STRIBOGOV POKLON

LES MARTOVIČ

Preveo sa ukrajinskog Andrij Lavrik/Andrija Lavrek

Стрибожий дарунок
(ВИБРАНЕ, оповідання)
Ужгород, Видавництво »Карпати«, 1982

NARODNA KNJIGA, 2006.

 PRONAĐENI RUKOPIS O RUSKOM KRAJU

UVODNA REČ

Nedavno je rad filologa krunisan izvanrednim uspehom:

pronađen je drevni rimski rukopis koji neosporno govori o našem
kraju. Nema sumnje da je rukopisâ sličnog sadržaja moralo biti više,
ali su sigurno nestali zato što ih noviji narodi nisu razumeli i bili su
mišljenja da takvi rukopisi nisu vredni čuvanja za potomstvo.
Naš rukopis, koji smo se nedostojnom rukom usudili prevesti
na ruski* jezik, takođe sadrži takva pogrešna mišljenja, ali ipak nudi
opis našeg kraja i naroda iz koga se može zaključiti kako je velikom
kulturom odisala u ta davna vremena naša domovina.
*Tj. rusinski, ukrajinski (jezik i narod). Stanovnici Zapadne Ukrajine,
Galicije, sve do 20-ih godina XX veka zvali su se uglavnom Rusinima,
onako kako se i danas zovu vojvođanski Rusnaci/Rusini. Takođe, i rosijski
(moskvoruski), i beloruski i ukrajinski (kijevsko-ruski) narod ponekad su se
zvali i zovu se i opštim imenom – ruski. (Prim. prev.)
Nismo sve uspeli da prevedemo doslovno, a reči mussicus,
pannus i poppus ostale su sasvim neprevedene jer nikako nismo mogli
da shvatimo njihovo značenje.

PREVOD

Negde daleko na severu, iza šuma, planina i hridina, nalazi se

zemlja neprijateljska svojim vlastitim žiteljima.
Ni vinograd, ni maslinovo drvo ne može da izdrži onu studen
koja tamo vlada. Reke i jezera su veći deo godine okovane mrtvim
belim ledom. Po šumama i livadama ne odzvanja poj šarenih ptica i ne
čuje se glas životinja. Stoje te šume mračne i nedostupne; stabla su im
obavijena grubom korom; zemlja je prekrivena uvelim lišćem; žive u
njima samo divlji bikovi koji se hrane tim lišćem.
A koja neoprezna zver ili ptica ode iz naših krajeva u tu zemlju,
prestrašena njenim beznadnim izgledom brzo se vraća natrag.
Pa ipak tamo žive ljudi koje je, verovatno, vojni zanat još u
drevna vremena oterao onamo, te nisu umeli da se vrate natrag među
ljude. Nemaju oni tamo mnogo radosti, jer je priroda odveć
negostoljubiva: plavo nebo retko će razveseliti srca tih ljudi, a bog
Apolon se u svojim kočijama vozi iznad gustih crnih oblaka, koji
proždiru sunčeve zrake.
Ali bogovi su nadoknadili žiteljima te zemlje negostoljubivost
prirode na drugi način. Dali su im pametnu i vrednu stoku, koja sama
radi. Ta stoka zove se mužikus.
Putnici koji se hvale da su bili čak i u tim krajevima, pričaju o
mužikusima takve stvari u koje je teško poverovati. Dakle, vlastitim
ušima smo čuli od jednog pripovedača (kojem se, inače, može
verovati), kako se kleo u sve što mu je sveto da je sve ono čudnovato
što može ispričati o tim mužikusima sasvim istinito. Takođe, ne
jednom smo mi i naši prijatelji i poznanici čuli pripovedanje visokih
lica, koje je vojni zanat odveo u te krajeve. Iako ti pripovedači
uglavnom nisu ni znali jedan za drugog, njihove priče su se poklapale
i u najstinijim detaljima. Uopšte nismo čuli nikakve protivrečnosti u
pričama o tim mužikusima.
Ti mužikusi su po izgledu čak veoma slični ljudima; oni prave
sebi i odeću, idu u toj odeći, čak i grade sebi kuće. Štaviše, ti
mužikusi čak navodno znaju i da govore i zovu ljude panus ili popus.
Međutim, iako ne sumnjamo da je Jupiter svaku životinju
obdario glasom, teško nam je poverovati da životinjski jezik mogu
razumeti ljudi. Pa ipak se pripovedači, govoreći o tome, kunu da je
baš tako.
Pričaju, dalje, da su ti mužikusi ljudima od velike koristi –
veće, nego nama konji, volovi, mule ili magarci. Jedino se meso od tih
mužikusa ne jede, verovatno zato što je žilavo i neukusno.
Ti mužikusi navodno i oru, i seju, i skupljaju letinu, i sve što
skupe daju ljudima, sebi ne ostavljaju ništa, jedino koliko da prežive;
više od toga nikad, manje vrlo često.
Ti mužikusi navodno žive zajedno sa konjima, volovima i
ovcama i brinu za njih više nego za sebe same. Jer ono žito, koje nisu
predali ljudima, daju konjima, volovima i ovcama; sebi ne ostavljaju
ništa, jedino koliko da prežive; više od toga nikad, manje vrlo često.
Zbog toga se mužikusi iznuravaju nasmrt, i smrt ih po pravilu
zatiče na poslu.
Njihovu vrednoću upoređuju sa pčelinjom ili mravljom. Ali tu
postoji velika razlika, jer pčela ili mrav brani čoveku da im uzme
njihovo dobro, dok mužikus rado daje sve što ima i sebi ne ostavlja
ništa, jedino koliko da preživi; više od toga nikad, manje vrlo često.
U toj zemlji se ljudi ne moraju ni oko čega brinuti, jer mužikusi
sve spremaju za njih: i žito, i mleko, i meso, i volove, i konje, i ovce.
Sami drage volje daju i kao da žive samo zato, da bi ugodili ljudima.
Pre zore – kod nas se još ni ptice nisu probudile – mužikus već
ustaje, budi konje, volove i ovce da bi se još do izlaska sunca dobro
naradio. Kažu da mužikusa jedino rad i drži u životu i, ako bi mu se
zabranilo da radi, brzo bi umro.
Mužikusi žive u parovima. Mužjak i ženka prave sebi brlog, a
onda grade staju za konje, volove i ovce. Za sebe od slame i gline
naprave nisko i tesno prebivalište, a za konje, volove i ovce prostrane
građevine od drveta. Eto koliko je pažljiva i brižna životinja taj
mužikus.
Ima u tom kraju jedan mesec godišnje kad se ništa ne može
raditi – prvo, zato što su dani veoma kratki, i drugo, zato što napada
veliki sneg.
U to doba godine se mužikusi pare i razmnožavaju. Ženka ne
leže mlade iz jaja, nego ih rađa žive, obično po jedno, ali se dešava da
rodi i po dvoje-troje.
Čim prohoda, mladunčad mužikusa pokazuje veliku volju za
rad. Ali zato ima urođeni strah od čoveka. Dovoljno je da se čovek
samo pojavi, i mladunčad mužikusa počinje da viče, plače i, tresući se
od straha, razbeži se na sve strane. Počinju da rade čim malo
poodrastu i mnogi od njih već u tim godinama umiru od teškog rada.
Mužikus se hrani ostacima. Sve žitarice daje ljudima, volovima,
konjima i ovcama, a sebi ostavlja ono najgore. Zatim to namoči u
vodi, ili kiseli, ili čak skuva – jer ume da loži vatru – i od toga živi.
Međutim, jede samo pred zalazak sunca ili čak po zalasku, jer danju
od neprekidnog rada nema kad da jede.
 Kažu, da ti mužikusi čak i novac zarađuju; toliko su te životinje
pametne. Navodno prodaju ljudima one plodove koje ostavljaju sebi
za hranu. Prodaju, takođe, i one domaće životinje, svoje drugove, koji
im pomažu u teškom radu. Na taj način otkidaju sebi i svojoj
mladunčadi od usta i gladuju, kako bi tu hranu i svoje drugove u radu
menjali sa ljudima za novac, jer navodno vole dragoceni i bleštavi
metal, kaogod svrake ili vrane.
Međutim, sav taj novac mužikusi posle nekog vremena vraćaju
ljudima. Istina, da bi do toga došlo, ljudi moraju primeniti razna
lukavstva i čudne načine. Mi smo čuli samo za tri takva načina (a ima
ih, navodno, više), pa smo se strašno čudili i nikako nismo mogli da
poverujemo, iako su se pripovedači kleli da je to tako. Prvi način je
ovakav:
Ljudi daju mužikusima malo parče papira (u kome se, kako
izgleda, krije neka tajna sila) i tada se svi mužikusi, plačući, vičući i
drhteći, okupljaju i daju ljudima dragoceni i bleštavi metal. Taj način
se zove administracija. Drugi način je ovakav:
Od mužikusovog žita mužikusovim rukama ljudi prave čudan
napitak, veoma oštar, tako da pali grlo, i mužikus navodno za taj
napitak daje svoj novac ljudima. Takođe, kad mužikus preda sve
žitarice ljudima i stane da gladuje, tada mu ljudi za novac daju razno
smeće. Taj način se zove industrija i trgovina. Treći način je ovakav:
Po naseobinama mužikusa rukama istih tih mužikusa ljudi
podižu velika zdanja i posred njih okače razne blistave predmete od
stakla, srebra, zlata, bakra i gvožđa, pale sveće, udaraju u velika
zvona, na čiji glas mužikusi trče često sa velike udaljenosti, trče
zadihani i desi se da usput padaju i lome ruke i noge, samo da što pre
stignu u tu veliku građevinu. A ljudi se u tim građevinama maskiraju,
izvode razne čudne kretnje, izgovaraju gomilu nerazumljivih reči i
pritom zvone čas u mala, čas u velika zvona. Tamošnji ljudi su to
verovatno naučili od Grka, kod kojih je – kao što je poznato –
teatarska umetnost na visokom nivou. Posmatrajući sve te radnje,
mužikusi se sasvim izgube i počinju mimo volje da ponavljaju reči i
pokrete glumaca. Tako zaluđenim mužikusima ljudi prilaze i uzimaju
im i poslednji novac. Taj način se zove kultura.
O tim mužikusima se pričaju još čudnije stvari, prosto da čovek
ne poveruje. Ali mi ćemo prepričati sve što smo čuli.
Ljudi, navodno, uče mužikuse i vojnom zanatu. I kažu da
mužikusi imaju toliko razvijeno čulo njuha, da po mirisu raspoznaju
svog čoveka od neprijatelja. Ti mužikusi se, navodno, vrlo hrabro
bore, neustrašivo napadaju neprijatelja ne obazirući se ni na bol, ni na
strašnu smrt i radije ginu od neprijateljskog oružja nego da se sramno
predaju ili pobegnu. Ljudi uzimaju mužikuse u vojsku na veoma
čudan način.
U njihova sela se šalje nekoliko listova crvenog papira, u kojem
se, verovatno, takođe krije neka tajna sila. Na to se svi mužikusi
okupe, odaberu nekoliko odraslih mladih mužjaka, strgnu im odeću i
gole, krvave i vezane silom vode ljudima. Pritom mužikusi iz čitavog
sela tako strašno plaču i nariču, da se srce cepa. Njihovo oglašavanje
čuje se na nekoliko milja, kao da ih je zadesila neka strašna zarazna
bolest, ili kao da su svi smrtno ranjeni. Mužjaci i ženke u očaju
udaraju glavama o drveće i u kamenje, čupaju kose i kidaju na sebi
odeću, ali ipak silom vode mlade, gole i prestrašene mužjake između
vojnika, kako bi svojim zdravljem i životom branili ljude.
Buduća pokolenja! Naši potomci! Ovo su bili svi podaci o tom
čudu, tim mužikusima, koje je za vas sačuvalo naše slabo pamćenje!
Da li je sve što pričaju o tim mužikusima tačno – ne možemo
znati. Ali mislimo da ako i nije sve, u tome ipak ima mnogo istine.
Ako mogu postojati kentauri, sirene i druga čudovišta, zašto i ovakvih
stvorenja ne bi moglo biti negde u svetu. Jer bogovi nisu stvorili samo
ono dobro i lepo, nego i svakakvu čudnu i strašnu pogan. A ko može
pojmiti daleko i duboko sežuće zamisli bogova? Mnogi se čudi, zašto
je ovo ili ono takvo, a to je za bogove najobičnija stvar.
Neki misle, da su i mužikusi ljudi. Ali to ne može biti tačno.
Kako bi moglo biti da čovek čoveka, to jest brat brata (jer mi smo svi
braća), tako muči i ponižava? Da čovek čoveku nanosi takvo zlo? A s
druge strane, kako bi moglo biti da čovek dozvoli takav odnos prema
sebi i ne zbaci ponižavajući jaram?! Pa svima nama je poznata drevna
istorija našeg carstva, kakav bunt i pokolj su načinili robovi, kad više
nisu mogli onako da žive.
I zaista, ako je mužikus čovek, za šta treba da smatramo
tamošnje ljude, koje mužikusi navodno zovu panus i popus? I gde to
može biti, da se čovek spusti do takvog zverstva i tako muči svog
brata? Ako su mužikusi ljudi, onda tamošnje ljude valja smatrati za
besne vukove!
A već bogovi ne bi ljudima nanosili takvo zlo i ne bi tako
opoganili ljudsku vrstu.
1897.*

*1897. je godina kada je priča napisana. Jednako su datirane i ostale

priče u ovoj zbirci. U nekim slučajevima se godina pisanja poklapa sa
godinom objavljivanja, ili je priča objavljena godinu-dve kasnije. Međutim,
ova priča, suočivši se sa gašenjem časopisa kojima je nuđena i sa
austrougarskom cenzurom, za piščevog života nije objavljena – objavljena je
tek 1943. godine. U zbirku ukr. priređivača, iz koje je prevedena, uneta je
prema rukopisu. (Prim. prev.)
 IVAN RILO

