INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

Uspon SAD do globlne hegemonije bio je dug proces koji je u pravom smislu
započeo svetskom recesijom 1873. godine.U to vreme SAD i Nemačka počele
su da zadobijaju sve veći deo planetarnog tržišta, uglavnom na račun
postojano nazadujuće britanske ekonomije.Obe države u to vreme upravo su
ostvarile stabilnu političku osnovu-SAD upravo prevazivši građanski rat a
Nemačka ujedinivši se nakon poraza Francuske u Francusko-pruskom
ratu.Od 1873. do 1914,SAD i Nemačka postale su najznačajniji proizvođači u
pojedinim važnim sektorima:SAD u industriji čelika i automobila a Nemačka
u hemijskoj industriji.Istorijski udžbenici beleže da je Prvi svetski rat izbio
1914. a završio se 1918, a da je Drugi svetski rat trajao od 1939.do
1945.Ipak, bilo bi ispravnije shvatiti ih kao jedan,kontinuirani
“tridesetogodišnji rat“ između SAD i Nemačke,sa primirjima i lokalnim
konfliktima u među vremenu. Takmicenje za hegemonističko nasleđe zadobilo
je ideološku crtu 1933, kada su u Nemačkoj na vlast došli nacisti i započeli
pohod sa ciljem da zaposednu celokupan globalni sistem,zahtevajući ne samo
hegemoniju unutar datog sistema već neku vrstu planetarne imperije. Na
drugoj strani,SAD su preuzele ulogu zastupnika centralističkog svetskog
liberalizma i stupile u strateški savez sa Sovjetskim Savezom,sto je dovelo do
poraza Nemačke i njenih saveznika.
Drugi svetski rat okončan je velikim uništenjima infrastrukture i ljudskim
gubicima u čitavoj Evroaziji od Atlanskog okeana do Pacifika,kojih gotovo
nijedna zemlja nije pošteđena.Jedina značajna industrijska sila koja je izašla
iz svega neoštećena,već uveliko ojačana sa ekonomske tačke gledišta,bile su
SAD.
Tokom rata savezničke sile su se dogovorile o osnivanju Ujedinjenih
nacija,sačinjenih od zemalja koje su bile u koaliciji protiv zemalja
Osovine.Ključnu ulogu je imao Savet bezbednosti,jedina struktura koja je
mogla da odobri upotrebu sile.Međutim po osnovu ponašanja SAD i
Sovjetskog Saveza u godinama koje su sledile izgleda da su formalni ugovori
bili manje važni od neformalnih,pećutnih sporazuma između čelnika svjetskih
sila.Na političkoj sceni je zavladao status kvo u kome je Sovjetski Savez
kontrolisao oko jedne trećine sveta, a SAD ostatak.Vašington se suočava sa
ozbiljnim vojnim izazovima.Sovjetski Savez je posjedovao najveće kopnene
snage na svetu.SAD se okreće postizanju monopola na nuklearno oružije,ali je
ubrzo taj monopol anuliran od srane SS.Od tada SAD zagovara politiku
sprečavanja dostupnosti nuklearnog naoružanja drugim silama,ali u 21. veku
ta politika nije naročito plodonosna.Do 1991. godine, SAD i SS koegzistirali
su u “ravnoteži straha“ hladnog rata.Posle 1945. verovatno je bio zenit
popularnosti komunističke ideologije,reakcija SAD je pokretanje masovne
antikomunističke ideološke ofanzive,koja je umnogome bila
uspešna.Vašington je osigurao sebi ulogu lidera “slobodnog sveta“.Uspeh
SAD kao hegemonističke sile u posleratnom periodu stvorijo je i uslove za
prestanak ove hegemonije.Taj proces se može razabrati kroz: rat u
Vijetnamu,revolucija iz 1968,pad Berlinskog zida 1989. i teroristički napadi
septembra 2001.Svaki događjaj se nadovezuje na predhodni,kulminirajući
situacijom u kojoj se SAD sada nalazi,zemlja koja se opasno zagljibljuje u
globalnom haosu koga ne može da kontroliše.

