1.

Određenje stava

Pojam stava smatra se jednim od ključnih pojmova socijalne psihologije – jedan

od najosobenijih i najneophodnijih pojmova (prema Allportu, 1935). Korišćen više
od bilo kog drugog pojma u socijalnoj psihologiji.

Nekoliko razloga je “odgovorno” za ovu činjenicu:

a. Složenost pojma stava – odavno je tražen pojam kojim bi bilo moguće
prikazati kompleksno ponašanje ljudi (sledstveno trihotomnoj podeli psihičkog
života – na intelektualnu, emocionalnu i konativnu (voljnu) sferu – koja potiče još
od Platona. Iako je ljudsko ponašanje kompleksno, ono je obično prikazivano
polazeći od shvatanja da je samo jedna od ovih funkcija isključivo ili dominantno
u akciji. Pojam stava upravo uključuje integraciju svih ovih funkcija.
b. Pojam stava omogućava da se prevaziđe jednostranost i
sociologističkog i psihologističkog objašnjavanja ljudskog ponašanja;
omogućio da se savladaju ove dve krajnosti i da se povežu, za društveno
ponašanje čoveka, dva značajna momenta: delovanje socijalnih činilaca i
osobenost i aktivnost samog čoveka. Stav je pojam koji predstavlja
međučlanu promenljivu (intervenišuću varijablu): on je stečena dispozicija
da se na određeni način opaža, misli, emocionalno reaguje i deluje; ali, kakvo
će to reagovanje biti – zavisi od iskustva pojedinaca formiranog u toku
njegovog života, koje je izgrađeno pod uticajem socijalnih činilaca.
c. Pojam stava, potpunije nego do tada korišćeni pojmovi, omogućio je ono što
je cilj svakog naučnog nastojanja – predviđanje; upravo zbog dva gore
navedena svojstva on se pokazuje pogodnim za objašnjenje i predviđanje
ponašanja ljudi u vezi sa društveno važnim pojavama i pitanjima.
d. Stav se smatra relativno trajnom predispoziicijom; što znači da u određenom,
relativno dužem vremenskom periodu može da usmerava ponašanje
pojedinca, ali i da se znatno lakše menja u odnosu na neke druge dispozicije
(kao što su vrednosti ili motivi određeni unutrašnjom psihodinamikom). Stoga
je interesovanje psihologa za stavove, ujedno interesovanje za mogućnost
njihivio menjanja – tj. usmeravanja i kontrole ljudskog ponašanja.

Prema Allportu (1935) tri osnovna ishodišta savremenog pojma stava:

1. u eksperimentalnoj psihologiji druge polovine 19. veka – u laboratorijskim
istraživanjima vremena reakcije, pamćenja, mišljenja, kada se uvode
koncepcijske prethodnice pojma stava – “mentalni i motorni stavovi”.
2. u psihoanalizi, koja naglašava dinamičke i nesvesne osnove stavova
3. u sociologiji, gde se stavovi shvataju kao indikatori društvenog i kulturnog
uticaja i gde je prvo i počelo sistematsko istraživanje stavova (Thomas,
Znainecki, 1921).

Svi imamo grubu predstavu o tome šta je to stav. Kada se kaže da imamo stav
prema nečemu, to predstavlja skraćen način da se kaže da imamo neka
osećanja ili mišljenja u pogledu toga da li nam se to nešto dopada ili ne dopada,
da li ga odobravamo ili ne odobravamo, da li nam je privlačno ili odbojno, da li
imamo u to poverenja ili nemamo. Takva osećanja odražavaju se u onome što
govorimo i šta radimo, a, takođe, kako reagujemo na ono što drugi govore ili
rade.