Od rođenja nisam verovao ni u kakve veštice, čarobnjake ili

vampire. Ali otkako sam upoznao Ivana Rila, počeo sam da verujem.
Slušajte samo, kakav je majstor bio taj Ivan Rilo – taj je umeo da se
pretvori u bilo koju životinju. Pogledate ga – čovek, kao i svaki drugi;
kad odjednom, hop, i postade svinja, ili pas, ili zec, ili već štagod. Da
mi je to ko pričao – ne bih mu verovao, ali svojim sam očima video.
Bio jednom Ivan Rilo tamo, gde su delili. Okupili se ljudi,
pričaju među sobom i čekaju da počnu da dele. Ivan Rilo među njima
stoji i takođe priča. Običan čovek. A onda počinju da dele, i naš Ivan
Rilo, kako je to video, ispravio se i postao visok kô topola, isprsio se,
naduo se – prosto se pretvorio u uhranjenog krmka, samo što ne
zagrokće. Pa će zvučnom glasinom, kao bik:
- Razmaknite se!
Odguruje ljude i probija se napred, da prvi dobije. Drugi ga
zaustavljaju, stišavaju.
- Ne guraj se – kažu. – Pusti i druge.
- Ma je li?! – breca se Ivan Rilo i pokazuje zube kao pas. – A
što ja da puštam druge; što ne bi drugi pustili mene?
Ali bio je jednom Ivan Rilo i tamo, gde je trebalo dati za opšte
dobro. Ljudi, ko stoji, ko sedi, razgovaraju i čekaju da dođe na njih
red da daju. Stoji i Ivan Rilo među njima i priča, sasvim kao i svi
drugi. Ali uto dođe čas kad treba davati. Ljudi vade novčanike, broje
pare i daju gde treba. A naš Ivan Rilo se savio u klupče, smanjio se,
pa unatraške i eto ga negde skroz iza svih. Drugi mu govore:
- Priđi, Ivane Rilo, daj i ti nešto!
A Ivan Rilo sve mic po mic do vrata, i zuji tanko kao mušica:
- Pustite me, dobri ljudi, nemam ja! Meni niko ništa ne da, pa i
ja nemam šta da dam.
Tu skoro sela se uskomešala. Kao pčele u košnici kad se pusti
dim, tako i ljudi po selima. Okupljaju se u društva, pretplaćuju na
novine, glasaju za poslanike, prave veća. Zovu i Ivana Rila. A on ide
među njima kao crna ovca. Šta mu govore, na jedno mu uvo uđe, na
drugo iziđe. Šta mu kažu da uradi – neće uraditi, šta ga pitaju – ne
zna. Desi se, okruže ga susedi i prijatelji i stanu ga nagovarati:
- Ivane Rilo, uzmi i ti malo čitaj novine!
A Ivan Rilo spusti uši, podvije rep i:
- Ne znam ja ništa. To se mene ne tiče.
- Upiši se, Ivane Rilo, u naše društvo!
- Ma, vidite, ne mogu sad – izvlači se on.
- Ivane, daj i ti neki fenik za našu zajednicu.
- Ne mogu sad.
- Ivane, dođi da glasaš zajedno sa nama!
- Ma ne mogu sad.
Ali čim se ljudi raziđu, Ivan Rilo digne rep, naćulji uši i trči
pravo do oca Veproviča, a onda do pana* Derikoškog.
*Pan – na ukrajinskom, beloruskom i poljskom – gospodin. U
očiglednoj je vezi sa srpsko-hrvatskim rečima župan i ban. (Prim. prev.)
Otac Veprovič će Ivanu Rilu, kao da čita iz knjige:
 - Čuješ, Ivane, izišao je takav zakon, da moraš kupiti deset
krštenica. Za svaku krštenicu ti treba pečata od po tri lava* i 42 i po
krajcare.
*Lav – austrijska novčana jedinica, dve krune. (Prim. prev.)
Ivan Rilo vadi novčanik i odbrojava pare. Ostalo mu još tri
krajcare, pa je i to dao za sveću.
Ide zatim Ivan Rilo do pana Derikoškog, još na ulici skinuo
kapu pa nosi u rukama. Izlazi mu u susret pan Derikoški, pa se
pozdravljaju. Ivan Rilo ljubi pana Derikoškog u ruku i u kolena, a pan
Derikoški Ivana Rila u glavu i u usta, ali ne ljubi, nego bije. Pada Ivan
Rilo na kolena, a pan Derikoški mu sve kosti namešta.
- Slušaj, stoko! – viče pan Derikoški. – Imaš da glasaš za mene!
- Hoću, velepoštovani pane – tankim glasom odgovara Ivan. –
Dao vam bog da dugo vladate!
Pa ide i glasa za Derikoškog.
Ali sve to još nije ništa, sve to još ne škodi ljudima toliko. Nego
Ivan Rilo ima takvo jedno svojstvo, da vam se kosa digne na glavi,
slušajući. Ivan Rilo ume da uskače u ljude. Stoji tako neki čovek, a
pored njega Ivan Rilo. Odjednom Ivan Rilo skoči, i čovek ostaje sâm
– Ivana Rila više nema, jer je uskočio u njega. Po onom čoveku se
spolja ništa ne poznaje – kakav je bio, takav je i dalje, ali kako
prozborite koju sa njim, odmah ćete videti da Ivan Rilo sedi u njemu,
jer je napravio od njega ili svinju, ili zeca, ili kakvu drugu životinju. A
i Rilo uskače u ljude kad niko ne vidi – noću ili kad su nasamo.
Nesrećan je onaj čovek, u koga Ivan Rilo uskoči!
Nađu se tako na pijaci dva stara poznanika, Petró i Semén. I
pita Petro Semena:
- Pa, kako živite? Je l’ se i dalje sastajete u čitaonici? Čitate li
novine?
A Semen pogleda ustranu, zadrhti kao uveli list na vetru i jedva
čujno odgovara:
- Tiše malo; eno ga stoji otac Veprovič!
- Pa šta ako stoji? – kaže Petro. – Stoji on, stojimo mi; šta
onda?
- Ma znate kako je – mrmlja Semen. – Ipak je on svešteno lice,
a mi smo obični ljudi; strah me je.
Petro htede nešto reći na to, ali Semen šmrknu i nestade ga.
Petro se začudio: „Šta mu bî?” A šta bi mu bilo? Ivan Rilo uskočio u
njega i pretvorio ga u zeca.
Ili se sretnu Grigorije i Artemije; pozdrave se pa Grigorije veli
Artemiju:
- Pa, šta ćemo, kume Artemije; izbori su na pragu; treba se
odlučiti?
A Artemije ni pet, ni šest, nego kao iz topa:
- Briga mene za vaše izbore! Hoćete li vi da mi platite? Neću ja
više sa vama da budem u društvu; našao sam ja takve, koji će dobro
da mi plate!
I nestade ga. A Grigorije samo otpljunu:
- Šta mu bî?
A šta drugo, nego to da je u njega uskočio Ivan Rilo i pretvorio
ga u svinju.
Za to vreme se Ivan Rilo sve zavlači u narod. Baza među
ljudima danju i noću i sve gleda u koga da uskoči. Naročito u vreme
izbora ima veliku moć. Čuvajte se, dobri ljudi, Ivana Rila, jer kao što
mušica upada u oko, tako i on uskače u ljude.
1895.
 SELJAKOVA SMRT

Zvali su ga Banat, iako mu je pravo ime bilo Grigorije. A Banat

su ga zvali zato, što je služio vojsku na Ugarskoj u Banatu i često
pripovedao o svom boravku tamo.
Bio je oženjen po drugi put sa Kalinom, koju su sad zvali
Griciha, i koja je u jednoj nozi imala „romatizam”, tako da nije mogla
ići bez štapa.
Imao je običaj da se svake nedelje napije.
Kad bi se napio, sasvim bi zaboravio da je oženjen: sve je držao
sebe za udovca i sećao se svoje prve žene, pokojnice. Susedi su pričali
da je to zbog toga, što je sa prvom živeo dobro, a ovom se oženio
samo zato, što se u domaćinskoj kući nikako ne može bez žene.
U svaku nedelju Grigorije bi se razbrbljao. Izišao bi pred kuću
u zapušteno dvorište, zaraslo u korov, stao ispred barice iz koje
kokoške piju vodu, i mleo:
- Gde je plot od ulice? – pitao je sam sebe. – Svako ima plot, a
ja nemam? Zar sam ja gori domaćin od vas? Pazi, bogati! Nema plota,
samo stubovi. A nekad je bio plot. Dok mi je žena bila živa. Kuvala
mi je ručak, dok sam ga pravio. Bila je prava gazdarica! Ja pravim
plot ili radim nešto pred kućom – šta, je l’ nije tako? (ovo pitanje je
izgovarao svadljivim tonom, kao da mu neko protivreči), a ona,
pokojnica, stane na pragu i kaže: „Grigorije, dođi da ručaš.” Onda ja
prekidam posao – šta je l’ nije tako? – i idem u kuću. A tamo stoji sto
sa belim stolnjakom – šta, možda nije? Beli stolnjak! I na njemu čaša
sa rakijom. Pa mi stavi činiju sa kajganom, pa činiju sa supom od
krumpira, pa kašu sa mlekom, pa proju sa sirom. Kao sunce! Jedi, pij i
veseli se!
Ali nije se Grigorije kačio samo za plot, nego i za kokoške, pa i
za vrane. Čak ni našem nedužnom psu, sa suznim i dobrim očima,
obraslom dugačkom kozjom dlakom, nije davao da na miru prođe
pored njegove kuće.
Isto tako, uvek bi sa prolaznicima zapodenuo razgovor. Pored
njegove kuće bi, na putu do čitaonice, svake nedelje prolazio Petró,
mlad momak. Bio je sekretar čitaonice, i Grigorije ga zato nije voleo.
- A kuda ćeš, Petre?
- A kuda bih? – odgovara Petro. – Idem na igranku. Dao nam je
bog nedelju, pa omladina hoće da se naigra.
Grigorije je znao da ga Petro laže.
- Znači, tako? Bio sam i ja mlad. Šta, možda nisam? Ali nekad
igranke nisu bile ovakve, kao danas. Nekad su bili pravi momci, a
danas šta? Beda jedna!
- A nekad su, možda, ljudi bili bolji? – prekida ga razljućeni
Petro.
- De-de – umiruje ga Grigorije. – Nije to na tvoj račun.
- A na čiji je?
- De-de. Je l’ ti ne znaš, da svaki cigan svoga konja hvali? Je l’
nije tako? To ja onako za sebe pričam. Ali ti si, Petre, pametan, ti
treba da razumeš: nisu danas gori momci, nego su gora vremena. Je l’
nije tako?
Sad bi se razgovor okretao na loša vremena.
- Ma otkud su danas gora vremena? – pitao bi Petro.
- Gora su, gora! – tvrdio je Grigorije. – Nekad je momcima bilo
samo do igranke, a danas – šta? Zlo!
- A šta, zar su nekad momci bili svi gospoda?
- De-de. Nisam ja to rekao. Nekad je bilo, da se čeljad skupi
oko krčme, i igra ceo dan. A dan nije bio kao ovo danas. Vreme je
bilo takvo, da se srce radovalo. Je l’ nije tako?! A i dan je bio duži.
- A šta danas ne valja? – pita Petro. – I sad je lepo vreme, a leti
je dan dvaput duži nego zimi.
- Ma možeš ti da pričaš šta ’oćeš! Vreme vremenu nije ravno,
niti dan danu. Nekad je, samo da znaš, dan bio duži. Šta, je l’ nije?
Kad u nedelju počnemo igranku kod krčme, pre se mi umorimo nego
što sunce zađe. Ili kad u Banatu izađeš na zicir,* pa se razvuku kolone
po ravnom polju, a ranac počne da vuče nadole…
*Tj. egzercir. (Prim. prev.)
- E, moj čika Grigorije – prekida ga Petro. – Nije to dan bio
kriv, nego vama tada nije bilo do igre, a ranac je bio težak zato što ste
se umorili do zalaska sunca.
- Šta se ti prepireš sa mnom! Ja ti govorim čistu istinu: nekad je
dan bio duži – i noć, i dan – a sad je sve kraći i kraći!
Petro se nasmejao:
- Po vašem ispada da će uskoro dan trajati jedan sat, i noć jedan
sat. A posle će stići dotle, da neće biti ni dana ni noći, nego čas mrak,
čas svetlo, čas mrak, čas svetlo; samo će se smenjivati pred očima,
tako da će se ljudi sve sudarati kad nekud krenu.
- Ma šta ti tu meni pričaš? Rugaš se starijem čoveku, je li?
Petro ode, a Grigorije ostade, psujući omladinu i čitaonicu.
Da je do Grigorija, on, izgleda, sâm ne bi ni ulazio u kuću u
nedeljni dan. Zvala ga je dvadesetogodišnja ćerka, još od prve žene,
Vasilina. Ona mu je tiho, bosim nogama, prilazila, vukla ga za rukav i
govorila:
- Tata, hajde da večerate!
Grigorije bi se okrenuo, začuđen, na trenutak bi se zamislio pa
bi pošao u kuću.
Od Vasiline je na nekoliko koraka unaokolo zaudarao znoj.
Devojke se obično umiju svake subote do pojasa. Vasilina, očigledno,
nije to radila jer nije imala kad; zamenjivala je gazdaricu u kući i još
je radila na njivi, a maćehi nije padalo na pamet da devojka treba da je
čista.
- Tako sam dobar, kao mleko – govorio je Grigorije, ulazeći u
kuću, ali njegov mračan i neuredan izgled kazivao je nešto sasvim
drugo.
- Sram te bilo, pijanice – javljala se Griciha sa peći. – Jesi li
poludeo; šta laješ; je l’ ne vidiš ikone u kući?
- De-de, ženo, bog s tobom! Čovek, što neko reče, hoće i da se
proveseli; zato je bog dao nedelju. Cele sedmice radimo, što reče onaj,
u znoju lica svog, i zato…
- E, moj radniče! – gorko je rekla Griciha. – Samo ti tako
nastavi; doći će ti rakija glave! Nema ni stida, ni srama; već je deda,
već jednom nogom u grobu, a kad se napije, sa svakim se svađa.
 Grigorije promrmlja nešto sebi u bradu, a onda se uhvati crnim
koščatim rukama za glavu, sede i reče:
- Ubi me načisto!
Od rakije začinjene ko zna čime bolela ga je glava.*
*Kod svih ruskih naroda postoji običaj dodavanja u rakiju ili votku
limuna, feferona ili upravo „ko zna šta”. (Prim. prev.)
Vasilina mu dade večeru pa ode da mu namesti krevet.

