GOSPODIN SMOLE I REKA USPOMENA

Autor Ranko Trifković   

utorak, 08 maj 2007
Šegrt Vanja je sedeo na ulazu u radionicu. Gledao je kako pada kiša i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni
primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata i stavio ruku na rame. Gospodin Smole je, naime,
proizvodio ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto mi sve ovo radimo? Čemu sav taj znoj i suze? Dan i  noć provodimo
proizvodeći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, depresija, ludilo."

"Ako me pitaš koji je smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz svog prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne onako zamršen kao labrys kralja Minosa, već otvorena pustinja, kao Borhesov lavirint.
Vanjuška, tebi se čini da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u
prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.

"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, osećaš se živ. Takav rad može iza sebe da ostavi delo oko kog se
stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što kamičak istog časa tone na
dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju fioku uspomena."

Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.

"Pred kraj života, kada nam je snaga najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo fijoku punu sećanja, moj
Vanjuška. Ona će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin poljubac."
Gospodin Smole je povukao još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku
devojku. Nasmejao se kao dečak i zagrlivši šegrta Vanju, poveo ga u radionicu.