VIRUSI UMA

Richard Dawkins
1991

..................

Utočište do koga svi memi teže da stignu je ljudski um. Ali i sam ljudski um je artefakt koji
nastaje kada memi rekonstruišu ljudski mozak da bi od njega napravili bolji habitat za sebe.
Putevi ulaska i odlaska su prilagodjeni lokalnim uslovima i ojačani raznim veštačkim
napravama koje uvećavaju vernost i postojanost razmnožavanja: kineski umovi se značajno
razlikuju od francuskih, a pismeni umovi se razlikuju od nepismenih. Organizmima u kojima
borave, memi zauzvrat daju nebrojene prednosti - sa ponekim trojanskim konjem ubačenim
kao dodatak.
Daniel Dennett, Objašnjena svest.

.................

1. MATERIJAL ZA RAZMNOŽAVANJE

Predivno dete pored mene - ima šest godina i očeva je mezimica, veruje da neki lik iz crtanih
filmova stvarno postoji. Ona veruje u Božić Batu, a želi da postane Dobra vila kad odraste.
Ona i njeni prijatelji u školi veruju ozbiljnim rečima uzornih odraslih koji tvrde da vile i Božić
Bate postoje. Ova mala devojčica je u godinama kada veruje u sve što joj se kaže. Ako joj
govorite o vešticama koje pretvaraju prinčeve u žabe ona će vam poverovati. Ako joj kažete
da nevaljala deca zauvek gore u paklu, ona će imati noćne more. Nedavno sam saznao da će,
bez saglasnosti oca, ova slatka, naivna, poverljiva šestogodišnja devojčica biti poslana na
nedeljne časove kod jedne rimokatoličke kaludjerice. Kakve su joj šanse?

Ljudsko dete je evolucijom predodredjeno da upije kulturu naroda iz kojeg potiče.

Najočigledniji primer je što ono nauči osnove svog jezika za nekoliko meseci. Veliki rečnik sa
rečima uz pomoć kojih se govori, čitava enciklopedija sa informacijama o kojima se govori,
složena sintaksička i semantička pravila kojima se organizuje govor - sve to se prenosi iz
starijih mozgova u njegov um mnogo pre nego što odraste. Kad ste programirani da
intenzivno apsorbujete korisne informacije teško je istovremeno isključiti one informacije koje
su destruktivne ili štetne. Sa toliko moždanih bajtova koje treba daunloudovati, toliko
mentalnih kodona koje treba replikovati nije čudo što su dečji mozgovi naivni, prijemčivi za
skoro svaku sugestiju, ranjivi na subverziju, lak plen za munovce, scientologe i kaludjerice.
Kao pacijenti sa imunološkom deficijencijom deca su sasvim otvorena prema mentalnim
infekcijama od kojih odrasli mogu lako da se odbrane.

I DNK sadrži parazitski kod. Ćelijska mašinerija uspešno kopira DNK, koja je i sama sklona da
kopira i da bude kopirana. Nukleus ćelije, ispunjen sofisticiranom, brzom i preciznom
mašinerijom za reprodukovanje, predstavlja pravi mali raj za DNK.

Ćelijska mašinerija je toliko sklona reprodukovanju DNK da je razumljivo što ćelije primaju
DNK parazite - viruse, viroide, plazmide i čitavu gomilu svakojakih genetskih saputnika.
Parazitska DNK sama sebe precizno deli u hromozome. "Skačući geni" i delovi "sebične DNK"
se izdvajaju ili kopiraju iz hromozoma i lepe se drugde. Smrtonosne onkogene je skoro
nemoguće razlikovati od pravih gena iz kojih su izdvojeni. Verovatno postoji kontinualni
saobraćaj od "legitimnih" gena ka "odbeglim" genima i nazad. (Dawkins, 1982) DNK je samo
DNK. Jedino po čemu se DNK virusa razlikuje od DNK domaćina je način na koji se prenosi na
sledeće generacije. "Legitimna" DNK je samo DNK koja teži da prodje u sledeću generaciju
standardnim načinom - preko sperme ili jajeta. "Odbegla" ili parazitska DNK je samo DNK koja
traži brži put u budućnost - putem kapi ili mrlje krvi pre nego putem sperme ili jajeta.

Kompjuter predstravlja raj za razmnožavanje podataka, kao što je nukleus ćelije sredina
pogodna za reprodukovanje DNK. Kompjuteri i njihovi čitači diskova i traka su projektovani
tako da budu pouzdani. Kao molekuli DNK, namagnetisani bajtovi ne "žele" da budu kopirani.
Pa ipak, moguće je napraviti kompjuterski program koji sam sebe umnožava. Ne samo da se
umnožava u jednom kompjuteru već da se prenosi i u druge kompjutere. Kompjuteri toliko
dobro kopiraju bajtove i verno slede instrukcije koje se nalaze u njima da predstavljeju lak
plen za programe koji se sami replikuju: sasvim su nezaštićeni od subverzije softverskih
parazita. Svaki cinik koji poznaje teoriju sebičnih gena i mema mogao je znati da su
savremeni kompjuteri, sa svojim promiskuitetnim protokom informacija na flopi diskovima i e-
mail linkovima, sami tražili nevolju. Jedino što iznenadjuje u ovoj epidemiji kompjuterskih
virusa je to što joj je trebalo toliko dugo da se pojavi.

2. KOMPJUTERSKI VIRUSI: MODEL INFORMACIONE EPIDEMIOLOGIJE

Kompjuterski virusi su delovi koda koji se nalepe na postojeće, legitimne programe i poremete
njihov normalan rad. Oni mogu da stignu na flopi diskovima ili preko kompjuterskih mreža.
Tehnički, oni se razlikuju od "crva" koji su i sami programi i koji obično putuju kroz
kompjuterske mreže. Treća kategorija destruktivnih programa, "trojanski konji", su drugačiji -
oni nisu samoreplikujući već čekaju da ih ljudi umnože zbog njihovog pornografskog ili drugog
atraktivnog sadržaja. Virusi i crvi su programi koji kompjuterskim jezikom kažu: "umnoži me".
I jedni i drugi mogu da rade stvari kojima obelodanjuju prisustvo tako da zadovolje sujetu
svojih autora. Ti propratni efekti mogu biti "duhoviti" ( kao što je, na primer, virus koji navodi
Macintoshev ugradjeni zvučnik da izgovara reči "ne paniči" - očigledno sa suprotnim efektom);
maliciozni (kao mnogi IBM virusi koji obrišu hard disk pošto se na ekranu pojavi cerekajuća
objava nadolazeće katastrofe); politički (kao virusi Španski telekom ili Peking koji protestuju
zbog cena telefonskih impulsa ili zbog masakra studenata); ili jednostavno nenamerni (kada
programer nije bio sposoban da napravi odgovarajuće sistemske pozive). Poznati Internet Crv,
koji je 2. novembra 1988. godine paralisao dobar deo kompjuterskih resursa Sjedinjenih
Američkih Država i koji nije bio smatran (tako) malicioznim, izmakao je kontroli i za 24 časa
se eksponencijalnim rastom umnožio do te mere da je zagušio oko 6000 kompjuterskih
memorija.