J. R. Eiser (Ajzer), 1986: navodi neke od osnovnih pretpostavki koje su sadržane

u pokušajima određenja ili upotrebi termina “stav”:
(1) Stavovi su subjektivna iskustva (odrednica karakteristična za većinu
definicija).
(2) Stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu (nisu prosto raspoloženja ili
afektivne reakcije nego je problem ili objekat deo tog iskustva).
(3) Stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu izraženi kao evaluativna
dimenzija. Kada imamo stav prema nekom objektu ne samo da ga
jednostavno doživljavamo, već ga doživljavamo kao više ili manje poželjan,
bolji ili lošiji, itd. Stavovi se mogu meriti duž nekog evaluativnog kontinuuma.
(4) Stavovi uključuju evaluativne (vrednosne) sudove. Odredica slična
prethodnoj. Međutim, treba imati na umu da suđenje može biti svesno
procenjivanje objekta, ali može biti i naučen uslovni odgovor.
(5) Stavovi mogu biti jezički izraženi (saopšteni govorom). Mada postoji donekle i
mogućnost neverbalnog izražavanja stavova, ne može se za vrste koje ne
govore reći da imaju stavove.
(6) Izražavanje stavova je u principu podložno razumevanju. Kada drugi ljudi
izražavaju svoje stavove mi ih možemo razumeti (ne zašto imaju takav stav,
već kakav je njihov stav). Mada predstavljaju subjektivna, privatna, iskustva
ona se odnose na javne stvari.
(7) Stavovi se saopštavaju (komuniciraju). Ne samo da je izražavanje stavova
podložno razumevanju, već su oni obično tako formirani da ih drugi mogu
opažati i razumevati. Izražavanje stavova je socijalni čin (pretpostavljaju
publiku koja može ovo izražavanje da razume).
(8) Različiti pojedinci se mogu slagati ili ne slagati u svojim stavovima (pošto se
stavovi mogu jezički saopštavati i pošto imaju javne reference).
(9) Ljudi koji imaju različite stavove prema nekom objektu razlikovaće se prema
tome za šta smatraju da je istinito ili neistinito u vezi sa tim objektom
(slaganje ili neslaganje podrazumeva procenu istinitosti).
(10) Stavovi su predvidljivo povezani sa socijalnim ponašanjem. Ova
pretpostavka je predmet rasprava. a. ako ne postoji sklad između stav i
ponašanja, teško je znati šta takve verbalne ekspresije znače; b. iako su ljudi
motivisani da postupaju pozitivno prema onome prema čemu imaju pozitivan
stav, to nije jedini motiv socijalnog ponašanja; c. ako se kaže da stavovi
uzrokuju ponašanje, postavlja se pitanje prirode intervenišućih varijabli.

Možemo dodati još dve karakteristike:

(11) Stav je relativno trajan sistem, tj. usmerava pojedinca u relativno dužem
razdoblju
(12) Stav je naučena, stečena predispozicija.
2. Pokušaji definicije stava

Ipak, još uvek ne postoji saglasnost u pogledu definicije ovog pojma. Veliki broj
pokušaja definisanja. Hronološki pregled nekih pokušaja definicije.

Thomas i Znainecki, 1921 – “stanje svesti” (prva definicija);

“Tendencija da se bilo pozitivno, bilo negativno reaguje prema određenim

osobama, objektima ili situacijama (Morgan, 1956);

English & English, 1958 – “trajno stečena predispozicija da se na dosledan

način ponaša prema nekoj grupi objekata”;

Allport (1935) – “mentalno i neuralno stanje spremnosti, formirano na osnovu

iskustva, koje vrši direktivni ili dinamički uticaj na reagovanje pojedinca na
objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir” (naglašava dispozicionu, tj. fiziološku
osnovu; stečenost; ulogu u relativno doslednom ponašanju ljudi; direktivni uticaj,
tj. da može ostvarivati pozitivan ili negativan uticaj; dinamički uticaj, tj. da od
stava ne zavisi samo procena i mišljenje nego i akcija. Implicira da se stav ne
može posmatrati neposredno, nego da se može shvatiti kao “spremnost za
odgovor” o kojoj se može zaključivati na osnovu ispoljenog ponašanja.

Kreč, Kračfilf, Balaki (Krech, Crutchfield, Ballachey, 1962): “trajni sistemi

pozitivnog ili negativnog ocenjivanja, osećanja i tendencije da se preduzme
akcija za ili protiv – a u odnosu na različite objekte” (u prvi plan stavlja složenost
stava).

