinamičan proces koji je inherentan
dinamici kapitalizma....179....
Šesto, sociološke rasprave o umeću , kvalifikacijskim veštinama i znanju rada
ponovo su aktualizovale uvažavanje soc. rada u opšteteorijskim sociološkim analizama
strukture društva.

43.DRUŠTVENE POTREBE I SISTEMSKA

OGRANIČENJA RAZVOJA NAUKE U NAŠEM
DRUŠTVU

Potrebe dr. zajednice za oblicima naučnog saznanja postoje kao

potencijalne, jer potrebe za ekonomskim samoodržanjem i razvojem , za
uspostavljanjem integrativnog odnosa meñu članovima, kao i za relativno celovitim
objašnjenjem prirode i društva, dr. zajednica može da ostavri i na neracionalan pa i
iracionalan način, uz upotrebu fizičke i duhovne prinude. Neracionalan i iracionalan
način zadovoljenja osnovnih potreba održanja i razvoja dr. zajednice, osobito ako
je vremenski dugotrajan, predstavlja temeljno sistemsko ograničenje dr. osnove
razvoja nauke koje je teško prevladati pojedinačnim i parcijalnim naporima užih
delova dr. zajednice ma koliko ona bila izražena i intenzivna. Načini zadovoljenja
osnovnih potreba dr. zajednice zavise od karaktera odnosa u procesu proizvodnje, od
karaktera meñusobnih odnosa članova dr. zajednice i karaktera odnosa izmeñu
pojedinaca i društva kao kolektiva. Demokratski odnosi u procesu proizvodnje i
meñusobnim odnosima meñu članovima dr. zajednice predstavljaju najpovoljniju osnovu
za razvoj nauke, jer dr. zajednicu primoravaju da traga za takvim rešenjima svojih
osnovnih potreba koja će biti u skladu sa interesima, ciljevima i potrebama članova
svoje zajednice.
Ovim osnovnim potrebama za razvoj naučnog saznanja koje proizlaze iz dr.
zajednice treba dodati imanentne naučne potrebe koje nauka stvara na odreñenom
stepenu svog razvoja. Ostvarujući svoje dr. potrebe putem naučnog saznanja, dr.
osnova postaje više naučna, a naučna osnova postaje više društvena. Svojim
širenjem i razvojem nauka na odreñenom stepenu postaje dr. osnova, čime stvara
neophodne sistemske pretpostavke za svoje nesmetano širenje, razvijanje i
reprodukovanje prema svojim autonomnim zakonima.
U različitm periodima dr.ist. razvoja postojale su različite potrebe za naukom
što je uslovljavalo njen neravnomeran razvoj (nije postojala u dr. u kojima je način

66
proizvodnje i dr. integracija bila zasnovana na vanekonomskoj prinudi). Tek sa
nastajanjem kapitalizma i ekonomske prinude, raña se dr. potreba i opšte
nastojanje da se dr. život zasnuje i organizuje na primeni rezultata naučnog
saznanja što uslovljava procvat naučnog saznanja i to, pre svega, proivodno-
tehničkog, a zatim dr.-integrativnog. Kapitalista neprestano traga za usavršavanjem
postojećih i za otkrivanje novih metoda povećanja proizvodnosti rada. Okreće se
naučnim saznanjima... Logikom vlastitog ekonomskog razvoja, kapitalizam je naučno
saznanje ugradio kao osnovu svog dr.-ek. razvoja, čime je svoju proizvodnju učinio
revolucionarnom i dinamičnom...323...soc.rada..
Socijalistički pokret, kao revolucionarni pokret, nije nastao u procesu
proizvodnje niti je bio nosilac novog načina proizvodnje na kojem bi se gradili
socijalistički produkcioni odnosi. On je bio usmeren, pre svega, na ukidanje postojećih
klasnih i produkcionih odnosa, jer je pretpostavljao da će ukidanjem tih odnosa doći do
novog socijalističkog načina proizvodnje i besklasnih odnosa. Kako je osnovna
delatnost socijalističkog pokreta ideološko-politička, a ne ekonomska, time je
ideološka politička delatnost postala razvojna osnova i načina proizvodnje i
celokupnog dr. sistema. Potrebe za razvojem proizvodno-tehničkog znanja, prestale
su da budu zahtev unutrašnjih proizvodnih zakona i postale stvar subjektivne svesti i
subj. shvatanja značaja dr. i ekonomske uloge proizvodno-tehničkog znanja. Zahtevi
funkciokratije za razvojem naučnog sistema i naučne proizvodnje su bili sredstvo
za očuvanje njene vladavine društvom. Ukidanjem ekonomskih zakona, ona je
ukinula ekonomsku samostalnost privrednog sistema i uspostavila svoju kontrolu nad
dr. ek. uslovima i proizvodnim faktorima razvoja. Uništavanjem pretpostavki
samostalnosti privrednog sistema uništena je i proizvodna potreba za razvojem nauke
da bi kasnije bila vraćena kao kontrolisan sistem u proizvodnju. To se pokazalo
nerealnim...

44. SOCIOLOŠKI PROBLEMI TEHNIČKO-

TEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA U
INDUSTRIJSKI SREDNJE RAZVIJENOM
DRUŠTVU

SKRIPTE:

67
- Tehničko stvaralaštvo ne možemo smatrati prostim dodatkom
naučnotehničkom stvaralaštvu. Ono postoji u stvarnosti i bez njega bi
mnoga naučnotehnička otkrića imala vrlo ograničenu upotrebu u
proizvodnim procesima...tip dr.ek. odnosa ne igra presudnu
ulogiu...nastanak i razvoj tehničklog stvaralaštva uslovljen je stepenom
dr.ek. i tehničkotehnološkog razvoja;
- Ratna shvatanja o naučno tehničkoj revoluciji ostavili su traga u
društvenoj praksi (ravnodušnost i stvaralačko unapreñivanje;
- u tehn. stvaralaštvu prevladava eksperimentalna radoznalost radnika
koja je uslovljena osobenostima dr. i tehničke podele rada, ali i u
užegrupnim i opštim dr. činiocima;
- u ovom istraživanju 90% radnika je odgovorilo da su njihove
stvaralačke mogućnosti utoliko manje koliko se tehnički proces
usavršava;
- služe se metodom praktičnog pokušaja nego konstruktorskim...????
- projekat razvoja bivšeg YU dr. je u prvi plan isticao emancipatorsku
ulogu radničke klase i čoveka; pokretačka snaga nije u profitu već u
potrebama čoveka za materijalnim i duhovnim dobrima i za
samopotvrñivanju u društvu;
- dr, uslovi za razvoj tehnočkog stvaralaštva radnika u bivšoj YU nisu bili
stimulativni; osnovni problem se sastoji što relatinvo intenizivan uvoz
tehničko tehnoloških postrojenja nije prati i samostalno domaće
usavršavanje tih postrojenja;
- obrazovanje radnika tahničkih stvaralaca i njihovo praktično iskustvo u
radu sa tehnikom predstavljaju dva komplementarna uslova za
bavljenje tehničkim stvaralaštvom;
- stepen naučnog znanja i iskustva utiče na obim i vrstu tehnilkog
stvaralaštva; suština obrazovnih reformi srednjeg obrazovanja u
bivšem YU društvu sastojala se u institucionalnoj promeni dužine
pkolovanja, odreñivanju načina školovanja, prestrukturiranju
naastavnih pravila i programa; u obrazovanju radnika za strruku u
prvom periodu nije se pridavao značaj opštem obrazovanju već
praktičnoj obuci; u drugom periodu se obrazovna reforma +
opštestručni opšteobrazovni sadržaji; u trećem periodu obrazovanje
se ograničaba na dve godine pozivnousmerenog obrazovanja sa manjim
udelom praktičnog obrazoovanja;
- POGLEDAJ U KNJIZI!!!!!!!!

68
 - sistem obrazovanja radnika za struku nije mogao da podstiče veći broj
radnika za učešće u tehničkotehnološkom stvaralaštvu;
- radnic-tehnički stvaraoci saglasni su da je na njihovo opredeljenje za
bavljenje tehničkim stvaralaštvom uticalo: dobro organizovano i
usmeravano praktično obrazovanje, sistematsko opštestručno
obrazovanje;
- najznačajniji oblici radnog iskustva su: 1) rad na više srodnih radnih
mesta u proizvodnim radnim organizacijama; 2) rad na održavanju
tehničkih ostrojenja; 3) rad u inostranstvu na savršenijim
postrojenjima, 4) rad sa tehnikom i pre zaposlenja; 5)rad sa iskusnijim
kolegama;
- tehničko stvaralaštvo radnika pripada neinstitucionalnom tipu
tehničkog stvaralaštva...
- U KNJIZI!!!!
- užedruštveni uslovi za nastanak i razvoj tehničkog stvaralaštva radnika
sadržani su u: stepenu izraženog sukoba tradicije i eksperimentalne
radeoznalosti; u ličnim pobudama i podsticajima radnika tehničlkih
stvaralaca;

45. POJAM, VRSTE I OBLICI TEHNIČKO-

TEHNOLOŠKOG STVARALAŠTVA

- Tehničko stvaralaštvo radnika predstavlja novatorsku delatnost na

polju tehnike sa ciljem da se unapredi proces rada, izrade novi
proizvodi ili da seolakša rad ljudi i da se ispolje i razviju osobene
ličnosti stvaralaca. Adekvatnije je od pojma inovacija za označavanje
složenih stvaralačkih aktivnosti čoveka na polju tehnike; pojam
inovacija se upotrebljava u dvojakom smislu: (1) u sociologiji je to
svako unošenje novina u postojeću kulturu oja deluje na razvijanje
tradicionalnog sistema vrednosti; (2) u tehn.ekon. naukama gde se pod
tim najčešće podrazumevaodreñeno tehničkotehnološko rešenje koje
je primenjeno u proizvodnji i koje daje veće ekonomske efekte;??’
- teničko stvaralaštvo otklanja nedostatke inovacije i ukauje da na
području tehnike nije sve repetitivno otuñenog karaktera već da tu
postoji mogućnost stvaralčkog izražavanja čoveka;

69
 - VRSTE: u knjizi i u skriti....

46. MOTIVACIJA ZA TEHNIČKO-

TEHNOLOŠKO STVARALAŠTVO

I KNJIGA I SKRIPTA....

47. ULOGA TEHNIČKE INTELIGENCIJE U

PROCESIMA RADA

SKRIPTE:
Stavaralaštvo je diferenti specifica pojma „tehnička inteligencija“...u tak pojam
svrstavamo, pored naučnika i radnike, tehničare i inženjere koji se bave tehničkim
stvaralaštvom.....neadekvatno je odreñenje pomoću stepena školske spreme....knigaaaa!!

48.ORGANIZOVAJE RADA: DRUŠTVENI

(PRED)USLOVI NASTANKA I
FUNKCIONISANJA

Organizacije rada su specifičan izraz organizacije dr. života ljudi.

Organizacijama čovek uobličava svoj dr. život. Veličina i oblik tog prostora zavise od
količine i kvaliteta rada, kojim se taj prostor prisvaja i oblikuje. Dr. prostor
sačinjavaju, kako samo mesto na kome se svaki rad odvija, tako i sve one veze i
odnosi izmeñu ljudi i dr. grupa, i izmeñu njih i sredstava rada, koji predstavljaju
kulturnoistorijski okvir u kome je moguć dr. život čoveka. Svaki rad u dr. prostoru
je manje ili više ureñen na osnovu odg. pravila, a što znači da je organizovan na
odgovarajući način. Proces oblikovanja dr. prostora i njegovog prilagoñavanja
čovekovim potrebama odvija se u vremenu i tako se može konstatovati da
organizacije rada imaju svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.

70
 Savremene organizacije rada se nalaze u ambivalentnoj situaciji: izmeñu težnje
za autonomijom i humanizacijom, sa jedne strane, i heteronomije i centralizacije
gigantskih sistema, sa druge. Nastajanje organizacija budućnosti će odlikovati 3P:
prilagodljivost, promenljivost i privremenost. Do te fleksibilnosti organizacija dolazi
zbog njihovog sve većeg preplitanja sa dr. prostorom u kome deluju. ..216..
Pod uticajem organizacija dolazi do iščezavanja značaja srodničkih,
teritorijalnih i tradicionalnih zajednica i do njihovog preobražaja u organizacije.
Organizacije postaju središnje polje delovaja čoveka i u radnom i u vanradnom
vremenu. One čak i diktiraju vreme i način zadovoljavanja nekih osnovnih potreba.
Središnje pitanje : kakva organizacija omogućava da se savlada haos društvene
kompleksnosti a da se pri tome očuva mogućnost stvaralačkog aktivizma i slobode
čoveka u njoj.
Prema Baumanovom mišljenju, pojava organizacija proizlazi iz dva opštedr.
uslova: 1. nastanka takve dr. podele rada koja deli i usitnjava celoviti proces grupnog
zadvoljavanja potreba zajednice, a što dovodi do nastanka aktivnosti koje se
koncentrišu oko posebno formulisanih ciljeva i njima su podreñene; 2. u društvu je
došlo do raspada celovite delatnosti pojedinaca na posebne i izdvojene uloge, pomoću
kojih čovek izvršava delimične zadatke u okviru raznih delatnosti. Pored navedena dva
opštedruštvena uslova moraju da budu zadovoljeni i neki dopunski uslovi kako bi
obavljanje neke dr. aktivnosti imalo organizacijske osobine:
1. obavljanje nekih aktivnosti u okviru trajnih kolektiva a ne u grupama
koje se formiraju radi izvršavanja nekih delimičnih zadataka.
2. funkcionisanje tih kolektiva nije vezano za konkretne ljude već za uloge
koje oni zauzimaju u sistemu raspodele funkcija u radu, a što
organizaciji daje njeno drugo specifično obeležje – smenjivost njenih
članova;
3. delovanje kolektiva, da bi se postigli ciljevi koje im je društvo odredilo,
zahteva usaglašavanje ponašanja ljudi koji ispunjavaju svoje uloge u toku
radnih aktivnosti, a za to je potrebna koordinacija;
4. mogućnosti koordinacije u tim kolektivima zavise od uticaja i moći
pojedinih dr. grupa koje nastaju u toku obavljanja konkretnih zadataka,
a što uslovljava potrebu upravljanja procesima i ljudima koji izvršavaju
te zadatke;
5. svako upravljanje se završava donošenjem odluka, a to se odvija po
manje ili više vidljivoj strukturi odlučivanja.

71
 Osnova organizacije su norme....219...Cilj normi je da se što je moguće
racionalnije uredi ljudsko delovanje tako da ono bude što uspešnije, posmatrano sa
stanovišta prethodno projektovanih ljudskoh zamisli. Koliko će ta zamisao biti
racionalna, zavisi od raspoloživih saznanja odreñene dr. zajednice kao i od mogućnosti
konkretnog društva da kritički vrednuje ciljeve vlastitog razvoja. Tehničke norme
upućuju čoveka na to kako treba raditi u okviru datih prirodnih uslova, dok ga dr.
norme upućuju na to šta treba raditi da bi zadovoljio individualne ili grupne interese u
okviru odreñene dr. zajednice. Na osnovama dr. normi nastaje dr. organizacija, a
na osnovama tehničkih normi nastaje čitav niz parcijalnih tehničkih
organizacija..220..One se prepliću... Soc. rada ne posmatra dr. organizaciju kao
izdvojenu dr. činjenicu, već kao sastavni deo uspešnog čovekovog dr. delanja i
posebno uspešne proizvodnje materijalnih i duhovnih vrednosti. Soc. rada utvrñuje i
objašnjava meñusobnu uslovljenost organizacije rada i drugih činilaca rada (predmeta i
sredstava rada, sadržaja rada, odnosa u radu, potreba, vrendosti i normi), kao i
meñusobni uticaj org. rada i strukturalno-razvojnih činilaca društva. Proučavanje org.
rada nezavisno od konkretno istorijskog sadržaja rada ( koji je odreñen vrstom i
stepenom razvoja odgovarajuće dr. podele rada), vodila su naučnu misao u dva
redukcionističa objašnjenja: holistički formalizam (nesadržajno uopštavanje) i plitki
empirizam. Holistički formalizam je takva orijentacija u proučavanju organizacije rada
koja celinu rada posmatra, prvo, kao opštu, sveobuhvatnu i nezavisnu formu od koje
zavise procesi , odnosi i oblici socijalnog grupisanja u radu, i drugo, kao stabilan sistem
odnosa koji počiva na formalno utvrñenim pravilima funkcionisanja. Holistički
formaliazm se zadržava na objašnjenjima sistema a ostale činioce preduzeća ne uzima
u razmatranje. Plitki empirizam se zadržava na proučavanju pojedinih segmenata rada
koje aktuelna dr. praksa nameće kao prioritetno polje naučnog objašnjavanja. Takav
pristup ne uspeva da objasni, ne samo uslovljenost pojedinih segmenata rada
društvenim i kulturnim procesima i odnosima, već najčešće ne uspeva ni da objasni
meñusobnu uslovljenost pojedinih činilaca rada u okviru onog segmenta koji se uzima
kao predmet anelize.

72
 49. DRUŠTVENE DIMENZIJE I FUNKCIJE
ORGANIZACIJE RADA

Radne organizacije su institucionalno organizovane celine unutar kojih se

ostvaruje bilo koji vid radne delatnosti i to kao primarne i trajne delatnosti takve
celine. To je institucionalno ureñeno mnoštvo ljudi i sredstava čije je delanje
centrirano na proizvoñenje dr. korisnih dobara nužnih za svakodnevni život ljudi i gde
je tzv. radni pogon ključni element organizacije. Sistemom radnih uloga mnoštvo ljudi
se pretvara u organizovanu dr. grupu čije je delanje prevashodno ciljno-
racionalno. Pripadanje radnoj organizaciji ne podrzumeva potpuno i neograničeno
pripadanje čoveka datom socijalnom entitetu, već je to pripadanje samo po meri
radne uloge, tako da je radni život čoveka samo jedna strana njegovog ukupnog
življenja. Ljudi su sredstva kojima organizacije ostvaruju svoje ciljeve, ali i
organizacije kojima pojedinci ostvaruju, više ili manje, svoje egzistencijalne i druge
ciljeve. (ekonomske i neekonomske organizacije....78. Bolčić.... Uspostavljanje ma koje
organizacije kao relativno trajnog aktera u dr. sferi koja je označena kao sfera
rada, podrazumeva dr. izdvajanje izvesne delatnosti, utvrñivanje specifičnih
ciljeva te delatnosti, te udruživanje izvesnih pojedinaca radi ostvarivanja tih
ciljeva i njihovo organizovanje unutar odreñenih organizacijskih granica.

50. DRUŠTVENA I TEHNIČKA

ORGANIZACIJA RADA: OKVIR ZA UMEĆE
RADA

SKRIPTE....
- Rad kao proces razmene materije izmeñu čoveka i prirode uvek je manje ili više
organizovan; Prema Baumanovom mišljenju pojava organizacija rada proizlazi iz dva
opštedr. uslova: 1) nastanak takve dr. podele rada koja deli i usitnjava celovit proces
grupnog zadovoljavanja potreba zajednice; 2) u društvu je došlo do raspada celovite
delatnosti pojedniaca na posebne i izdvojene uloge pomoću kojih čovek izvršava
delimične zadatke;

73
 - potrebni su neki specifični uslovi da bi obavljanje neke dr. aktivnosti imalo
organizacijske osobine: 1) obavljanje odreñenih dr. aktivnosti mora da se odvija u
okvirima trajnih kolektiva a ne u grupama koje nastaju radi jednokratnog izvršavanja
nekih delimičnih zadataka; 2) funkcionisanje tih kolektiva nije vezano za konkretne
ljude već za uloge koje oni obavljaju – smenjivost članova; 3) da bi kolektiv mogao da
postoji mora da postoji kooordinacija za usaglašavanje; 4) potreba upravljanja
procesima i ljudima; 5) svako upravljanje se završava donošenjem odluka, a to se odvija
u hijerarhijskojo strukturi odlučivanja;
- u stvarnosti organizovanje kolektivne ljudske aktivnosti najčešće odstupa od
teorijskog modela zbog različitog intenziteta ispoljavanja pojedinih osobina;
- osnova organizacije su norme koje nastaju kao rezultat svesnog, svrsishodnog
čovekovog delovanja u prirodnim i kulturnoistorijskim uslovima; norme su deo kulture,
njima čovek nastoji da uredi dr. odnos i da na taj način uspešno obavi neku delatnost;
kada se nastoje urediti odnosi izmeñu ljudi i užih ili širih dr. grupa tada nastaju dr.
norme;kada se nastoje urediti odnosi izmeñu čoveka i prirode tada nastaju tehničke
norme – koje imaju za cilj da što racionalnije urede ljudsko delovanje – nastaju kao
potreba ureñenja prirodnoistorijskog procesa u čijem je središtu čovek; tehničke
norme upućuju na to kako treba raditi, a društvene šta treba raditi i stvaraju se u
prirodnoistorijskom procesu izmeñu ljudi...
- Društvena i tehnička organizacija rada se prožimaju kao i norme ne mogu se
posmatrati izolovano....razne organizacionoekon. nauke su glavnu preokupaciju usmerile
na tehničke organizacije i zanemarili su njenu strukturalno razvojnu dr. suštinu....
- sociologija rada organizaciju rada ne posmatra kao izdvojenu društvenu
činjenicu već kao sastavni deo čovekovog dr. delanja i posebno proizvodnje
materijalnih i duhovnih vrednosti...soc. rada utvrñuje i objašnjava meñusobnu
uslovljenost organizacije rada i drugih činilaca rada (predmeta i sredstava, sadržaja
rada, ljudskih odnosa u radu, potreba i vrednosti) kao i meñusobni uticaj organizacije
rada i strukturalno razvojnih činilaca društva;
- teorijski pristup socijalnoj organizaciji može biti valjan samo ako pruži
odgovore na neka pitanja: 1) u kakvom su odnosu struktura preduzeća i tip organizacije
preduzeća; 2)kako nastaju radne grupe u preduzeću i kakva je distribucija moći izmeñu
njih, 3) kako se odvija proces rada i koji činioci na njega utiču; 4) kakvi se odnosi
uspostavljaju izmeñu aktera rada; 5) na kojim vrednosnim prepostavkama se zasnivaju
procesi rada i odnosi u radu; 6) gde je granica nužnosti rada;
- proučavanje organizacije rada nezavisno od istorijskog sadržaja rada vodila su
naučnu misao u dva redukcionistička objašnjenja: HOLISTIČKI FORMALIZAM: celinu
rada posmatra kao opštu, sveobuhvatnu i nezavisnu formu od koje zavise procesi,
odnosi i oblici socijalnog grupisanja i drugo kako stabilan sistem odnosa koji počiva na

74
formalno utvrñenim normama funkcionisanja, zadržava se na objašnjenju sistema;
PLITKI EMPIRIZAM: se zadržava na proučavanju pojedinih segmenata rada koje
aktuelna dr. praksa nameće kao prioritet naučnog objašnjenja;

51.PREDUZEĆE KAO ISTORIJSKI OBLIK DR.

