Univerzitet u Kragujevcu

Pedagoški fakultet Jagodina

Tema: Analiza književnog dela „Čiča Gorio“

Onore de Balzaka

Student:

1
Ana Gajić 47/05
Onore de Balzak je rodjen 1799. godine u Turu, Francuska. Kao ličnost i
kao pisac formira se u prvoj polovini 19. veka, koju obeležavaju snažan uspon
buržoazije i njene filozofije života i sila novca kao osnovna pokretačka snaga
svega delovanja i stila življenja. Po završetku studija prava, trebalo je, po želji
roditelja, da bude beležnik jer je taj poziv obezbedjivao društveni ugled i udoban
život. Balzaku se taj poziv nije dopao, već je kao dečak maštao da bude pisac.
Naslućivao je svoj stvaralački genije i uporno odbijao da se bavi bilo čim osim
pisanja. Njegov prvi pokušaj je tragedija Kromvel, ali je to bilo vrlo slabo delo.
Okrenuo se romanu, napisao za nekoliko godina nekoliko romana, ali je video da
su vrlo slabi i nije ih potpisivao svojim imenom.
Posle prvih književnih neuspeha, opredeljuje se za izdavaštvo, kupuje
štampariju, nakon čega doživljava materijalnu katastrofu koja ga prati do kraja
života; stalno je bio u dugovima i stalno se borio sa nemaštinom. Opet se vraća
književnosti rešen da piše roman o gradjanskom ratu izmedu monarhista i
republikanaca u Bretanji. Skupivši gradju, piše roman Poslednji šuan i, svestan
njegove vrednosti, potpisuje ga svojim imenom. Od tada je napisao stotinu knjiga
pišući iz dana u dan, bez predaha, po sedamnaest sati dnevno. Balzak je primer
ogromne stvaralačke snage, posvećenosti književnosti i sagorevanja u
neprekidnom stvaralačkom zanosu. Ogromna radna energija je slabila, zdravlje se
sve više pogoršavalo i poslednjih nekoliko godina, umoran i ophrvan bolešću,
ništa nije napisao. Umro je 1850. godine, na vrhuncu slave.
Balzak je došao na genijalnu ideju da sve svoje romane objedini u jednu
celinu koju je nazvao Ljudska komedija. Svaki roman je posebna celina ali sve ih
objedinjuje vreme, podneblje, mentalitet, ličnosti. Neke njegove ličnosti javljaju se
u različitim delima, različitim vremenima i drugačijim ambijentima. U Ljudskoj
komediji Balzak prikazuje plemstvo, ministre, političare, bankare, sudije,
advokate, oficire, sveštenike, trgovce, robijaše, zanatlije... Njegova Ljudska
komedija je tako postala i ostala istorija naravi francuskog društva prve polovine
19. veka. On je postao najbolji i najpoznatiji istoričar. U najznačajnija i
najpoznatija dela ubrajaju se: Čiča Gorio, Šagrinska koža, Evgenija Grande,
Rodjaka Beta, Rodjak Pons, Izgubljene iluzije, Traženje apsolutnog, Seljaci,
Pukovnik Šaber.

Trinaest godina nakon objavljivanja prvog uspešnog romana Poslednji

šuan, posle desetine uspelih romana koji su Balzaka učinili ne samo najpoznatijim
nego i najplodnijim piscem toga doba, Balzak je napisao Predgovor ljudskoj
komediji (1842) kojim je pokušao da teorijski obrazloži svoje delo. Ovaj se spis
smatra manifestom realizma. U njegovom spisu su izneti osnovni poetski stavovi.
Zadatak spisa je da se objasni kako je zamišljena i kako je postala Ljudska