1
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

I ČINIOCI RAZVOJA SAD-a

SAD spadaju u sam svetski vrh po ekonomskoj snazi, životnom standardu

većine građana, a činioci razvoja koji su to omogućili su brojni. Činioci
ekonomskog razvoja SAD-a su veliki prostor, povoljna klima, povoljni uslovi
za poljoprivredu, veliko rudno bogastvo, brojno, različito i dobro školovano
stanovništvo, dugotrajna nezavisnost, dug period bez ratova i razaranja,
preskakanje feudalizma, vrlo jak sindikalni pokret, veliki kapital, politička
stabilnost demokratskog sastava i tržišna privreda, pri čemu se demokratska
smena političkih stranaka na vlasti ne odražava bitnije na tok ekonomskog
razvoja i standarda stanovništva. Temelj američke privrede je slobodno tržište
i preduzetništvo gde se poslovne odluke donose u skladu sa tržišnim
očekivanjima i potrebama. Državni uticaj se oseća u makroekonomskoj
politici kamata i slično. Povoljan okvir za razvoj privrede jesu i pozitivni
zakoni koji su već dugo na snazi u SAD-u kao npr. antimonopolistićki zakoni
koji nijednom preduzeću ne dopuštaju monopol proizvodnje i određivanje
cena proizvoda jer tada najčešće potrošač mora plaćati previsoku cenu
proizvoda. Zakonoma su zaštićeni potrošači od nekvalitetne i štetne robe,
radnici od loših radnih uslova, okolina od preteranog oštećenja. Iz državnog
budžeta se izdvajaju sredstva za istraživanje i razvoj raznih industrija i
proizvoda što pomaže brojnom regijama i gradovima u postizanju većeg
stepena razvoja.
Poljoprivredna proizvodnja u SAD-u među najproduktivnim u svetu.
Obeležavaju je veliki posedi, najsavremenija mehanizacija i hemijsko-tehnička
zaštita, a podsticaj daju veliko unutrašnje tržište i političko-privredne veze
SAD-a sa svetom gde se plasiraju viškovi. U SAD-u se proizvodi gotovo sve,
a proizvodnja je prema klimatskim uslovima podjeljena na pojaseve.
SAD proizvodi i troši najviše energije u svetu. Velika nalazišta nafte su u
Teksasu, Kaliforniji i na Aljasci, a uglja u Apalacima. Velika nalazišta
prirodnog gasa su u Meksičkom zalivu, a većina reka iskorišćena je za
dobijanje električne energije. SAD su i najveća nuklearna sila, a koriste se
zalihe urana u državi Colorado. Na tako velikom i geološki različitom prostoru
postoje sve potrebne rude koje se prerađuju u snažnoj industriji. U SAD-u nije
započela industrijska revolucija, ali je izum pokretne trake (1913.,Ford) bila
svojevrsna revolucija kasnije industrijske proizvodnje u svetu.
Industrija se snažno razvila zahvaljujuci bogastvu energije, sirovina (šume,
rude, poljoprivredni proizvodi) i brojnom i visoko obrazovanom stanovništvu.
U savremenim industrijskim pogonima se proizvodi gotovo sve, a svetski
poznati američki proizvodi su automobili (Ford), računari (IBM,Cpmpaq),
avioni (Boeing), telefoni (Motorola) i dr. Ističu se tri industrijske regije:
severoistok (najveća), Meksički zaliv i pacifička industrijska regija (Los
Angeles, San Francisco, Portland, Seattle). Današnja industrija ima sve manje
zaposlenih i sve više mašina, robota, i automatizacije. Iako američka
industrija proizvodi veliki broj proizvoda, SAD uvoze više nego što izvezu
industrijskih proizvoda pa se stvara trgovinski deficit. Većina stanovnika
SAD-a, 73.5%, radi u tercijarnim delatnostima od kojih su najznačajnija
naučna istraživanja (svemir, vojna tehnologija, informatika, telekomunikacije,

2
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

robotika, avioni, biotehnologija, medicina). Najznačajnija svetska koncetracija

istraživačkih laboratorija i naučnika je u takozvanoj Sicilijskoj dolini (Sicilion
valley). Veliki značaj u svetu imaju i američke finansiske insistucije (banke,
berze, osiguravajuca dustva), a značajne su i trgovine. U svetu je bez
konkurencije američka filmska indusrija Hollywood koja donosi ogromne
prihode.

II INDUSTRIJSKA POLITIKA SAD-a

1. PRISTALICE I PROTIVNICI

Sjedinjene Američke Države su jedna od zemalja koje nemaju eksplicitno

formulisanu Industrijsku Politiku. Međutim, dve ozbiljne krize (1973-974 i
1979-1980) su dovele do debate o ulozi IP u razvoju SAD-a. Počeci IP se
vezuju za američki ustav iz 1789. godine kada je vlada ovlašćena da naplaćuje
poreze, reguliše međunarodnu trgovinu, trgovinu između američkih država i sa
indijanskim plemenim. 1792. u Izveštaju o proizvodnji Hamilton je prvi dao
jedinstvenu koncepciju IP u kojoj se zalaže za carinske tarife, za izbor
industrijskih grana koje imaju potencijal i u skladu sa razvojnim potrebama
zemlje. Posle kraha Njujorške berze (1929) počinje sasvim drugačija
koncepcija razvoja. Istorijat pokušaja definisanja jedistvene IP u SAD-u se
uglavnom može ograničiti na debate o njenoj ulozi tokom izbornih godina.
Zbog toga što je svaki pokušaj njenog usvajanja propraćen negativnim
reakcijama. Najžučnija debata odigrala se tokom izborne 1988. godine kada je
na izborima pobedio Ronald Regan, njen izraziti protivnik.
Pristalice IP se zalažu za sledeće:
1. Povećanu potrošnju države za zdrastvenu zaštitu, smanjenje
nezaposlenosti, prekvalifikaciju radnika i zbrinjavanje onih koji ostaju
bez posla.
2. Zaštita nekih domaćih industrija (npr. automobilska i proizvodnja
čelika) koje moraju da se izbore sa jakom konkurencijom.
3. Povećanu regulaciju firmi u SAD-u naročito u saobraćaju kako bi se
osigurala stabilnost na tržištu.
4. Rekonstrukciju Finansijske korporacije kako bi se obzbedili krediti sa
malim kamatama, preduzećima koja su ”ugrožena“.
5. Restrikciju zatvaranja fabrika u jednom delu države kako bi se otvorile
u drugom delu države pod povoljnim uslovima.
6. Povećanju moći sindikata dajući prava radnicima da utiču na proces
donošenja odluka kao i mogućnost da se preko grupa sa niskim
troškovima dođe do kapitala kojim bi kupili fabriku koja je pred
zatvaranje.
7. Pronalaženje potencijalno profitabilnih preduzeća (hi-tech) i pružanje
zaštite.

3
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

Pristalice IP daju nekoliko alternativa u koncipiranju IP:

a) Osloniti se isključivo na standardne istrumente monetarne i fiskalne
politike kako bi se stvorili uslovi za stabilan rast. Pored njih zalažu se
i za veliki broj programa koji podstiču ili usporavaju određene oblike
ekonomskog razvoja. Ovi programi čine implicitnu IP u kojoj se
podstiče sklonost ka radu, štednji i investiranju. Ovo bi moglo rešiti
kratkoročne probleme u kojima se privreda našla nakon recesije dok
rešenje dugoročnih problema treba prepustiti tržištu i postojećim
insistucijama.
b) Reformisati politiku koja se odnosi na industrijski razvoj. Pristalice
ove alternative smatraju da je neophodno da američka industrija
postane konkurentnija na međunarodnom tržištu oslobađnjem od nekih
domaćih ograničvajućih faktora (antitrusni zakoni, istitucionalna
praksa...), zaštita potrošača koja dovodi do viših troškova što smanjuje
konkurentnost.
c) Stvoriti novu instituciju za razvoj IP. Za ovo postoje tri mogućnosti:

 Agencija za postizanje konsezusa

 Izvršna agencija za kordinaciju
 Finansijska insistucija

Protivnici su međutim smatrali da SAD kao zemlja osvedočenog liberalnog

kapitalizma od IP ne bi imala nikakve koristi. Ona bi samo suzbila privatnu
inicijativu, a istovremeno ne bi poboljšala položaj u odnosu na ostale zemlje.
Oni takođe smatraju da SAD nisu u tako lošoj poziciji kao što pristalice IP
navode pa da i nema potrebe za tako radikalnim merama u razvoju privrede.
Ovo neslaganje je bilo izrazito i među kompanijama na koje bi ona uticala.

2. MONETARNA I FISKALNA POLITIKA

SAD su zemlja liberalnog kapitalizma sa niskim nivoima regulacije i uplitanja

države u privredne tokove. Ali sve ove debate ne znače da SAD nikada nisu
primenjivale razne mere koje se mogu smatrati merama IP. One samo nisu
nosile taj naziv i primenjivane su selektivno u zavisnosti od potreba i tekućih
problema. Primarno mesto tu zauzimaju monetarna i fiskalna politika. U
periodu nakon velike krize (30-ih) država je želela da ojača ekonomiju
smanjujući poreze što je trebalo da dovede do rasta potrošnje. Takođe
potrošnja same države je bila visoka. Međutim, ovakav trend je tokom 70-ih
doveo do visoke inflacije (naročito nakon naftne krize) što je vladu tada
okrenulo suprotnim merama: ograničenju potrošnje, smanjenju poreskih
olakšica i slično. Ovakav trend nekonzistentosti je bio prisutan u čitavom
periodu od 60-ih do 90-ih godina XX veka. U 60-im vlada je uglavnom
primenjivala različite mere fiskalne politike. Najveći deo prihoda po osnovu
poreza država je ostvarivala iz poreza na dohodak građana. Najveća reforma
poreskog sistema je bila reforma iz 1986. kada su smanjene poreske stope na
dohodak građana ali istovremeno i ukinute mnogobrojne poreske olakšice.
Period visoke inflacije 70-ih je zahtevao i primenu raznovrsnih mera
monetarne politike koju definiše i sprovodi FED.

4
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

3. REGULACIJA I KONTOLA

Država reguliše privatni sektor na dva načina:

1) Ekonomska regulacija

U okviru ekonomske regulacije država je direktno ili indirektno koristila

kontrolu cena. Ona nastoji da ograniči mogućnost prirodnih monopola da dižu
cene iznad razumne granice. Ovo je bio često korišćen instrument nakon
velike krize kada se težilo stabilizaciji cena poljoprivrednih proizvoda. Istu
meru je i tokom 70-ih koristio R.Nikson ali ona nije dala željene rezultate. U
okviru ekonomske regulacije bitno mesto zauzimaju i antimonopolski zakoni
čija je tradicija u SAD vrlo dugačka, a neki se primenjuju čak i danas. Neki od
najpoznatijih trustova su podeljeni ovim zakonima. Početkom XX veka
Standard Oiol (Rockfeller) je bio najveći trust u SAD za koga se tvrdilo da je
kršio Sherman-ov zakon i tada je on razbijen na 3 kompanije koje su kasnije
postale:Exxon, Mobil, Amoco. Međutim i ovi zakoni su primenjivani
selektivno. Primer za to je US Steel koji je bio skoro duplo veći od Standar
Oil-a ali nije pretpeo promene zbog toga što je smatrano da je on od
strateškog interesa i da doprinosi bržem razvoju SAD-a. Tokom perioda New
Deal-a postojali su pokušaji da se smanji neprijateljska konkurencija što je
trebao da učini i Nacionalni akt za razvoj privrede(1933-35) kojim su trebale
da se ojčaju trgovinske asocijacije, podignu cene i nadnice istovremeno. Kako
bi se kontrolisala velika preduzeća, politika New Deal-a je peferirala državnu i
nacionalnu kontrolu (npr. sprovedena je kontrola cena telefonskih usluga koje
je pružala Američka telefonska i telegrafska kompanija). Čak je 1982.
R.Reagan koristio Šermanov zakon kako bi AT&T razbio na nekoliko manjih
kompanija smatrajući da konkuerencija treba da zameni monopol u cilju
zaštite potrošača. U skorije vreme vrlo je interesantan i primer Microsoft-a
koji je optužen da je koristio nelegalne metode kako bi sprečio konkurenciju
Netscape-a.2000. mu je naređena podela na dva dela.

