Integralna Stilistika

ИНТЕГРАЛНА СТИЛИСТИКА
[Још једно последње казивање

И окончан је летопис мој.]
Пушкин
1.
Како је „добро постављен проблем увијек и ријешен“665, по ријечима
Гастона Башлара, чију констатацију Жан Иполит, француски филозоф и
један од најцјењенијих тумача Хегела у двадесетом вијеку преокреће у
констатацију како се „питање поставља кад већ постоје три четвртине
рјешења“666, то и наша не мала `одважност изрицања` налаже да закључимо
које су то `три четвртине рјешења` Тодоровљевог питања званог
`евокација претходних дискурса`. Затворена у структуралистичку и
неоструктуралистичку чахуру науке о књижевности потеклу из окриља
Сосирове модерне лингвистике као `формалне, строге и системске науке` и
његовог учења о језику (у ужем смислу) као систему, под којим је Сосир
увијек разумијевао природни језик као систем, као и његовог учења о
знаку, под којим је увијек разумијевао природнојезички знак, семиотика
књижевног текста није могла да изађе из наслијеђеног спекулативног
круга у којем критичка свијест „може у најбољем случају само покушати
да се приближи неком реалитету, који заувек мора остати сакривен“667
тако да је „сваки елемент књижевног дјела сведен на најопштије
семиотичке законе функционисања у знаковном систему“.668
Недостатак интегралног приступа као посљедица оне тачке
гледишта коју је лингвистици наметнуо још Сосир тврдњом да је за њега
„језик говор мање жива реч“669, односно да је језик „способан за живот,
али не и жив“670, није значило да и он сам није био свјестан свих посље-
дица које носи изоловање „живе ријечи“ из конкретног предмета лингви-
стике јер управо он изричито каже: „И тако, ма с које стране пришли
665 Зб. Структуралистичка контроверза, дискусија, Просвета, 1988, Београд, 53.
666 Исто.
667 Ж. Пуле, нав. дјело, 85.
668 Н. Петковић, Од структурализма ка семиотици, БИГЗ Јединство, Београд,
1984, 244.
669 Ф. де Сосир, нав. дјело, 145.
670 Исто, 146.
278
питању, нигдје не добијамо интегрални предмет лингвистике; свуда се
сусрећемо са дилемом: или ћемо се везати само за једну стране сваког
проблема, па се изложити опасности да не опазимо двојности које смо
споменули; или ћемо, опет, изучавати говор истовремено са неколико
страна, па ће нам се предмет лингвистике појавити као гомила чудних,
збрканих ствари без међусобне везе.“671 Нимало случајно, он наглашава да
је „у живој речи клица свих промена“672 те да конкретна чињеница не може
припадати језику већ говору, тој `безобличној маси која ничим није
омеђена`. Одбацивање говора од стране Сосира које, могло би се рећи, има
компоненту својеврсне одбојности према тој `гомили чудних, збрканих
ствари без међусобне везе`, имало је за посљедицу да су сви његови
настављачи дијелили са њим то његово `неизлагање опасности од
двојности` − осим састављача и редактора Курса Балија и Сешеа. Утолико,
као што поетика никако није успијевала да стигне до првостепене „живе
ријечи“, односно, до говора у коме је клица свих промјена, тако није могла
да установи ни какве то промјене настају у другостепеној „живој ријечи“.
У настојању да постане наука, а постаће тако што се неће бавити `тим
промјенама` и том `безобличном масом`, већ оним што је стално и
непромјењиво, поетика ће ипак, након почетног, не нарочито постојаног
заједништва са лингвистиком у којем је истраживање било претежно
формализовано, почети да сумња у компетентност предоминирајуће
лингвистике да направи функционалну разлику између природног језика и
онога поетског. И мада однос измећу ове двије дисциплине никад није био
једноставан и обиловао је свим врстама тешкоћа теоријске и практичне
природе, па је „тако лингвистичка анализа имала прирођену тенденцију да
прецијени значај лингвистичког облика а потцијени утицај контекста“673 и
обрнуто, када је у питању семиотика, еклектичка интердисциплинарна
природа ових истраживања довела је до утапања поетике у структуралну
лингвистику, чији се „утицај на традиционална књижевна изучавања може
упоредити са утицајем земљотреса послије којег слиједи талас плиме“674.
Покушај комбиновања оба приступа шездесетих година овога вијека био је
напуштен, а однос међу наукама `захладио и није отопљавао више никад`.
„Узајамно неповјерење уз повремени презир“675 резултовало је да се
поетика дистанцирала од лингвистике тако да она до данас тражи и тек
треба да пронађе своју теоретску перспективу. „Формулација одговора не
672 Исто, 168.
673 В. ван Пер, Увод у књигу, С. Перовић, Како укротити текст, Институт за
стране језике, Октоих Подгорица, 1999, 9.
674 Д. Лоџ, Послије Бахтина, С. Перовић, Како укротити текст, Институт за
стране језике, Октоих Подгорица, 1999, 14.
675 В. ван Пер, нав. дјело, 3.
279
може се очекивати преко ноћи. Па ипак, због свих тешкоћа које садржи,
питање теорије не може се више избјегавати.“676 Наиме, лингвистичка
природа књижевних текстова је неспорна као што је неспорна и њихова
књижевна природа, што не дозваљава строгу одијељеност њихових
истраживања већ у интеграцији, у потреби да се помире бројна теоријска
питања као што је јединство текстуалности, видимо пут којим неизбјежно
ваља кренути.
2.
Тога је крајем шездесетих година прошлог вијека код Срба био
свјестан и Јован Вуковић као општепознати и општепризнати србиста, који
се залагао за интегралну стилистику или, другачије речено, за стилистику
као уједињујућу науку језика и књижевности. Још прије, ову идеју је 1958.
године изнио Роман Јакобсон на познатој „Конференцији о стилу“ која је
одржана на Универзитету Индијане у својој „Завршној ријечи:
лингвистика и поетика“ која је била базирана на традицији поетике и
лингвистике а изведена из стварања руских формалиста и прашког
лингвистичког круга. „Главни циљ конференције био је наглашавање
зближавања између емпиријско-интуитивних метода англоамеричке нове
критике (...) и индуктивног, експерименталног метода примијењене
лингвистике.“677 Основна мисао која прожима пет радова Јована Вуковића
посвећених интегралној сислистици, од којих четири носе наслов „Наука о
језику и наука о књижевности“678, а која би се могла ставити и за мото
сваког од њих, „одражавају сљедећа два става о стилистици: први Нијемца
Херберта Зајдлера: „Да би се дошло до основе за стилистику, мора се
стећи што потпунији и дубљи поглед на језик. Јер само из суштине језика
може се потпуно сазнати суштина језичке уметности,“ и други Руса
Романа Јакобсона: „... лингвист који је глув за поетску функцију језика и
проучавалац књижевности који је равнодушан према лингвистичким
проблемима и неупућен у лингвистичке методе представља подједнако
очит анахронизам. (...) Вуковића најприје интересује „однос између
лингвистике и стилистике, или другим речима: како се стилистика уклапа
у домене лингвистике, или: како стилистика која је првенствено
676 Д. Лоџ, нав. дјело, 6.
677 Исто, 13.
678 Ј. Вуковић, Обриси савремене науке о језику у границама стилистике,
Питања савременог књижевног језика, св.VI, Сарајево, 1968, 95−106; Наука о
језику и наука о књижевности, Питања савременог књижевног језика, св.VII,
Сарајево, 1969, 1−42; Наука о језику и наука о књижевности, Живот, бр.1,
Сарајево, 1970, 38−44; Наука о језику и наука о књижевности у међуодносима,
Књижевна историја, св. 7, Београд, 1970.
280
књижевнотеоријска (истовремено, ако ствари правилно схватимо, и
књижевноисторијска) наука – своје основе развија на лингвистичкој
историји и колико јој, у сваком моменту, може послужити пракса
лингвистичких анализа“. Анализом тог међуодноса он долази до закључка
да је „стилистика утолико богатија уколико оперише знањима
лингвистичке теорије и праксе“. За саму стилистичку анализу неопходно је
да „и лингвистички и литерарни стручњак морају у себи обједињавати
иста основна знања лингвистичка и литерарнотеоријска, и морају их знати
примењивати.“679
Интегрална стилистика која је „данас потврђена и чак проширена у
текстостилистици и семиотичкој стилистици, а посебно у литерарној
лингвистици која обухвата литерарну стилистику, дискурсну стилистику и
лингвостилистику, али и анализу дискурса, лингвистику текста,
прагматику и теорију рецепције“680 имаће у будућности интегративну
улогу у рјешавању многих проблема теоретске и методолошке природе
када је у питању научно бављење књижевношћу. Наиме, између науке о
језику и науке о књижевности не би требало да постоји таква разлика као
да се њихове лингвистичке и литерарнотеоријске „области“ не мијешају
сваког часа, као да нису чврсто повезане. Њих не обједињује само
заједнички предмет: књижевност, јер би такав приступ био супротан
основним начелима научног истраживања. Познато је да се „јединство
науке не остварује захваљујући јединствености њеног предмета. (...)
Требало би подсећати на то да се од Кантовог времена зна да метода
ствара предмет, да предмет једне науке није дат природним путем, него је
резултат једне обраде“.681
Вријеме је показало да ни лингвистика ни семиотика књижевног
текста, по свему судећи, нису у стању независно да превладају узајамне
противрјечности када је у питању превага књижевне или језичке
компоненте у изучавању књижевног дјела, а „жар с којим се сукоб између
лингвистике и науке о књижевности наставља открива суштинску
неодређеност обје поменуте дисциплине.“682
679 М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Књижевна задруга Бања Лука, 2006,
249-250.
680 Исто, 249-250.
681 Ц. Тодоров, Структурална поетика, у: Структурални прилаз књиже-
вности, Нолит, Београд, 1978, 54.
281
3.
Како је до тога изненађујућег сукоба који открива суштинску
неодређеност обје поменуте дисциплине уопште дошло? Да бисмо
одговорили на ово наизглед парадоксално питање, упућујемо `прогре-
сивни поглед унатраг` из нашег наизглед привилегованог постидеолошког
свијета мнијући − нисмо ли и данас „плијен“ структуралистичке
идеологије? У трагању за разлозима овог сукоба у којем постоји нешто
што је веће од њега самог, поглед се неизоставно зауставља на
родоначелнику структуралне лингвистике Феринанду де Сосиру и
његовом одређењу предмета лингвистике за који и сам Тодоров каже да је
„један пресудни тренутак савремене историје науке: рађање структуралне
лингивстике.“683 Познато је да је Сосир пошао од концепта како је „у
другим наукама предмет је унапред дат, а онда га можемо посматрати са
разних тачака гледишта. (...) (У лингвистици) смо далеко од тога да
предмет претходи тачки гледишта, већ би се чак могло рећи да тачка
гледишта ствара предмет“684. Увиђајући `потпуну бесмисленост текуће
терминологије` и потребу да се лингвистика реформише, да покаже каква
је врста предмета `језика уопште`, Сосир је реформисао текућу
терминологију, што је представљало важан потхват у утемељењу
лингвистике као строге науке. Међутим, управо тиме што је фаворизовао
„језик уопште“685, људску способност говора (langage), коју је Сосир
подијелио на језик и живу ријеч (langue и parole), лингвистика је као
наука, којег ли парадокса, својеврсно `изневјерено очекивање` властитог
творца јер је његова највећа жеља била да се не бави `језиком уопште`. Он
лично „није делио Хајдегерово побожно поштовање епистемологије“686,
иако је именовао језик као „систем, и то надиндивидуалан систем, нигдје
конкретно остварен – јер свако конкретно остварење спада у живу реч – он
је апстракција, али апстракција чије стварно постојање јесте услов
општења међу људима.“687
Са којим се сумњама у одређењу лингвистике као науке сретао
публиковању својих дјела несклони Женевљанин, убијеђен да лингви-
стику ваља `мијењати од темеља до крова`, најбоље се види из једног
његовог писма на чијим маргинама можемо ишчитати сав онај неизбјежни
понор који се увијек јавља између властитих жеља и научних постигнућа,
а у коме пише:
683 Ц. Тодоров, нав. дјело, 57.
