Univerzitet u Novom Sadu

Fakultet sporta i fizičkog obrazovanja

Vladimir Magoč
Student prve godine

VASPITANJE I UZRAST SPORTISTA

Seminarski rad iz Pedagogije sporta

Predmetni nastavnik- Dr Radovan Čokorilo

Novi Sad 201

 UVOD

 Za realizaciju vaspitnih ciljeva i zadataka neophodno je uvažavati uzrast

sportista.
 Zakonitosti psihofizičkog razvoja utvrđuje razvojna psihologija.
 Te zakonitosti su veoma značajne za pedagogiju jer otkrivaju "pravo
vreme" za adekvatno vaspitno delovanje.
 Ukoliko se to "pravo vreme" ne iskoristi kasnije će biti teško, pa čak i
nemoguće postići željene rezultate u vaspitanju ličnosti sportiste.
 Čovekove razvojne faze su u međusobnoj uslovljenosti, tako da je
svaka od njih povezana sa svim prethodnim i narednim fazama
razvitka. Globalno, čitav čovekov život može se podeliti u tri velika
razdoblja:

 I. Razdoblje detinjstva i adolescencije (od rođenja -18/19 godina)

 II. Razdoblje odraslog čoveka (18/19 - 40 godina)

 III. Razdoblje zrelog čoveka i starosti (40 - starosti)

 Za vaspitnu praksu sporta najznačajnije je razdoblje detinjstva

 S obzirom da su se problemima vaspitanja u ovom razdoblju pedagozi

bavili s aspekta školskog vaspitanja uobičajena je podela na predškolski i
školski period. Najintenzivnije je proučavan školski period koji se deli:
 I. Mlađi školski uzrast (6/7 - 11/12 godina),
 II. Srednji školski uzrast (11/12 - 15/16 godina) i
 III. Stariji školski uzrast (15/16 - 18/19 godina).

 Prema specifičnostima psihofizičkog razvoja razdoblje detinjstva i

adolescencija se deli na četiri perioda:
 I. Rano detinjstvo (do 6/7. godine);
 II. Srednje i kasno detinjstvo (6/7 - 11/12. godine);
 III. Pubertet (11/12 - 15/16. godine);
 IV. Adolescencija (15/16 - 18/19. godine).
 1. VASPITANJE U RANOM DETINJSTVU

 U poređenju s ukupnim čovekovim životom u ovom periodu čovekov

organizam, tkiva i organi se najbrže razvijaju u pogledu izgrađivanja i
funkcionisanja.
 Ovo je doba "buđenja" psihičkog života što predstavlja osnovu za
celokupnu kasniju aktivnost.
 Ovaj period karakteriše izuzetna pokretljivost psihomotoričkog aparata,
mada su pokreti nesigurni i neprecizni zbog nedovoljne razvijenosti
mehanizama u kori velikog mozga.
 Period ranog detinjstva karakterišu tri specifične faze:
I. Odojče (do 1. godine života),
II. Malo dete (1 - 3. godine života) i
III. Predškolsko dete (3 - 6. godine života).

ODOJČE
 Tokom prve godine života dete se najbrže telesno razvija.
 Prosečna visina: u drugom mesecu 55 cm, u šestom 62 cm, krajem prve
godine 70 cm.
 Prosečna telesna težina:
 u drugom mesecu 4 kg,
 u šestom 6 kg,
 krajem prve godine 9 do 10 kg.
 Kosti postaju sve veće, povećava se njihov broj i počinje okoštavanje.
 Javljaju se prvi zubi.
 Obim glave na kraju prve godine je oko 40 cm u odnosu na 30 - 35 cm pri
rođenju.
 Naglo rastu noge, ruke i trup.
 Razvijaju se unutrašnji organi.
 Motorički razvoj deteta u prvoj godini je veoma zapažen.
 Formiranje motoričkih veština je značajno za intelektualni razvoj –
“motorika je kolevka duha”
 Motorički razvoj odojčeta se može pratiti putem pokreta glave, upotrebe
ruke i kretanja tela.
 Veoma je bitno odojčetu otpočetka omogućiti što veću slobodu pokreta
kako bi moglo slobodno pokretati svoje ruke i noge, kasnije, puzati, ustajati,
hodati ...
 Osloboditi ga što češće od pelena, čarapica i cipelica kako bi se moglo igrati
svojim prstičima.
 Sve je to važno kako za jačanje mišića, isto tako i za jačanje organizma i
formiranje pokreta i kretanja.

