Први део испитних питања

1
1. Проблеми опште стилистике

Прва књига под називом Општа стилистика појавила се половином 20. века,
њен аутор је био Зајдер. Ова књига није изазвала много велика интересовања нити је
подстакла друге истраживаче да се позабаве овим питањима и проблемима.
Зајдер је стилистику сматрао делом опште стилистике. Стилистика је оснвица
за изучавање језика књижевног дела, тј. основица изучавање науке о књижевности.
Постоје две језичке функције:
1. приказивање стварности – језик служи за приказивање стварности и
обавештавање како у науци тако и у свакодневном животу.
2. поетска функција – доприноси схватању света.

Он говори о стилизацији и дестилизацији (стилској неутрализацији). О сваком

догађају можемо писати на 4 начина :
1. у прози
2. у ритмичкој прози
3. у слободном стилу
4. у строго организованим стиховима
Из овога следи да постоје четири ступња стилизације. Дестилизација доводи у
везу са постојањем теденције економичности у језику.

Језик се све више удаљава од живота и почиње да бива као самосталани

организам. Симић ову мисао сматра опасном.

Зајдер говори о опонентним паровима:

• згуснут – разређен
• прост – развијен
• миран – узбуђен
• архаичан – популаран...

Симић сматра да његова књига носи наслов Општа стилистика из два разлога:
1. бави се језиком књижевног дела
2. питања спадају у општу лингвистику

Већу пажњу привукла је књига Општа реторика групе аутора из Лијежа.

Стилистика има задатак да утврди зашто и по чему је неки текст ефикасан. Стил је
дефинисан као одступање од норме. Основни задатак реторике је да утврди зашто и по
чему неки текст можемо сматрати текстом.
Симић сматра да су они изједначили стилистику и реторику, тј. реторику су
представили као део стилистике.

Томашевски у књизи Стилистика се бави питањем форме и садржаја

уметничког дела. Он сматра да се стилистика налази између лингвистичких и
књижвнотеоријских наука. Он разграничава ове три дисциплине овако:
• лингвистика – изолује језик од садржаја
• теорија књижевности – бави се изучавањем смисла и исказа
• стилистика - повезује ове две дисциплине

2
 Гиро у Стилистици говори да је стилистика натала од реторике, говори о
њеном развоју и закључује да постоје две паралелне стилистичке дисциплине:
1. дескриптивна – бави се проучавањем функциониосања структура у језичком
систему
2. генетичка – бави се проучавањем узрока

Гирова дефиниција стила би се могла разложити на следеће начине:

1. ако полазимо од израза уопште

- пишчева уметност (свестан избор изаражајних средстава које се користе у
уметничке сврхе)
- пишчева природа (спонтан избор заснован на пишчевом искуству и
темпераменту)
- тоталитет дела (пишчеве идеје, погледи на свет)

2. ако полазимо од конкретног исказа

- граматичка структура (гласови, речи, конструкције)
- композициони поступци (врста стиха, начин приповедања)
- мисао у свом тоталитету

3. ако полазимо од лингвистичке природе исказа

- појмовне вредности (стил је јасан, конкретан, логичан)
- изражајне вредности (стил је детињаст, провинцијализми)
- импресивне вредниости 8стил је комичан, ироничан)

4. ако полазимо од извора исказа

- психо-физиологија израза
- социологија израза
- функција израза

5. ако полазимо од аспекта изражавања

- облик рада
- супстанца израза
- лице које говори и његова ситуација

Мистрик сматра да постоје језички, уметнички и књижевни стил. Он уводи појам

стилема. То је основица стила, тј. јединица уз помић које се стилизује. Стилема може
бити:
- реч
- реченица
- део текста
- нешто што је у тексту

Мистрик разликује седам стилских типова:

- уметнички, публицистички, научни, административни, беседнички, есејистички
и разговорни.

3
2. Реторика и стилистика

Иако је стилистиак поникла из реторике, многи научници се не слажу када је у

питању однос ових двеју научних дисциплина. Једни сматрају да је стилистика узела
све што је вредно од реторике, док други сматрају да је реторика успела да се
консолидује као наука после изласка стилистике из њеног окриља.

I Историја реторике почиње Караксом и Тесијем, који су живели у 5. веку пре

нове ере. Они су први имали уверљиве говоре и закључке. Првих пет векова су били
најплоднији за реторику и то време називамо антиком. Обележено је стварањем полиса
у Грчкој и постојањем републике у Риму. Први велики реторичар је био Горгије.
Беседнички дар је био веома битан у јавном животу. Заступао је етички нихилизам
(ретоприка више цени практични успех од моралног).
Платон реторику сматра уметношћу и уградио ју је у свој филозофски систем.
Аристотел ју је поставио између поезије и науке. Дели је на три врсте:
- политичку
- судску
- епидеиктичку (беседништво или нешто хвали или куди)
Цицерон је најзначајнији реторичар у Риму. Изложио је своје ставове грчке реторике
на латинском, своје ставове примењивао је и у пракси. Говорник има троструку улогу:
- доказује
- забавља
- управља вољом слушаоца

II Касна антика (од 1. до 5. века нове ере)

- значај беседништва слаби, постаје обележје лепог васпитања, негује се у
школама, позоришту и двору. Квинтилијан је најзначајнији реторичар.

III Период у развоју реторике уоквирен је успоном и падом Византије. Прва

фаза овог периода траје до 10. века нове ере и назива се патристика, а друга фаза се
сове схоластика.
Утицај црквених догми био је веома јак, али су се реторичари интересовали
за свакодневницу. Реторика губи свој значај и почиње да се преплиће са граматиком.

IV Почетком 14. века почиње да се мења ства према античкој реторици.

Ротердамски је славио Цицерона као најбољег уметника говорништва. То је период
рађања и успона стилистике.

Још у доба антике говорило се о стилу. Аристотел је сматрао да добро

беседништво треба да се одликује јасношћу, узвишеношћу и прикладношћу. Јасност се
постиже употребом израза из свакодневног говорс, али говорник треба да тежи и
узвишености израза. Израз треба да буде прикладан.
Цицерон је први употребио термин стил.
Сматрао је да постоје три врсте беседе:
1. једноставна (лаки стил)
2. умерена (средњи)
3. смажна (виссоки, тежак стил)

4
 Оснивач стилистике као универзитетска науке је Уланд. Стилистика се бави
изучавањем говорне прагматике, а реторика говорном етиком. Оне се укључују једна у
другу.

5
3.Стилистика језика уопште и стилистика појединачних језика

Као што можемо да говоримо о општој стилистици тако можемо да гворимо и

о посебним стилистикама.
Опште стилистика се бави проучавањем генералних принципа
стилистике као науке.
Посебна стилистика се бави проучавањем појава у појединим сферама
стилистике.
Стилистика појединачног језика повезана је са општом стилистиком, али и са
граматиком. Она је са граматичким дисциплинама повезана као и оне за њу.
Пошто сваки језик има сопствену граматичку структуру то значи да могу
постојати и њихове посебне стилистичке структуре.
Сваком језику уз неке особине зајеничке су свим језицима света, а пре свега
онима кои су му сродни. Доказ за то је и постојање аналитичке или поредбене
стилистике.
Распоред стилистичких обележја нијe исти у свим језицима и зависи од
структурних својстава тих језика. Сосир сматра да постоје лексиколошки и граматички
језици, али да ова диференцијација није апсолутна.
Кинески је ултралексиколошки језик, а индоевропски ултраграматички.
Сапир узима у разматрање метрику и каже да постоје знатна неслагања која су
условљена разликама у производњи и фонетици.
Да би се разумела стилистичка природа великог језика, потребно је
познавати лигвистичку структуру тог језика.
Систем стилских особености сваког језика утемељен је у његовом
лингвиостичком систему.

6
4.Стилистика језика и језичка култура

Једна од регулатива које делују у језику је језичка норма који многи сматрају
главним извором стилских вредности. Норма почиње од оцене шта припада неком
језику, а шта не иде преко оцене о правилности израза до процене одмерености. Ову
област изучава и гворна култура. Приступи овим областима представљени су у ддвема
књигама које су објављене у моски 1980. године.
1. Теоријске основе гворне културе Лав Иванович Скворцов
- два поглавља ове књиге посвећене су главном проблему. Прва се бави
културом језика као делом националне културе, а друго лексикографијским
аспектом говорне културе.
2. Основи културе говора Борис Николајавич Головин
- главним предметом говорне културе сматра језичку културу гвора у њеном
комуникативном деловању.
Он разликује две области које изучавају ову материју:
• језичку културу
• културу говора
Функционалне стилове дели на два нивоа:
• стилистике језика
• стилистике говора
Сматра да су језички стилови апстракције које се разликују у разноликости
говорних стилова.
Говорни стилови су подврсте функционалних стилова. Постоје два
механизма која управљају језичком културом.
1. норма (скуп правила којима је регулисан избор једне од варијаната у парадигми)
2. сврсиходност (осећање говорника или писца према којем бира речи, интонацију,
синтаксичке конструкције....)

Језичка култура и стилистика могу паралелно разматрати природу и развој

књижевно - језичке норме и утицај језичке праксе на њу.
Норма трпи утицаје језичке праксе. Говор није погодан за таква изучавања јер
је непотојан у времену, па се за овву врсту анализе узимају писмени облици –
књижевни језик.
Реформу српског књижевног језика извршио је Вук.
Стојан Новаковић је сматрао да нашим филолозима пред очима лебдео
идеал народног књижевног језика којим се у народу не говори. Народни књижевни
језик код Срба се од народног језика разликује само доследном правилношћу.
Јован Скерлић је рекао да је наш књижевни језик с краја 19. века постао
књижевни зато што се тада ослободио филолошке критике. Бошковић се са овим не
слаже и говори да је он постао књижевни језик када је почела његова стабилизација.

