Etnos (istorijski razvoj pojma)

Etnicitet je pojam izveden od pojma ETNOS = jedna vrsta zajednice

Kroz proces individualizacije posmatramo razvoj, transformaciju i nastanak
etničkih grupa.
Čovek, pojedinac, je osnovna jedinica svih procesa. Čovek je bio objekt
evolucije a danas je subjekt. U Homerovoj Odiseji, Odisej izjavljuje »Ja Odisej«-
prvi put u svetskoj literaturi čovek izjavljuje za sebe Ja (centar svesti, ljudska
sudbina je prešla u ruke pojedinca jer su oni stekli svest o sebi i izašli iz kolektivne
svesti. To se desilo u VIII i VII v. pne)
Etnos (grčkog porekla) u najranijim upotrebama (kod Homera) nije bila reč
koja se koristila za srodne grupe ljudi koji dele istu kulturu, imaju isto poreklo i
jezik. Tada je uglavnom označavala veliku, neizdiferenciranu grupu životinja ili
grupu ratnika. Češće je korišćen da označi životinjsku skupinu (roj, jato,stado) što
je kasnije korišćeno kao poređenje za slično mnoštvo ratnika, kada su veličina,
amorfna struktura i preteća pokretljivost bili kvaliteti kojima se posvećivala
pažnja.
Kod Homera nalazimo sledeće upotrebe ovog pojma:
Etnos hetarion = grupa prijatelja, za označavanje plemena
Etnos meliton = roj pčela, jato ptica.
Eshil koristi pojam etnos da opiše Furije (odnosno Persijance)
Sofokle ga koristi za divlje životinje
Pindar dovodi pomenuti termin u vezu sa grupom sličnih ljudi ali i sa
ljudima čiji ih položaj ili ponašanje na neki način stavlja iznad sfere Grčke
normalnosti (Grčkog društvenog miljea). Taj pojam se koristio za žene koje su
ubile muževe (etnos aneron)
Herodot je govorio o medicor etnos = narod Medijane - koji se odnosi na
stanovništvo određene regije.
Platon - etnos cerucikon = kasta glasnika
Aristotel ga koristi za strane ili varvarske narode koji predstavljaju
opoziciju Helenima
Rimljani koji su pisali na grčkom upotrebljavaju ovaj termin da opišu
provinciju ili za provincije u globalu (za područja koja nisu Rim)
Ranu grčku upotrebu termina etnos možemo uporediti sa modernom
upotrebom reči pleme (što je u stvari reč koju mnogi obrazovani ljudi koriste za
opisivanje jedinica koje ne pripadaju nacijama).
U kasnijoj upotrebi u grčkom jeziku Novog Zaveta etnos počinje da se
koristi za nehrišćansko i nejevrejsko. Izvedeni pridev etnicos na tom stubu je,
praktično, sinonim za varvarski sa svim moralnim, socijalnim i lingvističkim
značenjem. Direktni naslednik termina vezanih za etnos je u jednom vrlo važnom
smislu termin pagani.
Ono što je zajedničko svim ranim upotrebama pojma etnos je činjenica da
se on koristi za veći broj ljudi i životinja koji deli kulturne ili biološke
karakteristike i živi i deluje zajednički u grupi. Ove upotrebe, takođe upućuju na
druge ljude koji poput životinja pripadaju nekoj grupi koja nije kao naša sopstvena
(koja je drugačija). Podela na neetničke - nas i etničke - druge prenela se, zatim
dalje na pojam, ili preko pojma nacija.
Latinska reč natio se primenjivala na udaljene varvarske narode, dok su
Rimljani za sebe koristili pojam populus.
U novije vreme (krajem srednjeg veka) unutar Otomanske inperije različite
religijske zajednice nazivane su mileti, a termin etnos je ve
rovatno korišćen da bi se prevela turska reč milet koriščena za ortodoksne
hrišćane.
Već postojeće značenje pojma etnos kao termina koji sugeriše i religijsko
grupisanje i drugost moglo je da učini takvu zamenu verodostojnom.
Grci su za sebe počeli da koriste pojam etnos kao sinonim za hrišćanski
milet od XV. Kod nastajanja modernog nacionalizma u ranom XIX grčki termin
etnos je u semantičkoj i političkoj opoziciji prema Otomanskoj imperiji i postao je
suština samorealizujućeg, samodefinišućeg entiteta.
U Anglosaksonskom svetu termin etnos i pridev etnički odnosili su se u
skladu sa novozavetnom upotrebom na pagansko (nehriščansko). Od sredine XIX
istraživači definišu etnos kao nešto poput grupe ljudi sličnih karakteristika, etnos
postaje sinonim za termin rasa, a etnologija postaje proučavanje rasa.
Etnos predstavlja zajednicu (što znači da ljudske grupe i organizacije mogu
da se podele na zajednice, društva i dtžave). Zajednica počiva na svesti o
zajedništvu, može se uporediti sa živim organizmom pa je kao takva prirodnija i
pozitivnija od društva koje je rezultat kompromisa i u kome nema istinske
duhovne jedinstvenosti.
Za državu se može reći da je nemoguća bez suverene vlasti, stalnih prihoda
i čvrsto uspostavljenog hijerarhizovanog poretka, bez razdvojenosti na javni i
privatni život, bez privatne svojine i društvenih klasa.
Etnos nije socijalna grupa. Ideološki posmatrano etnos je grupa ljudi koja je
biološki, kulturno i sociološki različita.

Identitet čini sumu svega onoga što mi jesmo ili drugi misle da jesmo, a u
njega ulaze naši stavovi o garderobi, religiji, politici...

Etimološki koreni etniciteta

Problem podele mi - drugi je problem podvojenosti, jer teorijske rasprave

donose mnogo novih podataka. Ta podvojenost rada mehanizam zvan različitost.
Dva potpuno ista entiteta mogu biti različita (razlika može biti u tehničkim
stvarima - jezici, u suštinskim stvarima – vernici, nevernici). Iz odvojenosti i
različitosti javlja se suprotstavljenost (interesa, vrednosnih sistema). To bi bila
spoljašnja suprotstavljenost u asptrakt dihotomije mi - drugi Postoji i unutrašnji
aspekt. Mora postojati jasna granica između mi - drugi da ne bi došlo do krize
identiteta. Unutrašnja stana granice mora biti dovoljno jaka da ne dozvoli
kolebljivcima da dovedu do neželjenih posledica. U unutrašnjosti postoje
zajedništva koja su se razvijala u sličnost. Ni jedna etnička grupa nije za kratko
vreme formirana (oko jednog plemena gravitiraju malja plemena koja prihvataju
sve od prvog - poglavicu, običaje...) Taj proces je ranije bio nerazrađen -
mehanički, a danas to rade mediji. Sličnosti su obično delom spontane, delom
forsirane. Ako se grupe izdele na više delova, potencira se razlika među tim
narodima. Treći proces (I = razdvojenost II zajedništvo, sličnost) je solidarnost.
Postoje i dva shvatanja podele mi - drugi koja su suprotstavljena, a oba su
pripisana antropolozima.
Etnologija ne uzima pojedinca u obzir. Ona svet posmatra kroz etnose, dok
antropologija posmatra čoveka kao pojedinca i čovečanstvo. Istraživači se bave
istim stvarima, ali sa različitih stanovišta pa se dobijaju različiti rezultati.
Antropologija je opšta nauka (Klod Levi-Stros je podelio saznanja u vezi
čoveka:
I Etnografija
II Etnologija - sinteza, upoređivanje
III Antropologija - najviši nivo analize koji se postiže u ovoj grani
društvenih nauka.
Etnologija je uža i po stepenu analize. Etnolog se bavi sopstvenim
narodom, pa su zbog toga njegovi rezultati subjektivni, dok antropolog proučava
druge.
Antropologija je nastala na zapadu, istraživači su bili u mogućnosti da
proučavaju druge narode. Antropolozi su proučavali nezapadne narode. Ona u
svojoj ideologiji ima za cilj proučavanje naroda sa strane.
Drugi - mi - suština je u kontaktu (ukoliko ga ne bi bilo one ne bi mogle
da se upoređuju i ne bi moglo da dođe do formiranja i jačanja etničke granice) npr.
Srbi i Hrvati (problem – razlika - religija). Granica prema Rumunima ne može da
bude religija (pripadamo istoj konfesiji), ali može jezik (tada nas granica tera da
sagledamo razlike).
Od svakoga smo različiti na neki način (po nekom osnovu), ali je suština da
kontakt mora postojati. Zbog toga moramo shvatiti da smo deo velike celine.
Neophodno je da se identifikujemo sa njima do određene mere.
Postoje dva kriterijuma kategorizacije drugih
- stepen bliskosti
- stepen zajedništva, prihvatljivost vrednosnih sistema

Unutrašnji (pripadaju istoj celini = Crnogorci) Pozitivni prihvatamo njihov

sistem vrednosti. Poštujemo ih i sarađujemo
Unutrašnji (pripadaju istoj teritoriji = Albanci) negativni jer stvaramo
granicu.
Spoljašnji (Rusi = slični su nam, ali pripadaju drugoj naciji). Pozitivni
 Negativni Spoljašnji drugi (Nemci, Turci ..) oni sa kojima nemamo
zajedničko i imamo suprotstavljene interese

Društveni dentitet je nestalna kategorija.

Subjektivna identifikacija - osnova za identifikaciju

Objektivna identifikacija
Njih dve predstavljaju jednu od bazičnih pozicija, kako bi se shvatilo šta
koliko i zašto se neko klasifikuje.
1) mi kao subjekt - mehood = MISTVO
2) mi kao objekt - ushood = NASTVO
ovo je uveo Žan Pol Sartr
Postoje dva modaliteta grupne solidarnosti (dve vrste odnosa prema
etničkoj pripadnosti).
Gradi se kroz odnos prema drugima - takmičenja, netrpeljivost, i kroz
upotrebu stereotipa i graničnih simbola - utvrđivanje granica. To je modalitet koji
stavlja akcenat na to da su ljudi integrisani zbog zajedničkih aktivnosti unutar
kolektiva (mreža odnosa, zajednički sentimenti i sećanja)
Ova dva aspekta uvek idu zajedno. Etnicitet je fenomen drugog modaliteta
(nastaje i razvija se) - on je primaran, a prvi je principijelno neophodan jer bez
njega je besmisleno postojanje drugog. Da bi došlo do etniciteta, izvan zajednice
moraju postojati neki parametri po kojima se ravnamo.
- usmereno je na unutrašnje (unutrašnja solidarnost)
- odnos prema drugima
Neophodno je upoređivanje i održavanje kontakta u okviru koga dolazi do
postojanja svesti da postoji onaj drugi, npr. Hrvat.
Postoji dihotomija na nas i njih, postajemo svesni drugog, procenjujemo ga;
istovremeno je potrebno i zajedničko polje interetničkog diskursa i interakcije tj.
dolazi do konplementarnosti koja podrazumeva postojanje polja preko kog
komuniciramo s drugom zajednicom (npr. jezik).
Princip uočavanja razlika
- Komplementarizacija je princip (mehanizam) koji priznaje i
prihvata postojanje razlika i dovodi do mogućnosti uspostavljanja odnosa prema
drugima.
- Dihotomizacija, s druge strane, potencira razlike i dovodi do svesti
o odvojenosti i suprotstavljenosti
Postoje različite vrste Drugih, ali je neophodno postojanje različitih odnosa
prema Drugima, odnosno u svakoj zajednici se razvijaju standardizovane forme
ponašanja prema različitim kategorijama Drugih. Odnosi prema Drugima se kreću
u okviru skale na čijem je početku - Skoro kao Mi, a na kraju - Potpuno različiti
od Nas. (To znači postojanje različitih stepena odnosa)

Postoje dva principa sistematizacije (doživljaja) Drugih

 Analogni princip = dozvoljava razlike u stepenu bliskosti Drugih u odnosu
na Nas (npr. Analogni nacionalista = Rusi bliži od Nemaca, Nemci od Indijaca -
pravi se sistematizacija odnosa prema Drugima)
Digitalni princip = postojimo mi i svi drugi – manje-više isti (u praksi
gotovo ni jedna zajednica ne primenjuje). Situacija u kojoj se grupa oseća
zatvoreno. Ovaj princip ima i pozitivnu stranu - kada je nacionalni identitet slab,
prema svima smo prijateljski nastrojeni.