2 )Socijalna regulacija

Od 70-ih godina XX veka država insistira da privatne kompanije obezbeđuju

ispunjavanje i socijalnih ciljeva kao što su zdravstvena zaštita i zaštita životne
sredine. U tu svrhu je osnovana Agencija za zaštitu čovekove okoline. Tokom
vlasti R.Regana, međutim smanjena je ova vrsta regulacije jer se smatralo da
ona zadire u privatno vlasništvo i da povećava troškove poslovanja. Ipak pošto
zaštita životne sredine postaje zajednički primarni cilj svih država sveta, vlada
od 2005. nudi niz poreskih olakšica preduzećima koja koriste hibridna vozila,
zgrade koje štede energiju, korišćenje mašina i uređaja koji ne zagađuju
životnu sredinu.

5
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

4. DIREKTNA PODRŠKA

Vlada pruža i razne oblike pomoći preduzećima i pojedincima. Ona nudi

niskokamatne zajmove i tehničku pomoć malim preduzećima i pruža pomoć
nekim bitnim kompanijama kada zapadnu u probleme. Primer za to su
Chrysler, Lockhead, AWA. Lockhead je spašen od bankrotstva zbog stručne
radne snage kojom raspolaže jer se smatralo da najbolje nišanske sprave mogu
napraviti upravo njihovi stručnjaci. Chrysler je početkom 70-ih zapao u velike
finansijske probleme. Do 1979 kompanija se suočila sa opadajućim tržišnim
učešćem, smanjenim kreditinim rejtingom i operativnim troškovima većim od
milijardu dolara. Chrysler je tada zatražio pomoć od federalne vlasti kako bi
izbegao bankrotsvo i likvidaciju. Pošto je procenjeno da su chryslerovi
problemi primarno posledica naftnih šokova i da bi njegovo zatvaranje značilo
i gubitak više od 500 000 radnih mesta, porast budžetskog deficita za 7
miliona , vlada je odlučila da taj kredit odobri. Chrysler-y je odobren kredit od
1,5 milijardi uz podršku za prikupljanje još 1,5 milijardi iz nedržavnih izvora.
Pri tome država je bila Chrysler-ov glavni kreditor što znači da je ona u
slučaju njegovog neuspeha imala pravo da prva raspolaže njegovom
imovinom. Međutim to se nije desilo jer je Chrysler ovu pomoć iskoristio na
pravi način i vratio čitav dug čak pre definisanog roka.

5. ZAŠTITA POJEDINIH SEKTORA

Ovo se uglavnom odnosi na automobilsku industriju, industriju čelika,

tekstilnu industriju i brodogradnju. Proizvodnja čelika je u SAD uvek
smatrana strateški bitnom granom tako da su tokom 60-ih primenjivane
različite mere kojima se uticalo na smanjenje uvoza čelika iz Japana i EEZ. A
1976. uvedena je klauzula o povlačenju kojm se ograničavao uvoz čelika, a
1977. je ustanovljen “trigger price mechanism“ prema kome je uvozna cena
čelika određivana prema tzv. Ugrađenim troškovima proizvođača. Prodajna
cena ispod tog nivoa se smatrala nezakonitom i mogao je biti pokrenut
antidamping proces. Za zaštitu auto i tekstilne industrije korišćene su razne
mere. Jako često to su bile VERs – dobrovoljno ograničavanje izvoza koje se
dogovaraju uglavnom bilateralno između vlada jer one ne krše GATT. VERs
predstavljaju iznos sredstava koji vlada određuje da se može izvesti iz države
u određenom periodu. Takav dogovor je Amerika postigla 70-ih sa Japanom
zbog vrlo visokog uvoza japanskih automobila i njegovi različiti oblici su
primenjivani sve do sredine 90-ih. Tekstilna industrija je takođe jedan od
zaštićenih sektora. Tokom 50-ih i 60-ih i u ovde su primenjivane različiti
sporazumi VERs ( sa Japanom, Tajvanom, Južnom Korejom i sl.) Takođe
SAD primenjuje razne uvozne kvote kojima štiti svoju industriju. One su
uglavnom apsolutne i odnose se nazemlje koje nisu članice STO ( Rusija,
Vijetnam...), a zasebna grupa se odnosi na Kinu.

6
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

6. ISTRAŽIVANJE I RAZVOJ

Najveći deo I&R se odnosi na vojni sektor i Amerika je zemlja koja ima
najveći vojni buđet koji u poslednjih nekoliko godina pokazuje tendeciju rasta:

u milijardama godina troškovi

1990 409,6
1991 358,1
600
1992 379,5
500 1993 358,6
1994 338,6
400 1995 321,6
1996 307,4
300
Series1 1997 305,3
200
1998 296,7
1999 298,4
100 2000 311,7
2001 307,8
0
1996 1998 2000 2002 2004 2006
2002 328,7
2003 404,9
2004 455,9
2005 495,5
7. IP U NOVIJEM PERIODU 2006 535,5

Industrijska politika SAD-a u novijem periodu je usmerena ka :

 Prerađivačka industrija
 Energija
 Zaštita čovekove okoline
 Politika unapređenja izvoza
 Ublažavanje nedostataka tržišta rada

