SMRT U SINANOVOJ TEKIJI

Otkako je Alidede došao u Sarajevo, Sinanova tekija je postala mjesto na kom su

se sastajali najbolji i najumniji ljudi.
Četrdeset i pet godina je proveo ovaj slavni čovek u Carigradu, pročuo se nadaleko
zbog svoje učenosti i svetosti, mnogo dobra učinio je i svome redu, i pojedincima, i
državnom ljudima koji su hteli da ga slušaju. Sudbina mu nije dala samo znanje i pr
onicljivost, i pogled širi nego u ostalih ljudi, nego i tako savršenu harmoniju između
duha i tela da je za sve koji su ga poznavali, lično ili po čuvenju, stajao kao ned
ostiživi primer savršenstva svake vrste. Izgleda da su mu nemir i ljudska potreba za
nemirom bili potpuno nepoznati. Kažu da nije znao šta je žensko tijelo ni plotsko uživa
nje uopšte. Nikada nije okusio nikakva opojnog pića, ni fildžan kafe, ni dim duvana. A
li nije osuđivao one koji se služe svim tim božjim darovima za ovoga kratkoga života. On
je uopšte prolazio kroz svet kao da ne primećuje ništa od onoga što je zlo i ružno u njem
u.
Zapisano je sve što je Alidede uradio i rekao, ali nikada nigde nije zabeleženo ni
ti će ikada biti objašnjeno, kako i otkud se našao tako čist i uzvišen božji čovek. U veku
om se rodio i svetu u kom je živeo, on će ostati kao nerazumljiv izuzetak i čudo.
U svojoj sezdeset i petoj godini, Alidele se odjednom reši da napusti tekiju-ma
ticu iz koje je proširio slavu Reda, da ostavi Carigrad, sabraću s kojom je ostareo,
poštovaoce i učenike, i da se vrati u Bosnu. Niko nije smeo da se opre njegovoj odl
uci iako su svi bili nezadovoljni njome. Kako nikad u životu nije kazao reč koja ras
tužuje ili nipodaštava drugoga, nije hteo da im kaže istinski razlog: da ga smrt i zem
lja zovu. Naprotiv, i od rastanka najbolnije stvari na svetu, umeo je da napravi
nauk i lepotu. Onima koji su izražavali čuđenje i žaljenje što ih napušta, govorio je o ši
i i istovetnosti stvorenog sveta. Šta je verniku daleko? I šta mu može biti neobično? Sv
uda na ovom belom svetu može da se nađe malo senke, koliko čoveku treba da se prostre
u molitvi; svuda se zna gde je Istok; svuda ima bar malo vode koja je prešla bar čet
rdeset kamičaka i koja je, prema tome, čista za abdest. Pa i gde nema ni toga, onaj
koji živi u pravoj veri nije izgubljen ni nesrećan. I u krajevima gde se nedeljama
ne vidi sunce – ima i takvih – verniku će srce kazati gde je Istok prema kome se treba
moliti. I u pustinji gde nema kapi vode, peskom se može abdest uzeti, a ako ni pe
ska nema, mišlju se može pravoverni oprati, jer je misao jača i čistija od svega. Pa što g
a žale kad odlazi u Bosnu, iz koje je nikao, i koja je puna lepote božje kao ma koja
druga zemlja na svetu? Čovek je dužan svom zavičaju.
Tako je Alidede došao ovog proljeća u Sarajevo. Bio je osedeo, pognut i obnevideo
od mnogog čitanja, ali njegove modre oči bile su bistre i vesele i sa njih je staln
o padao smešak, kao sjaj, na srebrnu bradu; ruke su mu bile mirne, bele i večito mla
de kao kod ljudi koji čedno žive.
Po jednom u nedelji, uoči petka, dolazili su u Sinanovu tekiju učeni ljudi, ugledni
građani i pobožni putnii na prolazu kroz Sarajevo, uopšte svi prijatelji ove tekije i
ovog Reda koji su želeli da čuju Alidedinu reč.