7
Стистика језика
Да бисмо разумели стилске карактеристике језичких знакова, потребно је да
упознамо њихове лингвистичке карактеристике. Можемо узети реч. Потебње каже да
реч можемо разложити на више компоненти:
• спољашњи (артикуларни звук)
• садржај (објективира се помоћу звука)
• унутрашњу форму( етимолошко значење)

пример 1. унутрашње значење речи

(Велики се то ђаво као црни биво у срцу гнезди!)
Биво- именује животињу, симболизује нечисте силе.
Функциуја именовања је практична, а функција симболизовања је повезана са
вишим смислом егзистенције света. Прва је стилски неутрална, а друга стилски
активна.
Симболичка функција указује на садржај на основу упамћене везе. Симболи
су бројеви, слова... Симбол правде, теразије, не би могао бити замењен нечим другим.
Етимилошко значење речи спада у последњи тип симболизма:
- реч човек у вези је са чловасти, стајати стражњим нога.

Могу се разликовати два семантичка слоја речи :

1. денотација – реч или израз којим се именује или означава нешто сасвим
одређено
2. конотација – значење речи (израза) које је повезано са превентивним значењем.

Етимолошко значење је заступљено код оних речи које имају прозирну

етимологију.
Реч ретко има само једну функцију и јавља се усамљено (чешће удружује
свој смисао са другим речима).

Пример 2. мерило вредности реч је њена смисаона дубина.

Структуре које се одликују смислом су мање раговетне (Горски вијенац
разумети без коментзара).
Значење конкретне језичке структуре зависи од значења речи које су у њој
употребљене. Ако су речи вишезначне, није лако одгонетнути смисао и поруку целине.
Значење употребљене структуре зависи од начина на који је она изграђена –
структурирана.
Сваки од слојева знаковне структуре може бити посебно обрађен. Сапир за
пример наводи преводљивост дела са једног језика на други.
Разликује два нивоа:
• горњи (спољашњи) који чини језичка грађа
• доњи (унутрашњи) који је састављен од мисаоних структура

пример 3. тематска подела и мотиви песничког текста

пр: На среду сиња мора
У овој Мушицки описује сопствени животни простор. Тај простор је приказан
као морска површина којој песник плови усамљен у чамцу.

8
5.Језички систем, језичка норма и стил

Савремена стилистика почива на тези да је језик систем чистих вредности.

Јединица је одређена позицијом у систему и она је оно што остале нису.
Пр: човек оно што ни биљка, ни животиња, ни предмет нису.

Сосир сматра да је сваки термин као центар једног сазвежђа.

Белић узима за пример реч и каже да је свако значење речи тежи да буде што
јасније и што је више одвојено од значења других речи.

Јасноћа је основа стила и она постоји у свим високо развијеним знаковним

системима.
Језички систем је високо организован и стиолски неутралан. Хетерогеност не
потиче само од спољашњих утицаја, већ и од неусаглашених унутрашњих односа.
Подсистеми се развијају готово самостално, па отуда потиче и хетерогеност читавог
система.
Рећи левак и точир означавају исту појаву, али левато исто што и точити.
Синоними се разликују у начину називања истог садржаја.

Суфиксом –ак изводе се именице које означавају средство за вршење радње,

али и другим суфиксом се могу изводити ових врста имеица: левак, ваљак- водир,
звекир
Овим двема речима (левак, точир) служе се различити носиоци језика – они
који употребљавају једну не познају или не радо употребљавају другу зато што им се
она чини необичном.
Када кажемо да је нешто необично, а нешто обично онда изричемо
субјективни став према неком језичком елементу. Када кажемо да је нешто наше, а
нешто туђе чини језичку норму.
На питање у чему је предност књижевног језика дата су два опречна одговора:
Вук је дао један одговор, а Сава Текелија је рекао да је Вуков језик ''говедарски''.
Победило је Вуково мишљење. Вук је сматрао да мора постојати општа правилност,
чист народни књижевни језик је само оно што одговара пинципу опште правилности.
Сваки писац мора да пази на језик, граматику и стил.

Језички систем је основица правилне употребе речи, а за испуњење виших

захтева треба имати додатне критеријуме. Ти додатни критеријуми чине јзичку норму.

9
6.Језичка и стилска норма

Језичко савршенство подразумева танкост израза, граматику и стил, то је

стилска норма чију основицу чини језичка норма. То савршенство се може тумачити
на два начина:
1. њижевник у свом делу мора да има савршенствок
2. нашим језиком није лако говорити и писати (ово се односи на оцену језичког
система)

Виноградов разликује у овој сфери три стилистичке дисциплине:

1. стилистику језика
2. стилистику говора
3. стилистику уметничке књижевности
(ова разграничења нису у потпуности прецизна)

Стилистика језика се тиче вредносних обележја језичких јединица у систему и

језичког система као целине.

О статусу граматичких облика Стевановић суди са два гледишта:

1. са гледишта њихове припадности српском језику (Чеховим – Чеховом)
2. са гледишта стандардности у српском језику (Вуле – Вулета)

Од више дублетних граматичких форми једна је више цењена од осталих које

су прихваћене. Али се не препоручују за употребу.
Односи међу јединицама у језичком систему су неуједначнеи и међу њима се
успоставља изукрштена хијерархија. Она је заснована на нормативним правилима која
представљају норму.

Језичка и стилска норма

Белићева схватања о правилности:

1. значење речи тежи да буде јасније и што више удаљено од значења других речи.
2. истиче флексијске језике и каже да они теже јасности и прецизности. Јасност
проистиче из везе једне јединице са другом.

Постоје конструкције које су неправилне, али не можемо рећи да су нетачне –

Ено га Јанко!
Нормом се уводи ред на основу вредносног критеријума.
Правилност је граматичка, а исправност нормативна категорија.

10
7.Стилско обележје и стилизација

(навести пример папирне и платнене марамице)

Свари имају две врсте вредности:

1. практичну
2. естетску

Естетска вредност има двојако порекло:

- садржана у материјалу
- настала је израдом

Стил је оно што предмет чини допадљивим и што се постиже одабиром грађе
и израдом. У овом случају стилску вредност бисмо могли изједначити са естетском. За
неке ствари смо везани из емотивнох раглога. Ове неименоване вредности имају
знаковни карактер и оне су предност проучавања стилистике. То су стилске вредности.

Стилистика језика може бити:

1. практична 2. теоријска

Пр 1: Доктор Живаго, Борис Пастерник (срушена зграда, виси се очиувана закључана

врата и ан њима обавештење за болеснике)
- необичност овог текста огледа се у избору језичких средствава и у описаном
садржају. Садржај обухвата описану реалност (то је тематика) и песничке
слике (то је сиже). На плану сижеа трагика ратних збивања супростављена је
идили домаћег живота. Предмети материјалне културе добијају стислак
обележја тек онда када изгубе примарну функцију.

Пр 2: На Дрини ћуприја, Иво Андрић (сцена набијања на колац)

Ознаковљење људског бића је извршено на два начина:
1. на тематском плану – изложеност мучењу, уништавање виталних функција
2. на сижејном плану – човек постаје симбол патње и страдања.

11
8.Начела стилизације

1. стилска трансфигурација
- у процесу стилизације разликујемо два случаја:
• обликовање значи трансформацију материје према спољашњем моделу (уметник
када ствара он већ види какво ће његово дело изгледати)
• вредносно активирање
дотеривање дела има естетски смисао. Стилизација је метод вредносно активног
обликовања грађе чији је исход ознаковљење. Ово је начело стилске трансформације.

2. стилска транслокација
- аргон сматра да нема сваки уметнички поступак естетски смисао. Дишан је
излагао предмете попут левка, али их је представљао као уметничка дела. Симић
сматра да овај поступак има стилски смисао.

3. стилска контекстуализација

4. стилска транскодификација
- ово начело подразумева пројеектовање индивидуалних или колективних ставова
на предметне чињенице. Колективна транскодификација се најчепће односи на
наслађе из прошлости. Транскодификацијске фазе:
1. емоционализација – везаност за један предмет, личност
2. патинизација – патина : слој који се ствара на површини дела
обележје старине

5. стилска акомодација
- У песми Међ јавом и мед сном, лазе Костића, постоји семантички дуализам.
Срце је описано као центар људксе личности из којег извиру животна начела,
али су на њега пренете и животне функције личности.

6. стилска промоција и суспензија

- срилска промоција је увећање. Када за неког које убијен кажемо да је смакнут.
- стилска суспензија је умањивање. Када за неког ко је рањен кажемо да је
повређен.

7. стилска антиципација и мимикрија

- издвајање дела исказа ради гворног истицања и стилског појачавања, може се
вршити на следеће начине:
а) јачим изговором онога што желимо да истакнемо
б) променом реда речи
Мимикрија је функционално упадање у исказ.
Пр: Сви ће кандидати сигурно полагати. (бице сигурни у своје знање)
Сви ће кандидати, сигурни, полагати. (сви ће изаћи на испит)

12
 9.Стилска неутрализација и рестилизација

Људске рукотворине разликују се од природе по томе што служе човеку.

Оне су стилизоване. Закључак је да је природа асилистична и онда када има
естетску вредност, а производи људског рада су стилистични.

Стилска неутрализација продуката културе

- гручанско коло имало је и естетску и практичну вредност, али су се оне почеле
разилазити увођењем механичких справа у производњу. Израда предмета је
подређена практичној вредности и сваки нови примерак је налик претходном.
Ово су узроци стилске и естетске неутрализације производа.

Стилска неутрализација језика

- Симић се не слаже у потпуности са Сосировим тврдњама о превласти језика над
човеком, али каже да не мпжемо да утичемо на језик.
пр: Добродошли наши драги пријатењи.
Све речи завршавајују се вокалом и зато што је то граматичка морфема за множину.
Овде делује закон конгруенције шро значи да је језички систем стварни фактор који
утиче на облик исказа.

Комуникативна функција језика је стилски неутрална. Језички системи су

створени духовним радом човека.

13
10.Стилистичка структура знака

Белић говори о двојакој могућности еволуције речи с обзиром на однаос

ознаке и означеног садржаја.
пр: белац 1. човек беле боје
2. коњ беле боје
Речи поред основног значења имају и фигуративно значење.
Пр: огњиште 1.где се ложи ватра
2.родна кућа
3.завичај, домовина

Реч не указује само на предметни садржај већ тај садржај представља тако да
можемо да га окарактеришемо, емоционално обојимо, фигуративно осмислимо.
Знак има доста широке интеграције које чине његову стилистичку структуру.
Постоје материјални и нематеријални знаци. Језик спада у ове прве зато што
опредмећује у усменој или писменој форми.

