Regionalni centar za talente Beograd II

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ

(1854-1901)
KING MILAN OBRENOVIC
(1854-1901)

MENTORI: AUTOR:
Dr STANOJE BOJANIN, Vizantološki STEFAN STOJNIĆ, IV-3
institut SANU
Gimnazija Lazarevac,
Mr MIRJANA STANIŠIĆ, Gimnazija
Lazarevac

Beograd 2011
 ABSTRAKT

Milan Obrenović bio je srpski vladar od 1868. do 1889. godine, prve četiri godine umesto
njega vladalo je namesništvo. Period namesništva u Srbiji je prošao mirno i bez većih
incidenata. Najznačajniji događaj iz perioda namesništva je svakako ustav iz 1868. godine,
koji će biti važeći 20 godina. Godine 1872, Milan je postao punoletan i bio je spreman da
preuzme vlast. Ubrzo po dolasku na vlast dolazi do rata između Srbije i Turske, odigrana su
dva srpsko-turska rata. U prvom srpska vojska se nije pokazala dobro, dok se u drugom kada
su za saveznika imali Rusiju pokazala u pravom svetlu. Nakon toga usledio je San Stefanski
kongres 1878. godine čije su odluke iste godine promenjene na Berlinskom kongresu. Srbija
je dobila značajno teritorijalno proširenje dobivši 4 okruga. Nakon toga dolazi promene
vođenja spoljne politike Milana a on se okreće Austro-ugarskoj sklapanjem tajne konvencije
1881. godine. Već 1882. godine Srbija postaje kraljevina a Milan Obrenović prvi
novovekovni kralj. Pre abdikcije Milan je vodio još jedan rat, ovoga puta protiv Bugarske.
Srbija je bila poražena a Milanova ideja propala. Godinu dana pre povlačenja sa prestola
Milan je doneo najdemokratskiji ustav do tad i to predstvalja možda i njegov najveći uspeh.
Ustavom je obezbedio svog naslednika i bio je spreman da se povuče. Godine 1889. na isti
dan kao i kada je proglasio kraljevinu, Milan je objavio da se povlači sa prestola. U Beču
1901. godine od teške upale pluća preminuo je Milan Obrenović a sahranjen je u Krušedolu
pored kneginje Ljubice.
Ključne reči: Milan, Kralj, Tajna konvencija , Ustav iz 1888, Berlinski kongres.
ABSTRACT
Milan Obrenovic was a Serbian ruler since 1868 to 1889, but the first four years governorship
ruled instead of him. The period of governorship in Serbia passed peacefully and without
greater incidents. The most significant event during the period of governorship most certainly
is constitution from 1868, which will be on strength for 20 years. In year 1872 Milan turned
18 years and he was ready to rule. Shortly after getting the authority, war broke out between
Serbia and Turkey, two Serbian-Turkish wars had happened. In first, Serbian army showed up
weakly, but in second they had Russia as ally and they showed up great. After war congress in
San-Stefan happed in 1878, whose decisions have been changed on Berlin congress. Serbia
got significant territorial expansion, by getting 4 shires. Changes happened in Milans outer
politics and he turns to Austro-Hungarian empire by signing a secret convention in 1881.
Already in 1882 Serbia becomes kingdom and Milan Obrenovic first king in the new century.
Before the abdication Milan led another war, this time against Bulgaria. Serbia was defeated.
Year before the abdication Milan brought the most democratic constitution, and that was
probably his greatest success. With this constitution he secured his inheritor and he was ready
to withdraw. Year 1889 on the same day when he proclaimed kingdom, Milan announced that
he is withdrawing from the throne. In Vienna 1901 Milan Obrenovic died from pneumonia
and he was buried at Krusedol.
Key words: Milan, King, Secret convention, constitution from 1888, Berlin congress.
 UVOD
Prvi srpski novovekovni kralj, Milan Obrenović, bio je izuzetno zanimljiva ličnost. Čovek
čudesnih posrtanja i vladar koji je dosta toga uradio za razvoj svoje države. Njegov
savremenik, Ljubomir Kaljević odlično je opisao Kralja. On kaže da je Milan jako specifična
ličnost i da nije ni nalik na ostale vladare Evrope, ni po privatnom ni po političkom životu,
kao i da će istoričari imati velikih problema da prouče i iznesu vernu sliku jednog takvog
monarha. Upravo to je bio cilj ovog rada, nepristrasno i verno prikazivanje nesvakidašnje
vladavine i ličnosti Kralja Milana Obrenovića.
MILANOVO DETINJSTVO
Milanov otac bio je Miloš Obrenović, sin gospodara Jevrema, rođenog brata kneza Miloša
Obrenovićа. Majka mu je bila Marija Katardži. U njemu se mešala srpska i moldavska krv.