ORGANIZACIJE RADA

Preduzeće je istorijski uslovljen oblik društvene organizacije rada. Ono je,

istovremeno, jedan oblik ekonomske aktivnosti i jedan od oblika rada. Kao
organizacioni oblik ekonomskih aktivnosti preduzeće ima dr. funkciju da proizvodi
materijalna dobra egzistencije ljudi ili da daje usluge. U tom smislu, zaposleni u nekom
preduzeću angažuju se na ostvarivanju njegovih funkcija: proizvodnje, prodaje,
kupovine, finansija. Pored toga, preduzeće predstavlja odgovarajući organizacioni
oblik u kojem se odvija ljudski rad i način zadovoljavanja ljudskih potreba u
posebnom, istorijski nastalom, tipu podele rada. Sociološki pristup proučavanju
preduzeća ima istorijsku i funkcionalnu stranu. Istorijski gledano, nastanak peduzeća
se vezuje za one periode razvoja društva koje obeležava prelaz sa manufakturnog na
industrijski način rada, u okviru tržišnih, robnonovčanih odnosa. Zanatska i
manufakturna radionica se zamenjuje fabrikom kao osnovnim proizvodnim središtem
društva..
Odgovor na pitanje koji je osnovni cilj organizovanja ljudskog rada u obliku
preduzeća pokušavaju da daju i ekonomisti i sociolozi...(maksimizacija profita,
ostvarenje dominirajućeg položaja u odnosu na druga konkurentska preduzeća na
tržištu..224..) Sociolozi kritikuju ekonomsko stanovište po kome je profit osnovni cilj
preduzeća. Ekonomski pristup preduzeću sadrži sledeće nedostatke: to stanovište
preduzeće polazeći od osnovne namere vlasnika kapitala i previña ili smatra manje
bitnim one ciljeve preduzeća koje nameće radni kolektiv kao manje ili više organizovan
sistem preduzeća.. Čovekov rad je oduvek bio organizovan u obliku preduzeća u
početku u okviru porodice ili lokalne zajednice a sa pojavom kapitalizma, org. rada je
istovremeno osnovni oblik u kome se odvija ne samo proces rada nego ujedno i proces
oploñavanja kapitala. u društvima čiji je rad organizovan u porodičnim ili lokalnim
zajednicama razmena se odvijala putem darivanja, a u društvima, čiji rad je
organizovan u preduzećima razmena dobara se odvija putem robnonovčanih odnosa na
tržištu. Preduzeće je trajna kooperacija ljudske zajednice u kojoj svaki pojedinac
izvršava odreñenu ulogu, unoseći svoj rad u stvaranje proizvoda.

75
 52. EMPIRIJSKO UVOðENJE SOCIOTEHNIČKIH
SISTEMA

- saznanja o nedeterminističkim i podelom rada uslovljenim odnosima

izmeñu tehnologije i socijalne strukture podstakla je plansko
oblikovanje sociotehničkih sistema;
- Herbst je u planiranju sociotehničkih sistema polazio od jednostavnog
modela iz kojeg je uočljivo da socijalna struktura ima u radnom
iskustvu središnje mesto; on je pokušavao da utvrdi da li je u okviru
iste tehnologije moguće razviti različite socijalne sisteme;
- socijalna struktura radnog sistema se temelji na tehničkoj podeli rada;
mogućnost uvoñenja različitih soc. sistema u uslovima iste tenologije
se temelji na činjenici da je moguće slobodno oblikovati ove elemente
radne okoline: 1= oblik i način podela radnih zadataka, raspored
odgovornosti za radne zadatke, način nagrañivanja;
- osnovni problem pri oblikovanju sociotehničkih sistema nije samo
podela zadataka, odgovornosti i plata, već oblikovanje kriterijuma po
kojima bi se ta podela rada mogla izvoditi.....
- POGLEDAJ U SKRIPTI.....

53. SOCIJALNA ORGANIZACIJA PREDUZEĆA

Socijalna organizacija preduzeća je manje ili više prisutna, ciljno utvrñena i

relativno trajna struktura formalizovanih odnosa izmeñu pojedinaca, dr. grupa i
globalnog društva, u okviru datih prirodnih, tehničkotehnoloških i drugih kulturnih
uslova. Cilj socijalne organizacije preduzeća je: a) ostvarivanje uspešne kombinacije
ljudskog i tehničkog činioca rada (proizvodnje); b)ostvarivanje uspešne komunikacije
meñu ljudima u grupama i izmeñu grupa; c) uspostavljanje odnosa moći u organizaciji
rada analogno odnosima moći u društvu. Socijalnu org. preduzeća sačinjavaju relativno
trajni meñuljudski i društveni odnosi koji mogu biti odnosi izmeñu pojedinaca u
odreñenoj grupi, ili izmeñu pojedinaca iz različitih dr. grupa u preduzeću, zatim odnosi
izmeñu grupa i odnosi izmeñu radnog kolektiva i globalnog društva. Postojanje više
grupa u preduzeću nam govori o tome da je u njemu izvršena formalna i neformalna
diferencijacija, u kojoj svaka od grupa ima neke specifične ciljeve koje nastoji da

76
ostvari. Položaj pojedinaca u nekoj grupi ili radnom kolektivu uslovljen je ulogom
koju on vrši u tehničkoj podeli rada i funkcijom njegove aktivnosti u celini
preduzeća. Položaj neke grupe u preduzeću je uslovljen stepenom saglasnosti njene
manifestne ili latentne saglasnosti sa utvrñenim ciljevima organizacije. Dalje, položaj
pojedinaca je uslovljen i njegovim klasno-slojnim položajem u globalnom društvu i
osobenostima društvene, a posebno tehničke, podele rada u okviru koje se odvijaju
interpersonalni odnosi i odnosi grupa meñusobno.
U zavisnosti od toga koji tip interpersonalnih i dr. odnosa odreñuje položaj
pojedinaca i dr. grupa u radnom kolektivu i globalnom društvu, razlikujemo sledeće
grupe u preduzeću:
1. organizaciono-funkcionalne: one grupe koje sačinjavaju pojedinci koji
obavljaju delatnosti na takav način da to doprinosi ostvarivanju neke specifične
funkcije u celini preduzeća.
2. socio-profesionalne i/ili socio-ekonomske: njima pojedinci pripadaju na
osnovu kvalifikacije (profesije) ili na osnovu visine prihoda koji ostvaruju za uloženi
rad.
3. primarne ili neformalne: sačinjavaju ih svi oni pojedinci koji uspostavljaju
takve interpersonalne neformalne odnose koji su karakteristični za jednu grupu.
Sve vrste grupa su meñusobno isprepletane. Formalna organizacija i odnosi u
njoj su skoro uvek oposredovani neformalnom organizacijom i odnosima u njoj, kao i
odnosima izmeñu pojedinih segmenata formalne i neformalne organizacije. Na taj način
se preduzeće javlja kao polje dr.sukoba i saradnje koji mogu da stabilizuju ili
destabilizuju njegovu strukturu i koji manje ili više doprinose ostvarenju osnovnog cilja
preduzeća ili, pak, njegovoj izmeni.
Da li će i u kojoj meri pojedinci i dr. grupe u preduzeću, ili radni kolektiv u celini
doprinositi ostvarivanju osnovnog cilja preduzeća zavisi od procesa i odnosa u njemu.
Pored tehničkotehnoloških procesa, koji su uslovljeni prirodnim uslovima i racionalno-
saznajnim činocima, u njemu deluju i dr. procesi koji se odvijaju u vidu:
komunikacija, upravljanja, rukovoñenja, odlučivanja i kontrole. Od svih dr. odnosa
najznačajniji su odnosi moći, statusa i ugleda. Odnosi vlasti i svojinski odnosi su samo
poseban vid tih odnosa. Dr. procesi i dr. odnosi u preduzeću su, na odreñen način,
oposredovani kulturnim sadržajima. Kulturne vrednosti i aspiracije, kojima se
rukovode pojedinci u toku rada ili izvan rada, utiču kako na procese i odnose u radu
tako i na njihov odnos prema ciljevima preduzeća....234....
Osnovni kriterijum za procenjivanje tehnoekonomske efikasnosti je profit, a
za socio-ekonomsku efikasnost je postignuti stepen dr. jednakosti i u vezi sa tim
dr. solidarnosti. Rešenje ove, naizgled, nesavladive protivrečnosti (profit ili
jednakost) se nalazi u procenjivanju smisla efikasnosti sa stanovišta slobode, tj. sa

77
stanovišta postignutog stepena neotuñenog, stvaralačkog delovanja čoveka u radu i
izvan rada.

54. FUNKCIONISANJE ORGANIZACIJE RADA:

ODNOSI IZMEðU FORMALNE I NEFORMALNE
ORGANIZACIJE RADA

Šta je struktura?...84. Bolčić

Formalna strukutura organizacije : osnivačkim aktom (statutom, pravilima
organizacije) utvrñuju se delovi iz kojih je sastavljena organizacija, odnosi meñu datim
elementima, načini povezivanja delova u celinu, kao i način menjanja strukture. Po
Robinsu, ono što uspostavlja strukturu organizacije, pa i karakteriše njenu
socijalnu osobenost jeste:
1. specijalizovanost rada tj. stepen u kome su zadaci organizacije
izdeljeni u zasebne poslove;
2. departamentalizacija tj. osnove i vidovi grupisanja poslova u
organizaciji;
3. lanac nareñivanja – neprekinuta linija nadležnosti koja ide od vrha
organizacije do njenog najnižeg ešalona i čime se razjašnjava ko kome
podnosi izveštaje;
4. raspon kontrole tj, broj podreñenih datom rukovodiocu koje on može
efikasno i delotvorno usmeravati;
5. sistem odlučivanja tj. stepen koncentracije odlučivanja na jednom
mestu u organizaciji;
Formalne strukture organizacije iskazuju funkcije (specifične poslove) i
organizacijske delove gde se te funkcije ostvaruju. Tzv. organigram je slikovit prikaz
formalne strukture radne organizacije. Uočavaju se glavne funkcionalne celine (zavisno
od konkretne delatnosti organizacije) npr, proizvodne jedinice, finansijske jedinice,
administrativno-upravne jedinice... Nazivi jedinica mogu biti sektori, pogoni, odeljenja,
službe, itd.
A.Fajol je organizacije video kao celine sa delovima više osnovnih funkcija:
tehničkom, komercijalnom, računovodstvenom, finansijskom, sigurnosnom, upravno-
administrativnom....85..86..
Uloge u radnim organizacijama mogu biti funkcionalne – upravne, tehničke,
administrativne, operativne, vodeće, pomoćne, a mogu biti i specifično-profesionalne –

78
po zanimanjima. Na bazi funkcionalnih uloga nastaju socio-funkcionalne grupe, a na bazi
zanimanja socio-profesionalne grupe kao delovi socijalne strukture radne organizacije.
Položaji ljudi u radnoj organizaciji ishode iz formalnog organizacijskog
poretka, ali i iz mesta ljudi u globalnoj dr. organizaciji. Oni mogu biti naredbodavni
i izvršni. Po mestu u organizacijskoj hijerarhiji mogu biti viši, srednji i niži, kao i
položaji kontrole i kontrolisani položaji. Iz položaja u organizacijskoj strukturi mogu
proizaći osobena dr. grupisanjana moćne i nemoćne grupe i na različite socio-
ekonomske grupe sa obzirom na udeo i na osnovu učešća u raspodeli materijalnih
naknada za rad u organizaciji.
Pošto struktura podrazumeva i odnose meñu elementima, formalne strukture
radne organizacije se iskazuju kao linije duž kojih se uspostavljaju meñuzavisnost
delova organizacije. L. Arvik je smatrao da se strukturisanje radne organizacije
iskazuje: 1. kroz načine pvezivanja delova organizacije (koje može biti
hijerarhijsko, funkcionalno i štapsko); 2. kroz načine ureñivanja odgovornosti –
opštu, specifičnu i savetodavnu; 3. kroz način ispoljavanja vlasti, tj. kroz
direktnu, indirektnu i predstavničku vlast.
Preovaladava uverenje da su moderne radne organizacije strukturisane kao
hijerarhizovane grupe i da je princip hijerarhije osnovni i neizbežan princip u
strukturisanju radnih organizacija.....87...
Svaka organizacija ima osobenu formalnu strukturu. Mogu se izdvojiti
organizacije U–forme i M–forme. Organizacije U–forme (unified) su jedinstvene
organizacije, sastavljene kao jedna osoba, vertikalno povezanih delova, sa funkcionalno
čvrsto povezanim delovima za date osnovne funkcije – proizvodnju planiranje,
snabdevanje inputima, prodaju, finansiranje i kontrolu. Organizacije M-forme
(multidivisional) su kompleksne organizacije sa više relativno samostalnih filijala, sa
izvesnim funkcijama za strateško objedinjavanje, recimo, u domenu osiguravanja
finansija, razvojnih planova i slično i sa značajnom decentralizacijom u ostvarivanju
ostalih funkcija. Ima nalaza o savremenom preoblikovanju organizacija U-forme u
org. M-forme.
Neformalna struktura organizacije: dok je formalne struktura organizacije
transparentna, neformalna struktura je manje vidljiva...
Osnovni element neformalne strukture organizacije su neformalne grupe. To su
grupe koje povezuju ljude kao ličnosti , koje su u meñuličnim komunikacijama i imaju
neke lične potrebe i interese radi čega se zbližavaju....88...
U modernim društvima (društvima robnonovčanih ekonomskih odnosa i
pluralističke političke demokratije) organizacije, kao privrendi i politički (pod)sistemi,
počivaju na manjem ili većem poštovanju važne normativne zabrane protiv direktne

79
zamene svojine i novca za moć. Koliko će ta zabrana biti poštovana u odreñenom
društvu zavisi od njegove modernosti.
Orgnizacije, za Lumana, nisu jednostavno (pod)sistemi formalizovanih veza,
već organizovani društveni sistemi, koji nastaju dr. diferencijacijom u čijoj osnovi
se nalazi odgovarajuća podela rada. Specifičnost moći u organizaciji, u odnosu na
političku moć u globalnom društvu, sastoji se u tome što složeni dr. odnosi meñu
akterima u organizaciji dopuštaju genetičko vezivanje moći sa vlasništvom i novcem,
iako je to sankcionisano zabranom na globalnopolitičkom nivou organizacije grañanskog
društva. U tome Luman vidi suštinu odvajanja (otkopčavanja) organizacijske moći od
globalnopolitičke moći.
Luman insistira na razlici izmeñu formalne organizacijske moći i faktičke moći
u organizaciji. Formalna moć počiva na kompetenciji davanja službenih uputa koje
moraju da poštuju članovi organizacije ukoliko neće da budu otpušteni. Faktička moć se
znatno više odnosi na mogućnost uticanja na dodeljivanje uloga u organizaciji, odnosno
na mogućnost rasporeñivanja zaposlenih na odgovarajuća radne mesta. Te dve vrstte
moći su posledica postojanja dve vrste aktera u organizaciji. Prva vrsta aktera u
organizaciji raspolažu onom moći koja izvire iz opštedruštvene, dok druga vrsta aktera
raspolaže onom moći koja izvire iz tehničke podele rada u radnom procesu. Moć stvara
protivmoć u organizaciji uvek onda kada se pred nosioce organizacijske moći
postavljaju preveliki zahtevi, koje on objektivno ne može da ispuni u potpunosti...240..
Usložnjavanje radnih procesa i dr. odnosa u njima potpomaže razvoj
faktičke moći. Faktička moć zaposlenih je u stvari neformalna moć. Formalno
potčinjeni raspolažu onom moći koja proizlazi iz njihovih veština i umeća, kao
personalnih osobina koje su vezane za njihovu ulogu u organizaciji, a pred čime
formalno pretpostavljeni u velikoj meri ostaju nemoćni.
Porast moći, koji potčinjeni stiču u odnosu na pretpostavljene, dovodi do dr.
odnosa u kome različite interesne grupe potčinjenih nastoje da meñusobno
manifestuju svoju moć. Pokušaji pretpostavljenih u organizaciji da preuzmu funkciju
izravnavanja i nagodbi meñu potčinjenima ne može da računa na veći uspeh, zbog bitno
drugačijih osnova na kojima počiva njihova formalno-organizacijska moć. Tada na scenu
stupa politička (opštedr.) moć, koja posreduje u organizacijskim sporovima...

80
 56. MOĆ I ODGOVORNOST U
ORGANIZACIJI

Moć je sposobnost aktera da izdejstvuje željeno delovanje drugog (drugih)

aktera. Najčešće se povezuje sa uticajem, sa naglaskom na psihološkom delovanju
aktera koje drugi akteri neposredno primećuju i na to reaguju. Važno je naglasiti
razliku izmeñu moći i vlasti: vlast, odnosno autoritet je institucionalizovana dr. moć
gde se odreñenim pravnim ili drugim institucionalnim pravilima daje pravo nekom akteru
da traži, zahteva od drugih odreñeno postupanje i da primeni odgovarajuću prinudu da
bi se postupilo po zahtevu onoga kome je data vlast. Vlast je normirana moć,
omogućena, ali i ograničena pravilima vladanja. Vlast u radnim organizacijama se
često naziva i autoritetom. Kada se autoritet razume kao institucionalizovana moć sa
preciziranim domenom i legitimnim sredstvima za prisiljavanje onih nad kojima se moć
primenjuje da joj se povinuju, onda se govori o moći kao o kontroli.
U radnim organizacijama više je primerena moć zasnovana na odnosima
zavisnosti po osnovu materijalnih (ekonomskih) sredstava, kao i moć na osnovu
komparativnih prednosti u stručnim znanjima i specifičnim talentima, nego moć na
osnovu straha, pretnji od upotrebe fizičke prinude ili lične zavisnosti. U
savremenim radnim organizacijama su primerenije ravnomernije i funkcionalnije
strukturisane distribucije moći.
Društvena svakodnevica radnih organizacija u znaku je mnoštva oblika moći. O
obliku moći govorimo sa stanovišta: -izvora ili osnove moći; -opsega, područja i
intenziteta moći; -kombinacije dimenzija moći.
Najpre treba razlikovati moć prinude, utilitarnu moć i ubeñivačku
moć....111....Bolčić... zatim treba razlikovati legitimnu i nelegitimnu moć...111...zatim
sveobuhvatna i ograničena moć – na osnovu opsega....111...velika i mala moć – na osnovu
intenziteta...112..totalna i difuzna moć i moć specifičnih stručnjaka (po opsegu
ograničena, ali visokog intenziteta)....112.. neograničena moć, difuzna moć, funkcionlna
moć i nemoć...112...Neograničena moć je, po pravilu, činilac pogoršavanja
organizacijske efikasnosti, dok moć koja se funkcionlizuje i profesionalizuje ima
tendenciju da podiže efikasnost organizacije i da otklanja neproduktivne konflikte
u radnim organizacijama. Stanje nemoći snižava ljudski potencijal radnih organizacija,
pa se i taj oblik moći nastoji prevladati različitim vidovima participacije zaposlenih.
Raspored moći u organizaciji se može označiti i kao struktura moći u
organizaciji. Rasporedi moći mogu biti obeleženi relativnom količinom moći različitih
aktera i sa tog stanovišta se govori o nejednakoj distribuciji moći kada je moć jednog

81
(jednih) izrazito veća ili manja od moći drugih aktera, i obrnuto, o uravnoteženoj
distri buciji moći gde svi akteri imaju relativno jednake (ujednačene) količine moći.
S obzirom na princip rasporeñivanja moći, govorimo o funkcionalnoj distribuciji
moći ( koja može biti više ili manje nejednaka), ako je raspodela moći odreñena ulogama
i/ili formalnim funkcionalnim nadležnostima kao što je to slučaj u birokratskom ili
profesionalnom modelu organizacije. Meñutim, moć je u organizaicjama često
rasporeñena prema položajima, pa se proteže na sva područja delovanja onih aktera
koji su podreñeni onome ko zauzima dati položaj. Tada se govori o statusnoj
distribuciji moći – reč je o položajima vlasničkog karaktera, voñstvenim položajima,
povremeno političkim, kao i etnički-religioznim položajima. Statusna distribucija moći
nije nužno disfunkcionlna, već se o njenoj disfunkcionlnosti može govoriti tek kada je
njena funkcija jedino u reprodukovanju date strukture moći i očuvanja privilegija
vezanih za odreñene statuse. Statusna distribucija moći ima hijerarhijski karakter
onda kada se vezuje za statuse koji su hijerarhijski rasporeñeni kao nadreñeni i
podreñeni..Ako je moć skoncentrisana kod jednog aktera moći onda govorima o
monocentričnoj distribuciji moći, a ako ima više značajnih aktera moći onda govorima o
policcentričnoj distribuciji moći...Tipovi distribucije moći..114...Bolčić...tendencije u
oblikovanju realnih distribucija moći...114...
Odnosi moći u modernim radnim organizacijama i dalje su uveliko zadati
odnosima svojine i/ili sistemom ovlašćenja kojim se osigurava delovajne
organizacije u skladu sa interesima njenih osnivača (vlasnika, države). To znači da
se radi sticanja moći u radnim organizacijama prevashodno mora imati svojina nad
osnovnim sredstvima organizacije i/ili da se moraju dobiti upravna ovlašćenja za
odlučivanje o bitnim procesima u organizaciji. Na osnovu svojine i ovlašćenja koja iz
toga slede, radne organizacije se kvalitativno dele na moćne i nemoćne segmente u
organizaciji i time nastaju asimetrični odnosi moći....???115...postoje i drugi izvori moći,
osim svojine, koji su u domenu delanja „nemoćnih“ radnika i kojima oni mogu sticati moć
i time uticati na realnu strukturu moći u radnoj organizaciji (znanje, informacije,
iskustva... – to su izvori koji generisu protivmoć)..116..???al pogledaj :-) akcije sticanja
moći stvaranjem odnosa zavisnosti, i akcije čuvanja moći pomoću institucionalizacije
odreñenih odnosa u organizaciji, zaobilaženjem institucionalnih
aranžmana.....look...stvaranje koalicija..
Realne strukture moći radnih organizacija se pokazuju kao stabilizovani sistemi
podeljenosti i suprotstavljanja radnog kolektiva i to na izvesnu dominantnu koaliciju i
jednu ili više kontrakoalicija na koje se deli radni kolektiv.
upotreba moći...116..117..???? Svaki oblik moći je upotrebljiv za oblikovanje
ponašanja ljudi, ali upotreba moći je uslovljena i specifičnim unutrašnjim svojstvima
pojedinih oblika moći, kao i dr. kontekstom u kome dolazi do upotrebe moći...117..

82
 Kako govori dosadašnja istorija, u ostvarivanju ekonomskih ciljeva,
najprimerenija je upotreba utilitarne moći (po principu: imaćeš i ti koristi ako
budeš radio korisno), u vidu materijalnog, novčanog ili sličnog nagrañivanja. U
takvom, aranžmanu, podreñeni članovi organizacije imaju „instrumentalan“ odnos prema
svom radu i organizacijskim poslovima, spremni da daju više od sebe ako i oni dobijaju
više...118...meñu oblicima moći razlike se javljaju i s obzirom na brzinu izazivanja
željenog ponašanja i intenzitet otpora koje prilikom upotrebe moći nastaju. Važna je i
potrošljivost pojedinih oblika moći. Ali to nisu nužno svojstva samih oblika moći, već da
je važan globalni dr. kontekst u kome se pribegava datom obliku moći. Osnovni oblici
moći po kriterijumima upotrebljivosti su moć sile, moć novca, moć znanja i moć
prijateljstva...119..
Efikasnost je ostvarivanje ciljeva organizacije...svaka org. ima unikatni,
drugačiji cilj...efikasnost je dostizanje ciljeva gde se minimizuju utrošci a
maksimizuju ishodi, dok bi efektivnost označavala samo proizvoñenje željenog
ishoda...društveni ciljevi..izlazni (output) ciljevi..specifični proizvodni ciljevi...ciljevi
organizacije kao sistema...izvedei ciljevi...121...
Ravnoteža moći i odgovornosti je jedan od bitnih uslova dugoročno stabilnog i
efikasnog funkcionisanja radne organizacije. Problem odgovornosti se odnosi i na
rukovodioce i na sve ostale članove organizacije. Rukovodioci su odgovorni za kvalitet i
blagovremeno donošenje poslovnih odluka, dok su ostali zaposleni u organizaciji
odgovorni za disciplinovan rad, odnosno za izvršavanje direktiva pretpostavljenih. U
nekim organizacijama odgovornost imaju svi zaposleni i to se naziva kolektivnom
odgovornošću.
Odgovornost u sferi rada je osobina pojedinca koja se iskazuje kao
spremnost da se radna uloga ostvaruje na normativno predviñen način, kao svest
pojedinca da će za svoje ponašanje biti podvrgnut odreñenoj sankciji, a može biti
shvaćena i kao strukturalna osobina organizacije kojom se označava skup
institucionalnih aranžmana za podvrgavanje sankcijama, nezavisno od toga kako se
pojedinac subjektivno odnosi prema normama ponašanja i primeni sankcija. U
proučavanjima odgovornosti sa stanovišta sociologije pre svega je uvažen ovaj
strukturalni aspekt odgovornosti ili sistem odgovornosti u radnoj organizaciji koji
obuhvata : subjekte odgovornosti, predmet odgovornosti, tip odgovornosti – vrste
sankcija i svojstva sankcijskog subjekta....subjekti odgovornosti...125...
U savremenoj teoriji preduzetništva i organizacijskoj efikasnosti insistira se na
čvrstoj vezi ekonomskog rizika i odgovornosti i time se obezbeñuje legitimitet
prisvajanju ekonomskog dobitka. Rizik znači nesigurnost u vezi sa ekonomskim
efektima uloženih sredstava, pa odgovornost ima primarno oblik materijalne
odgovornosti...126..

