FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU

Rajko Maksimović

OSNOVI NOTNOG PISMA

sa elementima muzičke teorije
i (kompjuterske) notografije

-skripta-

Beograd 1999
2
 SADR@AJ

Predgovor 5

1 TONSKI SISTEM 7
1.1 - podela na oktave i njihovo obele`avanje 7
1.2 - linijski sistem i pomo}nice 8
1.3 - klju~evi 9
1.4 - octava sopra, octava bassa, loco 10

2 INTERVALI 11
2.1 - dijatonski intervali (na belim dirkama) 11
Tabela svih dijatonskih intervala 13
2.2 - predznaci, crne dirke, alteracija 13
2.3 - dijatonske lestvice, stalni predznaci 15
2.4 - ostali tipovi lestvica 16

3 NOTE I NOTNE VREDNOSTI 17

3.1 - vrste notnih vrednosti 17
3.2 - pauze 17
3.3 - povezivanje "rebrima" (beaming), 17
3.4 - punkturanje 18
3.5 - nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, itd) 18
3.6 - ukrasi 19
3.7 - korona, cezura 19

4 METRIKA 21
4.1 - metri~ka organizacija; takt 21
4.2 - metri~ka jedinica 21
4.3 - taktiranje; teza, arza 21
4.4 - vrste takta: prosti, slo`eni, me{oviti 21
4.5 - taktica, dvostruka taktica, zavr{na taktica 23
4.6 - repeticija; repeticija al segno 24
4.7 - promenljiva metrika 25
4.8 - takt i tempo 25

5 TEMPO 27
5.1 - osnovne vrste tempa i nazivi 27
5.2 - metronomske oznake 27
5.3 - promena tempa, accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto, Tempo I 29
5.4 - rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando 28

6 DINAMIKA 29
6.1 - dinami~ki znaci 29
6.2 - crescendo i diminuendo 29
6.3 - akcenti 30
6.4 - artikulacija 30

3
7 NA^INI ZAPISIVANJA ZA POSEBNE INSTRUMENTE 31
7.1 - guda~ki 31
7.2 - duva~ki instrumenti 31
7.3 - klavir, harfa, ~embalo, orgulje 31
7.4 - udaraljke 33
7.5 - glas (solo i u horu) 33

8 INSTRUMENTALNI ANSAMBLI, PARTITURA 35

8.1 - Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova) 35
8.2 - Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice 36
8.3 - Nazivi instrumenata, problem skra}enica 37
8.4 - "Alternativni" ili srodni instrumenti; muta in … 37

9 ORKESTARSKA PARTITURA 39
9.1 - partiturske grupe, partiturski red i skra}enice 39
9.2 - akolade, taktice 41
9.3 - optimizovana partitura 41
9.4 - divizirani guda~i 44
9.5 - dinamika, op{ta dinamika, diferencijalna dinamika 45
9.6 - oznake za tempo i promene tempa 46

10 NOVA (AVANGARDNA) NOTACIJA 47

10.1 - (Ograni~ena) Aleatorika 47
10.2 - Notna grafika 49

KVINTNI KRUG 51

TABELA 1 (durske i molske lestvice) 52

TABELA 2 (varijante dura i mola) 53
TABELA 3 (modusi) 53
TABELA 4 (folklorne i ostale lestvice) 53

4
 Predgovor
Kao dugogodišnjeg nastavnika Muzičkih instrumenata (Orkestracije I)
na Muzičkoj akademiji (FMU), inicijativna grupa za osnivanje Katedre za
snimanje i obradu zvuka na FDU pozvala me je da predajem taj predmet
budućim generacijama studenata ovog novog Odseka na FDU. Bilo je to s
jeseni 1997.
Na prijemnim ispitima nisam bio prisutan a na pristupnom predavanju
i upoznavanju sa novim studentima konstatovao sam da od njih desetoro
većina nema nikakvo ili jedva da ima ikakvo muzičko (školsko) obrazovanje.
Neki od njih imali su izvesnu muzičku praksu (sviranja gitare ili bubnjeva u
rok-bendovima) ali opet bez ikakvog teorijskog znanja.
Našao sam se u potpuno novoj situaciji – da predajem Muzičke
instrumente nekome ko ne zna ni note, ni šta su ključevi, intervali, registri,
tonalitet … tj. da neću moći da računam kod njih ni na najelementarniju
muzičku pismenost!
Stoga je pala brza odluka: da u prvom semestru predajem Osnove
notnog pisma a u drugom Muzičke instrumente.
Planirajući svoju nastavu za oba predmeta nametnula se potreba za
sasvim novim profilom gradiva, s obzirom da su studenti FDU, u stvari,
potencijalni ton-majstori, snimatelji zvuka, muzike, radio-drame i sl., što
studenti Muzičke akademije svakako (ili po pravilu) nisu.
Za Osnove notog pisma postavio sam sebi kao glavni cilj da na kraju
završenog kursa oni mogu da se snalaze kako u klavirskim notama, tako i u
različitim partiturama, uključujući i orkestarske. (Pretpostavka je da će im
takvo snalaženje biti od koristi u praksi, kada budu tražili pogodno mesto za
sečenje trake i montažu). Ka tome cilju je išao čitav kurs i na ispitu je pobrao
lepe plodove. Osim pismenog testa studenti su imali i praktični deo ispita:
slušanje i istovremeno praćenje (prstom) notnog zapisa – klavirskog komada,
fragmenta gudačkog kvarteta, fragmenta orkestarske kompozicije (desetak
stranica u partituri).
Svi studenti su sa uspehom položili ne samo test nego i ovaj praktični
deo. Prirodno je da su se oni koji su od ranije imali muzičko obrazovanje bolje
snalazili, ali i ovi drugi su se sa uspehom "nosili" sa partiturom i sa uspehom
položili ispit.
Taj ispitni zahtev – praćenje orkestarske partiture – svakako je bio nov
problem čak i za one koji su prošli kroz muzičku školu ali i tokom izlaganja
ostalog gradiva sigurno je da su imali dosta toga da čuju po prvi put.

Skripta koja slede za ovim tekstom nastala su posle dvogodišnjeg

iskustva sa predavanjem ovog predmeta na FDU. Organizovana su što je kraće
moguće – kao potsetnik – ali ipak dovoljno podrobno i detaljno, da bi bila od
koristi i nekom ko nije slušao odgovarajuća predavanja.
Usmeren ka muzičkom opismenjavanju budućih tonskih snimatelja,
ovaj kurs odnosno skripta – možda i nehotice – postigli su još jedan cilj. Ovde
su izložena bazična pravila i principi muzičke (kompjuterske) notografije, kao i
elementi muzičke teorije, tako da mogu da budu od koristi i nekim drugim
profilima zainteresovanih.

U Beogradu, septembra 1999 R. M.

5
6
 Rajko Maksimović

OSNOVI NOTNOG PISMA

sa elementima muzičke teorije
i (kompjuterske) notografije

1 TONSKI SISTEM
1.1 - podela na oktave i njihovo obeležavanje
1.2 - linijski sistem i pomoćnice
1.3 - ključevi
1.4 - octava sopra, octava bassa, loco

1.1 Podela na oktave i njihovo obeležavanje

U muzičkoj praksi se koriste tonovi koji se mogu odsvirati na klaviru, a
mnogo češće i u mnogo manjem opsegu.
Klavirska klavijatura (sa svojim specifičnim rasporedom crnih dirki –
2-3-2-3…) deli se na nekoliko oktava (koje su identičnog izgleda), s tim da
svaka od njih počinje tonom c (koji se nalazi ispred grupe od 2 crne dirke). U
1
primeru 1 data su imena dirki u dve oktave i njihov zapis notama.

Pr. 1 Imena klavirskih dirki i njihova notacija u dve oktave

U nedostatku klavira ovako krupna slika dêla klavijature može da

posluži za vežbanje intervala (vidi: poglavlje 2, str. 11)
Slede nazivi svih oktava tonskog sistema i njihovo obeležavanje:
SUBKONTRA oktava je nepotpuna jer njoj pripadaju samo tri gornja
tona: A, B i H. Kada se ovi tonovi obeležavaju slovima, to su onda velika slova
abecede koja dobijaju ispred njih indeks 2. Npr. 2B.

1
U zemljama engleskog govornog područja ton (dirka) h naziva se b

7
 KONTRA oktava je sledeća i ona je, kao i sve ostale osim poslednje –
potpuna. (To na klaviru znači da ima 7 belih dirki, počev od c i 5 crnih).
Pojedini njeni tonovi, prilikom obeležavanja slovima (takodje velikim) dobijaju
ispred njih indeks 1. Npr. 1D.
VELIKA oktava je sledeća a njeni tonovi se obeležavaju samo velikim
slovima bez indeksa. Npr. F.
MALA oktava, tj. njeni tonovi pišu se malim slovima bez indeksa. Npr.
g.
PRVA oktava se piše malim slovima, s tim da dobija indeks 1 iza slova,
(u formi matematičkog eksponenta). Npr. e1
DRUGA, TRE]A, ČETVRTA i PETA, slično prvoj, pišu se malim slovima i
dobijaju odgovarajuće indekse posle slova. Npr. a2, fis3, h4, c5.
PETA oktava je nepotpuna, tj. ima samo prvi ton – c5.

1.2 Linijski sistem i pomoćnice

Da bi se ovako veliki broj (preko 50 samo belih dirki na klaviru) tonova
mogao zabeležiti, koristi se linijski sistem od 5 paralelnih linija. Nota (notni
znak) se postavlja ili na jednu od linija ili izmedju njih – u prazninu, odnosno
ispod donje ili iznad gornje linije. To je, ukupno 11 različitih pozicija. A nama
je potrebno daleko više. Kao prvo, u praksi se koriste i pomoćne linije, zvane
pomoćnice, najčešće do 3, a redje 4 ili čak 5, ali svakako ne više od 5, koje su
sasvim kratke (–) a njihov medjusobni razmak je isti kao i razmak linija u
linijskom sistemu.
Postavljajući note na pomoćnice ili iznad/ispod njih dobijamo još 10
pozicija iznad linijskog sistema i 10 ispod sistema. Iako je ovo prilično veliki
broj pozicija, muzička praksa koristi jedno mnogo efikasnije sredstvo za
proširenje (povećanje) broja pozicija. To su ključevi. U pr. 3 treba zapaziti kako
ton c1 služi kao svojevrsna osa simetrije za violinski i bas ključ.