Rodjen je u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine , na krštenju kumovao mu je sam Knez Miloš
Obrenović. Ime mu je dao po svome bratu, čuvenome vojvodi. Milanov otac, Miloš bio je
neko vreme oficir u Pruskoj vojci. Bio je dobročinitelj i dobar prijatelj. Mana mu je bila što se
mnogo kockao i jurio žene. Umro je mlad od tuberkuloze a za sobom je ostavio ogromne
dugove, koje je kasnije Milan otplaćivao. Marija Katardži, Milanova majka bila je jedna od
najlepših žena toga doba, bila je poznata po svome izrazito veselom duhu. Odmah nakon
rođenja Milana ona je napustila muža i započela vezu sa Knezom Kuzom. Zbog ove veze
pogrešno se tvrdilo da je Milan bio „Kuzić“ a ne Obrenović. Tutor Milanov bio je Knez
Mihailo Obrenović koji nije verovao da ga njegova majka može valjano vaspitati. Kad je
Milan navršio devet godina poslat je u Pariz na školovanje. Nije bio ni malo obrazovan pre
dolaska u Pariz tako da su učitelji bili zaprepašćeni njegovim neznanjem. Milan je shvatao
brzo i pamtio lako, posedovao je bistrinu ali nije nikako mogao biti koncentrisan na posao i
nije mogao da se udubi u razmišljanja. Karatker nije imao rđav, bio je iskren čak mozda po
malo i naivan. Mogao je veoma brzo da plane i burno reaguje ali se istom brzinom i smirivao.
U jesen 1867. stupio je u jedan pariski licej. Bio je uredan đak, uspeo je da se istakne po
znanju iz nekih predmeta. Ono što mu je nedostajalo bila je spremnost na medotičan i
sistematski rad. Mihailovo ubistvo zateklo ga je u sred školovanja pa je morao da se vrati u
Beograd. Trebalo je da preuzme presto ali pošto je bio maloletan dodeljeni su mu namesnici,
Jovan Ristić i Milivoje Petrović Blaznavac. Izdvajaju se dve Milanove crte: bistrina u
razmišljanju i nervozni strah. Njegova bistrina bila je neobična, iako je još bio dete on je o
ozbiljnim stvarima znao da govori kao odrastao čovek. Njegov strah bio je izazvan
činjenicom da je njegov predhodnik bio ubijen, i on to nikako nije mogao da zaboravi. Pred
svoje punolestvo Milan je bio stasit mladić ali pomalo gojazan. Imao je lepe žive oči, kao i
crte lica. Ali ispupčena brada i tanka gornja usna odavali su utisak mrguda. Za vreme svog
maloletništva Milan je naučio i uočio mnogo više stvari nego sto se od njega očekivalo. Već
je imao svoje političke simpatije i asimpatije. Nije puno mario za namesnike. Prema
Blaznavcu je osećao nepoverenje dok je kod Ristića osećao odbojnost.
VLADAVINA NAMESNIŠTVA
Nakon ubistva Kneza Mihaila u Topčideru 1868. godine, Velika skupština proglašava za
njegovog naslednika tada jos maloletnog Milana Obrenovića. Pošto je imao samo 14 godina
nije mogao da vlada, pa je tu odgovornost preuzelo Namesništvo. Na njegovom čelu bila su
dva čoveka, Milivoje Petrović Blaznavac i Jovan Ristić. Ovaj organ odmah po stupanju na
vlast, naglasio je promene u politici i ustavne reforme, to je učinjeno jednim proglasom u
kome se kaže da će sve česći biti dogovori između vlade i naroda i da će nastaviti reforme
Kneza Mihaila koje je započeo pre Topčiderske katastrofe. Ovo je naišlo na pozitivne reakcije
javnog mnjenja. Svi osim konzervativaca su bili spremni da bar neko vreme ukažu poverenje
Namesništvu kao jedinoj reformatorskoj vladi. Na Sv. Nikolu 1868. godine sastao se u
Beogradu odbor koji je za svoj zadatak imao da pretrese pitanje ustavnih promena. Ovaj
odbor nazvan je Nikoljski odbor. U sastav ovog odbora ulazili su činovnici i naučna klasa,
pošto oni nisu bili zastupljeni u Velikoj skupštini a njihovo mišljenje je bilo od velikog
značaja. Izostavljeni su bili članovi Garašaninovih ministarstava, oni su bili smatrani živim
primerom režima koji treba menjati. Na otvaranju rečeno je da je potrebna vlada koja je
dovoljno jaka da se bori sa unutrašnjim i spoljašnjim problemima ali da obezbedi i narodnu
slobodu. Ovo je ukazivalo da je program Namesništva bio umereno liberalan. Glavna pitanja
za Nikoljski odbor bila su:
1. Da li je potreba i vreme za donošenje ustava?
2. Kako urediti zakonodavnu vlast?
Oko prvog pitanja nije bilo većeg spora, svi su se složili da je Ustav preko potreban i da je
pravo vreme. Oko drugog pitanja bilo je sporova. U načelu odbor je bio kao i namesništvo za
dvodomni sistem. Problem je izbio kod organizacije gornjeg doma. Namesništvo je htelo da
Savet pretvori u gornji dom kojem bi za vreme skupštine bio dodat određen broj članova od
vlade iz redova inteligencije. Ovo bi značilo da bi postojalo dva Saveta, jedan bi radio
administrativne poslove i drugi koji bi delio zakonodavnu vlast. Odbor se nije slagao sa ovim
i on je želeo da savetnici budu nezavisni od vlade. Do sporazuma je bilo teško doći što je
imalo za rezultat ne donošenje nikakve odluke po ovom pitanju. Iako je Odbor prihvatio
donošenje novog Ustava nisu svi problemi bili rešeni. Trebalo je otkloniti diplomatske
smetnje. Namesništvo je želelo da u potpunosti isključi portu iz ovog procesa kako bi on imao
nacionalno obeležje. Takođe se moralo pregovarati i sa Austrijom i Rusijom. Austrija je
odobravala ove promene, dok je Rusija bila protiv njih. Zahvaljujući Ristiću Rusija je malo
popustila otpor. Pored ovih problema, problem je nastao i u domaćen zakonu gde se kaže da
se ustavna promena ne može izvršiti za vreme Namesništva. Ona je ipak izvršena nasuprot
tome. Zbog toga će se kasnije tvrditi da je ova ustavna promena bila nezakonita.
Između Nikoljskog Odbora i Ustavotvorne skupštine prošlo je šest meseci. Izbori za
Skupštinu su prošli mirno, izabrano je 500 članova od kojih je jako malo činila inteligencija.
Skupština je zasedala u Kragujevcu, pa je Vlada krenula iz Beograda sa predlogom ustava.
Pretres je tekao mirno, izmenjeno je svega 12 članova, jedan je odbačen a jedan dodat. Kakav
je bio taj Ustav u glavnim odredbama zaključeno je juna 1869 i zbog toga je nazvan “Trojički
ustav”.
Ustav je utrvđivao:
1. Određena je naslednost Milanove titule, odnosno da ga može naslediti i muški
potomak Miloševih sestara.
2. Zakonodavnu vlast imali su knez i Skupština, umesto kneza i saveta kako je bilo do
tad.
3. Skupština nije mogla da postavlja ministre već samo knez.
4. Knez je imao nadmoć u odnosu na Skupštinu koja nije mogla da izvrši inicijativno
donošenje zakona.
5. Dobijena je sloboda štampe kao i mogućnost da građanin tuži činovnika sudu.
6. Sudska nezavisnost je bila priznata i trebalo je da se sudi po zakonu a ne uputstvima
vlade ali ukoliko se sud zameri vlada mogli su biti razrešenu dužnosti.
Namesništvo je vladalo četiri godine i za to vreme ni Narodna skupština ni štampa nije
izlazila iz okvira umerenosti i činilo se da je umereni liberalizam davao rezultate. Odnosi
između Vlade i Skupštine za ove četiri godine bili su odlični i Vlada je lako izrazila na kraj sa
Skupštinom. Namesništvo je uspelo da ubedi skupštinu da je njena patriotska i ustavna
dužnost da se slaže sa Vladom i da joj pomaže. Takođe Skupština je bila zaplašena
Topčiderskom katastrofom, takođe i opozicija je bila slaba što je doprinelo boljim odnosima.
Štampa za vreme namesništva je dobila slobodu i novi listovi su osnivani svakog časa, ali su
istom brzinom i nestajali. I pored slobode štampe i socijalisti i liberali su ostajali bez svojih
listova.
Namesnički režim bio je ozloglašen kod savremenika po jednoj stvari a to je bilo policijsko
zlostavljanje koje je sprovođeno. Proterani su svi Karađorđevići, ne bitno mali ili veliki,
politički aktivni ili ne. Proterivani su i oni koji su imali bilo kakve veze sa Karađorđevićima.
Takođe na listi progonjenih našli su se i socijalisti jer su se smatrali opasni po državu kao
Karađorđevići po dinastiju. Ovo zlostavljanje išlo je na račun ministra Radivoja Milojkovića.
Opravdanje za ovo zlostavljanje namesništvo je nalazilo u paroli da je poverenje u Vladu
iščezlo, i da ga samo gvozdena ruka može povratiti. Vojska za vreme Namesništva nije se
razvijala koliko za vreme Kneza Mihaila ali je ipak napredovala. Rad u oružarnicama je opao,
razlog za to je bio nedostatak novca. Ono što je bilo pozitivno je čijenica da je vojska sada od
države dobijala puške i uniforme, što do tad nije bio slučaj. Takođe je povećan nivo
organizacije vojske. Naročita pažnja se davala obrazovanju, razlog za to je bio politički,
liberalima je jedna od glavnih tačaka bila prosveta. Počinje se sa osnivanjem učiteljskih škola,
povećan je učiteljski kadar kao i njihova plata a način nastave se menja iz korena.