2
komedija, te da se ukratko obrazloži njen plan. Zamisao je nastala iz poredjenja
ljudskog roda i životinjskog sveta: „Uvidjao sam da u tom pogledu društvo liči na
prirodu. Zar društvo ne stvara od čoveka, prema sredini u kojoj on razvija svoju
delatnost, toliko različitih ljudi koliko ima podvrsta u zoologiji?(...) Prema tome,
bilo je i uvek će biti društvenih vrsta, kao što ima i zooloških vrsta?“. Za njega,
razlika izmedju vojnika, radnika, upravitelja, advokata, itd. Isto su tako velike kao
izmedju vuka, lava magarca, gavrana itd. Balzak ukazuje na suvoparnost istorije
zamerajući istoričarima svih vremena što su zaboravili da napišu istoriju naravi.
Priznaje škotskom romansijeru Valteru Skotu da se „uzdigao do filozofskog
značaja istorijski roman, tu vrstu književnosti koja iz veka u vek ukrštava
besmrtnim dijamantima pesnički venac zemalja u kojima cveta književnost“. Sebi
je postavio zadatak da napiše istoriju koju su zaboravili toliki istoričari-istoriju
naravi. To će postići „popisujući poroke i vrline, skupljajući najglavnije slučajeve
strasti, slikajući karaktere, odabirajući najvažnije društvene dogadjaje, praveći
tipove spajanjem većeg broja oznaka istodobnih karaktera“.Definisao je roman
kao uzvišenu laž istinitu u pojedinostima i daje plan Ljudske komedije- I. Studije
naravi 19. veka čine opštu istoriju a svaka od slika ima svoju misao, svoje
značenje i izražava jedno doba ljudskog života; II. Filozofske studije prikazuju
društvenu moć; III. Analitičke studije treba da udju u filozofiju braka, patologiju
društvenog života, anatomiju nastavnog osoblja i analizu vrline. Ovakvo delo
obuhvata istovremeno i kritiku društva, analizu njegovih bolesti i pretresanje
njegovih načela.
Sumu svoje Ljudske komedije izrazio je Balzak sledećim rečima:

Moje delo ima svoju geografiju, kao što ima svoj rodoslov i svoje porodice,
svoja mesta i svoje stvari, svoju čeljad i svoje gradjane, svoje zanatlije i svoje
seljake, svoje političare i svoje kicoše, svoju vojsku, rečju- ceo svoj svet!
Balzak u svom spisu ukazuje na uticaj sredine na formiranje ljudske ličnosi,
isticanje potrebe za istorijom ljudske naravi, otkrivanje sopstvenih stvaralačkih
postupaka u transponovanje gradje u roman, ukazivanje na roman kao proznu
vrstu velikih umetničkih mogućnosti.

Priča romana Čiča Gorio razvija se na dva plana: individualnom i opštem

Na individualnom planu predočene su dve ključne priče: o mladom studentu
Eženu de Rastinjaku i ostarelom fabrikantu rezanaca Čiča Goriu. Oko ove dve
sudbine razvija se niz individualnih istorija: stanara pansiona gospodje Voker
( stara gospodjica Mišono, gospodin Poare, mlada devojka Viktorina Tajfer,
gospodja Kutir, odbegli robijaš Votren), vikontese de Bozean, grofice Anastazije
de Resto, baronice Delfine de Nisenžan. To su samo istaknutiji pojedinci koji
imaju značajnije mesto u romanestkoj priči, ali pored njih, kroz ovaj roman
defiluje nekoliko desetina epizodnih likova. Na opštem planu data je slika
pariskog društva od najnižih do najviših slojeva. U pansionu gospodje Voker je

3
sirotinja različitog životnog doba i porekla, a u predgradju Sen Žermen je visoko
društvo odeveno u svilu i okićeno zlatom i dijamantima. Pariz je veliko iskušenje,
nada i čežnja mladih ljudi, željnih da dopru do senžermenskog društva. Pariz je
slika moralnog blata, bezdušnosti i egoizma.