Стилистика је наука о ефицијентности (дубина идеја и модалитета

обликовања материјалног носиоца структуре). Ови фактори представљају квалитет
знака и спадају у ред периферних знаковних елемената.

14
11.Естетска вредност знаковних структура

Морис каже да семантика изучава естетске вредности знаковних

структура.
Његово схватање је утилитарно. Он сматра да је вредност особина објекта
или ситуације посматрана са гледишта знака, Морис је класификовао знакове на:
• иконичке – денотира објекат који поседује самог знака
• неиконичке – који нису релевантни са овог гледишта

Између ознаке и означеног предмета мора да постоји континуитет : елемент

предмета мора да постоји у ознаци или обрнуто. Уметничко дело у себе укључује
елементе стварности коју приказују. Тиме се решава и питање перцепције.

Проблем односа природних и онтополошких вредности: да ли је човек способан

да створи вредносна обележја и да их угради у предметне чињенице или нас он у
предметним чињеницама само открива. Према првој солуцији стилизација би била
креативан чин, а према другој ствар истраживачког дара или имитације.

Мукаржовкси сматра да естетска вредност није својство индивидуалног духа

већ њен извор је у колективној свести.
Објективно уобличавање ствари може имати и естетску мисао, али када ин
неуобличава.
Област естетског јавља се у колективној свести као систем норми.
Норма је један од производа људске делатности.

15
12.Стилска и естетска вредност

Стилску вредност могу имати предмети које је израдио човек, али и природни
објекти. На тај начин је стилска вредност изједначена са естетском што су учинили и
естетичари.
Хегел говори о природном лепом и уметнички лепом, али сматра да
уметнички лепо стоји на вушем ступњу од природе.
Хортман сматра да леп може бити предмет, тј. да уметност није само по себи лепа већ
је лепо уметничко дело.
Конвенционалност има само стилистика и по томе се разликује од естетике. Симић
сматра да конвенције су битнији елементи о којима говори Хортман. Сазнавање
предмета усмерено је на два правца:
1. оно што је видљиво
2. на оно што постоји иза видљивог
пр: видели смо дрво, али и живот у њему.

Природна чињеница нема стилску вредност сама по себи већ је стиче обрадом, тј.
хуманизацијом. Стил је сам човек и зато стилску вредност придајемо пре свега
ономе што он ствара.
Естетску вредност чине и природне и стечене вредности које могу да изазуву
доживљај лепог, а стилску вредност чине само стечене особености.
Стилска вредност је знаковна вредност материјалних или духовних чињеница у
стању када обављају функцију са другим функцијама.
Треба утврдити конкретни предмета изучавања стилистике. Постоје две области
изучавања:
1. изучавање особине стила
2. изучавање врста стилова

Према Аристотелу особине стила су јасноћа, прикладност и узвишеност, а према

Квинтилијану су правилност, јасноћа и лепота.
Цицерон је стилове делио на врсте:
1. виссоки 2. средњи 3. ниски

Аристотел узвишеност дефинише као необичност и каже да се људи диве ономе што је
удаљено.
Квинтилијан сматра да се говор засснива на језичким знаковима, старини,
ауторитетима и говорној пракси.
Аристотел каже да се лепота састоји у самом звуку или значење и да се реч не може
учинити лепом већ можемо одабрати лепшу.
Темељна особеност знаковних структура је јасноћа, а она је повезана са особинама
ознаке и означеног садржаја:
1. адекватношћу (примењеност ознаке и означеног)
2. правилношћу (усаглашеношћу ознаке и означеног)
3. одмереношћу (усаглашеност са условима употребе)

Аристотел каже да ће стил бити складан уколико је страствен, етичан и у складу са

предметима.

16
 Стилска обележја се испољавају двојако:
1. у складу појединачног знака (структурална стилистика)
2. у знаковном систему (нормативна стилистика)

Општа стилистика изучава општа начела стилистике.

17
13.Варијације и варијантност са стилистичког гедишта

Пажњу слушаоца могуће је привући понављањем кључних речи или њиховим

стављањем у кључне позиције, тј. добрим одабиром и употребом језичке грађе.
Сосир каже да су фоничке разлике носиоци значења речи, тј. да захваљајући њима
једну реч разликујемо од других речи.
Пр: дремати ниоје исто што и спавати

Сосир сматра да варијације представљају померање односа између ознаке и означеног

садржаја. Та померања могу настати унутар саме јединице и тада не утичу на читав
систем, а могу настати и између различитих јединица и тада се тичу целог система.
Први случај представља унутарзнаковну варијацију, а други међузнаковну алтернацију.
Пр: град – утврђење, тврђава
гад – степем, ступањ
- ово су лексичке варијације (синоними и хомоними)
постојање варијаната у језику мије знак његоог квалитета. Напротив синоними могу
оптеретити језик и стварати недоумице. Синоними и хомоними су права жаришта
стилске моћи језика.
Пр: хапс – затвор значи изразтити се необично, шаљиво, вулгарно.
- тиме се постиже ефективносст израза, а то је стилска појава.

Избор варијаната усклађује говор са његовом сврхом и условима у којима се обавља.

18
14.Типови варијаната

Постоје два типа паронима:

1. паронимски синоними – делимично различите ознаке стоје према истом
означеном садржају
пр: бајат/стар хлеб који је направљен пре неколико дана
• настају фонолошким варијацијама речи у нашем језику највише их је настало
двојаком заменом јата ветар – вјетар
• укрштање домаће и стране фонолошке регулативе сто – стол
• сажимање после губитка гласа Х сахат – сат
• замена хласа Х гласом В кухар – кувар

2. паронимски хетероними – делимично различите ознаке стоје према делимично

различитим означеним садржајима хапс – затвор, казна лишавања слободе
Деле се на:
а)лексичке – разлика на лексичком плану гледати – гледалац
б) граматичке – разликују се по граматичким особинама кап – капља

Основни фактор варијације система је тематска разноврсност језичке комуникације.

На хијерархији у језичком систему делују различити фактори:

1. дијахронија – тиче се времена
2. дијатопијска – тиче се простора
3. дијастратска – тиче се друштвеног говорника

Жаргонизми су необични за наше језичко осећање и имају у себи нешто што

подсећа на прошлост.
Историзми су изашли из употребе.
Пуризам је тежња за језичком чистотом. Постоји мишљење да стране речи
кваре језик и да зато језик треба очистити од њих.

Посебан лингвистички проблем представљају речи које потичу из грчког или

латинксог језика, а употребљавају се у готово свим европским језицима. То су
интернационализми.
Значајну улогу имају и провинцијализми чије присуство није штетно што
доприноси слоковистости језика књижевног дела.

Простонародни стил је разноврстан.

Пр. Златна јабука и девет пауница
Међед, лисица и свиња.

19
15.Варијација и вредност

Варијанте неког духовног или предметног ентитета могу бити посматране као
посебне јединице или као скуп. Разлике које постоје међу варијантама служе за
успостављање хијерархије, али и за оцену вредности варијетета.
пр. дрвеће у шуми/ зграде у насељу – варирају у различитим правцима. Варирају с
обзиром на позицију у структури, али и с обзиром на функцију.

Постоје два типа варијације:

1. позициони
2. функционални
- хијерархијски
- линеарни

Када понављамо неку реч, стиче се утисак да је у питању исти израз, али
варијације говора и интонациије приказују га са фонолошким разликама

Варијација се тиче недистинктивних својстава, тј. оних која немају функцију

(изговор, интонација). Али немају сва својства стилски карактер.
Стилски су релевантне само намерне, интенционалне варијације.

Различити су фактори уз помоћ којих се остварују варијације. Варијације су

условљене позицијом. Реч је знак и производ рада говорних органа и зато су за њих
важни интенционални параметри.
Интенционална варијација може бити различита по карактеру. Може бити
резултат утицаја средине или жеље да се побољша изглед, квалитет јединке у групи –
антиципација.

Предмет стилистике је антиципација тип интенционалне варијације.

20
16.Акомодација варијаната и хомогенизација скупа

Људски род представља скуп јединки од којих се свака одликује

индивидуалношћу. Основна ћелија друштва је породица и у њој сваки члан има своје
место. То је приордна организација која је одрђена генетским факторима, узрастом,
полом... Други облици друштвене организације не потиру људску индивидуалност.

Чланови политичких странака, спортских и других организација

препознатљиви су по својим обележјима. По тим обележјима се они разликују од
других људи. Тежња ка изједначавању и губитак индивидуалних обележја доприносе
хомогености скупа.
Под пројектованим начелом организације Симић подразумкева манифестације
на којима се масе повинују вољи неколицине.
Тоталитарни режим потискује појединце који нису део система. То ддоводи
до стагнације и распада друштвених заједница – транвалуција.

Хомогенизацијске појаве се преносе са парадигматског на синтагматски тла, а

пример је конгруенција.
Хомогенизација потире разноликост варијаната. Ефикасна је за уређење
хетерогентских скупова. Када је у служби спознаје оптимализације има естетски
смисао.

21
17.Дехомогенизација, рехомогенизација и структурна хомогенизација

* еутропија – претварање, мера учесталости јављања неког догађаја у систему

Ентропија система сразмерна је информативности његових чланова. Супротан

ентропији је појам редуданце или редунданције.

*редуданца – сувишност; лингвистичко обележје гласа добијено утицајем других

гласова услед близине.

У оптимално уређеном систему свака појединост је предвидљива. Ако систем

није довољно уређен и ако у њему није све предвидљиво, онда су јединице које садржи
у стању да пруже информацију о себи. Недистинктивна обележја имају информативну
снагу, а дистинктивна обележја не упућују на носиоца већ на систем у којем имају
дистинктивну моћ.
Најважније питање у вези са саставом језичких ознака јетсе питање ознаке и
означеног садржаја. Ако се тај однос успоставља преко система онда га ентропија
омета и може да га раскине.
Типичан пример ентропије је замена фигуре коња неком другом фигуром.
Како расте ентропија тако се смањује хомогеност система, а тиме и могућност да
индетификујемо фигуре.
Пример за разарајућу ентропију је историја књижевног језика.