Vrste etničkih grupa

Najopštije (popularno) upotrebljavanje pojma koristi se za:

1) Etnička zajednica bilo koje vrste
2) Manja društvena skupina koja još nije dostigla stupanj naroda
(nacije) a ima zajedničko poreklo, jezik običaje i druge etničke odlike.
U ovom drugom smislu etnička grupa nije pravno zaštićena poput
nacionalne manjine. Ovo je pojednostavljena definicija jer se ovaj pojam
upotrebljava i za zajednice koje se razlikuju.

Stepen etničkog zajedništva - u okviru jedne grupe postoje različiti stepeni

homogenizovanosti, solidarnosti, osećanja etničke pripadnosti (npr. grupe su
svesne zbog čega pripadaju toj grupaciji, znaju istoriju, jezik, običaje. S druge
strane postoje grupe koje su svesne pripadnosti, ali ne znaju zašto).
Ron Handelman je napravio podelu etničkih grupa,a za kriterijum je uzeo
stupanj etničkog zajedništva; izdvojio je četiri tipa (stepena)
1) Etnička kategorija
2) Etnička povezanost
3) Etničko udruženje
4) Etnička zajednica
Mi kao ličnosti i grupe nismo u svakom trenutku isti jer primenjujemo
različite kriterijume u zavisnosti od trenutka. Ukoliko nema spoljnog pritiska na
grupu ona može da slavi nešto, a u suprotnom se ne ističe. Kod jedne grupe može
u različitim periodima dana (godine) da bude kolebanja u stupnju etničkog
zajedništva (koji mogu da predstavljaju različite evolutivne faze jedne grupe).
Ukoliko su spoljne okolnosti takve da neka zajednica može da se razvija, grupa
počinje da jača i da se homogenizuje. Bitno je da grupa može da funkcioniše.
Situacijska politika identiteta

Kada je reč o etničkoj kategoriji možemo reći da pripadnici ovakve grupe

imaju obezbeđeno malo opipljivih vrednosti. Pripadnici etničke kategorije sebe
smatraju, a i drugi ih smatraju kulturno različitim iako su pripadnici međusobno
politički podeljeni. Ne poseduju sveobuhvatnu organizaciju kao ni efikasne
interpersonalne veze zasnovane na etnicitetu (oni su svesni etničkog principa
podele na Nas i Njih. Grade etnički odnos prema Drugima ali nemaju razvijen
institucionalni okvir identifikacije.

Etnička povezanost - u okviru nje ljudi neprestano sarađuju u skladu s

etničkim pripadništvom. Ovakva povezanost zasnovana na principima etničke
kategorizacije stvara dugotrajne interpersonalne (međuljudske) veze između
članova iste kategorije, a takođe služi da se organizuju kontakti među strancima.
Glavna razlika između prva dva stepena sastoji se u sposobnosti ove druge da deli,
distribuira resurse među članovima grupe, međutim ni etnička povezanost nema
razvijenu političku organizaciju, i ne funkcioniše kao interesna grupa iako postoji.
Jak osećaj solidarnosti i kulturnog jedinstva. Postoji jaka moralna obaveza da
pomažu jedni drugima na individualnom nivou.

Etničko udruženje - kad članovi etničke kategorije osećaju da imaju

zajedničke interese i razviju organizacioni aparat da ih izraze tada se govori o
etničkom udruženju. Ono otelotvoruje pretpostavljene zajedničke interese etničke
kategorije, na kolektivnom udruženom nivou. Pripadnici kategorije koja je
postigla stepen etničkog udruženja su uključeni u etnička udruženja koja artikulišu
kolektivne grupne ciljeve na nivou nacionalne zajednice. Takve organizacije koje
postoje u okviru udruženja mogu biti političke partije, religijske organizacije,
sportski klubovi...
Etnička zajednica - ovaj vid zajedništva, pored etničke povezanosti i
zajedničke političke organizacije ima i teritoriju sa više ili manje stalnim fizičkim
granicama.

- Kategorija

- Postoji razvijen mehanizam preferiranja svojih u odnosu na Druge. Sve

pripada insajderima i etnička svest se uobličava organizacijama.

- Postoji institucionalni nivo (koji simboli jesu a koji nisu naši). Religijska
pripadnost tipizirana. Nacije na Balkanu su proizišle iz etničkih principa. To nije
spontana zajednica, već organizacija, neko ko se brine o granicama, zastupa naše
interese u modernom svetu. Moraju se posedovati mehanizmi, signali koji se
upućuju drugima.

- Postojanje teritorije (države).

Ovo je jedan od mogućih načina podele:

Vrste etničkih grupa po Eriksenu (on je uzeo drugačiji kriterijum od

Haldermana - spoljašnja struktura - aspekt). Kako i koliko su u stanju etničke
grupe da se prilagode društvu.
 Grupe:
1) Urbane etničke manjine - ova kategorija uključuje neevropske imigrante
u evropskim gradovima i južno i srednjoameričke imigrante u SAD. Istraživanja
koja se sprovode na ovim grupama tiču se problema adaptacije ovih grupa u
društvu, etničke diskriminacije od domaćeg društva, rasizma i problema u vezi sa
upotrebom identiteta i kulturnom promenom. Iako imaju političke interese ove
etničke grupe retko zahtevaju političku nezavisnost, odnosno državotvornost i po
pravilu su integrisane u kapitalistički sistem proizvodnje i potrošnje.
2) Domoroci ili Aboridžini ili urođenici ili starosedeoci - ovi pojmovi
označavaju starosedelačko stanovništvo neke teritorije koje je politički relativno
nemoćno i koje je samo delimično integrisano u vladajuću nacionalnu državu.
Urođenici su udruženi kroz neindustriski način proizvodnje i preko bezdržavnog
političkog sistema. Ovaj pojam ukazuje na veliku porodicu sličnih i istovremenih
problema.
3) Protonacije odnosno etnonacionalistički pokreti. Ova grupa uključuje
(Eriksen navodi: Kurde, Sike, Tamile iz Šri Lanke). Ove grupe imaju političke
lidere koji izjavljuju da njihova zajednica ima prava na sopstvenu nacionalnu
državu i da njima ne treba da vladaju drugi. Ove grupe, iako nemaju nacionalnu
državu, imaju više zajedničkih suštinskih karakteristikama sa nacijama nego sa
urbanim manjinama i urođenicima. Ove grupe su uvek tesno povezane sa
teritorijom, to su uglavnom velike grupe koje su klasno i obrazovno
izdiferencirane. Ove grupe se mogu nazvati i nacijama bez države.
4) Etničke grupe u pluralnim društvima. Termin pluralno društvo najčešće
ukazuje na kolonijalno stvorene države sa kulturalno heterogenom populacijom.
Tipična pluralna društva su (po Eriksenu) Kenija, Indonezija, Jamajka... Mada se
većina savremenih država može smatrati pluralnim (u izvesnom smislu). Grupe
koje sačinjavaju pluralna društva iako su primorane da učestvuju u jedinstvenom
političkom i ekonomskom sistemu sebe smatraju a i drugi ih smatraju različitim u
ostalim stvarima. U pluralnim društvima secesionozam obično nije moguć a
etnicitet teži da se izrazi kroz takmičenje među grupama.
Handelmanova podela je više apstraktna (tiče se principa), i više je
razvojna. Eriksenova podela uglavnom obrađuje savršeni svet - tiče se odnosa.
moći unutar nacionalnih država i dosta je statična jer uloge koje igraju pojedine
etničke grupe teško je promeniti (urođenicima se neće mnogo promeniti položaj).
Pored ove dve podele postoji i podela Antoni Smita (»Nacionalni
identitet«). On je podelio etničke grupe u dve vrste. Umesto reči zajednica koristio
je reč etnija (opštiji pojam i omogućava komotniji odnos, može da preraste u
naciju, a ne mora). Grupe je podelio na osnovne unutrašnje strukture i ko je
nosilac etničke svesti. Pošao je od socijalne i klasne izdiferenciranosti unutar
grupe i na osnovu toga primetio da odnosi između klasa, odnosno, između naroda i
plemstva mogu da se razvijaju u različite vrste odnosa koji utiču na kvalitet i
intezitet etničkog identiteta. Kao prvo imamo:
 1) Etnija lateralnog tipa - nju su obično činili aristokrati i više
sveštenstvo, mada je ona s vremena na vreme mogla obuhvatiti i birokrate, visoke
vojne zvaničnike i bogate trgovce. Ona je bila društveno ograničena na više
slojeve, a geografski rasprostrna na tesne veze sa gornjim slojevima susednih
lateralnih etnija. Usled toga su joj granice bile iskrzane i nedostajala joj je
društvena dubina. Takve etnije poseduju jedan sloj stanovništva koji nosi etničku
svest. Nemoguće je preći iz jednog sloja u drugi. Niži slojevi sebe doživljavaju pre
kao kmetove nego kao etniju. Horizontalna povezanost je veća između različitih
etnija istog sloja nego između različitih slojeva istih etnija. Kada dođe do
revolucije - menja se tradicija.
2) Etnija vertikalnog tipa - biva kompaktnija i narodnija menjanja
vladara. Njena etnička kultura obično se širila na druge društvene slojeve i klase.
Društvene podele nisu počivale na kulturnim razlikama, nego je osobena istorijska
kultura doprinosila ujedinjavanju različitih klasa oko zajedničkog nasleđa i
tradicija, naročito kada su ovi bili ugroženi spolja. Usled toga etnička spona je
često bila jača i isključivija, a prepreke za prijem u etničku zajednicu veće.

Svest, karakter, kultura, identitet

Ovi termini su odbačeni i prevaziđeni, nedovoljno naučni i nedovoljno

operativni, podložni mnogim zloupotrebama.
Emil Dirkem - totalitet verovanja i sentimenata zajedničkih prosečnom
građaninu istog društva oblikuje određen sistem koji ima svoj sopstveni život. To
se može nazvati kolektivna ili zajednička svest. Bez sumnje ona nema specifičan
organ kao supstratum. Ona je po definiciji difuzna u svakom delu društva. Ona
ima posebne karakteristike koje je čine različitom stvarnošču. Ona je po svemu
nezavisna (po svrsi) od posebnih uslova u kojima individue postoje. Oni prolaze -
ona opstaje. Ona je ista na jugu i severu, u velikim gradovima i u malim, i u
različitim profesijama. Šta više, ona se ne menja sa svakom generacijom, već
naprotiv, ona povezuje generacije jedne sa drugim. Ona je zato potpuno različita
stvar od pojedinačne svesti iako može biti realizovana samo kroz njih. Ona je
psihička vrsta društva, koja ima svoj delokrug, sopstvene uslove postojanja,
sopstvene oblike razvoja baš kao i individualne, iako na različit način. Za Dirkema
je, dakle, kolektivna svest prolazna, ali i trancedentna pojava. On smatra da se
sadržina društvenog života ne može objasniti čisto psihološkim činiocima tj.
stanjima pojedinačne svesti. Društvo za Dirkema predstavlja skup činjenica,
prvenstveno psihološke prirode koje se razlikuju od onih koje se dešavaju u
izdvojenim sistemima. Ove specifične činjenice nalaze se u samom društvu koje ih
stvara, a ne u njegovim delovima tj. u njegovim članovima. Društvo nije prost zbir
jedinki već sistem obrazovan njihovim udruživanjem i predstavlja osobenu
stvarnost koja ima sopstvena obeležja. Udružujući se, prožimajući se, stapajući se
pojedinačni duhovi rađaju jedno psihičko biće, ali ono obrazuje psihičku ličnost
nove vrste. Udruživanjem jedinki nastaje kolektivna svest koja kasnije asimiluje
sve jedinke koje ulaze u kolektiv.