U privredi se osetilo nešto nalik poletu, svi poslovi su krenuli na bolje. Osniva se Prva srpska
banka kao i Beogradski kreditni zavod. U spoljašnjoj politici u početku Srbija je bila
naklonjena Austriji, ali nakon neuspešnog pokušaja sporazuma između ove dve države dolazi
do udaljavanja a nakon Milanovog puta u Livadiju kod ruskog cara dolazi do potpunog
udaljavanja od Austrije i do jačanja veza sa Rusijom. Namesništvo je na polju spoljne politike
postiglo to da je porta priznala naslednost kneževske titule kao i samostalnost u ustavnom
pitanju. Negativno je bilo to da su iz Balkanskog saveza izašli Bugari i Crna Gora, i dolazi do
raspada saveza.
SRPSKO- TURSKI RATOVI
Događaji koji su se dešavali na Balkanu 70-tih godina 19-tog veka bili su obeleženi
elementima nacionalne revolucije. Sve je počelo ustankom u Hercegovini 1875. godine. Za
vreme ustanka Knez Milan se nalazio u Beču gde je prosio Nataliju Keško. Knez se vraća iz
Beča uveren da se u Hercegovini ne dešava ništa ozbiljno i da neće biti rata na Balkanu. Kada
je stigao u Srbiji Knez je bio protiv rata ali je bio za to da Srbija pomaže ustanike koliko je to
moguće a da ne uđe u rat. Nasuprot tom stavu Knez je ipak odobrio inostrani zajam za
unapređivanje vojne spreme Srbije. Ovo je uzbudilo velike sile pa je Milan morao da izjavi
kako Srbija nema agresivne namere već da želi da bude spremna za budućnost. Za to vreme
na Balkanu i dalje se dižu ustanci u Bugarskoj, Makedoniji, Albaniji a u Bosni i Hercegovini
propala su mirovna nastojanja. Pod takvim uslovima ratobornost u Srbiji raste, da bi se 1875.
godine političke grupacije opredelile za rat. Pod njihovim uticajem Milan je polako
saživljavao sa idejom rata dok nije postao isto tvrdoglav za rat kao sto je bio za mir nekoliko
meseci pre toga. Nakon toga Srbija potpisuje savez sa Crnom Gorom, koja će biti jedini
saveznik u ratu protiv Turske. Rat je objavljen 30. juna 1876. godine. Borbe su započele 2. i
3. Jula. nastupanjem vojske preko granice. Sredinom jula Turska je počela ofanzivu na
položaju kod Knjaževca. Srpska vojska nije uspela da sačuva taj položaj čiji pad je sa sobom
povukao i povlačenje iz Zaječara. Početkom avgusta odigrala se bitka kod Šumatovca koja
predstavlja najbolji podvig srpske vojske iz prvog rata sa Turskom. Mesec dana kasnije
usledila je ofanziva Turaka na Đunis. Srbija je doživela težak poraz nakon kojeg dolazi do
završetka rata za koji je zaslužna Rusija. Usledili su pregovori u kojima je zaključeno da će
lica politički aktivna u toku rata imati amnestiju i povlačenje vojski u roku od 12 dana.
Teritorije su ostale iste kao i pre rata. U drugi rat protiv Turaka, Srbija je ušla podstaknuta od
strane Rusije. Ciljevi ovog rata su bili isti kao i u prvom, da se oslobodi srpski narod od turske
vlasti i proširenje prema jugu. Rat je počeo 5. decembra 1877. kada srpske divizije kreću u
opsadu Niša. Već prvih dana januara zauzet je Pirot a nakon toga i Niš gde je došao Knez sa
Vrhovnom komandom. Rusija nakon zauzeća Sofije nije više tražila srpsku saradnju i pomoć,
već ih je upućivala da se šire prema Staroj Srbiji. U skladu sa tim, zauzima se Kuršumlija a
nakon toga zauzeto je i Vranje. Tridesetprvog januara stiže vest o primirju Turaka i Rusa koje
je obavezno za sve učesnike rata pa je drugi srpsko-turski rat nakon šest nedelja borbi bio
završen. Vojska Srbije pokazala se mnogo bolje neko u prvom ratu i imala je značajnih
uspeha. Usledio je San Stefanski kogres gde je između ostalih trebalo da se reši pitanje
teritorijalnog proširenja Srbije.
SAN STEFANSKI I BERLINSKI KONGRES
Rusija je 19. januara 1878. prekinula rat sa Turskom čime je završen rusko-turski rat, ujedno
sa njim završen je i drugi srpsko-turski rat. Srpska vlada je utvrdila uslove ovog mira u
kojima je tražila proširenje teritorija koje je uključivalo Novopazarski sandžak, Staru Srbiju i
jedan deo Makedonije kao i Vidin. Međutim Ruska politika nije vodila ni malo računa o
srpskim interesima, oni su želeli da Niš, koji je srpska vojska osvojila, pripoje Bugarskoj.