III RAZVOJ INDUSTRIJE I PRIVREDNA KRETANJA

Početkom XVI veka u Severnu Ameriku počeli su dolaziti prvi evropski

kolonisti iz Engleske, Francuske, Nizozemske, Svedske i Spanije, naseljavanju
su Indijanci pružali otpor (prvi veći rat 1622-34) ali su im nadmoćni beli
doseljenici otomali zemlju, potiskujući ih na zapad i istrebljujući ih. Najviše
kolonija je imala Engleska. Posle se priključuju i ostale evropske zemlje, i
slede ratovi za kolonije. Severni predeli bili su veoma razvijeni: u
poljoprivredi je preovladavalo sitno farmersko gazdinstvo, a u gradovima se
pored trgovine razvijala i kapitalistička manifaktura, južni predeli bili su bez
razvijenih manifaktura i trgovine, to su bili poljprivredni rejoni sa krupnim
zemljišnim posedima bogatih plantažera na čijim su plantažama radili
uglavnom crni robovi. Zbog teškog položaja, crnci su se dizali na ustanake još
u XVII veku. Želeći da spreče razvoj svojih severnoameričkih kolonija i da ih
svedu samo na sirovinsku bazu i tržište za britansku industrijsku
robu,britanska vlada je 1750. izdala zakon kojim se u severnoameričkim

7
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

kolonijama zabranjuje podizanje tkačkih i metalurških manifaktura. Posle

donosi još niz mera: novi porezi, carine, takse. To izaziva veliko
nezadovoljstvo severnoameričke buržoazije i javljaju se prve borbene
organizacije kao SINOVI SLOBODE. 1773. Sinovi slobode iz Bostona
pobacali su u more ceo tovar britanskog čaja tzv. Bostonsko pijenje čaja na šta
je britanska vlada odgovorila zatvaranjem bostonskog pristaništa i pojačanim
vojnim merama. 1775 počinju i oružani sukobi što je ustvari borba za
nezavisnost. Posle dugih pregovora zaključen je mir u Versaju 1783. kojim je
Velika Britanija priznala nezavisnost SAD. Oslobađanjem od britanskog
kolonijonalnog ropstva, SAD su ostvarile najbitni uslov za nesmetan
privredno industriski kapitalistički razvitak . Buržoazija je posle rata zadržala
vodeću ulogu, organizovala i usmerila zemlju ka kapitalističkom razvitku, u
takvim uslovima izgradnja nove države je pala na teret farmera i radnika
(porezi, otplata ratnog duga). To je izazvalo nezadovoljstvo farmera i pojavu
ustanaka koji su primorali buržoaziju da menja ustav u koris plantažera, kojim
je uloga centralnih državnih organa pojačana a svaka savezna država je
zadržala široku autonomiju, što je dalo mogućnost buržoaziji i plantažerima
Juga da kroz političku formu buržoaske demokratije čvršće drže vlast, taj
ustav sa malim izmenama se zadržao i do danas. Tokom cele prve polovine
XIX veka kapitalistički razvitak u SAD tekao je brzo, u severnim državama
kroz jačanje farmerstva i industrije, a u južnim kroz snaženje plantažerskog
zemljoposeda. Razvitak kapitalističke privrede i sve veći priliv evropskih
doseljenika orijentisao je SAD na osvajanje novih teritorija, za to su bili
zainteresovani svi zbog svojih ličnih interesa. Osvajanje tzv. Zapada počelo je
za vreme (1801-1809) Tomasa Đefrsona, kada je donet agrarni zakon kojim
je farmerima i plantažerima mogućavao da za malu svotu postanu vlasnici
otete zemlje od indijanaca. Što kupovinom što otimanjima i ratovima
Amerikanci su se oslobodili od kolonijalnih vlasnika i Indijanac. Time je
otvoren put ekonomske ekspanzije SAD u te zemlje, ekspanzija se kasnije
izražavala kroz težnju da se cela Latinska Amerika pretvori u sirovinsku bazu
za SAD i tržište za njihovu industrijsku robu. U tom periodu počinje i
američka ekspanzija na Dalekom istooku, 1844. SAD su naterale Kinu da
potpiše neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa evropski
kapitalističkim silama učestvovale u gušenju kineskog seljačkog ustanka,
isovremeno su ultimatumom naterale feudalni Japan da otvori nekoliko luka za
potrebe američke trgovine. Kapitalistički razvitak je imao za posledicu i
povećanje radnika i formiranje radničke klase. Ali razvitak kapitalizma i
kapitalističke privrede nije zaoštravao samo klasnu borbu između rada i
kapitala nego je povećavao i društveno-ekonomske suprotnosti između Severa
i Juga. Sever je sve izrazitije bio industrijski, farmerski i radnički, Jug sa
veleposedničkom plantažnom privredom, zasnovanom na radu crnih robova
bivao sve zaostaliji. Crnačko ropstvo je smetalo industrijskoj buržoaziji, koja
nije imala dovoljno slobodne radne snage za industriju, što je predstavljalo
kočnicu daljeg industrijskog razvoja. To izaziva sukobe i izbijanje rata (1861-
64) koji se završava pobedom severa i ukidanjem ropstva. Građanski rat je
rešio dva bitna pitanja: agrarno i crnačko. Sve to je imalo krupnih privrednih
posledica:ubrzano naseljavanje Zapada, proširivanje tržišta, što je dovelo do
još bržeg industrijskog razvitka. Posle građanskog rata, SAD su u periodu