Tako su se sastali i večeras. Kako je noć bila topla i vedra, sastanak se održao u
dvorištu tekije. To je bio pravougaoni prostor, sav od kamena. Sa sve četiri strane
raslo je žuto sveće, a uza zid se penjala loza od koje se leti stvara zelen krov nad
avlijom. na sredini je nizak šedervan čija voda ne šiklja uvis, nego se posle kratko
g uspona vraća, optače mramornu jabuku, i pada u okrugli basen. Tako taj šedrvan ne vr
ađa oko onim nemoćnim naporom vode koja se penje što više može pa se onda ruši, dajući nepr
anu sliku umora i pada po neumoljivom zakonu, nego izgleda kao krupan tropski cv
et koji se pri vrhu rastvara i ukazuje srebrnu ponutricu, a niti vene niti docve
tava. U basenu, zelena od mahovine, tamna voda; u njoj dve crvene ribe kao dva n
erazumljiva i tajna slova. Po kamenim palačama prostrta velika asura za goste; na
uzvisini, pored zida, šiljte za Alidedu.
Već su se bili svi iskupili. Alidede je sedeo na svome mestu. Malo pre nego što će
početi kazivanje, starac je, zamišljen, otkinuo lozov list i držao ga mešu zubima. Nagri
zavši malko mlad držak oseti na jeziku ljut okus lozovine koja ga iznenadi svojom g
orčinom. U isto vreme nešto ga steže u grudima. Izgledalo mu je kao da gubi dah i da n
eće progovoriti reči. Ipak otpoče. Već kod prvih reči zagrcnu se nekoliko puta nekim čudnim
kao detinjskim kašljem, ali je uvek nastavljao da govori, iako sve slabije. Odjedn
om mu se prekide glas upola reči, glava malko klonu, a desna ruka pođe srcu. Slušaoci,
 koji su većinom gledali preda se, nisu isprva obraćali pažnju na ovo ćutanje. Držali su,
da je, kao što se to često dešavalo, zanela neka misao. Kad se ćutanje suviše produži, derv
i softe počeše da se zgledaju i čude, jer su znali za derviško pravilo koje im je Alide
de preporučavao i koga se i sam pridržavao: da ne treba ostajati dugo u zanosu da se
čovjek ne uzoholi i da ne izazove zavist kod ostalih. Kad najposle pogledaše i videše
pokrete njegove desne ruke, pritrčaše mu. Alidede je bio u samrtnom ropcu. Ispod na
pola sklopljenih trepavica staklen blesak. Klonuo uza zid, samo je lako odmahiva
o rukom i jedva uspevao da prošapuće svojim dobrim glasom:
- Ništa...ništa!
Uneli su ga u njegovu sobu, raskopčali i ispružili na podu, podmetnuvši mu pod glavu j
astuk sa minderluka. Škrop ili su ga vodim i mazali ćuslijom. Ne otvarajući oči, koje ka
o da su naglo tonule, tražio je rukom da mu izvuku jastuk ispod glave. Ležao je tako
na zemlji; na grudima mu podrhtava lozov list; oko njega se kreću uznemirene soft
e. Živeo je još svega minut-dva.
Sećao se živo i brzo. Svega dvaput u životu zbunila ga je pojava žene; i to su bili oni
nevidljivi događaji, bez značenja i važnosti, koji se odigravaju tajno, ostanu neviđeni
i nepoznati celom svetu i, najzad budu zaboravljeni i od nas samih. I sad, od ce
log njegovog dugog i radinog veka, samo ta dva događaja - dve sitne i besmislene m
uke koje su ispunile nekoliko dana njegovog detinjstva i njegove mladosti - staj
ali su pred njim, avetinjski izdvojeni i porasli, brišući sve ostalo, njegov život, te
lo i misao, i stapajući se u jedno jedino osećanje bola, koje ga je svega ispunjaval
o. A sve to zajedno bilo je manje od vrha najoštrije igle: poslednji trag njegove
svesti i poslednji dokaz postojanja.