Knez Milan pogođen ovakvom odlukom šalje poruku ruskom caru da srpska vojska neće
napustiti Niš ni po koju cenu. Ove pretnje nisu uplašile Rusiju ali su uspele da spasu Niš.
San Stefanski mir bio je zaključen 3. Marta 1878. i van naših granica ostali su i Vranje i Pirot.
Kao naknadu dobili smo proširenje do Novog Pazara i Mitrovice ali nam ni jedan od ova dva
grada nije pripao. Ovaj ugovor Rusija je zaključila bez srpskog učešća ali nije to bilo ono što
nas je najviše porazilo već sama sadržina ugovora. Sve srpske vojne tekovine Rusija je dala
Bugarima da bi stvorili Veliku Bugarsku. Rusija je to uradila u skladu sa ciljem da obezbedi
svoj uticaj na Balkanu koji će joj pomoći da reši Istočno pitanje. Ove se odluke se nikako nisu
svidele Velikim silama i izbijaju protesti u Austro-ugarskoj i Velikoj Britaniji. Bilo je jasno
da neće doći do izvršenja San Stefanskog ugovora.
Novi kogres sila sastao se u Berlinu u junu 1878. Srbiji nije dozvoljeno da zvanično učestvuje
na Kongresu ali je Ristić ipak otišao u Berlin da brani interese Srbije na razgovorima van
sednica. Srbija je bila u izuzetno teškoj situaciju i bila je pred rizikom da ostane bez
saveznika. Sve ovo uzrokovalo je promenu u pogledu spoljne politike kod Kneza Milana i
hteo je da se veže za Austro-ugarsku. U skladu sa tim Ristić je na putu u Berlin zastao u
poseti Beču, tad dolazi do pregovora koji su nastavljeni u Berlinu. Posledica ovih pregovora
bio je dogovor sa Austrijom prema kome će Srbija odustati od Novog Pazara i Mitovice i
pristati na ekonomsku saradnju sa Austrijom a ona će za uzvrat zastupati srpske ineterese na
Kongresu. Kada je na red došlo pitanje naših granica odlučeno je da Austrija pod svoje uzme
Novi Pazar i Mitrovicu a nama su pripali Mali Zvornik i Sakar. Na jugu uspeli smo da
dobijemo Vranje. Posle teških pregovora dobili smo Pirot kao i Trn. Oba rata koja su dovela
do ovog kongresa Srbija je vodila pod zastavom Rusije a na Berlinskom kongresu srpske
interese je branila Austro-ugarska. Iz tih razloga došlo je do promene političkog pravca gde se
sa ruskog pokroviteljstva prelazi na austrijsko. Srbija je u Berlinu uspela da izdejstvuje
proširenje znatno veće od onog u San Stefanu, takođe je dobila i nezavisnost. Za ove povoljne
rezultate treba zahvaliti Knezu Milanu koji je dobro i brzo procenio situaciju kao i Ristiću koji
je pokazao da poseduje odlične diplomatske sposobnosti.
 TAJNA KONVENCIJA I PROGLAŠENJE KRALJEVINE
Tajna konvencija je politički sporazum koji je Knez Milan skolopio sa Austrijom 1881.
godine. Naziva se tajna jer je za nju, u vreme dok je vladao Milan znalo jako malo ljudi.
Austrija je od Srbije tražila ovim sporazumom da se odrekne Bosne i Hercegovine i da ugusi
svaku pripremu bune i propagandu protiv Austrije na tom području. Jedna od odredbi bila je
da Srbija ne sme da zaključi ni jedan politički ugovor sa stranom zemljom bez odborenja
Austrije. Za uzvrat Srbija je dobila podršku Austrije u proglašenju za kraljevinu kao i
diplomatsku pomoć u slučaju teritorijalnog proširenja.
Knezu Milanu, misao o političkom sporazumu sa Austrijom počela je da se rađa odmah posle
San Stefanskog mira kada je shvatio da Bosnu ne može dobiti jer je ustupljena Austriji kao ni
Makedoniju koja je pripala Bugarskoj. Mislio je da ustupi Bosnu Austriji a da za uzvrat dobije
potporu za širenje prema Kumanovu i Skoplju. Ovo je bio vrlo dobar plan, ali tajna
konvencija nije obezbeđivala njegovo izvršenje jer obaveza Austrije da pomogne teritorijalno
proširenje nastaje tek onda kada Srbija osvoji sama teritorije, pa bi trebala samo diplomatska
podrška da ih zadržimo. Za konvenciju javnost je saznala tek 1893. godine. Prvi utisak koji je
ostavila nije mogao biti gori po Milana, on je žigosan kao najveći izdajnik naroda posle Vuka
Brankovića.