У тоталитарном режиму речи не означавају оне садржаје за које су у језику

настале. Оне које имају утицај потискују друге.

22
18.Дисфункција и метафункција са стилистичког гледишта

Практична дисфункција и метафункција

Дисфункција може настати и као последица отуђења. Пример за то су

колекционарске збирке. У њима су предмети који су истргнути из свог животног
простора и пренети у други у којем имају и другу намеру.
Најчешћи узрок јављања практичне дисфункције је застаревање.
пр: процес индустријализације уништио је много занатских оруђа
пр: ''Мали коњаник'' – Јован Јовановић Змај
- столица је рага, марама седло, очев штап је бич.
- права функција ових предмета постала је секундарна. Ову појаву зовемо
метафункција

Метафункција је облик стилизације у којем настаје сложена знаковна структура.

Постуларна метафункција
пр: фотографија куће на неки начин замењује кућу тиме што имитира њене особине.
- имитација је једна врста метафункције која подразумева функционалну супституцију,
тј. преношење неких функција на други предмет.

Други пример је модел који поред особина имитираног предмета садржи и

замисао аутора. Ако службе зависе од воље конструктора онда их називамо
постуларним метафункцијама.

Интенционлана метафункција
Замена једног циља комуникације другим уз добру камуфлажу, тј. замена
интенција, зове се интенционална метафункција.

23
19.Дијасемија и метасемија са стилистичког гледишта

Сапир тврди да је језик повезан са културом и поставља питање да ли је

језик мртав без културе?
Де Сосир говори да до дисторзије долази онда када ознака остане без
коначног садржаја. На тај начин настају мртви језици, а међу њима разликујемо врсте:
1. оне чији су текстови и данас разумљиви
2. оне чији се текстови ддонекле могу читати, али не и разумети.

Сви језици света напредују и развијају се или стагнирају и назадују.

Јасперсен каже да се људи воле играти речима. Речи у поезији некада само одржавају
ритам, не преносе информацију.
Јаспесенов став о стварној извештачености уметничког знака супроставља се
Сапиров тврдњи да велика уметност оставља привид потпуне слободе.

Мукаржовски супротставља нормирано естетско ненормираном

естетском представља други ограничавајући фактор. Задатак ненормиираног естетског
је да индивидуализује чин говора док нормирано естетско потпомаже општост начина
изражавања.

Метасемија
Лијежани сматрају да је то фигура у којој је једна сема замењена другом, а
често се дефинише и као замена једне речи другом.
Темељ метасемије представљају начела близине и начела скичности.

24
20.Локуција и рецепција са стилистичког гледишта

*локуција – говор, начин изражавања

*рецепција – примање, уссвајање

Остин је скренуо пажњу на сложеност говорног чина у којем је најважнији

моменат означен термином локуције. У говорном чину постоје две перспективе:
1. изговорна
2. обликотворна (спајање ознаке и означених садржаја)

Серл: говорећи покушавамо да саопштимо нешто свом слушаоцу наводећи

да га препозна нашу намеру да му то саопштавамо. Слушалац разуме шта му
говоримо чим препозна нашу интенцију. Рећи нешто и то подразумевати повезано је
са намером да код слушаоца произведемо известан ефекат, а разумевање онога што је
говорник рекао повезано је са препознавањем његових интенција.
Насупрот локуцији постоји рецепција.

Остин сматра да илокутарна снага одређује врсту говорног чина. По Серлу

илокутарна снага је ред речи, нагласак, интонација, знаци интерпункције....

Перформативни глагол изражава ефекат који говорник жели да постигне

локуцијом. Ефекат се разликује и по интезитету.
пр: изјава сведока о истинитости неке тврдње

Конотација је тип илокуторних ефеката. Сматрају је делом говорног искуства

онога ко шаље поруку. Постоји индивидуална и колективна конотација.
Умерто Еко у први план ставља примаоца.

Коефицијент је квал итет и и нтезитет показатељ деловања знака на примаоца,

а преко тог деловања је и мерило интенционог ефекта.

Постоје два реда укрштених дистинкција:

1. међу интенционалних и неинтенционалних својстава знака
2. међу интенционалних и неинтенционалних својстава учинка

Неинтенционална својства знака немају стилистички карактер.

25
Други део испитних питања

26
 1. Извори и претече функционалне стилистике

Зачеци функционалне стилистике везују се за Хумболта. Он говори о

различитим функционалним манифестацијама језика. Издваја поезију и прозу као
различите појаве језика.
Прозу дели на:
• Научну и
• прозу вештине говора
- везују се за етнички и нацинални индетитет људских заједница.

Поезија се остварује у везаном гвору, а проза у слободном говору. Мада има и

песника који су доршавали у прози оно што су започели у стиховима.
Посебан тип прозе је наука, која је заснована на објективним чињеницама и
одликује се јасноћом.
Потебња сматра да је улога поезије у људском живту синтетичка – служи
нам за уопштавање.
Поезија је сродна научној делатности. Апстрактна моћ поезије реализује се уз
помоћ фигура, а у науци уз помоћ општих идеја. Поетски израз доприноси
економичности језика и мишљења и појачава човекову моћ спознаје. У поезији се
економичност темељи на сажимању искустава у слику, а у науци се темељи на појму.
Потебња предност даје уметности, а Хумболт сматра да је реч науке најсавршенији
продукт човека.
Потебња је зачетник идеје о функционално – стилистичког проучавања
језика док је Хумболт дао само прве назнаке идеје које је Потебња касније развио.

Задатке функционалне стилистике налазимо у антици.Аристотел каже да

су уметност знаковни системи који свет приказују подражавањем. Оне подражавају
различитим средствим, различите предмете или начином.

1. подражавање различитим средствима

- поетска уместност подражава помоћи језика

2. подражавање различитих предмета

- Аристотел сматра да песници подражавају људе који су бољи или гори од нас
или су нам слични. Подражавање има демонстративни смисао.

3. подражавање различитим начинима

- песникприповеда на уста неке друге личности, а други начин је да лика која
приказују има више радњи (драма)
- ово је основа за поделу књижевности на родове и врсте

Аристотел се у Реторици бави беседништвом. Она се разликује од

дијалектике, науке о вођењу расправе. Заједничко им је то што се тичу онога чија је
спознаја заједничка свим људима, а што не припада науци.
Три основна облика беседе су:
- политички
- судски
- епидетички

27
У Органону се бави истинитошћу исказа. Он сматра да постоје 3 врсте гвора:
1. леп - поетска функција
2. уверљив - беседничка функција
3. истинит - научна функција
- сваки од ових гвоора има различите функције

Квинтилијан је направио разлику између античког и азијског говорног

стила. Први је збијен и садржајан, а други надуван и празан. Ову разлику приписује
природи говорника и слушаоца. Касније је додат и трећи родски стил који је мешавина
ова два.
Друга подела подразумева 3 врсте стила:
1. једноставан – задатак му је поучавање
2. средњи – задатак му је забављање
3. високи – задатак му је покретање емоција
За поучавање је потребна оштроумност, за забављање благост, а за покретање
емоција снага.

Гиро разликује 5 родова за поезију и 4 за прозу:

1. лирски род – духовни пориви и осећања
2. епски род – приповедање о јуначким авантурама
3. драмски род – представљање живота у сликама
4. дидактички род – обухвата истине о моралном и физичким особинама људи
(басне, пословице, сатире)
5. пасторални род – сликање обичаја, лепоте живота
6. говорнички род – обухвата различите облике беседе и расправа, а може бити
демонстративни и судски
7. историјски род – прича о животу народа
8. поучни род у прози – поучава о људским сазнањима
9. романескни род – приповедање о доживљајима имагинарних или стварних
личности

Функционална стилистика има задатак да одговори на нека од следећих питања:

1. да ли сваком посебном садржају одговара унапред дата форма
2. да ли начин формулисања мисли зависи само од тематског садржаја

28
2. Учење Прашке школе о функцијама језика

Прашка школа се сматра колевком функционалне стилистике. Иако је врло

брзо прешла са функционалних на структуралистичке позиције.

У манифесту из 1929. године Тезе Прашког лингвистичког кружока се

каже да језик представља систем средстава изражавања која имају одређену сврху.
Сврховитост је заједничко обележје свих људских делатности па и језичке.

Приликом изучавања језика треба имати на уму разноликост његовох

функција и начин њихових реализовања. Према функцијама језика мења се и
гласовна и граматичка структура као и његов лексички састав. Треба испитати
форме језика у којима доминира једна функција, али и оне у којима се прожима
неколико функција.

Посебно поглавље посвећено је песничком језику. Пред књижевни језик

се постављају већи захтеви него пред народни језик. Књижевни језик изражава
културни и цивилизацијски живот.

Хавранек говори да постоји неслагање између књижевног и народног

језика. Избор и употреба језичких средстава у народном језику условљени су циљем
изражавања. Функције књижевног језика богатије су и прецизније разграничене. У
народном језику скоро сва језичка средства су заједничка за цео колектив, а у
књижевном језику постоје јединице које се не употребљавају у целом колективу.
Различите функције језика обележене су различитим избором
синтаксичких, лексичких, морфолошких и фонолошких јединица или њиховим
прилагођавањем условима употребе. Постоје три врсте прилагођавања:
1. актуализација – употреба језичких средстава која се схватају као необична
(фигуративност песничког језика)
2. интелектуализација – присутна је у научном језику. Усмерена је на то да израз
постане одређен, тачан.
3. аутоматизација – својствена је конвенционалном општењу (поздрави, најаве на
ТВ, радију)

Хавранек је настојао да разграничи функционалне језике од

функционалних стилова. Функционални језици су израз разноврсности функција
књижевног језика:
1. комуникативна функција (свакодневни језик)
2. практично- стручна (стручни језик)
3. теоријско – стручна (научни језик)
4. естетска функција ( песнички језик)

Функционални столови су експоненти конкретног циља који се жели постићи датим

изразом. Хавранек разликује пет категорија у овој области:
1. практична област
2. подстицај (исказ који треба да увери слушаоца)
3. општи (популарно – научи) приказ
4. стручни приказ (објашњење)
5. Кодификацијски исказ (нормативни, законски)

29
Једличка сматра да текстови који имају исте или сличне одлике чине једну сферу
исказивања. За разграничавање сфера служе следећи параметри:
1. облик исказа (сфера писмених и сфера усмених исказа)
2. однос аутора према припремним радњама за обаветавање
3. удео партнера у комуникацији
4. контакт међу ученсницима комуникације
5. средина и ситуација
6. социјални положај комуникатора комуниканта

Једличка је утврдио да међу чешким ауторима постоје извесна нелсагања када су у

питању подела функционалних столова. Он набраја:
- разговорни, научни, уметнички
Хавранек додаје и публицистички.