83
 ....nosioci „sankcijske funkcije“...127... Mehanizam sankcionisanja ima više
elemenata: formalne (institucionalne) i neformalne subjekte sankcija, specifičnost
sankcija, verovatnoću primene sankcije, delotvornost sankcija i strogost
normi...127.....128...
Razradom sistema odgovornosti, kao strukturaknog svojstva organizacije,
moguće je ostvariti vitalnost i efikasnost radnih organizacija i u uslovima značajnih
globalnih dr. poremećaja. Tako formirane organizacije imaju širok prostor za kreativno,
ali istovremeno i za razumno rizično, odgovorno delanje svih članova date organizacije.
...iz skripti: odgovornost je osnovni kompozicioni princip, odnosno integrativni
model, uslov i pokazatelj socijalizacije moći, autoriteta i vlasti...odgovornost je
osobina čovekove delatnosti; definiše se kao čin koji se sastoji u tome da se neko može
pozvati da odgovara za neko delo ili kao stanje podvrgnutosti sankciji neke norme;
drugi autori definišu odgovornost kao ličnu osobinu i moralnu odluku i ne shvataju
odgovornost kao strukturalnu osobinu čovekove delatnosti i zato govore o odgovornom
licu – odgovorno je ono lice koje je spremno da snosi posledice svog ponašanja; Prvo
shvatanje je karakteristično za pravnike i sociologe koji u odgovornosti vide
strukturnu varijablu, dok je drugo shvatanje karakteristično za psihologe i etičare koji
u odgovornosti vide personalni atribut; zajedničko im je poistovećivanja lica sa
njegovom delatnošću;
...tip odgovornosti zavisi od strukture interesa koji preovladavaju u grupi i od
tipa interakcija koji se oblikuju uz date strukture interesa; kada su interesi isti,
interakcija je kooperacija a odgovornost je kolektivna; kada su interesi različiti,
interakcija je takmičenje a odgovornost je ugovorna; kada su interesi suprotni,
interakcija su konflikti a odgovornost je hijerarhijska; ova tri tipa se meñusobno ne
isključuju; podela rada i nejednaka distribucija moći i dohotka rañaju različite pa i
sasvim suprotne interese meñu članovima radnog kolektiva; optimalni tip odgovornosti
je ugovorna odgovornost;

57. LOBIJI I KLIKE U ORGANIZACIJI

-Radne organizacije imaju dvostruku strukturu – formalnu i neformalnu koja je često u

protivstavu datoj formalnoj strukturi;
-neformalna struktura je manje i teže vidljiva, pa je valja otkrivati izučavanjem i
pažljivim istraživanjem;

84
-sociologija rada je svoj početak obeležila otkrivanjem ove neformalne strukture
preduzeća (Mejo), otkrivanjem neformalnih grupisanja;
-neformalne grupe su osnovni element neformalne strukture, one povezuju ljude kao
ličnosti koje su u meñuličnim komunikacijama i imaju neke lične potrebe radi čega se
zbližavaju; sistem bliskosti može biti različiit od čvrste emotivne vezanosti do
instrumentalne vezanosti; pripadanost neformalnoj grupi onekad može biti i skrivana;
ali pogeršno je neformalnim grupama pripisivati samo antiorganizacijsku i remetilačku
aktivnost;
-KLIKE su neformalne grupe čvrsto povezanih pojedinaca, ponekad tajnovite koje
deluju protiv vladajućeg poretka u organizaciji;
-povezivanjem više neformalnih grupa stvaraju se neformalne koalicije i one su obično
interesima povezane grupacije u organizaciji heterogenog socijalnog sastava:
-neformalnoj strukturi pripadaju i osobeni načini povezivanja onih koji čine neformalne
grupe u vidu neformalnih mreža za komuniciranje, neformalne hijerarhije gde se
uočavaju neformalni lideri, akteri sa različitom realnom moći u organizaciji; postoji i
shvatanje da neformalna str. nastaje kao reakcija na strogost i krutost formalne
organizacije rada;
-to su često interesno oblikovane grupe stvorene radi zaštite odreñenih interesa koje
organizacije mogu ugrožavati; smer, način i trajnost delovanja nekog vida neformalnog
strukturisanja zavisi od niza dr. okolonosti;
-za interesne grupe često se koristi naziv LOBI; prve interesne grupe u SAD počele su
sa svojom delatnošću tako što su njihovi predstavnici sačekivali poslanike u hodnicima i
predvorjima američkog kongresa prenoseći zahteve svojih grupacija, korišćeni su razni
metodi ubeñivanja preko korupcije do pretnji ..korupcija i ucenjivanje su ekstremne
metode interesnih grupa; karakteristični su lični kontakti sa ljudima iz parlamenta,
izvršne vlasti, političkih partija i masovnih medija; takoñe i pripremanje informacija o
pitanjima o kojima se odlučuje; često se organizuju javne kampanje, tribine,
demonstracije, peticije, stvara se i odreñeno raspoloženje u javnom mnjenju;
-Lobiranje je pružanje ili primanje pravih informacija u pravom trenutku kako bi se
neka odluka usmerila u pravcu povoljnom za sopstvenu privredu; lobiranje je promeniti
normu, stvoriti novu ili poništiti postojeće odredbe; nastaje kada se javi privatna
inicijativa; lobiranje se bavi javnim odlukama; razvijene su razne metode kako bi se
došlo do dragocenih informacija;

85
58. OSNOVNI TEORIJSKI PRISTUPI PROUČAVANJU
ORGANIZACIJE RADA

Postoji pet osnovnih teorijskih pristupa proučavanju organizacije rada:

1. veberovsko – tejloristički pristup; (birokratski ili tehnokratski pristup,

sinonim za formalnu organizaciju); Organizaciju posmatra kao formalizovani
sistem nadležnosti u hijerarhijskom nizu odnosa izmeñu radnog i
upravljačkog dela. Osnovni pokretač svih aktivnosti u organizaciji je
menadžment kao treći činilac, pored rada i kapitala. Kao što Veber smatra da
je birokratija najracionalniji oblik upravljanja, tako i Tejlor smatra da je
najbolji oblik organizacije onaj koji funkcioniše kao mašina. To je
idealnotipski pogled na organizaciju kao formu bez sadržine u kojoj su strogo
odvojene naredbodavne i izvršne funkcije. U tom shvatanju organizacije nema
mesta za čovekovo umeće pošto se smatra da se svaka aktivnost može i treba
do u tančine programirati.
2. pristup sa stanovišta meñuljudskih odnosa; ( Mejo: proučavanje
interpersonalnih odnosa u malim grupama – pristup sa stanovišta radnog
morala); Organizacija je sistem „malih grupa“, u kojima se uspostavljaju
povoljniji ili nepovoljniji odnosi izmeñu individua. Povoljni meñuljudski odnosi
podstiču na sadržajniji i efikasniji rad u grupi i doprinose smanjenju
frustracija i sukoba u organizaciji. Taj pristup se oslanja na umeće
samoorganizovanja grupa. Zapostavlja da se prouče širi organizacioni i
društveni uticaji koji potiskuju ili onemogućavaju humanistički ideal koji se
izražava u tome da oni koji rade treba da odlučuju o onome šta rada i o
načinu na koji će ureñivati odnose u radu....ističe se važnost ljudskog činioca
a od svih formalnih odnosa u organizaciji je najvažniji odnos izmeñu radnika u
grupi i njihovog naposrednog pretpostavljenog.
3. pristup sa stanovišta moći i uticaja; (realistički pristup organizaciji –
proučava organiizaciju kao realan dr. odnos, a ne stavlja je u službu
menadžmenta ili birokratizovane vladavine); Efikasnost organizacije se meri
raspodelom dr. moći izmeñu aktera u organizaciji, što je ta raspodela bliža
njihovoj ulozi u tehničkoj podeli rada u organizaciji, to se smatra da će biti
veća ukupna efikasnost organizacije. To je sistem dr. organizovanja u kome
različiti interesi pojedinaca i grupa uslovljavaju, kako odnose saradnje, tako i
sukobe. Njihov položaj u organizaciji zavisi od stepena uticaja i količine moći

86
 koju poseduju... Sa ovog stanovišta, mogućnosti za ispoljavanje umeća se
sagledavaju u direktnoj vezi sa stepenom demokratičnosti dr. odnosa.
4. sistemsko-kibernetski pristup; nastao je kao pokušaj da se na teorijski
način razreše pragmatički problemi odnosa organizacije i društvenokulturne
sredine...60-ih i 70-ih...U središtu tog pristupa je pozitivistički ideal
egzaktnosti saznanja...Zato se on orijentiše na utvrñivanje relativno trajnih,
formalnih veza i odnosa u organizaciji, kako i onih veza koje org. čine
stabilnom celinom u manje ili više „turbulentnoj“ dr. sredini. Kako utvrditi
ravnotežu delova u organizaciji kao i odnose organizacije i „nesigurne“
sredine...za svaku organizaciju kao sistem je nužno da postoji podsistem koji
vlada i podsistem kojim se vlada
5. pristup sa stanovišta društva kao totaliteta; (nastaje pod uticajem
„kritičke teorije društva“ i praxsis orijentacije – kritičko odbacivanje
sistemsko-kibernetskog pristupa i uopšte funkcionalističkog pogleda ne
društvo). Organizacija rada treba da se posmatra kao jedan od dr. problema
u sastavu meñusobne zavisnosti i uslovljenosti drugim dr.
problemima...interesuje se za proučavanje uticaja globalnih dr. činilaca na
strukturu i razvoj organizacije (kao što je podela rada i njen sadržaj u
konkretnim procesima rada, zatim se interesuje za uticaj proizvodnih odnosa,
odnosa razmene, za tehničkotehnološki razvitak, za uticaj društvenog
grupisanja i kulture), kao što se interesuje i za uticaj specifičnih činilaca u
organizaciji za njeno funkcionisanje (kao što su tip proizvodnog procesa,
veličina organizacije i odnosi moći i statusa u njoj, stepen tehničke
opremljenosti i uopšte razvojne aspiracije organizacije, stepen saglasnosti
izmeñu opštih ciljeva organizacije i ciljeva pojedinaca i grupa u njoj,
ostvareni stepen komunikacije i odgovornosti u njoj). Ovaj pristup obuhvata i
sadržinsku i formalnu stranu organizacije... Taj pristup uvek posmatra
sadržajne procese rada i njihove organizacije u vezi sa procesima i odnosima
u širem društvu...najadekvatniji naučni pristup jer kritički proučava
organizaciju kao deo srtukturalno-razvojnih procesa društva...org. je takva
dr. pojava koja ne vodi samo stabilizaciji i ravnoteži sistema nago i sukobima i
njegovoj destabilizaciji...tu se umeće rada tretira kao izvorna osobina
čoveka, koja opstaje i u za njega najnepovoljnijim uslovima.

Iz dosadašnjih saznanja sociologije rada o socijalnoj organizacije preduzeća

možemo konstatovati sledeće: 1) socijalna organizacija preduzeća je jedan
aspekt složene strukture preduzeća; 2) preduzeće je sastavni deo strukture
društva, a nastaje iz potrebe čoveka i društva da proizvedu odreñena dobra

87
 egzistencije; 3) karakter društvenih odnosa u preduzeću jednim delom zavisi od
činilaca unutar njega, a drugim delom od osobenosti globalnog društva i
karaktera društvene podele rada.

59. ORGANIZACIJSKA MOĆ I ZNANJE

RADA

Tejlorov radikalan zahtev da se jasno razgraniče ruka i mozak, kako bi se

navodno odstranili sukobi aktera u radu, predstavlja ideološko opravdanje nastojanja
vlasnika novca da ostvari kontrolu i nad radnim procesom i nad ostalim akterima u
procesu rada, bar indirektno – preko posvećene elite stručnjaka i menadžera. To bi
vlasniku olakšalo konverziju novca u dr. moć nad akterima u (pod)sistemu organizacije.
Kako se inače radikalni zahtevi teško ostvaruju u celosti i odjednom, posebno u
društvima sa elementarnom demokratskom tradicijom, to se ni Tejlorov zahtev nije
mogao ostvariti u izvornom obliku, pre svega zbog otpora aktera u sferi procesa rada i
u sferi organizovanja radništva ali i otpora u sferi profesionalne diferencijacije meñu
kapitalistima i meñu radnicima.
Tehnička podela rada zahvata sve sfere industrijskog društva i utiče na
profesionalno grupisanje u njemu. To se odnosi kako na manuelni tako i na umni rad, a
kako svako grupisanje vodi do isticanja grupnog interesa to se mora odraziti i na
odnose u društvu. Profesionalno grupisanje dovodi do razbijanja moći u organizaciji.
Različite (stručnjačke) profesije ne pripadaju jednom nogom radničkoj a drugom
kapitalističkoj klasi, već jednim delom pripadaju profesionalnim udruženjima a drugim
delom birokratskoj organizaciji. Kontrola od strane nosilaca formalno-organizacijske
moći se nastoji i postizati nekontrolisanim sredstvima od kojih je najznačajnije
sadržano u procesu rada, a to je zavisnost. Zavisnost se izražava kao odnos izmeñu
proizvodno-organizacionih kapaciteta i očekivanih potreba. Izvor te zavisnosti je
strukturalnog društvenog karaktera koji se manifestuje kao rezervna armija rada. Što
je veći pritisak na radna mesta, kao na retka društvena dobra, to se mogućnost vlasnika
jače ispoljva na planu kontrole procesa rada. Tzv. rezervna armija rada se, u odnosima
moći u prozivodnoj organizaciji, javlja kao preventivan, a tehnologija kao inicijativni
uticaj na kontrolu procesa rada. Inicijativni uticaj tehnologije na kontrolu procesa rada
se ispoljava u tehničkoj i birokratskoj formi.
Birokratizcija industrijskog rada omogućila je sticanje relativno velike moći
menadžera, kao posredujućeg činioca izmeñu vlasnika i ostalih aktera u organizaciji.

88
Meñutim, njihova moć je ograničena od strane onih koji su uključeni u ostvarivanje
sadržinske strane procesa rada. Tu se znanje rada javlja kao stvarna (faktička) moć.
Kako industrijske promene proizlaze iz razvoja novih proizvoda, novog načina
rada i unutrašnjih organizacionih procesa, one se moraju odraziti i na strukturu
zaposlenih. Za sadržaj rada su najvažnije promene u profesionalnoj (kvalifikacionoj)
strukturi, posebno radnika, koji su u središtu tog procesa. Li to naziva
„profesionalnim efektom tržišta rada“. Taj efekat se sastoji u time što ceo niz
novih industrija potrebuje tradicionalna umeća, koja su nastajala transformacijom
„zanatske tradicije“ i, drugo, u tome što nove tehnologije utiču na stvaranje novih
umeća koji su neka vrsta nadoknade za gubitak starih. U periodu dr. kriza i recesija
može da doñe do većeg uticaja sistemske moći na raspodelu radnika na radna mesta
koja degradiraju njihovo umeće, ali se time ne može u potpunosti suzbiti njihova moć u
proizvodnji posredstvom sindikalnog organizovanja ni njihova moć u kapitalističkoj
inicijativi koja teži prevazilaženju stenja recesija i kriza.
Promene u sadržaju rada i raspodele raznih aktera na odgovarajuća radna
mesta, najčešće su pratile promene i u sferi upravljanja radom. Promene u
upravljanju radom nisu uvek imale za cilj da uprava zadobije više moći u odnosu na
ostale aktere u preduzeću nego su često bile izazvane potrebom da se savladaju
problemi proizvodnje (koordinacija, sistem plaćanja uprave i radnika).
Iako moć uprave dobrim delom počiva na formalnoj organizacijskoj moći, ona
nije fiksna u odnosu na protivmoć ostalih aktera u preduzeću. Tehnička podela
rada i na njoj izraslo profesionalno grupisanje dovodi do profesionalizacije rada u
preduzeću.
Profesionalno umeće se sastoji iz tri sloja. Prvi sloj obuhvata rutinsko obavljanje
poslova koje utiče na učenje stručnosti kroz iskustvo. Drugi sloj obuhvata sposobnost
snalaženja u nepoznatim radnim situacijama. Treći sloj se odnosi na dr. stranu procesa
rada i odnosi se na svest pojedinca o tome kako se njegova delatnost odražava na
proces rada i kakvo poštovanje on uživa od strane kolega.
Kada se „latentno znanje“ radnika poveže sa radničkim organizacijama –
sindikatima, onda na društvenoj sceni imamo jasno oblikovanu protivmoć. Ona se
može izraziti kao nanošenje štete proizvodnji u trojakom smislu: a) individualnim
pokušajima sabotaže, b) grupnom aktivnošću (štrajkovi), c) pasivnim otporom
(apsentizmom). U kojoj meri će se radnička protivmoć razviti u klasne borbe to zavisi
od društvenoistorijskih uslova konkretnog globalnog društva.
Dok je formalna oragnizacijska moć, kao sistemska moć koja uglavnom
počiva na jasno formulisanim pravilima i procedurama, manje diferencirana,
neformalna faktička moć je više difuznog karaktera. Nosioci faktičke moći su razne
neformalne grupe, kao i grupe sa formalnom organizacijom. Odnosi izmeñu svih tih

89
grupa nisu okrenuti isključivo sticanju protivmoći u odnosu prema formalnoj
organizacijskoj moći, već dovode i do meñusobnog sukobljavanja oko parcijalnih grupnih
interesa. U tom sukobljavanju jedna grupa nastoji ostvariti što više moći u odnosu na
druge grupe (posebno u kriznim dr. uslovima). Uticaj kriza i recesija na procese rada
odvijaju se posredstvom „rezervne armije rada“ i ispoljavaju se kroz borbu za radna
mesta. To dovodi do veće mobilnosti radne snage i njene fleksibilnosti u prihvatanju
neodgovarajućih poslova. Krize dovode i do zaoštravanja discipline u radu i na
povećanje intenzivnosti rada, a sve to dovodi do usložnjavanja sukoba izmeñu raznih
grupa u procesu rada. Da bi se sprečilo nekontrolisano narastanje protivmoći u
organizaciji, nosioci formalne moći su upućeni na posredovanje spoljne političke moći. U
tom slučaju, globalna politička moć posreduje u procese rada i njegovog organizovanja
a njčešće sa izgovorom da se reši problem prevelike nezaposlenosti. Organizacijski
sitem moći funkcioniše dotle dok funkcioniše odgovarajući sistem društva.
Nejednaka raspodela dr. moći u organizacijama uvek vodi sukobljavanju grupa. U
osnovi sukoba nalazi se neko nezadovoljstvo, koje raña osećanje dr. nepravednosti i
manifestuje se kao frustracija koja pokreće na neku vrstu agresije. Sukobi u
organizaciji rada, kao i u ravni globalnog društva mogu biti dvojaki : a) sukobi koji
teže promeni kriterijuma raspodele i b) sukobi koji su usmereni na promenu
principa raspodele. Prva vrsta sukoba vrši pritisak na ključne institucije radi
obezbeñenja neke vrste socijalne pravičnosti i, kao takva, ne izlazi iz okvira
funkconalne moći organizacijie. Meñutim, druga vrsta sukoba je fundamentalnog
karaktera, jer smera na promenu dr. poretka.
Iako je funkcionalna moć organizacije rada nastajala kao moderniji oblik
konverzije svojine (novca) u moć ona je prizvela protivmoć aktera u procesu rada.
U relativno dugom periodu meñusobnih borbi, koje su se manje ili više podudarale sa
političkim borbama u ravni globalnog društva, akteri su proširivali granice zajedničkih
interesa. U tom smislu se mogu razumeti i najnovija nastojanja u najrazvijenijim
industrijskim društvima da se preurede organizacije kako bi postale manje
hijerarhijske i birokratske a više saradničke i demokratske.

90
 60. ULOGA ZANATLIJSKE TRADICIJE U
DRUŠTVENOISTORIJSKOM SUČELJAVANJU
ORGANIZACIJSKE I FAKTIČKE MOĆI U
PROCESIMA INDUSTRIJSKOG RADA

Relativno osamostaljivanje organizacijske moći od političke moći u ravni

globalnog društva je, kako je to Dejvid Stark pokazao, relativno dug proces, koji se
odvijao u industr. dr. kroz ceo 19-ti i prvu polovinu 20-og veka, a koji obeležava
kontinuirano sužavanje „zanatske tradicije“...242..
244....OBAVEZNO....tri perioda transformacije radnog procesa u kojima
zanatlije uporno nastoje da zadrže relativnu autonomiju u odnosu na sve veću
racionalizaciju rada...u sva ta tri perioda transformacije „zanatske tradicije“ na putu
njenog uključivanja u industrijsku racionalizaciju, prisutno je nastojanje zanatlija da
održe što povoljniji položaj u odnosu na svoje pomoćnike u procesu rada...244..
Rascep izmeñu formalne i faktičke moći u organizacijama industrijskog rada – to
je proizvod borbe suprotstavljnih interesa raznih grupa u procesu rada... kontrola (kao
manifestni oblik formalne organizacijske moći) postiže se nekontrolisanim sredstvima,
a najznačajnije sredstvo je zavisnost koja se izražava kao odnos izmeñu proizvodno-
organizacijskih kapaciteta i očekivanih potreba...stvara se rezervna armija rada (što je
veći pritisak na radna mesta jače se ispoljava mogućnost vlasnika na kontrolu procesa
rada); inicijativni uticaj tehnologije proizvodno-organizacijskih sistema na kontrolu
procesa rada ispoljava se u tehničkoj birokratskoj formi; birokratizacija industrijskog
rada omogućila je sticanje relativno velike moći menadžera kao posredujućeg činoca
izmeñu vlasnika i ostalih aktera u organizaciji; - iako je radničko umeće u znatnoj meri
funkcionlizovano i podreñeno industrijskoj tehničkoj racionalizaciji ono je najčešće
sadržajnije od potreba konkretnog radnog mesta;...skripte...