685 Сосирова ријеч за језик као систем.
686 Џ. Калер, нав. дјело, 16.
282
„Сит сам свега, и, уопште, тешко ми је да напишем ма и десет
редака о језичким стварима што би имало неког смисла. Дуго сам био
надасве заузет класификацијом језичких чињеница и класификовањем
гледишта са којих их третирамо; и све сам свеснији огромне количине
рада који би био потребан да се лингвисти покаже шта он то ради...
Потпуна неподобност текуће терминологије, потреба да се она преуреди
и, у ту сврху, покаже какав је језик објекат, стално ми кваре задовољство
у филологији иако ми ни до чега није стало више него да не морам
мислити о природи језика уопште. То ће, и против моје воље, довести до
књиге (коју за живота није написао ни објавио, мислимо на Курс опште
лингвистике – М. С.) где ћу без одушевљења и страсти објаснити зашто
нема ни једног термина који се корости у лингвистици, а који би за мене
имао неког значења. И так после тога, признајем, бићу у стању да
наставим рад тамо где сам га прекинуо.“688
4.
Као што је Сосир, “нарочито занимљив и сугестиван као
интелектуални стратег, као снажан мислилац кога интересују темељи
метода“689, тврдио да смо у лингвистици далеко од тога да предмет
претходи тачки гледишта, већ би се чак могло рећи да тачка гледишта
ствара предмет, тако је и семиотика књижевног дјела, изникла доцније из
Сосировог „завјештања“ – семиологије, у упорном настојању да омеђи
свој предмет на слику и прилику класичне структуралне лингвистике, до
данас остала наука која је још `далеко од тога да предмет (књижевно
дјело) претходи тачки гледишта`, већ би се чак могло рећи, с обзиром на
њене `релативне` резултате, да је тачка гледишта стварала предмет.
Познато је да је Сосир лингвистику као науку о `језику уопште`
ставио у оквире семиологије као `науке о знацима уопште`. Подједнако
тако се и семиотика књижевности у свом уско омеђеном пољу
истраживања, по угледу на лингвистику, бавила више устројством
књижевног дјела `уопште`, тражећи у њему оно што је заједничко, инвари-
јантно а тек спорадично, оним што књижевно дјело чини посебним и
непоновљивим. Посљедице оваквог концепта биле су далекосежне: као
што је структурална лингвистика од оснутка `презрела` живу ријеч „која је
неухватљива, она се расипа на све стране, подлеже компетенцији
разноразних дисциплина (...) Она као да уопште није подобна да се
конституише у објект једне специфичне научне дисциплине“690, тако је и
283
семиотика књижевности такође ставила „у фус-ноту“ (Ј. Вуковић) „живу
ријеч“ књижевног дјела јер је и она полилингвистична – `неухватљива и
расипа се на све стране`, а притом је још јединствена и „надахнута“! Како
је као таква `тешка за испитивање`, семиотика књижевности ју је, будући
да `подлијеже компетенцији разноразних дисциплина`, до данас
протјерала из свог домена и пребацила у задатак лингвистици да би потом
и саму лингвистику (и лингвисте) искључила из поља проучавања
књижевног текста.
Подједнако тако, књижевна семиотика је из свог истраживања
искључила првостепену живу ријеч која претходи оној на другом степену,
што је имало за посљедицу да је књижевној семиотици до данас област
првостепеног језика на којој почива књижевноумјетничка грађевина
смисла остала потпуни „тамни предио“. Ту огромну област интегрална
стилистика као обједињујућа наука тек ваља теоријски и аналитички да
освијетли, из чега се показује да семиотика као да уопште није способна да
се конституише у објекат једне специфичне научне дисциплине јер је
изван њенога предмета остало све оно што је, сосировски казано,
неухватљиво и расуто на све стране, а то је сам поетски говор.
5.
У упорној борби и страху од превласти језичке материје у свом
истраживању, књижевна наука је, попут лингвистике, мијењајући циљеве
и методологије према тренутној моди, иза чега се крије њена притајена
епистемолошка непостојаност, од самог почетка, још од руских
формалиста, сва своја постигнућа покушала претворити у опште ноуме-
налне принципе, а језичку форму691 на саморефлексивну „ствар по себи“.
Тако су, у варљивој намјери да сачувају `аутономију` књижевног дјела,
опојазовци по угледу на Хумболта и Штајнтала, оснивача лингвистичког
психологизма, у књижевном дјелу хегемонозовали само форму, свевши је на
саморефлексивни израз па је тако неоспорно даровити Јуриј Тињанов у
Проблему језика стиха писао да појам `материја` не прелази оквире форме, да је
он `такође формалан, те да га је погрешно сврстати у ванконструкцијске
моменте`. Та велика самозаваравања формалне школе, изникле из потребе
за новим приступом поетском језику, за одбацивањем историјско-
генетичког метода, уз значајне резултате, никада до краја нису напуштена,
691 Младограматичари се такође нису интересовали за знаке него за форме.
Ниме, „ако сличности у форми нису случајне, оне указују на заједничко порекло,
и задатак је сада био постулирање првобитних облика и праћење историјске
еволуције која је повезивала првобитне облике с доцнијим облицима у једном
непрекинутом низу.“ Џ. Калер, нав. дјело, 82.
284
може бити и стога што је формални метод претендовао да буде и нови
„поглед на свијет“, па се тако ти `давни рабоши` опојазоваца уз незнатну
преинаку концепта провлаче у књижевнојезичкој науци кроз читав
двадесети вијек до дана данашега. Свјесна своје епистемолошке
непостојаности од самог почела, књижевна наука је излаз покушала наћи у
позајмљивању концепата од побочних наука, херменеутике, психоанализе,
филозофије деконструкције, теорије информације и кибернетике. Међу-
тим, из те прераде и примјене туђих научних модела, посебно оних узетих
из теорије информације, чији су резултати понекад били завидни, али
остају секундарни, искрсле су тек мале наде да би их књижевна семиотика
могла до краја интегрисати као властите. Стари `сјај` науке о књижевности
која је у дјелу видјела непоновљиву складност умјетничке вербалне
творевине нису могли да поврате ни подједнако традиционални
механицистички поступци и модели јакобсонског или чомскијевског типа,
које су смијенили новији когнитивни и семиотички модели сукобљени са
најновијим достигнућима у текст-лингвистици, прагматици, теорији
рецепције и теорији дискурса.
„У ситуацији у којој постоје супротстављене тврдње за дефиницију
поља проучавања, извјесност може да се постигне оповргавањем дефин-
иције вашег противника“692, саркастично је досадашње стање књижевне
науке коментарисао Вили ван Пер. Том самозаваравању, када је у питању
дефинисање поља проучавања, књижевна наука је била изложена у
читавом прошлом стољећу. Супротстављена лингвистици, која је полагала
право преимућства дефинишући књижевно дјело као „језичко умјетничко
дјело“ (В. Кајзер), књижевна семиотика је то оповргавала на начин да све
што сама није умјела објаснити, а то је моделативна моћ језика у књиж-
евном дјелу – задавала је лингвистици.
Тако је прошли вијек, умјесто у зближавању поља проучавања,
протекао у њиховом међусобном оповргавању. “Идући из раскола у
раскол, из једне редукције у другу, проучавања књижевнсти као да су била
осуђена да све више окрећу самима себи апарат својих захвата и да се све
више затварају у нарцисоидно понављање, стерилно и у крајњој линији
самоуништавајуће, остварујући напокон Валеријево предвиђање из 1928:
„Куда иде критика? У своју пропаст, надам се.“693
Даљњи развојни пут науке о књижевности био је тиме пресјечен, а
неукидива разлика постајала све већа, првенствено због тога што је као
специфична научна дисциплина која треба да одговори на оно материлано,
али и оно духовно у књижевном семиозису, што је непоновљиво
693 Ж. Жанет, Критика и поетика, Зб. Структурални прилаз књижевности,
Нолит, Београд, 1978, 59.
285
„ујезиковљено“ у другостепеној „живој ријечи“ а на прилику првостепене,
одбијала да стави у оквир свога промишљања. То „помрачење смисла“ (С.
Жижек) за „живу ријеч“ које је наступило као ехо Сосировог „језика по
себи“ и Хумболтовог учења о „унутрашњој“ и „спољној форми“, не би
смјело и надаље да се оставља у задатак `далеком неком покољењу` већ би
тог задатка ваљало да се прихвати интегрална стилистика будући да без
интердисциплинарног истраживања поетског говора са лингвистичког и
књижевносемиотичког становишта нема потпуног разумијевања, оцјењ-
ивања и тумачења текстова који су недвојбено књижевни.
6.
Интегрална стилистика на књижевно дјело не жели да баца `објектну
сјенку` која би га опредметила, постварила и свела на збир техничких или
занатских захвата помоћу којих је аутор „направио“ дато дело, већ
брижно пазећи на „остатак“ који и јест „душа“, који је угаони камен што
књижевност раздваја од некњижевности, прилази дјелу као полифонијској
структури, а књижевном јунаку као субјекту. У полифонијском приступу,
који је приступ интегралне стилистике, нема „издвојених мисли“, као што
нема ни јединства у смислу неког система, већ је то цјеловита позиција
усмјерена против механичке, утилитарне, формалистичке концепције.
Интегрална стилистика дјело смјешта у контекст културе, не игноришући
принцип стварности и категорију времена; она тумачи књижевно дјело са
више равноправних тачака гледишта које међусобно коегзистирају.
Полифонијски приступ у интегралној стилистици није нешто што настаје,
него се он као идеја појавио истовремено и ступио на позорницу већ готов,
кад и интегрална стилистика. Утолико је њен задатак као обједињујуће
лингвистичке и литерарнотеоријске науке да актуелизује бројне језичке и
књижевне проблеме у којим су се нашле двије науке а о чијем рјешењу их
је била напустила и сама свијест. За такво стање понајмање је одговоран
Фердинанд де Сосир, који је, размишљајући на Кантовом трагу у утеме-
љењу лингвистике, знао да метода ствара предмет, али који је такође био
више него свјестан како бројна доктринарна питања која се тичу разлаза са
претходним, младограматичарским учењем, није до краја домислио па
стога за живота и није публиковао свој Курс.
То што књижевна семиотика и структурална поетика, с једне стране,
„за свој предмет узимају апстрактне организације које логички претходе
сопственим организацијама“694 и кантовски утемељена структурална
лингвистика, с друге, која према Бенвенисту „има свест о систему, тежњу
286
да се анализа доведе до елементарних јединица,“695 имају заједнички
предмет, књижевно дјело, није значило, бар досад, да ће се остварити
јединство наука `захваљујући јединствености њеног предмета`. Штавише,
„идеја о научном бављењу књижевношћу сместа наилази на толико
подозрења696, подједнако као и она о научном бављењу језиком књижевног
дјела – „као да међу њима постоје јасне разлике, као да се те ствари не
мешају сваког часа, као да нису чврсто повезане у једном општем напору
израза.“697 И док је „лингвистика до сада била наука о језику, дотле је
„посестрима“ поетика настојала да постане наука о дискурсу“.698 Морајући,
како каже Тодоров, да се `у својим првим корацима послужи појмовима и
методама лингвистике`, поетика ипак није успјела, (односно, Тодоров није
успио) да изиђе из спекулативног ћорсокака при утемељењу као `строга`
науке, већ је преузимајући структуралнолингвистички калуп и фавори-
зујући инваријантно и потрагу за системом, себи унапријед приредила
спровод. Из те почетне бесперспективности је није могла извући ни прас-
тара Јакобсонова формула која „проучавањима књижевности предлаже као
предмет не литературу, него литерарност, не поезију него поетску
функцију: општије узев, предмет теорије би овде био не само реално него
свеукупност виртуелног у књижевности.“699 Једина обећавајућа будућност
у проучавању књижевности може да лежи у размјени знања између
лингвистике и књижевне семиотике, у „свести о њиховој комплементар-
ности и у остварењу те комплементарности“700, што од стилистичара
двадесетпрвог стољећа захтијева добро познавање лингвистичких
дисциплина “које проучавају поједине језичке нивое, тако да стилистичар
нужно мора познавати фонетику, фонологију, текстологију, творбу ријечи,
морфологију, синтаксу, лингвистику текста, семантику“701. Те комплемен-
тарности очигледно није била свјесна ни модерна критика, која је такође
нихилистички раздвојила дјело и аутора и дјело супротставила аутору, а
данас почиње да „схвата да су они повезани и да је сваки облик критике
нужно ухваћен у круг њиховог узајамног упућивања.“702
Бројни изучаваоци поетске функције (што је, према Тодорову и
његовим претходницима руским формалистима ексклузивни и искључиви
предмет поетике) у данашњици постали су свјесни анахронизма да су били
696 Исто, 54.