Јакобсон каже да пошиљалац шаље поруку примаоцу, а порука мора да

има конекст. Мора да постоји физички канал и психичка веза између пошиљалаца и
примаоца.
Сваки од ових чиниоца одређује једну посебну функцију језика:
1. референцијална функција – конотативна, денотативна
2. емотивна функција – усресређена је на пошиљаоца, а сврха јој је да изрази став
говорника према ономе о чему говори.
3. конотативна – орјентисана је на примаоца
4. фатичка – усмерена је на контакт
5. метајезичка – усмерена је на код
6. поетска – орјентисана је на поруку

Мистрик издваја 6 функционалних стилова:

1. уметнички
2. разговорни
3. административни
4. есејистички
5. беседнички
6. научни

30
3.Учење руских формалиста

Руки лингвисти схватају језик као социјалну појаву, а тако гледају и на

функционалну разноликост језичких средстава.
Виноградов је стилистику поделио на 3 паралелне дисциплине:
1. стилистика језика као систем система
2. стилистика говора
3. стилистика уметничке књижевности

Стилистика језика проучава функционалне стилове. Издваја следеће

функционалне стилове:
1. свакодневни – комуникативни (функција општења)
2. свакодневно – пословни (функција саопштавања)
3. Научно – документарни (функција саопштавања)
4. научни (функција саопштавања)
5. публицистички (функција деловања)
6. уметничко – белетристички (функција деловања)

Књижевни језик мора бити приказан у виду концентричних кругова, основног

и низа допунксих од којих сваки мора да садржи одредбе појмова који улазе у основни
круг. Диференцијација језичких стилова не мора бити условљена различитим
функцијама језика.
Стилистика говора има задатак да проучи семантичке и експресивно –
стилистичке разлике међу различитим жанровима и друштвено условљених видова
гвоорног и писаног језика.
Стилистика уметничке књижевности засновано је на принципима и методама
лингвистике, а проучава све елементе стила литерарног дела, пишчевог стила и стила
литерарног правца.
Ризел сматра да се функционални стил може посматрати на плану језика и на
плану садржаја.
Кожина стилове сматра као класификацијско начело међу конкретник језичким
исказима.
Функционални стилови разликују се једино на лексичко – фразеолошком плану.
Кожина стилове дели:
- научни
- официјално – пословни
- публицистички
- уметнички
- разговорни

31
4.Бихевиористички и данашњи погледи на функционалне стилове

Под називом бихевиористи сматрају се лингвисти који припадају енглеској,

америчкој и уопште западној културној сфери. Баве се проучавањем врста текста или
дискурса, а не стилских врста мада се могу пронаћи неке заједничке црте са другим
европским лингвистима.
Представника је Чарл Морис. Он се бави описом дискурса и
калсификацијом. Дистинкције се могу формулисати темином начин сигнификације или
термином употребе знаковних комплекса или комбинација.

Знаци могу имати различите начине сигнификације и они означавају свој

садржај, тј. имају различите сигнификације. Знаци могу бити:
1. десигнативна (описни)
2. префернцијални (изражавају дивљење)
3. прескриптивни (изаражавају потребу)
4. формативни (означавају везе међу другим знацима)

Морис разликује 5 врста употребе:

1. информативну
2. валнативну
3. иницијативну
4. прескриптивна
5. системска

Морисова теорија истиче значај двеју интерпретативниох метода:

- прагматичко – лингвистичке
- нелингвистичке

Остин је започео учење о говорним чиновима, а усавршио Серл.

Серл анализира 4 израза:

1. Сам пуши редовно. - тврдња
2. Да ли Сам пуши редовно? - питање
3. Саме, пуши редовно! - наређење
4. Можда Сам пуши редовно. – недоумица
- имају исти референцијални садржај
- разликују се додатни моменат који се зове говорни акт.

Референцијални моменат се зове илокуциони акт.

Тошовић каже да на функционално раслојавање језика утичу две групе фактора:

1. екстралингвистички фактори
2. унутралингвистички фактори
Аврарин разликује следеће функције језика:
1. комуникативну
2. експресивну
3. конструктивну
4. акумулативну

32
5.Испитивање о природи функционалног стила

Први испитивач функције језика у повезивању звука и значења је Билер. Он

издваја три типа функција:
1. исказ (тиче се говорника)
2. апел (тиче се примаоца)
3. опис (тиче се предмета разговора)

У свакој овој функцији језички знак има другачију улогу. Он је симбол у

односу према предметима, симптом у односу на пошиљаоца порука и сигнал
(саобраћајни знаци)
Доминантна је описна функција, и то пре свега у начном језику, док
апелативна функција је доминантна у командном језику.

Закључци Билеровог разматрања:

1. језичке функције су модусси коегзистенције ознаке и означеног садржаја
2. варирањем структуре не ремети се индетитет знака

Код Немаца класификација језичких функција много је разгранатија него код Билера:
1. начин презентације (опис)
2. употребне форме
3. функционални стилови

Вундерлих се бавио изучавањем типологије говорних актова. Он прим ењује 3

критеријума:
1. комуникацијски
2. интеракцијски
3. језички

Касирер сматра да симболички каракер, поерд језика и сличних система,имају и

други нематеријални системи којима човек оперише.
Постоји 5 фаза развоја симболичког система:
1. одразна
2. системска
3. нормативна
4. критичка
5. инструментална

Други скуп критеријума за поделу функција језика пртедстављају фактори

који суи везани за оно што се назива сферама људксе делатности.
Издвајају се следеће вредносне одреднице:
1. друштвени интерес – пословна сфера
2. друштвена моћ – идеолошка сфера
3. друштвени морал – религијска сфера и сфера права
4. друштвено знање – трагање за истином

Све су ово чиниоци друштвене праксе и посебни облици друштвене свести.

33
6.Проучавање фунционално-стилистичких проблема

Изузимајући радове Тошовића, Грицкат и Ивића ретко се може наићи на

литературу у којој се говори о проблемима функционалне стилистике.
Припремна свеска Речника САНУ је једина за функционалну стилистичку
анализу језика. Грађу посматрају са лингвистичког и стилистичког гледишта.

Стилистичке ознаке разврстане су у 4 групе као и саме речи:

1. књижевно
2. народно
3. неодомаћено
4. ознаке које одређују експресивне нијансе речи

Реч поред које не стоји одредница значи да нема никакву специфичну нијансу.
Језик није хомоген систем, а 3 основне линије његове перцепције су:
1. дијахронијска – архаизми, неологизми
2. дијастратска – поетизам, жаргонизам, званично фамилијарно
3. дијатопијска – интернационалне, локалне

Јединица у систему добија своје обележје од свог порекла, амбијент у којем је

настала,а ако се употребљава у другачијем окружењу постаје стилски активна.
Језичка грађа је доста комплекса, а видимо у Речнику САНУ који садржи
више стилистичких ознака од онога што су аутори навели.
Диркем каже да је колективна свест система који чини скуп веровања или
осећања једничких просечном члану једног друштва. Друштвена свест се не мења, она
везује нараштаје једне за друге.
Сосир сматра да је језик представља збир отисака у сваком мозгу.
Земска тврди да се у разговорном стилу користе два канала беза:
1. слушни
2. визуелни (погледи саговорника, мимика...)

Проучавање функционалних стилова подразумева проучавање области

вербалне и области невербалне комуникације.
Врсте и једних и других и као и њихових међусобни односи представљају
предмет функционално – стилистичке анализе језика.

34
7.Стилистика поетсског језика

Језик књижевних дела еуфоничнији је од свакодневног говора.

Б. Попвић истиче да садржај поетског дела често остаје у сенци његове
формалне структуре.
Формална структура је важан елемент у изградњи књижевног дела. Она
треба да буде сачињена тако да читаоце увуче у унутрашњи свет дела.
Реални и фантастични елементи у књижевном делу су различити,а ли се
допуњују. Они су производ усклађивања двеју функција речи: номинацијске и
симболичке.
Најзначајнији моменат у процесу стварања књижевног дела је његово
компоновање, тј. усклађивање свих слојева и елемената. Срон овој процес представља
усклађивање номинацијске и еуфонијске функције речи.

Унутрашњи свет поетског дела има две особености:

• осамостаљеност песничке слике
• зачараност

Унутрашњи свет дела може се оссамосталити од медија у којем је створен.

Ингарден под зачараношћу подразумева то да нам унутрашњи свет дела личи
на обећану земљу у односу на долину плана у којој живимо. Он није сигуран у чему је
величина унутрашњег света, али он открива дубоки смисао живота који обично остаје
ван нашег видокруга.
Уметност је вредна онолико колико природи даје дубљи смисао, а човека
доводи до спознаје тог смисла.

35
8. Стилска организација језичког исказа

Квалитет сваког људског дела резултат је квалитета материјала и

квалитета рада. Споразумевање међу људима је производна делатност зато што је
обележено улагањем енергије, употребом говорних оруђа. Физичка акивност приликом
комуникације праћена је чулном активношћу.

Сврха језичке активности је споразумевање. Мартине је разграничио два

канала на којима се обавља та активност и назвао их је прва и друга артикулација.
Артикулисање искуства у облику сукцесивних значењских јединица је прва
артикулација, а фонички аспект сваких фонема у следу фонема је друга артикулација.