 Senzorni razvoj je manje vidljiv od motoričkog.

 Osetni organi kod novorođenčeta manje-više su potpuno funkcionalni.
 Pažljivim posmatranjem moguće je ustanoviti znatan napredak u području
osetljivosti za sluh, vid, dodir, ukus, miris itd.
 Opažanje. Odojče ne samo da može nešto čuti, videti, dodirnuti ..., nego mu
to nešto i nešto znači.
 Ono već pojedine senzorne utiske povezuje u celini.
 Opažanja postaju sve potpunija, u njima učestvuje dečije iskustvo na osnovu
koga prepoznaje pojedine osobe i predmete.

 Emocionalni razvoj odojčeta, je takođe zapažen. Novorođenče ima

jedino sposobnost da se uzbudi.
 U trećem mesecu života, razvijaju se dva osnovna osećanja:
 osećanje prijatnosti i
 osećanje neprijatnosti.
 Do šestog meseca života osećanje neprijatnosti diferencira se na osećanja:
srdžbe, gađenja i straha
 Nešto kasnije i osećanje prijatnosti diferencira se na: osećanje veselja i
osećanje simpatije prema ljudima.
 Mišljenje u ovom periodu ima situacioni karakter.
 Govor kao sredstvo mišljenja je u prelingvističkoj fazi (vokalizacija i
brbljanje) koja traje sve do potkraj prve godine života.
 Poverenje se stvara ukoliko su kontakti koje dete ostvaruje, pre svega s
majkom, ispunjeni ljubavlju, ako mu pružaju fizičku prijatnost i
zadovoljavaju potrebe.
 Porast poverenja čini odojče aktivnijim i ono se veseli novim iskustvima.
 Nepoverenje nastaje ako se dečijim potrebama slabo udovoljava, ako je
dete frustrirano neprijatnostima i sl.
 Ljubav i toplina koju pruža majka detetu nezamenljiv je faktor vaspitanja.
 Majčino dojenje deteta, predstavlja najadekvatniju ishranu i veoma je
važno i za psihički razvoj.
 Već na ovom uzrastu može doći do neželjene pedagoške pojave, tzv.
"pedagoške inverzije" u kojoj vaspitač i vaspitanik zamenjuju uloge.
 Potkrepljenja koja koristi odojče (plač, smeh, mirovanje, bacakanje ...) su
tako snažna da im se roditelji teško mogu odupreti.
 Dete je mirno sve dotle dok se nalazi na rukama roditelja, a čim ga oni
stave u krevetić počne plakati.
 Plač predstavlja negativno potkrepljenje roditeljskog postupka.
 Da ne bi slušao plač roditelj uzima dete na ruke.
 Vremenom se zahtevi deteta povećavaju (hoće da ga roditelj nosa po
sobi, da mu peva, priča ...), što ono potkrepljuje mirovanjem, smehom,
"gugutanjem".
 Dete je dakle postalo vaspitač a roditelj vaspitanik.
 Da bi povratio ulogu vaspitača roditelj mora preuzeti u svoje ruke
mehanizam potkrepljivanja.
 To znači da plač koji nije izazvan biološkim potrebama deteta treba
ignorisati, potkrepiti negativno (nipošto ne fizičkim kažnjavanjem), ili
izostaviti pozitivna potkrepljenja.
 Obično nakon nekoliko negativnih potkrepljenja ili dužeg ignorisanja
plača dete će se odviknuti da plačem traži ono što mu nije neophodno
potrebno.
 Malo dete

 U periodu od 1. do 3. godine života dete se veoma

brzo telesno razvija.
 Na kraju treće godine ono je u proseku visoko oko
95 cm, a teško 13 do 15 kg.
 Intenzivirano je okoštavanje, a mišići postaju sve
duži, teži, čvršći i snažniji.
 U drugoj godini ono već samostalno hoda, a na kraju
nje i pretrči nekoliko koraka.
 Visina ga oduševljava zato što mu je odatle širi
pogled.
 Dete sve više barata sa različitim predmetima
(razgleda ih, maše njima, premešta ih i prenosi).
 Voli bacati stvari (vežba ruku) i uživati u buci koju
stvaraju predmeti prilikom pada.
 Podjednako se služi levom i desnom rukom
(ambidekstrija).