8
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

domonopolističkog kapitalizma (do kraja XIX veka) doživele još veći

privredno-industrijski polet. Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvožđe,
bakar, drvo, nafta) i sve veći priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940.
doselilo se iz Evrope oko 30 miliona ljudi) samo su ubrzali taj razvitak, uz to
je uvožen i evropski kapital. Od svih privrednih grana, najbrže se razvijala
industrija, uključujući pored podizanja fabrika i građenje transkontinentalnih
želežničkih pruga. Stalan nedostatak radne snage, pošto su se evropski
doseljenici zbog mnogo slobodne zemlje brzo pretvarali u farmere, terao je
američke kapitaliste da usavršavaju tehniku, to je dovelo do usavršavanja niza
novih tehničkih pronalazaka: Edisonov pronalazak električne lampe 1879. i
izgradnja prve električne centrale 1880, Belov pronalazak telefona,
usavršavanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem i pojava Fordovog
automobila 1893, idr. U to doba postoji i prilična koncentracija proizvodnje i
kapitala, pa već tada u svetu postaju poznati američki industrijsko-finansijski
magnati kao Vanderbild, Karnegi, Morgan, Rokfeler I dr.. . Osnivaju se i prve
monopolističke kompanije, od kojih se rano ističe Rokfelerov "Standard Oil"
osnovan 1870 (već 1879. Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD).
Pomognuta snažnom industrijom, koja joj je davala razne poljoprivredne
mašine, poljoprivreda je toliko napredovala da su se površine obradive zemlje
povećale od 1865. do kraja XIX veka četiri puta, pa su tako SAD postale
glavni izvoznik žitarica, u prvom redu za Evropu. Opšti bilans uspona bio je
da su SAD 1894. u industriji pretekle sve evropske zemlje, pa i Veliku
Britaniju, i postale prva industrijska zemlja sveta. Industrijski i pjoprivredni
razvitak stalno je uvećavao broj radnika i farmera, pa dolazi i do jačanja
radničkog i farmerskog pokreta, odmah posle građanskog rata javlja se niz
radničkih i socijalističkih organizacija: "Nacionalni radnicki savez", osnovan
1866, u čijem je programu borba za osmočasovni radni dan, prve sekcije Prve
Internacionale 1867, pokušaj 1868. da se osnuje Radnicka partija.
Organizovani strajkački pokret javlja se nešto kasnije, a začetke ima u velikom
štrajku pensilvanskih rudara 1874-75. Sindikalni pokret takođe se razvija i
organizuje, počinje osnivanjem sindikalne federacije američkih radnika pod
imenom "Vitezi rada", kasnije se formira federacija sindikata pod nazivom
Američka federacija rada. Tokom 80-ih i 90-ih godina XIX veka dolazi do
brojnih štrajkova. Krajem aprila i početkom maja 1886. štrajk radnika u
Cikagu postao je gotovo opšti, bio je praćen opštim radničkim
demonstracijama, pa je od 1. do 4. Maja u sukobu između radnika i policije
poginulo i ranjeno više čikaških radnika, borba američkih radnika za
osmočasovni radni dan nastavljena je, i znatno je uticala na jačanje klasne
svesti evropskog proleterijata. U vezi sa ovim događajima, osnivački kongres
druge Internacionale u Parizu 1889. da bi ovekovečio borbrenost čikaškog
proleterijata, proglasio je 1. Maj za međunarodni praznik rada. Kapitalizam u
SAD ušao je krajem XIX veka u monopolistički stadijum ili stadijum
imperijalizma, proces koncentracije kapitala, započet još u
premonopolističkom periodu, tekao je tako brzo da su se SAD pocetkom XX
veka pretvorile u klasičnu zemlju trustova i monopola, pored dominacije u
proizvodnji metalurgije i nafte, oni su umnogom ovladali i drugim privrednim
granama: želežnički transport, brodogradilišta, gasne i električne centrale,
rudnici I dr. Razvoj trustova bio je praćen saznanjem krupnih banaka toliko da

9
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe banaka, pod kontrolom

Rokfelera I Morgana, raspolagale kapitalom od nekoliko milijardi dolara.

Ova nezaustaviva tendencija u koncetraciji kapitala je dovela do toga da danas

ne manje od devet desetina SAD privrede je u rukama 500 najvećih
kompanija, i oko 80% toga je u rukama 100 najvećih. Kontrolni paketi akcija
ovih kompanija su u rukama dvadesetak velikih finansijskih insistucija. Za
uzvrat, ove insistucije kontrolišu jedna drugu. Preduzeća sa preko 500
zaposlenih imaju učešće čak preko 70%. U takvim uslovima sve više je rastao
i uticaj monopola na politički život zemlje, monopoli i finansijska oligarhija
suvereno su određivali unutrašnju politiku zemlje, tako da su Republikanska
(predsedništvo Teodora Ruzvelta 1901-09. I Vilijama Tafta 1909-13) I
Demokratska stranka (predsedništvo Vudrou Vilsona 1913-21) bile pod
njihovim snažnim uticajem. U vezi s takvim razvojem, a pod uticajem
monopola, SAD počinju krajem XIX veka voditi ekspanzionističku
imperijalističku spoljnu politiku, i to najpre na američkom kontinentu,
američki kapital nastojao je pre svega da što temeljnije podčini zemlje
Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog pritiska, organizovanjem
vojnih pobuna, pa čak i otvorenom vojnom intervencijom, mnoge latinsko-
američke zemlje, naročito u Srednjoj Americi, pale su i u ekonomsku i
političku zavisnost od SAD.

Porast snage trustova i monopola doveo je do pojačane eksploatacije radnika i

farmera i do pogoršanja položaja sitne buržoazije, pa se već krajem XIX veka
u SAD javlja veliki pokret protiv trustova, praćen štrajkovima i
demonstracijama, pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan je tzv. Sermanov
zakon kojim se i samo postojanje trustova proglašava protivustavnim.
Sermanov zakon nije sprečio jačanje trustova, pa je pokret protiv njih postajao
sve jači, da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je izveo neke trustove pred
sud. U to vreme, radnički pokret ponovo jača, strajkački pokret 1905 – 14.
Zahvata sve industrijske grane i obuhvata milione radnika, uspeha ipak nije
bilo, jer su kapitalisti i vlada mnoge štrajkove uspešno razbijali
štrajkbrejkerima, neki štrajkovi gušeni su i upotrebom vojne sile.