91
 61. OBRASCI UPRAVLJANJA KONFLIKTIMA
IZMEðU AKTERA RADA U MODERNIM
DRUŠTVIMA

Konflikt je svojstven svakom socijalnom sistemu. Neobuzdan konflikt lako može

doseći stupanj kada postaje disfunkcionalan, a odreñena količina konflikta može biti i
korisna. Konflikti u industrijskim sistemima su izmeñu onih koji upravljaju i onih kojima
se upravlja, oni su neizbežni; meñutim, nisu svi tipovi industrijskih odnosa tako
definisani da uključuju upravljanje konfliktima.. I konfliktni model (američki) i
nekonfliktni (jugoslovenski) ispituju se u odnosu na neka njihova zajednička svojstva:
1)temeljna vrednosna orijentacija u sistemu, 2)uloge glavnih aktera, 3)bitni socijalni
procesi u sistemu, 4)vršenje moći, 5)sankcionisanje pravila.
Američki sistem kolektivnog pregovaranja:
-suštinu kolektivnog pregovaranja, u uslovim tržišne privrede, čini ustanovljavnje
pravila ponašanja kojima se ograničava sloboda aktera na tržištu rada, ali bez
isključivanja (poništavanja) te slobode. Neposredni akteri kolektivnog pregovaranja su
sindikati (ili neke drugačije uspostavljene asocijacije zaposlenih i poslodavci u
pojedinačnim firmama ili u vidu udruženja poslodavaca), a ponekad su u pregovaranje
uključene i državne instance. Ima zemalja gde je kolektivno pregovaranje isključivo na
nivou pojedinačnih kompanija, ali se najčešće kolektivnim ugovorima regulišu odnosi
poslodavaca i zaposlenih za pojedine delatnosti. Mogući su i opšti kolektivni ugovori koji
regulišu osnovna prava zaposlenih za sve oblasti rada, gde se ujedno odreñuju domeni
posebnih kolektivnih ugovora.
U američkom modelu kolektivnog pregovaranja neposredni akteri
pregovaranja su rukovodstva nacionalnih sindikata date delatnosti i poslovodstva
pojedinih kompanija. Sindikati nastupaju „granski“ centralizovano, a poslodavci
izdvojeno sklapaju i kolektivne ugovore po meri date kompanije. Na nivou kompanija se
utvrñuju nivoi nadnica za pojedine kategorije zaposlenih , odnosno pravila menjanja
nadnica, kao i pravila zapošljavanja ili otpuštanja u datoj kompaniji, te procedure i
pravila rešavanja individualnih radnih sporova.
Efekti američkog modela pregovaranja su relativno predvidljiva i stabilna
primanja zaposlenih, te predvidljivi i stabilni troškovi za radnu snagu, što je u interesu
zaposlenih i poslodavaca. Time se izbegavaju ozbiljniji i masovniji sukobi tokom
odreñenog perioda, uprkos neotklonjenoj suštinskoj suprotstavljenosti interesa ovih
aktera rada.

92
 U „skandinavskom“ modelu kolektivnog pregovaranja akteri pregovaranja su
nacionalni sindikati i nacionlna udruženja poslodavaca i oni centralizovano i
istovremeno ulaze u pregovaranje. Do polovine sedamdesetih i u skandinavskim
zemljama moglo se pregovarati samo o nadnicama, uslovima zapošljavanja, uslovima rada
ali ne i o pitanjima upravljanja. Nakon donošenja zakona o kodeterminaciji raspravlja se
i o konkretnim zakonom dozvoljenim vidivima participacije zaposlenih u odlučivanju.
Skondinavski model „socijalnog kapitalizma“, sa značajnim pravima zaposlenih, bio je za
mnoge željeni obrazac dr. ureñenja...239-posledice...
Iskustva u vezi sa kolektivnim pregovaranjem su različita za različite zemlje.
Generalno, tim vidom upravljanja sukobima u domenu rada umanjuju se šire
negativne posledice sukobljavanja značajno se šire interesi zaposlenih. No, budući
da je domen pregovaranja ograničen, kolektivno pregovaranje ne vodi realizaciji niza
drugih radničkih interesa, posebno onih u vezi sa stanovanjem, obrazovanjem,
zdravstvenom i socijalnom zaštitom radnika, u vezi sa njihovom otuñenošću u radu, koja
ne rezultira samo iz svojstava tehnologije, već i zbog menadžerski koncipirane podele i
organizacije rada. Ovim vidom upravljanja sukobima ne zadire se značajnije u odnose
moći ovih aktera.
U kolektivnom pregovaranju, predstavnici zaposlenih teško uspevaju biti
jednako ubedljivi u odnosu na poslodavce u svojim zahtevima, s obzirom da im je
najčešće uskraćen uvid u poslovne knjige i da poslodavci pod vidom poslovne tajne
izbegavaju dati pune informacije o poslovanju date organizacije. Vlasnička strana
je moćnija u kolektivnom pregovaranju. Zahtevi zaposlenih čine se manje legitimnim
od zahteva poslodavaca, budući da se teško priznaju njihova prava po osnovu rada kao
suštinski jednako legitimna kao što su i prava po osnovu svojine od kojih polaze
poslodavci u odbrani svojih stavova u toku pregovaranja.
-birokratizacija sindikata...kolektivnim ugovorima se često ignorišu interesi
nazaposlenih radnika kako i radnika izvan sindikata.....(jugoslavija..pogledaj u skripti)

62. KONFLIKTI U RADU I MOĆ SINDIKATA

Sukobi u radu mogu dovesti do privremenog (kraćeg ili dužeg) prekida rada, ali i
do rasula i trajnog prestanka rada organizacija. Poznavanje suštine sukoba,
fenomenologije i načina upravljanja sukobima su važni momenti u razumevanju sfere
rada i valjanog unapreñivanja te sfere života modernih društava.
Dr. sukobi generalno, pa i oni u sferi rada, često se vide kao patološke pojave
koje donose štete pojedinačnim stranama u sporu, radnicima, poslodavicima, radnim

93
organizacijama u celini, ali i široj dr. zajednici. Osim realnih gubitaka i šteta koje
proizlaze iz dr. sukoba, postoje i pozitivni efekti sukobljavanja – uočavanje realnih
problema, otkrivanje ciljeva sistema, snaženje grupne kohezije... Kozer razlikuje
realistične i nerealistične sukobe. Realistični su oni sukobi u kojima strane imaju
realno različite interese koji su u vezi sa realnim potrebama, pravima ljudi i gde sukob
predstavlja sredstvo u realizaciji tih realnih ciljeva. U nerealističnim sukobima strane
u sukobu nemaju realno različite ciljeve, ali se meñusobno sukobljavaju jer postoje
izvesne napetosti, često iracionalnim razlozima izazvane tako da sukobljavanje ima
funkciju pražnjenja izazvane napetosti ili ono postane samo sebi cilj kako bi se
napetosti održavale.
Dr. sukob je osobena vrsta dr. odnosa, interakcije, dr. dešavanja, gde su jasno
uobličene strane u sukobu svesne svojih potreba, koje vide u dr. prostoru njima
suprotstavljenu stranu, potreba i način na koji druga strana osujećuje ostvarivanje
potrebe date strane. Da bi postojao sukob kao dr. odnos, strane moraju biti u
dodiru, u interakciji, moraju delovati unutar istovetno odreñenog socijalnog
prostora. Sukoba nema ako zadovoljavanje potrebe date strane ne izaziva reakciju
druge strane. Akcija i reakcija sukobljenih strana se tiče dobara koja su ograničeno
raspoloživa. U sukobu su akcije i reakcije aktera suprotstavljene, što znači da su
usmerene na onemogućavanje delanja druge strane, posebno na preraspodelu moći radi
kontrole dobara. U nekim sukobima može doći i do uništenja druge strane. Sukob može
biti latentan i manifestan...230.. Sukobi mogu imati i svojstva nadmetanja – rivalstva i
takmičenja – jednake šanse ima svaka strana u nadmetanju...230..
Institucionalizacijom sukoba se teži smanjivanju razornih posledica sukoba,
smanjivanju stepena neprijateljstva sukobljenih strana...
U dr. sukobu su realne dr. grupe ili koalicije dr. grupa koje imaju suprotstavljene
interese. Interese valja razumeti kao suštinske usmerenosti ka egzistencijalnim
dobrima.
Interesi mogu biti različiti, suprotstavljeni i protivrečni. RAZLIČITI su oni
interesi koji označavaju usmerenosti prema različitim, ali meñusobno nezavisnim
dobrima. (npr. profesionalni interesi)...oni ne dovode do dr. sukobljavanja.
SUPROTSTAVLJENI su oni interesi koji izražavaju usmerenost prema različitim, ali
meñusobno povezanim ciljevima (interesi prodavaca i kupaca...egzistencijalni interesi) –
dovode do dr. sukobljavanja, mada je moguće rešiti ih kompromisom ili iznuñenom
preorijentacijom. PROTIVREČNI su oni interesi gde zadovoljavanje interesa jedne
strane isključuje mogućnost istovremenog zadovoljavanja interesa suprotstavljene
strane i gde trajnije rešenje sukoba nije moguće rešiti kompromisom ili
preorijentacijom, već ili nametanjem prevlasti jedne strane nad drugom ili radikalnim
menjanjem dr. uslova koji generišu protirečne interese (klasni interesi). Da bi došlo do

94
sukoba, interesne grupe ili njihove koalicije moraju imati suprotstavljene ili
protivrečne interese i moraju imati dr. uslove za delovanje u smeru realizacije
svojih interesa. Latentni sukob prerasta u manifestni kada doñe do trenutne izrazite
povrede interesa odreñene strane u sukobu, dok se bazični latentni sukob duže vreme
može ispoljavati u vidu sukobljavanja povodom sporednih stvari ili u vidu učestalih
individualnih radnih i interpersonalnih sporova. U sferi rada postoji mnoštvo
konkretnih, prikrivenih i otvorenih dr. sukobljavanja pojedinaca, grupa, koalicija,
čitavih organizacija i sektora delatnosti. Centralnu liniju tih sukobljavanja u
modernim društvima čine suprotstavljeni interesi zaposlenih i poslodavaca pa je
analitički moguće razlikovanje sukoba koji su primarno obeleženi akcijama
zaposlenih i sukoba koji su obeleženi akcijama poslodavaca.
U „radničke akcije“ spadaju: 1)pretnje prekidanjem rada, usporavanje rada,
formalistički rad, odbijanje dodatnih zaduženja, izbegavanje prekovremenog rada...
2)bežanje na bolovanja i drugi vidovi odsustva sa posla – „beli štrajk“; 3)aljkava
upotreba sredstava za rad, sabotaže na radu; 4)štrajk – najavljena ili iznenadna
obustava rada radi ostvarivanja odreñenog egzistencijalnog materijalnog, statusnog ili
profesionalnog interesa grupe koja štrajkuje ili neke šire dr. skupine.
Štrajk je najznačajniji vid dr. sukoba u sferi rada i najefikasniji vid radničkih
akcija usmerenih prema ostvarivanju njihovih egzistencijalnih interesa...232...U
početku su bili spontani, a vremenom postaju sve organizovaniji vid borbe protiv
nepovoljnih uslova rada. Treba razlikovati organizovane i neorganizovane, odnosno kao
legalne i nelegalne. (neorganizovani=divlji štrajk) ...prvo opominjujući štrajk – štrajk
upozorenja, pa zatim stvarni... U štrajku može biti grupa zaposlenih, odreñena radna
organizacija, ali i svi zaposleni date organizacije i tada govorimo o lokalnom štrajku.
Lokalnim se naziva i štrajk u okviru neke uže teritorijalne zajednice. Kada štrajkuju
zaposleni iz svih ili većine organizacija date delatnosti, tada govorimo o generalnom
štrajku, a kada štrajk obuhvati i zaposlene iz svih ili većine delatnosti tada govorimo o
opštem generalnom štrajku. Pominju se i štrajkovi solidarnosti čiji je smisao u davanju
podrške onima koji su u štrajku, kao i o kružnom štrajku kada, radi trajanja štrajka,
zaposleni iz različitih jedinica rada naizmenično prestaju sa radom...(štrajk glañu).
Fridman i Trenton smatraju da se u naučnom objašnjenju štrajkova nailazi na dva
osnovna pristupa: psihološki, štrajkovi se pokušavaju objasniti ličnošću štrajkačkih
voña i poslodavaca, njihovim meñusobnim odnosima kao i mentalitetom, svešću
štrajkača; socijalno-strukturalni pristup, gde se imaju u vidu globalne dr. okolnosti
koje strukturalno generišu sukobe.
Postoje i sukobi inicirani akcijom poslodavaca. Npr. premeštanje zaposlenih,
obično onih koji se bune, na nepovoljnija radna mesta, uskraćivanje izvesnih dodataka,
pretnje otpuštanjem i pojedinačna otpuštanja, zatvaranje pojedinih pogona,

95
premeštanje ili zatvaranje firme...Poslodavci, kao moćne dr. grupe, mogu ulaziti i u
sukobe sa zaposlenima u ostvarivanju svojih interesa i iniciranjem akcija države..
Poslodavci su jedna od moćnih lobi grupa koja utiče na zakonodavnu, izvršnu, pa i
sudsku vlast savremenih društava.
Dr. sukobljavanja u sferi rada mogu inicirati i drugi socijalni akteri (crkva,
partije, asocijacije grañana)..235..
Sindikat je relativno trajna i masovna organizcija radnika koja se bavi
zaštitom i pravima radnika. Funkcije sindikata su: zaštita i unapreñenje
prava radnika, politička funkcija i informisanje. Sindikat je organizacija
modernih društava, država se nameće izmeñu sindikata i poslodavaca..u
postsocijalističkim dr. sindikati se moraju osloboditi od zavisnosti od države.
Pod uticajem liberalne ideologije sindikati su se izmenili, a njihove uloge u
mnogome preuzimaju menadžeri..ljudi gube veru u sindikate..novoliberalna
ideologija govori o pojedincu koji je usamljen na tržištu rada.

63. SINDIKATI U GLOBALIZAICJSKOJ

TRANZICIJI

64. TRANSFORMACIJA ORGANIZACIJA

RADA U PROCESIMA GLOBALIZACIJE

Radne organizacije, pod uticajem unutrašnjih i spoljašnjih činilaca menjaju

svoja osnovna svojstva. To što obično zadržavaju isto ime, istu osnovnu delatnost
mogu se prividno učiniti nepromenjenim. Suštinski trendovi promena radnih
organizacija nastaju usled stremljenja same organizacije da uspostavi stanje svoje
dugotrajne stabilnosti , da se zaokruži i učvrsti kao organizacija, pod uticajem
zbivanja u relevantnoj organizacijskoj okolini i potrebe organizacije da reaguje na te
promene, i najzad, zbog ljudskih potreba i interesa onih koji tvore datu organizaciju i
njenu relevantnu okolinu.
Organizacije rastu kada uvećavaju svoju veličinu ali zadržavaju svoja
osnovna dr. svojstva, i da se razvijaju kada prelaze iz jednog u drugi tip
organizacije (promene zbog veće efikasnosti, da organizacija bude više po ljudskoj
meri onih koji je tvore i da bude primerena globalnom društvu unutar kojeg deluje).

96
 Da bi se razumeli savremeni trendovi promena radnih organizacija nužno je imati
u vidu trendove globalnih dr. promena i posebno savremene trendove u sferi rada.
Prema nalazima Ričarda Hola, savremenu svetsku sferu rada karakterišu:
-uključivanje nacionalnih ekonomija u svetsku ekonomiju (globalizacija) uz
promene uloge i udela pojedinih zemalja u svetskoj ekonomiji;
-nova industrijalizacija, sa novim industrijskim granama i sa pojedinim novim
industrijama;
-monopolizacija i oligopolizacija tržišnih i drugih socijlanih rasporeda;
-umnožavanje i rast multinacionalnih kompanija;
-afirmacija ekonomskog rasta kao ciljne vrednosti u delovanju nacionalnih
ekonomija i njihovih delova;
-povećanje svojinskog udela najbogatijeg imovinskog stratuma, uz istovremeno
blago ujednačavanje ukupne raspodele bogatstva;
-uvećanje proporcije organizatora – menadžera, tehnostrukture, administracije
u ukupnoj zaposlenosti;
-rast uticaja radničkih asocijacija;
-rast aspiracija svih ljudi, pa i zaposlenih u pogledu njihove obrazovanosti;
-rast ekološke odgovornosti.
Izvesne promene tipa organizacije nastaju unutršanjom logikom menjanja
samih organizacija i pod uticajem interesa pojedinih socijalnih aktera u
organizacijama. Mincberg : uobičajena je težnja strategijskog vrha ka centralizaciji,
tehnostrukture ka standardizaciji, srednje upravne linije ka balkanizaciji ili deljenju
organizacije, operativnog jezgra ka profesionalizaciji, razvojnih službi i službi za
odnose sa okolinom ka kolaboraciji...???143...Zbog takvih težnji valja očekivati
trendove birokratizacije dojučerašnjih jednostavnih organizacija, trendove
profesionalizacije...143..??????
Smerovima organizacijskog menjanja doprinose i promene u tehnologiji,
karakteristike tržišta, kao i promene globalnog dr. konteksta.
Iz Likertove analize obrazaca rukovoñenja sledio bi opšti trend promena od
autoritarnih ka neautoritarnim, odnosno participativnim organizacijama...
Participativnom organizacijom prevazilaze se i suštinski problemi nedovoljne
efikasnosti i nedovoljne humanosti modernih radnih organizacija. To je širenje
demokratske konstitucije glob. dr. iz politike u ekonomsku sferu i upravljanje radnim
organizacijama...vlasnici menadžeri očekuju da se participacijom zaposlenih pojačava
njihova uključenost i predanost ciljevima organizacije, čime zaposleni postaju
kooperativniji, zainteresovaniji, produktivniji, samoinicijativniji. Sa stanovišta
zaposlenih, participacijom se ostvaruje ispunjenje ljudske potrebe za autonomijom u
radu, kreativnošću. Do težnji ka preobražaju birokratskih i autoritarnih organizacija u

97
manje autoritarne posebno tokom 80-ih i 90-ih u SAD-u nije došlo zbog talasa zahteva
za humanizacijom već zbog saznanja da Japan i neke evropske zemlje, posebno
Nemačka, svojom produktivnošću i kvalitetom postaju uspešni takmaci u svetskoj
ekonomiji dojučerašnjim velesilama SAD-u i Velikoj Britaniji, a jedan od faktora
njihove uspešnosti je u načinu korišćenja ljudskih resursa. I zato oni pribegavaju
strategiji boljeg rada na stari način...organizacije visoke uključenosti i participativnog
upravljanja... Ta strategija podrazumeva redizajniranje organizacije, od fizičkog
rasporeda aktivnosti, preko preureñivanja informacionog sistema, izmene
rukovodilačke uloge, sistema nagrañivanja, obučavanja i izbora kadrova i globalne
kadrovske politike, kako bi članovi organizacije u svim njenim elementima bili
direktno uključeni u upravljanje poslovima organizacije. Meñutim, participativne
organizacije, predstavljaju mali deo organizacija na kraju 20-og veka...
Bitne osobine organizacija koje se menjaju su privremenost,
prilagodljivost i primenjivost...tri pogleda na globalizacijske procese: globalni
optimizam, globalni pesimizam, globalni skepticizam...sve veći broj privremeno
zaposlenih – part time job... smanjivanje radnih organizacija...razaranje
odnosa u preduzeću... 3 tipa organizacije: KLASTERI – org. koje
korespondiraju sa idejom lokalizacije; STRETEGIJSKE ALIJANSE – kada se
više organizacija ujedinjuje radi boljeg poslovanja; ORGANIZACIJE
VISOKOG UČINKA....nastanak organizacije M-forme...

65. BUDUĆNOST ORGANIZOVANJA RADA:

OD RUTINSKE KA „INOVATIVNOJ“
ORGANIZACIJI

Sociološke rasprave o inovativnoj organizaciji su se pojavile kada i pokušaji da

se, u okviru mnoštva empirijskih analiza o industrijskom radu i organizaciji
industrijskog preduzeća utvrdi teorijski značajna pravilnost odvijanja procesa rada u
razvijenim industrijskim društvima. Na organizacije se gledalo kao na sredstvo koje
treba da omogući postizanje ciljeva njihovih vlasnika. Takva gledišta su se nazivala
proizvodna ideologija organizacije i dominirala je u teorijski raspravama 50-ih godina
20-og veka. Kritika te ideologije je postajala sve oštrija u onoj meri u kojoj su se
teoretičari organizacije rada počeli oslanjati na klasične teorije organizacije. Kako su
te teorije propitivale mogućnosti postizanja slobode i demokratije u organizacijskom
društvu, težište istraživanja organizacije rada je pomereno ka tim vrednostima.

98
 Osnovni teorijski pristup za objašnjenje strukturalnih društvenih
pretpostavki za nastanak i razvoj inovativne organizacije je globalistički pristup,
tj. pristup organizaciji rada sa stanovišta društva kao totaliteta.... Značajno polje
iz kojeg proizlaze podsticaji za čovekovo umeće koje nameće potrebu za promenama,
kako samog sadržaja rada, tako i njegove organizacije, su neformalna aktivnost i odnosi
u preduzeću. To organizaciju čini inovativnom iznutra, jer neformalne aktivnosti i
odnosi dovode do umnožavanja konflikata. Kako konflikti stvaraju probleme i
nesigurnost, oni prisiljavaju članove organizacija da traže nove ideje i puteve da
se problemi reše. Konflikti podstiču na akciju i omogućavaju širenje ideja u
organizacijama. Izvesni inovativni procesi su mogući i u okviru formalnih aktivnosti u
organizacijama. Medjutim, što je struktura org. rigidnija kao u birokratskim
organizacijama mogućnost inoviranja su manje. Ljudi u birokratskim organizacijama
su više zaokupljeni problemom vlasti, moći i statusa, nego problemom sadržaja rada i
mogućnostima njegovog stvaralačkog unapreñivanja..odbacivanje novih ideja jer one
mogu da budu opasne za lične ambicije i navike. Kada je uviñeno da se inovacije ne mogu
kupiti, birokratska org. se našla u krizi. Rešenje te krize se moralo tražiti u
vrednosnom preusmeravanju organizacijskog delovanja, tj. u smanjenju dr. značaja
vlasti i moći u organizacijama i pridavanju većeg značaja sadržaju rada i umeću svih
članova organizacija, bez obzira na vrstu radnih uloga koje obavljaju.
Za nastanak i razvoj „inovativnih“ organizacija potrebno je da slobalno
društvo ispuni nekoliko značajnih strukturalnih pretpostavki:
1. potrebne su dinamične organizacije, a to su organizacije koje se
zasnivaju na profesionalizaciji rada. U njima se opisi radnog mesta
zasnivaju na kompetentnosti, a ne isključivo preme potrebama dužnosti.
2. razvijen sistem komunikacija izmeñu pojedinaca i dr. grupa u
organizacijama i izvan njih pogoduje razvoju inventivnosti, jer podstiče
uvažavanje profesionalnog umeća i dovodi do opadanja značaja moći i
statusa u organizacijama.
3. decentralizacija odlučivanja u organizacijama u velikoj meri zavisi od
decentralizacije odlučivanja u globalnom društvu. Decentralizacija
odlučivanja najčešće dovodi do nastanka koalicija izmeñu raznih grupa u
organizacijama, koje mogu da utiču da se izdvoji što više sredstava za
ostvarivanje inovativnih zamisli. A te grupe mogu da utiču i na
povećanje broja pristalica u organizacijama koje štite interese
inovativnih grupa i pojedinaca.
4. demokratska struktura odnosa u organizacijama, kao i u globalnom
društvu, podstiče nastanak i razvitak inovativnih organizacija, jer