Pr. 2 Klavijatura sa paralelnim prikazom belih dirki notama – u dva

linijska sistema, sa pomoćnicama (uz primenu octava sopra i octava
bassa)

8
Pr. 2a Ton c1 kao osa simetrije za violinski i bas ključ

1.3 Ključevi

Na početku svakog linijskog sistema nalazi se odgovarajući ključ koji

odredjuje relativnu vrednost pozicija u okviru tog linijskog sistema.
Stara (barokna) praksa koristila je veliki broj ključeva koji su opseg
glasa ili instrumenta smeštali u granice linijskog sistema, bez, ili uz
minimalnu upotrebu, pomoćnica.
Današnja praksa ceo raspoloživi opseg tonova (klavirska klavijatura)
može – kao što smo videli u pr. 2 – sasvim uspešno da zabeleži sa samo dva
ključa (violinski i bas), uz korišćenje pomoćnica i još nekih oznaka (vidi 1.4).
Ipak, kod nekih instrumenata, koriste se ključevi zaostali iz barokne
prakse, jer ovi omogućuju bolje i prirodnije pokrivanje registra (odnosno: dela
registra) bez, ili uz minimalnu upotrebu, pomoćnica. To su: alt-ključ za violu i
tenor-ključ za violončelo, fagot i trombon. Oni pripadaju porodici C-ključeva.
Alt-ključ se postavlja na treću liniju linijskog sistema i ona dobija vrednost c1.
Tenor-ključ se postavlja na četvrtu liniju sistema i sad ona dobija
vrednost c1.
UPOZORENJE: Čitaoce ovog teksta koji se prvi put susreću sa alt- i
tenor-ključem a imali su bar minimalnu praksu sa violinskim i bas-ključem
savetujem i upozoravam da ni pod koju cenu ove ključeve (alt i tenor) ne
uporedjuju sa onima već poznatim (violinski i bas), jer će to sigurno dati
pogrešan rezultat! Ovo govorim na osnovu velikog i dugog iskustva sa takvim
"slučajevima".
Uvek treba krenuti od početka, tj. od definicije da je u alt-ključu ton c1
na trećoj liniji, a u tenor-ključu na četvrtoj. Zatim, polako ići od tona do tona
dok se ne dodje do traženog tona i u nekoliko takvih primera počeće učenje i
shvatanje tih ključeva.

Pr. 3 Paralelni prikaz alt- i tenor-ključa u odnosu na violinski odnosno

bas-ključ;

ton c1 zapisan u raznim ključevima

9
1.4 Octava sopra, octava bassa, loco

Kao što je ranije rečeno, da bi se izbegla stalna i redovna upotreba

velikog broja pomoćnica, pribegava se promeni ključa. Današnja muzička
praksa poznaje i drugi način rešavanja ovog problema. To su oznake: 8-va
(sopra), 8-va bassa, (čitaj: oktava, oktava basa) koje čitav označeni sektor
prebacuju za oktavu više odnosno oktavu niže. Poništavanje ovih oznaka vrši
se oznakom loco (čitaj: loko), što znači – mesto.

Pr. 4 8-va, 8-va bassa – i njihovi ekvivalenti

10
2 INTERVALI

2.1 - dijatonski intervali (na belim dirkama)

2.2 - predznaci, crne dirke, alteracija
2.3 - dijatonske lestvice, stalni predznaci
2.4 - ostali tipovi lestvica

2.1 Dijatonski intervali (na belim dirkama)

U muzici interval je razmak izmedju dva tona. Ako pogledamo sliku

klavijature videćemo da su crne dirke interpolirane izmdju belih dirki, osim
samo u dva slučaja (naravno, situacija se ponavlja kroz sve oktave) – izmedju
tonova e i f, odnosno h i c – gde nema crnih dirki. Taj razmak, tj. interval
izmedju tonova e i f, odnosno h i c nazivamo mala sekunda2 (ili polustepen) –
obeležavamo ga sa: m2. To je najmanji interval koji poznaje muzička praksa3 i
njegovu vrednost ćemo obeležiti sa 1. Izmedju ostalih susednih belih dirki
interval je dvostruko veći i naziva se velika sekunda (celi stepen) –
obeležavamo ga sa: v2, a njegovu vrednost, kao dvostruko veću – sa 2.

Kao što se vidi na klavijaturi, gledajući samo susedne bele dirke, celi
stepeni (odnosno velike sekunde) znatno pretežu. I u pesmama koje se
svakodnevno pevaju (kod kuće, "u narodu", na radiju i televiziji) – kada bismo
pravili statistiku – velike sekunde su u velikoj većini. Ipak, malih sekundi još
uvek ima dovoljno da bi melodije bile gipke, pevljive, prirodne, prihvatljive.
Melodije bez malih sekundi bile bi tvrde, usiljene, neprirodne.

U folkloru balkanskih naroda, pa i našem, nalazi se karakterističan

interval prekomerne (povećane) sekunde (pr2) koja nastaje povišenjem gornjeg
ili sniženjem donjeg tona neke velike sekunde.

Ako od jednog tona (jedne bele dirke) preskočimo susedni ton (dirku) i
skočimo na treći ton – naviše ili naniže – dobijamo interval tercu (ital.: terza).
Tercu, dakle, treba razumeti kao zbir dve sekunde, koje (kao što smo videli)
mogu biti velike i male. Zbir jedne velike i jedne male sekunde čini – malu
tercu (2+1=3) a zbir dve velike sekunde čini veliku tercu (2+2=4). U skraćenom
obeležavanju: m3 = 3, v3 = 4.

Skok na četvrti ton (dirku) naviše ili naniže naziva se kvarta (ital.:
quarta). Kvartu treba, dakle, razumeti kao zbir tri sekunde. U svim slučajevima
osim jednog, radi se o zbiru dve velike i jedne male sekunde (u raznim
redosledima) i to predstavlja – čistu kvartu (č4), a njena vrednost je 5
(2+2+1=5). Onaj jedan, izuzetan slučaj – zbira tri velike sekunde – predstavlja
prekomernu kvartu (pr.4) (neko obeležava sa 4+), a njena vrednost je 6
(2+2+2=6).

2Na talijanskom: druga

3U XX veku neki kompozitori (najpre Čeh Alojz Haba, kasnije Poljak Penderecki, ali i drugi)
koristili su još manje intervale – četvrt-stepene – i to pre svega na gudačkim instrumentima (koji
su za to najpogodniji) ali i na nekim drugim. Ipak ovo je ostala upadljivo retka pojava, pa ćemo je
u ovom osnovnom kursu – zaobići.

11
 Skok na peti ton se naziva kvinta (ital.: quinta) a nju treba shvatiti kao
zbir četiri sekunde. U svim slučajevima osim jednog, to su tri velike i jedna
mala sekunda – opet u raznim redosledima – i one čine čistu kvintu (č5) a
njena vrednost je 7 (2+2+2+1). Onaj jedan, izuzetan slučaj je umanjena kvinta
(um5, ili: 5-), čija je vrednost 6, a koja se sastoji od dve velike i dve male
sekunde, i to u redosledu (1+2+2+1=6).

Okolnost da prekomerna kvarta i umanjena kvinta imaju istu vrednost

– 6 u mnogo čemu izjednačava ova dva intervala. Odsvirani van konteksta, oni
zvuče isto4 pa im se i naziv često izjednačava kao – tritonus (3 tona, odnosno 3
cela stepena).

Skok na šesti ton se naziva seksta a nju treba shvatiti kao zbir pet
sekundi. Ako se radi o tri velike i dve male sekunde (u različitim redosledima),
onda je to mala seksta (m6) a njena vrednost je 8 (npr.: 1+2+2+1+2=8), a ako
je samo jedna mala i četiri velike sekunde, onda je to velika skesta (v6) a njena
vrednost 9 (npr.: 2+2+1+2+2).

Skok na sedmi ton se naziva septima a nju treba shvatiti kao zbir šest
sekundi. Ako se medju njima nalaze dve male sekunde i četiri velike, onda je
to mala septima (m7) a njena vrednost je 10 (npr.: 2+1+2+2+1+2=10), a ako je
samo jedna mala a sve ostale velike, onda je to velika septima (v7) a njena
vrednost 11 (npr.: 2+2+1+2+2+2=11).

Oktava je skok na osmi ton, koji je uz to i istoimeni sa početnim. Ovde

nas interesuje samo čista oktava (č8) koja se sastoji od sedam sekundi (5
velikih i 2 male, u različitim rasporedima) a njena vrednost je 12 (npr.:
2+1+2+2+2+1+2=12).

Intervale preko oktave – nona (9), decima (10), undecima (11),

duodecima (12), tercdecima (13), kvartdecima (14) i kvintdecima (15) – treba
razumeti kao složene (zbirne), od oktave i gore pobrojanih intervala. Celu
izloženu diskusiju, naravno, nema smisla ponavljati, ali dajemo jedno važno
upozorenje, da neko nevičan ne bi uleteo u grešku. Recimo, ako na oktavu (8)
dodamo tercu (3) svakako ćemo dobiti decimu 10. Ali, kako to, kad je 8+3=11?
– upitaće neko.

Radi se o tome da se u ovom slučaju decima postiže u dva skoka, ali

tako da je doskočni ton prvog skoka i odskočni ton drugog skoka – jedan isti, tj.
zajednički ton, pa njega ne treba računati dva puta. Stoga ili ovim zbirovima
preko oktave treba oduzeti 1 (zato što je jedan ton zajednički) ili u tim
složenim intervalima oktavu treba uzimati kao 7 (sedam sekundi!) i na tih 7
dodavati brojeve osnovnih intervala.

4Ovde se misli na klavir i druge slične (temperovane) instrumente. Na gudačkim instrumentima,

pa i u ljudskom glasu, koji su zasnovani na prirodnom a ne temperovanom sistemu, ovi intervali
su bitno drugačiji.

12
 Tabela svih dijatonskih intervala
vrednost naziv skr. struktura
1 mala sekunda m2 1
2 velika sekunda v2 2
(2 umanjena terca5 um3 1+1)
3 prekomerna sekunda6 pr2 3
3 mala terca m3 2+1 (1+2)
4 velika terca v3 2+2
4 umanjena kvarta um4 1+2+1
5 čista kvarta č4 2+2+1 (2+1+2)(1+2+2)
6 prekomerna kvarta pr4 2+2+2
6 umanjena kvinta um5 1+2+2+1
7 čista kvinta č5 2+2+1+2 (i druge kombin.)
8 prekomerna kvinta pr5 2+2+2+2
8 mala seksta m6 2+1+2+2+1 (i druge komb)
9 velika seksta v6 2+2+1+2+2 (i druge komb)
9 umanjena septima um7 1+2+1+2+2+1 (i dr. komb)
(10 prekomerna seksta pr6 2+2+2+1+3) (i dr. komb.)
10 mala septima m7 1+2+2+1+2+2 (i dr komb.)
11 velika septima v7 2+2+1+2+2+2 (i dr komb.)
12 čista ostava č8 2+2+1+2+2+2+1 (i sl.)