Bilo mu je deset ili jedanaest godina. Njihova kuća je bila izvan varoši, usaml
jena među njivama i šljivacima, na onom mestu gde reka Bosna čini jak zaokret i zaobil
azi Zenicu. U proleće i u jesen, kad vode nadođu, zamuti se i naraste Bosna i dođe pod
samu kuću, odnese im baštenski plot, a nanese neke tuđe plotove, polomljene bogzna gd
e, navalja klade i korenje, naplavi debeo nanos od mulja, granja, krpa, razbijen
ih kaca i tesanog drveta. Za decu to je čitav jedan dalek i tajanstven svet kom su
se ona radovala i po kome su, posle svake poplave, preturala danima.
Toga proleća, voda je bila ćudljiva i neobična, opadajući naglo i naglo opet nadolazeći
, u jednom istom danu. Jedno predveče, voda je bila opala posle mutne i iznenadne
bujice, koja je toga jutra derala njihovom baštom. Nebo je bilo nisko i oblačno, a s
planine je dolazio dalek i potmuo huk koji je nagoveštavao novu poplavu. Dečak je l
utao sam i dugim štapom crtao nejednake šare po mekom crvenkastom mulju koji je osta
o iza vode. Kod samog plota spazi jedan kratak i obal direk, napola potonuo u mu
lju, lišću i šljunku. Obradovao se kao neočekivanoj igrački i odmah se pope oprezno na nj,
jer je bio još vlažan i klizav. Štapom se bejaše odupro o plot a nogama o direk, i tako
se njihao, gubeći i opet brzo hvatajući ravnotežu, sav predan onim neobičnim pokretima
koji starijima izgledaju tako besmisleni i opasni, a koje deci nameću zahtevi njih
ovog tela u rastenju i mašte koja se budi. Ali detinje telo se lako zamori i dečja m
ašta brzo zasiti. Dečak odbaci štap, spusti se, opkorači i uzjaha direk. Levom rukom je
dodirivao nanos od peska i suvog granja. Tada mu pogled pade na nešto neobično i nej
asno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu s
e i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine
utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo k
uk; koleno je bilo prekriveno muljem, a zatim se pokazao list pa prst na nozi. D
ečak se najednom umiri. Pošto je još jedno prešao pogledom celo doplavljeno telo po dužini
, spusti se s direka polako na protivnu stranu i poče da izmiče preko bašte, natraške i
ne skidajući pogleda sa mesta gde je ležala utopljenica. Došavši do pčelinjaka, na suvo i
tvrdo tle, zastade. Tu ga tek uhvati strah. Trčeći prema kući, vikao je glasno majku,
ali kad je stigao i ugledao ukućane, prevlada u njemu odjednom dotle nepoznato os
ećanje stida. Iako je bio mučen strahom i potrebom da govori, nije mogao da nađe jedne
reči kojom bi kazao ono što je video. Lutao je po avliji, jedva su ga naterali u kuću
, i sve je mislio, gledajući oca, majku i braću: evo, sad treba reći, sad ću im kazati što
sam video; ali kad je trebalo naći pravu reč i početi, njemu se stezalo grlo i pečalila
usta. Dok god je bilo vidno, strepeo je da neki od braće ne ode u baštu i ne otkrij
e tajnu.
Kako je bilo mnogo dece u kući, niko nije ni prietio da mali nije ništa okusio. V
eče je odmaklo i približavalo se vreme spavanju. U dečaku je raslo sećanje na leš koji je
video i pretvaralo se u neku nejasnu krivicu koja ga je mučila i nagonila da sve o
dmah ispriča majci, da se isplače, da traži objašnjena. Ali je u isto vreme osjećao kako j
e nemogućno da ma šta kaže o tome. Prilazio je nekoliko puta majci, tražio njen pogled,
ali ona nije ništa primećivala na dečaku, a on nije nalazio snage da otpočne razgovor. T
ek dad je otpočela igra dečije mašte i živaca u prvoj nesanici.