Definicija koja izražava bazične elemente pojma: Njukomb (Newcomb, 1950):

“Naučena predispozicija da se na konzistentan način, pozitivno ili negativno,
reaguje na dati objekat”. Ističe se:
a. naučena – stečena socijalnim učenjem
b. predispozicija za ponašanje
c. princip konzistentnosti
d. evaluativna priroda stava

3. Teorijski pristupi stavovima

Pokušaji teorijskih uopštavanja o održavanju i menjanju stavova. Odslikavaju

napore da se empirijski podaci povežu u koherentan teorijski sistem koji bi
omogućio bolje razumevanje stavova. Ipak, nije došlo do stvaranja šire teorijske
koncepcije koja bi dala odgovor na pitanje o ulozi stavova u društvenim
zbivanjima, niti na njihovo mesto u strukturi celokupne ličnosti. Teorije ostale na
interpersonalnom nivou.
U osnovi mogu se izdvojiti dva osnovna pristupa izučavanju stavova na
individualnom nivou: strukturalni (koji se bavi problemom složenosti ili strukture
stavova, tj. pitanjem šta je stav) i funkcionalni (koji se bavi pitanjem koje
funkcije stavovi imaju za pojedinca).

Strukturalni pristup

a. Problem složenosti stava

Tradicionalno se smatra da postoje tri osnovne komponente stava: kognitivna,

afektivna i konativna (voljna ili ponašajna). Kognitivna: percepcije, informacije,
shvatanja, znanja i uverenja – kognitivne reprezentacije - o objektima prema
kojima postoji stav; prema Rotu (1973) uključuje i sudove, pa i vrednosne sudove
(dajemo ocenu vrednosti objekta - da li je nešto dobro ili rđavo i sl.)
Emocionalna: osećanja koja pojedinac ima prema objektu prema kome postoji
stav (volimo ga, ne volimo ga, sviđa nam se ili ne, prijatan nam je ili neprijatan,
privlačan ili odbojan i sl.). Pojedini autori evaluaciju objekta svrstavaju u ovu
komponentu stava i smatraju da je ona izraz pojedinčevih usvojenih vrednosti.
Konativna (ponašajna): sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na
objekat prema kojem imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim (da se
pomogne, podrži nešto prema čemu imamo pozitivan ili osujeti nešto prema
čemu imamo negativan stav i sl.).

Ove komponente mogu biti više ili manje izražene i ekstremne. Analiza
složenosti stava dovodi do pitanja o međusobnoj povezanosti ili usklađenosti ove
tri komponente. Smatra se da postoji povezanost između stepena izraženosti sve
tri komponente (na pr. ukoliko je jedna izrazitije pozitivna, verovatnije je da će i
druge biti izrazitije pozitivne itd.). Prema mišljenju nekih istraživača ta
povezanost je visoka, a prema drugima samo umerena. Znatan deo pokušaja da
se promene osećanja ljudi prema nekim problemima tako što će im se ponuditi
više informacija o tom problemu – zasnovan je na implicitnoj ideji da su
kognitivna i afektivna komponenta stava povezane. Takođe, pretpostavka
strukturalnog pristupa je da postoji saglasnost između izraženih stavova i
ponašanja.

Šematski prikaz strukturalne analize stavova (koji pokazuje odnos između

uverenja, vrednosti, intencije - tj. spremnosti za ponašanje - i ponašanja) (prema
Pennigton, 1986).

Uverenja
Stavovi Intencije Ponašanje
Vrednosti

Primer: Petar čije političke stavove želimo da razumemo i predvidimo posledice

tih stavova ima pozitivan stav prema DOS; to je rezultat određenih uverenja o
DOS (da ima demokratski potencijal i potencijal za promene, da će ekonomski
otvoriti zemlju prema svetu i sl.). Pošto je stav pozitivan ova uverenja su
povezana sa nekim vrednostima koje Petar ima (da su demokratija i ekonomski
liberalizam nešto dobro i poželjno). Pozitivan stav vodi spremnosti da se Petar u
odnosu na DOS ponaša na pozitivan način, na pr. glasa za njenog kandidata,
učlani se u neku od partija koalicije i sl. Ukratko, očekujemo da pronađemo
konzistentnost između stavova i intencija da se ponaša na određen način. Znanje
o tome šta Petar namerava da uradi dozvoljava da se sa velikim dozom
pozdanosti predvidi šta Petar zaista i radi (glasa na izborima za DOS i sl.).
Međutim, uprkos znanju o uverenjima, vrednostima, stavovima i intencijama –
ljudi se ne ponašaju uvek u skladu sa onim što govore. Navike, socijalne norme,
grupni pritisak i sl. – takođe snažno utiču na ponašanje.