Pr. 5 Intervali i njihova struktura

2.2 Predznaci, crne dirke, alteracija

Povisilica (#) je znak koji stoji ispred note i njenu visinu povišava za
pola stepena a njeno ime dobija sufiks is. Npr. Od g – gis. Ovo se odnosi i na
sve note iste visine do kraja takta. Snizilica (b) je znak koji stoji ispred note i
njenu visinu snižava za pola stepena a njeno ime (slovo) dobija sufiks es. Npr.
Od d – des. Ovo se takođe odnosi i na sve note ist e visine do kraja takta.
Napomena: Izuzetno, umesto hes kažemo b, a umesto aes – as.
Dvostruka povisilica (X)povišava ton za dva polustepena, s tim da ime
tona (slovo) ostaje isto a dobija sufiks isis. Napr. fisis. Kao i ranije, predznak
važi do kraja takta.

5 Umanjena terca i prekomerna seksta kao hromatski intervali ne spadaju ovde, ali su dati zbog

potpunijeg pregleda.
6 Prekomerna sekunda, umanjena septima, umanjena kvarta i prekomerna kvinta se ne nalaze na

belim dirkama (u C-duru) ali su dijatonski intervali jer se nalaze u molskim lestvicama (vidi 2.3).

13
 Dvostruka snizilica (º) snižava ton za dva polustepena, s tim da njeno
ime (slovo) ostaje a dobija sufiks eses. Npr. geses. Izuzetno, kaže se asas; osim
toga, saa je heses a ne 'bes'.
Razrešilica (§) do kraja takta poništava prethodno važeći predznak na
toj visini.
Primarno, stavljanjem povisilica ili snizilica dobijamo tonove na crnim
dirkama klavira (vidi pr. 6 i 1). Ipak, to nije baš uvek slučaj. Povišavanjem
tona e dobijamo eis što je na klavijaturi dirka f ! Slično je i sa tonom h. His je,
u stvari, dirka c.
Analogno, snižavanjem tona c dobijamo ces, a to je na klaviru dirka h.
Slično je sa snižavanjem tona f - fes, što je dirka e.
S obzirom da su ovi poslednji slučajevi srazmerno retke pojave
ostavićemo ih po strani a malo pobliže ćemo osmotriti crne dirke.

Pr. 6 puna linija – pokret dijatonskog polustepena;

isprekidana linija – pokret hromatskog polustepena (na klaviru)

Najpre u prethpdnom primeru pogledajmo tonove e i f, a takodje i h i c.

To su već poznate male sekunde. Njihova udaljenost je polustepen; vrednost
intervala – 1. S obzirom da se radi o raznoimenim tonovima takav polustepen
se naziva dijatonski. 7
U pr. 6 (ali i u pr. 1) vidi se da crne dirke možemo obeležiti na dva
načina – kao povišeni donji ton ili sniženi gornji ton.
I kombinacije jedne crne i jedne bele dirke mogu da budu u
dijatonskom odnosu ako su tonovi raznoimeni (c-des; cis-d; es-d; e-dis i sl.)
Ako je polustepen dobijen povišavanjem odnosno snižavanjem istog
tona onda se radi o hromatskom polustepenu (c-cis; des-d; e-es, fis-f i sl.)
Povišavanje ili snižavanje lestvičnog tona8 naziva se zajedničkim
imenom – alteracija.
Povratak u prirodni (lestvični) ton posle povišavanja ili snižavanja
naziva se realteracija ili povratna alteracija.
Klavir (a osim njega i: gitara, harfa, vibrafon, kao i drveni duvački
instrumenti) je temperovan9 instrument, što znači da su kod njega izjednačeni
dijatonski i hromatski polustepeni. Ljudski glas a takodje i svi gudački kao i
limeni duvački instrumenti zasnovani su na drugačijem – prirodnom sistemu –
u kome su hromatski i dijatonski polustepen bitno različiti! Kao posledica
toga, u prirodnom i temperovanom sistemu, svi intervali se više ili manje
razlikuju. Jedino su oktave iste i u jednom i u drugom. O tome detaljnije na
premetu Muzički instrumenti.

7 po grčkom: dia-tonos (dva tona)

8 o lestvicama vidi u 2.3
9 J.S. Bach je povodom pronalaska temperovanog sistema napisao dve sveske sa po 24 preludija i

fuga za Dobro temperovani klavir – u svim durskim (ukupno 12) i svim molskim (ukupno 12)
tonalitetima.

14
2.3 Dijatonske lestvice, stalni predznaci

Već više puta naveden niz tonova od c do c (bele dirke na klaviru)

predstavlja na neki način osnovnu lestvicu – C-dur. Osnovnu, u smislu:
početnu. Nešto kao nulta tačka.
U muzici dijatonskom lestvicom se smatra niz od 7 različitih tonova koji
se stepenasto prostiru u okviru jedne oktave.10 Osmi ton je istoimeni sa prvim.
Čitava evropska muzička tradicija, tokom više vekova, oslanjala se
upravo na dijatonske tipove lestvica. Najpre to su bili modusi11 a negde od
polovine XVII veka to su bile durske i molske lestvice, odnosno durski i molski
tonalietet.
Kako bi iole ozbiljnija rasprava o modusima i tonalitetu izišla izvan
okvira ovog osnovnog kursa, ovde ćemo dati samo osnovne pojmove.
Primer br. 1 može da posluži kao priručna klavijatura.
Za moduse možemo da kažemo da su bele dirke njihov tonski fond, uz
zbilja samo sporadično korišćenje ponekih crnih dirki.
Najvažnija su četiri modusa: dorski12 (od d), sa karakterističnom
velikom (dorskom) sekstom; frigijski (od e), sa karakterističnom malom
(frigijskom) sekundom; lidijski (od f), sa karakterističnom prekomernom
(lidijskom) kvartom; i miksolidijski (od g), sa karakterističnom malom
(miksolidijskom) septimom. Vidi Tabelu br. 3.
Teorija poznaje još dva modusa: jonski i eolski. Oni su istorijski
najkasniji i predstavljaju istorijsku sponu ka durskim i molskim lestvicama.
Naime, jonski modus (od c) identičan je sa C-dur lestvicom a eolski modus (od
a) sa a-molom.
Durska lestvica je takav niz od sedam tonova koji ima polustepene
izmedju III i IV odnosno VII i VIII stupnja. Već je rečeno da su I i VIII
istoimeni.
Moldur (ili harmonski dur) je durska lestvica sa sniženim VI stupnjem.
Ona ima i treći polustepen – izmedju V i VI stupnja, a izmedju VI i VII –
prekomernu sekundu.
Molska lestvica je takav niz tonova koji ima polustepene izmedju II i III
odnosno V i VI stupnja.
Harmonski mol ima povišeni VII stupanj pa ima i treći polustepen (VII-
VIII). Ima i prekomernu sekundu izmedju VI i VII, slično harmonskom duru
(molduru).
Melodijski mol (uzlazno) ima polustepene izmedju II i III i VII i VIII
stupnja. U silaznom smeru je identičan prirodnom molu.
Varijantni tipovi durskih i molskih lestvica, sa svojim
karakteristikama, nalaze se u Tabeli br. 2 u Dodatku na kraju.
Moguće je izgraditi dursku (odnosno molsku) lestvicu od svakog tona
(od bilo koje od 7 belih ili 5 crnih dirki). Ali da bi durska lestvica imala svoje
karaskteristike (polustepene izmedju III i IV odnosno VII i VIII stupnja) svaka
od lestvica mora da ima svoje specifične stalne predznake. Vidi Tabelu br. 1 u
Dodatku.

10 i mnoge folklorne lestvice (recimo, balkanskih naroda) se povinuju ovom načelu.

11 često nazivani i starocrkveni modusi
12 svi nazivi potiču iz starogrčke teorije.

15
 Ako odredjeni tonski niz neke durske lestvice započnemo za tercu niže,
dobićemo molsku lestvicu i to paralelni mol dotičnog dura. To znači da svaka
durska lestvica i njena paralelna molska lestvica imaju istovetan tonski niz, a
to znači i iste stalne predznake. Zbog toga su ove lestvice tako i prikazane u
Dodatku – paralelno.
Napomena: Stalni predznaci se odnose na istoimene tonove u svim
oktavama!
Potsetimo: predznak upisan pred notu važi samo do kraja takta i
odnosi se samo na tu visinu (u dotičnoj oktavi).

2.4 Ostali tipovi lestvica

Već je rečeno da osim starih modusa i dursko-molskih lestvica, postoje

i brojne folklorne sedmotonske lestvice, koje se mogu shvatiti kao varijante
ovih prethodnih. Uglavnom se radi o samo jednom hromatski promenjenom
tonu neke od ranije navedenih lestvica. Pa tako:

Ciganski mol je harmonski mol sa povišenim IV stupnjem.

Frigijski moldur je moldur sa sniženim drugim stupnjem.
Balkanski mol je dorski modus sa povišenim IV stupnjem.
Orijentalni dur je frigijski modus sa povišenim trećim stupnjem.
(vidi Tabelu br. 4 u Dodatku)
Sve ove lestvice, kao i harmonski mol, sadrže vrlo karakterističan
interval – prekomernu sekundu, a prve dve sa ovog spiska – čak dve
prekomerne sekunde. Pored toga ciganski mol ima još i jedan krajnje neobičan
(hromatski) interval – umanjenu tercu – koji je u tabeli intervala (str. 5) dat u
zagradama baš zato što je hromatski.
Pentatonska lestvica (ili samo: pentatonika13) ima samo pet tonova, u
specifičnom rasporedu velikih sekundi i malih terci. Najjednostavniji primer su
crne dirke na klaviru koje su upravo u pentatonskom rasporedu. Naravno,
moguće je napraviti i samo po belim dirkama, kao i kombinovanjem belih i
crnih.
Napomena: može se početi od bilo kog tona!
Glavna karakteristika pentatonike je odsustvo male sekunde i
tritonusa.
Pentatonika se smatra najstarijom lestvicom.
Karakteristična je za kinesku muziku.
Celostepena (celotonska) lestvica ima šest tonova (a sedmi je identičan
prvom). Kao što joj naziv kaže, ona se dobija nizanjem samo velikih sekundi
(celih stepena).
Hromatska lestvica je, za razliku od prethodne, dobijena nizanjem
isključivo malih sekundi, tj. kombinacijom dijatonskih i hromatskih
polustepenova.
Načelno, pri pisanju hromatske lestvice u uzlaznom smeru koriste se
povisilice a pri silaznom -- snizilice, osim u dva pojedinačna izuzetka
(v. Tabelu 4).