II

Da li je Grigorije bio pijanica?

Varvara, Pavlova ćerka, devojka crnokosa, visoka i hitra,
napade jednom nasred njive Vasilinu, da ju je ova nešto ogovarala u
selu.
- Ti ćeš za mene nešto da pričaš! – vikala je Varvara. – Bolje
pričaj u selu o sebi i svom tati-pijanici, a ne o meni, jer ću ti sad sve
kosti polomiti!
Vasilina je po običaju gledala u zemlju, i zato su svi govorili da
je plašljiva. Sad ona kratko pogleda na Varvaru svojim razrokim
očima.
- Lažeš, Varvaro, ništa ja nisam pričala o tebi, i nemoj da diraš
mog tatu!
- Lažeš ti, smrdljivice! Smrdi od tebe kao od tvora. A tvoj tata
je pijanica; i mala deca znaju da je pijanica!
Vasilina ode. Otišla je sasvim mirno, kao da se ništa nije desilo.
A Varvara je još vikala za njom:
- Čuvaj me se, gaduro, čuvaj me se kao vatre, jer ako još
jednom čujem da si pričala nešto za mene, pocepaću ti usta od uva do
uva; nasred sela ću ti ih pocepati!
A Grigorijeva susetka, stara Semeniha, uhvatila je jednom
Grigorijevog malog sina Nikolu u svojoj bašti na jabuci. Skinula ga je
odatle i nalupala ne žaleći dlan.
Nastade vika i plač. Susedi počeše pogledavati preko plotova.
Izišla je i Griciha i počela uveravati da je Nikola samo ubrao jednu
jabuku odozdo, sa zemlje, da se uopšte nije penjao na drvo.
Semeniha stade kršiti ruke od negodovanja.
- Hej, dobri ljudi! Pa zbog ovog lopovskog poroda ništa nećemo
moći da držimo u dvorištu – sve će nam pokrasti! Evo je mali lopov
ukrao, a stara svraka ga brani. Znači, to ti, iskrivljena veštice, učiš
decu da kradu! Ti si upropastila čoveka! Dok mu je prva bila živa,
Grigorije je bio pravi domaćin, a sa tobom je postao i pijanica i
neradnik. Bogami, bolje da se obesio, nego što se oženio takvom
iskrivljenom vešticom!
Griciha je zamahnula štapom:
- Ma idi ti, gaduro! Ja ću tebe na sud zato što si me nazvala
vešticom. Evo, svi ćete mi biti svedoci. (Na ove reči susedi se brzo
posakrivaše.) A ja ću se zakleti, da si baš ti veštica. Znam ja, kako si
išla gola oko kuće sa ćupom na glavi!
Dan je bio radni, pa muževi nisu bili kod kuća, samo žene. Zato
je Semeniha posle još dugo pričala sa Procihom. Prociha je dojila dete
obešnim, požutelim dojkama i govorila:
- Dobro kažete, Semeniha, da je to ona upropastila Grigorija.
Kako samo izgleda! Sramota je da iziđe među ljude – taÔ on je i
nedeljom u prljavoj košulji. Ne brine se ni o mužu, ni o Vasilini.
Devojci je već dvadeseta, a nikako da se uda. I sve zbog nje.
- Gadura, kažem vam. A pamtim njegovu prvu ženu. Živeli su u
slozi i radosti. Imao je sa njom dvoje dece. Starija, Marija, umrla je
već udata, sa prvim detetom. A ova mlađa, Vasilina, kakva je postala?
Plašljiva, ne sme čoveku da pogleda u oči, sve u zemlju. A svemu je
ona kriva.
- Grigorije nikako da prežali prvu ženu; kad je umrla nedelju
dana je išao kao bolestan: nije ništa ni radio, ni jeo. A posle, šta da se
radi – oženio se. Ali – da je žena kao svet. A on uzeo takvu pomijaru,
da ne samo što nema nikakve koristi od nje, nego ni dobre reči ne
možeš čuti. Veštica i gotovo.
- A šta vi mislite, zašto se on tako propio? Dok mu je ona žena
bila živa, bio je prvi gazda u selu. A sad? Ova jedva živi pa i njemu ne
da da živi; bože me prosti. Grehota!
Otac Antonij takođe je držao Grigorija za pijanicu. Ubrzo
nakon što se Grigorije po drugi put oženio, otac Antonij ga pozva
sebi.
O. Antonij je bio stari čovek stare škole, okoreli pušač.
Pripadao je „tvrdim Rusinima”,* sa ženom i decom govorio je na
poljskom, i sve navaljivao na mužike da ne govore „to” nego „sije”.**
*Konzervativnoj galickoj organizaciji „moskvofila”. (Prim. ukr.
priređivača.)
**„To” na crkvenoslovenskom. (Prim. prev.)
- Uči nas da s i j e m o! – govorili su ljudi.
Grigorije uđe u sobu, poljubi sveštenika u ruku i stade
preplašeno razgledati portret Snjigurskog* koji je visio iza malog
pisaćeg stola; još nikad nije video takvog strašnog „sveca”.
*Portret galickog unijatskog episkopa. (Prim. ukr. priređivača.)
- Slušaj ti, Grigorije! (Otac Antonij je svakome govorio „ti”.)
Pitam ja tebe, šta si se tako propio? Kako te nije sramota; pa ti si neki
domaćin?!
Domaćin trepnu žalosnim očima na Snjigurskog.
- Ma otkud sam se ja… Dobro, desilo se par puta da malo
popijem, ali da sam se propio, to, bogami…
Otac Antonij uze da grdi Grigorija, ne prekidajući da puši:
- Ti takav i takav, imaš da mi se zakuneš da ćeš ostaviti rakiju,
razumeš?
- Ma razumem ja, ali da se zakunem… to ne mogu.
- Šta? Kako? Odbijaš da se zakuneš?!
- Pa kad je rakija od žita – rekao je Grigorije malo nesigurnim
glasom, ali se ipak ne dade naterati na zakletvu.
- Čekaj-čekaj, dangubo; doći ćeš ti meni još.
I tako i bî.
- Pop ima na mene pizmu – kaže Grigorije ženi posle nekog
vremena, vrativši se sa krštenja.
- Kako, zašto?
- A otkud ja znam.
- A otkud znaš da ima pizmu?
- Kako otkud? Evo, krstio nam dete kao Erstinu!
- A ti?
- Ja mu kažem, krstite „Jerina”, a on krstio „Erstina”.
 Dve godine kasnije sveštenik je krstio Grigorijevog sina kao
Rodiona.
- A kako se mali zove? Jesi mu rekao, da je Nikola?
- Ma sigurno da sam rekao, ali šta kad ima na mene pizmu…
Evo, ne mogu ni da se setim kako ga je nazvao… Nazvao ga je
„Roda”.
- Joj! Pa kako si to pustio? Kako može dečak da se zove
„Roda”?
- Idi pa ga pitaj. Ja mu kažem „Nikola”, a on: krstim te – kaže –
rab božiji Roda – i gotovo!
Ali Ernestinu su svejedno svi zvali Jerina, a Rodiona – Nikola.
Pa ipak, Grigorije nije bio pijanica kao drugi. Pijanica je obično
onaj, ko pije u krčmi i ko pije uvek; bez obzira ima li društvo, ili ga
nema, ima li razlog, ili nema. A Grigorije nije postupao tako. On
gotovo nikad nije pio u krčmi; uvek je donosio rakiju kući. Imao je
samo tu osobinu pravog pijanca, da je pio sam, ne tražeći društvo.
Grigorije bi se napio samo u nedelju. Radnim danom je išao na
njivu kao i svi drugi. Ali tokom sedmice gotovo da nije otvarao usta.
Sused Ivan, čija je žena bila pismena, obično je govorio, da se
„Grigorije napriča u nedelju za celu sedmicu i onda cele sedmice
nema potrebu da govori”.
Griciha zbog „romatizma” nije mogla da hoda, i zato je uvek
prela. Prela je za selo vunu i povesma i za to dobijala „za decu”
brašna ili mrsa.
Vasilina je bila domaćica u kući, ali je radila i na njivi. Panski
ekonom, šljahtić* sa vlastitim grbom, koji je nekad bio i visoki
činovnik, pa pokrao kasu i spao „rođacima na izdržavanje”, gledao je
na Vasilinu gotovo kao na pansku sluškinju. Kad bi na panskom
imanju zatrebalo radne snage, dolazio bi do Grigorijeve kuće i vikao
sa ulice:
*Šljahta (polj.) – plemstvo. (Prim. prev.)
- Vasilina, pa ti si još tu?! Zar ne znaš da kod mene ima posla?
Brzo na njivu!
Vasilina je zarađivala taman toliko da se može unajmiti plug
(Grigorije je imao dve njive i baštu), i ocu za rakiju.

