METODOLOGIJA HISTORIJSKIH ISTRAŽIVANJA

- Ako se nešto drži da je istina, a nije istina onda je zabluda

- Riječ sa više značenja spada u semantiku
- Dževad Termiz: Metodologija društvenih nauka
- O nauci uopće
- Mirjana Gros (važno) Pitati Šabotića (polemika Gros-Đurđev)
- Đuro Šušnjić: Članak o Karlu Marksu i njegovom shvatanju religije
- Marks u početku bio ateista, kasnije se to promijenilo
- Nauka je skup iskustvenog i teorijskog. Nijedna nauka nije čisto teorijska ni čisto
pragmatična.
- Nauka ima svoje norme tj. Mjerila naučne istine: sistematičnost, povjerljivost, skladnost. U
nauci je znatno teže nešto dokazati nego opovrgnuti. Zadaci nauke su da prikupi podatke,
da daje vrijednosni sud o njima.
- Pozitivistički historičari donose činjenice bez iskustvene nauke, tj. donose samo izvore
puštajući čitaoce da sami izvuku zaključke. Kad malo dublje uđemo u djela pozitivista
možemo zaključiti da ih je potrebno doraditi.
- Smisao nauke jeste da se dosegne potpuna istina, tj da utvrdi razliku između istine i
neistine.
- Po Mirjani Gros, riječ Povijest znači istina, a historija saznaje te istine (historija je uži
pojam)
- Znanost je znanje ili stanje znanja (prema oxfordskom rječniku)
- Nauka je najveći izazov i avantura ljudskog roda (Ante Simonjić)

Struktura nauke:

Bitni činioci: predmet i metod nauke, naučno saznanje o predmetu i metodu, zablude i
pogreške nauke.

Predmet nauke:

- Dževad Termiz ima definiciju

- Nauka mora imati predmet istraživanja
- Omer Ibrahimagić: Državnost BiH (njegovo razumijevanje izvora u kome se govori o
narodu)
- Samorodnost nauke (prešao preko ovog)
- Sistematičnost nauke (objašnjava)
- Racionalnost nauke
- Društvena svrsishodnost (objašnjava)–mora biti znanje korisno za razumijevanje društvene
stvarnosti
- Razvojnost (od jednostavnijeg ka složenijem, a ne koliko je grofica imala djece?)
- Neutralnost (bez pristrasnosti)

Klasifikacija nauke:

- Po marxistima ima 4 nauke

- UDK sistem (univerzalna decimalna klasifikacija). Cjelokupno znanje podijeljeno na 10
oblasti. (samo navesti primjere)
- OSCD: nuka se dijeli na: prirodne znanosti, tehničke znanosti, humanističke znanosti,
medicinske znanosti (citat po Ante Simonjiću)
- Podjela iz Frasatija?? Kod Napulja: Historija je humanistička nauka. Prema toj podjeli
utvrđuje se matičnost fakulteta. Znači mora se na fakultetu izučavati historija, da bi se
mogao organizovati PD studij. Kod nas je historija i dalje društvena nauka
Naučni metod

- To je put dolaženja do naučnog saznanja, koji se ostvaruje naučnom metodologijom koja se

satoji od tačno utvrđenih pravila. (logički dio, epistomiološki dio (pravila), metodsko-tehnički dio
(tri dijela metoda)
- Postoje različite klasifikacije predmeta istraživanja (ne ulazi u to)

Najvažniji pravci naučno-istraživačkih metoda

- Pozitivistički
- Primjer Đ. Šušnjića
- Tri suprotstavljena stajališta:
a) metodologija kao naučna disciplina ne postoji
b) postoji i
c) to je posebna specijalna naučna disciplina

Treći stav Kožar smatra neopravdanim. On smatra da je metodologija posebna nauka

- Treba razlikovati metodologiju i metodiku: metodologija se bavi metodama, a metodika
uticajem metoda.

- Atlanti mogao bi biti br. 15 ili 16.