Frojd – Ego, Superego (nad Ja)

Superego se može izjednačiti sa pojmom kolektivna svest. Nad Ja se
izgrađuje po uzoru roditeljskog nad Ja. Ispunjava se istim sadržajem, ostaje
nosiocem tradicije svih trajnih vrednosti koje su se na taj način prenosile sa
pokolenja na pokolenje. Čovečanstvo nikada ne živi potpuno u sadašnjosti. U
ideologijama superega živi prošlost, tradicija rase i naroda, koja samo lagano
uzmiče pred uticajem sadašnjosti, pred novim promenama. Po njemu psihološka
masa je skupina pojedinaca koji su istu osobu uveli u svoje nad Ja i koji su se na
osnovu ovog zajedničkog u njihovom Ja međusobno identifikovali. Nad Ja uživa
izvesnu samostalnost, sledi svoje sopstvene namere i u pogledu svog energetskog
poseda nezavisno je od Ja. Nad ja je za naš predstavnik svih moralnih ograničenja,
zastupnik težnje za usavršavanjem. Ukratko, ono što nam je postalo psihološki
shvatljivo od tzv. višeg u čovečijem životu. Ono se svodi na uticaj roditelja,
vaspitača i njima sličnih.

Jung - uvodi pojam kolektivno nesvesnog. Smatra da je površinski sloj

nesvesnog lične prirode i naziva ga lično nesvesno, međutim taj sloj počiva na
jednom dubljem sloju koji ne potiče iz ličnog iskustva i poseda, već je urođen. Taj
dublji sloj je nazvao kolektivno nesvesno. Ono nije individualne prirode već opšte
tj. ono nasuprot ličnoj psihi poseduje sadržaje i vidove ponašanja koji su svuda i u
svim individuama uglavnom isti. Ono je kod svih ljudi identično, čineći na taj
način jednu, u svakom prisutnu, opštu duševnu osnovu nadlične prirode.
Pojam psihički karakter se u sociologiji i socijalnoj antropologiji više ne
koristi. Pre jednog veka mnogi autori su u periodu formiranja društvenih nauka
smatrali da svaka grupa poseduje svoj psihički karakter. Karakter je različit od
svesti, ali je u literaturi ponegde poistovećen. Prenošenje psihičkog karaktera
društva je fizičko-biološki proces, tj. genetski proces. Drugi smatraju da je to
posledica socijalizacije, a treći da se tu radi o izvesnoj nadpsihičkoj - vantelesnoj
stvarnosti, koja ima svoj život i koja obuhvata pojedinca i stupa u uzročno-
posledični odnos sa karakterom pojedinca. Dok su starije definicije isticale
relativnu stabilnost društvenog karaktera, novije definicije smatraju, da se karakter
nalazi u procesu neprekidnog menjanja i razvoja. Najpoznatiju definiciju
društvenog karaktera dao je ................. On kaže: društveni karakter je suština
karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture, suprotno
individualnom karaktaru po kome se ljudi razlikuju jedni od drugih, iako pripadaju
istoj kulturi. Društveni karakter, ipak nije samo zbir svih karakternih osobina koje
se mogu naći kod većine ljudi u datoj kulturi. Funkcija društvenog karaktera je da
reguliše energiju članova društva, tako da njihovo ponašanje ne bude stvar svesne
odluke o tome da li da slede ili da ne slede društveni uzor, već stvar želje da delaju
onako kako treba da delaju, a u isto vreme da nalaze zadovoljenje delajući prema
zahtevima kulture, kako bi društvo neprekidno funkcionisalo.

Kultura

Dugo se smatralo da je najvažnije obeležje etničkog tipa grupisanja to što

jedna etnička grupa ima funkciju nosioca kulture. Smatralo se da pojedince
možemo svrstati u jednu etničku grupu samo ako jasno ispoljavaju distinktivne
crte dotične kulture. To takođe znači, da članovi iste etničke grupe poseduju iste ili
slične vrednosne kriterijume. Svaki etnos po tome poseduje posebnu i specifičnu
varijantu svetske kulture koji je ujedno i specifičan pogled na svet prilagođen
većini članova društva koje je tu kulturu iznedrilo ili prihvatilo. Kultura ima u
sasvim realnom smislu vantelesni karakter. U izvesnom smislu pojam kulture
može se izjednačiti sa pojmom kolektivne svesti.

Širokogorov terminom kultura određuje zbir akumuliranih znanja iz kojih

proističe odgovarajuća organizacija materijalnog i socijalnog života i načina
razmišljanja datog etnosa, grupe etnosa ili celokupnog čovečanstva. Kultura se
može shvatiti i kao sveukupnost materijalnih i duhovnih dostignuća celokupnog
ljudskog ponašanja.

Klakhon nalazi da je kultura:

1) celokupni način života jednog naroda
2) društveno nasleđe koje pojedinac dobija od svoje grupe
3) način mišljenja, osećanja i verovanja
4) apstrakt ponašanja
5) teorija koju antropolog razvija u vezi sa načinom na koji se grupa
ljudi, u stvari, ponaša
6) skladište akumuliranog znanja
7) skup standardizovanih odnosa prema problemima koji se ponavljaju
8) naučena ponašanja
9) mehanizam za normativno regulisanje ponašanja
10) skup tehnika prilagođavanja, kako spoljašnjem okruženju, tako i
drugim ljudima
11) talog istorije
12) mapa, rešeto i matrica

Neki autori razlikuju eksplicitnu i implicitnu kulturu.

Pod eksplicitnom kulturom podrazumevaju spoljne manifestacije života
neke zajednice,
a pod implicitnom kulturom motive i osobine pripadnika te zajednice,
njihove ideje i verovanja. U tom smislu pod kulturom se može podrazumevati
sistem eksplicitnih i implicitnih načina ponašanja i propisa o ponašanju formiranih
u toku života grupe, a koji se prenosi s generacije na generaciju.

Identitet

Reč identitet potiče od latinske reči idem što znači isti. Po Vujakliji ova reč
potiče od novolatinske reči identitas što znači istovetnost, jednakost.
Po Oksfordskom rečniku termin identitet ima dva osnovna značenja :
1) ovaj se pojam odnosi na apsolutnu istovetnost (u smislu ovo je
identično onome)
2) to je pojam koji se odnosi na različitost koja pretpostavlja
konzistentnost i kontinuitet
Takvo pominjanje identiteta podrazumeva dva različita odnosa poređenja
između lica i stvari. Sličnost i istovetnost s jedne strane, a različitost sa druge.
Imenica identitet ponekad se zamenjuje u stručnim radovima glagolom
identifikovati se, čime se želi potcrtati da je identitet (identifikacija) trenutna slika
jednog neprekidnog procesa, tj. da je reč o nečem aktivnom što ne postoji kao
nešto što je samo po sebi razumljivo. To znači da se identitet mora utvrditi. Da bi
se nešto identifikovalo mora se predhodno izvršiti klasifikacija tj. sistematizacija
pojava i procesa u svetu, a zatim udružiti nešto s nečim drugim (povezati). U tom
smislu svi ljudski identiteti su društveni identitet (drugi nas identifikuju do
trenutka kada je dalje parcelisanje nemoguće: živo biće, ljudsko biće, Evropljanin,
Srbin). Polazeći od opštih dolazimo do najkonkretnijih pojmova. Identitet
poseduje dva aspekta:
1) Pozitivan aspekt - svaki entitet mora da bude podveden pod skup
koji pokazuje iste ili slične karakteristike. Pozitivan aspekt nas izjednačava sa
drugim pojavama.
2) Negativni aspekt - koji omogućava da konkretnu pojavu sagledamo
kao posebnu koja se razlikuje od svega što postoji.

Kada je reč o društvenim skupovima onda pojam identitet ima spoljni i

unutrašnji aspekt.
1) Spoljni se odnosi na razlike, specifičnosti koje tu grupu izdvajaju od
ostalih grupa i čine je jedinstvenom i posebnom
2) Unutrašnji se odnosi na ono što je svima, ili bar velikoj većini
zajedničko (npr. D: Bandić = pravoslavna srpska slava, Svetosavlje = poseduje ih
samo srpska nacija. Svi članovi srpske nacije treba da poseduju oba).
Identitet je pre svega, odnos prema ljudima, stvarima, okolnostima. To
znači da je identitet društveni fenomen. Prema svemu što postoji moramo graditi
neki odnos i kad nekog ispitujemo moramo utvrditi kakvi su njegovi stavovi
prema ljudima, stvarima i okolnostima. (npr. Srbi grade određenu vrstu odnosa
prema onima koji nisu Srbi. Neki od tih odnosa se poderazumevaju)
 Identifikacija se može izvršiti spolja i tada se naziva objektivna
identifikacija. Ukoliko se izvrši iznutra onda je to subjektivna identifikacija –
samoidentifikacija. Kada posmatramo sa strane gledamo način oblačenja i
spoljašnji izgled... Mi sami iznutra možemo stvarati identifikacijske formule. Naš
subjektivni identitet se može razlikovati od naših objektivnih karakteristika.
Identifikacija može biti shvaćena i u pozitivnom smislu filozofski posmatrano ali
nikada ne može biti dovršena, odnosno savršena (npr. mi možemp dobiti sliku
savršenog modela Srba, ali se nikad u potpunosti ne možemo poistovetiti sa njim.)
Posebni (aspekt) segment je etnički identitet. Termin se odnosi na
poistovećivanje pojedinca ili grupe ljudi sa članovima jedne etničke zajednice ili
grupe tj. sagledavanje sebe i sličnosti sebe i jedne grupe u pogledu jednog ili više
elemenata koji predstavljaju osnovu etničkog tipa grupisanja.
Ovaj spoljni ili objektivni aspekt identiteta (što znači prihvatanje nekog
kulturnog elementa koji objedinjuje pripadnike jedne grupe možemo nazvati i
označiti – spoljni parametar etničnosti). Objektivni i subjektivni (onaj koji se
odvija u našoj svesti) parametar etničnosti mogu se poklapati ali i bitno
razlikovati. Subjektivnu stranu etničkog identiteta moguće je utvrditi neposredno i
to je askripcija (samoodređenje) ili samopriipisivanje ili posredno analizom
etničkih manifestacija u datom socijalnom i prostornom okruženju. (npr. mi
možemo pitati nekog za nacionalni identitet, ali ako posmatramo i utvrđujemo
njegov život, teško ćemo utvrditi njegov nacionalni identitet)
1) Identitet (identifikacija) - koji se utvrđuje na nivou stavova (mi
pitamo konkretno nekog za nacionalnost)
2) Identitetska praksa (participacija) - sve ono što neko radi i kako se
ponaša (npr. neko smatra da je Pravoslavac a mi utvrdimo da ne čita Bibliju, ne ide
u Crkvu, ne veruje u Boga...)
Upoređujući ova dva stava zaključujemo da se dosta razlikuju. Prema
svojim formalnim svojstvima, po nekim autorima, etnički identitet može biti :
1) Osnovni - stiče se rođenjem i životom u jednoj sredini
2) Stečeni - oblikuje se kasnije, tokom života kada osoba može prema
sopstvenom osećanju da napusti ili promeni svojim rođenjem stečeni identitet.
(npr. u Americi postoji veliki broj ljudi koji se deklarišu kao katolici, a u stvari su
homoseksualci)
Svaka osoba može istovremeno osećati više identiteta izgrađenih na
etničkoj osnovi:
1) rodovski
2) bratski
3) plemenski
4) grupno plememski
5) narod (nacija)
Kod etničkog identiteta možemo razlikovati:
1) individualni nivo
2) institucionalni nivo
 1) Odlikuje sagledavanja etničkih kategorija sa stanovišta pojedinca ili
grupe. Te probleme je moguće posmatrati posredno. Proučavanjem etničke
distance, posmatranjem stereotipa, posmatranjem uspostavljanja i održavanja
etničkih granica, tumačenje istorijskih događaja od strane članova jedne etničke
zajednice (grupe) može se razlikovati od zvaničnih istorijskih tumačenja.
2) Kad je u pitanju proučavanje sa institucionalnog nivoa razmatra se
uticaj određenih zvaničnih institucija na etnički identitet i manipulacija njime radi
ostvarivanja političkih ciljeva.