Zahvaljujući izbornim obećanjima (borba protiv trustova, demokratskiji izbor

senatora) na izborima 1912. pobedila je Demokratska stranka i za predsednika
izabran Vudro Vilson, on nije dirao u moć trustova, nego je sproveo samo
neke manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov način biranja
senatora. Za vreme Vilsonove vlade, SAD su ušle u I svetski rat iako su najpre
bile van svetskog sukoba, monopoli od samog pocetka I svetskog rata
preuzimaju ulogu liferanta ratnog materijala i namirnica zaraćenim stranama,
naročito Antanti, krajem 1915, sve drzave Antante bile su dužnici SAD, pa
one već početkom 1916. postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date
i prve izjave vodećih licnosti da SAD ne mogu dozvoliti poraz saveznika,
najzad su SAD koristeći kao povod bezobziran podmornički rat koji je
započela Nemačka ušle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo
neviđene profite monopolima, ali se pogoršao položaj američkih radnika jer je
doneo skupoću, a time i pad realne radničke nadnice, radnici su reagovali

10
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

štrajkovima, kojih je samo u 1917. bilo oko 4 400, neki od štrajkova dobijali
su i politički karakter, jer su štrajkači istupali protiv rata. Da bi suzbila
radnički pokret, Vilsonova vlada donela je juna 1917. Zakon o štrajkovima po
kojem se svako istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave. SAD su
rat koristile i kao priliku da još više prošire uticaj u zemljama Latinske
Amerike, u nekima od njih dolazilo je tokom rata i u prvim godinama posle
njega i do otvorene oružane intervencije SAD, u Meksiku 1914. i 1916-17, na
Kubi 1917-22, a negde čak i do dugoročne vojne okupacije, npr. Nikaragva
1912-33, Haiti 1915-33, Dominikanska republika 1916-24. Učešće SAD u I
svetskom ratu bilo je od svetsko-istorijskog značaja i po ishod rata i po
posledicama koje su nastupile, snažnom ratnom tehnikom i mnogobrojnim
ljudstvom (tenkovi, artiljerija, 5 miliona američkih vojnika u Evropi), SAD su
znatno doprinele pobedi Saveznika i relativno brzom okončanju rata. Dok je
rat u Evropi doneo teške žrtve i opustošenu privredu, SAD i njenim
monopolima doneo je nova bogatstva, privreda i naročito industrija još više su
se razvile, dok se spoljna trgovina u odnosu na stanje pre rata uvećala četiri
puta, uz to je tokom rata najveći deo evropskog zlata prešao u trezore
američkih banaka, pa je opustošena Evropa od nekadašnjeg kreditora postala
duznik SAD: evropske države dugovale su im posle rata oko 10 milijardi
dolara. Otad SAD postaju i finansijski centar sveta, otimajući finansijsko
prvenstvo u svetu Velikoj Britaniji, kao što su joj krajem XIX veka otele
industrijsko prvenstvo, više od polovine svetskih rezervi zlata nalazi se otad u
SAD. Razume se da je cela ova koncentracija svetskih bogatstava u SAD
obogatila u prvom redu američke monopole, što se najbolje vidi iz toga da se
koncentracija kapitala u SAD posle rata toliko povećala da je 1% stanovnika
držao u rukama 50% svih bogatstava SAD. Posle rata, nastojale su da
privredno-finansijsku snagu pretvore u svetsku političku moć, pa u tom cilju
znatno jače učestvuju u svetskim zbivanjima nego ranije, u odnosu na Evropu,
SAD su nastojale da još tokom rata spreče neke osvajačke planove Antante,
radi čega je Vilson 1917. objavio "14 Vilsonovih tacaka".

Kao velika kapitalistička sila, i SAD su bile zabrinute pobedom socijalističke

revolucije u Rusiji, pa su i učestvovale u vojnoj intervenciji i pomaganju
kontrarevolucije, saljući trupe i ratni materijal interventima i belogadejcima.

Medjutim u SAD dolazi do prvih većih hapšenja komunista da bi se suzbila

revolucionarna aktivnost proleterijata, prelaz od ratne na mirnodopsku
privredu izazvao je tešku privrednu krizu praćenu porastom nezaposlenih, čiji
je broj već 1921. iznosio 5,5 miliona. Štrajkovi i revolucionarna istupanja
radnika nastavili su se, a vlade predsednika V. Hardinga (predsednik 1921-23)
i K. Kulidza (predsednik 1923-28) pristupile su raznim represivnim merama
za gušenje radničkog pokreta, jedna od njih bila je izvođenje na sud
sindikalnihi rukovodilaca Sakoa i Vincetija, koji su, na osnovu sasvim
nesigurnih optužbi, osuđeni na smrt i pogubljeni, i pored protesta cele
napredne američke i svetske javnosti.