III

Bilo je to posle žetve, u sredu. Bio je nekakav svetac, tako da

niko nije išao na njivu. U mesnoj kancelariji je sedeo pisar Vasilj pod
ikonama za stolom, vojt* kod prozora za stolom, a Semén, blagajnik i
jedan odbornik malo dalje na klupi.
*Vojt – seoski starešina. (Prim. prev.)
Mesna kancelarija je bila kod Semena. On je živeo u jednom
delu kuće, a drugi je ustupio za kancelariju.
Svi su saosećajno gledali na pisara, koji se čak oznojio, čitajući
nekakvo pismo koje je stiglo od načelnika. A imao se i zašto oznojiti.
Sreski načelnik, vatreni zaštitnik oblasne autonomije, bio se
okomio na ovo selo.
Selo uzelo pa izabralo u veće sve same načelnikove protivnike.
Načelnik raspisao ponovne izbore. Selo se uskopistilo pa ponovo
izabralo iste. Načelnik raspisao treće izbore pa i sam došao u selo na
njih.
 Stari vojt se uplašio: on sâm je prvi glasao za nove odbornike.
Još nekolicina njih su promenili glas, a načelniku se učinilo da je to
sad panska lista, pa je izveo izborni manevar, koji je pronašla poljska
šljahta u Istočnoj Galiciji: proglasio je završetak glasanja, iako je bilo
još dosta glasača.
- Ostali neće glasati, jer su to sami besposličari – zaključio je
načelnik i otišao.
Tek kad je seosko veće počelo da zaseda, načelnik je shvatio
kako se sam prevario. Ala je bilo lajanja!
- Pa to su sami besposličari, razbojnici, lopovi! Ne treba
verovati nijednom seljaku, kao psu! Daću ja njima; pokazaću ja
njima!
Najgore je bilo pisaru Vasilju. Novo veće je otpustio starog
pisara, koji je bio načelnikova desna ruka i očistio seosku kasu, i
izabrala Vasilja. A Vasilj je u pisarskom zanatu još bio početnik.
Seoski učitelj je naučio Vasilja nešto od „lokalnog jezika”, pa je
Vasilj već znao da „rači zvješhnosć gmina” znači: nek’ seljaci love
rakove,* a „poljeca sje” znači: tući po licu, ali zato nikako nije mogao
da privikne na pisarski stil.
*Verovatno „neka crknu od gladi”, jer su rakovi i u ruskim zemljama i
širom Evrope tada bili hrana za najsiromašnije. (Prim. prev.)
- Slušajte, Vasilju – govorio mu je učitelj. – Vas buni to, što na
svakom pismu stoji u početku: visoko ćesarsko-kraljevsko
ministarstvo naredilo je reskriptom od dana tog i tog, a visoko
ćesarsko-kraljevsko namesništvo od tana tog i tog – ali to vas uopšte
ne zanima! Baš vas briga za ministarstvo i namesništvo; vi čitajte kraj
pisma, tamo stoji sve što vama treba.
- A ovo u početku ne treba?
- Ne treba.
- A što onda pišu?
- Hm, hm, što pišu – razmislio je učitelj. – A što se stavlja tačka
nad i, kad i i bez tačke ne bi bilo a, nego i?
- I to je tačno.
I svejedno Vasilj nikad nije znao šta treba čitati a šta ne, a sad
mu sreski načelnik svaki čas šalje nekakve naloge.
I tako se Vasilj znojio nad pismima, a odbornik je govorio
Semenu:
- E, tako je to: čitati – nije to isto što i kopati njivu.
- Nego šta? Tu treba raditi glavom!
Uto u kancelariju uđe Grigorije, pocrneo i smršao; videlo se da
je bio bolestan. Za njim – visoki, sedi Jevrej Boruh. Zvali su ga
„Šaran” zato što je bio jako mršav. Grigorije poče da govori bez
„dobar dan” – znak, da je stvar bila ozbiljna.
- Molim vas, pane vojte, i vi, pane pisar, i vi, panovi odbornici.
Molim prvo boga, pa vas: pomozite mi! Šaran hoće da me otera u
grob!
Boruh je zamahao rukama:
- Ma neću ja ništa od tebe – samo da mi vratiš moje pare!
- Ma odakle da ti stvorim pare, dobri čoveče? Sačekaj malo, pa
neću ja pobeći iz sela. Kad budem imao, daću ti.
- A kô da te ja teram, da mi sad daš? Kad budeš imao, daćeš.
- A šta onda hoćeš? Imaj srca, Boruh! Što me kolješ bez noža?!
 - Ma čekajte, govorite redom šta se desilo; u čemu je stvar?
Kako ja mogu da znam, ako mi lepo ne izložite? – izgovori vojt po
svom običaju polako, kao da objašnjava malom detetu.
- Ovako je bilo – poče Boruh, ali ga Grigorije prekide:
- Čekaj, da ja prvi kažem!
Vojt dade prednost Grigoriju:
- Ti, Šarane, sačekaj da Grigorije kaže, a onda ćeš ti reći svoje.
Boruh se nije bunio:
- Dobro, neka kaže.
- Bilo je ovako – poče Grigorije. – Ja s Boruhom nisam imao
ništa; o gruntu, o njivi uopšte nismo razgovarali. Šta, je l’ nije tako?
Kaži, Boruh, ovde, da te svi čuju; neka čuje pan načelnik, pan pisar i
ljudi. Kaži, jesmo li razgovarali o njivi?
- Pričaj dalje, a ja ću reći svoje na kraju – kaže Boruh.
- A ja ću se evo zakleti ne jednom, stoput ću se zakleti, pred
celim selom, zakleću se u crkvi pred oltarem; i ja, i moja žena, i moja
deca, da nisam ni pisnuo Boruhu za grunt. Evo, neka se on zakune, i
ja ću se zakleti. Stavite sveće, stavite krst, i zakleću se. Ili dovedite
rabina, pa neka se Boruh zakune. Neka se zakune, da smo govorili o
tome, a ja ću da nismo. Neka se zakune u svoju dušu da jesmo, a ja ću
u svoje zdravlje da nije istina. Neka se zakune u svoju decu, a ja ću u
svoju stoku. Imam svega jedno svinjče i jednu kravu, a evo, odmah ću
se zakleti u njih.
Vidite, pane vojte, i vi, pane pisar, i vi, panovi odbornici – ne
makao se ja s ovog mesta, ako sam s Boruhom makar reč prozborio o
gruntu. Šta, je l’ nije tako?
A jutros mi dolazi Boruh i ni pet, ni šest, nego kaže da će dati
moj grunt na licitaciju; kaže da sam mu se potpisao na grunt: „Ti si mi
se, kaže, potpisao na grunt!” Žena je mešala kašu na peći, i kad je čula
Boruha, skamenila se sa kutlačom u ruci. Prepao si mi ženu! Okrenula
se ona, pa stala da viče na mene: „Ti takav i takav, izgubio si grunt,
pijanduro, dangubo!” Sramota na celo selo. Žena u plač, deca u plač, a
ja ostadoh ni živ ni mrtav.
Podvalio si mi, Boruh; ja ti nikad nisam obećao grunt!
Boruh najzad dođe do reči:
- Ma čekaj, Grigorije, govoriš sve koješta. Evo, slušajte, pane
vojte, šta je bilo među nama…
- Ne – bio je uporan Grigorije – ja mu nisam ni spomenuo
grunt.
- Šta si zapeo? Ja ti ništa ne kažem za grunt.
- Lažeš, Boruh, znaš da lažeš!…
Boruh je izgubio strpljenje:
- Ma šta hoćeš od mene? Ja ti se ne obraćam, obraćam se panu
vojtu! Slušajte, pane vojte! On je od mene pre deset godina na
Uspenije pozajmio sto lavova na procenat, jer kaže da treba da vrati
dug banci. Ja sam ga čekao i čekao za taj dug, a on nikako ne vraća. Ja
ga pozvao na sud, a on mi na ročištu potpisao da će mi u ratama vratiti
dvesta lavova u roku od tri godine. On opet nije vratio, pa sam se ja
intabulirao na njegov grunt. I pošto nikako ne vraća, sad moram da
dam grunt na licitaciju. A da ljudi ne kažu kako sam ja zao čovek, ja
uopšte neću sâm da licitiram. Prodaću ga banci, pa neka ga banka
licitira. I evo, otišao sam da mu kažem lepo, kao čoveku: vrati mi
moje pare, jer ako ne vratiš, prodaću grunt na licitaciji. A da ljudi ne
kažu da sam ja zao čovek prodaću ga banci, pa neka banka licitira tvoj
grunt. A on me tu napade…
- Šta tebe?! – viknuo je Grigorije. – Ma ja ću svakoga! Ko se
usudi da takne moju dedovinu, moju muku, evo, ovde pred svedocima
ti kažem, sekirom ću te u glavu, pa ću ja na robiju, a ti ćeš u zemlju!
Uto se pojavila i Griciha. Zbog „romatizma” nije mogla ići
zajedno sa njima pa je zakasnila. U kancelariju nije ulazila nego je
stala u predsoblju, naslonila se na dovratak, zatakla kudelju za pojas i
počela da prede, gotovo zavukavši glavu u kancelariju kako bi čula šta
se tamo govori. Priđe joj Semeniha (njih dve su se već pomirile) i isto
tako iz predsoblja stade slušati razgovor, kao da se slučajno zatekla tu.
Za to vreme je Boruh izvadio pismo i pružio ga Vasilju-pisaru.
- Šta ima da pričamo? Evo ga pristanak, potpisao si ga u sudu.
Neka pan pisar pročita, pa neka kaže.
Pan pisar se počešao po glavi. On je već bio gotov da,
preletevši očima pismo, izjavi: „Ja se ovog ne primam; treba zvati
pana učitelja.” Ali nije mogao, jer mu je pismo već bilo poznato.
Boruh mu je već donosio taj Grigorijev pristanak, i Vasilj ga je čitao
zajedno sa učiteljem. Učitelj je objasnio Vasilju šta tamo piše. Bio je
to pristanak, dozvola za realnu egzekuciju. Vasilj je sada samo
pokušavao da nađe u pismu ono, što mu je učitelj rekao, ali nikako
nije mogao i sve se čudio kako se učitelj snašao u tom pismu.
- Pa šta da radimo, čika Grigorije, ovo je vaš pristanak.
Potpisali ste da ćete platiti. A pošto ne plaćate, sud mu je dozvolio da
se intabulira na grunt.
Grigorije sleže ramenima.
- Ja nisam potpisao ni za kakav grunt.
- Da li ste potpisali, da li niste, ali zakon kaže da Šaran ima
pravo da vašim gruntom naplati dug.
Griciha je zavirila u kancelariju.
- Kako to može biti, da za Šarana ima pravo, a mi nemamo
nikakvog prava?
- Tako je – složio se Grigorije. – Svak mora imati isto pravo.
- Kakvo je to pravo? – govorila je Griciha. – Gde to ima, da se
zemlja može uzeti deci i dati u lihvarske ruke? Ja sam glupa žena, ali
mi se čini da pravo ne može nikome uzeti zemlju i dati je lihvaru.
- Ja takav zakon ne priznajem – odlučno je rekao Grigorije. –
Ako ovde nema za mene prava, onda idem drugde; znam ja, gde će mi
se otvoriti vrata.
Sad poče polagano da govori vojt:
- Stanite malo. Ja vam ne mogu stvoriti nikakvo pravo, jer ga je
već odredio sud, a sud je stariji od mene. A što se tiče ove vaše stvari,
čika Grigorije, vi se sigurno sećate pokojnog Gavrila? Kakav je to bio
junak! Niko u selu nije mu bio ravan. I šta je napravio sebi? Zadužio
se, nije vratio dug, i zar mu nije otišlo celo imanje na doboš? Otišlo
je! A isto je vikao: „Neka, kaže, samo dođu, ima da ubijem!” A onda
je došla komisija pa i kuću i ceo grunt oduzela i dala panu. Eno još i
sad u njoj sedi pan Kručka. Kad si pozajmio – vraćaj; ako nećeš, doći
će komisija i gotovo.
- Pa ja nisam protiv da vratim pare – reče Grigorije popustljivo
– ali kad nemam sad. Odakle mi?
Tu Boruh priđe Grigoriju:
 - A kaži mi pošteno, kako ćeš ih uopšte nabaviti? Imaš li šta da
prodaš za dvesta lavova; možeš li da prišparaš ili pozajmiš? Pa nije to
dvesta krajcara; to je velika suma. A ja ću ti pošteno reći: voleo bih da
kupim onu tvoju njivu pod brdom. Ti meni ustupi njivu, a ja ću ti
potpisati da mi više ništa nisi dužan. I da znaš: ta tvoja njiva ne vredi
dvesta lavova; niko ti ne bi dao za nju toliko.
Griciha stade da viče:
- Ja ne dozvoljavam! Kakvo je to razbojništvo? Ti, Šarane,
nemoj da mi smućuješ čoveka; ja imam i decu! Pa ta njiva hrani decu
i nas. A ti, Grigorije, da se nisi usudio! Ehej, ljudi! Šta je ovaj
zamnislio! Hoće mene i decu da otera u prosjake! E, sudbino!…
- Ma ko vas tera! Ja ću već doći na svoje: preneću svoja prava
na banku, pa neka vas licitira.
Griciha je ispustila vreteno i uhvatila se obema rukama za
dovratak:
- Kako to može biti? Pane načelniče! Pa vi ste nam seoski vojt,
a ćutite? Ma kako to? Hej, dobri ljudi! Zbog ove dangube i pijandure
treba sa decom da idem iz kuće? Pa mi smo bogalji!
- Večni bogalji – dodao je Grigorije.
- On se svake nedelje napije, a ja ću sa decom pod starost da
idem pod tuđe plotove? Napravio dugove, pa sad deca i ja da
ispaštamo! Pa vas je selo postavilo za vojta da biste napravili pravo
među ljudima! A vi sirotinju, bogalje, nećete da branite!
- Kako da vas branim? – reče vojt. – Da ja platim umesto vas;
šta li?
- Ma ko kaže da platite? Nego zar nema pravde za dangubu,
koja šalje decu da prose? Što si pravio decu, kad ne možeš da ih
izdržavaš?
Vojt se najzad naljutio:
- Dosta, ženo, šta si se razbrbljala! Ovo je mesna kancelarija, a
ne krčma! Nećeš ti tu da me učiš!
Griciha se na ovako oštre vojtove reči povukla, a onda nastavila
da polušapatom izliva svoj jad pred Semenihom:
- Je l’ vidiš ti to, komšinice; napravio zlikovac decu, pa sad idi
kući i šij prosjačku torbu za njega i za sebe. A deca nisu sama tražila
na ovaj svet!
Semeniha je bila istog mišljenja:
- Istina je, kumo, istina: deca ne traže sama da dođu na svet .
- Znate, kumo Semeniško – govorila je Griciha – došao nam
jutros rano Šaran… Ja sam sedela na zapećku i mešala kašu, jer sam
bogalj, ne mogu da stojim šta god radila. Nikolka je istrčao negde na
ulicu, devojka je (tako je uvek zvala Vasilinu) metala lonce u peć,
Jerina je nizala đerdan, a Grigorije je radio nešto u kući, da li je deljao
zubac za grabulje, ili… Eto, vidite, već sam zaboravila; od ovoga sam
skroz smućena. A Šaran, vidite, ulazi u kuću i: „Dobar dan.” - „Dobar
dan i vama.” A mene nešto kao da pod srce udari: šta hoće ovaj,
mislim se, ovako rano ujutru? A on će Grigoriju: „Šta radite,
Grigorije?” - „A šta radim – kaže moj Grigorije. – Ovi moji dali sinoć
svinjčetu da jede i zaboravili da uzmu vedro iz svinjca. A svinjče ušlo
u vedro i izbilo dno. I sad se igram: skidam obruče, nameštam dno…”
Aha, setila sam se: Grigorije je popravljao vedro… „A vi šta imate?”
– pita Grigorije Šarana. - „A šta imam; ništa dobro” – kaže Šaran. A
mene opet kao da nešto ubode u grudi. „Došao sam – kaže Šaran – da
već jednom raščistimo onu našu stvar. Čekam na pare, kaže, već deset
godina, a tebi ne pada na pamet da mi vratiš. Pa sam došao, kaže, da ti
kažem, da puštam tvoj grunt na doboš. Ti se, kaže, seli sa grunta, a ja
svoje pare moram da dobijem!” A mene, kad sam to čula, kao da je
neko maljem po glavi. Tako sam zaplakala, kumo Semeniško…
I Gricihi opet krenuše suze.

IV

Kad su izišli iz kancelarije, Griciha je usput sve grdila muža.