99
 pojedincima omogućava da ostvare pripadnost raznolikim grupama u
organizacijama u kojima rade i izvan njih...256...
5. nastanku i razvoju inovativne organizacije pogoduje saradnički odnos, a
ne odnos formalne nadležnosti, a pri tome je posebno važno zaštititi
autorstvo pojedinaca, posebno u onim slučajevima kada inovativnost
proizlazi iz zajedničkog grupnog rada – to je moderna zaštita sloboda i
prava čoveka i grañanina.
6. opšta strukturalna pretpostavka koja pogoduje nastanku inovativne org.
se odnosi na prevladavanje „razmrvljenog rada“ i birokratske
organizacije koja se razvija na njegovim osnovama. Celovit pristup radu
ili saznanje o njegovoj celovitosti i organizacionoj meñuzavisnosti,
doprinosi razvitku inovativne organizacije.
Nastanak inovativnih organizacija se još uvek probija kroz mnoge strukturalne
prepreke savremenih društava. Mnogo brže se dešavaju promene u tehnici, tehnologiji,
sadržaju rada, nego u njegovom organizovanju. Osnovni razlog za to je to što
organizacije u velikoj meri predstavljaju kopiju moći, vlasti i statusa koji se oblikuju u
globalnom društvu u odreñenom skladu sa sociokulturnim vrednostima koje
dominiraju...257..
Osobine inovativne organizacije:
a) njih možemo prepoznati po njihovom odnosu prema sadržaju rada.
Stvaralaštvo u modernom radnom procesu zahteva stručan rad. Nova
organizacija, kao i nova tehnologija i tehnika, uklapa se u društvo
posredstvom pojedinaca koji su prošli profesionalno obrazovanje.
Profesionalni rad je najmanje otuñen i profesionalna delatnost je
netradiconalna i inovativna.
b) inovativna organizacija se ne oslanja samo na nekoliko darovitih
pojedinaca njenih članova, već nastoji da koristi raznolika iskustva
svih zaposlenih. U njoj se inovativnost podstiče, kako u
institucionalnim, tako i u neinstitucionalnim okvirima rada.
c) inovativna org. ne sputava, već podstiče komunikaciju. Komunikacijski
procesi počivaju na maksimalno mogućem pristupu informacijama koje
su bitne za unapreñenje inovativnih procesa u organizaciji. U
selekcionisanju informacija, značajnih za organizaciju, sve više
učestvuju stručnjaci, a opada udeo formalno upravnog aparata.
d) za članove inovativne org. se organizacija javlja kao posrednik koji
spaja lične i društvene ciljeve. Takav odnos članova preme organizaciji
u kojoj rade razvija osećaj relativne samostalnosti i slobode

100
 delovanja. To je odnos ni velike otuñenosi ni velike identifikacije sa
organizacijom.
e) u njoj se odvija dobronamerno i intelektualno takmičenje, a ne borba
za moć, vlast i status. Borba za moć, vlast i status izaziva osećaj
nesigurnosti, a velika nesigurnost nije povoljna za stvaralaštvo.
f) postojanje izvesnog stepena samokontrole radnog procesa, izraz je
meñusobnog poverenja u organizaiciji. Odnosi u organizaciji su dobrim
delom osloboñeni od spoljnjeg pritiska. U inovativnoj org. postoji
relativna autonomija odlučivanja u procesu rada, ako ne o tome šta će
se raditi, ono bar o tome kako će se raditi. Širenje ideja i
praktičnotehničkih iskustava, iz organizacije u organizaciju,
pokazatelje je inovativnosti organizacija.
Razvoj organizacija rada u budućnosti će, kao i danas, u velikoj meri zavisiti
od poslovne politike, privatnih ciljeva i parcijalnih interesa. Meñutim, u njima će sve
više dolaziti do izražaja promena poslovne politike i njeno usmeravanje ka podsticanju
stvaralačkih grupa i pojedinaca, usklañivanje privatnih ciljeva sa mogućnostima
ostvarivanja ciljeva organizacije i globalnog društva i zadovoljavanje parcijalnih
interesa više će se usklañivati sa potrebama svih aktera u organizaciji i izvan nje.
Samo ono prilagoñavanje organizacije koje vodi podsticanju njenih članova na
stvaralački rad i na razvoj njihovog umeća jeste istinski inovativno prilagoñavanje.
Tako prilagoñena organizacija je stvarni dr. prostor u kome se na najadekvatniji način
spajaju lične potrebe i radne stvaralačke sposobnosti pojedinaca sa interesima
organizacije i zahtevima društva. Inovativna org. se javlja kao najadekvatniji
prirodnoistorijski okvir delovanja čoveka na prirodu i samog sebe...261????

66. UTICAJ PROFESIONALIZACIJE I

FEMINIZACIJE RADA NA BUDUĆNOST RADA

Savremeni razvoj podele dr. rada, demokratizacija dr. odnosa i širenje

obrazovanja podstakli su dva značajna procesa koji će u bliskoj budućnosti
odreñivati osobenosti rada. To su profesionalizacija i feminizacija. U onoj meri u
kojoj se industrijski princip rada bude širio i izvan industrije („sektor usluga“), u toj
meri se može očekivati sve veća profesionalizacija i feminizacija procesa rada. Na tu
tendenciju su 70-ih ukazivali sociolozi, tzv. teoretičari postindustrijskog društva.
Danijel Bel je u to vreme tvrdio da u strukturi radne snage najbrže rastu
profesije, kao dr. grupe koje odlikuje posedovanje specifičnih znanja. Sa druge

101
strane, predstavnice „novofeminističke“ orijentacije u sociologiji su dosta
argumentovano pokazale da feminizacija radne snage poprima takve dr. razmere koje
se mogu označiti kao dramatične po svojim posledicama, ne samo za procese rada, već i
za društvo u celini. Ni profesionalizacija ni feminizacija nisu posebna odlika savremenih
društava, već prate dr. život od samih početaka jer je uvek bilo grupisanja ljudi po
nekoj delatnosti i oduvek su žene učestvovale u obavljanju odreñenih delatnosti.
Osnovna karakteristika oba procesa u savremenim društvima je njihovo ubrzano širenje
i njihova ekspanzija u sve vidove i sve sfere dr. podele rada.
Sekularizacija dr. života i racionalizacija načina rada i njegovog organizovanja
koja polet poprima sa racionalizacijom čovekovog ponašanja u radu uslovila je u početku
postepen, a od kraja 19-og veka ubrzan nastanak profesija i njihovo uključivanje, kako
u upravnu strukturu organizacija rada, tako i u procese rada u njima... Proces
profesionalizacije se oslanja na neki oblik diferencijacije zanimanja u bližoj ili daljoj
prošlosti, kao i na čovekov odnos prema radu kao prema pozivu koji mu je bio značajan
kao i molitva bogu.
Uspon procesa feminizacije radne snage se vezuje za ekspanzivni prodor
industrijske podele rada izvan sfere materijalne proizvodnje, iako se njegovi počeci
primećuju u okviru prvobitne akumulacije kapitala.
Profesionalni rad, kao i ženski rad, imaju neke specifičnosti, ali ne tolike da
bismo ih mogli tretirati nezavisno od onih činilaca koji obeležavaju rad uopšte.
Njihovom posebnom analizom možemo da osnažimo neke argumente o trajnosti umeća i
njegovom različitom ispoljavanju posredstvom profesionalaca i žena, kao socijalnih
nosilaca, već prepozatljivih promena u savremenom radu.

67. ZANIMANJA I PROFESIJE

Postoje tri sociloška shvatanja profesija :

1. tradicionalno, idealno-tipsko,
2. kritičko, analitičko,
3. realističko shvatanje profesija.
Prema tradicionalnom shvatanju profesije su složene dr. grupe koje nastaju i
razvijaju se na 1) OSNOVAMA SISTEMATSKE TEORIJE O DELATNOSTI KOJU
OBAVLJAJU, 2) NA POSEDOVANJU STRUČNOG AUTORITETA, 3) NA DR.
PRAVILIMA KOJIMA SE REGULIŠU ODNOSI IZMEðU PRIPADNIKA PROFESIJE I

102
DRUŠTVA (KORISNIKA, KLIJENATA, DRŽAVE I DRUGIH ORGANIZACIJA), 4) NA
MORALNOM KODEKSU KOJIMA SE REGULIŠU NORME PROFESIONALNOG
DELOVANJA I PONAŠANJA U PROFESIONALNOJ ZAJEDNICI I IZVAN NJE, 5)
NA SPECIFIČNOJ PROFESIONALNOJ PODKULTURI KOJA SE OSLANJA NA
MORALNI KODEKS.
Kritičko, antielitističko shvatanje profesija je nastalo kao reakcija na idealno-
tipsko shvatanje i, po tom shvatanju, profesije poseduju samo društvenu moć koja se
legitimiše društvenim pravilima kao odreñenom vrstom nagodbe izmeñu društva i
odgovarajuće profesije. Profesije predstavljaju odreñenu socijalnu grupu vezanu uz
postojeći sistem socijalne stratifikacije i distribucije moći u društvu.
Realističko shvatanje profesija smatra da su prethodna dva stanovišta idealno-
tipska. Ovo shvatanje počiva na analizi procesa profesionalizacije u društvu. Taj proces
je, prema Haroldu Vilenskom, obično dug i odvija se tako što se u početku jedan broj
ljudi bavi srodnom delatnošću za koju se kasnije ustanovljava škola za profesionalno
obrazovanje, pa zatim profesionalno udruženje koje zatim traži društvenu zaštitu i, tek
na kraju, dolazi do razvijanja profesionalnog morala i ustanovljavanja etičkog kodeksa.
Profesije su poseban oblik dr. grupisanja koji počiva na posedovanju
posebnih znanja i veština za koje je potrebno obrazovanje, a u okviru kojih ljudi
obavljaju neku delatnost relativno trajno i na relativno ustaljen način, radi
pribavljanja sredstava za život. Kada se znanja i veštine udruže sa talentom,
onda je reč o profesionalnom umeću.
Profesija je nastala iz zanimanja , kao konkretne delatnosti konkretnog čoveka
pomoću koga on osigurava sredstva za život. Ono što profesiju razlikuje od zanimanja
je njena prožetost racionalnim saznanjem, uz racionalnu upotrebu sredstava za
postizanje odreñenog cilja u procesu rada. Profesije su onaučavane grupe, a to
onaučavanje se postiže posebnim sistemom obrazovanja i tehničkog usavršavanja.
Zanimanja ne moraju da počivaju na posebnom sistemskom obrazovanju, iako je za njih
potrebna odreñena vrsta obuke. Zanimanja su „grupe po sebi“, a profesije „grupe za
sebe“. Uz zanimanja idu zvanja, a uz profesije titule.

68. PROFESIJE I PROFESIONALIZACIJA

I Marks i Dirkem razmatraju problem podele rada u vezi sa profesionlnim

grupisanjem u strukturi društva. Dirkem naglašava značaj profesionalnog grupisanja
za poništavanje negativnog dejstva industrijske podele rada, dotle Marks samo u
nagoveštajima dotiče vrlinu poziva i njegovu degradaciju u kapitalizmu. Marks i Dirkem

103
su naznačili okvir analize profesionalizacije rada. Taj okvir sačinjava, sa jedne
strane, Marksova analiza dr. podele rada i svojinskih odnosa koji su u vezi sa
njim, a, sa druge strane je Dirkemova analiza profesionalnog grupisanja kao
posledice tehničke podele rada u industrijskoj civilizaciji. 2
Kasnije proučavanje profesionalnog grupisanja, posebno od početka 40-ih,
uslovljeno je funkcionalističkom orijentacijom na razumevanje funkcionisanja
postojećeg dr. sistema i na analizu uloge dr. grupa u njemu.. Profesionalna struktura
odražava transformaciju društava u fazi ubrzane industrijalizacije. Industrijska
podela rada je nametnula potrebu za širenjem obrazovnih institucija, a potom je
ekspanzija obrazovanja podstakla profesionalizaciju u društvu. Ulazak profesionalaca u
proces rada utiče na njegovu transformaciju. „Umni“ rad u industrijalizovanom društvu
više nije privilegija već je njegov sastavni deo. Na taj način, profesionalizacija vraća
radu izvesnu svrhovitost, koja se gubila na počecima industrijalizaicje. Unošenjem
naučnih i umetničkih saznanja u procese rada, posredstvom profesionalaca, ponovo se
stvaraju uslovi za ispoljavanje umeća u savremenom radu. Meñutim, žilavost
industrijalizacije, ne samo proizvodnog, već i neproizvodnog rada koja je najčešće
praćena birokratizacijom dr. odnosa u radu i izvan njega predstavlja prepreku
profesionalizaciji. Konflikt izmeñu te dve tendencije u procesima rada je na delu i on
će u velikoj meri odreñivati razvoj ljudskog rada u budućnosti. Iako profesionalni rad
ne može u potpunosti izbeći sudbinu proizvodnog industrijskog rada i sa njim povezane
birokratizacije, on se ne potčinjava u potpunosti toj vrsti rada. Industrijski način rada
je više otuñen od profesionalnog. Profesionalni rad predstavlja jedinstvo znanja i
veštine i predstavlja profesionalno umeće, kao specifičan izraz umeća rada.
Stratifikacijski raspored profesija u nekom društvu u velikoj meri zavisi od
spoja znanja i moći. Povoljniji dr. položaj imaće one profesije koje su stekle monopol na
ekspertizu, tj. na ekskluzivno pravo da spreče izvanprofesionalne pokušaje da se služe
njihovim znanjem za pribavljanje materijalne koristi i prestiža. Koliko će odreñene
profesije uspeti u tome zavisi od dr. potreba i profesionalne tradicije, ali i od
naklonosti dr. institucija, posebno od države i univerziteta.
Ako uzmemo u obzir Parsonsovo pojmovno odreñenje profesije kao grupe sa
normativno univerzalnim i funkcionalno specifičnim osobinama, onda bi se moglo reći da
u profesionalnom grupisanju postoje dve podgrupe: jedna koja razvija pretežno
univerzalno i druga koja razvija pretežno specifično znanje. Prva je nosilac ideja i
kritičar postojećeg reda stvari, a druga je nosilac praktično upotrebljivog znanja i
čuvar vladajućeg establišmenta. Prva podgrupa je inteligencija, a druga
stručnjaštvo...sukob nastaje zbog nastojanja inteligencije da prevaziñe okvire
tehničke podele rada i pristajanja stručnjaštva da joj se potčini.

104
 Trend ekspanzije stručnjaštva je posledica izmene profesionalne
(kvalifikacione) strukture, koja je karakteristična za preobražaje u tehničkoj
podeli rada. Radovan Rihta je utvredio da udeo stručnjaštva sa srednjom, visokom, pa i
naučnom spremom, raste u ukupnoj masi radne snage uporedo sa tehničkotehnološkim
preobražajima od početka mašinskog načina rada sa univerzalnom mašinom i preko
linijskog procesa mehanizovane proizvodnje do potpuno automatizovane proizvodnje.
Apsolutna prevaga naučnotehničkog znanja nad svim ostalim vidovima znanja ,
umeća i veština u procesima rada i njegovoj organizaciji je još uvek nedostižan
ideal tehnokratski orijentisanog stručnjaštva. Čak i ako bi se taj ideal ostvario,
umeće rada ne mora da iščezne. Umeće profesionalnog rada je u sistemu najbliže pa
deluje na njegovu izmenu iznutra. Takvo delovanje profesionalaca ne zavisi samo od
njihovog posebnog naučnotehničkog znanja, već zavisi i od celog niza opštih saznanja i
od njihovog etičkog odnosa u konkretnim dr. uslovima.

69. OSOBENOST MODERNIH PROFESIJA

(PRIMER INŽENJERSKE PROFESIJE)

Inženjerska profesija pripada modernoj vrsti neharizmatičnih

profesija..najbliža je stručnjaštvu... Radi se o profesiji koja stvaralački prilagoñava
znanje praktičnim ciljevima. Ona svoj legitimitet i društvenoj struktuti ne gradi na
dugoj tradiciji ni na oreolu harizmatičnosti, već na posebnoj vrsti praktičnih znanja i
veština koja su se uobličila pod uticajem industrijske racionalizacije i tehnizacije
raznih delatnosti. Moderne profesije uglavnom svoj legitimitet crpe iz njihove
utemeljenosti u nauci. Osnovna etika inženjera sastoji se u preuzimanju nekih
tradicionalnih i nekih novih vrlina praktičnotehničkog delanja i organizovanja rada i
njihovog odnosa u njemu.
Rad stvara moral, tj. zajedničko delanje ljudi deluje manje ili više stihijno
utiče na uobličavanje specifičnih obrazaca moralnog ponašanja. Moral uopšte, pa i
moralno delovanje inženjera je specifična vrsta dr. odnosa. Taj odnos se, za pripadnike
inženjerske profesije, ispoljava kao:
- odnos prema predmetima i sredstvima rada (tehnici i tehnološkim postupcima):
u velikoj meri je uslovljen njihovim udelom u obavljanju inženjerskih aktivnosti.
Inženjer je, pre, svega, čovek prakse. Njegova naučna saznanja su uvek okrenuta
praktičnotehničkom delanju;

105
 - odnos prema pripadnicima profesije inženjer: taj pogled se počinje formirati
još u procesu obrazovanja, formira se specifični inženjerski pogled na svet koji ima
racionalnu osnovu u naučnotehničkim saznanjima, ali u njega ulaze i sve one predstave
iz prethodnog i kasnijeg dr. iskustva inženjera koje manje ili više favorizuju pripadnost
profesionalnoj grupi;
- odnos prema radnoj grupi , u kojoj, pored inženjera, sudeluju i pripadnici
drugih profesionalnih grupa..odnos inženjera prema njima se javlja kao specifičan
odnos prema njihovom naučnom znanju i iskustvu...spremnost na saradnju sa
pripadnicima drugih profesija je značajan izvor moralnog postupanja inženjera i
istovremeno kompenzacijska nadoknada za razmrvljenost rada i gotovo isto takvih
znanja o njemu.
- odnos prema organizaciji rada u preduzeću: racionalnost u organizovanju rada i
dr. života ima svoje granice. Te granice su ljudske, moralne prirode. Treba imati u vidu
da se korisno i dobro ne moraju uvek podudarati. Zbog toga tehnokratski princip
efikasnosti treba uskladiti sa moralnim odnosom prema ljudima u organizaciji. Samim
tim što su inženjeri, oni ne moraju biti bolji ili lošiji od drugih u organizaciji, ali mogu
biti veći ili manji znalci. Vrednovanje ljudi i zauzimanje moralnog stava prema njima,
nije organizaciono već etičko pitanje;
- odnos prema „poslovnim partnerima“ na tržištu (drugim preduzećima i njihovim
zastupnicima) : uslovljen je konkurencijom..neophodno je poverenje..280..
- odnos prema društvu u celini, kao prema njegovim aktuelnim privrednim i
drugim problemima, tako i prema istorijskom nasleñu i budućim očekivanjima njihovih
pripadnika....280..281..shvatanje rada kao poziva u nekom društvu povoljnije deluje na
status inženjerske profesije u njegovoj strukturi, a samim tim, kod pripadnika te
profesije izaziva pozitivna osećanja prema tom društvu;
- odnos prema prirodnoj sredini: novi pogled na odnos čoveka prema prirodi
nalaže potrebu da se priroda saznaje sa ciljem da bi se uskladile ljudske dr. potrebe sa
njom;
- odnos prema samom sebi : sastoji se u procenjivanju vlastitih postupaka, bez
obzira šta mu dr. kolektivi nameću kao obavezujuće ponašanje. Područje individualnog
odnosa je centralno područje u kome se prepliću ostali dr. uticaji na moralno ponašanje
inženjera. ..281..282..

106
 70. OSOBENOSTI PROFESIJE SOCIOLOG I
STRUČNJAŠTVO

Kvantitet širenja socioloških katedri, odseka i grupa sve više pospešuje

pomeranje težišta sociološke profesionalizacije sa saznajno-humanističke na
profesionalno-praktičnu funkciiju. Otuda se pomera i težište interesovanja sociologa
sa intelektualno-stvaralačkog na utilitarno-pragmatičko delovanje u konkretnom
društvu. Na taj način, delatnost sve većeg broja sociologa gubi osobine intelektualnog
promišljanja i poprima osobine stručnjaštva.
Postoje dva načina tumačenja pojma inteligencije: psihološko: to je osobina
ličnosti povezana sa fiziološkim funkcionisanjem moždanog centra, odnosno sposobnost
snalaženja u novim životnim situacijama; sociološko: inteligencija kao posebna
društvena grupa i objašnjava se njena uloga u društvu; Inteligenciju sačinjavaju
pojedinci, intelektualci kao ličnosti sposobne da rešavaju probleme na vrlo osoben
(stvaralački) način. Osobine inteligencije su: mudrost, duhovna usmerenost na
iskonsko, povezanost sa istorijskom praksom, prodorni pogled na svet, uopštavanje
parcijalnih i pojedinačnih grupnih interesa, kritičnost u mislima i nekonformizam u
praksi, istrajnost, odgovornost, oprez u smislu metodičke skepse, otvorenost. U grupi
inteligencije ličnost ne gubi ništa od svojih prepoznatljivih osobina jer ta dr. grupa
predstavlja skladno jedinstvo individualnog i društvenog. Inteligencija kao dr. grupa je
malobrojna skupina kritički intelektualaca koji istovremeno stvaraju i prenose ideje.
Sejmur Lipset razlikuje tri sloja inteligencije: stvaraoce, prenosioce i one koji stručno
primenjuju simboličke oblike. Lj. Tadić inteligenciju vidi kao skupinu visokoobrazovanih
ljudi od kojih jedan deo raspolaže prirodnonaučnim i tehnički primenjivim znanjem, a
drugi čini humanističku kritički inteligenciju. Lipset i Tadić ne razlikuju inteligenciju i
stručnjaštvo.
Pogrešno je nastojanje da se pojam inteligencije utemelji u podeli rada koja se
isključivo posmatra u relacijama odnosa umnog i manuelnog rada. Teorijsko utemeljenje
pojma inteligencije i, u vezi sa njim pojma stručnjaštva treba tražiti u relacijama
podele rada na repetitivni i stvaralački. Inteligenciju sačinjavaju malobrojni
intelektualci koji se bave stvaralačkim radom. Za razliku od inteligencije stručnjaštvo
sačinjavaju (sve brojnije) grupe pojedinaca koje se bave rutinskim, operativno
primenjivim poslovima koji donose profit ili koji se bave onim delatnostima pomoću
kojih se kontroliše dr. život. Bitne osobine inteligencije su stvaralaštvo, kritičnost,
duhovnost i neutilitarnost, a bitne osobine stručnjaštva su rutina, pretežno
izvršilačka i manuelna aktivnost i utilitarnost. Inteligencija ima dugu tradiciju, a
stručnjaštvo je proizvod savremenog rada i celokupnog dr. organizovanja. Pojam

107
stručnjaštvo upućuje na identifikaciju strukturalnih procesa u modernizovanim dr. i
stoji u analognom odnosu sa istorijski nastalim pojmovima radništvo i seljaštvo.
Stručnjaštvo je dr. grupa po sebi, a inteligencija dr. grupa za sebe.
Sociologija je nastala kao osobeni izraz intelektualnog stvaralaštva u
modernom svetu ali njen kasniji razvoj, prevashodno pod uticajem pozitivizma,
odvijao se tako što su u njenoj delatnoj strani preovladavali stručnjački elementi.
Saznanja sociologije su prva pretpostavka sticanja znanja o nama samima, društvu u
kome živimo i civilizacijskim procesima.
Kritička distanca je znatno vidljivija kod sociologa-naučnika nego kod
sociologa –stručnjaka. Meñutim, nužnost zaposlenja nameće sociolozima da izgube
potrbnu crtu kritičnosti u profesionalnom delovanju i da, na taj način, gube
prepoznatljivost svog pristupa istraživanju konkretnog problema u odnosu na
ekonomiste ili druge stručnjake.
Mogućnosti profesionalizacije neke delatnosti u direktnoj je zavisnosti od
značaja koje konkretno društvo pridaje toj delatnosti. Kao što je profesionalizacija YU
sociologije 50-ih i 60-ih bila podstaknuta političkom propusnošću za sociološka
saznanja tako se, u narednom periodu, otvara područje profesionalne aktivnosti naših
sociologa u ekonomskoj oblasti, posebno u sferi marketinga.