"Memi se sada šire po svetu brzinom svetlosti i umnožavaju takvom brzinom u poredjenju s
kojom mušice i ćelije kvasca deluju tromo. Promiskuitetno skaču od nosioca do nosioca i od
media do media dokazujući da ih je praktično nemoguće staviti u karantin". (Dennett, 1990)
Virusi nisu ograničeni na elektronske medije kao što su diskovi i programski kod. Na putu od
jednog kompjutera do drugog virus može da prodje kroz štamparsku boju, svetlosne zrake u
ljudskom sočivu, optičke nervne impulse i kontrakcije mišića prstiju. Jedan kompjuterski
časopis koji je objavio tekst programa nekog virusa da bi zadovoljio znatiželju svojih čitalaca,
doživeo je opštu osudu. Ideja virusa je toliko privlačna odredjenoj vrsti infantilnog mentaliteta
(nimalo slučajno, ovo se odnosi prvenstveno na muški rod) da se objavljivanje bilo kakave
informacije o pravljenju virusa s pravom doživljava kao neodgovoran čin.

Ja neću objaviti kod virusa. Ali postoje odredjeni trikovi u dizajnu virusa koji su dovoljno
poznati, pa čak i očigledni, da neće biti strašno ako ih pomenem, što moram učiniti da bih
razvio svoju tezu. Svi oni proizlaze iz potrebe virusa da izbegnu otkrivanje dok se šire.

Virus koji se u jednom kompjuteru suviše naglo klonira biće brzo otkriven zato što će simptomi
zagušenja postati suviše očigledni. Zbog toga mnogi virusni programi, pre nego što inficiraju
sistem, proveravaju da li se već nalaze na tom sistemu. Uzgred, to otvara mogućnost za
odbranu od virusa koja podseća na imunizaciju. Pre nego što je postojao konkretan program
protiv virusa, na infekciju svog hard diska odgovorio sam nekom vrstom grube 'vakcinacije'.
Umesto da obrišem virus koji sam otkrio, onesposobio sam njegove kodirane instrukcije i
ostavio nedirnutu 'školjku' sa karakterističnim 'potpisom'. Teoretski, naredni članovi iste vrste
virusa koji bi stizali u moj sistem trebalo je da prepoznaju potpis svoje vrste i odustanu od
pokušaja da ponovo inficiraju. Ne znam da li je ta imunizacija stvarno funkcionisala, ali u to
vreme se svakako isplatilo izvaditi 'utrobu' virusa i ostaviti školjku umesto da se jednostavno
eliminiše. U današnje vreme je bolje da se problem prepusti nekom od profesionalno napisanih
antivirusnih programa.
Virus koji je suviše agresivan biće za kratko vreme otkriven i sprečen. Virus koji odmah i na
katastrofalan način sabotira svaki kompjuter u kojem se zatekne, neće se naći u mnogim
kompjuterima. On će možda imati interesantan efekt na jednom kompjuteru — obrisaće nečiju
doktorsku disertaciju ili će uraditi nešto podjednako urnebesno — ali se neće raširiti poput
epidemije.
Neki virusi su pravljeni tako da je njihov efekt dovoljno slab i zato težak za otkrivanje, ali je, i
pored toga, veoma destruktivan. Postoji jedna vrsta virusa koja, umesto da briše cele sektore
diska, napada samo tabele za unakrsno izračunavanje i nasumce menja (obično finansijske)
vrednosti u redovima i stupcima. Drugi virusi izbegavaju da budu otkriveni tako što se
aktiviraju probabilistički, na primer brišu samo jedan od 16 hard diskova koje inficiraju. Neki
virusi koriste princip 'tempirane bombe'. Većina modernih kompjutera 'zna' koji je datum, tako
da se ovi virusi određenog dana, recimo na petak trinaesti ili prvog aprila, aktiviraju po celom
svetu. Sa parazitske tačke gledišta nije bitno koliko je katastrofičan eventualni napad sve dok
virus ima dovoljno mogućnosti da se raširi (može se napraviti uznemirujuća analogija sa
Medawar-Williams teorijom starenja: mi smo žrtve smrtonosnih i nesmrtonosnih gena koji
sazrevaju tek pošto smo imali dovoljno vremena za reprodukciju). [Williams, 1957] Da bi se
odbranile, neke kompanije idu tako daleko da iz svoje kompjuterske flote izdvoje jedan
kompjuter čiji interni kalendar, poput nekog rudarskog kanarinca, ide sedam dana unapred
tako da virusne tempirane bombe mogu rano da se otkriju.

Kao što se moglo očekivati, epidemija kompjuterskih virusa je započela trku u naoružanju.
Antivirusni programi se izuzetno dobro prodaju. Ti programi — Interferon, Vaccine,
Gatekeeper i drugi — upotrebljavaju čitav arsenal trikova. Neki su napisani za konkretne,
poznate viruse. Drugi sprečavaju bilo kakav pokušaj petljanja sa osetljivim sistemskim
sektorima memorije i upozoravaju korisnika. Teoretski, princip virusa bi mogao da se koristi u
nemaliciozne, čak korisne svrhe. Thimbleby [1991] je napravio kovanicu 'liveware' za svoju,
već primenjenu, upotrebu principa infekcije za ažuriranje većeg broja kopija baza podataka.
Svaki put kada se disketa na kojoj se nalazi ta baza podataka prikijuči na kompjuter, ona
'gleda' da li već postoji kopija na lokalnom hard disku. Ako postoji, svaka od kopija se ažurira
u odnosu na onu drugu. Tako, uz malo sreće, uopšte nije važno koji član kruga unese, na
primer, novu bibliografsku referencu na svoju ličnu disketu. Njegova tek unesena informacija
će odmah inficirati diskove njegovih kolega (zbog toga što oni promiskuitetno stavljaju svoje
diskete jedni drugima u kompjutere) i raširiće se kao epidemija po čitavom krugu.
Thimblebyjev liveware nije sasvim poput virusa. On ne bi mogao da se raširi po bilo kom
kompjuteru i da tamo napravi štetu, već širi podatke samo u već postojećim kopijama svoje
baze podataka; nećete biti inficirani livewareom osim ako se svesno na to ne odlučite.