Nakon potpisivanja konvencije došlo je do slabljena Vlade i ona počinje da se zalaže za
proglas kraljevine što bi bio dobar manevar protiv opozicije. Nakon kraćeg kolebanja Knez
Milan je pristao na takvu odluku. To se desilo 22. februara 1882. godine. Diplomatskih
poteškoća nije bilo jer smo imali podršku Austrije koja je utvrđena tajnom konvencijom.
Milan postaje prvi srpski novovekovni kralj i kreće u obilazak Srbije, koji je obavio za mesec
dana. Sa puta je doneo utisak da je narod miran ali da ga bune radikali koji su bili
nezadovoljni vladom i Kraljem. Milan nakon proglasa sve je manje sakrivao svoje simpatije
prema naprednjacima ali je isto tako imao asimpatije prema radikalima koji su bunili narod,
sto će imati za posledicu Timočku bunu.
TIMOČKA BUNA
Pod naprednjačkom vladom odlučeno je da se narodna vojska naoruža novim puškama. Na
osnovu toga u julu 1883. godine naređeno je da dođe do ražoružavanja narodne vojske ali da
im se ne daju nove. Radikali, koji su bili opozicija u to vreme, shvatili su ovaj potez kao
pripremu za državni udar. Radikali počinju da bune narod protiv vlade Kralja Milana
nagovarajući ga da ne preda oružje.
Buna je počela na taj način što su neka sela u Istočnoj Srbiji odbila da predaju puške. Prvi
slučaj desio se u septembru a seljaci su odbili da predaju oružje tražeći da odmah po predaji
starih dobiju nove puške. Buna se velikom brzinom širila pa je vlada morala da proglasi
vanredno stanje u nekoliko okruga. Tri su bila središta bune, to su Boljevac, Knjaževac i
Banja. Veza između ova tri centra bila je neprekidna i buntovnici su imali plan da bunu rašire
i na zapadnu Srbiju čime bi imali vlast nad pola teritorije. U službu protiv pobunjenika stupila
je stajaća vojska koja se okupila u Paraćinu. Operacije su trajale od 26. do 31. oktobra.
Konačno ugušenje bune bilo je 1. novembra kada je vojska ušla u Knjaževac i Aleksinac.
Pobunjenicima je suđeno u Zaječaru. Na smrt je osuđeno 94 a na robiju 567 ustanika. Pred
sud su izvedeni i članovi radikalne stranke: Nikola Pašić, Pera Todorović, Raša Milošević.
Oni su bili osuđeni smrtnom kaznom koja nije bila izvresena ni u jednom slučaju. Pašić je bio
u begstvu a Todorović i Milošević su pomilovani.
Timočka buna je značajan događaj u našoj istoriji jer je tada propala narodna vojska koja je
bila osnovana još za vreme Kneza Mihaila i izvršilo se razoružavanje srpskog seljaka koje
nije pošlo za rukom ni Turcima.
SRPSKO-BUGARSKI RAT
Srpsko-bugarski rat je izbio u novembru 1885. godine i završen je pobedom Bugarske. Do
spora je došlo oko Istočne Rumelije, teritorije koja prema odlukama Berlinskog kongresa nije
bila sastavni deo Bugarske i na taj način je sprečeno stvaranje Velike Bugarske. Šestog
septembra 1885. godine izbila je buna u Plovdivu, pobunjenici su preuzeli vlast i prograsili
ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom. Kralj Milan je smatrao da je ovo ujedinjenje
pretnja srpskim nacionalnim interesima i da mora protestovati protiv toga. Već 9. septembra
održana je sednica u Beogradu gde je odlučeno da se država dovede u stanje pripravnosti za
rat, čime Srbija pokazuje da je rešena da održi odredbe Berlinskog kongresa. Iako sa
nedovoljno pripremljenom vojskom Kralj Milan objavljuje rat Bugarima 2. novembra 1885.
godine. Usledila je trodnevna bitka kod Slivnice koja je završena Srpskim neuspehom. Nakon
ove bitke kralj Milan je uveren da spas sa Srbiju leži u primirju i povlači se u Niš i naređuje
prekid neprijateljstva.Već 14. novembra Bugari prelaze granicu a 15. počinje bitka kod Pirota
u kojoj Bugari zahvaljujući većem broju vojnika su potisnuli srpsku vojsku iz Pirota. Naša
vojska nije bila više sposobna za ratovanje i Pirotskom bitkom završen je rat.
Krajem januara 1886. godine u Bukureštu su počeli pregovori. U februaru iste godine
potpisan je mir u Bukureštu, kojim je odlučeno da Srbija ne mora da plati ratnu odštetu
Bugarskoj a Bugarska je dobila obećanje od velikih sila da će one podržati njeno ujedinjenje
sa Istočnom Rumelijom.