71. RAD I POL: SOCIOLOŠKI PRISTUP

FEMINIZACIJI RADA

Društveni podsticaji za posebno sociološko problematizovanje odnosa rada i

polova nalaze se u povratku politike neoproduktivizma u razvijenim zemljama Zapadne
Evrope i SAD. Ta politika je dovela do najdramatičnijih promena koje su se ogledale u
intenzifikaciji učešća žena u plaćenoj radnoj snazi...novoliberalna ideologija...država
blagostanja je rešila, kako problem proizvodnje potrebnih materijalnih dobara, tako i
problem socijalnog staranja.. Te ustanove socijalnog staranja omogućavaju veće
distanciranje žena od neplaćenog kućnog rada i uključivanje u plaćenu radnu snagu.
Feminizacija radne snage se odvija u dva relativno izdvojena područja.
Jedno je područje porodica, domaćinstvo ili područje kućnog rada, a drugo je
područje rada izvan kuće (preduzeće). To su dva relativno samostalna i zaokružena
ekonomska režima u kojima se uporedo odvija proces produkcije i reprodukcije
materijalnih uslova egzistencije čoveka. Pojavljuju se uslužni rad koji uslovljava
feminizaciju radne snage. Pol u prozivodnoj sferi deluje kao njen bitan činilac. Veronika

108
Biči dosta argumentovano pokazuje da pol utiče: na definisanje veština u radu izmeñu
kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada, utiče na definisanje posla kao „ženskog“
odnosno „muškog“, posebno kada je reč o njihovom vezivanju za dužinu radnog vremena;
utiče na oblike autoriteta, moći i kontrole u radu, utiče na sticanje različitog iskustva,
i, sa tim u vezi, na ispoljavanje umeća žena i muškaraca na poslu i na njihovu
orijentaciju prema radu; utiče na stepen koristi koje žene i muškarci imaju od
neplaćenog rada svojih supružnika, zatim, pol utiče na učešće žena i muškaraca u
sindikatima i na njihova očekivanja u odnosu na otpuštanje sa posla i nezaposlenosti.
Najčešće se kategorija pola upotrebljava da podvuče razlike izmeñu žena i
muškaraca i da sugeriše da su te razlike dr. stvorene pre nego što su biološki
zasnovane, kao i da naznači ograničenja ekonomskih analiza, a ne kao osnova
dobro razvijene teorije.
Pitanja koja su identifikovana u dosadašnjem proučavanju uticaja pola na dr.
život, a posebno na karakter rada: 1) Šta je osnova odvajanja javne i privatne sfere i
kakve posledice to odvajanje ima za žene i muškarce? 2) Koji su razlozi postojanja
segregacije rada i njene trajnosti u mnogim različitim vrstama društva? 3) Kako
kulture radnog mesta deluju i kako dopronose održavanju nejednakosti izmeñu žena i
muškaraca? 4) Kako su podele na osnovu pola povezane sa drugim podelama, npr.
rasnim, etničkim, klasnim podelama? 5) Koje su specifičnosti ženskog otuñenja u
muškom svetu?......286...

72.“KUĆNI RAD“ I RAD U ORGANIZACIJI –

PREDUZEĆU: NEVIDLJIVA ŽENA

Problem feminizacije radne snage najčešće se vezuje za rad u preduzeću,

kao javnu sferu rada, dok se on retko posmatra u odnosu na kućni rad, kao
privatnu sferu rada. Funkcionalistički pristup radu zapostavlja bitnu činjenicu da rad
nije samo ono što se odvija u mestu reprodukcije, već da on obuhvata i mesto
potrošnje. Problem feminizacije radne snage se najčešće posmatra kao problem
povećanog uključivanja žena u rad preduzeća, a ne i kao problem njihovih aktivnosti u
kući. Ako se ima u vidu da se feminizacija radne snage odvija pod uticajem savremene
dr. podele rada i nejednakosti izmeñu polova onda je nužno taj problem posmatrati u
oba područja rada žena – i u kući i u preduzeću. U savremenim društvima je došlo do
povećanog udela žena u industrijskim preduzećima i u raznim ustanovama, ali je došlo i
do izvesnih promena u muškoj ulozi u kućnom radu.

109
 Povećano učešće žena u radnoj snazi još više usložnjava probleme odnosa
rada i polova. Time se ne otklanjaju kulturne i dr. prepreke koje ženama nameće
patrijarhalni obrazac. Patrijarhalna sigurnost doma sve više nestaje, a sve veći broj
žena biva dvostruko zavisan, stičući pored muža i novog gazdu u liku poslodavca.
PAtrijarhalni obrazac se prenosi iz kuće u preduzeće. Moć u preduzeću ima muški
predznak..U ravni globalnog društva žene se pojavljuju kao rezervna armija rada i dele
sudbinu celokupne radne snage. To pojačava egzistencijalnu nesigurnost žene i njenu
zavisnost od hirova tržišta, što pojačava njenu zavisnost i od muža i od poslodavca.
Feminizacija radne snage u preduzeću dovodi do promene ekonomskih odnosa
izmeñu različitih regiona sveta. Snižavanje cene rada žena u pojedinim regionima
sveta čini te regione konkurentnijim na planu internacionalizacije kapitala.
Istovremeno feminizacija radne snage uslovljava promene u porodici, u odnosima žene i
muža, roditelja i dece, kao i promene u klasnim i meñuetničkim odnosima i promene u
osobenostima naseljavanja i stanovanja. Sve su to aspekti savremenih procesa
modernizacije koji su uveliko oposredovani udelom rada žena, iako još uvek u njima
prevladava vrednosni sistem koji favorizuje mušku nad ženskom ulogom u radu.
Zadovoljstvo radom nije izraz samo odreñenih osobina ličnosti žene, već je
posledica odreñene vrste rada, odnosno strukture i sadržaja rada. Značenje koje
pojedinci pridaju radu zavisi, pre svega, od vrste rada. Na njihovo procenjivanje utiču
standardi, kojima se reguliše način rada, i rutina kojom se neki rad može obaviti...
Delovanje domaćice je više autonomno, a rad u preduzeću je više heteronoman...
Ako bi, uporedo sa feminizacijom radne snage, tekao proces maskulinizacije
kućnog rada, to bi moglo da olakša rad žene, ali to samo po sebi ne bi ukinulo dvojnost
njihovih radnih uloga koje su neodvojive od društvenih i kulturnih uslova koji su doveli
do razdvajanja privatne i javne sfere žena i muškaraca.

73. FEMINIZACIJA RADNE SNAGE I

(SAMO)ORGANIZOVANJE ŽENA
Povećano uključivanje žena u radnu snagu uticalo je na rast njihovog otpora
prema uslovima rada i uopšte prema vladajućem establišmentu industrijskih
društava. Intenzitet tog otpora ima odreñenu pravilnost – što je društvenoekonomski
sistem razvijeniji, to je otpor žena izraženiji. To je protest protiv iskonskog
patrijarhalnog obrasca, koji a priori računa sa podreñenom ulogom žene u društvu.
Feminizacija radne snage je doprinela da se relativno veliki broj žena distancira
od njihove tradicionalno nametnute dr. uloge. Sticanje koliko toliko ekonomske

110
samostalnosti u odnosu na muškarca, ženi se pružaju izvesne mogućnosti za relativno
nezavisno delovanje u društvenom životu i za njegovo prilagoñavanje svojim specifičnim
potrebama... Doprinos feminizacije rada samoorganizovanju žena..razvijeniji oblici
samoorganizovanja žena su se pojavili u ekonomski razvijenijim društvima upravo zbog
toga što postignuti stepen feminizacije radne snage prisiljava žene da se rukovode
logikom razvoja. Sam proces samoorganizovanja žena u savremenim društvima nije
tekao bez izvesnih lutanja i problema. U izrazito feminističkoj varijanti
samoorganizacije pojavljuju se žene-heroine čiji je način borbe za osloboñenje
žena najčešće poprimao anti-muški karakter. Sindikat je potpomogao ostvarivanje
prava žena na rad, ali to nije dovoljno za ostvarivanje moguće emancipacije
žena....Interes žena mora biti posebno izražen na tržištu rada i u socijalnoj politici
, ako se želi postići stvarna jednakost polova u radu. Odsustvo jednakosti u radu, u
obavljanju odgovarajućeg zanimanja i u mogućnostima korišćenja talenta, uslovilo je
pojavu samoorganizovanja žena kako bi se svojim društvenopolitičkim delovanjem
izborile za ono što ne mogu da ostvare u strukturalnim društvenim odnosima. Uporedo
sa borbom žena za identitet u društvu odvija se i borba za njihov identitet u
preduzeću. Sindikati su najčeće zatvoreni za žene jer u njihovoj organizacionoj
strukturi dominiraju muškarci, i retko kada se ima sluha za specifičnost plaćenog i
neplaćenog rada žena..... Zahtevi žena: ostvarivanje jednake zaštite sa punim radnim
vremenom i rada sa skraćenim radnim vremenom; omogućiti učešće radnika i posebno
žena u odlučivanju prilikom uvoñenja nove tehnike i tehnologije kako ne bi dolazilo do
nepotrebnog otpuštanja sa posla, ali i zbog voñenja računa o nezaposlenim i budućim
pokolenjima; obučavanje za rad treba da bude kontinuirano i u skladu sa promenama u
tehnici i tehnologiji, a pri tom treba prihvatiti kao kvalifikaciju i ona znanja i veštine
kojima raspolažu žene; priznanje domaćičkog rada kao dr. vrednog rada; odbacivanje
ideologije radne uloge muškaraca prema kojoj se odreñuje zavisnost njegove porodice,
a odatle sledi odgovarajuća socijalna zaštita, soc. staranje i soc. osiguranje...
Ideje novoprouktivizma u ekonomiji i novoliberalizma u politici su podstakle
feminizaciju radne snage. Povećana feminizacija radne snage zahteva da socijalna
politika države blagostanja preuzme veće obaveze u razvoju raznih uslužnih
delatnosti koje bi nadoknadile odsustvo žena iz područja kućnog rada. ..

111
 74. SOCIOLOŠKI OKVIRI
PREDUZETNIŠTVA, MENADŽMENTA I
MARKETINGA

Sociologija, kao opšta, teorijsko-empirijska i osnovna dr. nauka, ne može ispustiti

iz svog „vidokruga“ problem preduzetništva i njemu saobraženih menadžerskih i
marketinških aktivnosti. Preduzetništvo je postalo, za većinu savremenih društava,
stvarnost njihovog ciljnoracionalnog delovanja, a za neka od njih ono predstavlja
vrednosni orijentir na putu prevladavanja zabluda o netržišnom načinu rada i
proizvodnje. „Stihija tržišta“ koja se odbacivala u većini socijalističkih društvenih
sistema kao stanje anarhije, nepravde i neslobode, pojavljuje se u najnovije vreme kao
superioran društvenoekonomski odnos u odnosu na bezglasnost komandnoplanskog
načina proizvodnje. Uključivanje problema preduzetništva i, sa njim u vezi,
menadžmenta i marketinga, u saznajni okvir sociološke analize zahteva
interdisciplinarni i transdisciplinarni dijalog sa odgovarajućim drušvenim i
humanističkim naukama i naučnim disciplinama. Težište analize se odnosi na
savremene promene u sferi rada i proizvodnje, uz ukazivanje na šire društvene i
kulturne posledice i na ponašanje čoveka u tim procesima.
(1) Analiza ima cilj da proširi iskustveni okvir i profesionalno-praktični
angažaman, pre svega, sociologa rada. Sa druge strane, želi se naglasiti da naše društvo
ima interes za razvoj sociološkog znanja i njegovog korišćenja u praktične svrhe.
Aktuelna perspektivna primenjivost sociološkog saznanja u nekom društvu može da
bude značajan podsticaj za razvoj metoda i metodologije socioloških istraživanja i
teorijske misli u sociologiji. Tu se verovatno krije mogućnost novog talasa
profesionalizacije sociologije u srpskom društvu koji bi se oslanjao na već postignuti
stepen profesionalizacije.
(2) Empirijska istraživanja promena u društvenom grupisanju aktera
preduzetničke delatnosti u nastajanju u nekom drušvu... U tom okviru se razmatraju i
promene u rukovoñenju (menadžmentu). Empirijski se problematizuje preduzetništvo u
uslovima tranzicije bivšeg yu društva, čija je modernizacija oposredovana „kulturom
siromaštva“. U tim uslovima ranije elite modernizacije su pretrpele slom. Na
razvalinama njihove utopističke vizije društvenog razvoja niču nove, preduzetničke
elite, koje nose sve bitne odlike haotičnih dr. uslova u kojima su nastale.
(3) Problemi preduzetništva, menadžmenta i marketinga se posmatraju u okviru
obrazaca kulturne komunikacije. Jedan aspekt tog problema se tiče odnosa ekonomija-
kultura-komunikacija, uz naglašavanje potrebe za razvijanjem odgovornosti u

112
preduzetničkoj aktivnosti, a drugi aspekt jasno postavlja zadatke sociologiji u
razvijanju mogućnosti novog prodora sociološkog znanja u društvenu svakodnevicu, kao
što ukazuje i na značaj sociološke ekspertize u preduzetničkim i posebno marketinškiim
aktivnostima.
(4) Zasnovanost na iskustvenim podacima. U tom pogledu, posebno se analiziraju
podsticajni uticaji na rad i preduzetnišvo, koji su identifikovani u jednoj industrijski
razvijenoj sredini bivšeg jugoslovenskog društva u vreme početka njegove
postsocijalističke tranzicije, kao ograničavajući činilac.

75. MOGUĆNOSTI SOCIOLOGIJE U

PODSTICANJU MODERNIZACIJSKIH PROCESA

Procesi modernizacije se ne mogu prekinuti, ti procesi su se učvrstili u dr.

strukturi društva u onoj meri koja može biti solidna osnova za dalje dr. promene...301...
Sociološko poimanje procesa modernizacije, bez obzira na mnogoznačnost tog
pojma, najčešće se vezuje za proučavanje savremenih društava koja su krenula putem
ubrzanog privrednog razvoja. Takav vid razvoja koji se temelji na industrijalizaciji,
karakterističan je za bivše jugoslovensko društvo u 60-im i 70-im godinama 20-og veka.
Za nastanak procesa modernizacije društva i načina rada u njemu u prvi plan izbijaju
unutrašnji problemi i osobenosti radne situacije, kao što su problemi kulture siromaštva
i strukture moći i uticaja u radu..(bivše YU društvo)...Kriza je osnovna odrednica
pomoću koje se bivše YU društvo, krajem 80-ih godina legitimisalo pred Evropom i
svetom. Već tada društvo preživljava krizu legitimiteta. Umesto ranijih vizija
specifičnog puta u socijalizam, na delu je napet odnos izmeñu oprečnih tendencija u
društvu, usled kojeg dolazi do bitnog poremećaja ili blokade vitalnih funkcija društva i
države..302..
Kriza je kao neki prirodni eksperiment učinila jasnijom zablude preterivanja o
specifičnostima usmeravanja razvoja društva, ne vodeći pri tome dovoljno računa o
stvarno postignutom stepenu razvoja dr. podele rada, mogućnostima razvoja sredstava
za proizvodnju i osobenostima kulturnog razvoja. Razvoj jugoslovenskog društva je
zapao u krizu, jer su blokirani unutardruštveni potencijali onim merama koje je
nametao obavezujući projektovani model institucionalno-organizacionog sistema.
ETATIZAM, kao dr. odnos, je onaj blokirajući činioc koji je proizveo krizu globalnog

113
jugoslovenskog društva. Njegove posledice su posredstvom niza posebnih i pojedinačnih
činilaca prenosile na uže oblasti dr. života i na ponašanje ljudi u društvenoj
svakodnevici... U tom celokupnom procesu, suštinska pitanja rada uopšte i proizvodnje
posebno ostajala su u senci dr. organizovanosti i institucija sistema. Sama mogućnost
učestvovanja u odlučivanju o raspodeli bila je dovoljna za legitimnost postojećeg dr.
sistema. Nikakvu demokratičnost raspodele ne može da nadoknadi ono što se gubi u
samom aktu proizvodnje materijalnih dobara i drugih dr. vrednosti. Bolest bivšeg YU
društva nije sasvim prevladana u njemu. Ona se čak širila u poslednjoj deceniji 20-og
veka, uz značajne podsticaje domaćih usrećitelja nacije i meñunarodnog licemerja
prema njhiovom pacifikovanju.
Razoreno društvo pre ili kasnije razara i sociologiju u njemu. U sociologiji se
prihvataju ideološke vizije raznih aktera koji pretenduju da odlučujuće utiču na
oblikovanje sadašnjeg srpskog društva....Sociolozi mogu biti samo akteri u borbi za
istinu, ali mogu biti i učesnici u oblikovanju ove ili one ideološke vizije pojedinih aktera.
Zalažući se za imanentnu naučnu vrednost sociologija se istovremeno bori za „širu
javnost“, koja kritički odbacuje ideologije raznih aktera, kao i parcijalne poglede
grupisanja po tom osnovu...U borbi za istinu, sociologija mora da uvažava činjenicu
da su zablude i laži prethodile raspadu Jugoslavije i grañanskom ratu, da su se u
ratu širile i da će verovatno, trajati još dugo posle tih dogañaja...zablude i
laži..304.. Predizborna obećanja su se kretala u okvirima nekih, i našem društvu već
prepoznatljivih modernizacijskih procesa u svetu, a predizborna postupanja su se
kretala u okvirima prepoznatljivih tradicionalističkih obrazaca. Trebalo je sama da
kriza društva i države potraje nepunu deceniju pa da se dotadašnja modernizacija YU
društva istopi i dobrim delom uništi. To je bila posledica izvoñenja modernizacije
društva uz izraziti diskontinuitet u odnosu na delujuće tradicijske vrednosti i uz
podsticani antiintelektualizam od strane političkih elita u društvu. Politička
pluralizacija je imala izvestan emancipatorski efekat jer je jasnije označila odnos i
raspored snaga na lestvici od tradicionalizma do modernizma. Zablude i laži za vreme
rata su se uobličile u ideologiju rata onda kada se, iz raskoraka izmeñu obećanja i
činjenica, prešlo u nulto stanje, ali tako što se krak modernizacije priključio kraku
tradicionalizma, dakle, korak unazad.
Rat je najgori izraz i kompleksan pokazatelj sveukupnog pada nekog društva.
Tu se javlja mogućnost za sociologe da analiziraju i objašnjavaju ulogu ideoloških
laži u dezintegraciji rada, države, škole, primarnih i sekundarnih grupa...tada se
u svim činiocima društva mogu otkriti socijalnopatološki činioci njegove
dezintegracije, ljudske patnje, nesreće i neslobode. Otkrivanjem i objašnjenjem tih
i ostalih činioca dr. dezintegracije, kao i njihovog uticaja na globalno dr. strukturisanje
i dr.-kulturni razvoj, učiniće od sociološke profesije prepoznatljivu delatnost u društvu,

114
koja će moći da snagom naučne istine utiče na emancipaciju društva. Mogućnosti
sociologije da utiče na dr. stvarnost do sada su se pokazaale više nego skromne.
Sociologija može da razobliči sve one ideološke zablude i laži koje su formirale
svest većine aktera u bivšem YU društvu pre dezintegracije države, koje su je
oblikovale za vreme rata i koje će uticati na oblikovanje njihove svesti i posle
rata. To razobličenje zabluda moguće je samo naučnom istinom.
Stvarni zadatak sociologije u srpskom društvu sastojaće se u razotkrivanju
ideoloških zabluda i laži koje su se akumulisale u ratnim uslovima i u tom slučaju
sociologija ne može ostati vrednosne neutralna...Ako članovi bivše YU naučne zajednice
nisu mogli da spreče rat ne zanči da oni ne mogu doprineti da se posledice rata brže
prevaziñu. Za to postoje dva moguća puta: prvo, raznovrsna istraživanja i njihova
interpretacija u skladu sa imanentnim sociološkim vrednostima i njenim
teorijskometodološkim dostignućima, i drugo, obrazovani sistem u kome bi sociološka
znanja mogla da doñu do izražaja i to, pre svega, uz što samostalnije i odgovornije
učešće profesionalne zajednice sociologa u njegovom programiranju. Težnja ka
objektivnosti u sociologiji treba uvek da ima ljudsku meru... Sociolozi u bivšem YU
društvu su se nalazili izmeñu, još pre rata i dezintegracije uobličene vizije „sociologije
za jedan svet“ i aktuelnog stanja kolektivne svesti uskogrudog lokalnog i nacionalnog
karaktera...309.. Još pre raspada Jugoslavije i rata, sociologija se izborila da može
da saopštava naučne istine, ali nije mnogo doprinela da se samo društvo okrene
prepoznavanju te istine. Zadatak sociologa je da intelektualno prevaziñe sredinu u
kojoj se zadesio. Sociologija može da potkopava temelje svakoj iluziji samo ako se
pridržava osnovnih principa naučne delatnosti. Zato je potrebno da sociologija, pored
kritičkog propitivanja vlastitog društva, razvija onu profesionalnu komponentu koja
se odnosi na unošenje socioloških saznanja u dr. svakodnevicu. Za ostvarivanje tog
cilja je najpogodniji redovni obrazovni proces. Kao što se moć dominantnih grupa i
pojedinaca u društvu „organizovane neodgovornosti“ sastoji u sakrivanju činjenica
života da bi zadržali vlast, tako se moć sociološkog saznanja sastoji u razotkrivanju tih
činjenica i traženju mogućnosti da se naučno verifikovane istine približe široj
javnosti...310...od sociologa se traži da prepozna ugrožene vrednosti i da objasni
šta ih ugrožava i zato naši sociolozi ne mogu očekivati neku posebnu naklonost
ostalih profesionalnih grupa inteligencije....310..

115
 76. MODERNIZACIJA RADA I „KULTURA
SIROMAŠTVA“

To su dva oprečna, ali istovremeno i komplementarna činioca. To su

društvenokulturni uslovi u kojima se odvijaju neke promene u društvima u razvoju,
posebno u oblasti rada i proizvodnje.
Modernizacija predstavlja samo jedan aspekt kulturnih promena , tj. onaj aspekt
koji počiva na težnji čoveka da preobražava stvarnost i da je prilagoñava svojim
potrebama uz pomoć saznajnoracionalnog pristupa. MODERNIZACIJA PREDSTAVLJA
OSNOVNU KULTURNU PODLOGU ZA RAZVOJNE PROCESE U SAVREMENIM
DRUŠTVIMA.
U savremenim društvima koja se nalaze u postsocijalističkoj tranziciji,
specifičan kulturni činilac koji utiče na usporavanje modernizacije je „kultura
siromaštva“ koja je karakteristična za nerazvijena društva ali i za deprivirane slojeve
razvijenih društava. Bitna odrenica kulture siromaštva je pasivizacija čoveka.
Najopštiji okvir modernizacije je racionalizacija celokupnog dr. delanja i
organizovanja dr. života. Pokretačke snage modernizacije nalaze se u dr. podeli rada,
čije osnovno obeležje je odreñeno razvojem nauke, tehnike i odgovarajućeg sistema
vrednosti na osnovu koga se usmerava celokupni dr. život. Zato se o modernizaciji
najčešće govori u množini, kao o procesima scijentifikacije, tehnizacije,
formalizacije i institucinalizacije. A ti procesi se oslanjaju jedni na druge i tvore
najopštiji okvir ljudskog rada i dr. organizovanja u savremenim
društvima...312..modernizam i moderna...312...
U procesima scijentifikacije preovladao je je utilitarno-pragmatički
momenat. Ovi procesi su najmanje uticali na oblikovanje modela tog društva..
Podražavalačko znanje i razumevanje postojećih tehničkotehnoloških postrojenja.
Procesi tehnizacije najdoslednije su ostvarivani u formi modernizma.
Tehničkotehnološki razvoj je ostvarivan skoro isključivo na zavisnoj industrijalizaicji,
koja je u početku imala oblik dvojne industrijalizacije, a kasnije pretežno oblik
licencne zavisnosti. Zavisna industrijalizacija se najočiglednije ispoljava u svim
procesima formalizacije dr. odnosa, a posebno u procesu organizacije rada. U
procesima institucionalizacije se odvijao jedan autohtoni diskontinuitetan zahvat od
osnovnih oblika organizovanja rada do globalne organizacije društva. Reč je o modelu
samoupravne institucionalizacije koji se nastojao ostvariti u svim oblicima rada i života,
tzv. integralno samoupravljanje, bez obzira što su postojeći industrijski način rada i
vrednosna usmerenja ostajali u granicama drugačijih modela (grañanskog društva). Tzv.