Na samom početku romaneskne priče, posle predočavanja stanara pansiona

gospodje Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera priče. Rastinjak
i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava mladića i starca pa se u
toku romaneskne priče njihove sudbine prepliću. Balzak je dobro odredio mesta
ovim junacima u strukturi romana: to su dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se
i jedan i drugi uzajamno dopunjavaju. Bez Čiča Goria Rastinjak bi dobio sasvim
druge obrise; bez Rastinjaka tragična sudbina starog Goria, ne bi dobila tako
snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je Čiča
Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju kćerki, Rastinjak je na putu da
uništi majku i sestre, dok je jedan poražen od života, drugi se bori za pobedu; dok
je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obračun sa društvom.
Čiča Gorio je široka freska francuskog društva: tu im ličnosti različitog
socijalnog porekla i statusa , različitih ideja i ideala, različitih moralnih stavova i
različitih sudbina: „Ovakav skup ljudi- piše Balzak- sadrži uglavnom bitne
elemente celog jednog društva“. Za junake ove priče Balzak uzima dva različita
ljudska tipa. Jedno je mladi student prava, koji je došao u Pariz da završi studije i
svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostareli negdašnji
fabrikant, „jedno nesrećno i odgurnuto stvorenje, jedan mučenik sa kojim su svi
terali šegu“.
Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život,
željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage,
napušten od svojih kćerki, opljačkan od sopstvene dece, žrtva bezgranične
roditeljske ljubavi.
Ljudski svet romana čine ličnosti rzličite po poreklu, društvenom statusu,
mentalitetu i karakteru. One se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen
Ženevjev gde se nalazi pansion gospodje voker, i onaj iz predgradja Sen Zermen,
gde su kuće i dvorci aristokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na
drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaji iskrenosti,
poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je bespomučna borba za
društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa
simpatijama prikazuje senženevjevske žitelje, ima sažaljenja za njihove patnje i
stradanja, ima razumevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne
idealizuje. Za senžermenske žitelje nema ni razumevanja ni simpatija- na svakom
koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba. Čiča Gorio nije idealan lik-
bogatstvo je stekao na nepošten način, koristeći nevolje siromašnih i gladnih. Ali
on je stradalnik i nesrećnik, žrtva svojih nezajažljivih kćeri i svoje prevelike
ljubavi prema njima. Ni Rastinjak nije idealizovan: dolazi u Pariz čist i neiskvaren,

4
dugo zadržava moralnu čistotu svoje ličnosti, ali postepeno popušta, prilagodjava
se sredini i poprima njenje manire: i on iskorišćava svoje najmilije da bi obezbedio
ulazak u visoko društvo: i on, na kraju romanesksne priče, odlazi da se uključi u
metež i blato senžermenskog društva.

Čiča Gorio je stekao bogatstvo za vreme revolucije prodajući brašno deset

puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je
posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije: obezbedio im velik
miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je
grofica de Resto, mladja Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u
visoko društvo, nihove potrebe su postale veće- želele su da se istaknu na
balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen
očinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovodjen stavom:
„Očevi uvek treba da daju pa da budu srećni. Uvek davati to znači biti otac“. Dok
je imao para, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo
novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao sklonište, prezren i
siromašan. Stalno menja spratove i iznajmljuje jeftinije sobe. Odrekao se duvana,
otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je
sve mršaviji. Čiča Gorio „koji je imao šezdeset i dve godine izgledao je kao da
nema ni četrdeset(...), koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na
izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina“. Kada je ponestalo
novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvećnjake, posudje od srebra, uvek je
kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one zadovoljne i
srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kćeri,
osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele.
Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova
kćer Dafina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima
nije bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i
bunt:
Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao
ponekad, ali nisam smeo da verujem.
Umro je Čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su
ga samo Rastinjak i Kristog, pokućar gospodje Voker. Kćeri za koje je sve
žrtvovao nisu došle na sahranu- poslalw su prazne kočije i kočijaše.