697 Исто.
698 Исто, 57.
699 Ж. Жанет, Критика и поетика, у: Зб. Структурални прилаз књижевности,
Нолит, Београд, 1978, 62.
700 Исто, 63.
701 М. Катнић-Бакаршић, нав. дјело, 51.
702 Исто, 61.
287
глуви за књижевност као умјетност ријечи. Зато, „без разумијевања
природе језика нема ни разумијевања природе књижевности. И однос
књижевности према збиљи ваља зато разматрати у оквиру односа језика
према збиљи. Књижевност се, такорећи: посредно, преко језика, односи
према збиљи, те проучавање књижевности као умјетности увијек на овај
или онај начин претпоставља одређено схваћање језика“703. Књижевна и
језичка наука западног типа, одавно је затворена у спекулативно поље
истраживања језика `по себи` и потпуно глува за говор и живу ријеч;
преграђена унутар себе и унутар знака на ознаку и означено, унутар
језичке дјелатности (langage) на језик у ужем смислу и говор, раздијељена
на дијахронију и језичку синхронију, преполовљена на парадигматску и
синтагматску осу. Тим цијепањем на непосредан начин епистемолошки је
утемељена не само лингвистика и поетика, него посредно цјелокупна
научна мисао двадесетог вијека настала по угледу на модерну лингвистку
а којој тек предстоји „ремонт језичких крхотина“704 унутар интегралне
стилистике. Биће то међутим, немогуће остварити свођењем несводивости
језика поново на `једно стајалиште`, што би свакако био погрешан
принцип – већ је полифонијски приступ књижевноумјетничком тексту у
коме бисмо имали неколико равноправних стајалишта, путоказ за излазак
из слијепе улице структуралистичког насљеђа.
За, како га назива, панхронично гледиште` залагао се у филозофији и
Морис Мерло-Понти који је расуђујући о феномену говора и о односу
језика и живе ријечи, исказао отпор према „појави једног језика, то јест,
једног заокругљеног система знакова који је мислио да је у начелу кадар да
лукавством (М. С.) задобије свеколико бивствовање које би се
предочило“705, те је стога био резолутан:
„Узалуд је Сосир успостављао двојство приступâ, његови настав-
љачи присиљени су да са једном субјезичком схемом (Густав Гијом
/Gustave Guillome) уведу једно медијативно начело“706.
Ваља и овом приликом нагласити да су једино Морис Мерло-Понти
и Густав Гијом, један филозоф феноменолог707 а други лингвиста, за кога
је Ролан Барт, не без јетке ироније подругљиво рекао да је он „лингвиста
који тренутно није у моди, али би то могао поново бити“708, (ваљда, ако се
„поправи“ и ревидира свој тврди став, па би Барт у том случају
703 М. Солар, Теорија књижевности, Школска књига, Загреб, 1981, 10.
704 М. Мерло-Понти, О феноменологији говора, Трећи програм Радио-Београда,
лето, 1986, 195.
705 Исто, 203.
706 Исто, 194.
707 Амбиција феноменологије била је и јесте да постане „строга наука“.
708 Р. Барт, Писати: непрелазни глагол, зб. Структуралистичка контроверза,
Просвета, Београд, 1988, 168.
288
благоизволио да са њега скине анатему) у сред структуралистичке Меке,
Париза, који је остао његова најјача Бастиља, свјесни властите усамљ-
ености у свеколикој западној мисли заробљеној у узама тоталитарног
неоформализма, дигли свој слободоумни глас истине ради, а потом и
картезијанског и Декартовог Cogito, за шта сам Мерло-Понти каже:
„Родити се, то значи уједно родити се из свијета и родити се за свијет“709.
`Иступивши из гомиле сами` (А. Б. Шимић), из тираније париског
(нео)структуралистичког стада, они остају звонки глас `побуњеног чов-
јека` по цијену да их до данас лукаво скрајњују (јер они никако да дођу „у
моду“), потврђујући да се често `демонократски` Запад (Н. Велимировић)
ипак није `трајно завадио са својом памећу` (А. Буха).
7.
У исто вријеме док структурализам као спекулативна анализа из
западноевропске метрополе знања, али и протестантизма и екуменизма, а
данас већ и једне од престоница уједињене Европе, Женеве, доспијева у
Русију, у совјетској психологији, у прекретничком раздобљу непосредно
послије октобарске револуције, Лав Семјонович Виготски, потоњи
утемељивач савремене совјетске психологије је “чини се у магновењу
уобличио своју теорију психолошких појава“710. Тако је настало једно
другачије, крајње оригинално учење у нимало охрабрујућим годинама
кризе свјетске и совјетске психологије које ће тек постхумно (четрдесет
година послије смрти ауторове) биљежити упадљив успјех остајући до
данас у много чему још недосегнуто. Наиме, савремена семиотичка мисао
тек треба да поново открије у Виготском „једног од оснивача семиотике и
психолингвистике“711 када су у питању његове идеје и истраживања
проблема знаковних система и значења и њихове улоге у организацији и
развоју људског понашања. Ово учење је у пуном смислу те ријечи
хуманистичко па и у чињеници да нас у аналошким „причама“, између
осталог приводи 'спознанију права'. Јер шта може бити вјеродостојнија
аргументација од оне у којој поводом структуралистичког метода који се
упињао да постане филозофија времена Виготски упозоравајући исправља
заблудјелу формализовану мисао:
„Разлагање воде на састојаке не може бити начин који нам може
објаснити њена конкретна својства, јер је то пре пут подизања на степен
709 M. Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije, Biblioteka Logos, Veselin
Masleša - Svjetlost, Sarajevo, 1990, 518.
710 И. Ивић, нав. дјело, 9.
711 Исто, 9.
289
општег него анализа, тј. рашчлањивање у правом смислу речи“712. Тако и
ми, његови позни читачи, прихватајући ове упуте у свој пунозначности и
промишљајући епистемолошки систем који је одвојио душу од тијела,
свјесно од несвјесног, писмо од писца, форму од садржине, дјело од
ствараоца, човјека од Бога, знак од значења, субјекат од објекта, књигу од
Велике књиге, што је равно одвајању − чокота од лозе, а што представља
срж традиције западњачког убиственог формализма који убија мишљење
само, са Виготским закључујемо да такву методу − „методу разлагања на
састојке мора замијенити метода анализе која рашчлањује на јединице;
мора пронаћи те неразложиве једнице које задржавају сва обележја
својствена односној јединици као јединству, јединице у којима се обрнуто
одражавају та обележја, и таквом анализом покушати да реши конкретна
питања која се пред њим постављају. А шта је та јединица која се не може
више разлагати и у којој се садрже обележја својствена целом говорном
мишљењу?
Рекао бих да се таква јединица може наћи у унутрашњости речи − у
њеном значењу“713, закључује Виготски показујући колико је концепт
језика као система који је одбацио говор и значење, односно „смисао“
варљив по истину која свакој науци мора да буде једини императив. И док
је за заговорнике логоцентричности бит знака била `означено`, а за њихове
протовнике једина реалност у `ознаци`, за Виготског је `јединица говорног
мишљења` значење. Стога и методу анализе која поетску ријеч разлаже на
састојке, мора да смијени метода анализе која такву ријеч, схваћену као
знак, по дефиницији, „сложен“, рашчлањује на јединице и у њима
проналази оне неразложиве једнице које задржавају сва обиљежја
својствена односној јединици као јединству, јединице у којима се обрнуто
одражавају та обиљежја. Циљ такве анализе која може да ријеши
конкретна питања која пред нас поставља семантика поетске ријечи
налазимо у `унутрашњости ријечи` и њеном значењу јер једино тиме
долазимо до јединица које се не могу више разлагати, а у којима су
садржана сва обиљежја својствена односној јединици као јединству. Таква
метода која по препоруци Виготског рашчлањује ријеч на јединице, а `не
разлаже воду на састојаке` (јер тада ти састојци губе обиљежја својствена
води), управо је транстекстуална реконструкција. Једино она, кад се
примијени на анализу најсложенијег од свих сложених поетских знакова,
антропонимског и топонимског поетског знака, јесте рашчлањивање у
правом смислу ријечи зато што не разлаже име на `хемијске формуле`,
фонеме и дистинктивна обиљежја, већ другостепено име и лик разлаже на,
метафорички казано, `молекуле и молекуларна кретања`, односно на
712 Л. Виготски, нав. дјело, 39.
713 Исто, 42.
290
протоимена и протоликове као живе ћелије значења. Управо је у њима
садржана јединица значења, `састојак јединства својствен цјелини` који
учествује у грађењу другостепеног знака, по дефиницији „сложеног“,
означитељски и означенички, чак и преко десетак протознакова, како је
потврдила транстекстуална реконструкција Николетине Бурсаћа.
Оваква семантичка анализа кроз транстекстуалну реконструкцију
унутар интегралне стилистике показала је своје несумњиве предности у
односу на досадашње методе разлагања на састојке јер у протоименима и
протоликовима проналази јединице говорног мишљења као неразложиве
јединице значења другостепеног знака. Тај сложени, у нашем случају,
ономастички знак као предмет анализе која „рашчлањује сложену цјелину
на јединице“714, у себи чува уграђене јединице значења получене од
протознакова и протоликова. Наш задатак је да откривамо та палимпсестна
значења получена од протознакова, која задржавају сва обилежја
својствена односној јединици, тј. поетској ријечи. Оваква анализа која
„рашчлањује сложену целину на јединице“715 представља „прекретницу у
целом будућем учењу о мишљењу и говору“716. Она постулира став да
„сама реч представља живо јединство звука и значења“717 јер „садржи као
жива ћелија, у најједноставнијем виду све основне особине својствене
говорном мишљењу у целини“718 којим се могу објаснити конкретна
значења цјелине коју изучавамо а зове се сложени поетски знак.
8.
Зашто се „унутрашњост ријечи“, њено значење у књижевној
семиотици досад није на овакав начин истраживало и интерпретирало?
Зато што је у Сосировом структуралистичком моделу, сачуваном у
студентским забиљешкама, који „почива мање на оном шта је он „заиста“
мислио него на оном што је садржано у Курсу“719 и на концепту да је
„језик“ битна, а „жива ријеч“ само секундарна појава – „жива ријеч“ као
друга страна мјесеца, разлагала на састојке, на фонеме и дистинктивна
обиљежја а није истраживало њено значење, тј. `неразложиве једнице које
задржавају сва обиљежја својствена односној јединици`. Зато је она до
данас била и остала непроучена, а управо је у њој „завезан чвор оног
јединства које називамо говорним мишљењем.“720 Умјесто да се истражују
715 Исто.
716 Исто.
717 Исто, 40.
718 Исто.
719 Џ. Келер, нав. дјело, 18.