- O arhivistici kao integrirajućoj nauci
- Arhivistika u teoriji i praksi (u prvom poglavlju te knjige)
- Arhivska praksa br.12

- Historijski materijalizam
- Empirizam
- Istoricizam (pojmovi koje je Kožar dao Nijazu - važno)

B. Đurđev

materijalizam (fr.matérialisme, l.materialis)
fil. teorijski: shvatanje koje smatra tvar ili materiju kao jedinu supstanciju sveta i kao suštinu svih stvari, pa
i psihičke (duševne) pojave samo kao funkcije materije; dijalektički materijalizam-marksistička filozofija,
"...nauka o najopštijim zakonima kretanja i razvitka prirode, ljudskog društva i mišljenja" (Engels);
praktički ili etički materijalizam: učenje koje postavlja kao cilj života čulno uživanje sadašnjice, a čulna ili
materijalna dobra smatra kao jedini stvarni osnovi života i kulture; istorijski materijalizam primena
dijalektičkog materijalizma na istraživanje istorije, primena na društvene nauke: "Privredni sklop
(ekonomska struktura) društva jeste stvarna osnova na kojoj se podiže pravni i politički nadgradak (pravna i
politička nadgradnja), i kojoj odgovaraju određeni društveni oblici svesti... Načinom proizvodnje
materijalnog života uslovljeno je društveno, političko i životno zbivanje uopšte" (Karl Marx, Zur Kritik der
politischen Ökonomie, predgovor, 1859); mehanički materijalizam učenje koje smatra da živi organizam
nije ništa drugo nego složen mehanizam, i da se, prema tome, živa materija ne razlikuje od mrtve; supr.
idealizam

- empirizam (gr. iskustvo)
filozofija iskustva, gnoseološki pravac koji celokupno saznanje izvodi iz iskustva; u metodološkom
pogledu; princip da se nauke treba da se osnivaju na iskustvu (osnivač gnoseološkog empirizma je Džon
Lok, a metodološkog Frensis Bekn); supr. racionalizam.

- Evolucionizam je doktrina o nastanku živih vrsta, ali i duhovnih, društvenih i kulturnih proizvoda i
institucija putem zakona evolucije.
- fil. pogled na svet čiji je osnovni princip razvijanje iz nižega višemu. Lenjin: "Razvoj je "borba"
suprotnosti. Oba osnovna (ili oba moguća? ili oba koja se u istoriji imaju posmatrati?) shvatanja razvoja
(evolucije) jesu: razvoj kao smanjivanjenj i povećavanje, kao ponavljnjanje, i razvoj kao jedinstvo
suprotnosti (cepanje jedinstvenoga na uzajamno isključne suprotnosti i uzajamni odnos između ovih". 1.
biološki: učenje o razvoju, razvitku (v. darvinizam); 2. u shvatanju sveta: pretpostavka da se svet
razvijao i razvija po izvesnim zakonima; 3. u etici:* a) pravac koji poreklo etičkog procenjivanja gleda u
iskustvu ili razvitku (Spenser, Vunt); b) pravac koji smatra da je cilj čovečjih težnji razvitak, tj.
napredovanje (Vunt).

- Historicizam kao pojam se često koristi pogrdno u značenju prenaglašenog shvaćanja povijesti u
razvitku društva i povijesnosti kao čovjeka. [1]
- Historicizam je proucavanje adredenog pitanja pretežno s povijesne strane i isticanje i naglasavanje
povijesnih cinjenica medu svim drugim činjenicama

Istoricizam

Istoricizam je paradigma u proučavanju duhovnih nauka, dopušta varijacije unutar sebe, pa se različiti
predstavnici ovog pravca često kritikuju među sobom. Kao pravac nastao je iz filozofije kultura, ali je
podsticaj za razvijanje istoricizma u okviru filozofije došao spolja.

Istoricizam se trudi da prepozna karakteristike pojedinačne epohe, shvatanjem tadašnjih okolnosti, bez
obzira što mi pripadamo sadašnjem vremenu. Zalaže se za vođenje računa o osobenostima i uslovima koji se
javljaju u vremenu o kome govorimo ili koje tumačimo. Prošlosti se obraćamo kako bismo volje razumeli
sadašnjost i budućnost.

Istoricizam je bio politički blizak snagama koje su reagovale na revoluciju iz 1789. godine, on je pokušaj
ponovnog priključenja na tok istorije, nasuprot meteža nastalog krajem XVIII veka:

 Odbija se pretpostavka o napretku i stalnoj usavršivosti (suprotno tvrđenjima prosvetitelja).

 Uvodi se učenje o istorijskom pravu (nasuprot prosvetiteljskom prirodnom), kada se ukazala potreba
za nacionalnim identitetom.

Kroz samu praksu se pokazalo da stalni napredak nije moguć, npr. selidbom iz sela u grad nakon revolucije
javila se nova vrsta socijalne bede. To istovremeno znači i da tehničko-tehnološki napredak ne mora ujedno
da označava i kulturno-duhovni. Ključne reči istorizma su individualnost i razvoj; ne postoji univerzalna
ljudska priroda, a da nema razvoja mi bismo uvek živeli u jednoj epohi.