Po sto puta se u mislima ponovo penjao na direk, prilazio utopljenici, razgle
dao je, trčao vičući majčino ime i, ne nalazeći rešenja, ni umirenja kod kuće, vraćao se u
Trzao se i prevrtao pored braće koja su tvrdo spavala.rešavao se neprestano: sada će
ustati, viknuti, moliti majku da idu u baštu sa lučem i da vide šta je u stvari. Pa ip
ak je ostajao prikovan uz dušek, dok je u njemu neprestano raslo osećanje straha i n
erazumljive krivice koja biva sve veća. U groznici je dočekao jutrom ustao pre ostal
ih, i otrčao u baštu. Video je da je voda u toku noći nadošla i prekrila polovinu bašte. T
raga nije bilo od direka ni od utopljenice. Voda je bila porasla u visini plota.
Matica je derala sredinom bašte. Reka je nadolazila ceo taj dan, Bilo je izvedril
o i slabo prolećno sunce obasjalo, ali planine su s hukom slale svoje potoke koji ži
ve samo po jedan dan u godini, da ceo taj dan besne, ruše i valjaju sve što je pred
njima.
Dečaku je izgledalo da je sve što ga je mučilo otplovljeno sa tim novim bujicama m
utne vode. dan je proveo u zbunjenom čekanju, a iduće noći spavao je bez snova i bez b
uđenja, premoren sinoćnom nesanicom. Kad je drugog jutra sišao u vrt, voda je bila zna
tno opala. U toku dana splasla je toliko da se ukazao celi plot; po prostoru oko
njega ostale su velike lokve mutne vode, ali već sada je bilo jasno da je onaj di
rek i utopljenicu voda otplovila dalje.
Celog toga proleća dečak se mučio svojom tajnom. Svakog dana po nekoliko puta mu se
vraćala misao da, bar sada kad je svega nestalo, ispriča ceo događaj majci. Osećao je d
a bi mu bilo lakše od toga, ali nikada nije nalazio hrabrosti da počne, ni reči da se
izrazi. Pored onog stida, koji ga je od samog početka kočio, sad je došla i bojazan d
a mu sve to niko neće hteti poverovati, da će mu se narugati, ili ga možda kazniti što n
ije odmah sve rekao. Tek sa toplim letom i veselom jeseni počeo je da zaboravlja.
Ali i posle, još zadugo, dešavalo se, naročito pred veče, da se u njemu javi isti onaj
strah od nepoznatog leša, i osećanje nerazumljive krivice, i potreba da nekome sve p
rizna i ispovedi, i nemogućnost da to učini.
Godinu-dve docnije dečaka je uzeo sebi jedan njegov ujak, čovek imućan i osobenjak,
koji je živeo u Sarajevu. Tu je ušao u Sinanovu tekiju i zavoleo nauku i pravila sv
oga Reda. To ga je odvelo u Carigrad.
Bilo mu je oko dvadeset i pet godina. Već pet-šest godina u Carigradu, bio je na
jmlađi među nastavnicima, veoma cenjen, neobično zreo za svoje godine.
Tekija u kojoj je živeo imala je dva lica. Jedno glavno i duže, gledalo je na more
, a drugo u strmi breg sa baštama i grobljima, niz koji se spuštala jedna jedina uli
ca.
Jedne noći, tek ako je bila ponoć, mladić se probudio i rasanio. Ustao je, otvorio
prozor i, naslonivši glavu na drvene prečage, udisao hladan pretprolećni vazduh. Noć je
bila bez meseca, ali vedra i zvezdana. Pred njim se belesala kaldrma ulice koja
se penjala uzbrdo, opasana s obe strane visokim zidom i tamnim baštama. Od svežeg noćn
og vazduha polako su mu se sklapale oči. Već je hteo da zatvori prozor i da se vrati
u postelju, kad u vrhu ulice ugleda neki beo lik koji se brzo spuštao nizbrdo. Ot
vori široko oči, u nedoumici između sna i jave: lik mu se primicao velikom brzinom. To
je bila neka žena u beloj haljini ili samo u košulji. Malo zatim, iza ćoška na vrhu uli
ce, pomoliše se dva tamna muška lika. I oni su trčali. Ubrzo se začu težak topot njihovih
nogu. Žena je trčala pravo ka kapiji koja se nalazila ispod samog prozora. Jurila je
, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla,
videlo se da je raščupana, pocepana, polunaga.