Fišbajn i Ajzen (Fishbein i Ajzen, 1975) – ponudili specifičniji model, u pokušaju

da objasne neslaganje između stavova i očekivanog ponašanja. Istraživači su do
tada, smatraju oni, pokušavali da poveži pogrešnu vrstu stavova sa pogrešnom
vrstom ponašanja. Da bi se omogućilo predviđanjemoraju se uzeti u obzir stavovi
prema specifičnom objektu i intencije da se ispolji specifično ponašanje. U
gornjem primeru, nije važan generalan Petrov stav prema DOS da bi se
predvidelo specifično ponašanje (glasanje za DOS-ovo lokalnog kandidata), već
upravo stav prema glasanju za lokalnog kandidata. Znanje o tom stavu kao i o
specifičnom vrednovanju glasanja uopšte, u ovom slučaju vodi preciznijem
predviđanju ponašanja.

Pojedini autori se suprotstavljaju ideji o tri komponente stava (Shaw,

Wright, 1967, Fishbein, 1963). Oni naglašavaju samo afektivni deo stava
(smatrajući da su znanja samo osnov za formiranje stava, ali ne i sama
komponenta stava, a da je stav osnov za ponašanje, ali ne i samo ponašanje).
Prema tom stanovištu, stav je afektivna reakcija zasnovana na evaluativnim
koncepcijama, koja prethodi ponašanju.
(Očekivanje-vrednost struktura stava)

Struktura stava = opisuje se kao složaj očekivanja (tj.opažene

instrumentalnosti ili “korisnosti” objekta prema kome se ima stav za postizanje
pojedinčevih ciljeva, ili opažanje da objekat stava poseduje određene atribute) +
vrednosti (tj. vrednovanja ciljeva ili atributa povezanih sa objektom prema kome
se ima stav). Na osnovu saznanja o pojavi, ona se vrednuje i na tom vrednovanju
se zasniva afektivna reakcija koja određuje stav. Prema ovom modelu,
kognitivna komponenta stava se razdvaja od afektivne ili evaluativne. Uverenja o
nekom objektu stava definišu se kao opažanje da objekat povezan sa određenim
ciljevima ili atributima. Afektivni ili vrednosni aspekat stava definiše se kao
evaluacija ciljeva ili atrubuta koji su sa objektom povezani. Jednom stvorena
vrednosna (afektivna) reakcija ne samo da deluje na ponašanje, ona deluje i na
saznanje o datom objektu.
Primer: uverenje = “crnci su atletski građeni”; evaluacija = znači da se “atletski”
smatra nečim što je dobro, tj. pozitivno se vrednuje. Stav predstavlja sumu
evaluativno zasićenih uverenja. Tendencije ponašanja nisu deo stava već
predstavljaju samo intencije (namere) da se ponaša na određen način.
Ova koncepcija priznaje važnost povezanosti sve tri komponente, ali pod stavom
podrazumeva samo jedan element – afektivni. Fishbein (Fišbejn) – “stav je
evaluativno zasićena suma uverenja”. Uverenje o objektu stava se definiše kao
opažanje veze između objekta stava i određenih atributa ili ciljeva.

Dve koncepcije strukture stava mogu se prikazati ovako Šiber, 1998):

A. Stav je struktura tri komponente (“tradicionalni” tro-komponentni model)

Afekat

Objekat (osobe,situacije) Stavovi Kognicije

Ponašanje

B. Stav je afektivna reakcija (“očekivanje-vrednost” model)

Objekat Kognicija Vrednovanje Ponašanje

b. Pojmovi srodni pojmu stava

Za strukturalni pristup je karakteristično posmatranje stavova u odnosu na druge

srodne pojmove – uverenje, vrednosti,mnenja.
Veći broj pojmova po svom sadržaju su slični pojmu stava. Ipak moguće je među
njima povući razlike.
Uverenje – u većoj meri je naglašena intelektualna operacija; kada je reč o
uverenju po pravilu postoji naglašeno pozivanje na činjenice i argumente. Slično
razlici između stava i uverenja koju postavlja Fišbejn (videti napred). U
koncepcijama koje potiču iz teorija učenja (Doob, 1947) smatra se da stavovi
imaju afektivne (dinamičke, motivacione) i kognitivne (direktivne) karakteristike, a
uverenja samo kognitivne. Kada su uverenja zasnovana na pretpostavci da
postoje argumenti, iako logičnih argumenata nema – govorimo o verovanjima.
Kada su zasnovana na izrazito pogrešnim tumačenjima, koja su u suprotnosti sa
stvarnim stanjem – govorimo o praznovericama.