Srbiji rat sa Bugarima koristio je koliko je i škodio. Ujedinjenje Bugarske otvorilo je oči pred
opasnosti i počelo se sa radom odbrane srpskih teritorija od Bugarskog uticaja. Štetan je bio
jer nam je uništio dobru reputaciju koju smo imali i među balkanskim narodima pali smo na
poslednje mesto. Rat je imao i moralne posledice, nacionalizam je slabio kao i samopouzdanje
naroda.
Ovaj rat je na videlo izneo kako Milanove dobre strane, tako i loše. Na videlo je izašla
Milanova politička dalekovidost jer je uvideo opasnost od Bugara. Rat je takodje na videlo
izneo Milanov strah. On je iz straha od radikala u rat ušao samo sa stajaćom vojskom koja je
bila malobrojna, iz straha od poraza prvoga dana Slivničke bitke on odlazi sa fronta i ostavlja
vojsku bez komande.
Politička inteligencija Milanu nije nedostajala, on je oštro i energično rezonovao u kabinetu
ali kada je trebalo preći na dela brzo se zamarao i gubio volju. U Bugarskom ratu, koji je
trebalo da pokaže njegove vladalačke i vojne sposobnosti, on je imao jednu jako dobru
nameru koju je već na samom početku upropastio.
USTAV IZ 1888.
Kralj Milan je 20. novembra objavljuje proklamaciju gde naređuje da se raspišu izbori za
Veliku skupštinu koja će promeniti Ustav. Stav kralja bio je da ovo mora biti zajedničko delo
svih stranaka i on sastavlja odbor, koji su činili predstavnici svih stranaka. Odbor imao je
zadatak da napravi nacrt ustava. Velika skupština se sastala 11. decembra a već 22. prihvatila
je ustav onakvim kakvim je predložen. Novi ustav imao je odredbe:
1. Proklamovana je zaštita slobode od samovolje države, zabranjen progon srpskih
građana, ukinuta smrtna kazna za političke osuđenike, sloboda štampe kao i sloboda
govora, zbora i udruživanja.
 2. Uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika kako bi se obezbedilo učešće
inteligencije.
3. Zakonsku inicijativu su imali kralj i Narodna skupština. Zakoni su se razmatrali uz
obavezno prethodno mišljenje Državnog saveta. U slučaju spora Narodne skupštine i
kralja primenjivao se apel na narod.
4. Skupština je pored proširenja zakonodavne vlasti dobila i proširenje finansijske vlasti.
Vlada je morala da podnosi završni račun za svaka godinu Skupštini
5. Obezbeđena je sudijska nezavisnost i nepokretnost. Državni savet je bio najviši
upravni sud u zemlji.
Srbija ustavom postaje parlamentarna monarhija, na čijem čelu je bio kralj a zakonodavnu
vlast imaju kralj i skupština. Ustav predstavlja temelj razvitka demokratije u Srbiji i režima
koji će potrajati sve do drugog svetskog rata.
Ovim ustavom završena je borba između opozicije i kralja Milana. Pobeđena strana bio je
Kralj koji je bio primoran da uvede parlamentarizam. Poraz radikala sastajao se u tome da nisi
uspeli da ukinu stajaću vojsku koja se u potpunosti održala.
ABDIKCIJA KRALJA MILANA
Kralj Milan počeo je da razmišlja ostavci još u 1887. godini kada je odustao zahvaljujući
uticaju austrijskog cara. Već 1888. te misli se ponovo vraćaju, posle razvoda braka Milan se
osećao osramoćeno i nedovoljno dobar za presto. Iako je podigao svoj politički ugled ustavom
iz 1888. godine njegov položaj nije bio dobar. Novi ustav obezbeđivao je radikalima vladu,
koji su imali politički pravac u potpunosti drugačiji od kraljevog. Kralj Milan se nalazio u
situaciji da je morao ili da menja svoju politiku, što je za njega bilo nemoguće jer je sa njom
saživeo, ili da odustane od prestola. Takođe Kralja su obuzele misli o jednoj ženi. To je bila
Artemiza, Grkinja iz Carigrada. U potpunosti zaslepljen tom ženom on je živeo samo za svoju
privatnu sreću. Kako je ona bila obična građanka on je morao sići sa prestola da bi mogao da
se oženi njome. Pre davanja ostavke morao je da se pobrine o svome maloletnome nasledniku
Aleksandru. On je to učinio upravo ustavom, posto je dao vladu radikalima zastitio je mladog
naslednika od antidinastijskih uticaju te stranke. Takođe je dodao u Ustav član po kome on
sam postavlja namesnike čime je sebi omogućio da se meša u politiku Srbije i nakon ostavke.
Kralj je 22. februara, na dan proglasa kraljevine organizovao prijem na dvoru. Iskoristio je tu
priliku i na zaprepašćenje većine prisutnih objavio svoju ostavku. Iznenađenje je bilo veliko o
čemu svedoče i opisi očevidaca koji su bili zbunjujući i magloviti. Bilo mu je tek 35 godina a
već je završio svoju političku karijeru. To je bilo samo zvanično, svoju politiku kasnije je
sprovodio preko uticaja na svoga sina.