Ču se tup i slab udarac tela o tešku zaključanu kapiju. Mladić se nagnu, i još jednom vi
de jasno ženu kako leži na velikoj kamenoj ploči; glava joj je naslonjena na sam prag,
a ruku pruža uzaludno ka alci, jer nema snage da je dohvati.
Gonioci, koje je od kuće delilo svega dvadesetak koraka, zaustaviše se odjednom k
ad videše da je žena uspela da se dohvati kapije, i brzo se izgubiše u jednom uskom pr
olazu, među baštenskim zidovima.
Mladić se nije usudio da spusti pogled još jednom na kapiju. Kao da u toj neobičnoj
noćnoj sceni igra već i on svoju ulogu, pusti prečagu za koju se držao. Stupajući natraške
 poče oprezno da se povlači ka postelji i brzo leže.
Bio je sav ukočen i tup, bez ijedne misli, kao da ono što je malopre video nije u
opšte doprlo do njega do njegove svesti. Postelja se odmah zagreja pod njim i on u
tonu u san brz kao nesvestica. Spavao je pet minuta, možda deset. Tada ga trgnu nešt
o bolno i silovito. Kao bezobzirna tuđa ruka, njegova rođena utroba ga je budila iz
sna. I odmah, pre nego što je otvorio oči, razli se u njemu polumračna, bolna svest o
nekoj zamršenoj nesreći. Doživeo je nešto mučno i strašno. Možda je sanjao? Kako je lepo da
stoji java i da čovek može da se probudi i oslobodi! Ili je možda doživeo nešto bolno, što
a čeka šim otvori oči? Tako se nekoliko puta pokolebao između sna i jave, dok se najzad
u njemu ne ustali teško saznanje da nije san nego java. Razbuđen, jasno ugleda još jed
nom mračne oružane ljude kako gone neku napola nagu ženu, ču jasno njen pad, i ugleda još
jednom ruku ispruženu ka alci koja je suviše visoko. I svakog trenutka može odjeknuti
njeno kucanje.
Prva pomisao mu je bila da ne strepi tako u mučnoj nedoumici, da se digne, ode
do prozora i uveri se sam o svemu. Ta misao je postojala u njemu, ali nije imala
moći nad njim; ne napuštajući je, ležao je nepomičan, dok se mašta u njemu sve više razigr
la. Samo da nebi morao još jednom ustajati i možda videti nešto od onog noćnog događaja, o
n se namerno zavaravao da je možda sve ipak san, da ne vredi ustajati i gledati, j
er jer bi tek tim njegovim prvim pokretom stvar dobbila prvi izgled jave. Tada p
ogrešna misao poče u njemu da radi i protrčava kao čunak na razboju.
- Pa dobro, ako zaista nema ničega, ako nije doživljeno, što ne ustaneš i ne pogledaš s
prozora na kapiju? Čega se bojiš?
Pa onda opet ta ista misao protrči na drugu stranu.
- što da ustajem i da gledam kad znam da nema ničega, kad znam da je sve san i tlap
nja?
I tako neprestano, kao luda ljuljuška, sa malim oazama sna od minut-dva, posle
kojih se opet nastavilo njihanje: Što ne ustaneš? Što da ustanem? A iznad svega toga n
eizdržljiv strah da svake sekunde može odjeknuti njeno kucanje.
