ОБРАЋАЊЕ ВОЂЕ ЛИБИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

И ПРЕДСЕДНИКА АФРИЧКЕ УНИЈЕ,

ПУКОВНИКА МОАМЕРА ЕЛ

ГАДАФИЈА,

НА 46. ЗАСЕДАЊУ ГЕНЕРАЛНЕ СКУПШТИНЕ ОУН

23. септембар 2009.

Вођа Либијске револуције и Краљ краљева Африке(1), пуковник Моамер ел

Гадафи, понудио је усвом обраћању на 46. Заседању Генералне скупштине Уједињених Нација, радикална решења којаби могла да уздрмају дотрајалу структуру Организације Уједињених Нација и да на њеном пепелууспоставе нови међународни поредак заснован на равноправности нација –

великих и малих, безправа на вето и стална као и привремена места у Савету Безбедности, као и да врате важностГенералној скупштини која представља светски конгрес.

У наставку следи наведено обраћање:

" У име Бога, Милосрдног и Милостивог,Господо делегати Генералне скупштине Уједињених Нација

Поздрављам вас у име Афричке Уније, и позивам на то да ово заседање буде историјско у животусвета.

У име Генералне скупштине Уједињених Нација којом председава Либија, у име Афричке Уније, уиме хиљаду традиционалних афричких краљевстава и у име свих вас, упућујем честитку нашемсину, председнику Обами, пошто он сада по први пут са нама присуствује заседању Генералнескупштине у улози Председника Сједињених Америчких Држава –

државе домаћина.

Ово заседање долази на врхунцу периода изазова са којима са сви заједно суочавамо; свет требада се уједини и уложи заједничке напоре како би преовладао ове изазове који представљају нашезаједничке непријатеље, а то су –

изазови климатских промена, финансијска криза или пропасткапиталистичке економије, криза хране и воде, дезертификације, тероризма, миграција, ширењасинтетичких и обичних болести (будући да су неки вируси синтетизовани као биолошко оружје,али је изгубљена контрола над њима).

Може бити да су козји и свињски грип међу таквим вирусима који су произведени као оружје зарат, али је над њима изгубљена контрола. Поред тога, хорор ширења нуклеарног оружја,тероризам, те ширење лицемерја, страха и безверја, уз суноврат морала и владавинуматеријализма –

све то представља заједничког непријатеља свих нас.

наставак слиједи...

(1) Титулу "Краљ краљева Африке“, или „Краљ традиционалних краљева Африке“, Вођа Либијскереволуције Моамер ел

Гадафи носи од 2008. године када је одржана конференција у Бенгазију,Либија, којој је присуствовало више од две стотине традиционалних краљева и племенских

поглавица из читаве Африке, као представници својих заједница. Том приликом, Вођи Либијскереволуције Моамеру ел

Гадафију додељена је ова титула. (прим. прев.)

Господо,

Ви знате да су Уједињене Нације у основи настале од три или четири државе које су се ујединилепротив Немачке, то су „уједињене нације“, а не Организација Уједињених Нација. ОрганизацијаУједињених Нација у којој смо данас сви ми, представља нешто друго; а што се тиче „уједињенихнација“ –

то су нације које

су се ујединиле против Немачке у Другом светском рату; те нације суосновале и савет који су назвале „Савет Безбедности“ дајући себи стална седишта као и право ветау том савету.

Ми тада нисмо били присутни, а од нас је затражено да „обучемо одећу“ коју су скројиле те триили четири нације које су се биле ујединиле против Немачке. То је истина, и то је темељ овемеђународне организације. То се догодило у одсуству сто шездесет и пет нација које данаспостоје, што значи у односу 1 на према 8 –

у присуству једне, а одсуству осам нација.

Они су ти који су написали повељу –

ево, баш ову Повељу Уједињених Нација коју држим у руци,из чијег читања знате да јој је Преамбула једно, а чланови нешто сасвим друго. Како се тодогодило? –

Они који су били присутни '45.

године у Сан Франциску заједно су правили Преамбулу,а остале чланове Повеље –

међу којима су и интерни прописи о ономе што се назива „СаветБезбедности“, оставили су стручњацима и политичарима из држава које су показале занимање заову тему, а то су управо државе које су створиле Савет Безбедности , државе које су се ујединилепротив Немачке.

Преамбула је врло атрактивна и на њу нема приговора. Међутим, све што следи потпуно јесупротно Преамбули; то је оно пред чиме се данас налазимо, против чега протестујемо и штаодбијамо. На такав начин не можемо даље јер су та времена прошла и Други светски рат сезавршио.