LIČNE OSOBINE KRALJA MILANA
Kralj Milan je bio zanimljiv za svoje savremenike ali i one koji su živeli posle njega isto
toliko svojom politikom koliko i ličnošću. Međutim njegova ličnost nije ostavila trajan trag
kao Karađorđeva ili Miloša Obrenovića. Miloš i Karađorđe su prešli u legende dok se to sa
Milanom nije desilo.
Prijatelji su ga hvalili kako je neverovatno inteligentan, čak na nivou genija, koji je znao sve i
da je bio bolji političar od svih naših političara zajedno. Sa druge strane neprijatelji su
govorili kako ne voli ni zemlju ni porodicu, kao i da nije moralan i dostojanstven.
Nepristrasno posmatrano Milan nije bio loš čovek po svojim moralnim osobinama. Iako se
lako i žestoko ljutio, njegove ljutnje nisu trajale dugo. Lako je zaboravljao uvrede i umeo je
da se ponese kao prijatelj. On je imao pakosti, međutim one nisu dolazile iz srca već su bile
posledica slabih nerava. Ne može se reći da je bio rđav čovek, ali da je bio razmaženo
gospodsko dete svakako može. Kada je prestao biti kralj, Milan je provodio vreme u društvu
skupih bludnica bez osećanja moralne discipline. Ako je odlika džentlmena da budu isti i u
sreći i u nesreći onda niko nije bio manje džentlmen od kralja Milana. Zahvaljujući odličnom
pamćenju i odličnom shvatanju stvari, Milan je znao dosta stvari, više naučenih iz životne
skole nego iz knjiga. Umeo je odlično da proceni ljude ali je često dozvoljavao ljutnji da
poremeti rasuđivanje. Njegova najveća mana bili su mu nervi koje je nasledio od raskalašnih
roditelja i oni su faktor koji nije dozvolio Milanu da ostvari sav svoj potencijal koji je
neosporivo posedovao. Još jedna mana ga je sputala, to je bio nedostatak volje za sprovođenje
planova koje je imao.
ZAKLJUČAK

U prvoj polovini svoje vladavine Milan Obrenović je radio ono što mu je Ristić savetovao, iz
tog razloga o njegovim sposobnosti bi trebalo suditi na osnovu odluka donešenih za vreme
naprednjačke vlade.
U svojoj spoljnoj politici on je bio austrofil čime je pokazao dosta uviđajnosti. Zahvaljujući
toj uviđajnosti Austrija ne samo da je podržala nezavisnost Srbije već joj je pomogla da je
učvrsti podrškom za proglašenje kraljevine. Takođe zbog takve politike odrekao se Bosne i
okrenuo širenju prema Makedoniji, što nije bilo uzalud. Iako nije uspeo da je osvoji okrenuo
je javno mnjenje prema već zaboravljenoj Makedoniji.
U unutrašnjoj politici glavna događanja su vezana za borbu Kralja i radikala koja se završila
porazom Kralja. On je ustavom iz 1888. godine prihvatio parlamentarizam protiv kojeg se
toliko borio što je kasnije rezultiralo abdikcijom. Osnovni problem Milana bio je u tome što je
pod imenom radikala video Karađorđeviće, republikance, rušioce države i dinastije. I on je na
kraju doživeo poraz ne pred radikalima nego pred njegovom predstavom o njima i baukom
koji se od njih sam napravio.
Kralj Milan je uspeo da sklopi prijateljstvo sa Austrijom, dao državi moderno uređenje,
stvorio stajaću vojsku, i teritorijalno širenje usmerio ka Makedoniji. To su bili njegovi, ni
malo sitni uspesi. Njegov poraz bio je u tome sto je poklekao u borbi sa parlamentarizmom,
neuspeh u ratu protiv Bugara. Iako i neuspesi nisu sitni nemamo pravo da zbog njih
zaboravimo uspehe. Čak sta više doneo je više dobra Srbiji nego lošeg i o njemu ostaje
pozitivna slika.
 BIBLIOGRAFIJA
Literatura:
1. Slobodan Jovanović- Vlada Milana Obrenovića, I-II, Srpska književna zadruga,
Beograd, 1990.
2. Vladimir Ćorović- Istorija srpskog naroda, III, BIGZ Beograd, 1989.
3. Dimitrije Đorđević- Nacionalne revolucije balkanskih naroda (1804-1914), službeni
list SRJ, Beograd, 1995.
4. S. Gavrilović, V. Krestić, A. Radenić- Istorija srpkog narod, knjiga 5 tom 2,srpska
književna zadruga, Beograd 1981.
5. V. Stojančević, J. Milićević, C. Popov- Istorija srpkog narod, knjiga 5 tom 1, srpska
književna zadruga, Beograd 1981