291
конкретна поетска значења, Сосир је у једној феноменолошкој редукцији,
као вид накнадне свијести, покушао да укаже на њену релацијску везу, али
са језиком као системом, наглашавајући:
„Истина, између њих постоји узајамна повезаност, жива реч је
истовремено „и инструмент и производ језика“721. Али то су, ипак,
појашњава Сосир, „две апсолутно различите ствари; за њега је језик
колективна ствар, док у живој речи нема ничег колективног“.722
Посљедице одбацивања и протјеривања „живе ријечи“ из
структуралне лингвистике, а потом и из семиотике као `пасторчета`
лингвистике биле су далекосежне, тако да се њено истраживање од
почетка формализовало до степена да је Опојаз (московско-петроградски
формални метод) као `принцип и поглед на свијет` (Б. Ејхембаума) у
разбијању традиционалних поставки покушао потпуно да одбаци
„садржај“ књижевног текста и књижевног знака као јединице текста,
сводећи књижевну умјетнину и поетску ријеч само на форму „као нужан,
али не и довољан услов,“723 јер ниједан није довољан сам по себи.
Структурална анализа са њеним `кукавним резултатима`, у беспоштедној
критици Виготског, којој је вријеме потпуно дало за право, „разбила је на
два дела (језик и ријеч), међу којима су затим истраживачи покушавали да
успоставе спољашњу механичку асоцијативну везу. Звук и значење речи
нипошто нису повезани међу собом. Оба та састојка, сједињена у знак,
каже један од најзначајнијих представника савремене лингвистике, живе
сасвим одвојено. Отуда није чудо што је такво схватање могло дати само
кукавне резултате за изучавање фонетике и семантичке стране језика. Звук
отргнут од мисли изгубио би све специфичне особине које су га учиниле
звуком људског говора и издвојиле из целог осталог царства звукова који
постоје у природи. Зато су почели да проучавају само физичке и психичке
особине тога обесмишљеног звука, тј. не оно што је за тај звук
специфично, него оно што је у њему заједничко са осталим звуковима који
постоје у природи, те нам проучавање није могло објанити зашто је звук
који располаже таквим и таквим физичким и психичким особинама – звук
људског говора, и шта га чини. Исто тако би се и значење одвојено од
звучности речи претворило у чисту представу, чист мисаони чин, који су
почели да проучавају одвојено од појма који се развија и постоји
независно од свог материјалног носиоца. Неплодност класичне семантике
и фонетике у знатној мери условљени су баш тим разлучивањем звука и
значења, тим разлагањем речи на поједине састојке.“724
722 Исто, 20.
724 Л. Виготски, нав. дјело, 40-41.
292
9.
У настојању да иновира овакав једностран приступ јединици
књижевног текста и тексту у цјелини, да га интегрише у односу на говор и
претходни дискурс, тартуска је семиотичка школа у раним радовима додуше
полазила од првостепеног језика – али опет схваћеног као система, макар био
и `првостепени` и `моделативни`, да би га и она као `претпоставку` доцније
прећутно изоставила. Оно што је посљедовало из овако постављене тачке
гледишта у односу на језичку дјелатност која није само језик као систем, него
говор (parole) и жива ријеч, било је потпуно `исијецање` у проучавању
књижевног текста `претходног дискурса` као, како је Сосир тврдио, нечега
`неухватљивог, који се расипа на све стране`. И мада је у књижевно-
семиотичкој науци за разлику од лингвистике предмет унапред дат, а онда га
можемо посматрати са разних тачака гледишта, и премда књижевно дјело
`претходи тачки гледишта`, у семиотици је, у покушају да постане строга и
објективна наука, дошло до обрата у којем је, чак би се могло рећи
(сосировски), `тачка гледишта стварала предмет`, почев од учења руских
формалиста, преко широко разасутих структурално-семиотичких теорија
диљем свијета, до тартуско-московских семиотичара и француско-
швајцарских поетичара.
Семиолошко истраживање поетске ријечи запречила је чињеница да је
„за Сосира битно да он сматра да се жива реч не да уклопити у један систем,
тј. бити предмет науке, у сваком случају, да се језик и реч не могу
истовремено изучавати. Зато је за њега лингвистика искључиво наука о
језику онако како га је он дефинисао и омеђио. У даљем току Курса он
изучава само језик.“725 Међутим, његова структуралистичка теорија је као
сваки конструкт била супротност пракси и под појмом језик означавала је
систем, који је, као такав, резултат добијен путем мишљења, за разлику од
говора који се опире систему. Будући да се `жива ријеч не да уклопити у
један систем` и само истраживање говора, посматрано из Сосирове `једне
тачке гледишта` није могло да буде предмет науке. Он своје категоричко
залагање да жива ријеч не може бити предмет лингвистике објашњава
наравно, из повлаштеног мјеста језика као система и закључује да се `у
сваком случају, језик и ријеч не могу истовремено изучавати`.
„У ком простору се налази ова подјела?“726, питао би се структуралист
Фуко који се више позивао на лингвистику но што се стварно на њу
ослањао? Који је то простор у којем трансцендентални језик никако да се
укрсти са говором, а може са теоријом информације, кибернетиком,
херменаутиком, и у којем се говору непрестано `чини неправда`?
726 М. Фуко, Ријечи и ствари, Нолит, Београд, 1971, 61.
293
Посве је сигурно да „то живо биће које се зове умјетничко дјело“727
и његова жива ријеч као јединица која „располаже свим основним
обележјима својственим целини и која представља живе неразложиве
делове тога јединства“728 на којем почива ваљано умјетничко дјело,
посебно однос првостепене и другостепене ријечи мора и ваља да
„ускрсне“ у будућим изучавањима књижевног семиозиса упркос тврдо-
главој рационалности бројних пропагатора затвореног стуктуралистичког
имагинарног система који је „поштовао свето правило структурализма,
правило игнорисања смисла, кога су се и сами лингвисти, и поред најбоље
воље ретко придржавали?“729 Чак и покушај Џонатана Калера да одбрани
Сосирово залагање за систем, који се одавно претворио у своју
супротност јер у својој апстрактној и идеалистичкој свеопштости није
способан да одговори на бројна конкретна питања које поставља
књижевна и језичка наука, звучи двосмислено и неувјерљиво када тврди:
„Али пошто нама управља људски семиолошки императив настој да у
свету око себе нађеш смисла, боримо се са тврдокорним и неухватљивим
објектом који продубљује и проширује наша поимања значења, модиф-
икујући и проширујући правила система. Ту се срећемо са семиолошким
системом књижевности (...) у којем – кад би постојао директан и
експлицитан семиотски код који пружа аутоматско тумачење за свако
књижевно дјело, књижевност би била од много мањег значаја, и прво што
би писци учинили било би да прекрше или превазиђу правила тог
кода.“730
Питамо се зато, зар би главно обиљежје такве анализе у којој се
„као њен резултат добијају производи туђи анализираној целини –
састојци који не садрже особине својствене целини као таквој“731, а што је
главна одлика структуралистичке анализе, зар би таква ријеч из које је
отргнут смисао и сведена на „обесмишљени звук“732 из кога је истргнуто
значење, да ли би и даље требало да буде канонизовани предмет
књижевнојезичке науке, стилистике, семиологије, дискурс анализе. Све
оне скупа `или од умора или од сујевјерја` , како једном рече П. Валери,
никако да крену у обнову својих темеља, већ у празном умовању остају и
даље заробљене `духом научности` и никако да се врате изворном
етимолошком значењу Валеријеве поетике, којој је он надјенуо име, а под
727 Ц. Тодоров, Структурална поетика, Зб. Структурални прилаз књижевн-
ости, Нолит, Београд, 1978, 50.
729 С. Марић, Егзистенцијалне основе структурализма, Предговор, М. Фуко,
Ријечи и ствари, Нолит, Београд, 1971, 60.
732 Исто, 40.
294
којом је пјесник потписао – „све оно што се тиче стварања и сачињавања
дела којима је језик и твар и средство – а нипошто у уском значењу
збирке естетичких правила и прописа који се односе на поезију.“733
10.
Одупирући се онима који поетици намећу редукцију предмета
истраживања и своде је на `збирку естетичких правила и прописа`, ни
Тодоров није успио да своју структуралну поетику већ у првим њеним
корацима извуче из „послушне потчињености лингвистици“734 не само у
смислу `послуживања њеним појмовима и методама` већ у његовом
залагању, ма колико на први поглед прикривеном, “да задатак науке не
може бити описивање појединачних чињеница, каква год била њихова
природа (тиме се можда може објаснити неуспех који су претрпели сви
покушаји да се од проучавања књижевности начини наука). Но ако не
може удовољити научним критеријумима, дескрипција губи разлог
постојања.“735
Како у коначности не би порекао „аутономни карактер књижевног
дискурса и посматрао га као транспозицију једног низа некњижевних
чињеница“736, Тодоров се, као ученик Ролана Барта, код кога је по доласку
из Софије на постдипломске студије магистрирао 1966, у исходу залаже
за „опис једног дјела, било оно књижевно или не, ради њега самог и у
њему самом, не напуштајући га ни часа, не одсликавајући га ни на шта до
на њега самог“737. Да постојање поетике ипак не би било потпуно
излишно јер, како тврди утемељитељ поетике овог типа, свако „дело
представља своју најбољу дескрипцију“738, Тодоров се залаже да поетика
„поставља апстрактне појмове у књижевни дускурс, а не у појединачно
дело, она тврди да ти појмови могу постојати само у дискурсу, док у делу
увек имамо посла с мање или више „нечистим“ манифестацијама, поетика
се не бави овим или оним одломком једнод дела, него оним апстрактним
структурама које назива „дескрипција“, „радња“ или „нарација“739.
У утемељењу структуралне поетике, а `на прилику` лингвистици,
којој је Сосир „тачно одредио природу предмета свог испитивања јер без
те основне операције једна наука је неспособна да изгради своју
734 Исто.
735 Исто, 51.
736 Исто.
737 Исто, 49.
738 Исто.
739 Исто, 56.
295
методу“740, Тодоров се залаже да се поетика супротстави дескрипцији,
што би јој дало статус који је приближава другим структуралним дисцип-
линама. Већ тиме што има свијест о систему и тежњу да анализу доведе
до елеметарних јединица а не `неразложивих јединица значења`, она за
свој предмет може да узме само `апстрактне организације које логички
претходе конкретним манифестацијама` у књижевном дјелу, да не
истражује поетско дјело него поетску функцију, не литературу него
литерарност, што све скупа значи да већ у старту заузима јалови правац
који јој је одредио структурализам и његов књижевнонаучни варијетет,
формализам, а који поимајући књижевност као систем, предвиђа бављење
само оним што је у дјелу обична конвенција, што је опште, а никако оним
што је у њему појединачно и стваралачко.
Већ из самих ових програмских теза које осим што покрећу бројна
стара питања на мало која могу пружити релевантан одговор, очигледно
је да овако заснована поетика никако није могла да постане жива
књижевнојезичка наука. Њен чисто структуралистички приступ који у
својим апстрактним програмским манифестацијама књижевно дјело
ставља, као семиолошки феномен sui generis, изван било какве везе са
друштвеном стварношћу, показује колико је било тешко, ако не и
немогуће, да Тодоров превазиће структуралистичко насљеђе и његове већ
унапријед задате координате, односно образац мишљења који, показује
се, није искључиво и чисто научни и теоријски концепт већ има одлике
својеврсног идеолошког погледа на свијет. Штавише__________, он је чак успио да га
наметне и оживотвори. Темељи оваквог насљеђа који су предвиђали
`технике дешифровања` и типове анализе које је у понечем превазилазила
и стара реторика и поетика класичног доба, „изливени„ су били још у
вријеме Опојаза. Да пређе „са овакве анализе на другачију анализу“741 –
односно да се помјери из насљеђене Сосирове тачке гледишта на
`Јулијским Алпама` Тодоров није имао слаге већ своју поетику у старту
установљује тако да буде само још једна `нечиста` допунска дисциплина
структуралне лингвистике, којој је он, додуше, дао живот и име као чеду
француске „нове критике“ – али јој није омогућио да живи.