Сосир представља на једном месту ове две артикулације као два

паралелна ланца (ланац појмова и ланац акустичких слика), а на другом месту говори
само о линеарности ознаке не осврћући се на означено. Јакобсон се противи овој
Сосировој идеји о искључивој линеарности како ознаке тако и означеног садржаја.
Знаковна структура мора се раслојавати ан више компонената међу којима владају
веоам сложени односи. Ни најприкалднији исказ није растављен само на две
компоненте.
пр: Правитељствујушчи совјет Сербски – Вук С. Караџић

Излагање тече на три плана:

1. план недешавања нечега
2. план дешавања нечег другог
3. план сврхе дешавања

Дешавање је испричано редом којим су се догађаји низали. Сврха је

четворокомпонентна а компоненте су разгграничене логички и временски.
Између ознаке и означеног садржаја исказаних форми односи се не успостављају
директном аналогијом.
Михаило Стевановић је утврдио да у реченицама са везником И могу
бити или истовременски или узастопни. Везником ТЕ обележавају се однос узрока и
последице.
И теоријски и практично је могуће да се приповедачко време и време
догађаља не подударају, тј. да су у супротности. Стевановић констатује да имамо
природни ред реченица када се управна реченица нађе на првом, а зависна на другом
месту. Али ако је зависна реченица временска са везником пошто онда је обрнут
редослед догађања.
У процесу обликовања исказа учествује језичка грађа целим својим
комплексима. На тај процес утичу мисаона и говорна активност говорник, његова
инетнција и гледиште са којег приказује догађаје.
Блумфилд сматра да различити звуци у људском говору имају различита
значења и да проучавати координацију звукова и значења значи проучавати језик.
Сосир сматра да се ознака и означено не могу проучавати као посебни елелменти. Он
каже да проучавање звука није у надлежности лингвистике већ физике.
Постоје два типа знаковних структура:
1. оне које у свом саставу имају само ознаку (подзнаковне структуре)
2. оне које обухватају и означени садржај (знаковне структуре)

36
Кук је изнео мишљење о трима паралелним хијерарихјски доменима сваке
лингвистичке структуре:
- фонолошком
- лексичком
- синтаксичком

Анализу језика треба усмерити на изучавање дистинкстивне,

референциојалне и синтаксичке функције знаковних јединица. Дистинктивна функција
подразумева испољавање способности знаковних јединица да се разликују једна од
руге. Референцијална функција подразумева њихову моћ да указују на нешто изван
себе као на свој садржај,а синтаксичка – чудесну особеност самоорганизације у
структуре.
На основу овога требало би разграничити и стилску анализу језика. Тако би
била направљена подела на 3 области.
1. фоно – стилистику
2. морфо – стилистику
3. синтаско – стилистику

Однос ознаке и означеног садржаја централни проблем је и стилистике.

Витгештајн сматра да су исказане форме у језику одређене спољашњим
моментом, тј. тематиком структуром садржаја и да ту нема места за стилизацију.

Белић сматра да систем облика и систем значења зависе један од другог,а у

основи и једног и другог стоји систем природних односа.

Постоје три круга сметњи слободној организацији исказаних форми:

1. предмет споразумевања коме се говори преко семантичке структуре мора се
прилагодити
2. језички системи који управљају формалном структуром говора
3. само споразумевање

Јакобсон сматра да говорници који припадају истој говорној зајеници користе исти
језички код који обухвата исте обавезне знакове. Тај код је њихово средство
комуникације и омогућава размену порука.

37
9.Стилизација у говору и тексту

Стилизација је избор и комбинација варијаната – ово је погрешан закључак, и то

из два разлога:
1. тамо где нема варијаната нема ни могућности
2. стил проистиче искључиво из употребе варијаната

Сосир сматра да ни поједина ни колектив немају власт ни над једном једином

речју. Симић каже да онај ко користи језик може да га преиначи у складу са циљевима
које жели да постигне.

Стил се дефинише као конкретна реализација језика у живој речи, првенствено

у писаној коју карактерише посебност њене организације, са складно успостављеним
односима њених елемената.
Кресо сматра да треба тумачити избор који говорник чини у свим областима
језика са намером да свој исказ учини максимално ефикасним. Ефикасност је
емоционална продубљеност.
Зандиг каже да се стилски активан израз оликује сематичком густином која
се постиже фигуративношћу.
Блументал сматра да је згушњавање најприсутније у поезији, у рекламама, а
остварује се различитим средствима која он подвоси под асоцијативности.

Асоцијативност је градуирана појава. Асоцијације су двојаке.

1. парадигматске – јављају се на релацији између речи која је употребљена у
тексту и речи коај није
2. синтагматске – успоставља се међу речима датог исказа.

Блументал говори и о доносу жељене и стварне ефицијентности: на једној

страни је говорникова тежња ка оптималном учинку,а на другој страни учинак његове
речи код примаоца.

Енквист за тему употребљава термин контекст, а за варијанту регистар. У

многим текстовима смењују се различити стилови. Њихова смена комбинована је са
сменом контекста.
Тематика одређује функционалну врсту стила, не у целини. Други моменат
који одређује врсту јесте ефицијентност исказа.
Чомски сматра да граматика треба језик да опише као скуп реченица.

На форму исказа делују две силе:

1. тежња ка граматичности
2. тежња ка сврси комуникације

38
11.Говони ритам и фонолошка евокативност говора

Ритам је важан елемент говора који се данасс проучава заједно са

прозодијским средствима интонације. Још је Аристотел тврдио да уверљив говор мора
поседовати добар ритам. Међутим, он није дефинисао ритам. Говорни ритам се
разликује од песничког по томе што не сме да буде ни без ритма али ни метрички.

Данашњи теоретичари се не лажу око тога како дефинисати ритам. Једни

сматрају да ритам има чисто техничку улогу, тј. да усклађују говор са дисањем, док
други одбацују ту тврдњу и сматрају да је рашчалањивање гласовног склопа говора
могуће једино на оснуву смисла,
Прва од ових двају гледишта заступа већина фонетичара, а супротно
мишљење износи руски лингвиста лав Шчерба. Он сматра да је основна јединица ритма
фонетска целина која изражава прост, мисаони садржај (назива је синтагма).
Зиндер ритам дефинише као понављање елемената који следују један за
другим и који су понекој оособини једнаки или слични. Стиче се утисак да се код њих
понавља нека основна јединица мере, а та јединица је слог.
На ритам утиче и правилност смењивања акцентованих и неакцентованих
слогова зато што је говор еуфоничан када се вишесложне речи комбинују са кратки.
Милетић сматра да је акценат помоћно средство.

Ритам говора зависи и од темпа, тј. брзине или броја јединица изговорених у
јединици времена. Темпо је променљива особеност и зависи од објективних, али и
субјективних околности (емоционалног стања говорника, времена којим располаже...).
Уколико се брже говори, говорни тонови су дужеи зато што се у том случају неколико
тактова спаја у један. При већој брзини број пауза опада.
Фонолошка евокативност подразумева да неке речи могу бити доведене у
везу на основу гласовног склопа.

У првобитној природи језика био је дубоко укорењен систем асоцијација

фонолошке материје и њоме означеног садржаја (шум – шума). Ово је пример за
евокативну везу, тј. миместичност, али је доведена у сумњу тврдња да овакве везе
постоје и у данашњем говору.

Миметичност не стреба поистоветити са ономатопејом зато што спреге

неономатопејских речи изазивају у читаочевој свести звучне утиске. Та појава зове се
спољашња евокативност говора.

39
12.Ред и квантитет речи и еуфонисјко – еуритмијска структура говора

У српском језику ред речи углавном је слободан иако постоје два типа
ограничења. Први се тиче садржаја,а друга сврхе говора. О природном реду речи је
говорити онда када сукцесија речи у речениоци одговара сукцесију догађаја. Али ако
говорник жели да истакне појединости у реченици, онда то може да учини променом
реда речи. Енклитичке речи су везане за друго место у фрази и зато су оне зависне од
расподеле пауза.

Просто именован садржај назива се тема, а реч помоћу које се открива смисао
и комуникативна сврха је рема. Субјекат је тема, а предикат рема.

Искази се обично не састоје само од двеју речи и зато се поставља питање о

односима у вишегланој структури. Прва претпоставка је да нове речи попуњавају
слободна места у структури.
Субјекат и предикат као носиоци примарних функција су носиоци логичког
акцента (интонација је изразитија на средини конструкције, а пада према сктају)
Ако желимо да извршимо измене у распореду речи, потребно је да уметнемо
паузе.
У нашем језику могућа је замена места субјекта и предиката (то је
инверзија).
Инверзија је могућа и у сложеним реченицама. У природном следу главна реченица је
на првом месту, па онда иде зависна.
Ирина Голуб сматра да је говор еуфоничан када се вишесложне речи смењују
са једносложним. То значи да на ритам утиче и број акцентованих и неакцнетованих
слогова. Правилно растојање међу акцентима остварује се попуњавањем слободних
места одређеним бројем гласова. То је принцип закономерне сегментације.
Под сегментацијом се подразумева растављење текста на мање целине које се
зову ритамске јединице. Говорник поделом текста на блокове омогућава саговорнику
да лакше прати његове мисли и чини их прегледним. Прегленост је стилска категодија.

Паузе нису стилски релевантне ако су у вези са смислом исказа, али ако су
њима обележени и неки додатни моменти, онда паузе имају стислки карактер. Постоји
више врста пауза и оне одређују врсту темпа:
1. спори темпо (паузе су истакнуте, артикулација интезивна, а акценат оцртан)
2. брз темпо (све обрнуто)
3. испрекидани темпо (комбинација ова два)

Јакобсон сматра да су гласовна понављања вредна само по томе да ли се везују за

почетак, средину или крај речи. Битна је и варијативност броја гласова у речима:
1. прилози
2. треће лице једнине глагола јесам
3. глаголски прилог прошли

Дуже и краће форме нису стилски равноправне. Постоје два типа употребе дужих и
краћих форми:
1. Маретићев низлазни тип (прво се употребљавају дуже па краће форме)
2. Стевановићев наименични тип

40
 Варијантан изговор се јавља и при испадању гласа Ј и сажимању вокала.
Нормативна предност је на страни краћих форми, док дуже попримају архаичан тон.
13.Гласовна фигуративност и дикција

''Пошто је прозор био узан, он се немоћно и тешко, као неки оклопник у

гвожђу приби уз зид да не би дошао у додир са њеним телом.'' Црњански, Сеобе

На први поглед је уочљиво да у овој реченици доминирају вокали који повезују мотиве
у компактну слику. Ова гласовна фигура се зове асонанца
У дргом примеру који Симић наводи доминирају консонанти, то је алитерација.