Teorije o etnosu

Postoje starije i mlađe teorije, odnosno sovjetske i zapadne teorije.

Postojala je razlika na istoku i zapadu (na istoku se pre došlo do rešenja) u
proučavanju ovog problema.
Dok su starije definicije etnosa naglašavale statične kulturne kategorije kao
objektivne parametre pripadnosti (jezik, teritorija, religija, državne zajednice...),
definicije etnosa koje sadrže pojam etničkog identiteta kao značajne konpomente
sada premeštaju akcenat sa kulturnog sadržaja na etničke manifestacije ili bolje
rečeno, na manifestacije etniciteta putem međugrupnih kontakata i
komunikacijom, analizirajući, zapravo, ponašanje članova grupe. Ovakve
definicije unose subjektivnu dimenziju u određivanje etničke kategorije. Radovi
koji usvajaju ovaj pristup analiziraju ponašanje pripadnika grupe i uvode
subjektivnu dimenziju jer se uviđa da jedna grupa može da izgubi sva spoljašnja
kulturna obeležja, a da njeni članovi ipak ne izgube svest o pripadnosti i
zajedništvu. Oni ostaju povezani okupljeni na osnovu subjektivnih psihičkih
mehanizama i spona.
Starije teorije: Filozofske rasprave (Hegel) - posmatrali na statički način i
pokušavali objektivno da odrede. Kasnije se smatralo da ovi elementi ne čine
suštinu etničkog obeležja (zašto se vezuje za neke simbole, zašto se vezuju za neke
etničke grupe). Sa pojavom upotrebe pojma identitet bilo je moguće da se povežu
unutrašnji slojevi (razmišljanja, sistem vrednosti) sa spoljašnjim aspektima.
Nove teorije se zovu i zapadne - dinamična komponenta identiteta, sistemi
identiteta. Akcenat stavljaju na kontakt i komunikaciju između grupa i ističu
subjektivnu dimenziju. Činjenica je da se subjektivni aspekt suštinski (ako
posedujemo unutrašnje uverenje da smo posebni, lako ćemo naći simbole, ako ne
posedujemo uverenje izgubićemo i spoljašnju simboliku (Cincari poseduju etničku
grupu, jezik nije u svakodnevnoj upotrebi). Balkanski Egipćani ne poseduju
nikakva obeležja ali postoji etnička vezanost - izdvajaju se od Albanaca.
Celokupna Ruska teorija o etnosu može se uopštiti i svesti na dve osnovne
grupe problema:
1) Kako utvrditi objektivno postojanje etnosa i odrediti njegove
distinktivne karakteristike koje ga čine zasebnom pojavom i opravdavaju naučno
interesovanje.
 2) Koje su relacije ove pojave sa širim društveno ekonomskim
zakonima i sa istorijsko-evolutivnim stupnjevima društva.
Drugim rečima, u okviru sovjetske teorije etnos se po mišljenju Gordane
Ljuboje, posmatra sa svih aspekata sinhrono i dijahrono, kao relativno statičan
element koji zadržava svoja osnovna svojstva i pod dejstvom fleksibilnih
društvenih zakona kretanja, ali koji takođe, preuzima različite oblike u različitim
istorijskim fazama društva. Velika pažnja se, posvećuje kulturnoj i etničkoj svesti
kao obeležjima etnosa.
Najznačajniji predstavnici Sovjetske škole su Širokogorov, Bromlej i
Kozlov.

Za zapadne teorije je karakteristično sve veće udaljavanje od pojma kulture

kao osnovnog stožera u definicijama etnosa i prebacivanja težišta na interakcione
aspekte međuetničkih odnosa. U zapadnim teorijama o etnosu dominantna su tri
aspekta:
1) pomeranje iz kulturne u političku sferu
2) pristup
3) otkrivanje analitičkih vrednosti pojma identitet koji svojom širinom i
fleksibilnošću prevazilaze ograničenja predhodnog pristupa.
Zapadne teorije se odlikuju i time što se zasnivaju empirijskim činjenicama
i savremenom zapadnom iskustvu (masovna migraciona kretanja i migracije).
Nakon završetka kolonijalnog poretka došlo je do masovnog migriranja na zapad
što je postalo dobro tlo za ispitivanje međunacionalnih i međuetničkih odnosa.
Prednost zapada u odnosu na Sovjete: u početku boljševičkog pokreta bili su
Jevreji. Nekoliko rimskih milijardera pripadaju Rusima. Načini posmatranja
pripadaju više prednaučnim filozofskim raspravama. U početku negiraju
međunacionalne odnose.
U okviru zapadne teorije nalazimo shvatanja da je etnički identitet, u stvari,
zasnovan na strateškim interesima. Etnicitet je po tom shvatanju tipična strategija,
to je stvar racionalne procene da je u određenoj situaciji najsvrsishodnije izdvojiti
kulturne, fizičke, rasne ili bilo koje druge karakteristike ove vrste kao osnovu za
identifikaciju grupe. Među najznačajnije autora na zapadu možemo izdvojiti
Vebera, Frederika Barta i Gelnera.

Primordijalističke i esencijalne teorije s jedne a konstrukcinističke i

instrumentalističke teorije s druge strane. Podela na sovjetske i zapadne teorije se
poklapa sa ovom podelom i između njih donekle, stoji znak jednakosti. Postoji
izvesno poklapanje među njima (novih zapadnih i instrumentalističkih teorija).

Sergej Širokogorov

On je 1923. objavio knjigu Etnos u Šangaju. On je smatrao da je etnos

grupa ljudi koji govore istim jezikom, koji se slažu (nije bitno jesmo li istog
porekla, već da li se slažemo) da imaju isto poreklo, da su im isti osnovni običaji,
način života ... koji sve to održavaju kao nešto što se osveštava tradicijom, nešto
po čemu se oni razlikuju od drugih takvih grupa. Etnos je oblik u kome se vrši
proces stvaranja, razvijanja i smrti elemenata koji čovečanstvu kao vrsti
omogućavaju da postoji. Etnografske pojave treba sagledati kao biološku funkciju,
a oblik u kome se ova funkcija ispoljava tj. njena jedinica jeste etnos.
Etnografija, po Širokogorovu, proučava čoveka u njegovim etnografskim
grupacijama sa stanovišta ispoljavanja njegovih duhovnih osobina tj. proučava
proizvođača bogatstva, graditelja društva i tvorca načina saznavanja i pogleda na
svet.
Etnička diferencijacija je prirodna pojava za čovečanstvo bez čega njegov
opstanak u stanju razvitka verovatno nije moguć.
Društvo je, opet, s druge strane izraz bioloških odnosa koji se stvaraju
mimo volje i svesti njegovih članova. Jedna etnička zajednica nije stabilna, nego
posmatrana u toku zbivanja dinamički efekat ravnoteže između centripetalnih
(etnocentrizma) i centrifugalnih sila koje utiču na stvaranje i raspadanje zajednica.
Nacija je grupa ljudi ujedinjenih u državu jedinstvom običaja, jezika i
porekla.
Centripetalne sile omogućavaju kompaktnost i unutrašnju homogenost
zajednice. Centrifugalne sile teže razaranju etničkih zajednica.
Širokogorov je isticao da je etnička diferencijacija neophodna.
- osveštavanje tradicije - naše specifičnosti se potcrtavaju i izdižu se na
nivo svetog jer samo tako mogu biti dovoljno jaki da bi se sledili (kako je
formulisao Veber).

Bromlej

On je umesto uobičajenog pojma etnos predložio dva nivoa izvedena iz

istog korena, a to su etnikos i etnosocijalni organizam. On kaže, etnička zajednica
ili etnos u opštem smislu mogu se definisati kao istorijski formiran agregat ljudi
koji dele relativno stabilna kulturna odličja (uključujući jezik, psihologiju, svest o
svom jedinstvu, razlikama u odnosu na druge slične grupe i etnonim koji sebi daju.
Bromlej je predložio da pojam etnikos označi etnos u svom opštem smislu,
međutim etnikos nije izolovana pojava u stvarnosti ne može postojati odvojeno od
odgovarajućih društvenih institucija na različitim nivoima od porodice do države.
Društveno uključuje etničko, a kao posledica toga etnosi predstavljaju društvene
pojave. Često je glavni deo datog etnikosa sadržan unutar granica jedne države za
koji on koristi pojam socijalni organizam. U takvim slučajevima imamo posla sa
specijalnim formacijama za koje Bromlej predlaže naziv etnosocijalni organizam.
Takve formacije zajedno sa etničkim, odnosno kulturnim jedinstvom obično imaju
teritorijalno, ekonomsko, društveno i političko jedinstvo.

Maks Veber
 On je najznačajniji od zapadnih autora kada je reč o proučavanju etniciteta.
Definišuči etničku grupu na osnovu subjektivnog verovanja i zajedničko poreklo
on podvlači da izvor etniciteta ne bi trebalo tražiti u posedovanju ovih ili onih
osobina već u proizvođenju, održavanju i produbljivanju razlika čija objektivna
težina ne može biti odmerena nezavisno od značenja koje im pripadaju pojedinci o
svojim društvenim odnosima. Etnički identitet se po njemu izgrađuje na osnovu
razlike. Privlačnost među onima koji sebe doživljavaju kao pripadnike iste vrste
nerazdvojna je od odbojnosti prema onima koji bivaju doživljeni kao stranci. Svest
o pripadnosti se ne stvara zahvaljujući izolovanosti nego međusobnim
suprotstavljenim razlika, koje ljudi ističu da bi ustanovili etničke granice. Sadržaj
etničkog zajedništva je vera u jednu naročitu čast. To je etnička čast zahvaljujući
kojoj se različiti stilovi života zaodevaju vrednostima.