11.
Како се језик и жива ријеч према Сосировој препоруци не би
требало да изучавају истовремено већ напоредо, чиме би, страхује Сосир,
296
„опасна мијешања била искључена,“742 да ли то значи да у овим дубоким
шанчевима које је западњачка мисао ископала око језика као чардака ни
на небу ни на земљи семиотика мора и даље да остане и да попут оног
„истраживача који, желећи да реши проблем мишљења и говора, разлаже
тај проблем на говор и мишљење?“743 И да ли је могуће доћи до икаквих
релевантних резултата у оваквом појединачном истраживања у којем се
истраживачу догађа „исто што би се догодило свакоме ко би, тражећи
научно објашњење неких својстава воде, на примјер, зашто вода гаси
ватру, или зашто је на воду примењив Архимедов закон, прибегао
разлагању воде на кисеоник и водоник као средству за објашњење тих
својстава. Он би са чуђењем сазнао да водоник сам гори, а да кисеоник
потпомаже горење, и никад не би успео на основу особина тих састојака
да објасни особине својствене целини. Тако ће и лингвистика (и њена
„посестрима“ поетика – М. С.) која разлаже говорно мишљење на
поједине састојке да би објаснила његове суштинске особине, својствене
управо мишљењу као целини, узалуд затим тражити те састојке јединства
својствене целини. У току анализе они су испарили, изветрили, и њему не
преостаје ништа друго до да тражи спољашњу механичку узајамну
повезаност састојака да би помоћу ње чисто спекулативно реконструисао
објашњиве особине ишчезле током анализе.“744
У интегралној стилистици као уједињујућој науци `опасна
мијешања` неће бити искључена већ ће, напротив, бити укључена као дио
унутрашњег јединства стваралачког мишљења и говорења и синтетизова-
на у `заједничком` мјесту. Тек оваквом анализом која ће омогућити дубљи
поглед на језик и говор – `јер само из суштине језика може се потпуно
спознати суштина језичке уметности`, како тврди Херберт Зајдлер – жива
поетска ријеч неће бити за свагда `у одсуству`. Оквир интердисци-
плинарне лингвостилистичке науке интегралне стилистике не може бити
поетски говор `глув` за поетску ријеч, јер је то очигледно био погрешан
поредак и „очит анахронизам“745. Ако је тако било док је „владао
структурализам“746 и док су се лингвисти мрштили на помен `говора`,
приступ поетском као специфичном индивидуалном и ствралачком
говору не може бити `химеричан` и данас, што неизоставно налаже разви-
јање науке о поетском говору и у домену лингвистике и у области
књижевне семиотике.
Епистему језичке дезинтеграције коју је најавио Сосир тиме што је,
742 М. Фуко, Ријечи и ствари, Нолит, Београд, 1971, 60.
744 Исто, 39.
745 Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, Нолит, Београд, 1966, 324.
297
`избјегавајући јалове дефиниције ријечи, прво разазнао`, „у тоталном
феномену што је говор, два фактора: језик и живу ријеч“747, нагласивши:
„За нас је језик говор мање жива реч“748, односно, када је из језика
уопште, људске способности говора, `исјекао` језик у ужем смислу, као
језик одређене заједнице, одређеног народа да би га као таквог подијелио
на `језик` и `живу ријеч` – такав приступ мора да смијени епистема
интеграције која би се неизоставно репродуковала из оваквог, битно
другачијег приступа језику. У том смислу, интегрална стилистика
напушта концепт дијељења науке о књижевности у којем би бављење
општим законима књиженојезичког устројства књижевног дјела било
наводно `битно` истраживање од оног које би се бавило конкретним
дјелима као `секундарној појави`, како би из своје `залеђене` инваријантне
тачке гледишта, загледан „на панораму Алпа“749, поручио оснивач
лингвистике `у строгом смислу те ријечи`.
Када је конкретно дјело као вербална конструкција у питању,
лингвостилистичко истраживање које није ни језичко ни књижевно него и
језичко и књижевно обухватало би, а на трагу Сосирове славне метафоре,
`цртања панораме Алпа`, „гледајући их истовремено са неколико врхова
Јура-планине“750, па макар би “једна панорама морала бити узета са једне
тачке“751; ријечју, садржавало би текстовну анализу са становишта
језичкостилистичке и књижевне науке, што би била својеврсна
„панхронична тачка гледишта“ о којој се и сам Сосир поводом језика
питао: „Не може ли се језик проучавати са панхроничне тачке гледишта?“
752 и одговорио: “У то нема никакве сумње.“753
Панхронично гледиште Сосир предвиђа само када се ради „о
оппштим начелима која постоје независно од конкретних чињеница; чим
је реч о посебним, опипљивим чињеницама, нема панхроничне тачке
гледишта“754 јер према моделу који заступа, „конкретна чињеница која се
да објаснити панхронично не може припадати језику“755 зато што
„панхронично гледиште никад не досеже до појединачних чињеница
језика“756. Наше залагање за уједињујућу лингвистичку и литерарну
науку, па и за истовремено испитивање узајамне повезаности пишчевог
748 Исто, 145.
749 Исто, 150.
750 Исто.
751 Исто.
752 Исто, 164.
753 Исто.
754 Исто.
755 Исто.
756 Исто.
298
литерарног језика према првостепеном језику и пишчеве живе ријечи у
односу на првостепену живу ријеч, не би било „истовремено испитивање
односа у времену и односа у систему“757 – што Сосир `никако није
дозвољавао`.
Јесу ли „супротности између те две тачке гледишта (...) апсолутне и
не трпе никакав компромис“758, када су концепти књижевноумјетничког
дјела као еминентно књижевног, али и језичког дјела у питању, као да се
ради о унутрашњем двојству синхроничне и дијахроничне тачке гледишта
у којем, према Сосиру, наводно нема никаквог компромиса? Наш одговор
на различитост и несводивост књижевне и језичке науке у једну
синтетизујућу науку и на питање: Зар „стилистичка анализа кад је врше и
лингвистички и литерарни стручњаци, није позвана да и на естетском
плану одређује функционалност језичког израза?“759 гласи - У то нема
никакве сумње.
12.
Како `сваки класицизам претпоставља претходни романтизам` јер је
`суштина класицизма у томе што долази послије`; како сваки „ред
претпоставља известан неред који долази да га смири“760, тако је дошло
вријеме да се у књижевној науци епистемолошки гледано, деси `прелом` у
научном посматрању књижевних чињеница. Водећи семиотичари
неоструктуралистичке оријентације, као завршне фазе у развоју
рационалистичке мисли Запада, више не дијеле `побожно` поштовање
према наводној научној егзактности ове методе полученој, измећу осталог,
из тијесне сарадње са кибернетиком и теоријом информације, које би да
књижевној поруци „измјере“ информацију, јер су то релативни резултати
који имају само површински ефекат и не дају се апсолутизовати. Подје-
днако тако, синтеза науке о књижевности и других научних подручја,
математике на примјер, показује да прије него што бисмо примијенили
математику на проучавање књижевности, треба да изградимо науку о
структури књижевнога текста.
„Ради се о стварању нове методологије хуманистичких наука. Не
спајање двију наука у њиховом савременом стању, већ израда нове методе
научног мишљења – то је задатак“761 пројектовао је Јуриј Лотма. Он може
бити достижан једино у изради нове методе научнога мишљења о
758 Исто, 151.
759 М. Ковачевић, Списи о стилу и језику, Књижевна задруга Бања Лука, 2006, 250.
760 М. Прац, нав. дјело, 33.
761 Ј. М. Лотман, Предавања из структуралне поетике, Завод за издавање
уџбеника, Сарајево, 40.
299
књижевности а никако у обнављању, по трећи пут, структуралистичке
традиције. Њена једностраност која је `превиђала штошта` (С. Марић)
онемогућавала је семиотичара књижевности да се бави генезом књижевног
дјела која је досад била `неухватљива`, да истражује поетски говор који се
`расипао на све стране` и живу поетску ријеч као сигнал који нас води у
вантекстовне парадигматске структуре чији смисао евоцира. Семиотика
књижевности на почетку новог миленијума тражи одговор на питање како
се „од“ и „из“ `претходног дискурса` настаје књижевна умјетност у којој се
језик наш свакидашњи „пресликава“ у једном дубоко личном и
стваралачком чину, који се опире свођењу на поступке и смјештању у
тијесни калуп Јакобсонове тзв. поетске функције која је потпуно укинула
референцијалност књижевне поруке свевши је на самодовољну и
ауторефлексивну поруку.
Схвативши приличну ништавност свега што се на крају крајева може
учинити у овако структуралистички утемељеној књижевној семиотици
која се на нечији потицај шездесетих година обновила, `сагласни смо` са
Сосиром да не желимо више да се `без одушевљења и страсти` бавимо
апстрактним структурама књижевног дјела и тзв. литерарношћу као оним,
наводно, битно књижевним у књижевном дјелу „што добијемо кад
ставимо у заграду све што је отвореност дела према свету, сав
,,материјал“, како су то формалисти називали, што одговара сасвим
Сосировом појму langue versus parole“762. Зато одбијамо да се бавимо
поетском функцијом језика како ју је дефинисао Јакобсон у једном од
својих посљедњих есеја у којем говори о „очитом анахронизму“ – о
„лингвисти који је глув за поетску функцију језика и проучаваоцу
књижевности који је равнодушан према лингвистичким проблемима и
неупућен у лингвистичке методе“763. Зато одбијамо да вјерујемо на ријеч
Јакобсону, чија `литерарна гледишта понекад немају везе са
лингвистиком`, како му критички дистанцирано замјера Сретен Марић,
посебно с обзиром на његово тумачење, у сарадњи са Леви-Стросом,
Бодлерових Мачака којом приликом се прилично присно ослањао на
лингвистику, па чак и на фонологију, а што је изазвало приличне резерве.
Тако Лич, енглески антрополог, налази да је оно `неумјесно, гнусно и
пасионантно у исто вријеме`.
„За мене је“, закључио је најпоузданији тумач структурализма код
Срба, професор Сретен Марић, поводом кооперативног рада лингвисте и
антрополога да рашчлане Бодлерове Мачке – то дјело „виртуозно,
егземпларно, структуралистичко по начину, али како не открива ништа
битно, неструктуралистичко је по суштини, тј. ненаучно: оно би дало исте
762 S. Marić, Sosirova lingvistika, u: F. de Sosir, nav. djelo, 29.
763 Исто, 29-30.
300
резултате примењено и на један сонет Хередија, још бриљантније
примењено на каквог маниристичког песника. (...) За мене, она запажања
Јакобсона - Леви Строса која казују нешто специфично о Мачкама нису
резултат лингвистичке анализе, већ су интуитивне опаске. Рецимо, оно о
симболима женскости мачака. Што је сасвим разумљиво: бар до данас се,
упркос структурализму, у уметности интуиција не да заобићи. Као што
вели један структуралиста: „Кад се наша анализа не поклапа са нашом
интуицијом, ми обично налазимо за потребно да модифицирамо нашу
анализу“764. Наведена изјава је још давно у нешто другачијој верзији
изречена од стране совјетског формалисте Ејхембаума који у својој
Књижевности има опаску о томе како `еволуционише наука, скупа са
њом еволуционишемо и ми`.
13.
Структурализам је одавно прерастао појам научне методе. „И ту се,
бар за хуманистичке дисциплине, за оне које имају, посредно или
непосредно, посла са интегралним човјеком, за филозофију, за антропо-
логију, за књижевну теорију и критику, за психологију, поставља питање
значаја, плодности, али и досега те методе, питање у којој су мери
екстраполације из лингвистике могуће и корисне...“765 Семиотичари
књижевности у данашњем времену не дијеле више са Сосировим сљедбе-
ницима побожно поштовање епистемологије и одбијају да се баве неким
надиндивидуаланим књижевним системима нигдје конкретно оствареним.
