Roman Seobe Miloša Crnjanskog 

ima dva dijela.  Prvi dio se pojavljuje 1929. godine,

a drugi izlazi tek 1962. godine.  Tema romana je život i istorija Srba nakon njihovih
velikih seoba i dolaska u Ugarsku.

Radnja se dešava u XVIII vijeku, vremenski period od proljeća 1744. do početka ljeta
1745. godine.  To je period od godinu dana, čime se vremenski krug Seoba zatvara.  Da
bi pokazao kakva su i kolika bila stradanja Srba u Vojvodini, u to vrijeme, Crnjanski u
središte radnje stavlja porodicu Isakovič: braću Vuka i Aranđela Isakoviča, povezanu
kako krvnim srodstvom, tako i prisustvom žene u liku gospođe Dafine, čime se oblikuje
trougao ljudskih i porodičnih odnosa.

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i
roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen ispunjen bogatom metaforičkom i
simboličkom izražajnošću.  Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovjek i istorija. 

Kroz deset poglavlja romana javljaju se naizmjenično dva toka pripovijedanja.  Prvi tok
prati sudbinu kolektivnog junaka - kretanje Slavonsko - podunavskog "polka" do rijeke
Rajne i nazad. Drugi tok pripovijedanja prati odnos gospođe Dafine i Aranđela Isakoviča
u njegovoj zemunskoj kući, a nakon odlaska Vuka Isakoviča u rat.  Ovaj se tok vezuje
za mirnodopski život.  Svi događaji i dešavanja u romanu su dati kao doživljaji junaka,
njihova razmišljanja, raspoloženja i osjećanja.  U romanu Seobe dominantna su tri lika:
Vuk Isakovič, gospoža Dafina i Aranđel Isakovič.  U svakome od njih postoje dva
života.  Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, htijenje, život koji se
priželjkuje.

VUK ISAKOVIČ
Čitalac ga vidi kao "krivonogog i teškog", bezvoljnog, jer mora ponovo poći u rat i
ostaviti one koji su smisao njegovog trajanja.  Pisac ga slika kao fizički izmorenog i
propalog, birajući jezik koji bi ukazao na njegovu spoljšnju neuglednost.  Bježeći od
nužne, mučne stvarnosti, Vuk Isakovič pronalazi izlaz u svojim snovima, iluzijama i
sanjarijama.  Vuk Isakovič je, dakle, čovjek nezadovoljstvai unutrašnjih nespokojstava
koja ga vuku naprijed.  On je čovjek otvorenih prostora.  Njegovu veliku želju da povede
svoj narod u Rusiju ostvariće Pavle Isakovič, što se vidi iz druge knjige Seoba.
ARANĐEL ISAKOVIČ
Aranđel je potpuno szprotan lik Vuku.  Razlikuju se apsolutno po svemu.  Aranđel je
bio trgovac i, kao takav, izdanak je novog srpskog građanskog društva.  Stiče novac i
njime kupuje sve, pa čak i ženu i prijatelje.  Kupuje kuću i teži da se ukorijeni.  S
prezirom gleda sve koji misle na seobe.  Uprkos novcu i mogućnosti dakupi sve što želi,
Aranđel je nosio u sebi osjećaj da je pust i prazan.  Bio je bez žene, bez ljubavi i u sebi
je nosio osjećaj nezadovoljstva i praznine.   Poslije smrti gđe Dafine i bratovljevog
povratka iz rata, izgubljen u stidu, zakoračio je u još veću prazninu, u novi beskrajni
krug, ali bez zvijezde u njemu.    
GOSPOŽA DAFINA
Ona je jedini lik koji svojim gospodstvom i ljepotom zrači u romanu, a koji je tako
neprimjeren tom ambijentu.  Ona je žena koja u sebi nosi nešto anđeosko, plavo, ali i
strastveno,čulno neodoljivo u boji kože, u oblinama, u stasu i u pogledu. Ta njena
ljepota se stalno mijenja i preobražava bivajući uvijek nekako drugačija i neodređena u
odnosu na okolinu i prostor u kojem postoji.  Gđa Dafina potiče iz grčke porodice
Hristodula.  Prije Vukovog dolaska iz rata ona umire kao Aranđelova žena.

Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih

života.  Ovo je roman i o prolaznosti fizičke ljepote, mladosti i sreće, o prostorima
ljudske sreće za kojima se traga, o bjekstvu čovjeka iz jave u san i imaginaciju kao
kompanzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti. 

To je roman o fizičkim seobama, ali je Crnjanski napisao  roman i o metafizičkim

seobama, o onome što postoji u biću kao htijenje, misao i obuzetost daljinama,
visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i ljudske
sreće.   

 Црњански се одлучио да напише ''Сеобе'' након читања ''Мемоара'' Симеона

Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао
је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у
Русију и, у војном чину напредовао до генерал –мајора. Међутим, Пишчевићево
приказивање сеоба било је мемоарско приказивање човјека који стиче славу у
каријери без неких субјективних освјетљења несрећне позиције српских ратника
који војују за туђе интересе, док Црњанског интересује појединац који као неки
заступник разочараног је у сталној борби за самоодржање узнемиреног народа, и
који све теже спознаје трагику положаја себе и свог ратничког народа. Ту сложену
улогу најамника – официра, који води веће или мање групе Срба војника у ратове
и у сеобе, све у нади да ће изаћи из таме, из несреће, да ће пронаћи свој прави
завичај Црњански приказује у својим романима о сеобама.

 Појам сеобе, којим је крштен роман Милоша Црњанског, узет је као појам
једног непрекидног кретања, једног узнемирења и несреће, једне немоћи и
устаљивања једног народа који је осуђен да лута тражећи срећу у непознатом.
Због тога су сеобе слика, једног за историју од најнеухватљивијих стања: слика
сналажења масе у новој постојбини и организовања новог живота у њој.

Милош Црњански је предочио психологију те српске масе, која је из турске

Србије, из ''турћије'' прешла на територију Аустрије гдје се морала повиновати
неким новим правилима и неком новом начину живота. Али исто тако он је разбио
и трагичност судбине српског народа, који је одмах неизбјежно, пао у замке велике
аустријске политике и крваво послужио у њеним заплетима и сукобима са
Европом. Управо ова психологија масе и историјска коб мјешају се и сливају у
један исти напон који преовладава тим нашим човјеком. Вољно, мирно, он се
пушта да га стихије живота носе и разбијају, крећући се у неком омађијаном кругу
у коме се његов национ непрекидно врти а који рађа и одржава трагичан осјећај
бесмисла и узалудности.

    Трагика национа на индивидуалном плану

 У дјелу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у

славонско – подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном
надом да се нешто напокон може измијенити у његовом животу и у судбини
његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива
нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут
туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе
што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине и
опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није
прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у
том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања
за њега и његов народ.

Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут

судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим
сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је
предводник уочавамо да је писац вјероватно, наравно ако троугао: Аранђел -
Дафина – Вук пројектујемо на цијели национ, хтио да још појача и употпуни
трагичност.

Вук Исакович је историјска личност. То је онај Црнобарац, оберкапетан, који је

учествовао у рату Нијемаца са Турцима 1738. године, и заједно са својим братом
Трифуном командовао катанима и хајдуцима који су похарали Лешницу. Послије
тог рата он је мајор у Срему, потпуковник и пуковник петроварадинске пуковније,
ктитор манастира Шишатовца. Умро је у Митровици 1759. у 65. години живота.

Вук, по природи ратничка душа, умјести да осјећа властита задовољства и да

га муче лични проблеми, он осјећа бесмислене проблеме рата, осјећа проблеме
свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и
трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и
проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна
питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цијели један народ, на ужем
Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигдје.