Professional Documents
Culture Documents
Семинарси рад
Предмет:
Архитектура и просторно
планирање
Тема:
Карактеристике простора
(економске, еколошке, естетске)
Професор: Студент:
Доц. Др Александар Петровић Младен Дојчиновић 14/07
Београд, 2010
Архитектура и просторно планирање
САДРЖАЈ
УНИВЕРЗИТЕТ УНИОН..................................................................................................................1
САДРЖАЈ............................................................................................................................................3
1.1. ЛОКАЦИЈЕ 4
1.2.УЛАЗНО-ИЗЛАЗНА АНАЛИЗА 5
ЛОКАЦИЈА И АКТИВНОСТИ 5
Људске активности у простору имају директан или индиректан утицај на простор (локације)
и просторне односе, или трасе које повезују локације.
Зато план територијалне организације и планирања простора на одређеном подручју,
представља најефикаснији начин контроле просторног система и промена које се дешавају у
том систему.
Човек је рационално економско биће и зато он,
• размишља и понаша се економски у односу на простор или територију датог подручја, и
• то је основа економског просперитета.
Територијална организација или просторно планирање на датом подручју, врши процену ових
просторних димензија и вредности, и истражује мотивације које изазивају различите одлуке.
Зато просторни планери стављају у први план економске и еколошке ефекте планираних
активности у одређеном територију или простору.
1.1. ЛОКАЦИЈЕ
После II светског рата, у истраживање и теорију о локацијама, уводе се два нова фактора. То су:
• развој информационог система, и
• развој тржишта са ризиком одлучивања.
1.2.УЛАЗНО-ИЗЛАЗНА АНАЛИЗА
Метода улазно – излазне анализе, позната је још као „input – output анализа“, представља:
• критеријумски метод, којим се резултати привредних активности и промена у простору,
могу поуздано мерити.
Ова метода у области територијалне организације и просторног планирања, добила је на значају
због увођења:
• реалних физичких
• и економских односа у просцес савременог планирања или територијалне организације и
уређења простора.
Развијена је у земљама тржишне привреде, јер указује на узроке одређених тржишних одлука, и
на њихове последице на локалном, регионалном или националном нивоу територијалне
организације или просторног планирања.
ЛОКАЦИЈА И АКТИВНОСТИ
• да здрава привреда омогућава развој функција које финансира држава, као што су:
школство, здравство, итд.
• да држава може интервенисати ради корекције тржишних несавршености,
• да величина државних трошкова (војска и др.), има значајан утицај на привредни систем,
и
• да слободно тржиште не обухвата цену друштвених трошкова.
Исто тако, неки региони могу бити и административно-управна подручја или територије, али
тада се планирање региона врши у функцији управљања просторно-планским активностима.
Локацијске активности зависе од локације и локационих фактора и зато планер има велику
одговорност:
• да брине о адекватном смештају одређених активности,
• да хармонизује активности у простору, и
• да брине о очувању биосистема и биодиверзитета на датом подручју.
Супротно понашање планера има за последицу, жртвовање делова природе или окружења и
постојећих система и подсистема на датом подручју. Прве реакције на штетно деловање
индустријске револуције у 19. веку на загађења урбане средине и урушавање еко-урбане
културе, истакли су Раскин у оквиру Покрета за враћање природи, и Хауард у оквиру стварања
планско-урбанистичке визије „вртни град“.
У Србији између два светска рата, кроз нову еко-урбану димензију планирања градова, први
планови територијалне организације – као просторни планови за одређено подручје,
артикулишу тезу о функционалном и лепом граду на принципима „вртног града“ и француског
академизма. Након тога, у Србији тек 70-тих година 20. века, у планове територијалне
организације урбаних и просторних целина, озбиљније се уводи појам „животне средине“, који
временом добија сложеније димензије еколошког планирања, организације, уређења и заштите
животне средине.
Због ефекта стаклене баште, који утиче на глобално загревање планете Земље, угрожавање
животне средине почетком 21. века, достигло је критичне размере. Нeсумњивo, дa нaс je дo тoгa
дoвeлa сoпствeнa (лoкaлнa) (нe)културa, кoja je умножавајући се од индустријске револуције до
данас, из (нe)мaрa или (нe)знaњa о раубовању животних вредности и богатстава матичне
планете Земље, пoстaлa глoбaлни пpoблeм.
Анализе узрока деградације насељеног и ненасељеног простора, указују на више узрока који
су условили деградацију просторних вредности. То су:
• секторски приступ у планирању и територијалној организацији простора – када решење
једног проблема изазива други,
• градске и регионалне политике, које директно или индиректно утичу на квалитет животне
средине,
• проблеми града који директно или индиректно утичу на промене глобалне средине,
јер ширење града има реперкусије на еко-систем простора,
• недовољна пажња и територијалној организацији простора на лош квалитет урбане
средине,
• затим, запуштене урбане енклаве и социјална гета, остварују неповољан утицај на
урбану / животну средину.
• као и проблеми комуникација, изливања канализације, периодично загађење ваздуха и сл.
Сви ови проблеми захтевају интегрални приступ и аналитичку методологију, која би
објединила читав планерски поступак територијалне организације, планирања и уређења
простора.
Ипак, код реализације ових циљева, појављује се више препрека, то је секторски приступ код
утврђивања примерене дијагнозе стања на нивоу система, који се појављује уместо савременог
интегралног или системског приступатериторијалној организацији планирању простора.
Секторски приступ доводи до секторске оријантације институција,
па у том приступу нема довољно њихове координације,
а, приметна је и недовољна интегрисаност између анализе, синтезе и спровођења
планова развојних политика.
Затим, уочено је недовољно познавање проблема услед,
неодговарајуће едукације и пропаганде,
недостатка адекватног техничког знања,
недостатка ажурних и тачних информација, и
ограничених финансијских средстава.
У овом контексту, отворен је вештачки сукоб између економије и екологије, јер се нестварно
артикулишу:
увећани трошкови за заштиту животне средине,
и нестварни прикази, да они посредно увећавају цену производа по јединици.
Овде се занемарује чињеница, да квалитетна животна средина, значи бољу економију, да
инвестирање капитала долази у обзир само у квалитетном, организованом, уређеном,
оплемењеном и очуваном природном амбијенту, урбаном пејзажу и сл.
Зато у функцији заштите животне средине, треба успоставити основне методолошке принципе
код територијалне организације или просторног планирања. То су:
синтеза – а, не секторски приступ заштити животне средине,
што се своди на координацију и интеграцију међузависних просторних проблема у
развоју заједнице,
кроз инвестиције, коришћење земљишта, саобраћај итд.
Затим, ту спада: контролисано коришћење ресурса, или контролисани раст без исцрпљивања
ресурса, што подразумева,
суздржану експлоатацију,
дефинисање мера рекултивације и рехабилитације,
могућности обнове ресурса,
мере оптимизације коришћења, истраживања и сл.
Надаље, у функцији заштите животне средине може бити:
дефинисање одговорности за стање животне средине на свим нивоима.
Зато план територијалне организације или просторни план мора,
дефинисати критерије за квалитет животне средине, и
мерила за понашање корисника простора.
Исто тако, треба афирмисати трансграничну сарадњу по питањима заштите животне средине.
У том оквиру, просторни план или регионални план територијалне организације простора мора,
дефинисати односе са регионима изван граница плана територијалне организације,
што је важно због међуутицаја и заштите од загађења путем река, ваздуха,
депоновања отпада итд.
У вези са заштитом животне средине, важећа дефиниција анализе и утицаја на средину истиче,
да је студија утицаја на животну средину, процес идентификације, предвиђања тумачења и
објављивања утицаја, које планирана активност или изграђени објекти, може имати на
околину. Ову обавезу, међу првима је прописала Холандија 1985. г. Исте је године и Европска
унија прописала, директиве за процене ефеката одређених пројеката на околину, а државе
чланице су имале рок од три године да то унесу у националне законе.
У Србији, ова обавеза је прописана, Законом о планирању из 1989. г. а, потврђена
Законом о заштити животне средине из 1995. г. и 2004. г.
Данас је ова студија или анализа, неопходна документација уз сваки захтев за доделу
међународних кредита за веће инвестиционе подухвате.
Зависи од познавања стања неког простора, а најчешће стања које је томе претходило, а, зависи
и од информације за дефинисање алтернатива, које се користе и за идентификацију утицаја на
животну средину.
Ефикасна употреба ових и додатних информација, захтева дефинисање,
• граница истраживања,
• критерија за вредновање, и
• редослед утицаја
- Границе истраживања -
представљају географско подручје које је предмет плана територијалне организације или
просторног плана. А, географско подручје мора да буде довољно велико, како би покрило све
потенцијалне утицаје на окружење изван задатих граница, а, нарочито у случајевима када се
гради аутопут, или депонија, мора се обухватити читаво подручје које ће трпети последице
њихове изградње.