Mnenje ili mišljenje – predstavlja prelaz između stavova i uverenja.

Intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja, a emocionalni
momenat manje izrazit nego kod stavova. Stavovi su opštiji – mnjenja
specifičnija. Stavovi su trajniji, a mnenja prolaznija. Fišbejn upotrebljava pojmove
uverenja i mnenja kao alternativne pojmove (Fishbein & Ajzen, 1972). Drugi
socijalni psiholozi pretpostavljaju da su mnenja ili tek otvoreno izražavanje
stavova (manifestacija stavova u konkretnoj situaciji), ili da se mnenja odnose na
činjenične stvari koje su potencijalno proverljive (prema objektivnom kriterijumu),
dok se stavovi odnose na nešto što je stvar ukusa. Postoji shvatanje da su
stavovi integracija više speciifičnih mnenja, na pr. kod Ajzenka (Eysenck, 1954.)

Vrednosti – srodan pojmu stava. Ideje ili situacije za koje postoji uverenost da
predstavljaju nešto dobro, poželjno, čijem ostvarenju treba težiti (na pr. vrednost
humanizma, slobode, demokratije), etički kodovi. Vrednosti su opštije od stava i
mogu biti izvor stavova. Na pr. vrednost humanosti = princip koji je izvor mnogih
stavova: stava protiv diskriminacije, protiv rata, za ravnopravnost žena i sl.
Međutim, u koncepciji “očekivanje-vrednost” vrednosti se posmatraju kao
komponenta stavova. (O odnosu stava i vrednosti kasnije će biti posebno reči).

Drugi srodni pojmovi – interes, crta ličnosti, navika i motiv.

Interes i motiv – više se ističe konativna (voljna) komponenta dispozicije

ponašanja, a manje ukazuje na sadržaj prema kome su usmerene dispozicije
nego kod stavova. Uvek se izražava pozitivan odnos prema objektima.
Crte ličnosti – opštija dispozicija od stavova, ne označavaju direkciju (neutralne
su) i manje su dinamičke dispozicije.
Navika :takođe su dispozicije da se u odnosu na određene objekte ponaša na
određen način, ali su manje istaknute emotivna i konativna komponenta i
specifičnije su od stavova.
Sentimenti – najsrodniji pojmu stava: složene dispozicije za reagovanje u vezi sa
određenim objektima ili osobama (anahron pojam; naglašava instinktivni
karakter).

c. Vrste stavova

Prema različitim kriterijumima podele:

1. Lični (karakteristični samo za određenog pojedinca) i socijalni (zajednički za

veći broj ljudi, s obzirom na koje ih je moguće upoređivati, i koji se odnose na
društveno značajne pojave). Prvima se bavi psihologija ličnosti a drugima
socijalna psihologija, kao i druge društvene nauke).
2. Prema tome na koje pojave se odnose: politički, ekonomski, estetski i dr.
3. S obzirom na njihovu logičku zasnovanost: izdvajaju se predrasudni stavovi
(logički nezasnovani).

d. Dimenzije stavova

Dimenzije prema kojima se pojedinci koji imaju isti stav razlikuju (i koje je
moguće meriti):
a. Direkcija: da li je odnos prema objektu pozitivan ili negativan
b. Složenost: količina i vrsta znanja, emocija i tendencija ka akciji uključenih u
stav
c. Ekstremnost: stepen pristajanja uz neki stav (stav može biti u različitom
stepenu pozitivan ili negativan, tj. neki objekat se u različitom stpenu prihvata
ili odbacuje. obično se podrazumeva postojanje linearnog kontinuuma stava
od ekstrmene naklonosti do ekstremne odbojnosti
d. Usklađenost: kada su sve tri komponente koje čine stav iste valencije – sve tri
pozitivne ili sve tri negativne. Usklađenost je veća ukoliko je veći ne samo
stepen podudarnosti valencije, već i stepena izraženosti pojedinih
komponenti. O usklađenosti se govori i kao o konzistentnosti pojedinčevih
stavova međusobno (međusobnoj pobezanosti i usklađenosti pojedinčevih
stavova u jedinstven sistem).
e. Doslednost: u kojoj meri se stavovi primenjuju na sve slučajeve gde ih je
moguće primeniti
f. Snaga: manifestuje se u otpornosti stav prema menjanju (najotpornija vrsta
stava su predrasude).
g. Otvorenost ili izrazitost stava: ogleda se u spremnosti da se stav manifestuje,
da se ispolji