13 Prema grčkom: penta = pet

16
3 NOTE I NOTNE VREDNOSTI

3.1 - vrste notnih vrednosti

3.2 - pauze
3.3 - povezivanje "rebrima" (beaming),
3.4 - punktuacija
3.5 - nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, duola, kvartola)
3.6 - ukrasi
3.7 - korona, cezura

3.1 Vrste notnih vrednosti

Smatra se da je osnovna notna (ritmička) vrednost – četvrtina note.

Ona odgovara otkucajima srca, koracima i sl.
Njen grafički simbol ima dva dela: glavu i vrat. Glava je crna, blago
elipsastog oblika; njena širina je jednaka rastojanju izmedju dve susedne linije
linijskog sistema. Normalna dužina vrata je tri praznine u linijskom sistemu.
Po pravilu, ako je glava četvrtine napisana na trećoj liniji i višim pozicijama,
vrat je okrenut naniže. U ostalim slučajevima – naviše.
Duže notne vredosti su: polovina, cela i brevis (dvostruka cela)
Glave su im bele, tj. nepopunjene. Jedino polovina ima vrat za koji
važi pravilo kao kod četvrtine. Cela i brevis – nemaju vrat.
Kraće notne vrednosti su: osmina, šesnaestina, treidesetdvojka,
šezdesetčetvorka i (eventualno) stodvadestosminka. Ove vrednosti osim glave i
vrata imaju jedan ili više barjačića. Ako je nota izolovana smer vrata je kao i
kod četvrtine a barjačić je uvek s desne strane, bez obzira na smer vrata!

3.2 Pauza je oznaka za tišinu, tj. odsustvo note. Vrednosti pauze su

istovetne, tj. analogne kao i kod nota, s tim što su grafički simboli drugačiji.
Cela pauza znači ceo takt bez nota pa se ona primenjuje bez obzira na vrstu
takta (vidi 3.1)

Pr. (7)

Brevis cela ½ ¼ 1/8 1/16 1/32 1/64

17
3.2 Povezivanje rebrima ("beaming")

Notne vrednosti manje od četvrtine, ako se nadju po dve ili više za

redom, obično se povezuju rebrima. Broj rebara odgovara broju barjačića.
Spajanje dve ili više manjih notnih vrednosti zajedničkim rebrom/rebrima
obično se vrši, preglednosti radi, po metričkim jedinicama (pr. 8a) (vidi kasnije:
4.1). Ako se zajedničkim rebrom/rebrima povezuju note čiji su vratovi
raznosmerno usmereni – zajedničko rebro zahteva zajednički smer vratova – a
on se, načelno, odredjuje prema većini, odnosno prema onom smeru koji
preteže (pr. 8b). Nekada se pod glavnim rebrom mogu naći i različite ritmičke
vredosti, s tim da svaka zadrži svoj broj rebara (pr. 8c). U ekstremnim ili
nejasnim slučajevima treba probati obe alternative, pa oceniti koja je
prihvatljivija, odnosno koja manje smeta. U nekim tipičnim notnim grupama
dešava se da je prva nota ekstremno različitog registra (i smera vrata) pa u tom
slučaju istim glavnim rebrom se povezuju note sa raznosmernim vratovima
(pr. 8d). Ovaj slučaj može da se proširi na delove grupe koji imaju zajednički
smer vrata – (pr. 8e).

Pr. 8

3.4 Punktiranje

Tačka s desne strane notne glave (ukoliko je nota na liniji onda je tačka
u susednoj gornjoj praznini) produžava nominalnu notnu vrednost za polovinu
njene vrednosti i to se naziva punktuacija ili punktiranje. Svaka nota i pauza se
može punktirati, osim, naravno, stodvadesetosminke. Još jedna (druga) tačka
produžava osnovnu vrednost za njenu četvrtinu, treća za osminu itd. Na isti
način se produžavaju i pauze (pr. 9)

18
3.5 Nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, duola, kvartola)

Umesto pravilne, parne podele na manje ritmičke vrednosti, moguća je

i nepravilna, tj neparna podela na tri – triola, pet – kvintola, sedam – septola,
devet – nonola itd. (pr. 10a)
Kod većih grupa i neke parne podele se smatraju nepravilnim, recimo
na šest – sekstola, (10c) na deset – decimola itd.

Medjutitm, ako je trodelna podela normalna, recimo, u taktu 6/8,

metrička jedinica je punktirana četvrtina, pa se ona pravilno deli na tri
osmine, onda bi se nepravilnom smatrala parna podela! Tako mogu da
nastanu duola (podela na dve), kvartola (podela na četiri), ali i kvintola i
septola opet bi se smatrale nepravilnim, jer nisu trodelne. (pr. 10b)

I odgovarajuće pauze -- na početku, u sredini ili na kraju -- mogu biti

obuhvaćene nepravilnom grupom (10d).

3.6 Ukrasi

U muzičkoj praksi se koriste različiti ukrasi, tj. dodatni (sporedni)

tonovi koji ukrašavaju "glavne" tonove melodije. To su, kao što prikazuje
primer 11:
– prost (jednostruki) predudar, silazno (a1) i uzlazno (a2)
– dvostruki predudar, silazno (b1) i uzlazno (b2)
– višestruki predudar (c)
– triler; veliki (d1) i mali (d2)
– mordent (e)
– arpedjo (f)

19
3.7 Korona i cezura

Korona je poseban simbol koji se postavlja najčešće iznad završne note

(12a), nekad iznad poslednje note neke fraze (12b) i takodje produžava
nominalnu vrednost obično za njenu polovinu, ali to nije strogo i često se
dešava da to produžavanje bude i duže. Razlika od punktuacije je ta što
korona produžava notu ne deformišući pritom takt, dok bi punktuacija nužno
promenila takt.

Cezura (grafički simbol je zarez ili zapeta) se postavlja (ne obavezno) na

kraju neke fraze, kada (recimo u horskoj ili uopšte vokalnoj muzici) treba uzeti
dah, a njeno fiksiranje pauzom bi poremetilo metrički izgled takta (12c) (vidi
3.1)

20
4 METRIKA

4.1 - metrička organizacija; takt

4.2 - metrička jedinica
4.3 - taktiranje; teza, arza
4.4 - vrste takta: prosti, složeni, mešoviti
4.5 - taktica, dvostruka taktica, završna taktica
4.6 - repeticija; repeticija al segno
4.7 - promenljiva metrika
4.8 - takt i tempo

4.1 Metrička organizacija; takt

Skupno sviranje ili pevanje, radi vertikalne sinhronizacije zahteva

odgovarajuću metričku organizaciju, kako bi svi učesnici u svakom momentu
znali gde se nalaze. Radi lakšeg snalaženja čitav (muzički) tok se deli na
taktove – najmanje skupine nota koje na svom početku imaju blagi akcenat.
Najčešće ti akcenti nastupaju u jednakim vremenskim razmacima (periodično
se ponavljaju) pa se onda radi o stalnom taktu.
Recimo, kada vojska maršira – leva-desna, leva-desna, leva-desna, … –
leva je uvek nešto jača, a grupa: leva-desna bi se mogla nazvati taktom.

4.2 Metrička jedinica

Upravo dati primer marširanja (ili uopšte koračanja) najbolje

objašnjava pojam metričke jedinice. U datom slučaju to je korak. A dva koraka
čine takt.

4.3 Taktiranje; teza, arza

Dok je koračanje (marširanje) uzeto samo kao pripomoć za početno

stvaranje pojma takta, taktiranje (rukom) je s jedne strane mnogo praktičnije
(izvodi se u mestu) a s druge, daleko je obuhvatnije jer može da prikaže i
druge odnose i situacije a ne samo leva-desna. Ali o tome, nešto kasnije.
Umesto koračanja (leva-desna) mi ćemo rukom, pokretom naniže-
naviše zame-niti naše koračanje, a akcenat koji nosi korak levom nogom
možemo postići udarom dlana o sto. Taj udar, odnosno jaki deo takta, naziva
se teza, dok se slabi naziva arza.

4.4 Vrste takta; prosti, složeni, mešoviti

Upravo gore opisan slučaj (koračanje ili pokret dole-gore) predstavlja

najjednostavniji tip dvodelnog takta. U muzičkom smislu, ako korak ili
umereni pokret rukom poistovetimo sa četvrtinom note onda smo dobili takt
2/4. I to je najčešći slučaj medju dvodelnim taktovima. Medjutim dvodelni
može biti i 2/8 (retko) ili 2/2 koji se češće beleži simbolom ". Ali oni ne
donose ništa suštinski novo u odnosu na 2/4. Koraci, odnosno pokreti rukom,
mogu biti dvostruko brži ili sporiji, ali svakako ostaju dva pokreta: naniže-
naviše, a to je suština dvodelnog takta. (vidi pr. 13a)

21
 Drugi vrlo bitan i čest tip takta je trodelni. Tu koračanje, naravno, više
ne može da nam pomogne (jer je ono uvek parno) ali bi zato neka dečja
razbrajalica (sa tri deteta) mogla da bude ilustrativna. Ovde se radi o
periodičnom ponavljanju pokreta:
1-2-3, 1-2-3... Umesto (dečjeg) horizontalnog kruženja (prvo dete - drugo dete
- treće dete) mi taktiramo trodelni takt na sledeći način: dole-desno-gore, dole-
desno-gore… Opet, naravno, potez nadole može (ali ne mora!) ujedno da bude i
udarac o sto, dakle, akcenat. Ako su naši potezi bili umereni, mi ih
označavamo četvrtinama, pa se, znači, radilo o taktu 3/4. Slično kao gore,
moglo bi se raditi i o taktu 3/8, ali u svakom slučaju radi se o trodelnom
taktu. (vidi pr. 13b)
Oba opisana tipa takta smatraju se osnovnim ili prostim taktovima. Svi
ostali su na neki način od njih izvedeni. Ukoliko se isti prosti takt multiplicira
(dva ili tri puta), radi se o složenom taktu; ako se kombinuju dvodelni i trodelni
tip takta (jednokratno ili višekratno, to zovemo – mešoviti takt.
Dva dvodelna takta čine četvorodelni (4/4, 4/8, 4/2); . (vidi pr. 13c)
Tri dvodelna čine šestodelni (2+2+2) takt; ali i dva trodelna čine
šestodelni takt, samo što je njegova struktura (potpodela) drugačija – 3+3. što
je, inače, i češći slučaj. Pošto je to češći slučaj, on se i podrazumeva (v. pr.
13d), a onaj prethodni se stoga nikad i ne piše kao šestodelni (sa potpodelom
koja bi morala da se naglasi) nego odmah kao trodelni, ali sa dvostruko većom
metričkom jedinicom (v. pr. 13e). Najzad tri trodelna stvaraju devetodelni
(3+3+3), najčešće: 9/8 i 9/16, a četiri trodelna čine dvanaestodelni (12/8 i
12/16). (vidi pr. 13f i 13g)
Kod taktiranja složenih taktova, praksa je da se na jedan potez sada
uzima čitav prosti takt, tako da broj poteza odgovara broju prostih taktova od
kojih je složeni takt sačinjen. Recimo, 6/8 postaje dvodelni, 9/8 trodelni a
12/8 četvorodelni. Tako|e, često se i 4/4, naročito u brzom tempu, shvata kao
dva dvočetvrtinska, pa se diriguje (taktira) na dva poteza, kao 2/2.