Frederik Bart

Završavao je i razradio ono što je započeo Veber. U svom predgovoru (u

jednom zborniku radova) O etničkim grupama i njihovim granicama ukazao je na
to da se do tog vremena (1960. je objavljen zbornik) pod pojmom etnička grupa
podrazumevala populacija koja se kao prvo u velikoj meri održava biološki, kao
drugo ima zajedničke osnove, kulturne vrednosti koje se ostvaruju u manifesno
jedinstveno kulturnim formama, kao treće predstavlja prostor komunikacije i
interakcije, kao četvrto čini je skup članova koji sebe identifikuju i u očima drugog
bivaju identifikovani kao kategorija koju je moguće razlikovati od ostalih
kategorija istog reda. Ključni pojam njegove teorije su etničke granice. On kaže
ono što se prenosi kroz vreme nije kulturni arsenal već granica određene grupe.
Unutrašnji sadržaj se menja a granice opstaju. Etničke granice impliciraju
interetničke odnose. Etnički identitet se formira i opstaje upravo kroz dodire sa
drugim etničkim grupama. Etničke grupe po njemu predstavljaju kategorije
askripcije i identifikacije koje sprovode sami akteri pa im je dakle osnovna odlika
da organizuju interakciju među pojedincima. Da bi se razgraničila prema drugima
kako bi sebe identifikovala etnička grupa izabira iz svoje kulture, ne sve, nego
samo određene znakove koje smatra važnim. To mogu biti neki elementi nošnje,
neki običaji, dijalektalni izrazi, a ne celokupna nošnja, svi običaji ili ceo (sav)
jezik. Identifikacija jedne osobe kao sunarodnika ili saplemenika podrazumeva
zajedničke kriterijume u pogledu vrednosti i procenjivanja koja stvaraju osećaj da
osobe iz jedne grupe igraju istu igru. Skrenuo je pažnju sa pojma kulture na
pojmove proces i odnos. Etnička grupa nije stanje, već proces koji neprekidno
traje i kroz odnos sa drugima gradimo neke simbole i ono što mislimo da stvaramo
(a ne ono što stvarno jesmo).
- samoodređenje i identifikacija
- neprekidni procesi identifikovanja drugih entiteta i njihova klasifikacija
 Suština unutrašnjeg etniciteta je organizovanje života unutar zajednice (nije
dovoljan isti jezik, običaji već cela simbolika - govor tela... kojim se razlikuje
pripadnik od nepripadnika; npr. stranac ne može primetiti sistem signalizacije i ne
može ga savladati)
- ono što postaje simbol (opanak, šajkača, rakija šljivovica...) pripadnici
naše etničke zajednice doživljavaju na jedan način (kroz predstavu, vrednoću....)
Dok za one koji nisu našeg etniciteta ne znači to već samo jedan predmet koji ne
predstavlja ni dobro ni loše.

Antoni Smit (Nacionalni identitet)

On kaže da za neke autore etnicitet poseduje iskonsko svojstvo. Postoji u

prirodi van vremena. Predstavlja jednu od datosti ljudskog postojanja To gledište
je dobilo izvesnu potporu iz socio-biologije gde se etnicitet smatra produžetkom
procesa genetskog odabiranja i inkluzivne (sadržaj) podobnosti.
Druga krajnjost je shvatanje etniciteta u situacionom smislu. Pripadanje
etničkog grupi stvar je stavova, percepcije i sentimenata koji su nužno prolazni i
promenljivi, varirajući sa konkretnom situacijom u kojoj se subjekt nalazi. Sa
promenom situacije pojedinca menjaće se i njegova grupna identifikacija ili će bar
značaj svih ovih identiteta i diskursa kojih se pojedinac drži varirati za njega iz
razdoblja u razdoblje i od situacije do situacije. To omogućava da se etnicitet
instrumentalno koristi radi unapređivanja individualnih ili kolektivnih interesa,
naročito interesa konkurentskih elita koje treba da mobilišu mnoštvo pristalica za
podršku njihovih ciljeva u borbi za vlast. U toj borbi etnicitet postaje korisno
oruđe. Između te dve krajnosti nalaze se oni pristupi koji naglašavaju istorijske i
simboličko-kulturne atribute etničkog identiteta.

Primordijalisti su uglavnom političari – model identiteta koji se oslanja na

tradiciju koja se nikada ne menja i ne zavisi od promena u društvu, odnosno
društvenom okruženju. Instrumentalistička ili situacijska teorija – identitet se
menja u zavisnosti od sitacije.

Isajiv je smatrao da se etnicitet javlja u nenamernoj grupi ljudi i njhovih

potomaka, yajedničke kulture koji same sebe identifikuju i-iliih drugi identifikuju
kao pripadnike te grupe. Jedna osoba, dakle, ne pripada etnočkoj grupi po svom
izboru već je rođena u njoj i postaje vezana za nju emocionalnim i simboličkim
vezama.
Za Parsonsa etnička grupa je takva grupa čiji se članovi identifikuju i im aju
jasno izražen identitet.
Rezler definiše etničku grupu kao distinktivnu socijalnu grupu čiji se
članovi odlikuju kolektivnom svešću, određenom kulturom, i vezanošću za
određenu teritoriju.
 Petrson – rojs tvrdi da je etnička grupa referentna grupa ljudi koji sebe
identifikuju ili ih drugi identifikuju kao grupu, akoja deli zajednički stil života.
Etnos je za Isaka isto što i osnovni grupni identitet zasnovan na osećanju
pripadnosti i samopoštovanja.
Za ............... etnos je izjednačen sa etničkim identitetom, a etnička grupa
kja koristi kulturne simbole je samosvesna gruopa ljudi koji utvrđuju kruiterijume
za uključivanje i isključivanje iz grupe.
Za Mostvina etnički identitet je nesvesno upotrebljen obrazac koji služi za
orijentaciju osobe prema drugim osbama, a objekat ka kome usmeren može bitiČ
etnička, religijska ili bilo koja druga socijalna grupa.
Klajn kaže da je etnički identitet produkt individualne svesti inesvesnih
privlačenja ka grupisanju.
Spajser smatra da je opozicija primarna u stvaranju etničkog identiteta.
Ovakvi postojani elementi podrazumevaju intenzivnu, kolektivnu svest i visok
stepen društvene solidarnosti unutar grupe.
Interakcioni pristup prvi je formulisao Epštaoi?????? Ali ga je razradio
Frederik Bart. Za razliku od onih autora koji su smatrali dase etnički identitet
može očuvati samo u odsustvu interakcije ižmeđu grupa tj. u iolaciji, pristalice
interakcionog pristupa smatraju da se etnički identitet manifestuje upravo kroz
interakciju ili kontakt grupa.

Karl Dojč

Zajednica koja dopšta da zajednička istorija bude doživljena kao suština

zajedništva jeste, po karlu Dojču, zajdenica komplementarnih obišaja i sredstava
komunikacije. To zahteva opremu za rad. Ovaj rad se sastoji u čuvanju, pamćenju,
prenošenju, ponovnom kombinovanju i ponovnoj upotrebi relativno širokog
opsega informacija, a oprema se sastoji od tako naučenih sećanja, simbola,
običaja, proivodnih sklonosti tj. sredstava koja bi trebalo da budu dovoljno
upotpunjena da dozole izvođenje tih funkcija. Velika grupa ljudi povezana takvim
komplementarnim običajima i ssredstvima komunikcije može se nazvati narod.
Provera komplementarnosti svakog skupa komunikacijske opreme je
komunikacijska delotvornost odnosno efikasnost. Dojč dakle, daje funkcionalnu
definiciju nacionalnosti. Pripadništvo narodu see u suštini sasstoji od široke
komplementarnosti društvene komunikacije. Ono se sastoji u sposobnosti da se
komunicira delotvornije (efektivnije) sa članovima prve velike grupe, nego sa
strancima. Narod se drži zajedno iznutra putem te komunikacijske efikasnosti. Ova
etnička komplementarnost nije samo subjektivna nego je i objektivna. Etnička
komplementarnot se, po Dojču, razlikuje od ograničenog opsega
komplementarnosti koji postoji između pripadnika iste profesije. Efikasna
komunikacija između pripadnika iste profesije ograničena je na relativno uzak
element ukupnog obima njihovih aktivnosti. Izuzev kada je reč o stručnoj
aktivnosti, ljudi se ponašaju (jedu, razgovaraju, vrednuju...) sličnije svojim
zemljacima nego svojim kolegama.

Prikaz osnovnih teorija o Etnicitetu

Prva grupa teorija prihvata primordijalni pristup. Suština ovog pristupa je u

tome što se smatra da je pripadništvo etničkoj grupi nenamerno, da se pojedinac
rađa s konstitutivnim elementima svog etničkog identiteta ili ih stiče odmah po
rođenju. Etnički identitet je, po pristalicama ove teorije, primaran i fundamentalan
u odnosu na druge grupe identiteta.
Druga grupa posmatra etnicitet kao proširenje srodstva. To je uglavnom
karakteristika sociološkog pristupa. Ovde je naglasak stavljen na sriodstvo kao
osnovnu matricu u kojoj se etnicitet ukorenjuje.
Treća grupa vidi etnicitet kao izraz zajedničkih interesa instrumentalističke
i mobilizacionističke teorije. Ovde se etnicitet shvata kao resurs podložan
mobilizaciji u osvajanju politiške vlasti i ekonomskih dobara.
Četvrta grupa vidi etnicitet kao izraz ekonomskih antagonizama –
neomarksističke teorije. Razmatra se odnos između etniciteta i klase koji biva
analiziran u okviru teorije o kapitalističkoj exploataciji rada.
Peta vidi etnicitet kao kulturni sistem – neokulturalistički pristup. Ovde se
etnicitet posmatra, bar delimično, kao kulturni sistem koji pojedincima omogućava
da odrede svoje mesto u širem društvenom poretku.
Šesta grupa doživljava etnicitet kao oblik društvene interakcije. Etnicitet se
smatra kontinuiranim procesom dihotomizacije između članova grupa i autsajdera
koji zahteva da bude izražen i bude potvrđen u društvenoj interakciji.

Domaći autori o etnicitetu

Petar Vlahović, Dušan Bandić, Radomir Rakić, Slobodan Naumović,

ordana Ljuboja, Edit Petrović, Mladena Prelić i Mirjana Lukić-Krstanović.

Najuticajniji rad Bandića – “Etnos”. On je uveo pojam idealni tip, totalni

model etničke zajednice koji sadrži ove klasične elemente etničkog identiteta
(zajedničku kulturu, biološku povezanost i interes). Etničke grupe u različitoj meri
odgovaraju tom totalnom modelu ka kome gravitiraju. To znači da nijedna etnička
grupa ne zadovoljava totalni model.
Nedostatak objektivnih faktora se nadomešta simboličkim zamenama i
subjektivnim značenjima tih simbola. Bandić je pojam nacije podveo pod širi
pojam etnosa, i to je ono zbog čega ga je kritikovao Rakić – njegov venčani kum.
Vlahović je bio pod jakim uticajem sovjetske etnološke škole tako da je
uglavnom razrađivao definiciju i teoriju koju je postavio Širokogorov.
 Rakić je smatrao da je etnička grupa skupina istovrsnih jedinki istog
porekla blisko uzajamno povezanih, koji tako predstavljaju celinu za sebe,
odnosno zajednicu. Etnos je skupina primarne kulture koja deluje kao sistem u
procesima i funkcijama u okviru jedne relativno homogene grupe sa stanovišta
kulture, etnos je bazično kulturalno grupisan. Etnos predstavlja jezgro, prvu fazu
svakog daljeg narođavanja što znači i naroda kao veće skupine etničkog tipa. On
predlaže da se termin etnos ne upotrebljava za oblik konkretne ljudske, odnosno
društvene skupine, nego za tip zajedništva gruipisanja na bazi istog porekla i
kulturalne homogenosti. Kritikuje Bandića zbog podvođenja nacije pod opšti
pojam etnos. Po Rakiću, razlika između naroda i nacija je u tome što se čovek u
narodu rađa, a za naciju odlučuje ili pristaje. Nacija je za njega grupacija
zasnovana na interesima zajedništva, bilo da se kondenzuje iz jednog ili više
etničkih skupina, bilo da iz prvog naroda nastane, izdvoji se sa dve ili više nacija.
Kvantitativni momenat nema značaja, jer nacija ne mora biti fizički veća od
naroda. Etničko i nacionalno su kao model dve stvari koje mogu, ali i ne moraju
da budu podudarne.