Funkcionalni pristup
Bavi se pitanjem kakva je funkcija pojedinog stava za ličnost pojedinca – tj. ističe
motivacionu (a ne kognitivnu, kao neke druge teorije) ulogu stava. U
funkcionalnosti stava za zadovoljenje različitih motiva može se naći objašnjenje
procesa formiranja i menjanja stavova (McGuire, 1969, Smith Bruner, & White,
1956). Najpoznatija je Kacova (Katz, 1960) funkcionalna teorija. Po njemu,
glavne funkcije koje stavovi imaju za pojedinca, grupisane prema motivacionoj
osnovi, jesu:
a. Instrumentalna ili utilitaristička – služe da se postigne neka korist ili nagrada,
a izbegne šteta ili kazna. Deca formiraju pozitivne stavove prema onim
objektima ili pojavama koje dovode do zadovoljstva, a negativne prema
onima koji stvaraju, ili od kojih se očekuje, nelagoda (dinamika formiranja
stava zavisi od prošlih ili sadašnjih percepcija korisnosti koju objekat ima za
pojedinca). U ovom smislu funkcija stava je i adaptivna – da bi se pojedinac
socijalno prilagodio on uči ili preuzima ona mišljenja koja ima njegova okolina
(uloga “socijalne ulaznice” koja omogućava pristup određenim grupama i
zauzimanje određenih uloga” (osnov u bihejviorističkim teorijama učenja).
b. Odbrambena funkcija – služi tome da se pojedinac koji formira stav odbrani
od neugodnih saznanja o sebi ili uopšte od prihvatanja nekih istina o
stvarnosti koje bi mogle da povrede njegovu ličnost. Stavovi ovde imaju
selektivnu ulogu – o sebi i drugima se prihvataju samo određene činjenice,
što omogućava održanje unutrašnje ravnoteže, samo-poštovanja i
izbegavanje konfliktnih situacija. Primer – predrasude – kod osoba nesigurnih
u sopstvenu vrednost: negativni stavovi prema nekim manjinskim grupama
pomažu da se osoba oseća više vrednom (osnov u psihoanalitičkoj teoriji).
c. Funkcija manifestovanja ličnih vrednosti - stavovi se formiraju i ističu kao
izražavanje nečega što je u skladu sa ličnim vrednostima pojedinca i
predstavom koji ima o sebi. obično je reč o integrisanom sistemu stavova koji
se stečeni u detinjstvu na osnovu identifikacije sa roditeljima ili drugim
 značajnim osobama (religijska uverenja, patriotizam, ideološke orijentacije).
Pojedinac nalazi lično zadovoljstvo u izražavanju stavova koji odražavaju
njegov sistem vrednsoti (osnov u humanističkim teorijama samoaktualizacije).
d. Funkcija saznavanja i osmišljavanja – izražava težnju da se shvate stvari oko
sebe i pojave u svetu u kome se živi; da se svet doživi celovito i predvidivo,
da su znanje i iskustvo stabilni i integrisani. Ne želja za znanjem već za
organizovanjem i osmišljavanjem znanja – konzistentna slika sveta. Često
može voditi pojednostavljenju stvarnosti – na pr. stereotipi. (Ističe se u
geštaltističkoj koncepciji, a, takođe, dolazi do izraza u teorijama
konzistencije).