22
 Kao što je već nagovešteno, kombinovanje jednog ili više dvodelnih
taktova sa (obično) jednim trodelnim14 – stvara mešoviti takt. U folklorima
balkanskih naroda (bugarski, makedonski, južnosrpski, albanski) često se
javljaju mešoviti taktovi ovog tipa – jedan, dva, tri, pa čak i četiri dvodelna i
jedan trodelni (5/8, 7/8, 9/8, 11/8). Po pravilu, ovaj trodelni deo dolazi na
kraj takta, pa se to donekle i podrazumeva. Ipak praksa je (i to dobra!) da se
sve potpodele i označe, jer postoje i drugačije mogućnosti, recimo, poslednja
tri slučaja u primeru br. 14 (8/8, 10/8 i 7/8 ali nestandardna podela.

Naravno, prilikom taktiranja mešovitih taktova, troosminski potez traje

duže od dvoosminskih.

4.5 Taktica, dvostruka taktica, završna taktica

Taktica je tanka vertikalna linija kojom se završava takt. Ona je

njegova zadnja granica i istovremeno prednja granica sledećeg takta.
U jednoglasnoj muzici taktica se prostire vertikalno preko linijskog
sistema.
U klavirskoj muzici (koja se normalno piše u dva sistema) taktica se
prostire od pete linije gornjeg sistema do prve linije donjeg sistema.
U ansamblima homogenog sastava (gudački trio, gudački kvartet, hor i
sl.) taktica spaja sve sisteme (Pr. 15a).
Kod raznorodnih ansambala (violina + klavir, glas + klavir, flauta +
violončelo + klavir i sl.), taktice se prekidaju, tj. nalaze se samo u pojedinim
sistemima a ne i u medjusistemskom prostoru, kao gore (Pr. 15b).

Ovaj postupak prekinutih i neprekinutih taktica je naročito važan kod

pisanja orkestarskih partitura. Preglednost partiture se znatno povećava ako
taktice spajaju srodne instrumente (iste grupe – drveni duvački, limeni
duvački, udaraljke, gudački), odnosno svojim prekidom ih razdvajaju.
Dvostruka taktica se primenjuje za razgraničavanje dva odseka
različitog tonaliteta,15 različitog tempa (u prošlim vekovima: i prilikom promene
takta) i sl. (15b)

14 znatno je redji slučaj da se pojavljuju dva ili tri trodelna

15 vidi tabelu tonaliteta u dodatku, na kraju

23
 Završna taktica (na kraju stava ili cele kompozicije) takodje je
dvostruka, s tim da je ona druga taktica još i zadebljana (15a).

Pr. 15 (razne vrste neprekinutih i prekinutih taktica)

4.6 Repeticija; repeticija dal segno

Znaci za repeticiju veoma su slični završnoj taktici, s tim da imaju još i

dve tačke (u drugoj i trećoj praznini) sa unutrašnje strane.
Na početku odseka koji će se ponoviti stoji debela taktica, tanka
taktica pa dve tačke, a na kraju tog odseka – isti elementi obrnutim redom.
(16a)
Ako ponavljanje treba se desi od početka kompozicije dovoljan je samo
znak na kraju odseka, koji vraća na početak.
Ako repeticija treba da bude samo delimična, to se označava
(talijanskim) izrazom: ripetizione dal segno () e poi… što znači da repeticija

počinje od znaka (s) a zatim se preskoči 1. volta (prvi put) i skače na znak za
kodu. (16b)
Ova praksa je naročito česta i potrebna u zabavnoj muzici.

24
4.7 Promenljiva metrika

Kao što je već rečeno, za klasičnu praksu metrička promena je

zahtevala dvostruku takticu.

U XX veku metričke promene su postale maltene redovna pojava, tako

da je pisanje dvostruke taktice postalo izlišno. Kompozitori kao Stravinski i
Bartok (naravno i drugi) u nekim svojim delima menjaju metriku iz takta u
takt!

4.8 Takt i tempo

Sve što je do sada rečeno u vezi sa metrikom, odnosno taktovima,

razmatralo je problem ne uzimajući u obzir jedan vrlo bitan muzički činilac –
tempo. Da bi se videlo koliko je to važan, čak presudan činilac, recimo na
početku samo ovo: četvrtina u umerenom tempu traje približno kao polovina
u brzom tempu, odnosno kao osmina u sporom tempu!
Stoga sve što je rečeno o metrici treba sagledati i u funkciji tempa, što
daje realni smisao svemu.

25
26
5 TEMPO

5.1 - osnovne vrste tempa i nazivi

5.2 - metronomske oznake
5.3 - promena tempa, accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto, Tempo I
5.4 - rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando

5.1 Osnovne vrste tempa i nazivi

Kao što je rečeno u 4.7 ritmičke vrednosti van tempa imaju samo
relativni smisao prilikom medjudobnog poredjenja. Tek kada se uvede
dimenzija tempa one tada dobijaju apsolutni smisao, tj. realno trajanje. U
svakodnevnom životu svako zna šta znači spori hod (recimo, na pogrebu),
normalni hod, ubrzani hod i trk. Ili: spori puls (srca), normalni puls i ubrzani
puls. Korak je korak, ali koliko svaki korak realno traje – zavisi od tempa.
U muzici, slično koračanju ili kucanju srca, imamo spora tempa,
umerena tempa i brza tempa. Izrazi koji se koriste za oznaku tempa su
talijanski i kao takvi su opšteprihvaćeni u svetu, s tim da se u XIX i XX veku,
osim talijanskih izraza, javljaju i engleski, francuski, nemački, ruski (veliki
jezici), uz napomenu da svi muzičari, bez obzira na naciju, moraju da znaju
talijanske izraze, dok izraze na ostalim jezicima mogu ali ne moraju da znaju.
Izrazi koji će upravo biti dati primarno označavaju tempo ali isto tako oni
donekle odredjuju i karakter muzičkog komada, odnosno odseka na koji se on
odnosi. Za bliže odredjivanje karaktera ovim osnovnim izrazima dodaju se
drugi – opisni – koji se primarno tiču karaktera muzike.
Oznaka za tempo (i karakter) upisuje se na početku kompozicije
(odnosno odseka) iznad linijskog sistema. Pored nje može (ali ne mora) da stoji
i metronomska oznaka (vidi 5.2). U nekim slučajevima, srazmerno retkim, stoji
samo metronomska oznaka!
U spora tempa spadaju: Grave (teško), Adagio (lagano), Lento (sporo), Largo
(široko)
Umerena tempa su: Moderato (umereno), Comodo (ugodno), Andante
(hodajući), Allergetto ("veselkasto")
Brza tempa su: Allegro (veselo), Vivo (živo), Vivace (živahno), Presto (brzo),
Prestissimo (najbrže)

5.2 Metronomske oznake

Metronom je jednostavna naprava (na bazi klatna) koja zvučno

artikuliše učestalost ponavljanja metričke jedinice u datom tempu. Postoje i
druge vrste metronoma – džepni (sličan spiralnom metru), elektronski itd.

Metronomska oznaka je broj otkucaja metronoma (broj metričkih

jedinica) u jednom minutu. Upravo kao što se meri puls (srca) – broj otkucaja
u jednom minutu.

Metronomska oznaka se stavlja posle oznake za tempo, kao dodatni (i

precizniji) orijentir. Najpre se upisuje metrička jedinica (najčešće je to
četvrtina, ali može biti i osmina, polovina, punktirana četvrtina itd.) a posle
znaka jednakosti – broj metronomskih otkucaja u jenom minutu.

27
 Metronomske oznake za spora tempa nalaze se u rasponu od MM 40
do MM 64. Srednja tempa od MM 68 do 108, a brza tempa od MM 112 do 200
(Data podela nije sasvim precizna!)

5.3 Promena tempa, accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto,

Tempo I

Neki komad može ceo da protekne u istom tempu, ali isto tako dešava
se da se tempo promeni dva ili više puta u toku stava. Promene se najčešće
vrše postepeno, npr. neki tempo postepeno se ubrzava (izraz: accelerando)
dva–tri takta a kad se postigne dovoljna (stabilna) brzina upisuje se novi, brži
tempo. Slično je i sa postepenim usporavanjem (izrazi: ritardando, ritenuto,
sostenuto), koje, medjutim, obično znatno kraće traje od ubrzavanja (nekada
samo pola takta).

Ukoliko se u istom komadu desi ubrzanje do novog tempa a zatim

usporenje do prvobitnog tempa, taj povratak se označava kao Tempo I.

5.4 Rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando

U nekim tipovima muzike kompozitor želi da tempo ne bude striktan,

nego da se pomalo "ljulja" napred i nazad. To se beleži izrazom rubato. Još
drastičniji slučaj od ovoga je potpuno odsustvo tempa, što se sugeriše izrazom
senza tempo ili liberamente, odnosno quasi improvisando, što znači da se
ne treba držati nekog čvrstog tempa, nego svirati sasvim slobodno, kao
improvizujući.

28
6 DINAMIKA

6.1 - dinamički znaci

6.2 - crescendo i diminuendo
6.3 - akcenti

6.1 Dinamički znaci

U muzici dinamika znači doziranje snage izvodjenja (sviranja ili

pevanja), a dinamički znaci upravo preciziraju koliko snage treba upotrebiti u
izvodjenju.