Nacija

Što se tiče pojma nacije, opšti pregled se može naći kod Janjića – »Rečnik
Nacionaliste«. Reč nacija postojala je i pre oblikovanja zajednice ljudi koje se
označavaju kao nacije u savremenom značenju. Većina autora vezuje nastanak ove
reči za period Rimskog carstva, međutim, ima i onih autora koji smatraju da ova
reč nastaje u XVI, a da savremeno značenjwe dobija u XVII.
Natio je reč latinskog porekla izvedena iz glagola – nasci (roditi se),
odnosno natus (rođen). Dakle latinska reč natio odrazumeva ideju porekla po
svojoj suštini nezavisnu od individualne volje. Nacija, dakle, predstavlja
zajedništvo u smislu da je individua u toj naciji rođena i da prihvata njen jezik i
običaje – prvobitna upotreba izjednačena sa pojmom etnos u savremenom
značenju.
Natio u Rimu uglavnom označava tuđe pleme. Nacija je jednaka gensu –
rod koji označava etnos u prelazu u politiku (etnos koji postaje kriterijum za
diskriminisanje). To su dva koncepta – etnos u tradicionalnom smislu nije
podrazumevao politiku.
Posle perioda seoba od VI do X, reč nacija počinje da označava prirodnu
zajednicu koja zauzima određenu teritoriju. Za ovu epohu karakteristično je da je
nacija shvatana kao nešto različiti od vlasti tj. nacionalno nije u odnosu sa
politikom. U modernom smislu termin nacija se koristi od XIV, mada postoje i
neke ranije upotrebe: Dante, u XIII, označava ovim pojmom grupe stranih
trgovaca. Pojam nacije se koristio za one druge (npr. Rimljani su sebe zvali
populus, a druge nacija).
Na univerzitetima ovog doba, kao i na koncilima rimokatoličke crkve,
nacija obeležava grupe uglavnom istog jezika ili teritorijalno poreklo. U Italiji tog
doba ovaj termin obeležava i teritorijalno pripadništvo. Od XVII, pre svega u
Francuskoj, a potom u Nemačkoj i Italiji, termin nacija sve više dobija političko
značenje i označava one koji vladaju. Tako je on oznaka za kralja i plemstvo,
odnosno pojam i reč nacija počinju da se uključuju u državu. Rečnik francuske
Akademije iz 1694. određuje reč nation kao zajednički termin koji označava sve
pripadnike iste države, iste zemlje, koji žive pod istim zakonom i koriste isti jezik.
Krajem XVIII moderna država se uspostavlja na ruševinama tradicionalne
monarhije, a pojam nacije konačno prelazi u oblast ideologije i koristi se kao
oznaka za državu i to za njeno legitimisanje, opravdanje njenog postojanja, za
potvrđivanje njeenih teritorijalnih prohteva i nastojanja.
Sa nastupanjem trećeg staleža u Francuskoj, nacija postaje njegova oznaka
da bi se u toku Buržoaske revolucije poistovetila sa samom revolucijom pa se u
tom smislu govorilo o borbi nacija protiv kralja. Francuska revolucija je uzela reč
nacija u svoje ruke da bi suprotstavila treći stalež (veliku većinu naroda)
privilegovanom plemstvu. Samo je treći stalež mogao da se predstavi kao nacija i
bude nacija. Nasuprot ovakvom preklapanju značenja države s jedne i osobene
zajednice s druge strane romantizam donosi širu upotrebu posebnog termina
nacionalna država koja se odnosi na ostvarenje nacionalnog principa, a koji je
proglašen za najvažniji princip u životu naroda, međutim, ova država se ne
poklapa s nacijom koja označava moralni i kulturni identitet- sa formiranjem
država (XVII) nacija obuhvata najviši sloj. Podanici nemaju razvijenu nacionalnu
svest. Sa kapitalizmom uvođenjem narodnog jezika u crkvu dolazi do disperzije,
ne samo vlasti, već se i narodna svest menja.

Razlike između naroda i nacije

Na pitanje jesu li narod i nacija jedno isto, postoje u teorijskoj literaturi

različiti odgovori, a sve odgovore je moguće svrstati u tri opšte grupe. Prva grupa
je ona koja izjednačava narode i naciju. Drugu grupu čine stavovi po kojima se
narod nastavlja u naciju, kako kvantitativno, tako i kvalitativno postaje nova,
odnosno, drugačija zajednica. Treću grupu čine ona shvatanja koja prave razliku
između naroda i nacije, pri čemu se pribegava različitim kriterijumima za
razlikovanje. Janjić navodi primer Radomira Lukića.
Elementi koji čine naciju vrlo malo se razlikuju od onih koji čine narod.
Proces nastanka nacije pokazuje samo spajanje više zajednica u jednu širu
zajednicu iste, a ne drugačije vrste. Narod je po Lukiću, krvnosrodnička zajednica,
zajednica ljudi istog porekla koja se razvija tokom robovlasništva i feudalizma. U
feudalizmu su u narod uključeni pripadnici exploatsanih klasa, a na taj način
narodi prestaju biti krvnosrodničke zajednice i pretvaraju se u teritorijalne
zajednice, čime su postavljeni temelji nacije. Nacija je, po istom autoru, čvršća od
naroda, zajednička svest nacije je jača, jasnija i obuhvatnija od one zajedničke
svesti koja povezuje ljude u narod. Ova razlika je samo kvantitativna, a ne i
kvalitativna.
Drugu grupu stavova posmatramo preko stavova Maksa Vebera. Nacija
upućuje na političku moć i na ono što je nacionalno, to je u jednoj grupi ljudi
povezanih jezički, verskom i običajnom zajednicom ili istom sudbinom, vezano za
ideju o sopstvenoj političkoj organizaciji koja već postoji ili koju ta grupa
priželjkuje.
Po Ivanu Urbančiću, nacija je spoj (jezik, kultura, izvorni etnos) sa nečim
što se označava kao ekonomsko – političko delovanje.
Karl Dojč kaže da je nacija politička organizacija nacionalnosti, odnosno
naroda (to je politički narod). Za njen opstanak nije potrebno ostvarenje državnog
suvereniteta, već iznutra stimulisane koncentrisane političke moći, na osnovu
široke podrške naroda (većine). Nacija je, dakle, sprega narodne i na njoj izrasle
političke zajednice.
Treću grupu stavova čine stavovi Sime Markovića, kojoi kaže da je razlika
u tome što je narod etnografaski, a nacija istorijski pojam, odnosno kategorija.
Narod je etnografska kategorija iz koje se zavisno od istorijskih uslova može, ali
ne mora razviti nacija. Jovan Đorđević, kažwe da je narod nešto dato, nešto što već
dugo vremena ostaje nepromenljivo i jednako, dok je nacija nešto stvoreno, nešto
što je u toku istorije postalo i postoji. Po Čulinoviću, nacija je za razliku od
etničke zajednice unutrašnje svojstvo naroda koje se uspostavlja pomoću
istovetnosti nacija.
Po Atlagiću, nacija je viši stupanj zajednice, odnosno naroda, i karakteriše
je nacionalna svest koju kod naroda ne nalazimo. U istoriji pripadnici naroda nisu
imali osećanje zajedničke, sudbinske povezanosti, koje je veoma karakteristično za
naciju.
Za neke autre nacija je u svojoj genezi postojanju nezavisnosti od svega
etničkog, prednacionalnog i da za razliku od naroda (kome homogenost i čvrsinu
daje krvnosrodnička veza), naciji homogenost daje zajednica na bazi teritorije i
ekonomije.

Preobražaj etničkih zajednica u nacije

Po Entoni Smitu, postoje dva osnovna načina preobražaja etničke zajednice

u naciju, s tim što se ta dva načina preobražaja nadovezuju na podelu na različite
vrste etničkih zajednica.
Prvi način je bio pod pokroviteljstvom države, ishodište mu se nalazilo u
lateralnoj etniji, jezgru etničke države. Ta država je tokom svoje postepene
centralizacije i birokratizacije pokušala da vojnim, fiskalnim, pravosudnim i
administrativnim procesima, uključi i obuhvati srednje klase i periferne regije.
Ako bi joj to pošlo za rukom pokazala bi se sposobnom da često neusaglašene
delove populacije spoji u jedinstvenu političku zajednicu zasnovanu na kulturnom
nasleđu dominantnog etničkog jezgra.
Inteligencija je u tom procesu imala sporednu ulogu. Glavni akteri bili su
kraljevi, ministri i birokrate, dok su aristokrate i sveštenici često zauzimali
ambivalentan stav.
Srednja klasa se kao faktor pojavila kasnije. Iako je država rasprostranjivala
kulturu i nasleđe koji su u izvesnom smislu pripadali baš aristokratiji i sveštenstvu.
Posledica ovog procesa bila je da su nasleđe i kultura aristokratije i sveštenstva
postali svačiji.
Drugi način preobražaja je narodniji. Polazio je od manjih zajednica čija su
se etnoreligijska shvatanja morala zameniti u većoj meri aktivnim, aktivističkim i
političkim samoshvatanjima. Ključ za taj preobražaj bio je proces vernakularne
(narodne) mobilizacije. Uski krugovi intelektualaca prosvetitelja uprkos
ispoljenim razlikama u reakciji na vesternizaciju i modernost bili su rešeni da
pročiste i mobilišu narod pozivajući se na navodnu etničku prošlost zajednice.
U tu svrhu su savremenim generacijama morale obezbediti kognitivne mape
i istorijska moralna načela koja su se crpla iz poezije, pesništva i zlatnih doba
prošlih zajednica. Nadali su se da će na taj način preobraziti zaostalu tradicionalnu
etničku zajednicu u dinastičku, ali vernikularnu političku naciju.

Modeli, osnovni tipovi, vrste nacionalnih zajednica

U literaturi se smatra da postoje dva psnovna tipa nacionalnih zajednica.