Problemi, iskušenja istorizma naleze se u njegovim osnovnim načelima. Kada bi čovek bio u potpunosti
individualan, ne bi postojala kohezivna nit koja istoriju povezuje u celinu.

Istorizam ukazuje na to da čovek pored čovečanstva i pored činjenice da je čovek ima i druge osobine koje
ga povezuju ne sa svim ljudima, ali sa velikim grupama da (npr. država, narod). Postoji realna opasnost od
prenaglašavanja individualizma, da se razlike među ljudima prenaglase i da se istorijski kontinuitet izgubi
(npr. Nemačka u Drugom svetskom ratu).

Iskušenje istorizma je kulturni relativizam. Neophodno je uočiti kontinuitet, transportovati se u epohu i

razumeti je (kada bi granice epohe bile apsolutne, to ne bi bilo moguće).

Diltaj je rekao: To šta čovek jeste to mu govori povest. Čovek reaguje na uprošćene teorije, van kulturnog
konteksta mi ne možemo uvideti šta je suština čoveka. Pri tom ljudska priroda nije konstantna, ona je samo
relativno konstantna.

(Vilhelm Diltaj, rođen 19. novembra 1833. a umro 1. oktobra 1911 bio je nemački filozof, istoričar, sociolog i psiholog. Njegov glavni projekat se
sastojao od uspostavljanja uslova za istorijsko saznanje[1]. .
Позитивизам је учење које се заснива искључиво на чињеницама. Позитивизам негира метафизику
и покушава свој предмет да опише онако какав јесте, без стварања хипотеза и претпоставки какав би
могао бити.

Овај приступ може да се назове и описним односно дескриптивним. Позитивизам је сматрао, а и

данас су видљиви остаци оваквог мишљења, да је такав приступ ближи методи природних наука.
Ову илузију разбила је теорија сазнања у XX веку (Сер Карл Попер, Имре Лакатош, Пол Фајерабенд
и други), али и сама наука ХХ века са спектакуларним и крајње антипозитивистичким теоријама
квантне механике и релативности. Њему супротан је нормативни приступ, који чешће сусрећемо у
друштвеним наукама.

Зачетник позитивистичке теорије је Огист Конт (фр. Auguste Comte), који је сматрао да се друштвени
феномени могу проучавати методама природних наука. Позитивистички приступ доминирао је у
социологији све до Другог светског рата. Након рата, под утицајем академске социологије у САД и
Француској, његова популарност опада углавном због разорне критике других гледишта
(функционализам, структурализам, марксизам) која су нудила боља решења, и тако постала
модернија. Најизраженији позитивистички приступ у социологији налази се код Емила Диркема у
делу Правила социолошке методе. Позитивистички приступ у социологији полази од следећих
претпоставки:

- нуди радикалну алтернативу свим дотадашњим филозофским мишљењима и идејама

- критикује феудални поредак испуњен крутом и беживотном спекулацијом коју ће заменити
рационална мисао и искуствене чињенице
- егзактност, практичност и конструктивност сваког позитивистичког става огледа се у
операционализацији и искуственој верификацији
- захваљујући присуству позитивне науке, техничка питања се лакше решавају
- својом научном неутралношћу јасно разграничава научно од идеолошког
- по узору на природне науке користи егзактну прецизну методу у проучавању човека и друштва и
тако долази до чињеница темељених на искуственом материјалу;
- садржаји вредносних судова и нормативних исказа не могу се искуствено проверити и практично
применити због њихове ненаучне ваљаности.

Pozitivizam je filozofski pravac koji želi ostati na "pozitivnim" (provjerenim) činjenicama, odnosno, ostati
na naučnim osnovama, negira svaku metafiziku, te izbjegava objašnjenje i stvaranje hipoteza.Osnivači
pozitivizma su francuz Ogist Komt i englez Džon Stjuart Mill.

Kritičari ovog filozofskog pravca često spominju ograničenje pozitivizma na ono otkriveno, i smatraju da to
rezultira u statičnosti, sputavanju ljudskog uma u otkrivanju nečeg novog. Kritičari ovaj pravac nazivaju
"žablja perspektiva".

Marxov dijalektički metod [uredi]

Dijalektika je pojam preuzet od starih Grka, koji su svom izvornom određenju, znači da se kroz
proturječnosti stajališta, dvaju ili više sugovornika, dolazi do objektivne istine. Grci u razvili sistem naivne,
zdravorazumske dijalektike, čiji je rodonačelnik Heralit i „Panta rei“, sve teče, ovaj život je vječna vatra,
koja se s mjerom pali, i s mjerom gasi. Ali, Grci su dijalektiku, osobito Sokrat, poimali kroz proturječje
suprostavljenih pojmova, i ona je prevashodno bila pojmovno-teoretski, a ne povjesno-zbiljski definirana.