Najopštija, ili najgrublja skala dinamičkih vrednosti ima samo tri

stepena:

forte (f) = jako

mezzoforte (mf) = srednje jako (čita se: mecoforte)
piano (p) = tiho

Ostale, bogatije ili bolje nijansirane dinamičke skale zadržavaju ove tri
vrednosti u centru a dodaju po jednu, dve ili čak tri vrednosti na oba kraja.
Pošto se u praksi isključivo koriste skraćenice, to ćemo ovde dati najbogatiju
skalu:
ffff - fff - ff - f - mf - mp - p - pp - ppp – pppp

uz napomenu da je ovde dodata još jedna srednja vrednost –

mezzopiano (mp) – srednje tiho, (koja jedva da ima nekog realnog smisla).
Dinamički znaci se upisuju ispod linijskog sistema, tj. ispod nota na
koje se odnose. Izuzetno od gornjeg pravila, u vokalnoj muzici gde se ispod
nota piše pevani tekst, dinamika se piše iznad linijskog sistema. Takodje, u
klavirskoj muzici koja se piše u dva linijska sistema, dinamika se upisuje u
sredini, izmedju sistema, naravno, ako je ista za obe ruke; ako je različita –
različito se i upisuje, prema gornjem pravilu.
Ovde je važno naglasiti da se upisani dinamički znak odnosi na notu
ispod koje se nalazi, kao i na sve sledeće note, (u tom linijskom sistemu) dok
se ne pojavi novi (drugi) dinamički znak, kojim se prethodni poništava.

U muzici za dva ili više instrumenata (glasova), ako jedan instrument

(glas) ima dužu pauzu (od nekoliko taktova), posle te pauze se obavezno
upisuje dinamika; ako je drugačija – to se podrazumeva, ali ovo upozorenje
naročito važi za slučaj ako dinamika ostaje ista i posle duge pauze!

6.2 Crescendo i diminuendo (decrescendo)

Data skala dinamičkih vrednosti, koliko god da je precizna ipak je
organizovana stepenasto.
Moguće je, medjutim, dinamiku postepeno pojačavati ili utišavati,
dakle, kontinualno, i to na dužem ili kraćem nizu tonova, ali isto tako i na
samo jednom tonu (naravno, ne na klaviru ili gitari, ali zato na svim gudačkim
ili duvačkim instrumentima, kao i u pevanju).
Pojačavanje zvuka se naziva crescendo a utišavanje diminuendo ili
decrescendo.

29
 U praksi se koriste dva načina obeležavanja ovih postupaka: grafički i
rečima. Načelno, ukoliko je crescendo kratak, primenjuje se grafički znak;
ako je crescendo dug – ispisuje se reč (cela ili skraćena – cresc.); a ako je
veoma dug reč se deli na slogove: cre - scen - do ili se čak dodaje p o c o
a p o c o c r e - s c e n - d o (malo po malo), tako da je moguće
spacioniranjem (razmicanjem slova i reči) ovaj izraz rastegnuti i na velike
dužine.
Sve što je rečeno za crescendo važi, naravno, i za diminuendo, po
analogiji.

Pr. 18

6.3 Akcenti

Već je rečeno (u 5.2) da upisani dinamički znak važi do pojave sledećeg

znaka. U praksi se dešava da neki znak ima važnost veoma dugo, dakle, da je
dinamika konstantna, što se naziva dinamički plato. Ne remeteći opštu
dinamiku platoa pojedini tonovi u njemu mogu biti istaknuti (naglašeni)
akcentima. I u ovom slučaju, primenjuju se i grafički simboli (češće) kao i
slova (skraćenice).
Od grafičkih simbola najčešći je znak > ali se koristi i praktično u
istoj ulozi. Oba znaka se stavljaju neposredno iznad, odnosno ispod notne
glave.
Od slovnih znakova primenjuju se sfz (ili samo sf), sffz, fp (čitaj:
sforcato, sforcatisimo, fortepiano)
Pr. 19

6.4 Artikulacija

U običnom govoru, artikulacija znači izgovor. U muzici je sličan smisao

samo što instrumenti to čine na poseban način. Naročito su gudački
instrumenti bogati artikulacionim mogućnostima ali bi njihovo nabrajanje
izišlo izvan namene i okvira ovog teksta. (Uzgred, ni terminologija nije potpuno
standardizovana u svetskim razmerama, nego se primenjuje zavisno od škole).
Daćemo tri najglavnija (i najopštija) načina izgovaranja; to su: staccato
(a), legato (b) i portato (c), koji imaju i svoje jasne (i opšteprihvaćene) grafičke
ekvivalente.
Pr. 20

30
7 NAČINI ZAPISIVANJA ZA POSEBNE INSTRUMENTE

7.1 - gudački
7.2 - duvački instrumenti
7.3 - klavir, harfa, čembalo, orgulje
7.4 - udaraljke
7.5 - glas (solo i u horu)

7.1 Gudački instrumenti

Gudački instrumenti pišu se u jednom linijskom sistemu, uz primenu

odgovarajućeg ključa/ključeva. Dinamički znaci se pišu (to je već ranije
rečeno) ispod linijskog sistema a ostale oznake iznad (espressivo, marcato,
molto/senza vibrato, pizzicato, arco, sul ponticello, sul tasto. itd.) (v. pr. 21a)

7.2 Duvački instrumenti (drveni i limeni)

Takodje, kao i gudački, pišu se u jednom sistemu, uz odgovarajući

ključ/ključeve. Dinamički znaci se unose ispod a ostale oznake – iznad
sistema. (v. pr. 21b)

Neki duvački instrumenti su transponujući, što praktično znači da

notni zapis ne odgovara zvuku! (po registru, tj. visini). O tome će biti više reči
na predmetu Muzički instrumenti, a za sada ćemo ih samo nabrojati: klarineti
(B i A), bas-klarinet, engleski rog, alt-flauta, svi saksofoni, horna i (ponekad)
truba.

U primeru 21a je zapisana viola sa promenom ključa i odgovarajućim

oznakama iznad i ispod sistema.

U primeru 21b zapisan je klarinet in B, koji zvuči istovetno kao i viola

u pr. 21a! Ovaj klarinet, dakle, transponuje za veliku sekundu naniže.

Pr. 21

7.3 Klavir, harfa, čembalo, orgulje

Klavir, harfa i čembalo se normalno pišu u dva linijska sistema –

gornji, sa violinskim ključem, za desnu ruku, donji, u bas ključu, za levu.
Ključevi se, po potrebi, mogu menjati.
Dinamika se piše izmedju ova dva sistema (ukoliko je zajednička za
levu i desnu ruku), a može i drugde, ako to okolnosti zahtevaju. (v. pr. 22a –
klavir).

31
 Kod harfe promena pedala se takodje unosi izmedju sistema. (v. pr.
22b)

Pr. 22 a - klavir, b – harfa

Izuzetno, nekada se klavir piše u tri, pa čak i u četiri sistema. (22c)

Orgulje se redovno pišu u tri sistema: prava dva za desnu i levu ruku,
a treći za pedal (nožnu klavijaturu). (22d)

32
7.4 Udaraljke

Udaraljke koje imaju odredjenu visinu tona – timpan, ksilofon, vibrafon,

marimba, zvona itd. pišu se u jednom sistemu, sa odgovarajućim ključem. (v.
pr. 23a)
Čelesta i zvončići se mogu pisati i u dva sistema.
Udaraljke bez odredjene visine tona (velika većina) – doboš, bubanj,
tom-tomovi, činela, triangl, kastanjete, štapići, marakas, itd. itd. – pojedinačno
se pišu na jednoj liniji – samo ritam. (v. pr. 23b)

Pr. 23 a, e - timpan; b, d - doboš

Ukoliko se koriste dva ili više istorodnih instrumenata (različitih

veličina) onda se oni pišu na dve, odnosno više paralelnih linija, ali koje su
medjusobno udaljene kao npr. 1. 3. i 5. linija linijskog sistema. (v. pr. 23c)

Pr. 23 c, f - 3 tom-toma

Najčešće kod udaraljki, ali i kod svih ostalih orkestarskih

instrumenata, često se primenjuje skraćena notacija, tj. primenjuju se simboli
za: ponovljenu figuru (d), ponovljeni takt (e), ponovljeni dvotakt. (f) (v. pr. 23-d,
23-e, 23-f)

7.5 Glas (solo i u horu)

Osim u retkim izuzecima, ljudski glas – pevajući – izgovara i tekst. Taj
tekst se piše ispod linijskog sistema, i to tako da se slog reči stavlja tačno
ispod odgovarajuće note. Čest je slučaj da se za svaki slog teksta nadje po
jedan (drugi ili isti) ton melodije. Tada se tekst bolje razume a takav način se

33
naziva silabičnim. Reči podeljene na slogove – a ovi razdvojeni crticama –
upisuju se tačno ispod odgovarajućih tonova. (v. pr. 24a)
Ako se bar dva a nekad i više tonova pevaju na isti slog (vokal), onda se
odgovarajuće note povezuju lukom – melizmatičan način. (v. pr. 24b)
Pr. 24 (a, b)

Napomena:
U tradicionalnoj praksi pisanja za glasove (solo i horske) osmine i
manje vrednosti koje nose slog – ne povezuju se rebrima nego ostaju sa
barjačićima. Ukoliko se, medjutim, bar dve osmine ili više njih pevaju na
jedan slog onda se vrši povezivanje rebrima (prema metričkim jedinicama – v.
3.3) a takodje se sve note povezuju i lukom – vidi prethodni pasus. U novije
vreme, medjutim, sve više se odustaje od ove prakse pa se povezivanje rebrima
vrši kao u instrumentalnoj muzici.

I u pesmama za solo glas (naročito u zabavnoj muzici) kao i u horskim

kompozicijama (npr. himne), često se radi o strofičnoj pesmi. U tom slučaju,
ispod melodije, upisuju se tekstovi svih strofa, s tim da se eventualna (manja)
nepodudarnost medju strofama na pogodan način istakne. (v. pr. 24c)
Pošto je prostor ispod sistema zauzet tekstom, u ovom slučaju
dinamika se upisuje iznad sistema. Izuzetno od ovoga, u četvoroglasnom horu,
ako je tekst podudaran u svim glasovima, onda se zajednički tekst piše za
sopran i alt – u prostoru izmedju njihovih sistema, odnosno za tenor i bas,
analogno.
Ako je i dinamika podudarna u svim glasovima (što je najčešći slučaj),
onda se ona može pisati kao zajednička, u srednjem medjuprostoru (izmedju
alta i tenora) koji je nezauzet. (v. pr. 24d)

Pr. 24 (c, d)

34
8 INSTRUMENTALNI ANSAMBLI, PARTITURA

8.1 Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova)

8.2 Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice
8.3 Nazivi instrumenata, problem skraćenica
8.4 "Alternativni" ili srodni instrumenti; muta in …

Ako u izvodjenju kompozicije učestvuju dva ili više instrumenata to se

naziva ansambl, a notni zapis za bilo kakav ansambl, hor ili orkestar naziva se
– partitura.
Partitura je, dakle, skup svih deonica koje učestvuju u izvodjenju.
Često se dešava da u izvodjenju učestvuju homogeni ansambli
(sastavljeni od istorodnih pa čak i istovrsnih instrumenata), pa se takvi
ansambli nazivaju, npr. gudački kvartet, duvački kvintet, bras sekstet, mešoviti
hor, odnosno klavirski duo, violinski trio, kvartet horni, muški oktet (8 muških
glasova).
Treba naglasiti da za razliku od instrumentalnih (duo, trio),
odgovarajući vokalni ansambli se nazivaju – duet i tercet. Počev od kvarteta,
nazivi su zajednički i za instrumentalne i za vokalne ansamble, a to su:
kvartet, kvintet, sekstet, septet, oktet i nonet.
Nehomogeni ansambli su sastavljeni od instrumenata različitih tipova i
grupa. Recimo: duo violina-gitara; trio violina, klarinet i klavir; kvartet za flautu,
trubu, violončelo i harfu; itd.
Ipak, uprkos gore rečenom, izraz klavirski trio po tradiciji podrazumeva
violinu, violončelo i klavir , a ne trio sačinjen od tri klavira!