Понављање је важан чинилац ритма, а асонанца и алитерација представљају

понављање истих или сродних гласова. Понвљања могу бити везана и за одређену
позицију у речи.
Понављање гласовних целина на почетку узастопних ритамских целина зове се
анафора.

Аристотел сматра да се дикција односи на коришћење гласа, интонације и

ритма. Поред ових постоје и други елементи дикције.
Дикција се данас дефинише као начин говора, излагања и изражавања, начин
изговора речи, реченица и слоговља. Сви ови елемнти утичу на ефицијентност говора.
Усклађеност говора са тематиком, социјалном и општим окружењем и перцептивним
могућностима као и довођење свих фактора у службуговорникове или пишчеве намере.

У многим дидактичким приручницима је наглашено да треба говорити

кратким реченицама. Скраћујући реченице једног текста, Симић је покао да говорење
или писање искључиво кратким реченицама понекад може бити мање успешно од
употребе нормалних реченица.
Аристотел у Поетици каже да дикциа има следећ е делове:
- глас
- слог
- свезу
- члан
- име
- глагол
- облик
- говор
Он сматра да врлину дикције представља јасноћа, али да треба тежити и узвишености,
тј. употреби необичних израза. Узвишеност се остварује на лексичком нивоу, али она
треба да буде умерена.

Поезија је стваралачка организација звука и значења при којој се достиже виши склад, у
врхунским примерима чиста хармонија, ау највишим дометима и узвишеност мисли,
осећања и израза. Ова хармонија с еогледа у ономе што називамо поетском дикцијом.

41
14.Структура научног језика – језичка и нејезичка средства

Основна средства за вербализацију научног податка је термин, а његов смисао

је тачно индетификовање чињеница. Научни закон се формулише простом сложеном
реченицом, тј. дефиницијом. Дефиниција је средство за проверу значења термина, тј.
његове применљивости на научни податак. Од дефиниције је много економичнија
симболика формулација чињеница.

Постоје два начина превођења научних чињеница у знаковне структуре:

1. вербализација – основна јединица је термин, а виша дефиниција
2. симболизација . основна јединица је научни симбол, а виша формула.

Вербализација и симболизација су еквиваленти, али то не значи да се могу

неограничено замењивати.

Скупом дефиниција не одређује се само дати појам већ се одређује систем

појмова и њихови међусобни односи. Предмет, појам и термин нису исте јединице.
Термин је јединица дефинисања, а појам и предмет су садржај термина.
Структура дефиниције чине два термина:
- онај који се дефинише (дефинијендум)
- онај којим се дефинише (дефинијенс).

Трећи елемен структуре је копула, али она може изостати. У неким

случајевима изостаје термин помоћу којег се дефинише или се замењује неком
нејезичком ознаком. Постоје и демонстративне дефиниције.

Дефиниције се могу класификовати и према комуникативним функцијама:

1. конструктивни исказ (венера)
2. дескриптивни (описни) исказ (она је Венера)
3. експликативни исказ (Венера је планета најближа Сунцу)

Научно излагање најчешће полази од једне доминанте, а око ње се окупља низ

других јединица. Такав поступак изградње зове се кулумација.
Пр: хемијски елемент

Научне дисциплине можемо сврстати у две катефгорије:

1. категорију егзактних наука (у њима је вредност техничких средстава,
одлучујућа, симболизација је могућа и примењује се, а интуиција и природни
језик су стављени у уске оквире)
2. кетегорију теоријских наука (доминирају хипотетичке конструкције,
интуиција и природни језик)

Према томе, постоје и два правца развоја економичке конструкције у науци:

1. оспособљавање језика за прецизан и јасан израз уз коришћење стилистичких
потенцијала
2. осамостаљење неких функција и успостављање ванвербалног симболичког
система ради реализације посебних функција

42
 Хумболт сматра да научне језичке изразе особите лепоте нуди филозофији,
а расел каже да филозофија тежи знању и да човек који у себи нема ни трунке
филозофског дара иде кроз живот затворен у предрасуде.

Процес дидактизације науке је двојако усмерен:

1. на упознавање младе генерације са основним појмовима којима наука располаже
2. на обучавање научно – истраживачком раду

У овом процесу кључни проблем је превођење са научног на свакодневни

језик, односно како текст учинити разумљивим широк публици, а да при том очува
свосјтво научног стила.

43
15.Врсте и облици научних текстова

Чланак то је најједноставнији тип научног текста, у њему се скреће пажња на

једну или мањи број научних чињеница и објашњава се њихов значај, затим писац
говори о сопственим запажањима која не морају бити резултат дубљих истраживања и
на крају долази закључак. Чланком се назива и текст у речнику, лексикону или
енциклопедији.

Студија – у њој је обухваћен ширри круг проблема, износе се докази који

оповргавају актуелна мишљења, а ако се говори о новим проблемима, онда је реч о
научном открићу.
Студија има класичну структуру. Започиње уводним делом у којем се поставља пробле.
У главном делу се излаже научна грађа оним редом који аутор одабере. Теоријска
интерпретација мора бити поткрепљена аргументима. Закључци су шири и дубљи него
у чланку, указују на значај резултата истраживања и напомене о могућим даљим
истраживањима.

Расправа – обимом и структуром се не мора разликоварти од студије, али је

разлика у томе што њен тон полемика. У уводном делу се говори о проблему који ће
бити предмет дискусије. У средињем делу аутор улаже сопствена гледишта које
поткрепљује аргументима, а у закључку аутор одређује гласовне тачке свог решења и
његове предности у односу на друга решења.

Приказ и критика – по обиму и структури слични су чланку или студији,

апо тону студији или расправи. Аутор даје опис рада који жели да прикаже, критички
се осврће на његове добре и лоше стране и препоручује га или не препоручује.
Критичар мора да тежи објективности.

Научна монографија – то је највиша текстовна форма ове врсте која може

бити обимнија студија или низ повезаних студија.

Зборник радова – збирка радова који имајуу различиту тематику то могу

бити радови са научних конференција, саветовања, конгреса издати у част неког
јубилеја или личности.

Научни и стручни часпописи – издају их научна удружења или

установе.

44
16.Пословни стил – производња и вербализавција ''интереса''

Научно мишљење обавља прераду сазнате стварноости. Та врста концептуализације

разликује се од других (уметничке, религијске), апостоји и практично – духовна
концептуализација. Практични дух се испољава у ономе што је названо збирним термином –
пословодство. То је практична и умна активност појединца и коелктива у обезбеђивању
средстава за биолошки опстанак, али и за развој умне активности.

Људи су првобитно своје потребе задовољавали непосредно, али се касније јавила свест
о неопходности планског задовољавања потреба. Институционалузација значи увођење
принуде у понашање људи и успостављање хијерархијских односа у погледу поделе рада.
Виши слојеви друштва баве се мање напорним облицима рада, а за ниже слојеве остају
напорни, физички послови. Да би се део друштва присилио на физички рад потребно је да
постоји друштвена моћ. У развијеним културама то је снага моралног императива: свест и воља
појединаца да се жртвују за себе, али и за опште добро.

Једна од снага које покрећу човека је интерес. Енгелс сматра да је похлепа била покретачка
снага цивилизације од њеног првог дана и да је једини крањи циљ богатство. Хабермас је
развио теорију о интереу као сложеном културолошком проблему који је узрокован тежњом за
самоодржавањем.

Енгелс сматра да се проивођач робе прилагођава захтевима тржишта. Размењујући свој

производ , произвођашч га пушта из руку и не зна шта ће даље с њим бити. Увођењем новца
процес размене је постао још сложенији.

Маркс и Енгелс говоре о револуцији као најрадикалнијем облику кидања од традиционалних

облика својине. Они сматрају да на место старог буроатског друштва ступа удруживање у којем
је слободни развитак појединац услов слободног развитка за све. Резултат овог процеса је
сиромашење друштва и погоршавање услова заједничког живота. Једини начин да се то спречи
је рушење свега чему се декларативно тежи. То се може учинити на два начина: војном
мобилизацијом неких сегмената друштва и принудном управом над њим или тоталном
милитаризацијом. Оба ова начина су испробана у социјалистичким земљама. Закључак је да је
друштвена организација резултат духовног и материјалног стања као и достигнутог нивоа
технике.

Винер сматра да највећи вредност при успостављању хомеостатске равнотеже имају

информације. Извор информација, у друштву у којем није могућ директан контакт,
представљају штампа, телевизија, школе....

Понцио сматра да су све културне вредности садржане у језику, а да је језик моделиран по

узору на материјалну производњу. Између језика и рада успоставља се сноп релација који није
праволинијски, већ је врло сложен.

Шаф смтра да је учење језика код деце повезано са усвајањем знања који колектив има о
свету и са вредновањем тог света.

Језички знак се комбинује са нејезичким. Однос између јеуика и реалности остварује се

преко људског мишљења као израз душтвене свести, а однос између појединачног језичког
исказа и садржаја који обухвата, остварује се путем смисла тог исказа.