Uzgred, Thimbleby, koji je veoma zabrinut zbog pretnje virusa, naglašava da se izvestan
stepen zaštite može postići upotrebom kompjuterskih sistema koje drugi ne koriste.
Uobičajeno opravdanje za kupovinu široko rasprostranjenog tipa kompjutera jeste,
jednostavno, to što je on brojno dominantan. Skoro svaki poznavalac će se složiti da je, što se
tiče kvaliteta, a posebno lakoće rukovanja, rivalski sistem, koji je u manjini, superioran. Bez
obzira na to, veruje se da je raširenost dobra sama po sebi i dovoljna da nadoknadi kvalitet.
Kupi isti (pa makar bio slabiji) kompjuter kao tvoje kolege, obično se tvrdi, i imaćeš koristi od
razmene softvera i velike cirkulacije programa. Ironija, međutim, leži u tome što dolaskom
virusne kuge nećeš dobiti samo 'korist' . Ne samo što moramo biti obazrivi kada uzimamo disk
od kolege, već bi trebalo da budemo svesni da, ako postanemo deo velike zajednice korisnika
jedne vrste kompjutera, isto tako ulazimo u veliku zajednicu virusa, koja je, kako se
ispostavlja, čak nesrazmerno veća.

Kada je reč o mogućim upotrebama virusa u pozitivne svrhe, postoje predlozi da se iskorite
principi 'kradljivac postao čuvar' i 'klin se klinom izbija' . Jednostavan način bi bio da se neki
od postojećih antivirus programa unese, kao neka vrsta bojeve glave, u bezopasni samo-
replikujući virus. Gledano iz perspektive opšteg dobra, epidemija antivirus softvera može biti
posebno korisna jer će isti oni kompjuteri koji su najviše izloženi malicioznim virusima — oni
čiji su vlasnici promiskuitetni u razmeni piratskih programa — biti najviše izloženi infekciji
lekovitog antivirusa. Agresivniji anti-virus bi mogao — kao kod imunološkog sistema — da 'uči'
ili da 'razvija' uvećanu sposobnost da napada sve viruse na koje naiđe.
Mogu da zamislim druge primene principa kompjuterskog virusa koji, iako nisu baš altruistični,
mogu da budu makar toliko konstruktivni da ne budu optuženi za čist vandalizam.
Kompjuterska kompanija bi mogla da sprovede istraživanje tržišta o navikama svojih
potrošača radi usavršavanja budućih proizvoda. Da li korisnici vole da biraju fajlove sa ikona ili
ih radije pozivaju samo po imenu? U koliko nivoa korisnici prave foldere (direktorijume)? Da li
se korisnici dugo zadržavaju na jednom programu, na primer tekst procesoru, ili se neprestano
kreću od jednog do drugog programa, na primer između programa za pisanje i crtanje? Da li
korisnici uspevaju da pogode metu kursorom miša ili lutaju bespotrebnim pokretima što bi se
moglo popraviti promenom dizajna?

Kompanija bi mogla da pošalje upitnik u kojem bi postavila sva ta pitanja, ali korisnici koji bi
odgovorili predstavljali bi iskrivljen uzorak; sigurno bi njihova procena bila subjektivna. Bolje
rešenje bi bio kompjuterski program za ispitivanje tržišta. Od korisnika bi se tražilo da učitaju
ovaj program u svoj sistem gde bi nesmetano čekao i tiho nadgledao rad beležeći pritiske
tastera i pokrete mišem. Na kraju godine od korisnika bi se tražilo da pošalje fajl sa tim
podacima. Međutim, većina ne bi sarađivala, a neki bi na to gledali kao na ugrožavanje
privatnosti i prostora na disku.
Sa tačke gledišta kompanije, virus bi bio savršeno rešenje. Kao bilo koji drugi virus i ovaj bi
bio samoreplikujući i skriven, ali ne bi bio destruktivan ili šaljiv kao običan virus. Uz
samoreplikujući buster, sadržavao bi bojevu glavu za ispitivanje tržišta. Virus bi mogao da se
neopaženo pusti među korisnike kompjutera. Raširio bi se kao i običan virus - kroz razmenu
disketa i elektronskom poštom. Širenjem od kompjutera do kompjutera skupljao bi statističke
podatke o ponašanju korisnika, a nadzor bi se obavljao kroz niz sistema. Povremeno bi kopija
virusa našla put natrag do jednog od kompjutera kompanije. Tu bi bio analiziran i njegovi
podaci bi bili upoređeni sa podacima iz drugih kopija virusa koji su se vratili 'kući'.

Nije nemoguće zamisliti vreme kada će virusi, i loši i dobri, postati toliko rašireni da ćemo
moći da govorimo o ekološkoj zajednici virusa i legitimnih programa koji koegzistiraju u
silikosferi. Na primer, danas se softver reklamira kao: 'kompatibilan sa sistemom 7'. U
budućnosti proizvodi će se oglašavati kao 'kompatibilni sa svim virusima registrovanim u
svetskom popisu virusa; imuni na sve nabrojane virulentne vrste; koristi prednosti koje nude
sledeći benigni virusi...' Softver za obradu teksta, na primer, može preneti određene funkcije
— brojanje reči ili pretrage — prijateljskim virusima koji samostalno rovare kroz tekst.

U još daljoj budućnosti, čitavi integrisani softverski sistemi se možda neće razvijati
projektovanjem, već na način koji liči na rast ekološke zajednice tipa tropske kišne šume.
Grupe međusobno kompatibilnih virusa će se, možda, razvijati po obrascu po kome su se
grupe kompatibilnih gena razvile u genom. [Dawkins, 1982] Štaviše, predložio sam da na naše
genome gledamo kao na gigantske kolonije virusa. [Dawkins, 1976] Geni sarađuju jedni s
drugima u genomima zbog toga što je prirodni odabir favorizovao one gene koji se razvijaju u
prisustvu drugih koji su česti u jednom genskom pulu. Različiti genski pulovi će se razvijati u
pravcu različitih kombinacija međusobno kompatibilnih gena. Mogu da zamislim vreme kada će
se na isti način kompjuterski virusi možda razvijati u pravcu kompatibilnosti sa drugim
virusima i stvarati zajednice ili grupe. Ali, možda i neće! U svakom slučaju, nalazim da je ova
spekulacija više alarmantna nego uzbudljiva.

Danas se kompjuterski virusi ne razvijaju u pravom smislu. Njih su izmislili programeri a ako
se uopšte razvijaju, to čine na isto toliko slab način kao što evoluiraju automobili - ili avioni.
Projektanti rade ovogodišnji model automobila kao blagu varijaciju prošlogodišnjeg modela i
onda mogu, manje ili više svesno, da nastave trend od poslednjih nekoliko godina — da dalje
smanjuju dimenzije hladnjaka ili tako nešto.

Programeri kompjuterskih virusa osmišljavaju sve lukavije trikove da bi nadmudrili

programere antivirusnog softvera. Ali, za sada, kompjuterski virusi ne mutiraju već se
razvijaju putem prirodnog odabira. Možda će to činiti i u budućnosti. To što evoluiraju putem
prirodnog odabira ili što njihovom evolucijom upravljaju programeri — možda neće ni uticati
na njihove eventualne karakteristike. I jednom i drugom evolucijom postaće još efikasniji u
skrivanju i kompatibilni sa drugim virusima koji se istovremeno razvijaju u kompjuterskoj
zajednici.
Virusi DNK i kompjuterski virusi se šire iz istog razloga: postoji okruženje u kome se nalazi
mašinerija podešena da ih umnožava i širi i da sledi instrukcije ugrađene u njih. Ta dva
okruženja su okruženje ćelijske fiziologije i okruženje velike zajednice kompjutera i mašinerije
za obradu podataka. Postoji li još okruženja kao što su ova — još takvih rajeva za
reprodukciju?