Ežen de Rastinjak je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije

prava. Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio
svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni.
Shvatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da
udje u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je
došao u vezu sa daljom rodjakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je

5
postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rodjak vikontese
de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih
plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbedjivala pozivnice za
balove. Već na prvim koracima u to društvo Rastinjak mlad, neiskusan i čista srca
doživljava poniženje: njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim
kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu otvaraju vrata.
Prvi ulasci u to društvo otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laž.
Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš
Votren i vikontesa Bozean. Votren je dobro upoznao svet i iskusio društvene
nepravde pa nastoji da Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za
Votrena je Pariz obična kaljuga:
Oni koji se u njoj ukaljaju vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se
ukaljaju idući pešice, to su lopovi.Ako vam se desi nesreća da ukradete neku
sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosudja kao kakvo čudovište.
Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka.
Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društo treba
krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili
uleteti kao topovsko djule, ili se uvlačiti kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I
vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razočarenja, kada je ljubavnik bio
napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u
društvu u koje hoće da udje:
Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju.
Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska
pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu
knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko
hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji,
udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj
stanici ostavljati da crknu, p ćete ostvariti sve želje.
U Rastinjaku je dvojstvo: on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da
uspe. Ali on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se
kočijama, što je uslov da se udje u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su
sebične kćeri čiča Goria.Ali će taj isti rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu
da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto pre tog bude ubijen njen brat.
Rastinjak ima svoj put:
Moja je mladost još čista kao vedro nebo: ko hoće da postane velik ili
bogat čovek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i
uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao
da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa
onda postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću raditi plemenito, kao svetac, radiću
danju i noću da stečem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo sporo
ići, ali ću zato spavati mirne savesti.
Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžen, kada oseti miris
bogatstva, pojmiće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novac,

6
čovek je siguran, samouveren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i bogatstvo i
moralna čistota to ne može da opstane jedno pored drugog, shvatio je Rastinjak.
Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika
bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da
pozajmi franak od pokućara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka
obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji
je želeo da svet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de
Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči: „A sad je na nas dvoje red“. Na ručak
kod gospodje de Nisenžen odlazi Rasttinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen
Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi.

U jednom predgovoru iz 1839. godine Balzak piše:

Dogadjaj koji je poslužio kao model odigrao se pod užasnim okolnostima
kakvih nema ni kod ljudoždera; jadni otac vikao je čitavih dvadeset časova koliko
je trajala agonija da mu donesu vode da utoli žedj, niko mu nije pritekao u pomoć:
njegove dve kćeri bile su jedna na balu, a druga u pozorištu, iako su znale u
kakvom je stanju njihov otac. U tu istinu je teško bilo poverovati. Protivno
tvrdjenju jednog zlonamernog kritičara, Balzak je odlično poznavao parisko
društvo, a vrlo ozbiljni ekonomisti potvrdili su tačnost podataka koje je on naveo.
Engels je napisao da je od Balzaka naučio više nego od svih ekonomista i
istoričara toga vremena zajedno. Odbijajući da ropski podržava stvarnost, da
naizgled tačno prikazuje dogadjaje i karaktere, on je želeo da ih prikaže verno,
analizirajući nihovu suštinu i otkrivajući njihovu skrivenu istinu. Otuda se Balzak
smatra jednim od najvećih majstora realizma.

Ovo je istovremeno i roman karaktera i roman naravi. Sve ličnosti u

romanu, koje predstavljaju prosečni svet, verna su slika naravi jednog doba. Kroz
raznolik svet koji opisuje Balzak slika zajedničke odlike društvenih skupina i
izuzetne jedinke koje se svojom originalnošću izdvajaju iz prosečnih gomila.
Balzak je u delu majstorski oživeo pozadinu svoje patološke drame. To nisu, kao
kod njegovih savremenika, opisi radi opisa, nezavisni od intriga, nego opisi
užlebljeni u samu srž romana.

7
LITERATURA:

1. Vukašin Stanisavljević,Prilozi nastavi književnosti,

Nauka, Beograd 1996.
2. Dr Staniša Veličković, Dr Jordana Marković,
Interpretacije iz književnosti, Priručnik za učenike
gimnazija i stručnih škola, Niš 2002.