 U drugoj godini dete već počinje opažati predmete i

bića što ga okružuju na relativno isti način.
 To postiže kombinacijom doživljavanih oseta, na
osnovu pamćenja i misaonih operacija.
 Rezultat toga je da spoznaje svoju okolinu
(prepopznaje svoje ukućanje, prostor u kome se kreće, predmete kojima se
služi, svog psa, macu itd.).
 Opažanjem okoline dete opaže i sebe.
 Sa dve godine može da pokaže delove svog tela
(ruke, noge, uši, kosu, usta), a sa tri godine već zna i svoj pol.

 Trogodišnje dete je još naprednije u motorici.

 Pored toga što slobodno hoda, ono već slobodnije
trči i skače.
 Veštije je u manipulaciji stvarima, a njihovo
premeštanje ima određeni smisao.
 Dete oponaša rad odraslih najčešće "alatima -
igračkama".

 Emocije se sve više proširuju i sadržajno produbljuju.

 Doživljaj emocija zavisan je od sazrevanja, dok se samo izražavanje
emocija može naučiti.
 To saznanje je od posebnog značaja za emocionalno vaspitanje.
 Emocionalna stabilnost deteta izgrađuje se u emocionalno stabilnoj
sredini koju karakteriše smirenost i sigurnost.
 Odrasli moraju prema detetu izražavati pozitivan emocionalni odnos.
 Najvažnija je ljubav koju roditelji pokazuju prema detetu.
 Voljeno dete rado uči i dobro se razvija.
 Dete koje roditelji ne vole ili odbacuju može imati ozbiljne smetnje u
svome razvoju.

 Mišljenje se razvija na osnovu opažanja kao i putem raznih aktivnosti i

kontakata s odraslima.
 Na kraju prve i početkom druge godine života javlja se najraniji oblik
mišljenja - opažajno ili praktično mišljenje.
 Dete koristi razna sredstva iz opažajnog polja da bi rešilo konkretni
zadatak, oslanja se na odrasle, počinje da upoređuje i odvaja predmete
prema njihovim osobinama.
 Sve do treće godine nije sposobno da usvoji više od jedne osobine
predmeta na osnovu koje ga određuje.

 Govor razvija kao sredstvo komunikacije s decom i odraslima.

 Dete na kraju prve godine zna da izgovori dve reči, a na kraju treće oko
devetsto reči.
 U toku druge godine shvata da svaka reč ima određeno značenje i zato
često pita: "Šta je ovo?".
 Reči mu služe za lakše snalaženje u sredini, ali i za kvalitativno menjanje
opažanja i usavršavanje mišljenja.
 Vaspitači (roditelji) moraju biti neumorni u razgovoru s detetom da ne bi
došlo do zaostajanja u govoru koje uzrokuje zaostajanje u mišljenju i
socijalizaciji.
 Vaspitač treba omogućiti detetu da "uživa" u govoru i pokazati mu da se
raduje svakoj izgovorenoj reči.

Predškolsko dete
 U ovom periodu se nastavlja telesni rast i razvoj.
 Na kraju 6. godine dete je prosečno visoko oko 117 cm, a teško oko 21 kg.
 Nastavlja se dalje okoštavanje, mada su kosti još uvek meke i savitljive.
 Formiraju se krupni mišići.
 Motorika prati ovaj ubrzani razvoj.
 Zna se da je motorički razvoj zakonomeran proces kroz koji prolazi većina
dece, da postoje valjani testovi kojima se može ustanoviti da li je motorički
razvoj optimalan ili je dete u tom pogledu napredno ili, pak, zaostaje.
 Pogrešno je shvatanje da se deca ovog uzrasta dovoljno spontano kreću i da
im nije potrebno vaspitno podsticanje.
 Međutim, deca spontanim kretanjem razvijaju samo neke koštano-mišićne
strukture, dok neke zaostaju razvoju
 Nastavlja se dalji razvoj osećaja i opažanja.
 Povećava se oštrina vida i sluha.
 Deca su u stanju da bez greške biraju boje, hvataju ritam i tempo u muzici
itd.
 Opažanje prostora, oblika, vremena i socijalno opažanje se takođe dalje
razvijaju.
 Tako deca već razlikuju prostorne odnose (napred, pozadi, gore, dole),
prepoznaju komplikovane crteže, stvaraju pojmove o brojevima.
 Interesuju se za vremenske pojmove (sada, sutra).
 Zanimaju se za svoju prošlost i budućnost, temeljitije poznaju i razumeju
one s kojima žive itd.
 Emocionalni razvoj se takođe nastavlja.
 Za dete je veoma važna emocionalna klima u kojoj odrasta.
 Poželjno je da može zadovoljiti svoje osnovne emocionalne potrebe:
sigurnost, ljubav, priznanje i sticanje iskustva.
 Sigurnost se vaspitava brigom koju odrasli pokazuju prema detetu. Iz ove
potrebe razvija se potreba za pripadanjem.

