Read without ads and support Scribd by becoming a Scribd Premium Reader.
See Premium Plans
 
 
 
Poglavlje V:Još dvadeset tri, pomislio je Roland. Sedeo je pored Ajzenharta na ranču Roking B i slušao usklike dečakai Ojov lavež. U Gileadu bi ovakav trem s pogledom na ambare i polja zvali radnom verandom. Jošdvadeset tri dana do dolaska Vukova i koliko još do Suzaninogpo-rodaja?Javila mu se grozna misao. Šta ako Mija, nova ličnost unutar Suza-ninog tela, porodi monstruozno bićena sam dan dolaska Vukova? To baš i nije najverovatniji sled događaja, ali ako je verovati Ediju, slučaj-nosti ne postoje. Njujorčanin je bio u pravu. Period sazrevanja demon-skog ploda bio je potpunanepoznanica. Čak i da je u utrobi nosila ljudsko dete, devet meseci više nije moralo biti devet meseci.Vreme je omekšalo.„Momci!"povikao je Ajzenhart. „Šta ću u ime Čoveka Hrista reći ženi ako izlomite vratove skačući s togambara?",,Ne brinite!" odgovorio je Ben Slajtmen. „Andi neće dopustiti da se povredimo!" Dečak je bio navisokom prozoru iznad ambarskih vra-ta, bos i u farmerkama na tregere. Stajao je tik iznad urezanihslova Roking B. „Izuzev ako zaista ne želite da prestanemo, sai?"Ajzenhart je bacio brz pogled na Rolanda, kome nije promaklo da Džejk nestrpljivo cupka iza Benija ičeka svoj red da skoči i isproba čvrstinu svojih mladih kostiju. Revolveraš se osmehnuo. Opazio je ka-ko injegov dečak nosi pantalone na tregere, očigledno pozajmljene od novog prijatelja.Bilo je teško zamisliti Džejka u takvoj odeći.„Ako baš želite da znate, meni je svejedno šta momci rade", odgo-vorio je Roland.„Nek rade šta znaju!" brecnuo se rančer. Zatim se okrenuo ka go-mili gvoždurije razastrtoj po daskama.„Šta misliš? Hoće li zapucati?"Ajzenhart je izneo tri komada vatrenog oružja na pregled. Najbo-lja je bila puška s kojom je rančerdojahao u grad na sastanak koji je sazvao Tijan Džafords. Preostala dva bili su pištolji koje su Roland injegovi prijatelji zvali „revolveri s burencetom". Predimenzionirani magacin za metke morao se prilikomsvakog pucnja pomicati ivicom dlana. Revolveraš je pedantno i ćutke rastavio rančerove cevke. Ulje zapodmazivanje oružja je, za ovu priliku, sipao u lonac umesto u ta-njir.„Rekao sam..."„Čuo sam vas, sai", prekinuo ga je Roland. „Bolju pušku nisam video nakon odlaska iz velikog grada. Štose revolvera tiče..." Odmah-nuo je glavom. „Niklovani će možda i zapucati, ali ovaj drugi možeteslobodno pobosti u zemlju. Možda će iz njega nešto iznići."„To mi teško pada", reče Ajzenhart. „Oružje se u našoj porodici čuva i prenosi s kolena na koleno, barovoliko generacija." Podigao je sedam prstiju i jedan palac. „Običaj je začet još pre dolaska Vukova.Dobija ih najsposobniji sin na očevoj samrtnoj postelji. Bio sam đavol-ski ponosan kada su pripali meniumesto najstarijem bratu."
 
,,Da li si imao bliznakinju?" pitao je Roland.„Jašta, Vernu", odgovorio je rančer. On se često i srdačno osmehi-vao. Sada je ispod velikih, posedelihbrkova imao pomalo tužan osmeh - osmeh čoveka koji ne želi da iko sazna kako krvari ispod odeće. ,,Bi-la je sveža kao zora, takva je bila. Umrla je pre desetak godina. Napu-stila nas je na pragu zrelog doba,što je sa skrnavima čest slučaj."„Žao mi je."„Blagodarim."Rumeno sunce tonulo je ka jugozapadu, bojeći dvorište krvavim tonovima. Na verandi je bio red stolicaza ljuljanje, u jednoj od njih bio je Ajzenhart. Roland je sedeo prekrštenih nogu na daskama trema,čisteći rančerovu zaostavštinu. Revolveraševe ruke su vešto radile ne obazirući se na činjenicu da pištoljiverovatno nikada neće opaliti. Iz-vodile su davno naučeni sled smirujućih, automatskih pokreta.Sklopio je oružje uz seriju škljocaja brzinom zbog koje je rančer žmirkao u neverici. Završio je posao iodložio cevi na kvadratni komad ovčje kože. Obrisao je prste o krpu i zaseo u stolicu za ljuljanje pokrajAjzenharta. Rančer je za mirnih večeri sigurno često sedeo na tremu sa suprugom, posmatrajući kakosunce izdaje dan.Potražio je duvankesu u torbi i smotao sebi cigaru od Kalahano-vog svežeg, miomirisnog duvana.Rozalita je propovednikovom poklonu dodala smotuljak „papirića", tankih listova kukuruzovine. Po kvali-tetu su se mogli meriti s najboljim cigaret-papirom. Nakratko se divio rezultatu svog rada, zatim ga jeprineo plamenu šibice koju je Ajzenhart pripalio o svoj rožnati nokat. Udahnuo je duboko i izdahnuoobla-čak dima. On se lagano digao u večernje nebo, neuobičajeno vlažno za kraj letnjeg dana. „Dobarduvan", rekao je, klimnuvši.„Zaista? Nadam se da jeste. Ja ne uživam u tim stvarima."Pedeset metara dug i trinaest metara visok ambar bio je mnogo veći od rančerskog doma. Prednjufasadu krasili su talismani izvešani u čast dolazećeg godišnjeg doba; slamnati stražari sa ogromnim glava-ma od oštrarepe. Iznad tavanskog prozora štrčao je kraj velike grede. Sa nje je visio konopac. Dečaci su udvorištu ispod njega nabacali seno. Sa jedne strane plasta dežurao je Oj a sa druge Andi. Obojica sugledali gore, u Bena Slajtmena. Uhvatio je konopac. Zestoko ga je po-tegao isprobavajući njegovučvrstinu i nestao u unutrašnjosti ambara. Oj je nestrpljivo lajao pokraj sena. Beni je izleteo, bacivši senapred, kosa mu se vijorila za leđima.,,Za Gilead i Elda!" povikao je i skočio sa prozora. Poleteo je u crveni sumrak, vukući senku za sobom.„Ben - Ben!" zalajao je Oj. „Ben - Ben - Ben!"Dečak je ispustio uže i poleteo u stog sena. Nestao je u njemu da bi već sledećeg trenutka izvirio sretan inasmejan. Andi mu je ponudio metalnu ruku. Beni je ignorisao i vešto skliznuo na nabijeno tlo. Oj jelajući obilazio oko njega.
Search
Search History:
Searching...
Result 00 of 00
00 results for result for
  • p.
    • Notes
    Load more