3. INFICIRANI UM

Već sam aludirao na programiranu naivnost deteta tako korisnu za učenje jezika i
tradicionalnog znanja i koju kaluđerice, munovci i njihova sorta mogu tako lako da
kontaminiraju. Uglavnom, svi mi međusobno razmenjujemo informacije. Ne stavljamo,
bukvalno, flopi diskove jedni drugima u glavu, ali razmenjujemo rečenice, primamo
informacije ušima i očima. Primećujemo načine kretanja i oblačenja i to na nas utiče. Upijamo
reklamne spotove i navodno im verujemo — da nije tako biznismeni ne bi trošili toliko para na
njih i zagađivali nam životni prostor.

Razmislite o dva kvaliteta koja virus ili bilo koja vrsta parazitskog replikatora zahteva od
prijateljskog medijuma: dva kvaliteta zbog kojih je celularna mašinerija toliko naklonjena
parazitskoj DNK a kompjuteri kompjuterskim virusima. Ti kvaliteti su, na prvom mestu,
spremnost da tačno reprodukuju informaciju, možda sa nekim greškama koje se naknadno
pravilno reprodukuju i, na drugom mestu, spremnost da se slede instrukcije kodirane u tako
reprodukovanoj informaciji.

Celularna mašinerija i elektronski kompjuteri briljiraju u obe ove aktivnosti koje pogoduju
virusima. Kako se ljudski mozgovi mogu uporediti sa njima? Oni su svakako manje savršeni
duplikatori i od ćelija i od elektronskih kompjutera. Ipak, oni su sasvim uspešni u tome, možda
skoro toliko verni kao RNK virus, ali ne i toliko sposobni kao DNK koja ima mnogo složenih
korektorskih sposobnosti protiv degradacije teksta. Dokaz o pouzdanosti mozga, a posebno
dečjeg mozga, kao duplikatora podataka nalazi se u samom jeziku. Profesor Higgins, lik
Georgea Bernarda Shawa, mogao je samo na osnovu govora da odredi u kojoj je ulici u
Londonu neko odrastao. Literatura nije nikakav dokaz, ali svi znaju da je Higginsova veština
opštepoznata stvar, mada preuveličana. Svaki Amerikanac može da razlikuje južnjački govor
od srednjezapadnog ili novoengleski od brđanskog. Svaki stanovnik Njujorka može lako da
razlikuje govor iz Bronksa od onoga iz Bruklina. To važi za svaku zemlju. Ovaj fenomen znači
da je ljudski mozak sposoban da prilično precizno kopira (inače neki akcent, iz Newcastlea, na
primer, ne bi bio dovoljno stabilan da bi bio prepoznat), ali sa nekim greškama (inače se
izgovor ne bi razvio i svi koji govore jedan jezik bi od svojih dalekih predaka nasledili identične
akcente). Jezik se razvija, jer poseduje veliku stabilnost i blagu promenljivost, što su
preduslovi svakog sistema koji evoluira.

Drugi preduslov okruženja pogodnog za viruse — da izvršava program kodiranih instrukcija —

samo je kvantitativno manje tačan za mozgove nego za ćelije ili kompjutere. Mi ponekad
izvršavamo naređenja koja dobijamo od drugih, ali ponekad ih ne izvršavamo. Ipak, činjenica
je da širom sveta ogromna većina dece prihvata religiju svojih roditelja radije nego neku
drugu. Instrukcije da se treba moliti, klanjati prema Meki, ritmično klimati glavom prema zidu,
tresti se poput manijaka, govoriti nepoznatim jezicima — spisak takvih arbitrarnih i
besmislenih motoričnih matrica koje nudi religija je i sam dugačak — one se slede, ako ne
slepo ono bar sa relativno velikom verovatnoćom.

Manje opasne, ali isto toliko raširene među decom, pomodne 'manije' su takođe upečatljivi
primeri ponašanja koje više zavisi od epidemiologije nego od racionalnog izbora. Jojo, hula
hop, pogo štapovi se bihevioralnim matricama ponašanja šire po školama i više sporadično
prelaze s jedne škole na drugu u skladu sa matricama koje se mnogo ne razlikuju od
epidemije malih boginja. Pre desetak godina mogli ste da putujete hiljadama kilometara preko
Sjedinjenih Američkih Država i da nijednom ne vidite bejzbol kapu okrenutu unazad. Danas je
bejzbol kapa okrenuta unazad svuda prisutna. Ne znam koja je bila matrica geografske
raširenosti obrnute bejzbol kape, ali epidemiologija je, svakako, jedna od profesija
kvalifikovanih da je izučava. Ne moramo da raspravljamo o 'determinizmu'; ne moramo da
tvrdimo da su deca primorana od strane svojih prijatelja da imitiraju modu nošenja kapa.
Dovoljno je što je, statistički, njihov način nošenja kapa pod uticajem načina nošenja kapa
njihovih prijatelja.

Koliko god bile trivijalne, pomodne manije nam daju još više dokaznog materijala u prilog
tvrdnji da ljudski mozak, a posebno kod mladih ljudi, poseduje one kvalitete koji ga čine
podložnim infekciji informacionog parazita. U najmanju ruku, izvesno je da um lako može biti
inficiran nečim poput kompjuterskog virusa, iako nije sasvim idealno okruženje kao što je to
nukleus ćelije ili elektronski kompjuter.

Zanimljivo je razmišljati o tome kako bi nečiji um mogao izgledati iznutra ako bi bio žrtva
'virusa'. To bi mogao biti namerno napravljen parazit poput današnjeg kompjuterskog virusa.
Mogao bi biti i slučajno mutirani i nesvesno razvijeni parazit. Kako god bilo, a pogotovo ako je
parazit memski potomak dugog niza uspešnih predaka, možemo pretpostaviti da bi se 'virus
uma' veoma uspešno umnožavao.

Progresivna evolucija efektnijih 'parazita uma' imaće dva aspekta. Novi 'mutanti' koji se
uspešnije šire postaće brojni, bilo da su slučajni bilo da su ih ljudi projektovali. Došlo bi do
združivanja jedne ideje koja se razvija u prisustvu druge, ideja koje se međusobno podržavaju
kao što geni rade i kao što će, kako sam spekulisao, kompjuterski virusi jednom raditi.