Hegel će dijalektici, nastojati u svom dijalektičkom metodu, dati zbiljsko-povjesno značenje. Ali, on samu
povjest, materijalističku zbilju, koristi kao sredstvo da bi dokazao kretanje duha, u onom što predstavlja
nešto spiritualno i određuje postojeći svijet socijalnog života. Hegel je dijalektiku poimao kao permanentni
razvoj duhovne supstancije, pa iz tih razloga kažemo da je njegov pristup povjesti društva, države, čovjeka,
spiritualističkog karaktera, mada je duh supstanciji davao primat, ona je kod njega osobito u poimanju
povjesti države i društva materijalistički obojena. Fundamentalna paradigma njegove dijalektike je
dijalektička trijada, koja se odvija kroz logičke pojmove: teze, antiteze i sinteze. Na bazi ove trijade može se
u potpunosti shvatiti naša spoznaja, gnoseologija, kretanje cjelokupne povjesti, kao i razvoj prirode.
Cjelokupna povjest, nije ništa drugo nego razvoj duhovne supstracije, koja se operacionalizira ponovno kroz
trijadu: subjektivni duh, objektivni duh, i apsolutni duh. Sfera objektivnog duha je utemeljena na:
običajnosti, moralu i državi. Sfera apsolutnog duha na: filozofiji, religiji kao apsolutnim spoznajama svijeta
i kraju historije. Kod Hegela, kada je riječ o dijalektici, riječ je o ideološko-filozofskoj konstrukciji.

Ono što je vrijedno u ovoj konstrukciji jeste dijalektički metod, dijalektičke logičke kategorije, koje
preuzima Marx i daje im zbiljsko, materijalističko određenje. Cjelokupnu povjest društva čovjeka, njegovu
spoznaju, Marx sagledava kroz prizmu načina proizvodnje date epohe. Prema njemu ideje nisu supstracija i
fundament postojećeg svijeta, života, već je materijalni život, tak koji određuje duhovni, politički, državni,
pravni i svijet činjenica. Kod njega je dijalektika, historija sama po sebi, kao historija klasnih
materijalističkih borbi, sukob materijalnih interesa, iz ovog sukoba se rađaju ideje, oblici društvene svijesti,
političke grane i institucije. S pravom možemo reći da je mrxistička dijaletkika materijalistička. Na ovaj
način Marxovo učenje definiramo kao povjesni materijalizam, a njegov dijalektički metod kao dijalektički
materijalizam.

Nastavljači Marxovog djela, ovaj njegov dijalektički materijalizam su vulgarizirali. Da materijalna

proizvodnja, direktno bez stvaralačkog posredovanja čovjeka, mehanički određuje oblike društvene svijesti,
političke i pravne institucije. Kada imamo ovo stajalište u okviru marxizma, da materijalna proizvodnja
direktno, mehanički određuje odlike društvene svijesti, političke i pravne institucije, onda ovo stajalište
definiramo kao VULGARNI MARXIZAM, vulgarni materijalizam. Tipični predstavnici vulgarnog
marxizma su bili: Karl Kaucki, Bernštajn, Rener i dr.

Usljed nedostatka vremena i prostora Marxu nije pošlo za rukom da na jednom mjestu sistematski izloži
povratan uticaj oblika društvene svijesti, pravnih i političkih institucija, na materijalističku bazu društva.
Iako se u njegovom opisu vidi koliko kultura, oblici društvene svijesti, religija, ideologij, književnost,
umjetnos nisu samo puki, mehanički izrazi date zbilje, nego proizvodi i rezultat slobodne, stvaralačke
kreativnosti čovjeka, i da imaju, itekako povratno značenje, uticaj na dinamiku statiku socijalne baze
društva.

Marx je bio oduševljen grčkom umjetnošću, osobito epikom jednog Homera, dramom jednog Shakespearea,
te je uvijek naglašavao koliko velika stvalačka umjetnost, nadilazi svoje vrijeme i da izražava materijalnu
supstancu tog vremena. Ako ga nadilazi, ona ima svoje vlastite imanentne zakone, nedostižive ideale, ka
kojima konkretan čovjek teži.

Samo nam jedan vulgarni marxist, može objašnjenjem jednog umjetničkog djela dati, ako djelo vezuje
direktno za materijalnu proizvodnju vremena, kada je ono nastalo.