 U predškolskom dobu se javljaju osnovne crte ličnosti uz snažno

delovanje mehanizama identifikacije i imitacije dece s roditeljima istog
pola.
 Između treće i pete godine javlja se određena kriza u vezi s Edipovim
odnosno Elektrinim kompleksom kada detetu instinktivni nagon nalaže
da preotme ulogu roditeljskog pola koju on igra u odnosu na roditelja
suprotnog pola.
 Najčešći nedostaci u odnosu roditelja i dece su:
 odbacivanje dece, kada se ona osećaju suvišna, nepotrebna i ne vide
smisao svog postojanja;
 prevelika briga za decu, onemogućava razvoj samostalnosti i
inicijativnosti i
 ambivalentnost (nagli i česti prelasci roditelja iz raspoloženja velike
ljubavi prema deci u hladan odnos), što zbunjuje decu i razvija ih kao
neurotične ličnosti.
 Vaspitni ideal je uravnotežena roditeljska ljubav prema deci koja stvara
toplu, neposrednu i prirodnu porodičnu atmosferu.
 U emocionalnom razvoju dece ponekad se javljaju patološke pojave
(strah od kupanja, visine, prevoznih sredstava i sl.).
 Mišljenje i spoznavanje predškolske dece je pod snažnim uticajem
njihovih emocija što umanjuje logičnost spoznaje.
 Intelektualne zadatke rešavaju u vezi sa igrom i praktičnim aktivnostima.
 Napredovanje u razvoju mišljenja nastaje onda kada dete počinje da
rešava zadatke na osnovu saznajnih motiva, a ne motiva praktične
aktivnosti ili igranja.
  Vaspitanje u predškolskim institucijama i roditeljskom domu u tom
pogledu je veoma podsticajno.
 Na ovom uzrastu se formiraju pojmovi i to ne samo na osnovu čulnih
utisaka, nego i kao rezultat razrade i kombinacije različitih podataka.
 Najznačajniji faktori za razvoj pojmova su inteligencija i prilike za učenje.
 Mašta se razvija na osnovu dečje aktivnosti.
 Pod kraj ovog perioda mašta postaje manje ovisna o spoljašnjim
aktivnostima, javljaju se pokušaji stvaralaštva.
 Igre su značajno vaspitno sredstvo jer su glavni sadržaj detetove
aktivnosti.
2. VASPITANJE U SREDNJEM I KASNOM
DETINJSTVU

 Početak ovog perioda obeležava polazak deteta u školu što predstavlja

značajnu promenu u njegovom životu, prekid s bezbrižnošću ranog
detinjstva i navikavanje na ozbiljan rad i obaveze.
 Nastavlja se telesni razvoj.
 Dete godišnje prosečno uzraste 3 - 5 cm i dobije u težini 1,5 - 3 kg., pa je
fizički sve snažnije.
 Kosti postaju krupnije, ali su još uvek nedovoljno čvrste zato što nije
dovršen proces okoštavanja.
 Razvija se grudni koš i jača kičma.
 Treba obratiti pažnju na deformacije skeleta koje najčešće nastaju zbog
nepravilnog sedenja odnosno hodanja.
 Snaga mišića je sve veća, ali se oni brzo zamaraju i na to vaspitači trebaju
obratiti posebnu pažnju.
 Nervni sistem u celini je manje razvijen nego kod odraslih, pa i to uslovljava
brže zamaranje dece.
 Umnožavaju se hormoni u krvi, pa tako brzo rašćenje izazivaju hormoni
hipofize, a sekundarne polne odlike hormoni polnih žlezda.
 Srce raste sporije, rad mu još uvek nije ustaljen, pa dugotrajni i učestali
napori mogu izazvati različita oboljenja.
 Disanje je plitko i brzo zbog nerazvijenosti grudnog koša.
 Osetljivost čula postaje sve veća. Vid i sluh su izoštreniji nego kod odraslih.
 Diferencira se opažanje.
 Nastava osposobljava dete da bude objektivno u posmatranju.
 U opažanju predmeta sve više se uključuju prostorni kvaliteti, njihova
veličina, oblik, boja ... I opažanje vremena (sat, dan, mesec, godina) je
tačnije.
 Bolja su i socijalna opažanja, pa dete sve temeljitije razume svoje drugove,
nastavnike i roditelje.