Očekujemo da će se replikatori kretati od mozga do mozga u međusobno kompatibilnim

grupama. Te grupe će se onda oformiti u paket dovoljno stabilan da bi mogao dobiti jedno
kolektivno ime kao rimokatolicizam ili vudu. Nije naročito bitno da li ćemo praviti analogiju
celog paketa sa jednim virusom. Analogija ionako nije toliko precizna, baš kao što razlika
između kompjuterskog virusa i kompjuterskog crva nije takva da bismo se njome bavili. Važno
je to da umovi predstavljaju okruženja podložna parazitskim, samoreplikujućim idejama ili
informacijama, kao i to da su mozgovi masovno inficirani.

Kao i kod kompjuterskih virusa, uspešne viruse uma će biti teško detektovati. Ako ste žrtva
jednog takvog virusa verovatno toga nećete biti svesni i čak ćete takve tvrdnje svesrdno
poricati. Ako pretpostavimo da će biti teško detektovati virus u umu, koji su to znaci koje
treba tražiti? Odgovoriću tako što ću zamisliti kako bi medicinski udžbenik opisao tipične
simptome jednog bolesnika (pretpostavićemo da je muškog roda).

1. Pacijent je obično duboko ubeđen da je nešto tačno ili ispravno: ubeđenje koje nije
zasnovano na dokazima ili razumu ali koje on smatra da je apsolutno prihvatljivo i ubedljivo.
Mi, lekari, takvo ubeđenje nazivamo 'vera'.

2. Pacijenti obično ističu čvrstinu i nepokolebljivost vere kao vrlinu, uprkos tome što nije
zasnovana na dokazima. Štaviše, neretko oni osećaju da što je manje dokaza, to je vera vrlija
(vidi dole).

Ova paradoksalna ideja da je nedostatak dokaza pozitivna vrlina kada je vera u pitanju ima
neke osobine programa koji se sam podržava, jer je samoreferentan. [Hofstadter, 1985]
Jednom prihvaćena, propozicija automatski podriva svaku opoziciju. Ideja 'nedostatak dokaza
je vrlina' bi mogla biti izvanredan pratilac koji bi se udružio sa verom u kliku viralnih programa
koji se međusobno podržavaju.

3. Sličan simptom koji bi se mogao javiti kod bolesnika od vere je ubeđenje da je 'misterija'
sama po sebi nešto dobro. Nije vrlina rešavati misterije. U njima treba uživati, pa čak i slaviti
njihovu nerešivost.

Svaki impuls da se reši misterija bi mogao biti ozbiljno suprotstavljen širenju virusa uma. Ne
bi zato bilo iznenađujuće kada bi ideja 'misterije ne treba rešavati' bila omiljeni član grupe
virusa koji se međusobno podržavaju. Uzmimo, na primer, 'misteriju transsupstancijacije'.
Lako je, i u tome nema ničeg misterioznog, poverovati da se na neki simboličan ili metaforičan
način evharističko vino pretvara u Hristovu krv. Rimokatolička doktrina transsupstancijacije,
međutim, tvrdi nešto više od toga. "Čitava supstanca" vina se pretvara u Hristovu krv; izgled
vina koji preostane je "slučajan", "nema ga ni u jednoj supstanci". [Kenny, 1986] Laičko
objašnjenje transsupstancijacije je da se vino 'bukvalno' pretvara u Hristovu krv. Tvrdnja da
se to stvarno dešava, bilo u svom zamagljenijem aristotelovskom bilo u otvorenijem
kolokvijalnom obliku, može se izreći jedino ako ozbiljno izobličimo značenje reči kao što su
'supstanca' i 'bukvalno'. Redefinisanje reči nije greh, ali ako reči kao što je 'čitava supstanca' i
'bukvalno' koristimo u ovom slučaju, koju ćemo reč upotrebiti kada hoćemo da kažemo da se
nešto stvarno dogodilo? Kao što je Anthony Kenny opisao čudo u kojem se našao kao mladi
polaznik seminara: "Koliko sam shvatio, moja pisaća mašina je mogla da bude
transsupstancijacija Benjamina Disraelija".

Rimokatolici koje vera u nepogrešivost autoriteta nagoni da prihvate da se vino fizički

transformiše u krv bez obzira na to što vidimo, pozivaju se na misteriju transsupstancijacije.
Po njima, samim tim što je to misterija, znači da je u redu. To prolazi kod uma koji je
pripremljen infekcijom u pozadini. Identičan trik se pravi sa 'misterijom' Trojstva. Misterije
nisu napravljene da bi se rešavale već da bi izazvale strahopoštovanje. Ideja 'misterija je
vrlina' priskače u pomoć katoliku kome bi inače dužnost da veruje u očiglednu besmislenost
transsupstancijacije i 'trojice-u-jednom' bila nepodnošljiva. Ipak, verovanje da je 'misterija
vrlina' je samoreferentno. Kao što bi Hofstadter rekao, sama misterioznost vere tera vernika
da produžava misteriju.

Ekstreman simptom infekcije 'misterija je vrlina' je Tertulijanova izreka 'Certum est quia
impossibile est' (Sigurno je, jer je nemoguće). U tom pravcu leži ludilo. Dolazi se do iskušenja
da se citira Bela kraljica Lewisa Carrolla, koja odgovarajući na Alisinu tvrdnju: "Ne može se
verovati u nemoguće stvari" odgovara "Pretpostavljam da nisi imala mnogo prakse ... Kada
sam bila tvojih godina radila sam to pola sata dnevno. Ponekad sam znala da poverujem čak u
šest nemogućih stvari — i to pre doručka". Ili, na primer, Električni monah Douglasa Adama,
korisna naprava programirana da veruje umesto vas, koja je bila sposobna da "veruje u stvari
u koje čak ni u Salt Lake Cityju ne bi tek tako poverovali" i koja je u trenutku kada je
predstavljena čitaocima, verovala, suprotno raspoloživim dokazima, da je sve u svetu obojeno
jednom nijansom ružičastog. Ali Bele kraljice i Električni monasi nisu toliko smešni kada se
shvati da su ti virtuozi verovanja nerazlučivi od poštovanih teologa u stvarnom životu.
"Svakako u to treba verovati jer je apsurdno" (opet Tertulijan). Sir Thomas Browne [1635]
citira Tertulijana sa odobravanjem i ide još dalje: "Verujem da u religiji nema dovoljno
nemogućih stvari za jednu aktivnu veru". I "želim da praktikujem svoju veru u najtežim
tačkama; jer verovati u obične i vidljive predmete nije vera već uverenje [sic]".

Imam osećaj da se tu dešava nešto interesantnije od običnog ludila ili nadrealističkog

besmisla, nešto poput divljenja koje imamo prema žongleru na žici. Kao da vernicima raste
ugled time što uspevaju da poveruju u još neverovatnije stvari od onih u koje veruju njihovi
suparnici. Da li ti ljudi isprobavaju — vežbaju svoje mišiće verovanja, trenirajući se da veruju
u nemoguće stvari zato da bi lakše primili stvari koje su malo verovatne?