8.1 Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova)

Čim u izvodjenju učestvuje bar dva izvodjača a pogotovu više njih, u

partituru (a to znači: i sve izvodjačke deonice!) obavezno se unose orijentiri,
radi lakšeg i preciznog snalaženja. Na svakih, od prilike, 10 taktova (nekada i
manje, a nekada više) upisuju se, na početku nekog takta, iznad notnog
sistema, lako uočljivi brojevi ili slova abecede – uokvireni u krug, kvadrat i sl.
(Pr. 25a)

Pr. 25 a

35
 Primera radi, na probi orkestra, dirigent kaže: – Idemo od broja 4 ili,
drugi slučaj: – Idemo od trećeg takta u broju 5, odnosno: idemo dva takta
ispred slova C.
Naravno, ako dirigenta nema, onda ovakve "naredbe" daje vodja
ansambla.
Partiturski brojevi (slova) stavljaju se na karakteristična mesta, a
naročito tamo gde ulazi instrument koji neko vreme nije svirao.
Data mera na svakih 10 taktova je praktična stoga što se odbrojava
najviše 5 taktova ispred, odnosno 5 taktova iza odnosno u broju X. Razumljivo
je po sebi, kada bi brojevi bili na, recimo 30 taktova, moglo bi da se desi da
dirigent traži 14 taktova ispred broja 5. U tom slučaju, mnogo bi se izgubilo
vremena dok se izbroji 14 taktova, a bila bi moguća čak i greška u brojanju!
Ukoliko se partiturski broj postavi na mesto na kome se u nekoj
deonici nalazi blok od, recimo, 5 taktova pauze, onda se taj blok razdvaja na
deo do broja i deo od broja. Napr. 4 takta pauze – BR. 16 – 1 takt pauze. (v. pr.
25b - Violoncello)

Pr. 25 b

U kompjuterskoj notografiji u nekim programima se automatski

upisuje redni broj svakog takta (obično neposredno ispod sistema). Smatramo
da je to ipak preterano i da više smeta, odnosno preopterećuje, nego što
koristi. Češća i bolja praksa je da se na početku svakog reda unese redni broj
takta (ispod ključa).
Koliko god da je poslednji slučaj moguć, čest, pa i ispravan, ipak se
zalažemo za partiturske brojeve jer oni suštinski dele partituru, dok je redovi
dele čisto formalno-mehanički.

8.2 Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice

U partituri za nehomogen ansambl (takodje i za orkestar – vidi 9.1), u

njoj se drže zajedno instrumenti iste grupe/roda instrumenata. To se obavlja
na dva načina: akoladama i takticama.

Akolada je srednja zagrada ( [ ) kojom se povezuju istorodni

instrumenti (s leve strane partiture).

Analogno ovome, istorodni instrumenti se povezuju takticama a

raznorodni se razdvajaju. To veoma doprinosi preglednosti partiture, bez
obzira na vrstu ansambla. (v. pr. 25a)

36
8.2 Nazivi instrumenata, problem skraćenica

Spisak svih instrumenata koji učestvuju u izvodjenju mora se dati pre

početka partiture. Takodje, isti spisak treba da bude i na početnoj stranici
partiture, na levoj margini, bez obzira da li neki instrument na početku svira
ili pauzira.
Najbolje je da su imena instrumenata na italijanskom. U svetu postoji
praksa (naročito u velikim jezicima) da se imena instrumenata pišu i na
engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom (možda i na kineskom,
japanskom ili arapskom ?). I u našoj praksi se sreću nazivi na francuskom,
engleskom ili nemačkom – što je sasvim legitimno – ali onda treba da bude
dosledno. Pisanje na srpskom, pa još ćirilicom, sasvim je apsurdno, jer to
samo po sebi ograničava domet te partiture, odnosno muzike na sasvim
lokalni krug korisnika.

Počev od druge stranice partiture, radi uštede prostora, praktikuje se

upisivanje skraćenica umesto punih naziva instrumenata. Većina naziva može
se skratiti na samo dva karakteristična slova, najčešće – suglasnika. Kod
nekih naziva potrebno je tri, pa čak i četiri slova. Sasvim izuzetno i više od
četiri. O ovome će detaljnije biti reči u 9.1.

8.4 "Alternativni" ili srodni instrumenti; muta in …

Izvesni, pre svega drveni duvački isntrumenti, imaju svoje srodnike ili
alternativne instrumente. To su obično registarske varijante istog instrumenta,
a koje može da svira isti izvodjač. U tom slučaju u jednoj deonici (za jednog
izvodjača) se specifikuju dva ili čak tri instrumenta koje će dotični izvodjač
upotrebiti.
Kada, u toku trajanja muzike, izvodjač (recimo, flautista) treba da
predje na drugi instrument (recimo, piccolo flautu) to se u partituri (znači i u
njegovoj deonici!) označava izrazom: muta in Fl. picc.

37
38
9 ORKESTARSKA PARTITURA

9.1 - partiturske grupe, partiturski red i skraćenice

9.2 - akolade, taktice
9.3 - optimizovana partitura
9.4 - divizirani gudači
9.5 - dinamika, opšta dinamika, diferencijalna dinamika
9.6 - oznake za tempo i promene tempa

Orkestarska partitura je, načelno, najsloženiji vid notnog zapisa jer u

njemu istovremeno učestvuje najveći broj različitih instrumenata. Da bi zapis
(nekada vrlo) velikog broja instrumenata istovremeno bio što pregledniji –
orkestarski instrumenti su podeljeni na partiturske grupe a one poštuju
partiturskired (ili redosled) (9.1).

9.1 Partiturske grupe, partiturski red i skraćenice

Idući odozgo, u partituri se mogu (ali ne moraju) naći sledeće

partiturske grupe i instrumenti:

grupa naziv italijanaski naziv skraćenica

- drveno-duvačka flaute (mala i alt-flauta) Flauti (piccolo, alto) Fl (picc.)

oboe (engleski rog) Oboi (Corno inglese) Ob (C. i.)
klarineti (bas-klarinet) Clarinetti (Cl. basso) Cl (BCl)
fagoti (kontrafagot) Fagotti, Contrafagotto Fg (Cfg)
saksofoni, ako ih ima Sassofoni Sax

- limeno-duvačka horne Corni Cor

trube Trombe Tr
tromboni Tromboni Tbn
tuba Tuba Tb

(podgrupa)
- udaračka opnozvučni timpani Timpani Timp
doboš Tamburo Tamb
tom-tomovi Tom-tomi Tomt
bongos Bonghi Bgs
konga Conga Cng
veliki bubanj Gran cassa GC

drvozvučni štapići Claves Cvs

marakas Maracas Mcs
templblokovi Blocchi Coreani Templ Bl
castanjete Castagnette Cstg
bič Frusta Fst
ksilofon Silofono Xyl (Sil)
marimbafon Marimbafono Mba

metalozvučni činele Piatti Ptti

triangl Triangolo Tgl
gong Gong Gong
tam-tam Tam-tam Tamt
cevasta zvona Campane tubolari Camp
vibrafon Vibrafono Vbf

39
grupa naziv italijanaski naziv skraćenica

(klavijaturni instrumenti) zvončići(glokenšpil) Campanelli Cmp-li

čelesta Celeste Cel
harfa Arpa Ar
klavir Fortepiano (Piano) Fp (Piano)
orgulje Organo Org

- vokalni solisti, soprani Soprani Sop

odnosno hor alti Alti Alt
tenori Tenori Ten
baritoni Baritoni Bar
basi Bassi Bas

- solistički instrument (ako ga ima)

- gudački instrumenti prve violine Violini I (primi) Vn I

druge violine Violini II (secondi) Vn II
viole Viole Vl
violončela Violoncelli Vc
kontrabasi Contrabassi Cb

Ako se neki od navedenih instrumenata, odnosno čitava grupa/grupe

ne nalaze u partituri – redosled ostalih grupa i instrumenata u njima,
odnosno njihov međusobni odnos – ostaje nepromenjen.
Prilikom formiranja skraćenica najčešće se uzimaju suglasnici, kao
karakterističniji, a samoglasnici, znatno ređe, odnosno samo onda kada je to
neophodno. (Nešto slično se primenjuje i kod autimobilskih tablica, na kojima
se ime grada skraćuje na DVA slova).

Skraćenica mora da ispunjava dva bitna uslova :

1. – da bude nedvosmislena
2. – da bude što kraća (minimum 2 slova)

Napomena : U mnogim /ranije) štampanim partiturama nalaze se i

drugačije skraćenice od napred navedenih.
Naročito je česta i upadljiva skraćenica za violine – Vl. U tom slučaju
viole se skraćuju na Vl-e.
Smatramo da je ovakva praksa bila pogrešna, i kao takva – odavno je
napuštena.
Radi se o sledećem :
Za violu bi se moglo reći, da je – bar što se naziva tiče, dakle, u
etimološkom smislu – osnovni gudački instrument. Sa samo dva suglasnika u
svom nazivu – skraćuje se na Vl.
Violino je italijanski deminutiv od Viola, i bukvalno znači violica. Stoga
ono deminutivsko n mora da se nalazi u skraćenici kao njen bitan sastojak.
U tom smislu, takođe se sreće skraćenica za violine – Vln.
To, u načelu, nije pogrešno ali zbog onog drugog uslova (da bude što
kraća) – bolje je rešenje i danas opšte-prihvaćeno – Vn.
Takođe, s obzirom da su oba naziva od istog korena, besmisleno je da
se duži naziv skraćuje na DVA slova a onaj kraći – na TRI !