 U ovom uzrastu dolazi do sve uspješnijeg kontrolisanja i izražavanja emocija

i mogućnost racionalnog objašnjenja
 Često se javlja strah koji može biti:
 racionalan - izazvan stvarnom opasnošću (od životinja, grubijana, ozleda,
bolesti ...), i
 iracionalan - kada ne postoji stvarna opasnost (od mraka, duboke vode,
smrti, mrtvaca ...).
 Veštim vaspitnim postupcima decu je moguće osloboditi od iracionalnog
straha.
 Briga ili zabrinutost je takođe česta emocija na ovom uzrastu. Njeni uzroci
su poznati i jasni.
 Teskoba (anksioznost) – kada je neko duboko zabrinut bez jasnog razloga,
uz to drhti, uzbuđen je, uznemiren i ima osećanje gušenja.
 Ljutnja je kratkotrajna emocija koju izazivaju različite frustracije izazvane
kritikom odraslih, doživljenom nepravdom, neostvarenim vlastitim
aspiracijama (ljutnja na samog sebe) i sl.
 Ljubomora se javlja u porodici među braćom i sestrama ili prema onom
detetu koje roditelji pretpostavljaju ostaloj deci.
 U školi se ljubomora javlja prema učenicima koji su uspešniji u učenju ili
onima koje nastavnik neopravdano preferira.
 Mišljenje se razvija zahvaljujući prevashodno nastavi.
 Ono je više iskustveno nego situaciono, više apstraktno nego konkretno.
 Ovladava se sve većim brojem pojmova u nastavi, mada još uvek
preovlađuju pojmovi koji se odnose na konkretne pojave, predmete i
situacije iz dečije okoline.
 Mašta - vrlo živa i nestabilna, obogaćena novim saznanjima, predstavlja
snažan faktor stvaralaštva
 Govor se sve više obogaćuje.
 Na to posebno utiče nastava maternjeg jezika pogotovo u fazi prelaska od
situacionog na konkretni govor,

 Ovaj uzrast karakteriše grupna povezanost.

 Grupe imaju od 3 do 4, ponekad od 5 do 6 članova.
 Grupe su prvi vid osamostaljivanja od odraslih i čvršćeg emocionalnog
povezivanje sa vršnjacima uz snažnu međusobnu identifikaciju i imitaciju.
 Grupe su prilično zatvorene u odnosu na socijalnu sredinu, razvijaju
internu disciplinu i imaju utvrđene norme ponašanja.
 Ponekad su grupe nekritički, čak i neprijateljski raspoložene prema
odraslim.
 Zbog toga odnos vaspitača (roditelja i nastavnika) prema dečijim
grupama mora biti sa puno pedagoškog takta i tolerancije.
 Neophodno je visoko pedagoško umeće za razumevanje dečije grupe i
očuvanje njene kohezije.
 Sportsko vaspitanje u srednjem i kasnom detinjstvu ostvaruje se
intenzivnijim telesnim vežbanjem i sistematskim razvijanjem snage.
 Posebno su značajne vežbe koje razvijaju manje grupe mišića ruku i nogu.
 Deca ovog uzrasta lakše i brže nego ikada ranije ili kasnije rešavaju nove
motoričke zadatke.
 Zbog toga je ovo najvažnije, presudno vreme, u odnosu na čitavu
sportsku karijeru i propušteno se više nikada ne može nadoknaditi.
 Vežbanje mora biti tako pedagoški osmišljeno da se njime ostvaruju i
biološki i pedagoški zadaci.
 Najvažniji su: nega i pravilno držanje tela (kičmeni stub, lopatični pojas),
zdrav režim života, optimalizacija sportskih aspiracija itd.
 Za vaspitnu praksu je značajno saznanje da ovaj uzrast karakteriše
izrazita radoznalost, pa deca žele da se "oprobaju" u raznim sportskim
disciplinama.
 Zbog toga je neophodno obezbediti svestrano fizičko vežbanje, različite
ekipne igre sa smanjenim terenima, manjim brojem igrača i uprošćenim
pravilima igre, kako bismo decu pripremili za prave takmičarske sportske
igre.
 Psiholozi upozoravaju na psihosocijalnu krizu koja se javlja na ovom
uzrastu, a tiče se sledeće dileme: hoće li dete postati marljivo u sopstvenim
i tuđim očima, ili će se osećati manje vredno i izlišno.
 Sportsko angažovanje doprinosi razvoju poželjnih odlika marljivosti,
osećanju spretnosti, samouvažavanju i uvažavanju od drugih.