Od funkcije zavisi koncepcija promene stava: Valja znati a. Koji stavovi? b. Kojim
funkcijama služe? U ovoj koncepciji do menjanja stav dolazi kad više ne
zadovoljavaju funkciju koju su do tada imali. Najteže se menjaju odbrambeni
stavovi. Pružanje više informacija o objektu može biti efikasna kod menjanja
stavova saznajne prirode ali ne i kod ego-odbrambenih stavova.
Kritika: - nedovoljna povezanost elemenata ovog teorijskog sistema
- nepostojanje dovoljno iskustvenih podataka kao dokaza

Kritika tradicionalnih pristupa istraživanju stavova, Ajzer i van der Plajt

(Eiser & van der Pligt, 1984). Ova istraživanja su se bavila, pre svega,
objašnjavanjem pojedinčevog vrednovanja pojedinačnog objekta. Ali, zanemarila
su socijalni kontekst ili “referentni okvir” u kojem se procenjivanje nekog objekta
odigrava. Ona su otkrila da objekti sa više pozitivnih atributa ili asociranih ciljeva
izazivaju više pozitivnih stavova (dopadanja). Međutim, evaluacije su relativna
ocenjivanja (i postavlja se pitanje u poređenju sa čim, u odnosu na šta se nešto
pozitivno ocenjuje?). 1. Pojedinci stvaraju preferencije i vrše izbore između
alternativnih objekta, opcija ili aktivnosti. Ne možemo predvideti ponašanje na
osnovu stavova ako nemamo informacije koje nam omogućavaju da predvidimo
preferencijalni izbor (izbor među preferencijama ili alternativama koja postoje). U
socijalnom kontekstu gde pojedinci nemaju mogućnost izbora, nema potrebe
uvoditi pojam stava da bi se objasnilo njihovo ponašanje. 2. Kao što evaluacije
nisu apsolutne, to nisu ni specifični kriterijumi na kojima se one zasnivaju.
Pojedinci se razlikuju u svojim evaluacijama istog objekta, opcija ili aktivnosti
stoga što koriste različite kriterijume procenjivanja (koji aspekat objekta se
smatra ili bira kao relevantan). Teorija stavova mora biti u mogućnosti da računa
sa ovim neslaganjem kao sa bazičnom životnom činjenicom. U socijalnom
kontekstu gde ne postoji mogućnost neslaganja, nije potreban pojam stava da bi
se objasnile razlike u ponašanju ljudi. Tamo gde postoji “stavovski egocentrizam”
– tj. nemogućnost da se zauzme perspektiva “drugog” i shvati sopstvena
selektivnost u pogledu kriterijuma evaluacije nekog objekta ili situacije – ljudi koji
zastupaju jednu stranu kontroverze jednostavno ne mogu da prihvate kao
“razumno” stanoviše svojih oponenata. To, prema mišljenju autora, može imati
dalekosežne socijalne i političke posledice: ako neko misli da “niko razuman” ne
može imati stanovište suprotno njegovom sopstvenom, to podrazumeva da
oponent nije razumno biće, da se, šta više, ne može ni urazumiti, iz čega, in
extremis, sledi da se jedino može potući ili kontrolisati drugim sredstvima.

Rečju, odgovarajuća teorija stava mora da bude sposobna da objasni ne samo

zašto neka osoba oseća privlačnost prema nekom objektu, već zašto je to tako u
svetu u kome postoje alternativni objekti koji se mogu dopadati, odnosno drugi
ljudi koji iste objekte vrednuju na drugi način. pažnja mora biti usmerena na
principe kao što su selektivnost i diferencijalno naglašavanje, i na procese
subjektivne kategorizacije i diskriminacije. Ovaj zahtev može zadovoljiti tek
societalni pristup izraživanju stavova na agregatnom nivou, o kome će u
narednim predavanjima biti više reči.

4. Formiranje socijalnih (političkih) stavova

Stavovi su rezultat socijalizacije. Oni se usvajaju socijalnim učenjem. Oni su

posledica prethodnog iskustva koje utiče na ponašanje u vidu stvorenih
dispozicija ili unutrašnjih reakcija na stimuluse. Znači, nisu determinisani
genetskim niti fiziološkim faktorima. Svi faktori koji određuju proces socijalizacije
predstavljaju i faktore formiranja socijalnih stavova. Sve faktore formiranja
stavova možemo svrstati u tri velike kategorije – prema njihovoj opštosti i prema
tome da li deluju posredno ili neposredno.
1. Opšti, univerzalni faktori koji (posredno) utiču na celokupno društveno
zbivanje – razvitak proizvodnih snaga i odnosa, istorijski razvitak, i sl.
2. Pripadnost određenoj zajednici ili grupi - karakteristične norme i vrednosti,
stavovi i uverenja zajednica i grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se
identifikuje (kulturne zajednice, velike društvene grupe kao što su nacija i
klasa i male, primarne grupe, kao što je porodica, prijatelji). Grupa utiče na
formiranje stavova:
a. time što deluje na izbor i filtriranje informacija koje će dospeti do članova
grupe; one informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe ne šire se u
grupi.
b. naglašavanjem vrednosti za koje se grupa zalaže kao i verodostojnosti
komunikacija i komunikatora stavova i vrednosti
c. putem socijalne podrške koju grupa pruža održavanju stavova koji su u
skladu sa shvatanjima grupe

3. Specifični uslovi i mehanizmi formiranja stavova (izloženost komunikacijskim

porukama, određenom načinu organizovanja poruka i sl.)