40
9.2 Akolade, taktice

Kao što je već rečeno (8.2) istorodni instrumenti se povezuju u grupe i

to akoladama ispred partiture i neprekinutim takticama u toku partiture.
Suprotno tome, grupe se razdvajaju posebnim akoladama, prekidom taktice,
kao i povećanim razmakom izmedju linijskih sistema (kada je to moguće).
Ovo je pomenuto kod zapisa za ansambl, ali se još mnogo više i strožije
odnosi na orkestarsku partituru. Okestarska partitura sa 20, 30 pa i više
sistema mora biti pažljivo i pregledno organizovana da bi bila lakše i brže
čitljiva. Akolade i neprekinute taktice, odnosno prekidi taktica, tome u
mnogome doprinose. (v. pr. 26, 27, 28)

9.3 Optimizovana partitura

Načelno, jedna stranica orkestarske partiture je u stvari – jedan red.

Da bi se uštedelo na broju stranica štampane partiture (pa i da dirigent ne bi
morao suviše često da lista stranice) – pristupa se optimizaciji partiture. Kada
u nekom odseku kompozicije veći broj instrumenata (ili čak čitave grupe) ne
sviraju, onda se oni, umesto da im se upisuju pauze u praznim taktovima – u
tom odseku – izostavljaju iz partiture. Na taj način mogu se dva ili čak tri reda
smestiti na jednu stranicu. U tom slučaju redovi su malo više razmaknuti a
na levoj i desnoj ivici notne slike, izmedju redova se nalaze po dve kose debele
crte. (v. pr. 26)
Ako, na primer, u nekoj orkestarskoj kompoziciji pisanoj na 30 notnih
sistema, jedan duži odsek sviraju samo gudači (koji se pišu na samo pet
sistema), onda se u tom odseku svi ostali instrumenti, odnosno grupe
izostavljaju, pa možemo četiri ili čak pet redova staviti na samo jednu
stranicu.

41
Pr. 26 - optimizovana partitura (Stravinski: Kralj Edip

U operskim i vokalno instrumentalnim kompozicijama često se

primenjuje optimizacija kada čitavu numeru peva solo glas uz pratnju samo
jednog ili 2–3 instrumenta, odnosno ako nastupi hor bez pratnje (a cappella).
(v. pr. 27)

Pr. 27 (Hendl: oratorijum Mesija, arija basa - fragment

42
Još drastičniji slučaj je kod koncerta za solo instrument i orkestar, kada
solo instrument ima neki duži solo odesk (kadencu). Tada se čitav
orkestar izostavlja a piše se samo solo instrument.

9.4 Divizirani gudači

U vezi sa prethodno rečenim, ali i nezavisno od toga, u

orkestarskim partiturama (naročito u XX veku) dešava se da su u
izvesnim odsecima (a nekada i tokom čitave kompozicije) neke ili sve
deonice gudača divizirane, što znači podeljene na poddeonice – najčešće
na po dve, ali dešava se i na tri, četiri, pa i više. To ima za neposrednu
posledicu – povećanje broja linijskih sistema koje zauzimaju gudači –
umesto nominalnih 5, može da bude: 7, 10, 12, 15, 18, pa i preko 20
sistema!
U takvim slučajevima, osim glavne akolade koja obuhvata celu
gudačku grupu, pojavljuju se dodatne akolade koje obuhvataju sve
poddeonice jedne deonice. (v.pr. 28)

43
Pr. 28 divizirani gudači (Petar Bergamo: Musica Concertante)

44
 Srećom, ovakve situacije se najčešće dešavaju upravo kada su
ostale grupe reducirane ili ih uopšte nema, tako da pomoću optimizacije
još uvek ostajemo u prihvatljivom broju sistema.
Dešava se, medjutim, doduše prilično retko, da se široko
diviziranje primeni u punom orkestru, što za posledicu ima povećanje
ukupnog broja sistema (sa pretpostavljenih 30 – na 40, pa i više) što
izaziva prilične notografsko-izdavačke probleme (suviše veliki broj
sistema na stranici, što znači da su oni i suviše sistni i nečitljivi,
odnosno stranice dvostrukog formata i sl.).

9.4 Dinamika, opšta dinamika, diferencijalna dinamika

Kao što je već rečeno, partitura je skup svih deonica. Pošto svaka
deonica mora da ima svoje dinamičke oznake onda se one (najčešće)
nalaze i u partituri. Rekli smo "najčešće" jer ima i odstupanja od toga,
upravo da bi se s jedne strane partitura rasteretila a s druge da bi
dinamičke promene bile uočljivije za dirigenta. U tom slučaju piše se
opšta dinamika za celu grupu. Znak se upisuje ispod grupe, odnosno u
prostor izmedju dveju grupa, ali su znaci svakako krupniji od
uobičajenih. (v. pr. 29)
Postoje, medjutim, slučajevi kada instrumenti u orkestru
istovremeno sviraju različitom snagom. To se naziva diferencijalna
dinamika, tj. instrumenti imaju različite dinamičke oznake. U pr. 29
uporedi dinamiku dveju grupa.

Pr. 29 opšta i diferencijalna dinamika (Maksimović: Eppur si

muove)

45
 9.6 Oznake za tempo i promene tempa

Oznake za tempo se obavezno pišu iznad prvog sistema (to su

obično flaute) i iznad prvih violina, gde je i medjuprostor (do sledeće
gornje grupe) upadljivo veći. Osim ova dva obavezna mesta, oznaka
tempa se može upisati i iznad hora (ako postoji), odnosno vokalnog ili
instrumentalnog soliste; nekada i ispod poslednjeg sistema.
Promene tempa se upisuju na istim mestima kao i prvobitni
tempo. (v. pr. 30)

Pr. 30 Oznake za tempo i promene tempa (Musorgski-Ravel: Slike

sa izložbe)

46
10 NOVA (AVANGARDNA) NOTACIJA

10.1 - (ograničena) aleatorika

10.2 - notna grafika

10.1 (Ograničena) Aleatorika

Naziv je došao od latinske reči alea = kocka.(u smislu: kockanje)
Suština aleatorike je u namernoj neodredjenosti, slobodi u izvodjenju,
prepuštanju slučaju i improvizaciji.
Aleatorika je nastala kao reakcija na prethodno vladajući
kompozicioni sistem (50-tih godina u Evropi i Americi) – totalnu
organizaciju (integralni serijalizam) – kao krajnju konsekvencu
dodekafonije, odnosno serijalizma.
Witold Lutoslawski, istaknuti poljski (i svetski) kompozitor bio je
protagonista ograničene aleatorike, kod koje su notne visine, dinamika i
zastupljeni instrumenti – fiksirani, a ritmičke vrednosti i njihovi
medjusobni odnosi samo približno nagovešteni.
Ovakvim postupkom, kaže Lutoslawski, postižu se najmanje tri
stvari:
a) izvodjači su prilično rasterećeni tehničkih problema (oni
uglavnom sviraju kraće modele koji se ponavljaju) pa mogu više da se
posvete intencijama dirigenta i uopšte skupnom zvučnom rezultatu;
b) ritmička nefiksiranost u skupnom sviranju većeg broja
instrumenata, kao ukupan rezultat daje bogato poliritmičko tkanje, za
čim je, inače, integralni serijalizam uvek težio (i postizao ga, uz
nadčovečanske napore izvodjača);
c) pri ovakvom stanju stvari svako sledeće izvodjenje kompozicije
donekle se razlikuje od prethodnih, pa to izvodjenju, odnosno slušanju,
obezbedjuje dodatnu privlačnost, odnosno (oni smatraju) – životnost.
Praktično, aleatorički zapis je ne-metrički, odnosno ne-
menzurisan. Nema taktova i taktica!
Dirigent daje znake za početke novih odseka (u partituri su ta
mesta označena malim i velikim, odnosno crnim i belim strelicama.
Trajanja odseka (izmedju dve strelice) su približno data u sekundama,
odnosno u santimetrima (2.5 cm = 1 sec) a posebno je zanimljiva
mogućnost prelivanja ili filmski: pretapanja odseka jedan u drugi.
Ukupan rezultat toga je – umesto oštrih linija u tradicionalnoj
muzici – prelivanje fluidnih i neomedjenih površina, nešto slično kao u
impresionističkom slikarstvu.
Praćenje ovakve (aleatorične) partiture zahteva prethodno
detaljno upoznavanje sa činiocima njene izgradnje, odnosno sa
postupkom koji je kompozitor primenio.
Primer br. 29 je ilustrativan i za aleatorički princip. Prve i druge
violine su smeštene u zajedničku kutiju, koja ih objedinjava u jednu
grupu. Grupa dinamički raste a zatim opada. Za vreme njenog opadanja
započinje druga grupa svojim rastom. Dakle, dinamika je diferencijalna,
grupe se pretapaju jedna u drugu, a počeci obeju grupa su odredjeni
strelicama u partituri, koje predstavljaju znak dirigenta.

47
 U jednoj od svojih prvih aleatoričkih kompozicija (pr. 31),
Lutoslavski upravo organizuje naslojavanje orkestarskih grupa.

Pr. 31 Lutoslavski: Paroles tissée

48
Notna grafika

Još slobodniji (i neodredjeniji) postupak je notna grafika. Vrlo

često tu nikakvih nota i nema ili jedva da ih ima! Umesto notama,
partitura je ispunjena linijama, tačkama, raznim geometrijskim
figurama, i uopšte crtežima. Uz njih se nalaze i neka (ne baš precizna)
verbalna uputstva koja samo sugerišu uputstva za izvodjenje, odnosno
globalno koordinišu ukupni zvuk.
Ukupan rezultat je krajnje nepredvidiv (čak i za kompozitora), a
to je bila i primarna želja. Improvizacioni udeo je ovde presudan – nešto
slično kao u džez-improvizacijama.
Praćenje ovakve "partiture" praktično je nemoguće, osim za vrlo
uske specijaliste, koji su se detaljno upoznali sa svim namerama i
zahtevima kompozitora. U tom pogledu je sledeći primer baš drastičan.
U kompoziciji za orgulje Ligeti crtežima sugeriše sektore u kojima se
svira -- verovatno dlanovima a ne prstima -- bez i jedne jedine note!

PR. 32 Ligeti: Volumina za orgulje

49
 U poslednjem primeru (33) Penderecki je izmedju aleatorike i
grafike. Linijski sistemi postoje, ali nota jedva da ima (desno gore). U
ostalom delu, debele horizontalne linije su u stvari note, ali zapisane
grafički, tj. nacrtane u trajanju. Neobična šara u sredini stranice su u
stvari klasteri koji se sviraju na klaviru i harmonijumu otvorenim
šakama (a ne prstima) a crna mrlja u odnosu na linijski sistem približno
prikazuje registar.

Pr. 33 Penderecki: Capriccio za violinu i orkestar

50
 KVINTNI KRUG

F G

B D

Es A

As E

Des/Cis H/Ces

Fis/Ges

51
52
53