2.1 VASPITANJE I SPORTSKA SPECIJALIZACIJA

 Postoji više opravdanih razloga da se sa sportskom specijalizacijom

otpočne upravo u periodu srednjeg i zrelog detinjstva.

 Organizam je u to vreme dovoljno očvršćen i plastičan da može lako i

uspešno savladati određene načine kretanja.

 Razumljivo, pri tom treba voditi računa o opterećenju dece koje je više
uslovljeno obimom i intenzitetom vežbi nego specifičnošću određene
sportske discipline.

 Drugi razlog proizilazi iz činjenice da je za stvaranje vrhunskog sportskog

rezultata potrebno deset pa i više godina.

 Posmatrano s pedagoškog aspekta u ovom periodu je preporučljivo

izvoditi vežbe koje se zasnivaju na okretnosti i brzini.

 Trening treba prilagoditi prirodnim oblicima pokreta i kretanja uz

ravnomerno opterećenje aparata za kretanje, kardiovaskularnog i
respiratornog sistema.
 Do devete godine života nema naročitog razloga za odvajanje fizičkog
vežbanja muške i ženske dece.

 Dispozicije za neke sportske sposobnosti su neposredno vidljive, na

primer telesna visina, dok dispozicije za intelektualne i kreativne
sposobnosti nisu vidljive.

 Vrlo je verovatno da se iz jedne naglašene dispozicije mogu razviti

različite sposobnosti, kao i da se određena sposobnost može razviti iz
različitih dispozicija.

 Sportske talente je neophodno stimulisati putem različitih priznanja,

pohvala i nagrada kako bi što marljivije trenirali i tako ostvarivali što bolje
rezultate.

3. VASPITANJE U PUBERTETU
 Termin pubertet (lat. pubertas) = zrelost ili odraslost.

 To je doba kada završava detinjstvo i počinje adolescencija,

karakteristično po dubokim telesnim i psihičkim promenama što ih izaziva
pojačano lučenje hormona rasta i hormona polnih žlezda.
 Telo raste više u visinu nego u širinu zbog čega su deca ovog uzrasta
slabije razvijena i mršava.
 Proces brzog rašćenja koštanog sistema kao i proces okoštavanja koji još
nije završen mogu prouzrokovati deformitete kičmenog stuba, karlice i
grudnog koša.
 U vrhovima kostiju koncentrišu se velike količine krvi što zglobove čini
krtim i neotpornim na udar.
 Dete je tromo u kretanju, ali i često "motorički nervozno" što najčešće
izražava nesvesnim pokretima ruku.
 Čulna diskriminacija postaje savršena, poboljšava se opažanje (prostora,
vremena i socijalno opažanje).
Pri opažamju se sve više koristi iskustvo i inteligencija
• Emocionalnost je u pubertetu povišena, to izaziva prave eksplozije
smeha , ljutnje, tuge ... koje mladi teško kontrolišu. Često su razdražljivi i
nervozno reaguju.
• Najviše je prisutna emocija brige ili zabrinutosti za svoj vlastiti telesni
izgled.
• U odnosu dečaka i devojčica javlja se tzv. seksualni antagonizam
(devojčice mrze dečake, dečaci preziru devojčice).
• Mišljenje sve više postaje apstraktno, od pojedinačnog se prelazi na
opšte, od pojava na odnose među njima.
• Pojmovi se određuju nezavisno od ličnog odnosa prema predmetu.
• Govor se naglo razvija, rečenice postaju sve složenije.
• Razumevanje govora naglo raste, dopunjuje se usmeni i pismeni govor
itd.