И док са `ћутљивим` Сосиром и данас дијелимо његове истраживачке
„жеље“, поетичари данашњице као преживјеле одбацују покушаје
обнављања традиције руског формализма, што је великим дијелом учинио
и Цветан Тодоров. Показало се да је главни недостатак структура-
листичког поступка била његова једностраност којем ваља признати само
релативну вриједност у оној мјери у којој је уистину послужио
разумијевању, оцјењивању и тумачењу књижевних текстова. Зато
одустајемо да као поетичари трагамо за општим структурама у оквиру
парадигматике, инваријантним, „емским“ јединицама и `могућом`
књижевношћу, како су то заговарају структурални поетичари, већ
увиђајући јаловост таквог приступа, истражујемо стварне поетске
манифестације на конкретним дјелима, „надахнутим, усудили бисмо се
рећи кад би то било допуштено“766, чије полазиште је књижевна
синтагматика и варијантне или „ало“ јединице. Семиотичари данашњице,
764 С. Марић, нав. дјело, 29−30.
765 Исто, 31.
766 Г. Гијом, нав. дјело, 8.
301
који неизбјежно морају да буду и свестрани тумачи културе, одбијају да се
помире са чињеницом да модерна критика као да поново ујерен у теорију о
литератури Опојаза и Московског лингвистичког кружока, гдје су
лингвисти, што је и данас хвале вриједно, играли водећу улогу од Бодуена
де Куртенеа и Николаја Крушевског до Романа Јакобсона. Вјерно
преузимајући Сосирове шеме и опозитне дијаде, како каже Фуко, таква
“лингвистика и извесна психоанализа на дну човека нашли су само
безличне механичке системе и аутоматизме фројдовског оно, да у дубини
нема човека, да ту човек у својој слободи и егзистенцији нестаје“767.
„- Али зашто ту тражити човека, зашто се играти са метафором
дубина. Шта ако дубине треба тражити у његовим „висинама“, тамо где Es
постаје Ich, где је његова мисао и његова свест, или у оним полутамним
димензијама где се силе висине боре са силама дубина (М. С.), где Es
постаје Ich, Ich Es.“768
Запитаност Сретена Марића била је и наш истраживачки путоказ ка
интегралној стилистици и изради методе транстекстуалне реконструкције
значења, при чему пишчеву мисао ваља да тражимо у његовим висинама
гдје је она свијест, али и у `оним полутамним димензијама где се силе
висине боре са силама дубина`. Тек тада надраста се структуралистичка
мисао која је прожимала његове сљедбенике „свест о finitude, том
„присуству“ ништа у срцу људске стварности“ која прожима мисао Леви-
Строса као и Фукоа. Није ли она и лајтмотив европске литературе од
романтике наовамо, и није ли реч ништа најчешће употребљаван термин и
од извесне „континенталне философије“?“769
14.
Структурализам се као метод у обје науке, о језику и о књижевности,
показао као нужно фрагментаран већ тиме што је једнострано фаворизовао
језик, а у тумачењу књижевности иманентну критику која је узимала у
обзир искључиво књижевни текст као организовану цјелину и као облик
испољавања „литерарности“ пренебрегавајући све спољне чиниоце. Он је
доцније израстао у својеврстан поглед на свијет, тако да је далеко надишао
ону једну тачку гледишта на Јулијским Алпама, како га је видио Сосиров
метафизички ум. Чак би се рекло да међу овим наукама постоји лабава
означеничка веза. Структурализам као метод антагонистички и
револуционарно форсиран, изродио се у мање чудесан, а више чудовишни
767 С. Марић, Егзистенцијалне основе структурализма у: М. Фуко, Речи и
стрвари, Нолит, Београд, 1971, 53.
768 Исто.
769 Исто.
302
заштитни знак не само свеколике западне науке, како природне тако и
друштвене, већ поглед на свијет постмодерног западног човјека.
Ми двојимо и наглас се питамо скупа са нашим читаоцима: Није ли
онако редигован Курс опште лингвистике, који Сосир не оставља ни у
траљама, како је пјевао пјесник Б. Радичевић, него ни у фрагментима, већ
само у понеком згужваном крокију власторучно исписаном, једна велика
кривотворина? За Курс је Сосир у свом, сада већ знаменитом писму
исказао пријетећу зебњу и судбином умакао мучном задатку да га напише
иако га је, као ни једно усмено преда(ва)ње од митског Сократа до данас
прославило. Ова незаслужена слава представља нонсенс у западној
култури која се поносила својом миленијумском писменошћу – а ето,
комплетна наука најпрогресивнијег од свих вијекова утемељена је управо
на усменој Сосировој предаји.
То је више него „небулозно“, рекао би Сретен Марић, да се од
сачуваних фрагментарних студентских забиљешки конституише једна
доктринарна књига. Утолико, зар коначно није сазрело вријеме да као у
бајци Царево ново одијело, гласно прозборимо: Није ли Курс подметнуто
кукавичије јаје Феринанду де Сосиру, ономе који је знао да испише сто
педесет томова о анаграмима, а о теорији језика ни поштене странице?
Наиме, та општа теорија о језику смјештена у оквир опште науке о
знацима и системима знакова и структурализам као значајан правац,
разгранат од савремене антропологије до књижевне критике, све да је и
био на овакав начин замишљен `у Сосировој глави`, а што је прекинуто
смрћу, фебруара 1913. у 56. години живота, у нaјмању руку није до краја
домишљен јер му флагрантно недостаје говор. Ова нимало превратничка
теза почива на чињеници да су управо састављачи Курса били они који су
фаворизовали од Сосира самог `презрени` „језик уопште“ да би за себе
оставили недостојни говор на коме су стекли свјетску славу Управо говор
постаје главни предмет истраживања Албера Сешеа и Шарла Балија, и то у
оквиру стилистике иако такво истраживање није сљедствено Сосировом
омеђењу предмета лингвистике као строге науке. Тим прије, што су били
свјесни колико се Сосир жалио на недостатак начела и метода упорно
истражујући основне законе „који би могли да укажу пут његовој мисли
кроз хаос“770 – док их они, изгледа, у кројењу Курса имају и немају. Крајње
необичне околности настанка Курса резултовале су да у њему постоје
бројна тамна мјеста и питања која траже одговор, почев од оног који
налазимо у предговору првом издању Курса из 1915:
„Наше разочарење је било велико: нисмо (у личним Сосировим
забиљешкама) нашли ништа, или скоро ништа, што би одговарало
свескама забиљежака његових ученика. Фердинанд де Сосир је уништавао
303
на брзу руку набацане белешке у којима је из дана у дан скицирао скелет
својих излагања! Фијоке његовог писаћег стола дале су нам само скице,
доста старе, свакако не без вредности, али које није било могуће искор-
истити и комбиновати са грађом три курса.“771
Критички приступивши грађи, упоређујући све верзије, сравњујући
их и редигујући, редактори су настојали да наводно допру до сваког курса
и, како кажу, сваког детаља, тако да су по властитом нескромном
признању – „допрли до мисли учитељеве, од које смо имали само одјеке,
каткад и нескладне.“772 При томе су потпуно искључили из обраде говор
иако су као састављачи, наводно, били у страху `да не нанесу неправду
мисли нашег учитеља` те су стога `продирали у дубину сваке посебне
мисли` преко забиљежака приљежних студената и студенткиња, па и
Сешеове супруге, који су сви од реда `са великим интересом пратили
мисао учитељеву`. Сви они који су исказивали необичан дуг према Сосиру
нису од њега наводно имали скоро ништа о питању говора – само
учитељево обећање да ће о њему говорити на наредном курсу. Зато не
мало чуђење изазива чињеница да је из оквира женевске лингвистичке
школе, а испод Сосирове кабанице потекло проучавање стилистике
књижевног изражаја, а први који је у стилистици заузео јасну
лингвистичку оријентацију био је управо Сеше у расправи La stylistique et
la linguistique théorique (Mélanges de Saussure, Paris, 1908) L’Ecole genévoise
de linguistique générale (Indogermanische Forschungen, св. 44, с. 217–241).
Сосирова мисао која се, по ријечима приређивача, „развијала у свим
правцима, не долазећи у противрјечност са самом собом“773, показало се
као да је ипак противрјечила ономе што су редактори урадили надград-
ивши управо недостајући говор. Ми смо увјерени да није баш било као у
Змајевој пјесми – Где ја стадох – ти продужи! Иако њихов стилистички
потхват потпуно рехабилитује говор у фундаменталном смислу – „при
светлости целог система.“774 Тек тако повезан и надграћен, он омогућава
да се види цио систем, односно, да коначно пронађемо Сосирову „мисао у
њеном коначном облику“775. Тек тада говор би био стављен `на његово
природно мјесто`, „саобразно интенцијама самог аутора, чак и када су се
те интенције више наслућивале но што су се виделе.“776
771 Ф. де Сосир, нав. дјело, 51-52.
772 Исто, 52.
773 Исто.
774 Исто, 53.
775 Исто.
776 Исто.
304
15.
Структурализам као резултат фрагментарног мишљења велика је
спекулативна обмана изникла унутар западне цивилизације и њеног
логоцентричног идеологизма у језику и култури која је у свом
комплексном механизму употријебила семиотичку науку у рушењу
аутономне источноевропске културе која је почивала на интегралном
мишљењу. На њеним остацима покушала се „направити“ вјештачка
наднационална совјетска псеудокултура, чије су далекосежне посљедице
одавно прешле домен науке о језику и науке о књижевности разлажући и
шематизујући људску мисао и читаву цивилизацију која као да није у
стању да упути ни вапај и у чијем `срцу` стоји ријеч „ништа“. Из таквог
погледа на свијет настала је и Фројдова теорија цивилизације са његовим
„нагоном смрти“ јер је и он узимао у обзир само човјеково несвјесно “кад
је човјек очигледно и оно свесно и оно несвено (М. С.) у њему и непрестана
игра међу њима. Таквом ексклузивношћу и ограничавањем постиже се, као
и у егзактним наукама, често врло много, што ипак не дозвољава
екстраполацију до тоталних судова. Човјек је сложено биће, и парцијалне
дефиниције, не обухватив све, промаше битно.“777 Као што је Сосир
објаснио зашто `нема ни једног термина употријебљеног у лингвистици
коме би придавао ма какво значење`, те је стога парцијално дефинисао
језичку дјелатност фаворизујући langue, чиме је у првом стадију
конституисања лингвистике као егзактне науке постигао врло много, то
ипак није дозволило екстраполацију језика као система до тоталних судова
као што је то чињено у вријеме док је владао структурализам. Тако је и
сам Шкловски у својој монографији Грађа и стил у Толстојевом роману
„Рат и мир“ „еволуирао“ у мишљењу, можда и због критика с лијева и
оптужби да је „књижевни низ“ изоловао од осталих низова па су овдје
„присутни сви они низови које је раније декларативно одбацивао:
биографски, психолошки, социјални, идеолошки и, на крају, оно што је
Ејхембаум назвао књижевни живот (часописи, књижевне групације и
сл.)“778. Права је истина да је тек у монографији о Рату и миру Шкловски
потврдио своју тезу о књижевном очуђењу, а то је успио тек пошто је овај
роман разумијевао у општем контексту културе и у видокруг укључио и
остале низове осим књижевног.
Књижевно дјело је сложена творевина и свака парцијална
дефиниција и једностраност у приступу, не обухватив све, доиста
`промашује битно`. Утолико, само цјеловито становиште које не рашчла-
777 С. Марић, нав. дјело, 52.
778 Н. Петковић, Књижевни поступци и мотивација у: В. Шкловски, Грађа и
стил у Толстојевом роману“Рат и мир“, Нолит, Београд, 1984, 49.