Tokom pisanja ovog teksta u listu Guardian izašao je jedan divan primer. Pojavio se u vidu
intervjua sa rabinom koji se prihvatio bizarnog zađatka da overi košer čistotu prehrambenih
proizvoda unazad, sve do krajnjih izvora njihovih najsitnijih sastavnih delova. U to vreme bio
je u dilemi da li da putuje u Kinu da bi ispitao mentol koji se stavlja u bombone protiv kašlja.
"Da li ste ikada probali da ispitate kineski mentol? Bilo je veoma teško, posebno zato što je na
prvo pismo koje smo poslali stigao odgovor na najčistijem kinesko-engleskom jeziku: 'Proizvod
ne sadrži košer'... Kina je tek nedavno počela da se otvara prema košer-istraživačima. Mentol
bi trebalo da je u redu, ali nikada ne možete biti sasvim sigurni dok ne odete tamo". Košer-
istraživači su uspostavili telefonsku vruću liniju preko koje neprestano stižu uzbune kada se
posumnja u čistotu neke čokolade ili ribljeg ulja. Rabin se žali da je trend protiv veštačkih boja
i ukusa "iskomplikovao stvari u domenu košera, jer se svi sastojci hrane moraju ispitivati".
Kada ga je novinar pitao zbog čega se bavi jednim tako očigledno besmislenim poslom, on je
jasno rekao da je logika u tome što nema logike:

Apsolutna logika većine Kašrutskih zakona je božanska zapovest koja nema nikakav razlog.
Lako je ne ubijati ljude. Veoma lako. Malo je teže ne krasti, jer smo povremeno dovedeni u
iskušenje. To ipak ne znači da verujem u Boga niti da ispunjavam njegovu volju. Ali, ako mi
on kaže da ne popijem kafu sa mlekom uz obrok, to je iskušenje. Jedini razlog što to radim je
taj što je mi rečeno da to radim. To je veoma teško.

Helena Cronin mi je sugerisala da ovde, možda, postoji analogija sa Zahavijevom hendikep

teorijom seksualnog odabira i evolucije signala. [Zahavi, 1975] Davno izašla iz mode, čak
ismejana [Dawkins, 1976] Zahavijeva teorija je nedavno vešto rehabilitovana [Grafen, 1990] i
sada je evolucioni biolozi ozbiljno shvataju. [Dawkins, 1989] Zahavi kaže da neka stvorenja,
paunovi, na primer, razvijaju svoje apsurdno nezgrapne repove sa drečeći upadljivim bojama
(uprkos tome što tako postaju meta grabljivicama) baš zbog toga što su nezgrapni i opasni, a
samim tim i privlačni ženkama. Paun, u stvari, kaže: "Vidi kako sam zdrav i snažan čim mogu
sebi da priuštim da okolo vučem ovaj neverovatan rep".

Da bi se izbeglo nerazumevanje subjektivnog jezika kojim Zahavi voli da izlaže svoje misli,
dodao bih da se ovde podrazumeva konvencija uobičajena kod biologa da personifikuju
nesvesne akcije prirodnog odabira. Grafen je pretočio tezu u ortodoksni darvinovski
matematički model i on funkcioniše. Ovde se ne govori o namernosti ili svesnosti paunova i
fazana. Oni mogu biti namerni koliko god poželite. [Dennett, 1983, 1984] Štaviše, Zahavijeva
teorija je dovoljno opšta da ne mora da bude zasnovana na darvinovskoj osnovi. Cvet koji
reklamira svoj nektar 'skeptičnoj' pčeli mogao bi da ima koristi od Zahavi principa. Ali, isto
tako bi mogao da ima koristi i neki prodavac koji se trudi da impresionira kupca.

Premisa Zahavijeve ideje jeste da će prirodni odabir favorizovati skepticizam kod ženki
(odnosno uopšte među primaocima reklamnih poruka). Jedini način za mužjaka (ili oglašivača)
da potvrdi autentičnost svoje tvrdnje o snazi (kvalitetu, ili šta već) jeste da dokaže da je
istinita tako što će podneti jedan stvarno veliki hendikep - hendikep koji može skupo da košta,
i kojeg samo jedan istinski snažan (visokokvalitetan, itd. ) mužjak može da podnese. To se
može nazvati principom skupe verifikacije. A sada da pređemo na stvar. Da li je moguće da su
neke religiozne doktrine prihvaćene ne uprkos tome što su besmislene, već baš zato što su
besmislene? Bilo koji religiozni naivac bi mogao da poveruje da hleb simbolično predstavlja
Hristovo telo, ali samo pravi čistokrvni katolik će poverovati u nešto tako blesavo kao što je
transsupstancijacija. Ti ljudi su trenirani da na verovanje da se može poverovati u bilo šta
gledaju kao na vrlinu (vidi priču o nevernom Tomi).

Vratimo se našoj listi simptoma koje mogu očekivati ljudi zaraženi mentalnim virusom vere i
pratećom grupom sekundarnih infekcija.

4. Bolesnik može da se ponaša netolerantno prema predstavnicima rivalskih vera, a u

ekstremnim slučajevima čak da ih ubija ili da se zalaže za njihovu smrt. On može biti
podjednako nasilan u svom stavu prema apostatima (ljudima koji su nekada bili pobornici vere
ali su je odbacili) ili prema jereticima (ljudima koji prihvataju drugačiju — često veoma malo
različitu — verziju vere). On može biti neprijateljski raspoložen prema drugim načinima
mišljenja, mogućim opasnostima za njegovu veru, kao što je metod naučnog rezonovanja koji
može funkcionisati slično antivirusnom softveru.

Pretnja smrću uglednom kniževniku Salmanu Rushdiu je samo poslednji u nizu žalosnih
primera. Dok sam pisao ovaj tekst, japanski prevodilac Satanskih stihova je pronađen mrtav
samo nedelju dana posle skoro fatalnog napada na italijanskog prevodioca iste knjige. Uzgred,
očigledno suprotni simptom 'razumevanja' prema muslimanskoj 'povređenosti' koju su iskazali
Kenterberijski nadbiskup i drugi hrišćanski lideri (a koja se u slučaju Vatikana graniči sa
direktnim saučesništvom), svakako je manifestacija onog simptoma o kojem smo diskutovali
gore: zabluda da vera, koliko god prezira zasluživali njeni efekti, mora da se poštuje
jednostavno zato što jeste vera.

Ubistvo je, naravno, ekstrem. Ali postoji jedan još ekstremniji simptom, a to je samoubistvo u
militantnoj službi jedne vere. Kao mrav-vojnik koji je programiran da žrtvuje svoj život za
kopije gena koji su napravili program, mladi Arapin ili Japanac (??!) se uči da je umreti u
svetom ratu najbrži put do raja. Bez obzira na to da li vođe stvarno u to veruju ili ne, to ne
umanjuje brutalnost sile koju 'virus samoubilačke misije' vrši u ime vere. Naravno, to ima i
dobrih strana: može da odbije potencijalne preobraćenike ili da učini da preziru veru koja
deluje nesigurno jer primenjuje takve taktike.