• Pubertet je doba izraženog opšteg negativizma prema svemu što mlade

okružuje.
• Češći je kod devojčica nego kod dečaka, a jednim i drugim otežava
socijalnu adaptaciju.
• Negativizam karakteriše želja za izolacijom (raskidanje prijateljstava) i
neraspoloženje prema radu (popuštanje u učenju i treniranju).
• Vaspitači opravdano upućuju kritike i pokušavaju sredstvima sprečavanja
vaspitno delovati na mlade, ali to najčešće proizvodi nepoverenje mladih
prema njima.
• Pedagoški takt se očituje u veštini da se zadaci prikažu kao stvar lične
volje i napretka svakog pojedinca, a ne stvar volje roditelja, nastavnika ili
trenera.
• Mladi se rado uključuju u sportske grupe, spremni su da poštuju strogu
disciplinu i odreknu se ličnih težnji zarad uspeha svog tima.
• Sportsko angažovanje štiti mlade od neplodnog sanjarenja i preteranog
čulnog uživanja uz istovremeno razvijanje korisnih radnih navika i
sposobnosti.
• Pubertet je "kritični" period u čovekovom razvoju, stoga vaspitači
trebaju obratiti naročitu pažnju krizi kroz koju mladi prolaze.
• Kada se govori o sportskom vaspitanju najvažnije je dovesti u optimalan
sklad subjektivne aspiracije mladih u postizanju sportskih rezultata i
objektivne mogućnosti njihova organizma za naporna fizička vežbanja.
• Odmeravanje opterećenja organizma zahteva česta ispitivanja u cilju
usklađivanja zamora, kontrole držanja tela i slabih tačaka organizma.

3. VASPITANJE U ADOLESCENCIJI

 Termin adolescencija (lat. adolescero = rasti sazrevati).

 To je period u kome se završava polno sazrevanje mladih.
 U telesnom pogledu kosti stiču otpornost, a mišići se naglo razvijaju i
jasno se ocrtava njihov reljef.

Završava se rast unutrašnjih organa, ali se nastavlja njihov funkcionalni

Sasa Matic & Radmila Manojlovic - Mesaj
Mesaj
 razvoj.
 Dolazi do uravnoteženja mase i volumena srca i preseka krvnih sudova.
 Frekvencija pulsa je manja, a krvni pritisak veći u poređenju s prethodnim
uzrastom.
 Uravnotežava se i funkcija aparata za disanje.
 Motorika se ponovo poboljšava, povećava se sposobnost koordinacije
kretanja i jača otpornost prema umoru.

 U kretanju i fizičkom vežbanju ocrtavaju se specifičnosti ličnosti i

prepoznaju osobenosti individualnog stila.

 Mladići više teže sportskim rezultatima od devojaka i zbog toga

temeljitije rade na razvoju svoje motorike.

 U emocionalnom razvoju zapaža se postepeno povećanje emocionalne

stabilnosti i emocionalne kontrole koja je u pubertetu bila osetno smanjena.
 Emocionalni život obogaćuju emocije vezane za ljubav.
 Većina adolescenata prolazi kroz fazu zaljubljivanja, pa i nekritičkog
obožavanja osoba suprotnog pola sa veoma izraženom potrebom da se
privuče njihova pažnja.
 Snažno je i osećanje nesigurnosti, posebno u vezi s vlastitom budućnosti
i sopstvenim izgledom.
 Emocije adolescenata su veoma jaki motivi njihove sportske i svake
druge aktivnosti.

 Prema Pijažeu emocionalno bogaćenje ide naporedo s intelektualnim

razvojem,
 pa se stoga ne može razumeti emocionalni i uopšte psihički razvoj bez
razumevanja intelektualnog razvoja.
 Ubrzan je i razvoj inteligencije koji se takođe završava potkraj ovoga
perioda.
 Neki psiholozi smatraju da se razvoj inteligencije završava već u 16.
godini,
 drugi tvrde da se razvija tokom čitavog čovekovog života.
 Devojke u adolescenciji pokazuju nešto veću inteligenciju u odnosu na
mladiće što je uzrokovano njihovim bržim sazrevanjem.
 Inače, razlike u inteligenciji između polova manje su nego unutar jednog
pola.
 Za vreme adolescencije se posebno razvija rečnik i verbalne sposobnosti.
  Bogati misaoni svet reflektuje se u govoru, teži se za što lepšim
izražavanjem, rado se recituje poezija i prave prvi stihovi.