Prvi tip: zapadni ili građanski model nacije. Reč je o pretežno prostornom
ili teritorijalnok shvatanju. Prema tom shvatnaju i gledištu, nacije moraju
posedovati kompaktne utvrđene teritorije. Ljudi i tertorija moraju pripadati jedni
drugima, međutim ta zemlja se ne nmože nalaziti bilo gde, ona nije bilo koje
zemljište. To mora biti istorijska zemlja, domovina, kolevka našeg naroda., čak i
kad to nije zemlja prvobitnog porekla. Istorijska zemlja je zemlja gde se tokom
nekoliko generacija vrši uzajaman i blagotvoran uticaj terena i ljudi. Domovina u
tom smislu postaje skladište istorijskih sećanja i asocijacija, mesto gde su narodni
muidraci, sveci i heroji živeli, radili, molili se i borili. Sve to čini domovinu
jedinstvenom. Njeni predeli postaju sveti, tj. postaju mesto dubokog poštovanja i
ushićenja čija unutrašnja značenja mogu dokučiti jedino posvećeni, odnosno,
samosvesni pripadnici nacija. Drugi element je pojam patrije (zajednica zakona i
institucija u kojima vlada jedinstvena politička volja). To sa sobom povlači neke
zajedničke regulativne institucije kojim će doći do izraza zajednički politički
sentimenti i ciljevi. Uporedo sa rastom osećanja pravne i političke zajednice
možemo pratiti razvoj osećanja pravne jednakosti među pripadnicima te zajednice.
Njegov puni izraz predstavlja razne vrste prava na osnovu građanstva, uključujući
građanska i zakonska prava, politička prava i dužnosti, kao i društveno ekonomska
prava. Smatralo se takođe da pravna jednakost pripadnika jedne političke
zajednice u njenoj omeđenoj domovini pretpostavljaju izvesnu meru zajedničkih
vrednosti i tradicija među stanovništvom ili bar njegovoj »jezgrovitoj zajednici«
drugim rečima, nacije moraju imati izvesnu meru zajedničke kulture i izvesnu
građansku ideologiju, skup zajedničkih stremljenja, sentimenata i ideja koje
povezuju stanovništvo.
Zadatak obezbeđivanja zajedničke, javne, masovne kulture obavljaju
nosioci narodne socijalizacije, pre svega, javni sistem obrazovanja i masmediji.
Kada bi država primala nove imigrantske grupe koje su posedovale svoju
sopstvenu kulturu trebalo bi da prođe nekoliko generacija, da bi posredstvom
nacionalnih nosioca masovne socijalizacije njihovi potomci bili primljeni u krug
nacije i istorijske kulture. Istorijska teritorija, pravno - politička zajednica, pravno-
politička jednakost njenih pripadnika i zajednička građanska kultura i ideologija -
to su komponente standardnog zapadnog modela nacije.
Drugi tip: Nezapadni model nacije javio se u istočnoj Evropi i Aziji. Naziva
se još i etničko shvatanje nacije. Njegovo osnovno obeležje je naglašavanje
zajednice rođenja i rodne kulture (po Antoni Smitu), dok je zapadni koncept
utvrđivao da pojedinac mora pripadati nekoj naciji, ali može izabrati kojoj,
nezapadni ili etnički koncept nije dopuštao takvu slobodu. Bilo da napuštate svoju
zajednicu, ili ostajete u njoj, vi neizbežno organski ostajete pripadnik zajednice
svog rođenja, i zauvek nosite njen žig. Nacija je drugim rečima, pre svega, i iznad
svega, predstavljala zajednicu ljudi iste loze. Isticanje loze (pretpostavljene loze) a
ne teritorije.
Nacija je po ovom modelu fiktivna, nad-porodica i može se pohvaliti
pedigreima i ideologijama koje često iznalaze domaći intelektualci, naročito u
istočno – evropskim i blisko istočnim zemljama kako bi poduprli svoje pretenzije.
Taj naglasak na pretpostavljenim porodičnim vezama doprinosi objašnjavanju
demoskog (izarzito narodskog) elementa u shvatanju nacije. U etničkom modelu
narod čak i kada nije stvarno mobilisan u smislu političkog delovanja, ipak
predstavlja metu nacionalističkih stremljenja i poslednji retorički apelacioni sud
Vođe moraju opravdati svoje postupke ujediniti sasvim različite klase i grupe ljudi
jedino pozivanjem na »narodnu volju« čime etnički pojam nacije očiglednije
postaje, uslovno rečeno, međuklasni i populistički. Slično tome, mesto prava u
zapadnom građanskom modelu, u etničkom modelu zauzima vernakularna kultura
(najčešće jezici i običaji). Zbog toga su leksikografi, filolozi i folkloristi igrali
središnju ulogu u ranim nacionalizmima u istočnoj Evropi i Aziji. Genealogija i
pretpostavljene veze po lozi, narodna mobilizacija, vernakularni jezici, običaji i
tradicija – to su elementi vernakularnog, etničkog shavtanja nacije.
Iza suparničkih modela nacije nalaze se izvesna zajednička verovanja o
tome šta sačinjava naciju i šta stavlja naciju nasuprot kulturnog identiteta ili
kolektivnog. Postojanje tih zajedničkih pretpostavki nam omogućava da (kao što
je uradio Antoni Smit) kao bitna obeležja nacionalnog identiteta navedemo
sledeće:
- istorijska teritorija (domovina)
- zajednički mitovi i istorijska sećanja
 - zajednička masovna, javna kultura
- zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije
- zajednička ekonomija sa teritorijalnom mobilnošću
pripadnika nacije

Populus – svaka nacija se može podeliti na elitu i masovno stanovništvo.

Razvoj kulture se vezuje za elitu i ono šta ona nudi mora da bide prihvaćeno od
širih slojeva. Elita uvodi nešto i, u skladu s njenom inteligencijom, zavisi
prihvatanje njenih koncepata. Populizam je suprotan stav – sve što dolazi iz naroda
je dobro i prihvatljivo, autentično, a sve što potiče iz elite je veštačko.

Nacionalne manjine

Dva autora – Vesli i Haris – su 1958. naveli osnovne karakteristike

nacionalnih manjina:
1) manjine su podređeni segmenti složenih, kompleksnih društava
2) manjine imaju specifične fizičke i-ili kulturne osobine koje su obično
slabo vrednovane od strane dominantne društvene grupe, tj. od većine
3) manjine su samosvesne jedinice omeđene posebnim osobinama.
4) pripadnost se utvrđuje na osnovu porekla, a zajednica je sposobna da
uključi, odn. da usvoji mlađe generacije.
5) pripadnici se venčavaju u okviru grupe svojevoljno ili zbog obaveze.

Nacionalizam

Kod ove pojave moramo razdvojiti pojam i proces nacionalizam. Do

konflikta dolazi zato što se ovaj pojam koristi za različite opise. Dušan Janjić ima
desetak različitih opisa.
Nacionalizam može označavati:
- nacionalni karakter ili nacionalitet
- osećanje privrženosti naciji i zastupanje njenih interesa
- nastojanja, želje da se ostvari nezavisnost i ujedinjenje nacije
- politički program nacionalnog okupljanja i oblik organizacije
- procese formiranja nacije u istoriji
- učvršćivanje nacije u nacionalno jedinstvo i izgradnju modernih institucija
nacionalne države
- jačanje svesti o naciji i političku filozofiju nacionalne države
- odgovarajuće političke partije
- stavljanje sopstvene iznad ostalih nacija i isticanje posebne misije koju ove
nacija ostvaruje
 - doktrinu o svetoj božanskoj izabranosti nacije
- nacionalni žar, revnost i nacionalnu individualnost
U Robertsovom rečniku nacionalizam je određen kao egzaltacija
nacionalnog osećanja (sentimenta), odnosno, pasionirano prihvatanje i nastavljanje
svega onoga što čini osobeni karakter, tradiciju, nacije kojoj se pripada, koje je
često praćeno ksenofobijom i određeno željom za izolacijom. Po istom ovom
izvoru, nacionalizam može biti i doktrina, politički pokret koji za jednu
nacionalnost zahteva pravo da formira manje-više samostalnu autonomnu naciju.
Grupa francuskih autora razlikuje demokratski nacionalizam, koji se još
može nazvati libertetski, slobodarski, oslobodilački – s jedne strane, i totalitarni sa
druge, on se još naziva i autoritarni, dominirajući, vladajući. Prvi označava
isticanje prava svoje nacije na postojanje, kao i isticanje volje za nezavisnošću,
odnosno, samostalnošću. Drugi tip nacionalizma izražava volju nacije da se
afirmiše podjarmljujući druge nacije.
Malek polazi od toga da u tradicionalnoj terminologiji koju on vezuje za
evropsku političku istoriju. Nacionalizam ima dva reda značenja:
- negativno, i ono se svodi na negaciju univerzuma. Ovo značejne ima svoj
pasivni i aktivni oblik. Pasivni se odnosi na odvajanje od bližnjih i
povlačenje u sebe. Kod aktivnog................... se pokazuje aktivnost koja se
izražava kroz evropske ratove.
- pozitivno (neutralno) značenje, u kome se nacionalni fenomen,
nacionalizam, vidi kao protivljenje moći imperijalističke okupacije.
Malek negativno značenje nacionalizma vezuje za Evropu, a drugo za tzv.
treći svet (pre svega arapski svet). Borba u arapskom svetu, kao i u Aziji, Africi i
Latinskoj Americi je nacionalitarna, nasuprot borbi nacionalizma u Evropi i borbi
kolonijalnih sila. Period nacionalitarnog okrenut je ka pozitivnosti jer stvara
pozitivne vrednosti i institucije. Nasuprot tome, nacionalizam kolonijalnih sila je
oličenje političke agresivnosti, etničke dominacije i rasizma. Malek ovu podelu na
dva tipa sagledava evolucionistički, jer smatra da je i Evropa imala svoju etapu
nacionalitarnog.
Nacionalna unutrašnjost se formira u određenom periodu, i utiče na
stvaranje institucije, a samim tim i svesti. Ona se gotovo ne može razdvojiti od
nacionalne spoljašjnosti.
Lemberg problem nacionalizma iskazuje kao problem etičkog vednovanja
nacionalizma i ističe da je potrebno da se pri tome pođe od ambivalentnog
nacionalizam, odnosno od njegove sposobnosti da proizvede dobro, ali i zlo.
Vezivanje za nacije pokazuje se u istoriji kao pokretačka snaga za različita
delovanja i ponašanja.
Faza nacionalitarnog veoma je značajna za davanje okvira identifikacije i
objašnjava, preko nacionalnih simbola, univerzalne vrednosti.

Patriotizam
 Patriotizam može biti kosmopolitizam, ali kako Janjić kaže i nacionalistički
i šovinistički. Pojam otadžbine (patria) podrazumeva da postoje i neke tuđine. U
novijoj istoriji, kriterijum za podelu na domaće i tuđine (tuđinstva) je nacionalnost.
U literaturi se odomaćilo jedno značenje reči patriota, a to je afirmativno ili
pozitivno shvatanje tog pojma. Biti patriota znači pripadati i voleti ono čemu se
pripada. Međutim, tu se onda javlja problem: ako se voli ono čemu se pripada, da
li se voli i ono čemu se ne pripada? Osećaj patriotizma iako može biti pozitivan,
stvara granicu na »nas« i »njih«. Zbog toga, možda, patriotizam možemo u načelu
shvatati pozitivnom tendencijom (orijentacijom) uglavnom teorijski, apstraktno.
Međutim, u praxi, patriota se često transformiše u nacionalistu i deluje u skladu sa
tim. Smatra se da patriotizam podrazumeva ljubav prema otadžbini, ali ta ljubav
prema otadžbini ne znači i mržnju prema drugima. U tom smislu, patriota je onaj
koji kroz ljubav prema otadžbini voli i sve ono što je univerzalno, kosmopolitsko.
Smatra se čak da je patriotizam neophodan uslov za stvaranje autentičnog
kosmopolitizma.
Monteskje je smatrao da patriotizam nije prirodno osećanje već rezultat
socijalizacije tj. javnog vaspitanja. Donekle bismo patriotizmom mogli da
poistovetimo sa nacionalitarnim nacionalizmom.

Internacionalizam i kosmopolitizam

Internacionalizam podrazumeva saradnju između etničkih grupa (naroda),

tako da su faktori koji se tu uzimaju u obzir, odnosno činioci društvenih procesa,
nacije (naroda). U tom smislu, internacionalizam označava miroljubivu
koegzistenciju između naroda i nacija. Međutim, kod kosmopolitizma
(mondijalizma) faktor je svet. Nemamo narod ni etničku grupu već gledamo
celokupan svet, a faktor je pojedinac. Pravni činilac nije nacija već pojedinac
(obezbeđivanje ličnih prava i identiteta) dok nacije variraju kao administrativne
celine. Zbog toga, kosmopolitizam možda možemo nazvati savršenim društevnim
uređenjem, za razvoj individualizma.
Sa jačanjem individualnog i kosmopolitskog nivoa dolazi do veće međuzavisnosti
i individualnih sloboda.