SAD sa politikom koju su vodile prema Nemačkoj i Evropi znatno su

doprinele najpre obnovi nemačkog militarizma, zatim i pojavi hitlerizma, što

11
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

svakako nije bila direktna namera vladajućih krugova SAD. Posle

republikanca Kulidza, za predsednika je došao republikanac H. Huver
( predsednik 1929-32), koji je došao na vlast obećavajući "prosperitet", ali je
baš za njegove vlade, kapitalistički svet potresla svetska ekonomska kriza
1929-33, ona je najviše pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu
proizvodnje kapitalističkog sveta. Kriza je pogodila industriju, poljoprivredu,
trgovinu i kreditni sistem, mnoge fabrike obustavljaju rad, a broj nezaposlenih
tako se uvećao da je 1932. dostigao 15 miliona. Iz svega toga je rezultirao i
pad realnih prihoda, i to kod radnika na 60%, kod farmera na 59% u odnosu na
stanje pre izbijanja krize. Kriza je zaoštrila klasnu borbu, pa je došlo do
pokreta nezaposlenih koji se ispoljavao u oštrim demonstracijama, naročito
1930, "pohodima gladnih" na Vasington 1931-32. I u pohodu vojnih veterana
na Vasington 1932, svi ovi pokreti bili su manje više rastureni upotrebom
vojne sile, sem pružanja pomoći monopolima da bi ih sačuvala od kraha, sama
Huverova vlada nije preduzimala ništa ozbiljnije za suzbijanje krize.

Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik 1933-

45), oslanjajući se na progresivniji deo buržoazije koja je zaplašena krizom
rešila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju dil" čiji je smisao bio da
se putem raznih zakona i uredaba prebrodi kriza, uglavnom uz jačanje
državnog kapitalizma i davanje nekih ustupaka širokim radnim masama, osnov
novog kursa činila su dva zakona: "Akt o uspostavljanju nacionalne industrije"
i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim zakonom proglašeno je
pravo države da reguliše rad industrije: nivo proizvodnje, cene, raspodelu
tržišta, radno vreme, minimalne radničke nadnice, a drugim da reguliše cene
poljoprivrednih proizvoda, tj. davanje premije farmerima za smanjenje
setvenih površina i garantovanje odredjenog nivoa cena njihovih proizvoda, uz
to je tzv. Vagnerovim zakonom iz 1935. priznato radnicima pravo na
sklapanje kolektivnih ugovora sa poslodavcima, a državi dato pravo arbitraže
radi sprečavanja štrajkova. Primenjujući "Novi kurs", vlada je uspela da
smanji privrednu depresiju, a time i broj nezaposlenih, čim je to postignuto,
Vrhovni sud SAD pod uticajem konzervativnih elemenata proglasio je neke
osnovne zakone "Novog kursa" za protivustavne. Posle napada hitlerovske
Nemačke na SSSR 22. VI 1941, predsednik SAD i predsednik vlade Velike
Britanije potpisali su 14. VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt ciljeva borbe
protiv hitlerovske koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog stupanja u rat
praktično stupile u vojni savez sa antihitlerovskom koalicijom i postale njen
član, sto je bilo veoma značajno za pobedu nad fašizmom. 1941, kad ih je
napao Japan SAD su ušle u rat. Osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija,
tokom drugog svetskog rata, SAD su jedine od zaraćenih zemalja bile
pošteđene ratnih razaranja i velikih ljudskih žrtava (292 000 poginulih), pa su
u okviru svojih ratnih napora, koristeći ionako veliku sirovinsku i industrijsku
bazu, uspele da uvećaju industriju za preko 40%, to je bilo veoma važno za
ishod rata i za posleratnu obnovu velikog broja zemalja kojima su SAD pružile
pomoć. Medjutim porast industrije značio je istovremeno i porast bogatstva i
moći kapitalističkih monopola, a sve se to moralo odraziti i na unutrašnju i na
spoljnju posleratnu politiku SAD. Strah američkih monopola od komunizma
odrazio se u spoljašnjoj politici SAD, jer se one počev od 1947. sve više

12
 INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

angažuju u suzbijanju komunističkog pokreta i van svojih granica, na osnovu

tzv. "Trumanove doktrine" primljene u Kongresu 12. III 1947. SAD su
usvojile načelo pružanja pomoći inostranim kapitalističkim vladama za borbu
protiv komunizma. Za vlade predsednika Trumana donet je 1948. i tzv.
"Marsalov plan" po kojem se američka pomoć opustošenim i nerazvijenim
zemljama u periodu 1948-52. delila isključivo zemljama sa kapitalističkim
uređenjem. Najzad, celokupna spoljna politika SAD sve se više orijentisala
protiv SSSR, što je s obzirom na neelastičnost sovjetske politike u staljinskom
periodu moralo dovesti do stvaranja blokova i atmosfere hladnog rata. Kad je
za predsednika izabran kandidat Demokratske stranke Dzon Kenedi
(predsednik 1960-63, ubijen u Dalasu), oživele su nade u progresivniju
Ameriku, u unutrašnjoj politici na ekonomskom planu, smanjujući poreze,
Kenedi je omogućio nov porast industrijske proizvodnje i smanjenje
nezaposlenosti, a donošenjem niza zakonskih mera o zaštiti građanskih prava
nastojao je da ukloni ili barem ublaži rasnu diskriminaciju protiv crnačkog
stanovništva.

Republikanske stranke Ronalda Regana pobjeđuju na predsedničkim izborima

1980. Za vreme Reganovog mandata došlo je do pogoršanja međunarodnih
odnosa izmedju SAD i Sovjetskog Saveza. Ponovo je izabran za predsednika
SAD na izborima 1984. godine. Zavreme njegovog mandata poznata je
politika koju je vodio kao Reganomika.

SAD su uspele da uspešno prebrode sve prepreke u svom razvoju i postanu

danas svetska sila broj jedan. Tu poziciju danas koriste da vladaju svetom
krijući se iza uloge svetskog mirotvorca, prodavajući demokratiju zemljama
koje su zaostale u društvenom razvoju, predvođene ambicioznim
predsednicima, Klintonom, Bušom...

13
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

14
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

15
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

16
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

17
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

18
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

19
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

20
INDUSTRIJSKI RAZVOJ SAD

21