Grigorije se povremeno zaustavljao i ćutke slušao te grdnje, kao vo,
što sâm podmeće šiju pod jaram.
Kod Ivana su u vratima stajali Artemije i stari Mihajlo. Oni su
svake nedelje i za svetac dolazili kod Ivana. Mihajlo, nepismen kao i
Ivan, zajedno sa njim se pretplaćivao na novine – čitala im je Ivaniha.
U selu nema tajni. Takva stvar, kao Grigorijeva, da „Šaran hoće
da ga otera u grob”, bila je već poznata i malom detetu. Zato Griciha
nije ni pripovedala sve otpočetka.
- Idem, ljudi, da šijem prosjačke torbe – rekla je. – Izgubio,
propio sav imetak. Zlikovac šalje decu pod tuđ plot!
Grigorije pokuša da se brani:
- Pa šta sam ja kriv? Šaran se okomio na mene!
- Zlikovče jedan! Šta lažeš! – nije popuštala Griciha. – Je li te
Šaran terao da se svake nedelje napiješ? Je li te Šaran terao da zajmiš
od njega pare?
Zaista, Boruh nije terao Grigorija ni jedno ni drugo i, ne znajući
šta da kaže, Grigorije se ćutke vukao za ženom kući.
Boruh je izišao iz kancelarije i, nikog ne gledajući, govorio
nešto sam sebi na jevrejskom. Mihajlo ga spopade:
- Šarane! Pa ti živiš od sela i ovako ljudima pakostiš? Kad ljudi
ne bi radili za tebe, ne bi imao od čega da živiš! Upleteš čoveka u
mrežu kao pauk, i piješ mu krv kao pauk muvi!
Boruh stade:
- Ja samo tražim svoje. Ja sam mu dao gotove pare na ruke. To
je moj novac; nisam ga ukrao!
- Nisi ga ukrao, ali ga nisi ni zaradio. Mi, radni ljudi,
produkujemo novac, a vi, eksploatatori, uživate produkte našeg rada!
Mihajlo je imao običaj da koristi knjiške reči koje je čuo iz
novina; tako je navikao na njih, kao da se odmalena služi njima, pa je
bio ubeđen da ih i svi drugi razumeju.
Ivan se takođe umešao u razgovor. On je Boruhu govorio „vi”;
nikad nikog nije vređao, ali je umeo zajedljivim rečima da ugrize za
srce.
- Vi, Boruh, imajte na umu, da Grigorije ima decu. Nećete
njemu naškoditi – njemu ionako nije ostalo mnogo – nego njegovoj
deci. Kako vi tuđoj deci, tako bog vašoj. Zar vam nije žao dece? Zašto
ona da ispaštaju naše grehe? Eno vaš Mihul ima tek dvadeset godina,
a već je oslepeo na desno oko.
Tu se sva trojica zlobno osmehnuše. Jevreji obično nekako
obogalje sinove da ih oslobode vojne službe.
Boruh nije priznavao grehe:
- Samo neka deca ispaštaju moje grehe – ja nemam nikakvog
greha. Tražiti svoje nije greh.
 On ode, ne obraćajući pažnju na Mihajla koji je govorio:
- Eto kako ljudi spadnu na prosjački štap! Ovaj Grigorije
pozajmio stotku, a sad treba da vrati dve, kao da njemu procenti rastu
na drvetu. Kažu: imaš sud, pa se izbori na sudu. A gde će siromah
čovek da se sudi? Prvo, ne može, jer to košta, a drugo, odnosi mnogo
vremena. Došao na ročište, onaj kaže: daj da se nagodimo – dobro;
dvesta – dvesta, samo da se ne sudimo. A gde da uzme tih dvesta? I
evo ga sad šta radi: preti bankom, licitacijom, hteo bi njivu da uzme.
Stvarno, kao ono đavo, što kažu, kad čovek ne zna kud će, šta će, a
đavo mu petlju oko vrata, pa još drugi kraj konopca turi u ruke.
- I kakav je samo postao gospodin – javio se ćutljivi Artemije. –
Kažu, da se on u našem selu obogatio.
- Eto, vidite – reče Mihajlo. – Sećam ga se, kakav je bio kad je
stigao u naše selo – odrpanac! A onda počeo sa špekulacijama, sa
pozajmljivanjem, i dobro nabio džepove! I odakle je samo stekao
toliki kapital? Pa ne vidi se da je naše selo baš tako bogato!
- Kad dere do kože – reče Ivan.
- I nema spasa – kaže Mihajlo. – Seljaku ko da je na čelu
napisano da ga treba odrati do kože. Radiš zajedno sa volom na njivi,
a kad dođe vreme da skupiš letinu – nema se šta skupljati. Ako je
podbacilo, ili se hvataj za britvu, ili idi u banku. A posle kad banka
pritisne, onda traži milosrdnu dušu da ti pomogne. Samo što ćeš naići
jedino na lupeža, jer pošten čovek isto tako umire od gladi, kao i ti.
Kad upadneš lihvaru u ruke, gazda si po njegovoj milosti – dok je
njemu po volji da budeš svoj na svome.
Ivan se nadovezao:
- Na sudu isto nema pravde; zakon je na njegovoj strani.
Doneće presudu u njegovu korist, a ti s mosta pa u vodu.
- Ali ne da loviš ribu, jer je i riba pod arendom – dodao je
Artemije pa se nasmejao seljačkim smehom, kad se tek po glasu i po
usnama poznaje da je smeh, a po licu se gotovo ne vidi da se čovek
smeje.
Bezbrižan smeh je krajnje redak i gotovo nepristojan. Takvim
smehom se smeje, na primer, devojka kad se sa njom momak našali.
Ali ljudi onda ne kažu da se ona smeje, nego da se cereka.
- Šta se cerekaš; ne vidiš da su ovce ušle u njivu? – viču na
takvu devojku i smatraju za veći greh to, što se ona „cereka”, nego to,
što ne pazi na stoku.
Tu zajednički odlučiše da pišu o Šaranu u novine, iako je
Mihajlo tvrdio da se sve to ne bi moglo ni u knjizi opisati.

Grigorije je ležao bolestan. Niko se više nije ni nadao, da će

ozdraviti. Došlo mu je vreme.
- Umire nam Banat – govorio je Mihajlo Artemiju.
- Čuo sam i ja. Ali možda će još ozdraviti?
- Ta idite! On je već star čovek. Svaki dan može mu biti
poslednji. Čudo što već nije…
Nekoliko dana kasnije u selo stiže sudski izvršitelj za
konfiskacije zbog neplaćenih poreza. Po selu plač i vika: „Oduzimaju
pokretnu imovinu!” Bilo je isto kao da je neko pustio glas da se širi
kuga, ili kolera, ili požar. Jednog oderaše do košulje, drugome uzeše
brašno iz korita, a Dmitru je dva meseca pre toga izgorela kuća.
Stigao izvršitelj, a u Dmitra nova kuća: četiri zida još neokrečena, a
unutra prazno. Kad, iz bašte iza kuće zableji vražja ovca. Izvršitelj
onamo – ovca, pa još i dva jagnjeta pored nje, pa još i plastić sena
ispred. „Tvoje ovce?” - „Moje.” - „Tvoje seno?” - „Moje.” - „Nosi!” I
odneše mu sve.
Dmitro se stade udarati u glavu:
- Pa krv ti tvoju! Pa kako sam tako glup?! Kako se nisam setio
da oteram ovce na njivu?!
Naravno, nije mu ostalo ništa drugo do da viče na ženu. Žena
takođe nije ćutala, pa su na taj način malo olakšali muku. Posle se
setio da nije trebalo da viče na ženu, nego na izvršitelja.
Izišao je iz kuće sa namerom da se napije, ali se onda
predomislio: bolje da poseti bolesnog Grigorija. Prvo zato što mu je
Grigorije bio neki rod, a drugo što čoveku uvek bude lakše kad vidi
zlosrećnijeg od sebe. Otišao je do Grigorija.
U Grigorijevoj kući su na klupi sedeli vojt i Semen, a u
predsoblju veliki Mikita i mali Mikita. Vršnjaci, i još sasvim mladi
domaćini. Obojica su od izvršitelja pobegla iz kuća u novim
kožusima. Samo što je na velikim Mikiti kožuh bio – kožušina, a na
malom – kožušištance. Veliki Mikita je držao ruke na stomaku, a mali
– za leđima.
Griciha je sedela na zapećku. Bolesnu nogu, umotanu u staru
žensku bluzu i uvezanu crnim pojasom držala je na hoklici. Gulila je
krompir.
Grigorije je ležao u krevetu žut kao vosak. Oči su mu bile
zatvorene kao da je spavao. Teško je disao.
Dmitro stade kod dvojice Mikita.
Vojt se plašio da mu kogod ne postavi ovakvo pitanje: „Kakav
ste vi to vojt, kad dozvoljavate takvu pljačku po selu?” – pa je zato sa
Semenom razgovarao o žitu.
- A ja vam kažem – govorio je vojt polako i ubedljivo – da
novo žito nije za našu njivu. Istina da rađa izdašnije, ali zato i lakše
propada. Uzmite sasko žito. Kakav je hleb od njega? Crn, ko sveta
zemlja. A od običnog žita, vidite, hleb je beo kao pogača. Ja još imam
od pokojnog oca obično žito pa ga još nisam samleo. Namerno ga
držim, za uspomenu. Takav vam je hleb, kao nekad pasha. A sasko
žito – njemu je, vidite, kod nas suviše hladno. Još ako ima snega, onda
dobro, a ako nema, pa udari mraz – izgori, požuti. A to zato što je
golo. A uzmite naše obično žito – a već ga malo ko ima; u našem selu
jedini ja – ono kao da je u kožuhu: zrno je duboko unutra. Ne boji se
ni studeni, ni mraza.
Grigorije otvori oči, a Griciha će:
- Grigorije! Pogledaj, došli ljudi da te vide. Došli ti u posetu. Je
l’ ih prepoznaješ?
Grigorije odgovori tihim glasom, zastajkujući da dođe do daha:
- A što ih ne bih prepoznao? Pa nisam valjda izgubio razum.
Hvala im, neka im bog plati, što su došli u posetu bolesniku. A i ja ću
– kad ozdravim – gledati da im se nađem.
- A, nećeš se ti više nikome naći! – reče Griciha.
- Šta je tebi, ženo? Pa ja, hvala bogu, još ne umirem. Ja još
mislim da izorem onu njivu što je za senokos… Otići ću kod Semena,
pa će mi pozajmiti plug. Je li da ćete mi pozajmiti plug, kume
Semene? Odradiću vam kad se bude kopalo.
- A što da neću? Pozajmiću vam. Samo nek’ je zdravlja –
odgovori Semen.
- Eto, vidiš, ženo. A ti bi meni za života pravila sahranu…
Bolje mi daj vode; muči me žeđ.
Griciha se stade spremati da ustane i donese mu vode, ali joj
veliki Mikita ne dade ustajati.
- Sedite, Griciho, sedite. Dok vi sa svojom nogom krenete po
vodu, Grigorija će već proći žeđ.
On uze lonče, zahvati vodu i ponese Grigoriju. Grigorije se za
to vreme polako podigao više na jastuku. Usne su mu bile tako žute,
da se nisu razlikovale od lica. Činilo se da u njemu nema ni kapi krvi.
Uzeo je lonče, ali ga nije mogao držati; da ga Mikita nije pridržao,
palo bi lonče na zemlju. Mikita mu primače lonče do usana kao
malom detetu. Grigorije spusti usne na rub, ali kad je završio nije se
videlo da je išta popio. Najzad ostavi lonče Mikiti u ruci a sam je,
onemoćao, klonuo na jastuke, na svoje staro mesto, i nadalje se nije
micao. Disao je teško. Kapi znoja izbiše mu na čelo.
- Hvala, Mikita – prošaputao je. – Dobra voda… studena… Baš
me je okrepila.
Griciha ga je pažljivo gledala. Videla je kako je požuteo, kako
ga ruke ne služe, kako je nemoćan pao na jastuke.
- Čoveče, čoveče! Šta varaš sam sebe? Pa ti si pravi leš! Evo, ne
možeš da dišeš, toliko si se umorio samo što si se malo pridigao. Voda
te okrepila? Osećaš ukus vode? Čoveče, koga ti lažeš! Pa to tebe
groznica muči!
Grigorije pogleda ženu napaćenim pogledom.
- Ženo božija… osvesti se… šta govoriš.
Ali Griciha nije obraćala pažnju na njegove reči:
- Pa umireš, čoveče! Šta se pretvaraš? Evo, već se osećaš na
leš! A mene kako ostavljaš (govorila je kroz plač)? A decu? Deca će ti
pod tuđe plotove! Pa grunt nam je zadužen. Sva zemlja ide na doboš.
A gde ću ti naći pare za sahranu, kako ću te sahraniti? Svojim
suzama? Pa posle tvoje smrti još treba i umrlinu platiti. I kad bi nešto
ostalo posle tebe, sve će otići na pečate i notare. A kako ja da zaradim;
vidiš da sam bogalj?! Na čiju me brigu ostavljaš? Mogu li ja dugove
isplatiti, mogu li ja porezu platiti, mogu li ja umrlinu platiti, mogu li ja
decu prehraniti, imam li makar tebe čime da sahranim? Najradije bih i
ja odmah sad umrla, ali deca… Kome decu ostavljaš?!
Grigorije je opet pogleda napaćenim očima:
- Ženo božija… šta hoćeš od mene? Pa ja još ne umirem… to
me ti teraš u grob kad me ovako grizeš.
- Ja tebe teram u grob? Kako možeš tako nešto da kažeš! Pa ja
bih ti od svog zdravlja odvojila, kad bih mogla. A znaš li ti, šta nas
čeka posle tvoje smrti? Znaš kako su se deca pokojnog Gavrila kao
štenad valjala mesec dana pod tuđim plotovima?
Za to vreme su u predsoblju počeli razgovor; isprva šapatom, a
zatim sve glasnije.
- Teško seljaku – govorio je veliki Mikita. – Tako su ga pritisli
sa svih strana, da ne sme više ni da umre. Razboleo se čovek i samo
čeka da mu dođe smrt, kad ono – ne smeš da umreš, i tačka!
 - Pa barem kad bi tako isto i gospoda i trgovci – rekao je Mikita
mali. – Neka svi pomru; ko će ih žaliti!
Tu se i Dmitro umešao u razgovor:
- Gospoda mogu i deset godina da boluju. A seljak ne može, jer
to puno košta. Ili umri odmah, il’ se diži pa na posao!
Mali Mikita uze da podbada Dmitra:
- A vama, kume Mitre, žena isto tako ne bi dala da umrete. Evo
danas su vam dušu vadili za porez, i žena bi rekla: „Čekaj malo, prvo
plati porezu, pa tek onda umri!”
- A vas dvojica mislite – pakosno odvrati Dmitro – da ćete se
sakriti sa svojim kožusima? Svaki čas može da naiđe izvršitelj i da
vam ih poskida s leđa!
Veliki Mikita se ne dade čekati:
- E, kum Mitar bi se snašao. Njemu su na njivi ostali jedna
bluza i jedne čizme. A kum Mitar, kad bi hteo da umre, sačekao bi
zimu, kad je napolju takav mraz da nos ne smeš da pomoliš iz kuće.
Onda bi on nazuo čizme, bluzu na sebe, i: „Sačekaj, ženo, idem da ti
donesem vode.” I umesto da donese vodu zavukao bi se u seno, pa bi
u senu umro možda i bolje nego drugi na postelji.
- E, da mi je seno! – reče Dmitro. – Nego me je onaj zlikovac
počistio danas skroz-naskroz. Ja ga molim: „Ostavite mi bar seno; pa
imam ovce; čime ću ih zimi hraniti?” A on će meni: „Ništa se ti ne
sekiraj za ovce; uzećemo mi i njih!” I odneše mi sve!
Grigorija je zaboleo zatiljak jer je nezgodno ležao – ramena na
jastuku, a glava iskrivljena pod zidom. Pokušavao je da se vrati na
staro mesto: uvhvatio se jednom rukom za bočnu krevetsku dasku, a
drugom se upro o sredinu postelje. Ali nikako nije mogao.
Veliki Mikita vide kako se Grigorije muči. Ušao je u kuću i
pozvao malog Mikitu:
- Dođite, imenjače, da pomognemo Grigoriju da se namesti na
postelji. Nezgodno je legao, pa ga boli vrat.
- Hvala, Mikita – reče Grigorije. – Hvala, ne treba… Ja ću sam,
ne trudite se… Velika stvar, pomeriti se u krevetu… Sam ću.
Griciha se opet pažljivo zagledala u bolesnika. Dvojica Mikita
uhvatiše ga kao malo dete i pomeriše niže.
- Sâm ćeš? - rekla je Griciha. – Pa ti sâm više ništa nisi u stanju
da uradiš. Nećeš ti više stati na noge!
Dvojica Mikita se vratiše u predsoblje i završiše razgovor.
- Kum Mitar – rekao je veliki Mikita – već bi davno u raju
rajevao, dok bi mu se žena setila da iziđe i potraži čizme i bluzu.
- U raju rajevao! – javi se Dmitro. – A možda te samo odnesu
na groblje, i amin – truni u zemlji, i gotovo. Kao da je to neko
dokazao, da ljudi posle smrti idu u raj. Ili, možda, raj i nije za seljaka?
Zar nije Kručka rekao, da seljak nema dušu? Seljak, kaže, kad je na
samrti, samo ispušta paru iz sebe, kao stoka.
- A onda, razmislite samo – reče mali Mikita – gde će smestiti
seljaka posle smrti? Pana – druga stvar. Jer pan je za boga ili zao, ili
dobar. Dobar pan plaća službu božiju, udeljuje sirotinji, sahranjuju ga
sa deset popova. Jer ima odakle. Njega će posle smrti odmah u raj. A
zlog u pakao. A šta sa seljakom? Seljak je glup. Ko da on zna, kako
treba slaviti boga? Ide u crkvu zato što i drugi idu, i krsti se kao da
tera muve. Sirotinji ne udeljuje, jer bi sam prvi uzeo, kad bi se našao
neko lud da dâ seljaku. Popovi ga neće opevati, jer nema od čega da
plati. Znači, valjalo bi ga na samo dno pakla. A opet, zašto ga tamo
bacati u pakao, kad je i ovde živeo kao u paklu? Zašto je uopšte
umirao, ako treba da ide na isto ono? Stvarno, najbolje je da umre ko
stoka, i da nema više nikakve brige sa njim.
- Eto vidite, šta bi radio kum Mitar kad bi tako kradom od žene
umro? U raju ne može po paragrafu – umro bi bez ispovesti. A u
pakao nema smisla da ga se šalje, jer kakvo je on zlo kome naneo? Što
mu je kuća izgorela, to nema veze; može i crkva da izgori.
Dmitro je odmahnuo rukom:
- A sve i da me pošalju u pakao, mislite da bih ja znao je li to
pakao, ili raj? Video bih, valjda, da je malo drukčije nego na zemlji,
ali ko zna ne bi li bilo čak i bolje. A i našta će mi raj ili pakao?
Najbolje da istrunem tamo u jami, tako da posle moje smrti sudije ne
moraju lupati glavu šta će sa mnom.
Tu se sva trojica nasmejaše seljačkim smehom, kad se tek po
glasu i po usnama poznaje da je smeh, a po licu se gotovo i ne vidi da
se čovek smeje. Takav smeh ne zaustavlja i ne prekida razgovor.
Griciha je gulila krompir. Svi u kući slušali su taj razgovor sasvim
ravnodušno. Jedino je Grigorije povremeno uzdisao…