305
њује на елементе и став по коме се дјело посматра и изнутра – како је
„направљено“, али и споља – из општег културног контекста и средине у
којој је поникло, може претендовати да буде истинит, па тиме и научан.
Такво становиште заступају у историји семиотичких учења једино
интегрални семиотичари Лав Виготски и Михаил Бахтин, док у модерној
семиотици нема ниједног којем бисмо придали научни значај управо зато
што нема изграђен приступ истраживању односа мисли и ријечи, језика и
говора, израза и садржаја, означитеља и означеног, значења и смисла. И
премда се још од Аристотела човјек дефинише као биће обдарено
говором, једино се Бахтин, испитујући привилегованост језика над
говором „усмјерио на лингвистику говора (parole), на језик у функцији
схватајући да то захтијева разматрање нелингвистичких компоненти било
којег говорног чина и стога напустио наду у научно прецизну и потпуну
дескрипцију језика.“779
Ту `наду у научно прецизну и потпуну дескрипцију језика`, коју
заговара Лоџ, док изриче сурову пресуду Бахтину, као да је члан највишег
„судског племства“: да је наводно, по његовој пресуди Бахтин одустао од
науке већ тиме што се усмјерио на лингвистику говора и на
нелингвистичке компоненте – ту наду напуштамо и ми, враћајући се у
вријеме `послије Бахтина`, калемећи се на њега и његову лингвистику
говора, неспремни да у име тајних конвенција које одређују шта је наука а
шта безнадно није наука, жртвујемо и ампутирамо све што чини
идивидуални креативни говорни чин. Ту наду у наводно, научно прецизну
и потпуну дескрипцију језика коју је напустио својевремено Бахтин,
остављамо и ми – у име вјере и наде да само интегрални приступ, онај који
ће обухватити говор, омогућује потпуну дескрипцију књижевног дјела.
Како научно објаснити једну појаву значи `показати да је она
настала нужно из неког претходног чињеничног стања`, то смо и ми, попут
Сосирових колега „прихватили најзад једно, истина, смелије решење, али,
верујемо, и рационалније: покушали реконструкцију, синтезу“780, асими-
лацију и реконструкцију у једну органску цјелину, стилистике као науке
названу „интегрална стилистика“. У пресјеку семиотичких учења објас-
нили смо зашто је говор од Сосирових дана био скрајнут, почев од стране
редактора његовог Курса – да би га они пригрлили као `одбачени камен
који постаде камен угаони` који, будући лингвистички, први пут постаде
стилистички камен-темељац за властиту стилистику афективног говора. И
док њихов текст предговора за прво издање Курса одише изразима
најдубље адорације учитељу и само учитељу који им на њихово велико
разочарање `није оставио ништа, или скоро ништа што би одговарало
779 Д. Лоџ, нав. дјело, 16.
306
свескама забиљежака његових ученика` а `који не би можда дозволио
објављивање ових страница` – то остаје без одговора проблем говора
упркос њиховом настојању да „саздају једну органску целину, не
пренебрегавајући ништа што би могло допринети утиску јединства. Али,
можда смо се баш тиме изложили двострукој критици. Прво нам се може
рећи да је та „целина“ непотпуна: учитељев наук никад није имао прете-
нзију да обради све делове лингвистике, нити да на све баци исту
светлост; он то ни материјално није могао. Уосталом, његове су намере
биле сасвим другачије. Вођен од неколико основних личних начела,
начела која сусрећемо свуда у његовом делу и која чине потку тог чврстог
и разноликог ткива, он понире у дубину, ширећи се површински само онде
где та начела налазе нарочито упечатљиве примере “781 И сами ипак
свјесни `празнина која шкоди општој архитектури дјела`, макар их и
негирали, Бали и Сеше не могу а да не констатују фундаменталну
празнину кад кажу: „Приметније је одсуство „лингвистике живе речи.“782
16.
Не желећи више да књижевни текст интерпретирамо једнострано,
установили смо интегралну стилистику и дали јој метод семантичке
анализе – транстекстуалну реконструкцију другостепеног знака, схваћену
као реконструкцију значења. Овај метод утемељили смо на учењу Л.
Виготског док у реконструкцији другостепеног знака примјењујемо
резултате „метода пресликавања“ који је феноменолошки поставио српски
математичар Михаило Петровић – Алас. Транстекстуалну реконструкцију
антропонимских и топонимских знакова изводимо на романима Бранка
Ћопића, на конкретној пјесничкој ријечи чији `претходни дискурс` добро
познајемо. `И тек послије тога, након што смо то ето објаснили`, како би
рекао Сосир - `признајемо, моћи ћемо наставити свој рад тамо где смо га
оставили`, у корицама Ћопићевог првог романа Пролом, у пребогатој
ризници завичајног подгрмечког говора и у једној култури чији су му
многоструки кодови послужили као грађа у поетском преобликовању у
ванредне књижевноумјетничке цјелине.
Интегрална стилистика обухватаће и велико подручје истраживања
књижевнојезичких принципа и поступака по којима мјетничко дјело
настаје у односу на првостепени језик који му предстоји. То више не могу
бити `двије апсолутно различите ствари`, већ узајамно повезане, као што
ни језик није само `колективна ствар`, а да у живој ријечи `нема ничег
колективног` јер знамо да је управо у живој ријечи `тварног свијета`
782 Исто, 54.
307
сачувана меморија, индивидуална и колективна од које изузетни пјесници
појединци, којима је дат јединствен дар замишљања – уобразиље, стварају
поетску ријеч. А она, чак и према светоотачком учењу „није ништа друго
до одраз свих оних чулних предмета, које смо видјели, слушали, мирисали,
кушали и опипали“ (Св. Никодим Светогорац). 783
Цјеловито схваћена, интегрална стилистика треба у себи да изрази
тоталитет књижевног дјела, свестрано и сваобухватно да протумачи и његову
књижевнојезичку форму и његов садржај, односно, значење, како препоручује
Виготски, у дијалектичкој еластичности, као подједнако битне појаве које
учествују у значењу, и да их укључи у својим развојним истраживањима. Свако
искључивање и апсолутизовање форме науштрб садржаја, или пак фавориз-
овање другостепених поетскух знакова а искључивање `претходних` природн-
ојезичких, што је производ критичког дуализма, вјештачка је и погрешна
симлификација. Интегрална стилистика као самостална научна
дисциплина мора вити способна да у синтези, тј. без јукстапонирања и
искључивања, обухвати језик и књижевност као историјско-друштвене
појаве. Овакав „методолошки пруларизам“ омогућиће да се сложени
књижевни феномен анализира у свој његовој испреплетености што је
супротно структуралистичком „монизму“ који издваја књижевност из
друштва.
Интегрална стилистика мора да се бави и мисаоним категоријама у
које спада пишчева уобразиља и памћење као неразлучив дио његовог
душевног архива, гдје се чува усвојени и прихваћени језички материјал у
виду његовог знања, формираног мишљења и гдје књижевно дјело
представља круну мисаоне дјелатности разума и осјећања. Оно, наиме,
садржи пишчева осјећања, као производ цјелокупне душевнотјелесне
сфере, гдје имамо свјесних, али и несвјесних компоненти; оно није само
производ разума (чему је данас склон западни поглед на свијет) јер би се
тиме изгубила цјеловитост (божанска) душе. И као што разум није одвојен
од срца каменом преградом, тако ни језик и знак не могу бити одвојени од
говора и живе ријечи. И као што су ум и срце у јединству а не
разједињености, тако ни језик не може бити одвојен од књижевности, ни
језик књижевног дјела од прекњижевног језика. Утолико сва досадашња
`унутрашња борба` лингвистике и књижевне семиотике потврђује
дијалектички „принцип јединства супротности“ који гласи: „Да би се
објаснио један развојни процес треба га рашчланити на унутрашње
супротности, чија борба представља његову покретачку силу.“784 Да бисмо
стигли до јединствене науке о језику и науке о књижевности, до
интегралне стилистике, дајемо критички пресјек развојних процеса унутар
783 Зб. Терапија душе по светим оцима, Светигора, Цетиње, 2001, 32.
784 М. Марковић, Логика, Завод за издавање уџбеника СР Срвије, 1962, 137.
308
ових наука које имају заједнички `изворни дискурс` у Сосировом учењу и
учењу формалиста, рашчланивши их на унутрашње супротности из чега
смо закључили да их је структуралистички сцијентизам располутио.
Утолико, једино интегрални приступ књижевном дјелу може обје науке да
избави из вјештачког конструкта у којем су као науке биле забрављене у
прошломе вијеку. Предмет истраживања књижевног дјела смјештамо у
оквир писаног говора, који је по идејном концепту оснивача семиотике и
психолингвистике Лава Виготског, „од самог почетка повезан са
свесношћу и намерношћу.“785 О феномену „писаног говора“ сам Виготски
нам каже сљедеће:
„У писаном говору принуђени смо да употребљавамо за изражавање
једне те исте мисли знатно више речи него у гласовном. Зато је писани
говор најречитији, најтачнији и најразвијенији вид говора. У њему се мора
речима саопштавати оно што се у гласовном говору саопштава интона-
цијом и непосредним опажањем ситуације“786. Какву далекосежну поруку
носи ова мисао најрјечитије се показује у сучељењу са концепцијом
заговорника логоцентризма: Она „укључује вјеровање да су звуци само
представљање значења присутних у свијести говорника. Ознака је тек
привремено представљање помоћу кога се човјек окреће ка означеном, а то
је оно што говорник, према овој рјечитој фрази, „има у глави“. А писана
ријеч је још даље изведен и несавршен облик – она је представљање
гласовног низа који је опет представљање мисли“787.
17.
Колико је концепт „писаног говора“ Виготског као резултат
интегралног мишљења не само аутономан и оригиналан већ и суштински
важан најбоље увиђамо супроставимо ли га `представљачком`, логоцент-
ричном концепту језика. Тада као антипод појму „писани говор“, који је,
према мишљењу Виготског, `најрјечитији, најтачнији и најразвијенији вид
говора` стоји појам „писана ријеч“ која је још даље изведен и несавршен
облик – она је `представљање гласовног низа` који је опет `представљање
мисли`. Познато је да `Сосир није трпио писмо у лингвистици` док је „Леви-
Строс сматрао да је оно један од узрочника и пратилац свега негативног у
цивилизацији. Пре свега, нетачно је да је оно служило ширењу и расту
знања: „Од проналаска писма западни свет је живео неких 5000 година, за
које су време знања више флуктуирала него што су се увећала; у неолитику
је човечанство учинило без писма џиновске кораке, са писмом су историјске
786 Исто, 367.
309
цивилизације Запада стагнирале“. Ова парадоксална тврдња указује колика је
Леви-Стросова аверзија према историји: за њега је писмо, пре свега,
послужило да се утемељи историја“ (...) И данас је на Западу алфабетизација
маса, увођење обавезног школовања, у уској вези са обавезном војном
службом и са пролетаризацијом маса; описмењавање и јачање власти иду
упоредо.“788
Ове кардиналне и непремостиве разлике у схватању улоге писма
код самог Сосира сежу до `нетрпљења` (док исписује сто и педесет
томова у потрази за тајним конвенцијама!), а код Леви-Строса до
пароксизма. То осјећање је код њега „разумљиво“ будући да овај
удивљени поштовалац Русоа, `тог недостижног узора` и `учитеља свију
нас`, како га именује Леви-Строс, са њим дијели љубав према „добром
дивљаку“ и мржњу према цивилизацији, узрочнику свију зала. Та мржња
према писаном говору и писаној ријечи недвосмислено казује колико се
западњачка, не само лингвистичка мисао, трајно завадила са могућношћу
прихватања не само говора него и писмо у свом видокругу и колико јој је,
у самом систему мишљења, трајно запречен цјеловит, интегралан приступ
језику и писму.