116
samoupravna organizacija rada je veliku većinu radnika pasivizovala, a institucionalni
sistem je usmerio odlučujuću pažnju i energiju zaposlenih na probleme raspodele.
Modernizacija rada u organizacijama rada bivšeg jugoslovenskog društva se
odvijala uz (1) odsustvo šire inovativne primenjivosti i razvijanja domaćeg znanja i
sposobnosti, tzv. kadrovska blokada, (2) izrazito zavisan tehničkotehnološki razvoj,
(3)organizacionu konfuziju i (4) izrazito velik uticaj vladajućeg institucionalnog
etatističko-samoupravnog modela na sve tokove rada i dr. života uopšte. Modernizacija
rada u bivšem YU društvu se odvija u okruženju dvostruke zavisnosti : u zavisnosti
od razvijenih društava i u zavisnosti od moćnog političkog činioca unutar društva.
Zavisnost je osnovna karakteristika kulture siromaštva. To je društveni
odnos nejednakosti. Stvarna dr. nejednakost u bivšem jugoslovenskom dr. se prikrivala
ideološkom formom egalitarizma. Egalitarizam je uslovio kulturu siromaštva koja se
danas može golim okom zapaziti u srpskom društvu... Direktna posledica egalitarizma
je ekonomija preživljavanja. Ekonomija preživljavanja pogoduje učvršćivanju sličnih
reakcija, a potom i sličnih stavova i ponašanja čoveka. Ta ponašanja mogu da se trajnije
oblikuju u zajedničko društveno prenosivo shvatanje, koje utiče na oblikovanje
specifične kulture – kulture siromaštva. Zarobljenici te kulture sve svoje vrednosne
preokupacije podreñuju ekonomiji preživljavanja. Kao posledica takve vrednosne
orijentacije dolazi do specifične vrste ponašanja kao što su : osećaj napuštensti,
bespomoćnosti, inferiornosti, orijentacija prema trenutnom zadovoljenju elementarnih
potreba. Dolazi i do dezintegracije primarnih dr. grupa i do pojačanog otuñivanja
čoveka od institucija društva. Sve to preti nastanku jedne situacije u kojoj će
siromaštvo samo sebe reprodukuje.
Strukturalne dr. osobenosti saobražavaju radni proces svojim potrebama,
dajući radu smisao koji odgovara onim dr. grupama koje imaju odlučujuću dr. moć
da svoje vrednosne orijentacije nametnu kao opštedruštvene. Evidentan znak da su
sve oblasti rada i sve dr. grupe pogoñene sveukupnom dr. krizom, pojavljuje se u vidu
nemogućnosti, ne samo da se razvijaju nove potrebe , već i nemogućnosti da se
postojeće zadovolje. Otuda se kriza najpre javlja kao kriza potreba...došlo je do
potčinjavanja ili saobražavanja izvedenih potreba osnovnim. Egalitarizam je učinio sve
oblasti rada neautonomnim. Proizvodnja materijalnih dobara i proizvodnja duhovnih
dobara je oposredovana egalitarizmom kao vrednosnom orijentacijom, koja se još uz to
institucionalno-organizacijski utemeljila na etatističkoj osnovi političkog društva...316..
Kultura siromaštva je onaj opšti dr. uslov koji i dalje prožima naše društvo, ali
njen uticaj nije imao isti niti sada ima potpuno istovetno dejstvo na sve dr. klase u
njemu...na radnike je imala veći uticaj...317...

117
 77. DRUŠTVENOEKONOMSKA MOĆ I
MODERNIZACIJA RADA U
POSTSOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI

Moć se najčešće manifestuje kao mogućnost čoveka da preuzme odgovornost za

svoju slobodu i slobodu zajednice u kojoj živi i stvara uslove svoje egzistencije.
Značenja koja akteri pridaju svojoj delatnosti u procesu rada oposredovana su
odnosima moći u preduzeću. Distribucija moći u preduzećima u velikoj meri je kopija
distribucije moći u globalnom društvu. U okoštalim dr.ekonomskim odnosima i „klice“
preduzetništva mogu biti znak realne nade u sposobnost društva da se revitalizuje i da
brže krene ka ublažavanju i prevladavanju krize i oskudice.
Nikakva bitnija dr. promena se ne može desiti pre nego što čovek-pojedinac, dr.
grupe ili globalno društvo ne postanu svesni vlastitih vrednosnih opredeljenja i
stanovišta, kao i konkretnih dr. uslova u kojima se namerava tražiti i osvajati ono polje
delovanja u kome bi vrednosno opredeljenje moglo da se ispolji u što potpunijem vidu,
tj. u kome bi se čovek osećao kao delatnik koji se u svom delanju potvrñuje kao
čovek...319... Postignuti stepen slobode predstavlja onaj preduslov koji će odreñivati
i granice u težnjama i namerama ljudi da ostvare svoje potrebe.
Bivše jugoslovensko društvo je u velikoj meri bilo klasno zatvoreno društvo sa
izrazito nejednakom raspodelom dr. moći izmeñu 4 osnovne klase: klasa kolektivnih
vlasnika na jednom polu i klasa seljaka i zanatlija na drugom sa skoro nikakvom dr. moći;
izmeñu se nalazila posredna klasa sa izvesnom količinom stvarne moći i klasa radnika
koja ima samo potencijalnu moć. Takva raspodela dr. moći u globalnom društvu se
zasnivala na odgovarajućoj podeli rada i načinu prisvajanja materijalnog bogatstva,
političkog uticaja i ugleda. Dominantan oblik rada je industrijski rad, pa se osnovna
raspodela dr. moći u ravni glob. dr. prenosi na raspodelu dr-ek. moći u
organizacije rada, i to posredstvom tehničke podele rada....gubitak poluga moći
koje su pojedine klase držale na distanci uz istovremeno održavanje vrednosne zablude
o postignutoj dr. jednakosti...svi akteri su sada jednakiji, ali u siromaštvu..
...kako se u dr. strukturi jedan oblik moći ispoljava kao činilac modernizacije
radnih procesa...modernizacija radnih procesa je moguća samo u društvu koje
prihvata progres kao vrednosnu orijentaciju...Ispitivanje ove varijable daje neke
indikativne mogućnosti za zaključivanje da li se tu radi o dinamičnom ili stagnantnom
društvu. Preduzetništvo se ispoljava kao intervenišuća promenljiva, tj. kao stepen
stvarnog ispoljavaja moći i kao težnja ljudi u organizacijama rada da ispolje svoje
radne kvalitete. Preduzetnička spremnost da se upotrebe sva svoja raspoloživa

118
znanja, umeća, veštine i ostale radne sposobnosti za izmenu vlastitog položaja u
postojećoj strukturi dr. proizlaze iz dr.položaja pojedinca onakvog kakav se on
reflektuje u njihovoj svesti...??321...koja ne mora da se podudara njegovim stvarnim
dr. položajem... Kriza je pored razarajućeg delovanja na egzistenciju ljudi,
doprinela misaonom otrežnjenju velike većine pripadnika ex YU društva od
opijenosti ideološkim zabludama o tome da su oni odlučujući nosilac organizaciono-
inst. ureñenja društva. Stavljanjem dr. dezintegracij, krize u kulture siromaštva
bivšeg YU dr. u centar interesovanja problema modernizacije rada, preduzetništva i
dr.ek. moći imalo je za cilj da ukaže da je sama kriza i dezintegracija bivšrg YU društva
jedna opšta, objektivna interventna dr. činjenica oko koje se slivaju sve bitne
promenljive i koja nosi socijalni naboj promene i da je modernizacija proizvodnih
procesa uveliko oposredovana kulturom siromaštva kao sputavajućim uslovom za
preduzetništvo.

78. PREDUZETNIŠTVO I DEMOKRATIJA:

DEMOKRATSKO REGULISANJE KONFLIKTA
INTERESA U PROCESIMA RADA

SKRIPTE... Ljudi u modernim društvima polaze od stava da su dr. sukobi nezaobilazna

strana dr. života...a osnova dr. sukoba je suprotstavljenost interesa različitih aktera..
Stoga se ne trebaju osuñivati sukobi i akteri , već kontrolisati takva dešavajna
utvrñivanjem odreñenih dr. pravila i stvarajem INSTITUCIJA čija je funkcija da
sukobe drže u odreñenim dr. prihvatljivim granicama. INSTITUCIONALIZACIJA
SUKOBA u sferi rada deo je tzv. industrijskih odnosa koji karakterišu sva razvijena
savremena društva (sindikalno organizovanje, individualni radni sporovi, socijalna prava
zaposlenih, učešće u odlučivajnu..);
PRETPOSTAVKE : (1) različiti akteri rada imaju bazično različite interese,
suprotstavljene i različito definisane uloge; (2) svi akteri moraju uvažavati kontekst i
ograničenja u delovanju; (3) da su akteri saglasni oko bazičnih dr. vrednosti (nacionalni
državni interesi, poštovanje legitimno stečene imovine); (4) da prihvataju pravila u vezi
sa načinom iskazivanja i realizacije interesa pa i pravilima sukobljavanja;
Na bazi ovih pretpostavki nastao je sistem kolektivnog pregovaranja poslodavaca i
zaposlenih sa odgovarajućim pravilima i utvrñivanje kolektivnih ugovora... Akteri ulaze
u pregovore da dobiju najviše što se može dobiti i daju najmanje što se može dati

119
nalaženjem obostrano prihvatljivog kompromisa.. U pregovaranju je legitimno
upotrebljavati moć, a ona je po pravilu nejednako rasporeñena, ali i prerasporediva....ni
jednoj od strana nije dozvoljeno da ide na eliminaciju druge strane, niti je dozvoljeno
upotrebljavati nezakonita sredstva...u toku pregovaranja postioji bona fides da će se
kolektivni ugovor uvažavati i u praksi dosledno ostvarivati (admin. procedure, državne
instance..)...institucionalizacija sukoba u sferi rada ublažava oštrinu i razorne posledice
sukobljavanja, jer ona podrazumeva ali i afirmiše realistična viñenja stvarnosti i
doprinosi realističnim očekivanjima u pogledu zahteva svake od strana i mogućih
ishoda...institucionalnost = regularnost, ali ne i nezadovoljstvo...

79. MOGUĆNOSTI PREDUZETNIŠTVA U

POSTSOCIJALISTIČKOJ TRANZICIJI:
PODSTICAJI, PREPREKE I RIZICI

Preduzetništvo je više ili manje autonomno svesno ljudsko delovanje u

društvenoekonomkim procesima, sa ciljem da se najracionalnije upotrebe
raspoloživi ekonomski činioci i da se snosi puna odgovornost za vlastito
učestvovanje u tim procesima. Preduzetništvo može da posluži kao mera ispoljavanja
uticaja aktera u organizacijama rada na donošenje odluka koje su značajne za
modernizaciju rada. Temelji se na vlastitom ulogu pojedinaca i radnih kolektiva i na
svesnom opredeljenju za snošenje rizika u obavljanju odreñenih delatnosti...
Osnovni ekonomski resursi su zemlja, kapital i rad. Društvenoekonomski aspekt
razrešenja krize konkretnog društva sastojao bi se u takvom sistemu odnosa koji
omogućava ravnomernije usklañivanje rada i kapitala. ..323...bitno... Za početak
razrešenja ekonomske krize bilo kog savremenog društva značajno je obezbediti priliv
kapitala i pokrenuti ljude na akciju za njegovo oploñavanje znatno iznad stope koja je
prethodila krizi...324...nosioci rada i nosioci kapitala nisu stupali u direktne odnose, već
su se ti odnosi uspostavljali posredstvom moćnog političkog činioca...324...ekonomska
kriza se počela najoštrije ispoljavati onda kada je društvu ponestajalo kapitala za
dalja ulaganja, a potencijali obilno neiskorišćenog rada su već uveliko bili umrtvljeni da
bi nadomestili umanjeno pristizanje kapitala...324...

120
 Alternativa takvom stanju ekonomske krize je produktivan i stvaralački rad
koji u odreñenim dr. uslovima može da doprinese oživaljavanju i oploñivanju
raspoloživog kapitala. Postojali su obrazovani kadrovi ali je nedostajalo adekvatno
društveno organizovanje koje bi omogućavalo da se rad ispoljava koa vrednost. Kao prvi
uslov za oživljavanje rada javila se potreba za preduzetništvom. Preduzetništvo je
neophodano kao relativno brz način vraćanja dostojanstva radu, ali i ličnog
dostojanstva čoveka koji u procesu rada koristi svoja raspoloživa znanja i
sposobnosti. Preduzetništvo je antipod dirigovanom, etatistički oposredovanom radu...
Imanentna osobina ljudskog rada je da stvara potrebe i način njihovog zadovoljavanja,
uvek uz uloženi lični napor i odricanje čoveka. Koliki će taj napor i ta odricanja biti,
zavisi od istraženog stepena oskudice u društvu. Preduzetništvom se izražava
postignuti stepen modernizacije ljudskog rada u preduzeću.
Činioci koji se pojavljuju kao manja ili veća prepreka za razvoj preduzetništva
pojedinaca ili preduzeća: karakter delatnosti i mogućnost napredovanja u karijeri
zaposlenih, stručna osposobljenost i stepen zadovoljstva radom, osobenosti kontrole
rada u organizaciji i stepen izražene lične inicijative zaposlenih, način korišćenja
slobodnog vremena i njegova segmentarna povezanost sa neotuñenim delovanjem
pojedinaca u procesu rada, i vlasnički odnosi i sigurnost zaposlenja kao opšti činilac
prisustva ili odsustva preduzetništva u organizacijama rada. Mogućnost napredovanja u
radnoj karijeri zaposlenih je istovremeno pokazatelj njihove preduzetničke
sposobnosti i društvenog vrednovanja tih sposobnosti.
Unutar svake delatnosti postoje manje ili veće mogućnosti za preduzetničku
inicijativu zaposlenih, a karakter pojedinih vrsta delatnosti samo predstavlja opšti
okvir za manje ili veće ograničavajuće delovanje postojeće tehničke podele rada na
preduzetništvo. Kada materijalne nagrade nedostaju, radna motivacija slabi, ali kada
materijalne stimulacije ima ona neće biti dovoljna da podstakne ljude na produktivniji
rad. Preduzetništvo se situira, sa jedne strane, u nezadovoljstvu materijalnim
nagradama za uloženi rad, a, sa druge, u zadovoljstvu što ga sam rad pruža.
Prema tome, i jedan i drugi aspekt značajan za postojanje preduzetništva nalazi se
unutar preduzeća, on je samo bio sputan i prigušen vladajućim društvenoekonomskim
odnosima i organizacionim oblicima u kojima se odvijao ljudski rad.....empirijski
podaci...330...
Ukoliko zaposlena većina ne uvidi značaj preduzimljive manjine i ukoliko
institucionalni sistem društvenoekonomske moći ne prilagodi potrebama preduzimljive
stvaralačke manjine u društvu, nema izgleda za prevladavanje krize našeg društva.

121
 80. PREDUZETNIČKA KULTURA I
PREDUZETNIČKO PONAŠANJE

Preduzetnička kultura i preduzetničko ponašanje su katalizatori uspešne

komunikacije u modernim društvima. Preduzetnička kultura i preduz. ponašanje se u
dr. svakodn. prepoznaju kao manifestni oblici meñuindividualne komunikacije aktera na
tržištu. U tom razumevanju na preduzetničko ponašanje se gleda kao na manje ili više
siguran pokazatelj prisutnosti preduzetničke kulture...413...
Ponašanje aktera u radu može da ima veliki značaj za uspeh ili neuspeh društvene
i/ili meñuindividualne komunikacije. U zatvorenim društvima komunikacija meñu
akterima na tržištu rada je unapred zadata, a njihovo ponašanje se odvija po
očekivanim sociokulturnim obrascima, tj. predvidljivo je jer je pripisano dr.istorijski
trajnim ulogama koje pojedinci obavljaju....413.. U otvorenim društvima komunikacija se
odvija po principima slobodnog tržišta i uz podršku opštedruštveno usvojene
demokratske procedure. Kako u tim društvima ponašanje nije unapred definisano
zahtevom pojedincu nekim konkretnim formulaicjama, već celokupnom tržišnom
situacijom, to se predvidljivost njegovog ponašanja mora tražiti u onim vrednosnim
pretpostvkama koje su utkane u preduzetničko poslovanje i poredak demokratije.
Tržišno poslovanje i poredak demokratije predstavljaju one sociokulturne vrednosti
iz kojih izranja odgovarajuće ponašanje pojedinaca.
Preduzetnička kultura i preduzetničko ponašanje se mogu razumeti kao iskonska
težnja čoveka da ovlada uslovima svoje egzistencije. Ta težnja se izražava u
čovekovom nastojanju da utiče na to šta će raditi, kao će raditi i u čijem interesu će
biti to što će raditi. Taj aktivizam čoveka je usmeren ka proširivanju granica slobode.
Granice slobode čoveka modernih društava odreñene su tržišnim poslovanjem i
poretkom demokratije....414.....
Preduzetništvo, kao način tržišnog poslovanja, i demokratija, kao način
usmeravanja dr. života, predstavljaju najpogodniji okvir zadobijanja slobode, jer se u
tim okvirima većina ljudi pojavljuju kao gospodari svoje sudbine. Preduzetnička
upornost u suočavanju sa rizikom na tržištu i politička razboritost u suočavanju sa više
mogućnosti usmeravanja društva predstavljaju vrline čoveka-grañanina modernih
društava (sa tržišnim načinom poslovanja i pluralističkom grañanskom demokratijom.
Kako se ljudske vrline stiču socijalizacijom na iskustvenim istraživanjima je da utvrde
da li u konkretnom dr. i konkretnom vremenu uslovi sredine doprinose razvijanju
preduzetničkih i demokratskih vrlina čoveka.

122
 Područje aktivizma modernih društava predstavlja slobodno tržište. Pri tome
treba nalasiti da se tržište jevlja ne samo kao tržište roba i usluga, nego i kao tržište
političkih zamisli i projekata, tržište ideja i uopšte različitih vrednosti.
Moglo bi se reći da su preduzetnički način poslovanja i demokratski način
političkog usmeravanja društva istorijski izbor čoveka i kao i svaki izbor ima svoje
prednosti i nedostatke.
Preduzetništvo – prednosti: 1)deluje kao nejopštiji podsticajni činilac za
stvaralaštvo; 2) doprinosi max. korišćenju produktivnih potenicjala čoveka u procesu
rada; 3) motiviše ljude na rada i podstiče ih na uspeh; 4)konkurencija obezbeñuje
selekciju najboljih rešenja; 5) kultura tržišnog poslovanja;
Preduzetništvo – nedostaci: 1) manjkavost u ostvarivanju socijalne pravde; 2)
nastanak monopola; 3) ograničene mogućnosti rešavanja konflikta meñu katerima na
tržištu.
Demokratija – prednosti: 1) efikasno i neutralno sudstvo; 2) razvianje javnog
mnjenja dostupnošću obaveštenja; 3) sloboda ugovaranja; 4) ograničenje posezanja
države u privatnu sferu; 5) poštovanje demokratske procedure; 6) hrabrost, upornost i
kritika;
Demokratija – nedostaci: 1) krhkost demokratije;...

81. KIBERNETSKO-SISTEMSKI I
SOCIOLOŠKI PRISTUP UPRAVLJANJU U
ORGANIZACIJAMA RADA

Ideje kibernetike i teorije sistema i neka njihova praktična rešenja naći će

plodno tlo na polju upravljanja organizacijama rada. Te ideje su u nauci prepoznatljive
kao kibernetsko-sistemski pristup, a one se zasnivaju na pretpostavci da svaka
organizacija rada predstavlja relativno zatvoren sistem sa svojim ulazom (inputom) i
izlazom (outputom). Takve organizacije nastaju sa ciljem da obave odgovarajuću
delatnost koja ima neki znalaj za društvo. U okviru org. rada kao sistema razvijaju se
tri osnovne funkcije: REALIZATORSKE FUNKCIJE U SISTEMU – to može biti
proizvodnja materijalnih dobara ili prikupljanje i obrada informacija; OSTVARIVANJE
POSTAVLJENIH CILJEVA – uz pomoć upravljanja; ISTRAŽIVANJE
SOCIOKULTURNIH VREDNOSTI – u okviru kojih se sagledavaju mogućnosti
ostvarivanja ciljeva organizacije. U kibernetsko-sistemskom pristupu upravljanju org.
rada proces upravljanja se direktno vezuje za postojanje kibernetskih sistema.

123
 U savremenoj teoriji upravljanja, pojam upravljanja se shvata ili kao proces
upravljanja ljudima, ili kao proces upravljanja stvarima i ljudima, a u najnovije vreme se
u sociologiji pokušavaju utvrditi društveni uslovi koji bi omogućavali da se proces
upravljanja ljudima zameni procesom upravljanja stvarima.
Upravljanje je funkcija organizacije koja reguliše odnose izmeñu organizacije
kao sistema i njene sredine, a rukovoñenje je podfunkcija upravljanja koja se
koncentriše na usklañivanje odnosa izmeñu pojedinih podsisteme organizacije.
Upravljanje i rukovoñenje u kib.-sist. pristupu počivaju na istovetnim principima, koji
se zasnivaju na teorijskim pretpostavkama da u stvarnosti mogu da deluju isti
regulacijski principi. U svakom sistemu postoje dva odvojena podsistema; podsistem
koji upravlja i podsistem kojim se upravlja. Proces upravljanja podrazumeva njihovo
meñusobno usklañivanje i usmeravanje u pravcu ostvarivanja ciljeva organizacije kako
bi se ona odbranila od razarajućeg delovanja sredine na nju. Podsistem koji upravlja, u
ovom pristupu, smatra se odlučujućim činiocem za održavanje organizacije u stanju
uravnoteženog odnosa sa sredinom. Njihova uloga u sistemu organizacije se satoji u
sakupljanju obaveštenja, njihove obrade, prerade i čuvanja, donošenju odluka i kontroli
njihovog ostvarivanja. Iz toga sledi da podsistemu kojim se upravlja ostaju samo
izvršilačke funkcije
Uporedo sa kibernetikom se razvijala i teorija sistema koja je doprinela da
se kibernetsko upravljanje usavrši i da doprinese povećanju produktivnosti i
povećanju kontrole u procesima rada. Spoj kibernetike i teorije sistema je doveo
do kvalitativnog skoka u funkcionisanju proizvodnog procesa i upravljanju njime.
Bez unošenja odreñenog reda u mnoštvo informacija koje pristižu iz složenih
proizvodnih procesa, proizvodni sistemi bi se raspali. Kibernetika se tu javlja kao
praksa usklañivanja različitih delova proizvodnih sistema (kao automatizovano
upravljanje). Kibernetski ureñeni i organizovani proizvodni sistemi doprinose
suzbijanju antagonističkih procesa u organizaciji tehničkotehnoloških procesa i
otklanjanju devijacija u njihovom funkcionisanju.
Osnovni problem sa kib.-sist. pristupom je u tome što on organizaciju rada
shvata kao sistem. Ovaj pristup smatra da organizacije su rada takvi veštački sistemi
koji su nastali na osnovu svesne aktivnosti čoveka i da se zato mogu racionalno
usmeravati ka postizanju cilja njene delatnosti, slično mašinama. Kao odgovor na
entropijsko delovanje sredine organizacija mora da se neprestano organizuje i
reorganizuje. Ona može da funkcioniše u nesigurnoj sredini samo ako su njeni
podsistemi skladno povezani. Čovek se tako posmata kao biološka jedinka koja se
smešta u proizvodni podsistem organizacije rada. Takvo posmatranje čoveka u
organizaciji je plitko, formalističko i problematično za njeno razumevanje pa samim
tim i za praktično upravljanje njome.