VI

Nekoliko dana posle toga u posetu bolesniku došle su

Semeniha, Prociha i Ivaniha. Semeniha je sedela pod prozorom na
klupi, a Ivaniha i Prociha su stajale kod vrata. Mlada Ivaniha se
ustručavala već i zbog toga što je bila vrlo visoka; Prociha joj je
sezala do grudi. Ivaniha se osećala izostavljenom iz razgovora;
nekoliko puta je pogledala iskosa na Procihu, ali je mogla videti samo
njeno teme. A osim toga, nije ni znala šta bi utešno mogla reći
Grigorijevoj ženi. Semeniha i Prociha su govorile, a ona je crvenela.
Griciha je sedela na zapećku sa bolesnom nogom podignutom
na stolicu i prela.
- E, susedi moji, susedi! – govorila je. – Nećemo mi još dugo
biti susedi. Brzo ću ja sa decom pod tuđe plotove. Uzeće tuđi ljudi
moj rad. Ceo svoj vek sam argatovala, noćima nisam spavala, radila
sam kao stoka – ali ne za sebe, ne za sebe.
- Kumo Griciho – tešila ju je Semeniha – nemojte se toliko
jediti. Pa bog je milostiv, a ni ljudi nisu Tatari. Ima i takvih, kojima je
još gore nego vama. Zato se hrišćanin i rađa, da bi živeo u bedi.
- A vi mislite – rekla je Prociha – da je kod nas sve lepo, da
nismo i mi na tom putu? Oj, kumo, kumo! Tako je teško, tako teško,
da ćemo morati da pomremo od gladi. Ali hrišćanin živi od nade. Sve:
bog je milosrdan, biće već nekako, a ono sve gore i gore. Hrišćanin
argatuje celog života. Evo: cele nedelje, kao vo u jarmu. I sve: samo
da je zdravlja, pa će proći već nekako.
- To je ono, Prociho – uhvatila se za njene reči Griciha – samo
da je zdravlja! A vidite li vi, šta je u ovoj kući? Ja sam nemoćni bogalj
i nema na svetu nikog ko bi mogao da mi pomogne. A Grigorije može
svaki čas…
- Ne govorite, kumo – rekla je Semeniha. – Ne gnevite boga.
Sve je to božija volja. Svi smo mi pod bogom.
- Kako da ne govorim, susetke, kako da ne govorim? Pa
pogledajte ga samo kakav je! Leš! Sad još, danju, kako-tako, ali da ga
vidite noću! Na silu ga otržem od smrti. Umire, vidi se da umire. Ja
samo gledam gde je sveća. Noćima ne spavam, samo gledam je li već
sve gotovo. Cele prošle noći spavala sam samo sat vremena, i to
jedva, na silu. A i onda sam sanjala nešto strašno! Oseća srce, da ovo
neće još dugo trajati.
Ja, kao, idem u grad, i stigla sam do groblja, i to baš kod onog
crvenog krsta, a onda gledam – stojim na nekom visokom brdu, i
mislim, kako ću sad sići sa ovog brda, kad sam bogalj? Mislim,
hvataću se rukama za žbunje pa ću polako silaziti; možda ću i sići. I
hvatam se ja rukama za žbunje i spuštam se sve niže, a onda se
odnekud stvorio potok, zamućen, skoro crn. A u tom potoku riba sve
vrvi. I to taka neka strašna riba da sam se prepala. Kažem vam, ta riba
sve iskače iz vode i prevrće se u vazduhu, i ima čeljust ko u psa, i sve
škljoca zubima na mene kao da hoće da me proždere. A ja se sve
tresem od straha i gledam da se spustim sa brda ali tiho, da me ta riba
ne čuje. Ali koliko god se ja trudila, sve stojim u mestu, a kad se
uhvatim za žbun, tako se čuje ko da neko vuče granje putem. Neka
bude šta bude, mislim ja, ali moram da bežim odavde. I spuštam se
dalje i onda padnem na kamen. Gospode, kad sam udarila glavom o
kamen, sve su mi zubi zazvečali. Ja se uhvatim za usta, a zubi svi
izleteli. A one ribe počele da izlaze iz potoka, kao zmije. A meni kao
da srce stade. Od straha sam ispustila žbun i poletela kao u neku
provaliju.
Probudila sam se tako oznojena, tako sam bila mokra, kao da
sam se kupala. Vrata otvorena, hladan vetar na mene, a zubi i glava
tako me bole, da sve odzvanja. Sela ja na zapećak i mislim se, šta bi
taj san mogao da znači? Mutna voda, riba, zubi ispadaju – pa to je
smrt, sigurna smrt! Deca spavaju, Grigorije teško diše i stenje, a ja se
zamislila… Deco moja, mislim se ja, šta će biti s vama? Otići ćete pod
tuđe plotove, a kad malo odrastete, onda ćete u sluge kod pana ili
krčmara. Više bih volela, da umrete pre mene – ne bi mi bilo tako
teško. Oplakala bih vas, i gotovo. A ovako, do smrti gledati kako se
deca valjaju pod tuđim plotovima, kako u tuđem dvorištu ili na tuđoj
njivi argatuju i upropaštavaju mladost, to je, susetke moje, jako teško.
Šta ih čeka u službi kod pana? Dok su mladi i sposobni – radiće, a kad
više ne budu imali snage, onda – kupi se odatle, šij sebi prosjačku
torbu i skači dobrim ljudima u oči, da ti se smiluju i dadnu parče
hleba. I tako sam se zamislila, i tako mi je bilo teško, ko da mi je neko
nož u srce zabio pa vrti. Zamislila se ja, a sve slušam, šta radi
Grigorije. Ja slušam, a on teško diše, kao da već ispušta dušu.
„Grigorije, je l’ spavaš?” – pitam. „Ne spavam” – kaže on. „Da
upalim svetlo; je l’ ti treba štogod?” - „Ne treba – kaže – ništa mi ne
treba; bolje mi je.” A ja dobro znam da laže. Teško je i njemu, što nas
je bacio u ovakvu nevolju.
- Je l’ vidiš, Grigorije, kako ostavljaš decu? Jerina će u
sluškinje. Ljudi će da upiru prstom u nju, kao u najgoru devojčuru. A
Nikolku će svaki čas vući žandari zbog skitnje, kao ono decu Cigana
Dzine.
- Joj, joj, ženo, pa šta mi radiš! – progovori Grigorije,
pokušavajući da se okrene prema zidu, ali nije imao snage, pa samo
okrete glavu na drugu stranu.
 - Pa nemojte, kumo, pustite ga na miru – rekla je Semeniha. –
Pa nije on još… Bili su ljudi i gore bolesni, pa su ozdravili. Još će i
naš Grigorije ozdraviti. Bog je milosrdan.
Griciha se ne dade ubediti.
- Šta pričate, kumo? Pa ja bih bila srećna, kad bi on ozdravio.
Ali kakva korist od toga? Pa vidite, kakav je? Kost i koža! Nema u
njemu više šta da ozdravi. Ako bio mu i bilo bolje, kako će da živi,
kako će da radi?
- Ma šta pričate! Zarastao čovek, dugo se nije brijao, pa izgleda
kao starac. Kad bi se obrijao, ne biste ga poznali.
Grigorije okrete glavu i suznim očima pogleda Semenihu:
- Dobro kažete, kumo. Dao vam bog zdravlja! Evo već tri
nedelje nisam se obrijao.
- Nego šta, nego šta – govorila je Semeniha. – Treba se obrijati.
Takav je red. Treba se ispovediti, a kako takav zarastao?
Grigorije je okrenuo glavu natrag prema zidu i prošaputao:
- Šta?… Zašto da se ispovedam?… Pa ja još ne umirem.
- Nema veze, nema veze – rekla je Semeniha. – Ko zna, šta će
biti sutra. Treba se ispovediti. Čovek nikad ne zna, na čemu je. Ništa
ne smeta, da se ispovedite. Za ne daj bože… Ko može znati?…
Griciha je uzdahnula:
- Treba, treba. Dobro kažete, kumo. I ja sam to odavno mislila.
Umreće preko noći, i šta onda? Posle će ljudi pričati, da je zbog mene
umro neispoveđen. Idem odmah po sveštenika, da ga ispovedi. A vi
skočite, Ivaniško, po svoga, da dođe da ga obrije.
Semeniha je ustala sa klupe.
- Bolje vi sedite, kumo Griciho, vama je teško da hodate. Idem
ja kući, uzeću kožuh pa ću sama otići. Dok ga Ivan obrije, ja ću se već
vratiti.
Prociha takođe ode sa Semenihom.
Ivaniha ostade sama. Imala je nešto važno da kaže, ali nikako
da se usudi. Bila je vrlo sramežljiva. Tek što se udala i nije navikla da
govori među ljudima onako kao starije žene. Čekala je da joj se
Griciha prva obrati. Ali Griciha nije gledala na nju; govorila je mužu:
- Vidiš, Grigorije, nemaš više šta da se pretvaraš: već ti i ljudi
sa strane kažu da treba da se ispovediš. Propio si celo imanje,
upropastio si sve što smo imali, oterao si nas u bedu i u prosjake.
- Ženo, ženo – prošaputao je Grigorije. – Grizeš mi jetru kao
crv, dan i noć.
Griciha primeti Ivanihu u vratima:
- Ivaniško, molim vas, otidite po svog Ivana.
Ivanihi stade lupati srce:
- Odmah ću… Nego sam vam došla reći, da su izišle novine, i
da u njima stoji za Šarana i Grigorija…
- Šta? – začudila se Griciha. – A, da; vi se pretplaćujete na
novine.
Ivaniha se jače zarumenela, oborila glavu i stavila ruku na usta.
- I šta piše tamo? – upitao je Grigorije.
- Da Šaran nije pošteno stekao imetak, a sad i vas hoće na
licitaciju, i da je to nepravda.
Grigorije prekorno pogleda ženu, a ova upita Ivanihu:
- Pa otkud su oni u novinama sve to saznali?
 - Napisao je Petro Pavliv. Mihajlo, Artemije i Ivan su govorili,
a on je napisao. I napisali su, da će sve to potvrditi pod zakletvom.
- To su dobri ljudi! – rekao je Grigorije. – Dao im bog sreću. E,
kad bi Petro hteo da svrati kadgod ovamo, da mu se zahvalim. To je
dobar momak.
- Kod nas dolazi Varvara, pa ću joj reći da mu prenese.
- Kažite, Ivaniško – javi se i Griciha. – Varvara dolazi kod vas
u goste; vi, sigurno, obe čitate iz novina.
Ovim rečima Griciha je dokrajčila stidljivu Ivanihu. Ova se
brzo okrenula i jedva izrekla:
- Idem po Ivana.
Ali u taj čas se Ivan i sam pojavio sa britvom. Semeniha mu je
poručila da ode i obrije Grigorija. Ivanihi odmah bî lakše, kao da je
muž došao da je brani od čopora vukova.
- Hoćete da se obrijete, Grigorije? – upitao je Ivan.
Griciha odgovori umesto muža:
- Mora da se obrije, da bi se ispovedio.
Grigorije se namrštio.
- Ah!…
- Ništa se vi ne brinite, Grigorije – tešio ga je Ivan. – Još ćete vi
stići da istučete ženu. Evo sad kad vas obrijem, ona će tražiti na
igranku s vama.
- Bog vas čuo!