45
17.Врсте и облици пословодних текстова

Проучавање пословних текстова је отежано из више разлога: зато што постоји

више врста тих текстова, зато што су необични са гледишта лингвистичке природног
језика и нису увек доступни испитивачу (постојање пословних тајни значи и постојање
тајних текстова). Пословни текстови се могу поделити на три типа:
1. пословна документација
2. пословна писма
3. пословно – пропагиране текстове

Пословна документација

Књиговодство је привредна евиденција која се води у основним економских

једдиницама. Текстовни материјал у књиговодству може се разврстати у две велике
области:
- област пословних докумената и
- област пословних књига
Документ је припремни облик књиговодствене обраде, а пословне књиге прави
облик књиговодства. Документ се дели на:
1. интерни (документа која се формирају у предузећу)
2. екстерни (документа коај стижу из других предузећа)

За попуњавање образаца користе се три вртсе ознака:

1. нумеричке
2. називи садржаја
3. нумеричке ознаке кванитета

У овом типу текстова језичке ознаке су потчињене нејезичким. Најважније су

цифре у последњој десној рубрици. Исказане форме су овек у основном облику.
Књиговодственом обрадом пословне документације настаје псоловна књига. По
намени и садржају оне су многобројен и разноврсне. Могу се разврстати у дневнике,
евиденције, инвентарске књиге, протоколе. Разликују се по начину обраде садржаја.
Признанице, потврде, полисе осигурања и сл. имају све одлике докумената.
прелазну форму предстваљају платни спискови, спискови грађана, корисника....

Теоретичари сматрају да је главна особина пословних докумената материјала и

финансијска исправност. Из докумената треба да се види ко га је издао, ком предузећу
припада датум издавања...

У овој врсти комуникације непожељне су сувишне речи, украси, дигресије. Та

врста излагања је обележена једноставношћу и једноличношћу.

Пословна писма
Мора се одликовати тачним подацима, јасно артикулисанимс тавовима,
искреношћу. Требало би избегавати сладуњавост и лажну љубазност

46
Пословно – пропагадни текстови
У маркетингу произвођач мора да се усмери на потребе и жеље потрошача, а
затим мора да употреби различите начине да би убедио потнцијалне купце. Свему томе
је циљ остварења профита. То су рекламе, понуда и тражња, привредни публицитет.

Понуда и тражња робе одвијају се у директном контакту заинтересоване стране на

додоговореном, уобичајеном или поесбном месту или путем огласа. Код нас је познат
ритуал погађања и ценкања уз изговарање одређених фраза.

Реклама је слична оглашавању, али њен примарни циљ није продаја и куповина робе већ
обезбеђивање што боље позиције на тржишту.

Привредна публикација има везе са публицистиком, али се по унутрашњим одликама

и функцијама разликује од ње. Најједноставнији облик привредних пибликација
представљају каталози и проспекти. Каталози садрже обавештења о предузећу,
производима, услогама... док су у проспектима описане вртсе и групе појединих
области.

47
18.Разговорни стил и књижевни језик

Свакодневни живот је цела људска делатносст и он налази одјека у

друштвеном мишљењу људи, али и у језику. Чомски сматра да се лингвистичка
теорија бави иделаним гворником и слушаоцем који знају језик заједнице.
Према мишљењу руских аутора свакодневна реализација се јавља у облику не
припремљеног монолошког или дијалошког израза о свакодневним темама. Разговорни
стил укључује обележене као и неутралне језичке јединице. То га супротставља
научном стилу, а проближава модификованом књижевном језику. Основне
лингвистичке црте разговорног стила су необавезан карактер израза и његова
емоционално – експресивна обојеност, неуређеност, зависност од контекста, важна
улога интонације, гестова и мимике.

Мистрик смтра да у формирању разговорног стила словачког књ. Језика

учествују двојаки, међусобно супротстављени чиниоци: једни су типични за тај стил у
целини, а други одговарају карактеристикама словачког рода.

Ризел каже да је књижевни језик у свом писменом лику непогодан за

свакодневно општење јер противречи функцији и стилским карактеристикама
свакодневне комуникације. У језику свакодневне комуникације учествују три језичке
формулације:
- књижевни језик
- дијалекат
- жаргон

Ризел каже да увек бирамо онај начин споразумевања који захтева минимално
напрезање и користимо локално обојени књижевни језик. Често употребљавамо и
експресивну лексику. Она тврди да се сваки функционални стил одликује посебним
функцијала и језичким карактеристикама. Лингвистичке карактеристике су двојаке: То
су стилистичке црте и граматичка средства помоћу којих се оне остварују. Свакодневни
стил се одређује на основу животне сфере у којој се користи, а та сфера је привазни
живот. Стил свакодневног говора подразумева начин на који бирамо и употребљавамо
језичка средства.

Српски књижевни језик развија се под утицајем унутрашњих законитости и

под утицајем дијалеката. То нам показује и постојање једне зоне у којој су језичке
карактеристике које нису нормативно препоручљиве, али се употребљавају.
Примери:
1. слободна употреба речи са гласом Х и без њега
2. сажимање вокала у финалној позицији у речи
3. 1. лице једнине потенцијала помоћног глагола бити
4. генитив множине именица типа слушалац
5. номинатив једнине истих именица
6. замена ингинитива конструкцијом да + презент
7. удвајање појединих реченичних чланова

48
19.Разговорни стил и супстандардне језичке појаве

Наведено је неколико форми које имају индентичан садржај,а ли се не

можемо сваком од њих послужити у било којој ситуацији. Прву форму можемо
назватиелитизмом у језику, а последњу вулгаризмом. Углед и друштвени положај људи
преноси се и на језик па се он раслојава по социјалним критеријумима.

Језички развоој контролише језичка норма, али постоји и једна дерегулативна

снага коју можемо назвати друштвеном праксом. Норма поставља формалне захтеве а
да ли ће они бити прихваћени зависи од става, тј. друштвене норме.

Ворф показује како значење речи утиче на понашање људи. Ако људи виде
натпис бензинска бурад пазиће да својим понашањем не иазивају пожар. А ако виде
натпис празна бензинска бурад неће обтатити пажњу иако испарења из празне буради
могу такође ескплодирати.

Јован Ћирилов се бавио пописивањем неологизама у нашем језику.

Он каже да их можемо поделити у две групе:
1. речи које су позајмљене из других језика пре свега из енглеског
2. речи коеј чине терминологију насталу током изградње социјализма у
Југославији

Главна исходишта модних кретања у језику су: политичка пропаганда,

привредна експанзија и јавно мњење.

Симеон разликује три врсте жанрова:

1. салонски жаргон – настаје уплетањем страних речи и изразта из жеље за
помодношћу
2. практични жаргон – споразумевање између припадника истог заната
3. међународни жаргон – настаје у пограничним крајевима или местима у којима
живе људи различитих народности

Жаргон се може дефинисати као језик који се састоји од слободно повезаних

елемената једног или неколико природних језика који употребљавају групе људи са
сврхом издвајања од осталих делова заједница.

Арго је подврста жаргона. То је говор који сслужи за споразумевање међу

припадницима једне друштвене скупине.

Драгослав Андрић за разврставање жаргонских јединица користи два критеријума:

1. социјални (шатровачки, омладински, војнички)
2. семантички – речи које су дисквалификоване из књижевног јеуика

Када се колоквијализми често употребљавају они изгубе своју жанровску арому,

а самим тим и популарност.
Жаргонизавија је процес измештања језичких јединица из сопственог амбијента,
пре свега књижевног језика. Ова размена се врши између различитих функционалних
стилова.

49
 Колоквијализација је процес преласка терминолошких и других функционално
– стилистичких обележених речи у свакодневној употреби при којем оне постају опште
речи.

Има оних који сматрају да је дијалекат део аргоа, али ако аргоу дајемо вулгарну
нијансу, онда то не можемо тврдити.

Врсте аргоа:
1. шатровачки језици – њиме се служе зидари, молери, столари
2. тајни језици – измислили су радници да их газде не би разумелле
3. фрајерски језици – њиме се служе млади свих социјалних слојева и занимања

Сленг је освежење за језик и неразумљв за неупућене што га приближава језику

науке.

На језик утичу две супростављене појаве:

- језичка мода (језик политичаракоеј се шире у народу)
- језички табу

Идиоматизација је процес конзервирања, очувања језичке грађе у

непроменљивом виду. Идиом се дефинише као целовита конструкција чији се смисао
не може извести из значења речи од којих се састоји.

50
20.Нелингвистички елементи говора и разговорни стил

Људи се споразумевају помоћу говора, али тај дар није код свих подједнако
изражен. Има чак и људи који њиме уопште не владају. То су глувонеми који свој
недостатак надокнађују другим средствима, тј. језиком гестова. Слично помоћно
средство запажено је и код једног монашког реда у западној Европи чији се чалнови
заветују на трајно ћутање. Гестовни језик се користи и у глумачком занату.

Гестовни знаци су углавном вештачки и плански израђени. И људи који имају

способност атртикулисања гласова често користе гестове и мимику. Сматра се да је
гестовни језик споредни елемент споразумевања, али се често да гест говори више од
речи.

Људи се међусобно разликују по употреби гестовног говора. Постоји разлика међу

темпераментних људи који често користе гестове од мирних и хладнијих људи. Сматра
се да су интелектуалци суздржанији у гестовима и мимици.

Вунт упућује на опште посвећену дефиницију гестовног говра као изражавање

мисли помоћу видљивих,а не чујних покрета.

Гестовни говор је на неки начин универзалан језик. Може се приметити да су покрети

животиња слични људским и то потврђује да је гестовни језик прајезик човенчантсва,
тк. Претходница гвоорног јеуика.

Вунт разликује 4 врсте знакова:

1. демонстративни – они су најједноставнији и најстарији. Он овде сврстава и
занке који имају општи карактер и не зависе од ситуације
2. имитативни – деле се на
а) графијске – настају повлачењем кажипрста како би се оцртао предмет на који се
мисли
б)пластични – такође настају употребом прстију

3. сазначавајући – то су покрети који не репродукују сам предмет већ неку његову

особину и они се деле на:
а)графијске – скидање шешира у знак поздрава
б) пластичне – прст стављен на усне је знак ћутања
в) симболички

По комуникативним функцијама можемо издвојити два типа

ванлингвистичких покрета:
1. афективни и њима слични знаци – имају пратећу функцију и појачавају
ефекат говора
2. гестови с супститутивном улогом – они делимично ли у целини замењују
исказ

51
52