За разлику од цивилазије Запада, којој алфабетизација маса служи за
милитаризацију и пролетеризацију маса, у цивилизацији европског Истока
писани говор је, према мишљењу Виготског, `најрјечитији, најтачнији и
најразвијенији вид говора`. Западна, `представљачка` концепција „писане
ријечи“ као `несавршеног облика којим се представља гласовни низ који је
опет представљање мисли` има свој антипод у „уопштавању“, што је
концепт Виготског, који је тумачио да „свака реч представља скривено
уопштавање (...). Али уопштавање је, као што се лако може видети,
посебан вербалан мисаони чин, који одражава стварност сасвим другачије
но што је одражавају непосредни осети и опажаји. Када се каже да
дијалектички скок није само прелазак од материје која не мисли ка осету
него и прелазак са осета на мисао, тиме се жели рећи да мишљење
одражава стварност у свести квалитетно друкчије него непосредни осети.
Очевидно, може се претпоставити да је та квалитативна одлика јединице
у основи уопштено одражавање стварности. Стога можемо закључити да
значење речи, које сам управо покушао да расветлим са психолошке
стране, њено уопштавање, представља чин мишљења у правом смислу
речи. Али уједно значење представља нераздвојан део речи као такве.“789
Евентуални простор за дијалог и помирење ова два диспаратна
концепта, не само језика и говора, већ и „писаног говора“ и „писане
ријечи“, био би када би се оба гледишта проматрала у једном
788 С. Марић, нав. дјело, 49.
310
`заједничком мјесту`, заједничком именитељу а то је мишљење, да и ту не
налазимо јасну појмовну разлику у односу на Виготског као заступника
интегралног мишљења и говорења, јер према логоцентричном концепту
гласовни низ је само `представља мисли`. А у каквом су односу мишљење и
језик и која је веза између проучавања језика и ума, ту везу су западни
мислиоци прихвативши структурализам били одавно раскинули унутар свога
учења; оног које је смијенило компаративистичко учење и
младограматичарско у којем је циљ лингвистике био пронаћи обрасце
сличности у унутрашњој структури језика, при чему се језик замишљао као
„нешто што се може сецирати или рашчланити попут биљке или
животиње“790. У њој је примат имало поређење језика на основу корјенова
ријечи које користе за означавање фундаменталних појмова или категорија,
док је код структуралиста пажња била помјерена на флексивне, обличке
обрасце помоћу којих се ријечи везују и диференцирају.
18.
Шта је изазвало оволике супротности у учењима унутар европског
континента? Одговор дјелимично лежи и у чињеници да су се у
семиотици мијешале опште и посебне области, Фуко би рекао `пореци`,
чиме је, с обзиром на Сосирово хегемонизовање језика као форме а не
супстанције, као система узајамно повезаних вриједности, опозиција и
функционалних идентичности и разлика, и занемаривање говора, у
крајњој инстанци био нарушен „принцип цјеловитости“ као први,
најопштији дијалектички закон објективног свијета који налаже цјеловито
изучавање узајамних веза предмета и појава, а којим се тврди: „Да би се
дошло до истинитих резултата приликом истраживања једне ствари, треба
узети у обзир цјелокупност њених својстава у односу са другим
стварима.“791
Тако је и у семиотици досад предоминирало испитивање општих
језичких принципа који управљају књижевним текстом а скрајњивало
истраживање живе ријечи пишчеве, посебно у области прозе, док се у исти
мах никад и нигдје није истраживао првостепени, `претходни` дискурс у
односу на поетски дискурс, нити пишчев поетски знак у односу на
прекњижевни. Оваквим једностраним приступом одиста је био нарушен
принцип цјеловитости у истраживању књижевног текста као својеврсног
„писаног говора“, тог `најразвијенијег вида говора` и најмање јединице
писаног говора, ријечи и значења ријечи, који само интегрална стилистика,
у којој би лингвистички и литерарни стручњаци у себи обједињавати иста
791 М. Марковић, Логика, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1962, 133.
311
основна знања, лингвистичка и литерарнотеоријска и знали их
примјењивати, може довести у равнотежан положај. Све су ово посљедице
једновјековних нерашчишћених области које је књижевна семиотика
добила у насљеђе од структуралне лингвистике јер је Сосир, заузевши
становиште супротно својим непосредним претходницима који су
изгубили интересовање за свијет као знак и `представљање`, поново увео,
бар имплицитно, повезаност између проучавања језика и проучавања ума.
„Он се вратио, премда на једном другом нивоу истанчаности,
интересовањима XVIII века. Пре свега, вратио се проблему знака и још
једном језик замислио као поредак представљања“792.
Тиме што је раскинуо стару везу између проучавања језика и
проучавања људског мишљења и самог ума, што се показало као
неопходно како би се приступило бољем разумијевању језика као система
и што се вратио `представљању` (репрезентацији), Сосир је допринио
полагању темеља модерне мисли створивши нов епистемолошки контекст
за своје дјело. Заједно са Фројдом и Диркемом, он „преокреће становиште
по коме је друштво резултат индивидуалног понашања и инсистира на
томе да понашање омогућују колективни друштвени системи које су
појединци асимиловали свесно или несвесно. Фројд је, каже Лајонел
Трилинг био тај који је „нама предочио колико смо сви дубоко усађени у
културу ... како култура прожима најудаљеније делове ума појединца“,
омогућујући читав низ осећања и поступака, па чак и осећање идентитета
код појединца. (...) Језичка комуникација могућа је зато што смо
асимиловали систем колективних норми помоћу којих се свет организује
и даје значење вербалним чиновима. Или пак, као што је тврдио Диркем,
стварност пресудна за појединца није физичка околина, него је друштвена
средина, систем правила и норми, колективних представљања, који
омогућава друштвено понашање“793. У том смислу, са овог становишта
објаснити један поступак „значи довести га у везу са фундаменталним
системом норми који га омогућава“794
Изишао из таквог система норми, задатак модерне лингвистике није
био да објашњава зашто је неки појединац изговорио одређени низ него
да покаже зашто тај низ има управо такав облик и значење доводећи га у
везу са системом језика. Све су ово ставови који показују сличности у
погледу основних пројеката ова три мислиоца, „а посебно у погледу
епистемолошких склопова дисциплина које су основали“795. Као што
пише Мишел Фуко, „истраживања психоанализе, лингвистике,
793 Исто, 87.
794 Исто.
795 Исто, 94.
312
антропологије „децентрализовала“ су субјект у вези са законитостима
његових жеља, облицима његовог језика, правилима његових поступака
или игром његовог митског или имагинативог изражавања“796. У
коначници, „дистинкција између субјекта и света је варијабилна
дистинкција која зависи од склопа знања у дато време, и дисциплине које
су утемељили Сосир, Диркем и Фројд откидале су од онога што је раније
припадало субјекту све док он није изгубио своје место као средиште или
извор значења. За време док се разграђује и разбија на саставне системе
који су сви транссубјекатски, биће или субјект почиње да све више личи
на вештачку творевину – резултат системâ конвенција. “797
19.
Тек када је из домена семиологије био измјештен субјект који више
није извор значења, кад га је семиологија `децентрализовала`, `разградила
и разбила` у једном агресивном дискурсу – субјект, односно, просто
казано, „човјек“, како га назива Арнолд Гелен у схватању једне емпир-
ијске филозофске антропологије, са својим жељама, својим митским и
имагинарним, које је од њега трајно откинуто, тада то „биће које заузима
ставове“798 према вани, престаје бити `биће или субјект` звани „човјек“, и
почиње све више да личи на инструменталистичку `вјештачку творевину`.
Тада нам постају јасне све далекосежне имликације Сосировог
епистемолошког `склопа` и његовог когнитивног програма насталог у
револту протов лингвистике његовог времена, не само на посленике у
другим друштвеним дисциплинама (мада се често указивало на Диркемов
утицај на Сосира), већ на цјелокупну западну епистему у којој је човјек
резултат система конвенција. Постаје нам јасно колико је за ту културу
била пресудно важна разлика између „језика“ и „говора“, разлика која је
толико далекосежна по својим посљедицама да је постала база за сваку
могућу научну расправу која се може формулисати у виду питања – шта
спада у langue, а шта у parole?
У ширем контексту посматрано, укупно научно третирање у
двадесетом вијеку је у непосредној вези са Сосировим концептом који их
је надахнуо и у коме је језички логоцентризам заснован на „раздвајању
синхроничне од дијахроничне перспективе и концепције језика као
система синтагматских и парадигматских односа који оперишу на разним
хијерархијским нивоима“799 учинио да коначно скоро па повјерујемо како
797 Исто, 93-94.
798 Arnold Gehlen, Čovjek, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1990, 31.
313
за појединца није пресудна физичка околина, него друштвена средина,
систем правила и норми; како његово понашање омогућују колективни
друштвени системи које су појединци асимиловали свјесно или несвјесно.
Значај Сосировог концепта модерне лингвистике „не лежи само у
његовом доприносу лингвистици per se, него у чињеници што је он од
нечега што би иначе изгледало као егзотична и специјализована
дисциплина створио једну интелектуалну појаву првог реда и узор за
друге дисциплине хуманистичких наука“800. Још приближније, он је
утемељио нову епистему која је била узор западној култури и трасирао
њену традицију и начин мишљења у XX вијеку, засновану на раздвајању
суштинског од случајног, друштвеног од чисто индивидуалног,
психолошког од материјалног, што поред дубоко различитих гледишта на
однос мишљења и говора, када је у питању концепт Бахтинов и Виготског
(па донекле и Гијомов) има и своје наглашене идеолошке компоненте.
Наиме, они су као мислиоци одбијали да језик `разграђују и
разбијају на саставне системе`, који су `откидали од онога што је раније
припадало субјекту све`, што је имало и своје драматичне посљедице
будући да њихова животна и научна судбина није била нимало повољна.
Познато је да су још за живота а и дуго послије смрти, Бахтин и Виготски
као научници били скрајнути док су обојица Бахтинових ученика и
пријатеља, Медведев и Волошинов, под чијим презименима је он објавио
извјесна своја дјела, тако да су она доживљавана као Бахтинови
псеудоними, били убијени „вероватно због идеја које су изнете у књигама
чије ауторство (и) сада стоји под знаком питања“801.
Ове драстичне чињенице указују на несумњиву идеолошку
компоненту структурализма у чијој позадини је дубока подијељеност
европске мисли у погледу односа према мишљењу и говору, односно,
језику као друштвеној конвенцији и чињеници. Сосировски утицај који је
до данас наглашено присутан у токовима мишљења семиотичара културе
од Фукоа до Тодорова, који су настојали да поново успоставе покидане
везе између језика и мишљења, по својој суштини је нужно фрагментаран.
Као поглед на свијет кафкијански неприлагођеног западног човјека и
филозофија времена потпуно несамилосна спрам човјека европског
Истока, тај концепт који човјека у кабинетској учености разграђује и
разбија на саставне системе и формуле већ одавно престаје бити
лингвистички, али остаје семиолошки проблем. Разлике у језичким
концептима унутар европске културе сигнификантне су јер су од почетка
попримиле идеолошку димензију. Оне се манифестују, с једне стране, у
801 Ђ. Вуковић, Једно нерасветљено ауторство, у: П. Медведев, Формални
метод у науци о књижевности, Нолит, Београд, 1976, 8.
314
фрагментарном мишљењу, што је продукт рационалистичке илузије
Запада који се најеклатантније изразио у структурализму, мотоду, учењу
и погледу на свијет, коначно идеологији и религији западноевропског
човјека чији је императив био – одрећи смисао свијету и чији је врховни
циљ да убије у човјеку оно „мрско ја“. Онога часа када западноевропско
мишљење успије да превазиђе структуралистичку једностраност која је
постала заштитни знак „континенталне филозофије“ и угради у свој
вредносни систем отргнути смисао, западна Европа ће се приближити
интегралном промишљању свијета и моћи духовно опоравити.__

Integralna Stilistika

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Integralna Stilistika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ИНТЕГРАЛНА СТИЛИСТИКА

[Још једно последње казивање

You might also like