VII

Nedugo posle toga Petro dođe u posetu bolesnom Grigoriju.

Kod kuće u taj čas nije bilo nikog, jer je Griciha odnela predivo nekud
u selo i Jerina je pošla sa njom. Vasilina je radila na njivi a Nikolka
se, kao i obično, igrao sa decom na ulici.
Grigorije se strašno razočarao, jer mu Petro ne znade ništa reći
o licitaciji.
- Ja sam samo napisao u novine. Mihajlo, Artemije i Ivan su
govorili, a ja sam pisao. Varvara mi je poručila da dođem. A i mama
mi je rekla.
I to je bilo sve, što je Grigorije čuo od Petra. A Petro ga se sad
uplašio – Grigorije je zaista izgledao strašno. Petro je više gledao na
ikonu, nego na bolesnika. Na ikoni je bio sv. o. Nikolaj sa začuđenim
očima. Ali Grigorije je svejedno osećao veliku naklonost ka Petru od
časa kad je Ivaniha rekla za pismo u novine. Zagledao se u Petra
suznim očima i prošaputao:
- Nema… nema meni više spasa. Oj, nema. Ja sam star čovek;
već sam odživeo svoje. Vreme je u jamu.
Grigorije se bojažljivo osvrnuo po kući, kao da je odao neku
veliku tajnu pa se boji da ga nije ko čuo. Ali u kući nije bilo više
nikog i osim Petra niko nije čuo te reči. Grigorije je uzdahnuo. S
mukom je okrenuo glavu; zagledao se u tavanicu i teško procedio kroz
zube:
- Eh, da mi je.. da mi je da umrem… kao ljudi.
Ležao je nepomično na postelji pogleda uprtog u tavanicu.
Videlo se da o nečem razmišlja, da mu nekakva maštanja prolaze kroz
glavu. Lice mu je zadobilo spokojan, mada setan izgled, suzne oči su
sijale. Videlo se da gleda i ništa ne vidi, jer je sav zaokupljen tim
maštanjem. Petro je sedeo tiho, ne mičući se, jer je bio ubeđen da
Grigorije mašta o sreći.
Ne samo što svaki narod ima svoj jezik, nego i svaka društvena
klasa ima svoje narečje. I nije stvar u tome, kako se reči izgovaraju,
nego kako se razumeju. Na primer, reč „kuća”. Čovek koji je odrastao
u velikom gradu na ovu reč će zamisliti zidanu zgradu od nekoliko
spratova, a seljak – niski kućerak od gline i slame. Kad bi neko
izgovorio ovu reč tako, da treba da izazove neka osećanja u slušaocu,
jedno bi osetio čovek, koji je odrastao u gradu, a drugo ko je sa sela. I
obrnuto: svaki od njih bi drukčije opisao svoja osećanja.
Grigorije je hteo da umre, jer se sad već osetio suvišnim na
ovom svetu. Ali hteo je da umre kao ljudi, a ne krišom od sramote.
Hteo je da se rastane od porodice onako, kako se posle svadbe rastaje
otac od ćerke udate u drugo selo: ti ćeš sad živeti ovde, a ja tamo;
ostaj mi zdrava!
Grigorije je zamišljao onaj trenutak, kad bolestan čovek govori
svojima:
- Pozovite mi susede; vreme je da se oprostimo.
Zamislio je čas kad se susedi okupljaju oko bolesnika i pažljivo
ga slušaju, kao nekog ko već ne pripada ovom svetu. Grigorije se
stavio u položaj takvog bolesnika i u svojoj mašti se obraćao
susedima, koji, kao, stoje oko njegove postelje.
- Susedi moji dragi! Praštajte mi! Možda sam kome od vas zlu
reč rekao, možda sam kome neko zlo učinio. Možda sam nekome
naneo krivdu, ili sam nekog ogovarao, ili štogod obećao pa nisam
obećanje ispunio. Oprostite mi. Od mene više na ovom svetu nećete
videti ni dobra, ni zla. Oprostite mi, Semene.
- Neka vam je prosto od boga! – odgovara mu, kao, Semen.
- I drugi put!
- Neka vam je prosto od boga!
- I treći put!
- Neka vam je prosto od boga!
I, kao, svaki put se ljubi sa Semenom po rukama.
- I vi, Ivane, oprostite mi!
- Neka vam je prosto od boga! - odgovara mu Ivan.
- I drugi put! I treći put!
I opet se, kao, ljubi sa Ivanom po rukama.
I tako se, kao, oprostio sa svim susedima. A oni, kao, posedali
oko njega i čekaju šta će on dalje da kaže. A on prvo zatraži da mu
daju vode, pa onda poče da govori:
- Dok još živim, hoću da odredim šta da se čini sa mojim
imetkom, jer neću ga sa sobom nositi u grob. A vas, dragi moji susedi,
dobri domaćini, vas molim, da budete svedoci šta sam odlučio, da se
deca posle moje smrti ne svađaju oko imanja, da se ne povlače po
sudovima, da ne troše uzalud novac na adukate. Onu njivu pod brdom
ostavljam svojoj starijoj ćerki, Vasilini. Tamo ima oko jedan i po
morg.* Onu njivu kod reke ostavljam svojoj drugoj ćerki, Jerini.
Tamo ima samo jedan morg, ali je zato zemlja plodnija. Sve ostalo
ostavljam sinu Nikoli: i kuću, i baštu, i njivu za senokos. A oni za to
imaju da me hrišćanski sahrane i sve troškove da podele na jednake
časti. A ti, stara, ima da živiš uz decu! Dok je Nikola maloletan, i dok
se devojke ne poudaju, dotle ćeš ti, stara, brinuti za svu letinu. A u
kući ćeš ostati do kraja života. Sin ima da te izdržava i da te sahrani,
jer sam njemu ostavio najviše. A posle moje smrti, kad se nađu dobri
ljudi za devojke, udavaj ih i odvajaj njihovo nasledstvo.
*Morg – poljska zemljišna mera od oko ½ hektara. (Prim. prev.)
Posle ovih reči Grigorije, kao, oseća da najstarija ćerka,
Vasilina, više i ne žali mnogo za njim. Duboko u njenom srcu javlja
se nesvesna želja da se njen tata više ne muči dugo na ovom svetu, da
što pre ode onamo kud se zaputio. Ona već razmišlja o svom momku.
On će, kad čuje da joj je otac ostavio njivu pod brdom, za par nedelje
da je zaprosi. Ona će se odeliti od porodice i gazdovati sama.
Grigorije, kao, oseća ovu želju u Vasilininom srcu, ali ga to
ništa ne ljuti. Živ o životu misli. Čak mu je i drago, što je sve to tako,
jer će posle ljudi moći da kažu:
- Vidi, Grigorijeva Vasilina već se udaje. A nije ni čudo.
Pokojnik je ostavio dobar imetak, pa deca imaju na čemu da gazduju.
Eto o čemu je maštao Grigorije. Petro je tiho sedeo, da mu ne
remeti maštanje. Ali Grigorije se nije dugo zanosio. Odmahnuo je
rukom i prošaputao:
- Šta to sve sad vredi!
Prisetio se, sigurno, kako je sad. Njegovih njiva već odavno
nema. Ostale su mu još dve, ali je i od njih veći deo izgubljen, u tuđim
rukama. I ova kuća uskoro više neće biti njegova. Na njoj su takvi
dugovi da, makar sto godina živeo, ne bi mogao da ih otplati. Da bi se
kako-tako opravdao pred porodicom, pravio se da još ne umire. Ali
znao je da mu niko ne veruje, a sve i da ozdravi, ne bi ništa mogao
učiniti.

VIII

Grigorije je umro početkom jeseni, baš u najlepše doba godine,

kad nema ni letnjih vrućina, ni jesenjih kiša, kad sunce sa vedrog neba
greje a ne peče, a laki zapadni vetar skida požutelo lišće sa drveća.
Sahranjivali su ga sutradan. Na sahrani su skupilo malo sveta.
Bili su tu susedi, a od ostalih suseljana Safat, Mihajlo i Pavló. Došle
su i Varvara i Ivaniha. Sveštenika nije bilo, ali je barem bio dijak. Bio
je to jedini čovek u selu koji je poslušao sveštenika i umesto „to”
govorio „sije”; naravno, samo u razgovoru sa sveštenikom. Dijak je
bio stariji čovek, udovac, mršav i već prilično poguren. Zato su ga u
selu zvali „Grbavko”.
- Dijače, dođite da vas poljubim! – rekla bi mu visoka Varvara.
Dijak bi je pogledao pa bi se osmehnuo:
- Hajde!
- A kako ću kad ste tako pogrbljeni.
- Pričaj, pričaj. Ja bih još mogao bolje nego koji mlađi.
- Kašljati – dodala bi Varvara.
Mali Nikola, u pocepanoj prevelikoj bluzi, trčkarao je među
ljudima tamo gde su ređe stajali, kao u šumi među drvećem, i radovao
se što se skupilo toliko sveta.
Sa strane su stajale Semeniha i Prociha i razgovarale.
- Jeste li bili kod Grigorija kad je umirao? – upitala je
Semeniha.
- Ma bila sam. Ali nisam videla kad je izdahnuo. Kažu da je
samo jednom zastenjao. I da se sve desilo onako odjedanput, za tren
oka. Mitar mu je sedeo kod uzglavlja, i pre nego što će Grigorije
umreti, Mitar ga pita za brojeve. „Kažite – veli – čika Grigorije, koji
će brojevi biti izvučeni. Vi sad sigurno znate, pa da dobijemo na
lutriji!” Negde u vojsci je čuo da čovek, kad umire, može da
predskazuje, pa da mu pogodi brojeve!
- Bože, svašta! Pa je l’ mu rekao koji su brojevi?
- Ma gde! Čovek, kad umire, nema više ništa u glavi.
- I sve do kraja nije priznao da umire? – upitala je Semeniha.
- Ne!
- I šta je imao tu da krije? Pa lepo se videlo.
- Istina je, kumo, da se videlo, ali to vam je kao sa žitom. Kad
počne da pada kiše dve nedelje pre kosidbe, čovek zna da se žito
moralo srasti. Ali kad mu ko dođe sa njive i kaže da je žito sraslo,*
čovek se tako jedi, kao da je prvi put saznao za to. Tako i ovo.
*Kad zbog vlage već zrelo žito u čardaku ili na njivi proklija i sraste,
ono više nije za ljudsku upotrebu, već jedino može da posluži kao stočna
hrana. (Prim. prev.)
- Ali zar ni pre ispovesti ili odmah posle nje nije priznao?
- Eh, gresi…
Safat – najbogatiji čovek u selu – uvek je pušio lulu. „Tako
slatko puši, kao da siše sisu” – govorili su za njega. Sad je pušio
upržak. On se dobija tako, što se negde na vlastitoj njivi kradom
uzgaji duvan ali se ne suši na suncu, jer bi to poreska policija
primetila, nego se brzo suši u peći. Tako osušeni duvan zadržava
zelenu boju i lagan je za pušenje. Zato ga treba još i u luli zapeći, da
bude jači. Safat se obratio Semenu:
- Danas sam izgubio radni dan, a baš imam toliko posla.
Mihajlo čû ovo i odmah iskoristi priliku da se naruga bogatašu,
za koga se u selu znalo da prodaje glas na izborima.
- A ko te je zvao ovamo? Sedi kod kuće i gledaj svoja posla.
Možda hoćeš da ti udovica plati dnevnicu?
Safat se malo postideo:
- Šta hoćete od mene, Mihajlo? Ja se nisam obraćao vama.
- Šta je bilo? – zainteresovaše se okolo.
- Evo, ljudi – kaže Mihajlo – bogataš se žali da je izgubio radni
dan zbog sahrane. Skupimo svi po krajcaru za bogataša, da ne bude na
šteti.
Tu pristiže sveštenik i održa kratku propoved. Šta se ima puno
o pijancu govoriti?
Kad je sahrana krenula, iz travuljine oko nekadašnjeg plota
izleteše vrapci. Živo, brbljivo jato podiglo se iz Grigorijevog dvorišta,
kao da je nošeno vetrom preletelo put, i zaustavilo se na staroj
razgranatoj krušci. Gornjim krajem se uhvatilo za vrh kruške, a donji
je savilo i nestalo u granju. Iz krošnje su svaki čas ispadali vrapčići,
leteli okolo i dživdžanili.
Odmah za sandukom išla je Griciha, pomažući se štapovima, i
jednolično ponavljala:
- Domaćine moj! Kome si nas ostavio! Kome si ostavio svoju
sitnu decu? Zašto si se naljutio na nas?…
Dijakov glas nadjača njeno naricanje. Vasilina je išla oborene
glave, a Jerina je plakala. Nikolka je iza sahrane jahao suncokret i
šibao prutom tog zamišljenog konja.
Safat se okrenuo Semenihi koja se slušajno našla pored njega:
 - Gle’te ovo, Semeniho! Ko iskreno žali, taj ne ume dobro da
nariče, jer mu žalost ne da. A kome je svejedno, taj pripoveda kô da iz
knjige čita.
Sve žene su plakale. Svaka se, sigurno, prisećala neke svoje
muke i plakala.
Prociha je govorila Mihajlu:
- Eto je ostavio sitnu decu! Šta će sad biti od njih?
- Proleteri! – odgovori Mihajlo, misleći da i Prociha mora
razumeti ovu reč.
Prociha se začudila i namrštila. Ljudi na selu ne umeju da pitaju
za značenje neke nove reči. Njoj se učinilo, da joj je pamćenje
oslabilo, kad ne razume Mihajla.
Zazvoniše zvona. Na selu crkvenjak vuče uže jednom rukom,
izvežbano izvlačeći iz zvona nekakav akcenat. Ako se uz glas zvona
zamisli neka reč od četiri sloga, zvona kao da će izgovaratu tu reč.
Pošto je Procihi ostala u glavi reč „proleteri”, činilo joj se kao da i
zvona ponavljaju „proleteri, proleteri!”
Od crkve se videlo groblje. Bilo je čitavo zaraslo šumom.
Između drveća su se belele manje i veće krstače. Groblje je zauzelo
čitavo vidokrug na zapadu. Čisto, jesenje, plavo nebo spuštalo se na
groblje i kao da se uvlačilo među stabla i krstače. I kao da iza tog
groblja nije bilo više ničeg na svetu.