Još očiglednija posledica je da bi broj vernika mogao znatno da opadne ako se isuviše
pojedinaca žrtvuje. Tako je bilo u jednom zloglasnom slučaju samoubistva inspirisanog verom,
mada se tu nije radilo o 'kamikaza' smrti u borbi. Sekta Narodnog hrama je nestala kada je
njen vođa, velečasni Jim Jones, poveo većinu svojih sledbenika iz Sjedinjenih Američkih
Država u obećanu zemlju 'Jonestown' u gvajanskoj džungli. Tamo je uspeo da ubedi njih više
od 900, prvenstveno decu, da popiju cijanid. Ovaj morbidan slučaj je do tančina ispitao tim iz
San Francisco Chroniclea. [Kilduff i Javers, 1978]

'Otac' Jones je sazvao svoje stado i rekao im da je došlo vreme da krenu put neba. "Srešćemo
se", obećao je, "na nekom drugom mestu". Reči su odjekivale iz zvučnika postavljenih u
naselju. "U smrti je veliki dignitet. Velika je stvar umreti".

Uzgred, ne može izmaći iskusnom sociobiologu da je Jones ranije u svojoj sekti "proglasio
sebe za jedinu osobu kojoj je dozvoljeno da održava seksualne odnose" (podrazumeva se da
je to i njegovim partnerima takođe bilo dozvoljeno). "Sekretarica bi organizovala Jonesove
veze. Ona bi nazvala i rekla: 'Otac ne voli to da radi, ali sada ima neodoljivu potrebu... da li
biste Vi, molim Vas...?' 'Njegove žrtve nisu bile samo ženskog pola. Još u vreme kada se
Jonesova komuna nalazila u San Francisku jedan sedamnaestogodišnji mladić je pričao kako
su ga vodili na vikende u hotel gde je Jones imao "sveštenički popust za velečasnog Jima
Jonesa i njegovog sina". Taj dečak je još rekao: "Stvarno sam osećao strahopoštovanje prema
njemu. Bio mi je više od oca. Ubio bih svoje roditelje za njega" . Ono što je fascinantno u vezi
sa velečasnim Jimom Jonesom nije samo njegovo egoistično ponašanje već skoro nadljudska
naivnost njegovih sledbenika. Imajući u vidu takvu strahovitu lakovernost može li iko
posumnjati da je ljudski mozak zreo za malignu infekciju?

Tačno je da je velečasni Jim Jones prevario samo nekoliko hiljada ljudi. Ali njegov je slučaj
ekstrem, vrh ledenog brega. Ista takva potreba da ih prevare religiozne vođe raširena je među
ljudima. Većina nas bi se mogla opkladiti da, kada bi se neko pojavio na televiziji i doslovce
rekao: "Pošaljite mi svoj novac da bih ubedio druge naivčine da mi i oni pošalju svoj novac",
to ne bi uspelo. Ali danas će se u svakom iole značajnom mestu u Sjedinjenim Američkim
Državama naći makar jedan televizijski propovednički kanal koji se potpuno posvetio takvom
providnom triku. I masovno u tome uspevaju. Suočeni sa lakovernošću u tako zapanjujućim
razmerama teško je da makar malo ne osetimo simpatije prema tim uglađenim prevarantima.
Ali samo dok ne shvatimo da nisu sve naivčine bogate i da ti propovednici često zarađuju na
sirotinji. Čuo sam jednog od njih kako se direktno poziva na princip koji sada identifikujem kao
Zahavijev princip skupe verifikacije. "Bog stvarno ceni donaciju", rekao je sa pasioniranom
iskrenošću, "samo kada je donacija toliko velika da boli". Onda su dovedeni stariji prosjaci da
bi posvedočili koliko su sada srećniji pošto su prepisali sve što su imali velečasnom ko god on
bio.

5. Pacijent može da primeti da njegova ubeđenja, iako nemaju nikakve veze sa dokazima,
imaju mnogo veze sa epidemiologijom. Zašto, može se zapitati, imam baš ovaj skup ubeđenja
a ne neki drugi? Da li je to zato što sam pregledao sve svetske religije i odabrao onu čije su
tvrdnje delovale najubedljivije? Svakako da nije tako. Ako verujete, statistički je
najverovatnije da je to ista vera koju su imali vaši roditelji. Bez sumnje, katedrale koje streme
u visinu, uzbudljiva muzika, dirljive priče i parabole pomažu. Ali ubedljivo najvažnija varijabla
koja određuje vašu religiju jeste slučajnost rođenja. Ubeđenja do kojih tako strasno sada
držite bila bi sasvim drugačija i većim delom kontradiktorna samo da ste, kojim slučajem,
rođeni na nekom drugom mestu. Reč je o epidemiologiji, a ne o dokazima.

6. Ako je pacijent jedan od onih retkih izuzetaka koji pripada drugačijoj religiji od svojih
roditelja, odgovor i dalje može biti epidemiološki. Istina, moguće je da je on hladnokrvno
proučio svetske religije i odabrao onu najubedljiviju. Ali je statistički verovatnije da je bio
izložen nekom posebno snažnom infektivnom agensu — nekom Johnu Wesleyu, Jimu Jonesu ili
svetom Pavlu. Tu je reč o horizontalnoj transmisiji, kao kod boginja. Ranije je to bila
vertikalna transmisija, kao kod Huntingtonove horeje.
7. Interne senzacije kod pacijenta mogu biti zapanjujući slične onima koje se obično povezuju
sa seksualnim odnosima. To je jedna izuzetno snažna sila u mozgu tako da nije čudo da su se
neki virusi razvili tako da je koriste. Poznata orgazmička vizija sv.Tereze isuviše je poznata da
bih je ovde prepričavao. Ozbiljnije od toga i na jednom manje čulnom planu, filozof Anthony
Kenny pruža dirljivo svedočanstvo čistog oduševljenja koje očekuje one koji uspeju da
poveruju u misteriju transsupstancijacije. Pošto je opisao svoje rukopoloženje za
rimokatoličkog sveštenika, on kaže da se jasno seća

...egzaltacije koju sam doživljavao tokom prvih meseci kada sam stekao pravo da služim
misu. Iako sam se inače teško budio, ujutro bih rano skočio iz kreveta, sasvim budan i
ispunjen uzbuđenjem pri pomisli na veličanstveni čin za koji sam imao privilegiju da ga
izvodim. Retko sam služio javnu misu: većinu dana sam slavio sa mlađim članom koledža za
sporednim oltarom. Ali to nije uticalo na svečanost žrtve niti na vrednost konsekracije. Najviše
me je očaravalo dodirivanje Hristovog tela i bliskost sveštenika sa Hristom. Posle reči
konsekracije, zagledao bih se u hostiju, raznežen kao ljubavnik koji gleda u oči svoje ljubljene.
. . Ti rani dani koje sam proveo kao sveštenik ostali su mi u sećanju kao dani ispunjenja i
ustreptale sreće; nešto vredno ali isuviše krhko da bi trajalo, kao romantična ljubav prekinuta
realnošću nesrećnog braka.
(Kenny, Staza iz Rima)