- Критеријуми за вредновање –
Представљају принципе за ваљано процењивање и одлучивање. Зато је важно да такви
критерији буду јасно постављени или дефинисани. То је од изузетне важности, јер морају да
одговарају предмету територијалне организације или просторног планирања, односно
пројектовања, поготово што нумерички подаци за физичке ресурсе – нису на пр., примењиви на
естетику простора итд. Ипак, Личфилд и његова школа, све мери уз помоћ бројева. За њих је
значајно да се зна зашто се користи који од критерија, јер у територијалној организацији и
планирању постоје две тенденције, једна указује на сувише неселективних просторно-планских
критерија, а друга указује, да их уопште нема.
- Редослед утицаја -
За редослед утицаја, сматра се да је од кључног значаја, јер планови територијалне
организације и планирања простора, често резултирају неочекиваним ефектима, поготово када
се граде стратешки објекти у простору, који последично, а најчешће, у потпуности
непредвидиво и негативно утичу на непосредно животно окружење. У оквиру тих, најчешће у
целости непредвидивих утицаја, разликују се:
примарни, и
секундарни утицаји.
Техника вредновања утицаја у простору, представвља последњу фазу код процене утицаја
на животну средину. У овој фази просторни планер, јесте у процесу поређења просторно-
планских алтернатива, и избора финалног решења кроз нацрт плана територијалне организације
и планирања простора.
Код формирања алтернатива у оквиру плана територијалне организације и планирања
простора, распон просторно-планских решења се креће, од тзв. нулте тачке гледишта – где се
ништа не мења, до опције којом се предлажу структурне промене у датом простору. Код
вредновања утицаја на животну средину, поједине релевантне просторно-планске алтернативе
узимају се у обзир. На пр., такав је међуоднос између, краткорочних користи, и дугорочних
штетних ефеката – где на пр. здравље становника, може имати социјалне и економске
последице итд.
Код дедуктивног поступка, где су просторно-планска решења унапред утврђена, примена ове
врсте анализе или вредновања је немогућа, што може бити сигнал, да се ради о вештој
скривалици за неку локацију, односно маски за неку инвестицију на привремено скривеној
локацији.
Код индуктивног или флексибилног поступка просторног планирања, односно
територијалне организације, овај облик вредновања или анализе утицаја на животну средину,
добро је дошла локалној заједници и инвеститорима, јер могу ваљано да закључују за општу и
сопствену добробит у оквиру одређеног просторно или територијално-планског система.
Лепота простора и пејзажа, заслужује посебну пажњу свих грађана или корисника простора.
Али, планери данас, кроз процес просторног планирања или територијалне органиазције и
уређења простора и артикулисању развоја у њему, имају посебну одговорност да открију,
препознају и сачувају преостале просторне и естетске вредности пејзажа, окружења у датим
просторним волуменима националне, регионалне или локалне заједнице, односно
административно-управно степенованог подручја или територије.
Због сложености естетске димензије простора, разликујемо 4. нивоа или технике у просторном
планирању:
План објекта у простору – као техника, разматра уклапање објекта у дати амбијент.
План комплекса – као техника, разматра уклапање комплексног програма у дати
простор, као што може бити насеље, индустријска зона, хидросистем, рекреативни
комплекс итд.
План система – као техника, разматра уклапање одређеног система у простор, као што
су: далеководи итд.
План простора – као техника, разматра укупну визуелну идентификацију простора и
основних видљивих репера и елемената у њему.
Исто тако, према Форману и Гордону, због сложености естетске димензије простора, уочавају
се и још 4. врсте техника вредновања простора. То су:
• Матрица – којом се обележава расподела, ритам и организације простора.
• Крпица – којом се обележавају појединачне значајне плохе у простору
• Ток – којим се обележавају значајније линије у простору, као што може бити речни ток
итд.
• Мрежа – којом се обележавају оне структуре, које се мрежасто распростиру у простору,
као што су саобраћајнице, далеководи итд.
Зато поглед на околни простор – представља, кључни фактор за естетско искуство, и он утиче
на све становнике подручја на особен начин.
Исто тако, депресиван амбијент – изазива социјалне и индивидуалне последице, а то је случај
када се квалитетан пејзаж деградира индустријом.
А, тако и уређен и осмишљен амбијент – изазива осећај доброг расположења, хармоније и
идентитета, јер оставља позититвну психичку конотацију итд.
Поред тога, естетски доживљај простора зависи,
• од простора - као објективне категорије,
• и од посматрача - као субјективне категорије.
Зато су последице различитог изгледа простора, зависне од:
природе човека,
социјалне припадности,
традиције и наслеђа, и
културне припадности – што се може повезати са нивоом образовања – где за
образованије и њихове изграђеније критерије вредновања – изглед уређеног и
прецизно дотераног пејзажа или крајолика, представља естетски врхунац.
Појавни облик појмовне сложенице „одрживи развој“, везан је за почетак 20. века.