Mehanizmi formiranja stavova (videti, takođe: mehanizmi socijalnog učenja

uopšte)

Olport (Allport, 1936) je formulisao četiri bazična mehanizma formiranja stavova,

koji se najčešće, u realnom životu, ne pokazuju u čistom obliku, već kao
međusobno povezani: mehanizam integracije - stavovi nastali na osnovu
integracije pojedinačnih iskustava tokom života, na racionalnoj osnovi (uporedi
sa akumulacionim modelom procesa političke socijalizacije!); mehanizam
imitacije - preuzeti stavovi na osnovu socijalnog nasleđa, preko primarnih grupa i
drugih agensa socijalizacije; mehanizam traume – ona pojedinačna iskustva koja
su svojom emocionalnom uključenošću i intenzitetom dovela pojedinca do stava
o nekoj pojavi ili ljudima, najčešće izrazito negativnog i teško promenljivog (rat,
hiperinflacija, migracije i sl.); mehanizam diferencijacije - na osnovu već
formiranih stavova stvaraju se novi stavovi prema objektima sa kojima pojedinac
nema dovoljno iskustava, stavovi se generalizuju na druge objekte (uporedi sa
modelom interpersonalnog transfera!).

Mehanizmi formiranja političkih stavova – videti modele političkog učenja iz

teorije političke socijalizacije (svi oni se mogu promeniti na objašnjavanje
usvajanja političkih stavova).

Teorija učenja- više govori o mehanizmima formiranja stavova nego što

predstavlja celovit teorijski pristup.
Ajzenk (Eysenck, 1954) smatra da pojam stava treba posmatrati u okvirima
teorije učenja. Sve definicije stava su saglasne u tome da je on formiran u
procesu socijalnog učenja. Osnovni mehanizmi: a. klasično uslovljavanje – neki
objekt prema kome je stav već formiran dovodi se u vezu sa objektom koji za
pojedinca nema izraženu vrednost, i u tom procesu se formira sličan stav kao
prema prvom objektu; b. instrumentalno uslovljavanje – pojedinac prvo pridaje
vrednost nekom objektu, a reakcija na njegovo ponašanje dovodi do nekog
potkrepljenja (nagrade ili kazne) – tako se učvršćije ili ne učvršćuje neki stav.
Za Ajzenka stavovi su “mentalne navike” koje, ako su izazvane određuju
ponašanje ljudi; pretpostavlja da za stavove vrede iste zakonitosti nastanka i
delovanja kao i za navike koje razmatra teorija učenja.

Sličnosti između stavova i navika:

1. oboje su naučene modifikacije centralnog nervnog sistema;
2. oboje su dispozicije da se ponaša na određen način koje se ne mogu
neposredno posmatrati;
3. oboje su hipotetski konstrukti čije merenje zahteva povezivanje prethodećih
uslova i kasnijeg ponašanja;
4. one označavaju persistirajuće stanje organizma koje je potreban, ali ne i
dovoljan uslov da dođe do nekog ovlika ponašanja.

Pokušaj izjednačavanja stavova sa navikama nije dovoljno ubedljiv niti je

prihvaćen među istraživačima.
Literatura:

Rot, N. Osnovi socijalne psihologije

“Pojam i priroda socijalnih stavova”, (s.279-288); “Formiranje i menjanje stavova:
“Grupna pripadnost kao faktor formiranja socijalnih stavova”– (s.313-319); “Uloga
informisanosti i znanja” (s. 319-321); “Personalni momenti i formiranje stavova” –
(s.321-322); Teorije stavova – (s. 393-402).

Šiber, I. Osnovi političke psihologije: “Politički stavovi” (s. 74-86); “Teorijski

pristupi stavovima” (s. 80-86).