Dr Kennyju možemo verovati da mu je, kao mladom svešteniku, izgledalo da je zaljubljen u

posvećenu hostiju. Kako briljantno uspešan virus! Inače, na istom tom mestu Kenny nam
takođe pokazuje da se virus prenosi zarazom — ako ne bukvalno, onda bar u izvesnom smislu
— sa dlana inficirajućeg biskupa preko glave novog sveštenika:

Ako je katolička doktrina istinita, svaki sveštenik koji je rukopoložen propisanim načinom
dobija svoja naređenja u neprekinutoj liniji rukopoloženja preko biskupa koji ga rukopoloži,
sve unazad do jednog od dvanaest apostola... Mora da postoje lanci rukopoloženja dugi
nekoliko vekova. Iznenađuje me da se sveštenici nikada ne trude da prate svoje duhovno
poreklo i da saznaju ko je rukopoložio njihovog biskupa a ko je rukopoložio njega, i tako dalje,
sve do Julija II, Celesta V ili Hildebranda ili čak možđa Grigorija Velikog.
(Kenny, Staza iz Rima)

I mene to iznenađuje.

4. DA LI JE NAUKA VIRUS?

Ne. Nije, osim ako su svi kompjuterski programi virusi. Dobri, korisni programi se šire jer ih
ljudi procenjuju, preporučuju i daju drugima. Kompjuterski virusi se šire jedino zato što sadrže
kodiranu instrukciju: 'raširi me' . Naučne ideje, kao svi memi, podložni su nekoj vrsti
prirodnog odabira, i to može, na prvi pogled, ličiti na virus. Ali selektivne sile koje izučavaju
naučne ideje nisu arbitrarne i kapriciozne. To su precizna, jasno definisana pravila i ona ne
favorizuju besmisleno i samodovoljno ponašanje. Ona favorizuju sve vrline iznesene u
udžbenicima standardne metodologije: mogućnost provere, zasnovanost na dokaznoj građi,
preciznost, mogućnost izračunavanja, konzistentnost, intersubjektivnost, ponovljivost,
univerzalnost, progresivnost, nezavisnost od kulturnog miljea i tako dalje. Vera se širi uprkos
totalnom nedostatku svih ovih vrlina.

Mogu se naći elementi epidemiologije i u širenju naučnih ideja, ali to je uglavnom deskriptivna
epidemiologija. Brzo širenje dobre ideje kroz naučnu zajednicu može izgledati kao epidemija
boginja. Ali kada se ispitaju dublji razlozi, naći će se da su dobri i da zadovoljavaju stroge
standarde naučne metode. U istoriji širenja vere naći će se malo toga sem epidemiologije, i to
kauzalne epidemiologije. Razlog zbog koga osoba A veruje u jednu stvar a osoba B veruje u
drugu jeste jednostavno i iskijučivo taj što je A rođena na jednom kontinentu a B na drugom.
Mogućnost provere, zasnovanost na dokaznoj građi i ostalo, nimalo se ne razmatraju. Za
naučno verovanje, epidemiologija dolazi naknadno i opisuje istoriju njenog nastanka. Za
religiozno verovanje, epidemiologija je osnovni uzrok.
5. EPILOG

Srećom, virusi ne pobeđuju svaki put. Mnoga deca izlaze nepovređena iz najgoreg što im
kaluđerice i mule serviraju. Lična ispovest Anthonyja Kennyja ima srećan kraj. On je na kraju
odbacio mantiju jer nije više mogao da toleriše očigledne kontradikcije u katoličkoj veri i sada
je visokopoštovani naučnik. Ali, teško je ne oceniti da je reč o stvarno snažnoj infekciji čim je
čoveku takve mudrosti i inteligencije - koji je, ni manje ni više, predsednik Britanske
akademije - trebalo tri decenije da se izbori sa njom. Da li sam onda paničar bez razloga zato
što strahujem za dušu svog nevinog šestogodišnjeg deteta?

REFERENCE:

BROWNE, SIR T., RELIGIO MEDICI, I, 9

DAWKINS, R., SEBIČNI GEN [The Selfish Gene, Oxforđ, 1976]
DAWKINS, R., PRODUŽENI FENOTIP [The Extenđeđ Phenotype, Oxford, 1982]
DAWKINS, R., SEBIČNI GEN [The Selfish Gene, 2. izdanje, Oxford, 1989]
DENNETT, D.C., NAMERNl SISTEMI U KOGNITIVNOJ ETOLOGIJI: ODBRANA ' PANGLOSSOVSKE
PARADIGME' ["Intentional systems in cognitive ethology: the 'Panglossian paradigm'
defenđed," Behavioral anđ Brain Sciences, 6, 1983: 343-390]
DENNETT, D.C., SOBA U OBLIKU LAKTA: VARIJETETI SLOBODNE VOLJE KOJE VREDI ŽELETI
[Elbow Room: The Varieties of Free Will Worth Manting, Oxford, 1984]
DENNETT, D.C., MEMI I EKSPLOATACIJA MAŠTE ["Memes and the exploitation of imagination",
The Journal of Aesthetics anđ Art Criticism, 48, 1990: 127-135]
GRAFEN, A., SEKSUALNI ODABIR ODHENDIKEPIRAN PUTEM FISCHER PROCESA ["Sexual
selection unhandicapped by the Fischer process", Journal of Theoretical Biology, 1990: 144,
473-516] GRAFEN, A., BIOLOŠKI SIGNALI KAO HENDIKEPI ["Biological signals as handicaps",
Journal of Theoretical Biology, 1990: 144, 517-546] HOFSTADTER, D.R., METAMAGIČNE TEME
[Metamagical Themas, Harmondsworth, 1985]
KENNY, A., STAZA IZ RIMA [A Path from Rome, Oxford, 1986]
KILDUFF, M. I JAVERS, R., KULT SAMOUBISTVA [The Suicide Cult, New York, 1978]
THIMBLEBY, H., MOGU Ll VIRUSI IKADA BITI KORISNI? ["Can viruses ever be useful?",
Computers anđ Security, 10, 1991: 111-114] WILLIAMS, G.C., PLEJOTROPUA, PRIRODNI
ODABIR I EVOLUCIJA SENILNOSTI ["Pleiotropy, natural selection, and the evolution of
senescence", Evolution, 11, 1957: 398-411]
ZAHAVI, A., ODABIR PARTNERA - ODABIR ZA HENDIKEP ["Mate selection - a selection for a
handicap", Journal of Theoretical Biology, 53, 1975: 205-214]