Примењивали су га шумари – третирајући шуму као ресурс који може бити обновљив,
примењиво на шуму – то значи, „сеци онолико колико можеш да обновиш, уз
одређени степен увећања ради будуће користи“.
примењено на простор – то значи, „користи простор онако и онолико колико је
могуће, да би сачувао ресурсе, вредности и особине и за будуће генерације,
експлоатишући га до те мере, којом се не угрожава његова одрживост“. .
Значи, и поступку израде плана територијалне организације или просторног плана, планер има
одговорну обавезу и задатак, да предвиди рационално коришћење обновљивих ресурса, јер и
они имају границе издржљивости и одрживости. И да примерено артикулише строго
контролисано планирање необновљивих ресурса.
Иако знамо да се појмови предео и пејзаж међусобно разликују, то је овде потребно додатно
нагласти, ради њихове правилне примене у планирању, територијалној организацији и уређењу
предела. Значи, предео као појам треба разликовати од пејзажа, јер пејзаж исказује
физиономију предела. Зато пејзаж има карактер слике са реперкусијама на естетско-опажајну
димензију човека. Пејзаж је један од елемената предела, и зато пејзаж као слика простора или
природе, посебно се вреднује уз остале еколошке особине простора, као што су: абиотичке –
вода, ваздух, земљиште; и биотичке – биљке, животиње итд.
Предео је сложена структура, чије су карактеристике:
• индивидуални спољашњи изглед или физиономија,
• затим, типична унутрашња структура – која је настала као последица узајамних веза и
односа у геосистему предела,
а нарочито између природних и социоекономских садржаја и подсистема.
• Затим, то је специфичан материјални и енергетски биланс сваке предеоне јединице,
• могућност утврђивања граница предеоних јединица,
• одређеност конкретним географским положајем, као и положајем у односу на макро
целине, односно географске регије вишег ранга,
• припадност просторној целини вишег ранга, као што је регија, и
• структурисаност на подсистеме нижег ранга, као што су: еко-системи и локалитети.
Просторни план предела или његова територијална организација, обухвата просторне целине
или територије,
• једноставне структуре, односно чист природни предео, и
• сложене структуре, односно природни предео у коме је деловала људска активност.
У случају Плана чистог предела, због државног и јавног интереса заштите и обнове, важно је
дефинисање онога што у пределу представља јавни интерес.
У случају Плана промене природне структуре ради изградње, због групног или приватног
интереса изградње или експлоатације, такође треба дефинисати оно што у пределу представља
јавни интерес.
Здравствено стање предела се одређује преко:
• квалитета ваздуха,
• доступности квалитетној води, и
• заштићеног земљишта.
• За ова три критерија, постоје стандарди коришћења и мерења, којима се може одредити
ниво евентуалне загађености воде, ваздух и земљишта.
Затим, следе још два критерија за одређивање здравственог стања предела, а то су:
• очуваност конфигурације биљног и животињског станишта,
• и мотивисани обликовни и културни континуитет и идентитет.
• За ова два критерија, не постоје стандарди и мере, па је кроз њих теже егзактно одредити
здравствено стање предела.
Закључак
У свему до сад писаном, говорио сам о карактеристикама простора, које су веома битне
за животну средину. Говорио сам о економским карактеристикама – однос активноти и
локација; еколошким – утицај активности и комуникација; и естетским – лепоти простора.
Са моје тачке гледишта свака од ових карактеристика је на свој начин значајна за одређени
простор, што значи да су сви фактори битни тј. Да сваки објекат, парк, спортски терени, цркве,
споменици, музеји, поште, болнице буду оличење једног града, да све буде на свом месту и
доступно свима у сваком тренутку. Како је битна локација, намена и тако је битан и сам изглед
одређеног објекта.
Литература
1. Тошковић Добривоје; Увод у просторно и урбанистичко
планирање, Друго и допуњено издање,
Академска мисао, Београд 2006.
2. Пиха Бранислав, Основе просторног планирања, ПФВ, Београд
1979.
3. Перишић Димитрије, О просторном планирању, ИАУС,
Београд 1985.
4. Стојков Борислав, Методе просторног планирања,
Географски факултет, Београд 2000.
5. Ђорђевић Дејан, Увод у теорију планирања, Географски
факултет, Београд 2004.
6. Просторни план Републике Србије за период до 2010. године.
www.mki.sr.gov.yu/urbanizam_gradjevina.htm
7. Вреск Милан, Град у регионалном и урбаном планирању,
Школска књига, Загреб 1990.
8. Мариновић-Узелац Анте, Просторно планирање, Дом и свијет,
Загреб 2001.