Преамбула каже: „Велике и мале нације су равноправне.“ –

Када постоје стална места у СаветуБезбедности, да ли смо икада равноправни? –

Нисмо.. Преамбула каже: „И велике и мале нацијеимају једнака права.“ –

Добро.. Да ли право вета афирмише ту равноправност? Преамбула каже:„Велике и мале нације су равноправне.“ –

Да, то је Преамбула, и то је оно око чега смо сагласни.

Дакле, право вета је против

Повеље, стална места у Савету Безбедности су против Повеље, и то јеоно што ми не признајемо и не прихватамо. Повеља у својој Преамбули каже: „Обавезујемо се дасе оружана сила не користи осим у случају општег интереса.“ –

То је Преамбула којој се радујемо иуз коју стојимо, и на чијим основама смо се и сабрали да постанемо део Уједињених Нација. Онајасно каже да се оружана сила не користи осим у случају заједничког интереса свих нација.

Међутим, након оснивања Уједињених Нација и Савета Безбедности оваквог какав је данас и наконприхватања претходно изнесене обавезе, догодило се шездесет и пет ратова са милионима жртава–

више него у претходном светском рату. Па јесу ли ратови који су се догодили, агресије и силакоја је коришћена у тих шездесет и пет ратова, у заједничком интересу, интересу свих? –

Никако!Све то је у интересу једне одређене државе, две или три државе –

доћи ћемо до ових ратова давидимо једу ли вођени у општем, заједничком интересу или у интересу неке одређене државе.

То је у оштрој контрадикторности са Преамбулом Повеље ОУН којом смо задовољни и којапредставља основ око којег смо се сабрали и придружили овој организацији. Према томе, уколикоствари не иду према Преамбули око које смо сагласни, онда од сада не иде ни наше остајање уовој организацији.

Ми не улепшавамо истину, не говоримо језиком дипломатије, не плашимо се и нисмо похлепни. Неможемо да ласкамо и улепшавамо чињенице када се ради о судбини света. Сада разговарамо осудбини света, Земљине кугле, о судбини људског рода, и о овом судбинском питању по људскирод не може бити улепшавања, лицемерја нити дипломатије, јер су управо немар и потцењивање,лицемерје и страх и довели до избијања шездесет и пет ратова након оснивања УједињенихНација.

Преамбула каже: „Ако се користи сила, то мора бити међународна, заједничка сила.“ УједињенеНације су преко ратног штаба, те које користе силу, а не једна, две или три државе. УједињенеНације све заједно, одлучују о употреби силе, ради очувања светског мира.

Ако би се десила агресија једне државе на другу, након оснивања Уједињених Нација 1945. године,Уједињене Нације заједно треба да одврате агресора од те агресије. Значи, када би рецимо Либијапочинила агресију на Француску, на пример, Уједињене Нације би морале да одврате Либију испрече њену агресију, зато што је Француска независна и суверена држава, члан Генералнескупштине Уједињених Нација.

Обавезни смо да бранимо суверенитет нација колективно, а избило је шездесет и пет ратова –

агресија које Уједињене Нације нису спречиле, од којих су осам великих и жестоких ратова, укојима су погинули милиони људи, водиле управо државе које имају стална места у СаветуБезбедности и располажу правом вета.

Државе у које се поуздамо и сматрамо да ће заштитити безбедност и независност народа, заправосу запретиле тој истој независности и при томе користиле бруталну силу. Мислили смо да су оне текоје ће одвраћати и спречавати агресије, заштитити народе и проширити мир и безбедност у свету,али се испоставило да оне користе бруталну силу располажући у исто време сталним местом уСавету Безбедности и правом вета које су саме себи доделиле.

Ништа у овој Повељи не дозвољава Уједињеним Нацијама да се уплићу у ствари из доменаунутрашњег уређења и власти неке државе. То значи да је и систем власти унутрашња ствардржаве, у коју нико нема право да се меша. Да ли ће систем власти дакле, бити устројен каодиктаторски или демократски, социјалистички или капиталистички, напредан или заостао, све то јеу оквиру одговорности самог друштва, потпуно унутрашња ствар.

Рим је некада давно гласао да Јулије Цезар постане диктатор, тако што му је Сенат дао овлашћењада влада као диктатор, због тога што су сматрали да је диктатура у том тренутку била корисна заРим. То је унутрашња ствар, ко ће приговорити Риму у стилу

–

„Зашто сте Јулија Цезара учинилидиктатором?“

Преамбула је оно око чега смо се договорили. Касније убацивање „вета“, се не помиње у Повељи.Да су нам рекли да постоји право вета, ми се не бисмо ни придружили Уједињеним Нацијама,пошто смо се придружили

управо због тога што смо једнаки у правима.