124
 Zablude ovog pristupa upravljanju sastoji se u uverenju da je dovoljno
utvrditi ciljeve org. i organizovati način njihovog ostvarivanja. Meñutim, pored toga,
trba da postoji volja da se radi u skladu sa tim ciljevima, a sama dr. praksa će pokazati
da li su postavljeni ciljevi opravdani i da li se mogu ostvariti u okviru odreñenih
organizacionih oblika. Otuda je potreban sociološki pristup upravljanju organizacijama
rada.
Ovaj pristup je znatno sadržajniji jer se ne bavi toliko principima koliko dr.
potrebama za odg. vrstom org. i mogućnostima da se ostvare (form. i neform.)
utvrñeni ciljevi organizacije rada. Taj pristup organizaciju rada posmatra ne kao
relativno trajan sistem, već kao skup dr. odnosa izmeñu ljudi u procesu rada. Tu se
proces rada i upravljanja ne posmatraju odvojeno kao dva nezav. podsistema, već kao
nužno povezano dr. delovanje koje može dovesti do ostvarivanja ciljeva organizacije.
Razni akteri u org. rada očekuju od upravne funkcije da bude javna i da omogući
njihovo učestvovanje u donošenju odluka koje su značajne za funkcionisanje
organizacije. U zavisnosti od toga koliko i kako pojedini akteri rada učestvuju u
upravljanju organizacijom, moguće je razlikovati tri oblika upravljanja: autoritarni,
demokratski i anarhični...pogledaj još...

82. UPRAVLJANJE (MENADŽMENT): IZMEðU

(RUTINIZOVANE) SLUŽBE I (UMEŠNOG) POZIVA

Radna i druga pravila čine osnovu organizacionog ureñenja ljudske aktivnosti.

Delovanje čoveka u organizaciji nameće potrebu za koordinacijom i usmeravanjem rada
članova organizacije i njihovih manje ili više uobličenih i prepoznatljivih grupa koje
nastaju povodom organizacionih ili nekih drugih ciljeva izvan organizacije, ali koji utiču,
na ovaj ili onaj način na njeno funkcionisanje.
Direktorska funkcija je, neosporno, deo upravnog aparata i kao takva sadrži
neke elemente prisile koja izvire iz moći kojom se nameće volja ili iznuñava pokornost
aktera u organiazcijama rada koje obavljaju izvršilačke repetitivne i manuelne poslove.
U procesu rada se radi o meñuzavisnosti interesa uprave i radnika, pa se
konflikt interesa može rešiti ili pravednim pregovaranjem i/ili prepoznavanjem
interesa drugih kako bi se moglo pregovarati na racionalan način... Prvi način zavisi
od odnosa snaga aktera u konfliktu, a drugi način rešavanja konflikta pretpostavlja
iskustvena istraživanja stvarnih intereesa u procesu rada.
Istraživanja menadžmenta imaju cilj da objasne stvarnu ulogu upravljača u
transformaciji radnog procesa. Iako se u isticanju uloge menadžera u procesu rada
često preterivalo, sasvim je izvesno da je produktivan rad moguć zahvaljujući znanju,

125
promišljenosti , predvidljivosti, stvaralaštvu i sposobnostima ljudi da usmeravaju,
razvijaju i kontrolišu svoj rad i rad drugih. U menadžerskoj delatnosti skoncentrisane
su pretežno ideativne funkcije rada koje se odnose na ciljeve preduzeća, i ova funkcija
može da latentno podstiče ili sprečava postizanje osnovnih ciljeva razvoja globalnog
društva. Osobenosti upravne funkcije u procesima rada su manje ili više izraz
osobenosti dr. sistema i vladajućih vrednosti.
Direktorska funkcija, kao deo upravne funkcije u procesima rada uglavnom su se
ispoljavale u služenju vlasti tzv. komunističke avangarde. Delovanje direktora bilo je
obeleženo snishodljivošću prema vlasti i, istovremeno naredbodavnoj autoritarnosti
prema radnicima..Delovanje direktora je transmisija ciljeva rada i proizvodnje koji su
utvrñeni izvan rada ka izvršiocima posla(radnicima). Postsocijalistička društva koja se
nalaze u tranziciji i koja teže utemeljenju i/ili povratku kapitalističkim tržišnim
vrednostima rada, nameću potrebu za relativno samostalnijim upravnim delovanjem
direktora.
Nastojanje da se što više racionalizuje i formalizuje ljudski rad i celokupni
dr. život čoveka, opire se sam taj život. Zbog toga se racionalizacija organizacije
rada ne može ostvarivati bez izvesnih protivrečnosti, sukoba i neformalnog delovanja
članova te organizaicije...335... Kriza društvenoorganizacijskog sistema i
kulturnovrednosnih orijentacija je uslovila još veće neusklañenosti izmeñu načina rada i
organizovanja dr. života. Zbog toga se našla u krizi i funkcija direktora u takvom načinu
rada i dr. organizovanja. Značajan uticaj na ostvarivanje te funkcije ima šira dr.
sredina i kulturnovrednosne orijentacije pojedinaca manjih ili većih dr. grupa.
Meñutim, sposobnost organizovanog usmeravanja delatnosti ljudi nije sasvim
iščezla pod uticajem tzv. integralnog samoupravljanja, već je ona dobrim delom
umrtvljena usled preovladavajuće egalitarne orijentacije. Funkcija organizovanog
delovanja direktora preduzeća je suština mendžerskog poziva.
Osnovna razlika izmeñu direktorovog delovanja u organizaciji u smislu
rutinizovane službe i mogućeg drugačijeg načina rada u smislu menadžerskog poziva
je u tome što je, u prvom slučaju, direktor u službi ciljeva koji su izvan ili iznad
njega, i same organizacije kao takve, dok je, u drugom slučaju, on relativno
autonoman subjekt koji učestvuje, ako ne uvek u odreñivanju osnovnog cilja
organizacije, ono učestvuje u njegovoj operacionalizaciji i u traženju i nalaženju
najboljih mogućnosti njegovog ostvarivanja i uopšte funkcionisanja organizacije u
odgovarajućim tržišnim i društvenokulturnim uslovima. Upravljanje organizacijom u
smislu rutinizovane službe je u direktnoj vezi sa shvatanjem uprave kao vlasti i sa
delovanjem direktora kao službenika. Ta veza vlasti i službe pogoduje onoj vrsti
rukovodilaca koji sve uspehe, kako organizacije tako i pojedinaca u njoj pripisuju
zaslugu sebi dok odgovornost za neuspehe prebacuju na činioce izvan organizacije u

126
čijoj su službi. Takve osobine upravnog delovanja direktora čine suštinu birokratskog
delovanja u organizaciji, a to birokratsko delovanje direktora nije izraz nekih ličnih
osobina konkretnog čoveka već je ono posledica savremene organizacije rada, gde je
podela rada izvršena kao relativno stabilan sistem nadležnosti. OSOBINE DIREKTORA
KAO SLUŽBENIKA: upravljanje se vrši po opštim pravilima koja se mogu proučiti pre
pristupanja nekoj u pravnoj radnji; upravljanje se odvija po formalizovanim propisima,
kojima se odstranjuje svaki subjektivizam i proizvoljnost, da bi se zaštitio bilo koji
životni interes a pre svega imovinska prava; upravljanje postaje bezlično; osnova
upravljanja su spisi; tajnost je moć takvog upravljanja, pa se nastoji održati
tajnovitost zanja koje je potrebno upravljanju, a to se postiže monopolom nad
potrebnim informacijama.
Upravljanje organizacijom u smislu menadžerskog poziva zasniva se na saznanju
da modernizacija rada i društva, koja znači racionalizaciju načina na koji se obavlja
neka delatnost i načina na koji se organizuje celokupni dr. život, polazi od osnovnog
razlikovanja tehničke strane upravljanja i ostvarivanja upravnih ciljeva od sadržaja
organizovanog dr. delovanja, koji se sastoji u manje ili više svesnim naporima ljudi da u
zajedničkom radu ostvare deo svojih potreba i interesnih usmerenja koja su se
formirala pre ulaska u organizaciju. Direktor mora da poseduje izvestan skup znanja
koja su teorijsko i praktičnog karaktera, da bi mogao da uspešno vodi organizaciju
jer su ta saznanja sastavni deo menadžerskog poziva. Kod nas danas, direktor u
organizaciji rada se nalazi izmeñu ispunjenja svoje funkcije u smislu rutinizovane
službe i obavljanja svoje delatnosti u smislu menadžerskog poziva.

Tipovi rukovodilaca:
1. poslovno orijentisan tip - ona vrsta rukovodioca koja ceni rad, znanje i
sposobnosti svih zaposlenih i koji je preduzimljiv i donosi novčanu dobit radnom
kolektivu – 71%;
2. tehnokratski orijentisan tip rukovodioca – ona vrsta rukovodioca koji se
razume u sve ili u većinu poslova u organizaciji – 13.8%,
3. birokratski orijentisan tip – ona vrsta rukovodioca koji ima razvijena
poznanstva sa uticajnim ljudima u društvu i koji istovremeno, traži strogo
formalizovanu disciplinu od podreñenih u kolektivu – 11.3%;
4. filantropski orijentisan tip rukovodioca – ona vrsta rukovodioca koji najviše
vodi račun ada se ne zameri ljudima, a koji od zaposlenih ne traži da puno rade i nastoji
da oni budu dobro plaćeni – 3%;
Tendencija u nastajanju drugačijeg, novog načina rada direktora organizacije
proizlazi iz promenjivog karaktera profesionalnog obrazovanja....višak obrazovanih
ljudi u društvu predstavlja potencijal dr. promena, jer se ne miri sa postojećim

127
neadekvatnim načinom rada i dr. organizovanja...341...u obrazovnom potencijalu
nastaju nove ideje , novi nagoveštaji mogućeg drugačijeg načina rada i
upravljanja...ti ljudi su višak samo za stagnantna i zatvorena društva... Dolaziće do
izražaja profesionalizacija rukovodeće funkcije u organizciji. Društveni preduslov za
profesionalno delovanje i postupanje direktora organizacije rada, sastoji se u tome
da se dominantna društvena moć izvan organizacije ravnomernije raspodeli izmeñu
svih aktera u radnom procesu i izvan njega. Direktor organizacije rada može da
doprinese ako ne bitnijem zaokretu u toj redistribuciji moći, bar ravnomernijoj podeli
radnih zadataka i odgovornijem odnosu svih aktera u njihovom ostvarivanju. Proces
rada nije neki inženjering, u kome su unapred poznati svi uslovi koji na njega utiču, a
posebno ne i njegovi krajnji rezultati na tržištu. Zbog toga je neophodna koordinisana
saradnja u donošenju odluka koje se odnose na radni proces.
Poseban problem upravnog delovanja direktora predstavlja integracija
organizacije rada u dr. sredinu....342..?? ZA uspešno usklañivanje delatnosti
organizacije sa društvenom sredinom i organizacijom društva, direktor mora da
selekcioniše potrebne informacije i da ih na adekvatan način upotrebi ili prosledi
odgovarajućim učesnicima u radnom procesu....342..????’
Specifičnost direktorovog upravnog delovanja se ogleda u tome što on odgovara i
za formalnopravnu zakonitost rada u preduzeću i, u skladu sa tim, obavlja funkciju
kontrole rada u njemu....343...???
Stalna težnja da se, u optimalnim granicama uskladi dvostruka priroda
organizacije kao složene dr. celine i kao forme koja funkconiše prema predviñenom
planu i propisima, zahteva od direktorske funkcije fleksibilnost, preduzimljivost i
saradnički odnos sa svim akterima u organizciji..343.. Direktorska funkcija u
organizaciji rada će uvek biti omeñena formalno-pravnim propisima, pa i etičkim
kodeksima profesionalnog rada, ali uz nju će ići uvek odreñena količina dr. moći koja će
je činiti značajnom za odvijanje celine radnog procesa. Odatle sledi da će i
odgovornost direktora za rezultate svojih odluka biti srazmerna dr. moći
direktorske funkcije i količini formalnih ovlašćenja.

128
 83. EKO-MENADŽMENT: IZMEðU PRIVREDE
I PRIRODE

Eko-menadžment je specifična profesionalna delatnost koja se javlja kao izraz

saznajnog problematizovanja osnova civilizacije, a, potom, kao umeće usklañivanja
egzistencijalnih potreba savremenog čoveka i prirodnoistorijskog opstanka ljudskog
roda.....praksa rada se sagledava , ne samo sa utilitarno-pragmatičkog stanovišta, već i
sa stanovišta opstanka čoveka kao vrste.
Eko-menadžment predstavlja specifičan oblik upravnog delovanja koje ima
cilj da, u praktično-poslovnoj aktivnosti, usklañuje protivrečnosti izmeñu
racionalnog privreñivanja i očuvanja prirodne ravnoteže....Izraz je savremene
profesionalizacije rada.. Eko-menadžment mora da ima jasnu svest o tome da se nigde
tako ne ispoljava jaz izmeñu uznapredovale tehnologije i institucionalnih potreba da se
njom upravlja kao što je izmeñu privrede i prirode. Privreda, posredstvom
tehnologije, pravi pritisak na ekosistem, a kriza počinje kada eko-sistem ne može
da prihvati povećane ekonomske aktivnosti. Tada se kriza javlja kao kriza
čovečanastva. Savremeni eko-menadžment, u svojoj protivrečnoj formi, najdoslednije
ispoljava u meñunarodnim razmerama; što se uočava u seljenju prljave industrije iz
razvijenih u nerazvijena područja, i u stalnom pritisku razvijenih na suverenitet
nerazvijenih društava da bi se olakšalo to seljenje. Industrijski eko-menadžment sledi
logiku kretanja znatno ranije utrtog puta seljenja finansijskog kapitala tamo gde je
jeftinija radna snaga... Ekološki pokret se javio u visoko razvijenim zemljama i uticao je
na promenu vrednosnih opredeljenja prema prirodnoj sredini. U isto vreme za
ekonomski nerazvijena društva je briga o prirodi smatrana luksuzom sve dok se nisu
počele dešavati ekološke katastrofe. Eko-menadžment se počeo javljati kada je gotovo
postignuta opšta saglasonst da ekonomski poredak koji nam je nametnut već duže
vreme ne odgovara današnjim potrebama u svetu....ali stvarna potreba za eko-
menadžmentom se javlja kada dolazi do kobnih posledica kulturno-civilizacijskog
otuñenja od svoje prirodne osnove.
Industrijska podela rada je omogućila koncentraciju moći čoveka u borbi sa
prirodom, koja je uslovila krizu zato što u našem samoshvatanju nije uzeto u obzir
i da je čovek deo prirode. Zadatak eko-menadžmenta je da tu večitu borbu čoveka sa
prirodom prevede u mir sa njom i sa samim sobom. Taj mir nije moguće postići prostim
ukidanjem privrede, već njenom naturalizacijom. Eko-menadžment se ispoljava kao
bitan činilac borbe za odgovorno društvo.

129
 U poslednjih 20 godina oblikovla su se dva globalna naučna gledišta na odnos
privrede i prirode: (1) ubrzani privredni rast je neminovan, a njegove negativne
posledice po prirodnu sredinu moguće je ublažiti uz pomoć tehnologije; (2)
apokaliptična vizija prirode i čoveka u njoj, ukoliko se ne obuzda privredni rast. Za
prve je suprotno ekonomskom rastu smrt, a za druge je uravnotežen ili ekološki održiv
razvoj. Dok su za klasične oblike menadžmenta ciljevi dati u vidu borbe za što
veće profite, za eko-menadžment ciljeve odreñuju ne samo aktuelne mogućnosti
već i buduće vrednosne projekcije. Eko-menadžment je specifičan oblik umeća čoveka
da živi u skladu sa prirodom.... Radoznalost raña potrebu za edukacijom, a edukacija
kroz dijalog je prva pretpostavka preventivne ekološke politike, u kojoj se eko-
menadžment praktikuje kao umešnost pronalaženja najpovoljnijih ciljeva upravljanja
proizvodnim procesima i njihovog usklañivanja sa potrebnom merom očuvanja
prirodne sredine.
Industrijski manje zagañena i urbano manje zagušena društva, kao što je naše,
imaju čak jednu prednost za razvoj eko-menadžmenta u odnosu na ekonomski
razvijenija društva. Ta prednost se sastoji u osloncu na neke tradicijske vrline kulture
i tradicijski oodnos prema radu. Evidentni učinci na prirodnoj sredini u toku
preduzimanja radnih aktivnosti i delanje u skladu sa vrednosnim sistemom zajednice, u
tradicijskom odnosu prema radu, istovremeno se javljaju kao zadovoljavanje utilitarno-
pragmatičkih interesa privremenog prolaznog karaktera i kao etički odnos prema
potomstvu koji se ogleda u svesti o kontinuitetu zajednice i njenog egz. opstanka u
prirodnoj sredini.

84. POJAM MARKETINGA I MARKETINŠKE

KOMUNIKACIJE

U savremenoj literaturi o marketingu se uočava učestalije bavljenje ekonomskim

i psihološkim dimenzijama marketing aktivnosti radnih organizacija i to obično u
funkciji praktičnog unapreñivanja poslovanja pojedinačnih radnih organizacija.
Marketing je osobena aktivnost poslovnih i drugih aktera (preduzeća,
asocijacija, organizacija) , usmerena prema njihovoj relevantnoj okolini čiji je cilj da
što povoljnijim plasiranjem date robe donosi koristi akterima marketinga ali i
odgovarajućim akterima u datoj okolini. Kako su poslovni akteri suočeni sa tržištem kao
ključnim i osobenim segmentom relevantne okoline razumljivo je to što su
specijalizovana znanja o marketingu više razvijena u ekonomskim naukama.

130
 Sociologija nastoji da prouči marketing kao oblik komunikacije meñu akterima u
radu imajući pre svega u vidu njihovo moguće delovanje u odgovarajućim
društvenoistorijskim i kulturnim uslovima. U drugom slučaju, udeo sociološke
profesionalne aktivnosti u poslovima marketinga sastoji se u nastojanju da se
potpomaže ekonomski sistem u onoj meri u kojoj on uvažava istinu socioloških analiza i
objašnjenja. ..????....352...komandnoplanski i preduzetnički način rada....u
komandnoplanskoj ekonomiji mogućnost izbora zavisi od ograničenosti prizvodnje, a u
preduzetničkoj ekonomiji mogućnost izbora zavisi od neograničenih potreba potrošača
i korisnika usluga. Preduzetnička ekonomija i način rada u društvima gde ona dominira
počivaju na uvažavanju čovekovih potreba, pa se kao osnovni problem postavlja
traženje načina kao da se usklade raznovrsne potrebe pripadnika preduzetničkog
društva i ponude na tržištu. Sama tržišna praksa nekih razvijenih kapitalističkih
društava pronašla je taj način krajem 19-og veka, ali se on imenuje 50-ih godina 20-og
veka kao nova koncepcija upravljanja proizvodnjom i prodajom, ili marketing.
Marketinška delatnost se sastoji u posredovanju izmeñu potrošača i ponuñača, ali
ona se ne sme poistovetiti sa prodajom.. Upravljanje potražnjom zahteva
obaveštenost o svim relevantnim činiocima koji utiči na potražnju. Do sada su se
marketingom bavile više ekonomske nauke i taj interes je više bio razvijen zbog
praktičnih nego zbog saznanjnih razloga. Zbog toga se veća pažnja posvećivala
pronalaženju osnovnih principa marketinške komunikacije, nego što su se istraživali i
objašnjavali dr. uslovi u kojima je ta komunikacija moguća i u kojima mogu ili ne mogu da
se razvijaju najčešće a priori utvrñeni principi te delatnosti. Ideal svakog stručnjaka
za marketing je da upravlja potražnjom...354.. Odreñene informacije o korisnicima,
konkurentima, proizvodnji i prodaji, o situaciji na tržištu čini osnovu marketinške
informacije- i predstavljaju neophodan uslov za preduzetničku aktivnost, ali ne i
dovoljan uslov za osmišljavanje te delatnosti i predviñanje postupaka aktera na tržištu
usled promena u shvatanjima, navikama, verovanjima i ponašanja samih aktera koja
nastaju usled akulturacije i prožimanja njihovog vrednosnog sistema uticajima drugih
grupa.
Bez obzira da li se marketinška komunikacija odvija putem reklame ili PR, ona
može biti uspešna samo kao su prethodno ispitane potreba odgovarajućih grupa kojima
su upućene odg. informacije kao i uži dr. i kulturni uslovi u kojima je moguće ostvariti
uspešnu komunikaciju. Zadovoljstvo ostvarenom komunikacijom je osnova poverenja, a
poverenje raña partnerski odnos, a sve to vodi poslovnom uspehu.
Put od identifikacije potreba aktera na tržištu do poslovnog uspeha nije
jednostavan. On zahteva poznavanje civilizacijskih, globalnih, društvenih i kulturnih
osobenosti u kojima se odvija preduzetnička i marketinška delatnost, a zatim i
poznavanje svih onih specifičnih sociokulturnih odnosa i vrednosnih aspiracija

131
pripadnika raznih dr. grupa. Za identifikaciju njihovog mogućeg ponašanja na tržištu
potrebno je utvrditi specifične prepoznatljive oblike ponašanja i reagovanje na izazove
ponude. Pored socijalnih karaktera potrebno je poznavati, pored socijalnih karaktera
ličnosti i njihovo ponašanje koje može biti u manjem ili većem skladu sa
preovladavajućim obrascima kulture.
Pod marketinškom komunikacijom podrazumeva se simbolički posredovana
interakcija izmeñu aktera koja se odvija u sferi rada po pravilima koji se uspostavljaju
u tržišnom načinu poslovanja, kao „svetu roba“, i uz nastojanje aktera da definišu
očekivana ponašanja koja izražavaju njihove odreñene potrebe i interese. Marketinška
komunikacija se odvija u sferi rada, ali se ona u celini ne može svesti na rad kao
ciljnoracionalno, instrumentalno delovanje čoveka. Marketinška komunikacija
prevazilazi institucionalni, nužni okvir u kome se proizvode dobra egzistencije i sa njom
se ulazi u područje umeća i ljudske kreacije, slobode.

85. MARKETINŠKA KOMUNIKACIJA I

PREDUZETNIČKO POSLOVANJE

Pod marketinškom komunikacijom se podrazumeva simbolički posredovana

interakcija izmeñu aktera koja se odvija u sferi rada po pravilima koja se uspostavljaju
u tržišnom načinu poslovanja kao svetu roba i uz nastojanje aktera da definišu
očekivana ponašanja koja izražavaju njihove odreñene potrebe i interese. Marketinška
komunikacija se odvija u sferi rada, ali se ona u celini ne može svesti na rad kao
ciljnoracionalno, instrumentalno delovanje čoveka. Marketinška komunikacija
prevazilazi institucionalni, nužni okvir u kome se proizvode dobra egzistencije i sa njom
se ulazi u područje umeća i ljudske kreacije, slobode.
Istraživač marketinške komunikacije treba da stalno ima u vidu činjenicu da je
ta komunikaicja usmerena na kupca/potrošača ili korisnika usluga, proizvod ili uslugu,
preduzeće, društvo ili neki njegov deo, meñunarodnu zajednicu. Naravno,
kupac/potrošač je centar ka kome se usmeravaju poruke i odakle izviru podsticaji za
marketinšku delatnost, ali on nije neka usamljena monada već trpi uticaje ostalih
elemenata marketinške komunikacije.

132
OD 85-OG DO 90-OG PITANJA IMA I U SKRIPTI I
U KNJIZI!!!!!!!!!

133