 Maštanje u adolescenciji je izmenjeno u odnosu na pubertet.
 Mada i dalje u svojoj mašti mladi "trpe", ovo je vreme "junaka
pobednika" koji savlađuju prepreke.
 Mladići najčešće maštaju o putovanjima, zanimljivim avanturama i
uspehu kod žena, a devojke o svojoj privlačnosti, o romantičnim ljubavima
sa lepim mladićima.
 U adolescenciji su mladi pod snažnim neinstitucionalnim vaspitnim
uticajima.
 Potkraj adolescencije vaspitnu i socijalizacijsku funkciju sve više
preuzimaju socijalne grupe u koje mladi dobrovoljno stupaju.
 Pored okupljanja u "klape" i "gangove" mladi su i članovi različitih
sportskih timova, kulturno-umetničkih i drugih grupa.
 To je razumljivo i prihvatljivo s obzirom na dosegnuti psihofizički razvoj
koji je praćen i podupiran neprestanim vaspitnim podsticajima.
 Sportsko angažovanje i s njim povezano vaspitanje, kako smo pokazali
ima veoma značajnu funkciju u razvojnom procesu svakog pojedinca od
rođenja do završetka adolescencije.

5. VASPITANJE (SAMOVASPITANJE) ODRASLOG

ČOVEKA

 Razdoblje odraslog čoveka (18/19 - 40 godina).

 Karakteriše ga relativna stabilnost i optimalan ritam svih životnih

funkcija i postizanje najboljih rezultata uz najmanji utrošak potencijalne
životne energije.
 Čovek je u najvećem naponu psihičkih i fizičkih snaga.
 Zna se da su za vrhunske sportske rezultate najoptimalnije godine
između 18/19. i 30.
 Već na početku razdoblja odraslog čoveka način kretanja je ekonomičan i
svrsishodan što uslovljava brzu i valjanu automatizaciju novih pokreta.
 Čovek veoma racionalno štedi svoje snage upravljene na rešavanje bilo
kog sportskog zadatka.
 Muškarci preferiraju akciju i afirmaciju snage i brzine, dok žene više
naginju umetničkom izražavanju.
 Karakteristika je oba pola sklonost oduševljenju i izlaganje prekomernim
opterećenjima.
 Za odraslo doba karakteristično je osamostaljivanje u svakom pogledu:
uključivanje u nove socijalne grupe (sportske, obrazovne, političke),
zasnivanje bračne zajednice, samostalno rešavanje životnih problema i sl.
Kriteriji psihofizičke zrelosti odraslih prema I. Furlanu:
 sposobnost diferenciranog reagovanja (prilagođenog postojećim
prilikama) u svrhu zadovoljavanja svojih potreba i održavanja ravnoteže s
vanjskim svetom;
 društveno prihvatljivo usmeravanje i iskazivanje svojih potreba i
izražavanje svojih emocija;
 uspostavljanje odnosa međuzavisnosti sa roditeljima, rođacima i
sportskim drugovima što znači da oni utiču na pojedinca, ali i da on utiče na
njih;
 postizanje kreativnosti pronalaženjem originalnih rešenja u poslu
(sportu) kojim se pojedinac bavi;

 Sportsko angažovanje i sportska karijera što se u ovom periodu ostvaruju

veoma su značajan faktor psihičkog sazrevanja i s njim paralelnog procesa
osamostaljivanja i samoformiranja ličnosti.

 Da bi na spretan i zadovoljavajući način ovladao sportskom disciplinom

kojom se bavi, sportista mora neprestano usavršavati dređene veštine.

 To podrazumeva "izvestan stepen stalno prisutnog napora", odgovornost i

istrajnost u situacijama koje su ponekad veoma složene, ponekad veoma
dosadne.

 Sportsko angažovanje, takođe, doprinosi prevladavanju glavne kriza s kojom

se suočava odrasla osoba: postizanje i održavanje bliskosti i povezanosti sa
drugima nasuprot izdvojenosti i povlačenju iz zajedništva.