ERNEST RENAN
Prvi veliki teoreticar nacije i nacionalizma. On je svoj rad o naciji objavio 1881.g.
u Parizu. Satrao je da je nacija dusa – duhovni princip – koji konstituisu dve stvari,
prva se odnosi na proslost a druga na sadasnjost. Jedno predstavlja posedovanje
zajednickog nasleđa, secanja. Drugi je aktuelna saglasnost i zelja da se zivi
zajedno, postojanje volje da se nastavi sa uvažvanje nasleđa koje im je zajedničko.
Nacija je konačni produkt dugog perioda rada, žrtvovanja i vernosti. Herojska
proslost, značajne ličnosti ljudi, slava... Sve su to društveni principi na kojima
počiva nacionalna ideja. Posedovanje zajedničke slave u prošlosti izajedničke
volje u sadašnjosti. Zajednički ostvarena velika dela i želja da se to ponovo
ostvari- to su suštinski uslovi da bi nacija postojala. U tom smislu zajednička
patnja je važnija od sreće. Nacionalna tuga je značajnija od pobede zato što
nameće obavezu i zahteva zajednički napor.Postojanje nacije predpostavlja
svakodnevni plebiscit izjašnjavanje ( život individue- neprekidna afirmacija
nacije), Nacije nisu večne – nastale su i nestaće. Po njegovim predviđanjima biće
zamenjene evropskom konfederacijom. Međutim on smatra da je u vreme kada je
pisao, postojanje nacija dobro- cak neophodno. Njihovo postojanje je garancija
slobode koja bi se izgubila ako bi svet imao samo jedan zakon i jednog gospodara.
Smatrao je da je covečanstvojedini cilj kome treba težiti, dok je nacija moralna
svest koja dokazuje svoju snagu žrtvovanjem i napuštanjem individualnog u korist
zajednice. Pod uticajem je romantizma koristi njihov vokabular ( duša ).

ERNEST GELNER

Smatrao je da je minimalni zahtev za punopravno građanstvo, za delotvorno

moralno članstvo u modernoj zajednici – pismenost.Samo osoba koja zadovoljava
ovaj minimum moze stvarno zahtevati i ostvarivati svoja prava. U tom smislu
samo obrazovni sistem na nivou nacije( nacional. Ranga ) moze da stvari takve
potpune građane. Zbog toga je nacija ili nesto (_?_?ovde pojma nemam sta
ide :)_?_?_?) veličini strukture ili minimalna politička jedinica u modernom svetu.
Obrazovni sistem mora da koristi nekog posrednika tj. neki jezik. A jezik koji se
koristi obeležava proizvod koji se dobija .Ako je obrazovna mašinerija efikasna
jeni proizvodi će biti zamenjljivi jedni drugima, ali će znatno manje biti spremni
(spospbni) da zamene one proizvode ( pripadnike ) koji su stvoreni od strane
drugih » rivalskih« mašina. Visko specijalisti se mogu kretati preko obrazovnih
granica. Uslovi po kojima nacionalizam postaje prirodna forma političke lojalnosti
mogu se sumirati u dva uslova:
1. svaki čovek je činivnik ( službenik)
2. službenici nisu horizontalno pokretljivi – ne mogu se
normalno kretati iz jedno jezičke sredine u drugu.
Čovjek zato ne potaje nacionalnista zbog sentimenta ( sentimentalnosti)
nego zgob iskrene , objektivne i prektične neophodnosti, iako im ona može
biti relativno nejasna. Kontrast situaciji u kojoj se javljaju dva pomenuta
uslova predstavlja drušvtevni poredak kakav je npr. Srednjovjekovni hrišć.
Ili islamski svet do upliva modernizma. U takvim uslovima službenici su
bili podklasa totalnog društva jer nije bilo potrebe, težnje i mogućnisti da se
oni šire zajednosa društvom. U isto vreme službenici su bili horiz. Mobilini
unutar granica pismenosti iverpvanja u okviru kojih su bili opismenjeni.
Muslimanski pravni teolozi saznanjem pisanog arapskog ili srednjovjekovn.
Činivnici sa znanjem latinskog mogli su biti zposleni i zamenjeni jedni
drugima unutar cele regije unutar koje je njihova religila bila dominantna.
Unutar relig. Zona nije bilo većih prepreka slobodi trgovine intelektom.
Takav svet je zamenjen svetom sa nacionalnim granicama koji je stvorio
ozbiljne prepreke za službeničku pokretljivost i uzajamnu zamenjivost , i u
kome su slu+benici nestali kao takvi . Svaki čovek je postao pismen.
Navcionalizam je u suštini nametanje visoke kulture društvu, u kome su pre
toga niže kulture bile prihvatane od većine, pa čak i od cele populacije. To
znači da je opšte širenje jezika koji je posredovan školom i akademski
nadziran ( kontrolisan) ozakonjeno za potrebe i zahtjeve precizne
birokratske i tehnološke komunikacije. To je uspostavljanje anonimnog,
bezimenog , bezličnog društva sa uzajamno zamenljivim atomizovanim
individuama koje su držane ( kontrolisane) odozgo kulturom koje dele. Pre
toga postojala je složena struktura lokalnih grupa koje su održavene
narodnom kulturom. Nacionalizam se međutim predstavlja kao nesto što se
bori zsa upravo navodno narodnu kulturu, a ustvari je degradacija narodne
kulture. Osnovni problem je kako pronaći razlog postojanja nacije.
Stvaranje narodnih jezika je razlog razgradnje velikih sistema i
opismenjavanje.Visoka kultura je kultura viših slojeva i predstavlja se kao
dominantna.nacija je manipulacija navodno je za narodno za narodnu
kulturu a ustvari je prirondi odgovor na nove uslove.

KARL MARKS

Daje drugačiji pogled na nacije i o nacionalnim problemima. Istorija se

može sagledati kroz sukob tlačitelja i potlačenih, ugnjetača i ugnjetenih,
koji stoje u stalnoj opoziciji jedni drugima.Ova opozicija se može
predstaviti različitim pojmovima: slobodni i robovi, patrijci- plebejci.Borba
se završava ili revolucionarnim i rekonstituisanim društvom, gde
ugnjetavani postaju ugnjetači ili zajedničkim propadanjem sukobljenih
klasa. U Marksovo vreme društvo je bilo podeljeno na dve kalase
buržoazija i proleterijat. Za Marksa su društvene klase pravi akteri u
istorijskom procesu.lokalni i nacionalni razvoji čine sam neznatan deo
proces ili dešavanja iako se može desiti da nacija bude nosilac razvoja
čovečanstva za vreme prelomnih trenutaka u istoriji. Nacije, države i
gradovi treba da budu proučavani i vrednovani u kontekstu i iz perspektive
mesta koje zauzimaju u klasnim odnosima i borbi koja se odigrava na
globalnom planu. Nacija je izraz buržoaskog ineresa, ali buržoaska
domovina se ne odnosi na potencijale zemlje u pogledu progresa, niti na
naciju shvaćenu u demokratskom smislu, nego na skup institucija i običaja,
zakona i ideja koje osveštavaju pravo na svojinu velikih razmera. Pisao je
Marks da buržoazija smatra da se nacija sastoji samo od kapitalista, te je
zemlja (teritorija) kapitalistička tj. pripada kapitalistima. Marks je takođe
pisao da je proleterijat kao klasa potpuno drugačiji od svih drugih klasa. To
je klasa koja sebe ne vidi kao klasu u društvu koja nije priznato i
prepoznato kao klasa i koja u savremenom društvu predstavlja smrt svih
klasa, nacionalnosti... Marks piše da »radni ljidi« nemaju domovinu , svoju
zemlju i da nacionalne razlike i antagonizmi svakoga dana postaju sve
slabiji. Daje slikovit primer »Nacionalnost radnika je radnička, trguju sami
sobom, vlada je kapital, vazduh je fabrički, zemlja je nekoliko stopa pod
zemljom«.

Marx i Engels su ukazivali na činjenicu postojanja velike i

univerzalne porodice ljudi koje zna svoj interens i zna da je cela ljudska
rasa ista. (neki su istiji - Džordž Orvel »Životinjska Farma«). Radnička
klasa kao subjekt istorije može da misli jedino u internacionalnim
terminima. Inernacionala ne priznaje zemlje - države. Želi da ujedinjuje -
ne da uništava. Princip nacionaliteta je da želi da deli narod od naroda i
koristi se od strane tirana kako bi se stvorile predrasude i antagonizmi.
Proleterijat je nezavisan od nacionaliteta i bori se za zajedničke interese
proleterijata u celom svetu. U kasnijem periodu Marks i Engels su revidirali
neke stavove delili su nacije na istorijske, velike i moćne (Mađarska –
Ugarska, Poljska i Nemačka) i male, neistorijske (slovenske - Češka).
Zalagali su se za nacionalnu emancipaciju pojedinih nacija. Smatrajući da
nacije moraju biti oslobođene svojih osvajača kako bi radnici mogli da
misle u internacionalnim pojmovima i da osjete univerzalnu solidarnost
radničke klase.
U komunističkom manifestu Marks ukazuje na to da je borba
proleterijata protiv buržoazije ipak u prvom redu nacionalna borba, ističići
da proleterijat svake zemlje mora pre svega srediti stvari sa svojom burž.
Smatrali su da prolet. Prvo mora zadobiti polit. Premoć mora da postane
vodeća klasa. Nacija mora konstituisaati naciju ali ne u burž. Smislu reči.
Da bi bila sposobna za borbu radničaka klasa mora kod kuće da se
organizuje kao klasa a njena sopstvena zemlja mora biti nužna arena u kojoj
se borba odigrava. Marks nije stvorio celovitu teoriju o nacionalizmu iz
nekoliko razloga
1. preovlađujuća ideja o klasnom društvi svih epoha je ideja o
vladajućoj klasi, u nemačkom nacionalizmu nije mogao da vidi ništa
osim ekonom. Interesa.
2. Marksovo shvatanje istorije kao istorije klasne borbe podrazumeva
da proleterska revolucija treba da sledi burž. I da treba da izazove
 dikdaturu proleterijata kao korak ka komunističkom društvu. Bio je
za bezdržavno društvo slobodno od klase burž. Kao dugoročnog
cilja. Takav proces ne ostavlja prostora za nacionalizam naročito sto
je glavni cilj nacionalizma stvaranje države a ne njeno uništanje.
3. Uverenje da proleterijat treba da prevaziđe (transcendira)
nacionalne identitete i da sebe prepozna kao deo velike čovečanske
porodice.
Moguće je izvesti neke paralele između marksizma i nacionalizma što je
i dovelo u nekim zemljam do ujedinjenja ove dve ideologije. I
nacionalizam i nacionalizam su pokreti za spasenje ( spasilačke) oni
opisuju trenutnu situaciju kao ugnjetačku u kojoj po marksizmu
idnividue žive otuđene živote a u nacionalizmu idnividue su izgubile
svoj identitet.
Razlike:
- nacionalizam u prvom redu ističe kulturu marksizam
ekonomiju.Marksisti otkrivaju svoje neprijatelje u
kaitalistima bez razmatranja nacionalne pripadnosti dok
nacio nalnalisti neprijatelje vide u onima koj kvare ili
ugnjetavaju čistotu nacije.
- Drugačije tumačenje prošlosti. Marksisti prihvataju prošlost
da bi je prevazišli dok nacion. Traže inspiraciju u prošlosti
kako bi je povezali sa sadašnjošću i tako obnovili prvi oblik
nacionalnog karaktera.

BART

Ukazao je na etničke granice kao na onaj aspek enticiteta koji predstavlja

suštinu problema.Ono pšto se prenosi kroz vreme nije kulturni arsenal nego
granica određene grupe .Unutrašnji sadržaj se menja- grranice opstaju. Entičke
granice zavise od inreetničkih odnosa. Etnički identitet se formira i opstaje
zahvaljujući dodiru sa drugim etn. Grupama a ne uprkos njima. Skrenuo je pažnju
sa obektivnih parametara priadnosti na subjektivni doživljaj , proces i odnos sa
drugima.