Kad je svanulo najedanput je sve kolebanje u njemu prestalo. Nije se više pitao
što se u noći desilo; samo se obukao brzo i sišao u donje odaje, kao krivac i osuđenik,
očekujući da dan nemilosrdno prokaže noćni događaj u koji je i on umešan, iako ne zna prav
kako. Išao je oprezno i očekivao prve reči i pitanja, kao udarce. Ali momci, softe i
derviši prolazili su pored njega sa svagdašnjim izrazom lica i običnim pozdravima. Kak
o? Zar niko nije otkrio onesveštenu ženu pored kapije, ili njen leš? Kao sunce, obasja
ga radosna misao da nije ništa ni bilo, da je sve ipak samo san. Prosto nek je uz
aludno noćašnje mučenje, koje mu dođe gotovo milo i prijatno! Ali se odmah javi druga mi
sao. Da pita nekog od derviša da li su oni noćaš štogod čuli ili jutros primetili. Odmah o
seto da nema snage da to učini. I kao što je noćas ležao sa nemoćnom odlukom u sebi: treba
se dići i razvideti šta je i stvari, tako je sada prilazio dervišima, rešen da ih pita
ili da sam kaže o sinoćnjem događaju, ali je pre prve reči zastajao uplašen i ćutao ili skr
tao govor na drugu stvar. Kad je došlo veče tog istog dana, on se nije više pitao da l
i je bilo štogod ili nije, da li treba da kaže ili ne treba, nego je pobegao u svoju
sobu sa nejasnim ili dubokim osećanjem krivice i straha od koga se ne može pobeći, le
gao bez večere i molitve, ne da spava nego da se muči. I to nije bilo tako samo prve
noći. Danima i danima se mučio. Nije više ni pomišljao otkuda mu to, kad je počelo, ni zaš
o ni kako je došlo, ni ima li kakvog stvanog razloga za to; znao je samo da nosi j
ednu tajnu i mračnu stvar u sebi. Još mnogu noć se budio od kucanja alke, koje je samo
on mogao da čuje, i bdeo sa osećanjem da je uz kapiju ispod njegovog prozora prislo
njeno telo onesvešćenežene; i tešio se, odmah zatim, da nije tako, da je dovoljno da ust
ane, ode do prozora, i uveri se da nema ničega. Ali nikad nije ustajao. U nesanici
i varljivom mraku pitao se: ko je bila ta žena? Zašto su je gonili?Šta je bilo s njom
? I kako je nestala ispred kapije? Prekoravao se ogorčeno što one noći nije odmah sišao
u avliju, razbudio ostale, otvorio kapiju i pomogao gonjenoj ženi. Ali je osećao da
bi i sada, kada bi se ponovo sve odigralo ove noći, postupio isto kao i onda; da n
e bi imao snage da drukčije radi.
Mesecima nije smeo da priđe prozoru ili da bolje zagleda gornju kapiju. Najposle,
i to bezrazložno mučenje prođe kao neka bolest. Spomen na sve to izgubi prvo snagu , p
a zatim iščezn bez traga.
Posle toga je živeo četrdeset godina u Carigradu ne poznavši nikad nemira ni patnje
; ničeg drugog do rada i molitve. To je bio taj život Alidedin o kome smo govorili n
apred i o kome se pričalo gde god ima muslimanskog uha.
***
A ovo sada, ovo je bio njegov poslednji minut, i u tom minutu ovo sećanje, ako p
oslednji bljesak njegove svesti.
Uzalud je nastojao da ne misli na to ili da se seti ma čega drugog. Ništa, do t
a dva mračna sećanja i do bola koji se ne izražava ni grčem, ni suzom, ni jaukom. U muci
dotle nepoznatoj i neslućenoj, njegova se poslednja snaga pretvori u molitvu kakv
u nikad nije uputio nijedan pravoverni, ni učen, ni neuk. Ovako se molio Alidede p
od neizdržljivim pritiskom svoga bola, dok su mu se usne micale samo po navici, je
r rečI nije više bilo na njima:
Svedržitelju, veliki i jedini, tako sam oduvek s Tobom i tako čvrsto u tvojoj r
uci, da znam da mi se ništa ne može desiti. To saznanje, taj mir koji Ti daješ onima k
oji su se, ostavivši sve, predali potpuno tebi, to je u stvari raj. Bez tegobe sam
živeo, ploveći kao sitno zrno prašine koje titra u sunčevu zraku: bez težine je, plovi pu
t visina, prožeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorčina može isp
uniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu o
voga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me pods
eti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo ustvari u
kraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini - grehu, taksiratu; da se
sa ovoga sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne polet
i u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i raju nosi
modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a ti je vidiš, kazao je ja ili ne;
gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.
Videći da Alidede miče usnama, softe pomisliše da govori samrtnu molitvu i svi za
stadoše, gde se koji zadesio, pogruženi i nepomični.
Tako je i izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, s
mrt mu je bila čudesna i sveta, i morala je da ispuni svakog divljenjem kao i život
mu.