1898.
 NA SUDU

- Jeste li tukli Ivanihu? – upitao je sudija Grigorija, koji je

stajao bos, sa jednom nogavicom zavrnutom, u bluzi navučenoj
naopako, raščupane kose.
Iz kose mu je virilo nekoliko stabljika slame. Kako je spavao u
pojati, tako je u zoru ustao i krenuo u grad „na termin pred zakon”.
Umesto Grigorija odgovori Ivaniha. Brzo se progurala među
ljudima i nije stala dok nije udarila nožnim palcima o postolje na
kome se nalazio sudijski sto.
- Tukao me je, nego šta da me je tukao! I to motikom! Po glavi,
po leđima, po rukama, po nogama, gde god je stigao… Pogledajte
samo kakve imam modrice…
- Tišina, ženo! Pitao sam Grigorija!
Ivanihi se činilo da će – ako Grigorije bude govorio – sudija
sigurno presuditi u njegovu korist. Zato se nije dala prekinuti:
- Molim sudiju… pa on će lagati, reći će da je to njegov grunt,
da sam ja počela svađu. A ja vam se ovde kunem gola i bosa…
- Tišina, ženo, rekao sam!
Grigorije je iskoristio priliku. Prikrao se do samog stola i,
lukavo se osmehujući, pokazao prstom na Ivanihu:
- Eto, vidite, časni suda, kakva je ovde, kako ovde viče, a tek
kod kuće! Zakači se kao čičak za kožuh…
- Lažete! – prekinula ga je Ivaniha. – Vi ste razbojnik!… Jeste
li vikali, da ćete me zaklati?! A?
- Tišina, ženo, ili ću narediti da te uhapse!
- Eto ga sad: ne daju ti ni da govoriš… - suze zaustaviše Ivanihi
glas u grlu.
Grigoriju je čak zasjalo lice:
- Eto ti! A hvalila si se po selu: „Ja ću njega na sud, ima da ide
na robiju…”
- A on je rekao, gospodine sudijo, da se ne boji suda.
- Lažeš!
- E, baš si rekao!
- Lažeš!
- Svi su čuli!
- Lažeš!
- Tišina, jer ću vas sad oboje uhapsiti! Razdvojite ih!
Dva svedoka, jedan stariji, sed, drugi mlađi, stadoše između
Grigorija i Ivanihe.
- Jesi li tukao Ivanihu? – opet je upitao sudija.
- Molim vas da me saslušate, časni sude, a ja ću vam sve
ispričati kako je bilo. Još je moj pokojni otac, laka mu crna zemlja…
- Ma ja te pitam, da li si je tukao?
- Molim vas, časni sude, saslušajte me. Jer nećete znati kako je
bilo. To je sve zbog međe…
- To je moja međa! – dobacila je s druge strane Ivaniha.
- Evo šta je tvoje! – i Grigorije tutnu starom svedoku šipak pod
nos, jer do Ivanihe nije mogao da dosegne.
- Mene se sad ne tiče, šta je tome prethodilo, nego hoću da
čujem da li si tukao Ivanihu.
 - Ona kaže da sam je tukao.
- Hoću da čujem od tebe.
- Ja je nisam zvao na sud! Šta hoće ona od mene? Ja imam
danas posla na njivi!
- Jesi li je tukao? Jesi ili nisi?
- To je bilo na mojoj vlastitoj međi!
- Znači, tukao si je?
- Ma kad sam je tukao?
- Ja tebe pitam.
- Ma otkud sam je tukao! Zamahnuo sam par puta motikom –
jer to je bilo na mojoj međi! – baš sam tada kopao krumpir.
Ivaniha se nagnula napred i stala kršiti ruke:
- Joj, kako laže; ne slušajte ga!
- Pišite – rekao je sudija pisaru – optuženi se ne oseća krivim.
Slušam vas – okrenuo se starom svedoku – ali morate govoriti istinu.
Kako se zovete?
- Molim časni sud, ja ne dozvoljavam da on govori, to je njen
svedok! – protestovao je Grigorije.
- Šta znate o događaju? - upitao je sudija svedoka.
- Sve znam, jer sam s njenim ocem zajednički obrađivao
zemlju. Bilo je to ne sad, nego davno, još za gladnih godina. Pokojnik
je imao par crnih volova, a ja par belih volova…
Ivaniha: Jeste, jeste!
Grigorije: To je njen svedok; ja ću dovesti svoje svedoke!
Ivaniha: Tvoji svedoci su pijandure!
Grigorije: Neka celo selo kaže!
Svedok: Imao sam grunt na senokosu. Sad sam ga već predao
sinu, nek’ on gazduje, jer moje se zna – lopata i u jamu. A pokojnik je
imao grunt kod toplica - graničio se sa gruntom njegovog oca. Ali
domaćini su živeli u slozi. Ko je nekad čuo za ovakve svađe, kao
danas? Gresi, gresi, ništa drugo… Ja sam već prevalio sedamdesetu, a
moja noga do danas nikad nije kročila u sud (dabogda niko i ne ušao
ovamo!). A vidi sad! Tako lep božiji dan; ko će mi nadoknaditi
dnevnicu? Zar nije bolje u miru, u slozi: svoje čuvaj, u tuđe ne diraj…
Ivaniha: Čuješ, šta ti stariji čovek kaže?
Grigorije: Nisam ja tebe ni dirao, nego ti mene.
Ivaniha: To je moja međa; imam svedoke!
Grigorije: Baš me briga za tvoje svedoke; imam ja svoje!
Svedok: Srce boli za svoj rad…
Ivaniha: Boli, boli…
Grigorije: A mene ne boli?
Svedok: Greh je dirati u tuđe.
Ivaniha: Aha!
Grigorije: Ma šta ti meni!…
Svedok: Šesnaest godina sam zajednički obrađivao zemlju sa
njenim ocem, svake godine sam orao tu njivu, i nije bilo nikakve
svađe. Među niko nije dirao; ni njen otac, ni njegov. Samo je stoka,
ako je bila zdrava, tamo pasla. Jer, molim časni sud, nekad je međa
bila široka, niko za nju nije mario, a sad je sve tesno…
Sudija: Ivaniha je tužila Grigorija zbog „uvrede časti”; zbog
toga što ju je tukao motikom. Šta znate o tome?
Svedok: Sve znam. Nije to samo uvreda časti. To je uvreda na
boga! Oni tako već četrnaest godina…
 Ivaniha: Petnaest.
Svedok: Možda i petnaest; greh pred bogom, a sramota pred
ljudima!
Sudija: Da li ste bili prisutni, kad ju je on tukao?
Svedok: Ma šta to pričate; kako sam mogao biti prisutan? Pa ja
već tri godine kako ne izlazim na njivu. A sve i da sam bio tamo – gde
bih ja svedočio? Već pet godina – bogu hvala! – nisam svedočio ni za
jednu svađu. Nego je ova snajka došla onomad kod mene, pa kad je
počela da plače, kad je počela da kuka – bože, pomozi! „Ujko, kaže,
molim vas ko boga, budite mi svedok, jer će na toj međi neko nekog
ubiti: ili on mene, ili ja njega!” Pa sam joj došao za svedoka. A kako
da ne dođem? Pa ja sam s njenim ocem šestnaest godina zajednički
obrađivao zemlju…
Drugi svedok je znao da kaže samo to isto. A pristao je da bude
svedok zato što je već bio u zavadi sa Grigorijem.
Sudija je pokušao da objasni Ivanihi, da uvreda časti, da bi
potpadala pod austrijski kazneni zakon, mora biti naneta ili u
prisustvu dva svedoka, ili na javnom mestu. A pošto ovde nijedan od
ta dva uslova nije ispunjen, onda…
Ivaniha: Ali samo što me nije ubio! I to na mojoj međi!
Grigorije: To je moja međa!
Ivaniha: Molim sud da učini nešto sa njim, jer ja više neću
smeti da iziđem iz kuće! Jer on kad je uzeo onu motiku, kad me je
lupio po glavi, samo što nisam pala!
Grigorije: Uh-uh-uh!
On odskoči od stola, pa između ljudi u predsoblje. Odatle
donese motiku težine oko 3 kilograma, na držalju dugom gotovo kao
ljudski stas. Nije se mogao brzo progurati među ljudima.
- Molim vas, ljudi, pustite me da prođem!
Ljudi se malo razmakoše.
- Deder malo ustranu – čovek nosi motiku! – govorili su jedan
drugom.
- Molim časni sud, pogledajte sami! Pa zar se ovim može tući?
Pa to je tako lagano, kao perce; jako dobra motika! – govorio je
Grigorije, držeći ispred sebe motiku na rukama kao malo dete.
Ali sudija je već pozvao druge stranke. Uplakana Ivaniha i
Grigorije koji je sijao od radosti morali su ići kući.
Neki čovek kod peći se propeo na prste, isteglio vrat i preko
glava pogledao na onu motiku.
- Šta mislite? Gvožđe. Kad bi s otim iz sve snage lupio koga po
glavi – puče glava! – reče on svom susedu.
- Vidim i ja – složio se ovaj.

1899.
 ĐAVOLSKO DETE

Od praga do stola mokra, blatnjava staza, jer napolju danima

pada kiša. Svet se smanjio, postalo je tesno kao u ćupu. Teško je babi
na peći, jer u ovo doba godine stalno kašlje; teško je Ivanihi da kuva,
jer se šporet puši; teško je Ivanu da sedi za tkačkim razbojem, jer se u
kući ne vidi.
Odjednom se bučno otvaraju vrata, i u kuću utrčava bos,
blatnjav do kolena, momčić Mikitka, mlađi Ivanov brat. Zalupio je za
sobom vrata tako da su stakla u prozorima zazvečala. U kući se
trgoše, podigoše glave.
- Šta je ovo; ruši se kuća? – upitala je baba sa peći.
- Šta je tebi? Kud tako juriš? – upitala je Ivaniha Mikitu. – Što
ne nazoveš boga kad ulaziš u kuću?
- Jer nemam vremena.
- A što ne ideš da poljubiš babi ruku?
- Jer nisam došao kod babe, nego kod Ivana.
- Doš’o si mi u goste? – odazvao se Ivan iza razboja. – Sad ću
te ja tako ugostiti, da ćeš odneti tur u rukama i tri dana nećeš moći da
sedneš.
- Zato sam i došao. Ivane, uzmi šibu, ili još bolje, otik,* i istuci
me tako da mi krv probije košulju!
*Otik, otikač (na ukr. iстик, чистик) – lopatica za čišćenje pluga.
(Prim. prev.)
- Jesi li ti poludeo?
- Treba mi znak!
- Kakav znak?
- Modrice! Tukao me danas Cipenjuk, pa hoću da ga dam na
sud. Ali kad nema na meni nikakav znak, pa mu sud neće ništa, a ja
baš 'oću da ga pošalju u zatvor!
- U tebi mora da sedi đavo!
- 'Odi, Ivane, 'oću da me dobro udesiš!
Baba na peći se naljutila:
- Gubi mi se iz kuće, napasti jedna! Ti bi onako dobrog
domaćina poslao u zatvor! Ti, balavče pokvareni! Gospode bože!
Kako se sad rađaju pogana deca! Beži odavde, jer kad uzmem šibu,
dobićeš svoje!
- E, kad biste mogli, ja bi vam se još i zahvalio. Ali vi samo
badava jedete hleb i nikako da otegnete papke.
Mikita se namerno rugao babi, samo da bi ga istukli. Baba je
čak poplavela od besa.
- Pa mene ovaj izrod vređa u mojoj rođenoj kući! Ivane! Šta
ćutiš? Mlatni ga jednom, nek' se gubi odavde!
Mikita je prihvatio:
- Mlatni me, Ivane, ali nekoliko puta, šibom ili otikom. A ja ću
ti dati svoj deo zemlje kad tata umre.
- Ma idi ti, barabo jedna! Ti ćeš ionako istrunuti u zatvoru pa ću
ja naslediti sve.
- Ali ovako ću brže umreti, ako me danas dobro izmlatiš.
 - Ivane! – gunđala je baba. – Jesi li poludeo? Gledajte, dobri
ljudi, mali zlotvor me napao u mojoj kući, a on sa njim još razgovara!
- Ćutite, baba! On zato tako i govori, da bismo ga istukli.
Baba je, nezadovoljna, zaćutala.
- Dođi, Ivane, da me istučeš – navaljivao je Mikita. – Ja ću se u
predsoblju uhvatiti za mlin,* a ti udri što jače možeš. Jer, ako nećeš,
bogami, zažalićeš: zapaliću ti kuću!
*Ručni mlin za žito. (Prim. prev.)
- Šta kažeš, gade jedan! Majku ti tvoju!
Razljutio se Ivan, a i Ivaniha se umešala:
- Misliš da takav zlotvor ne bi mogao? Taj nema boga u srcu!
Mikiti zaiskriše oči:
- A i ono žito će vam izgoreti, što ste ga letos ukrali od tate. Ne
boj se, video sam ja!
- Joj! – viknuše uglas Ivan i Ivaniha.
Ivan iziđe iza razboja crven od besa.
- Bogami, treba ga! – viknula je Ivaniha.
- To ti mene zoveš lopovom?! – govorio je Ivan, skidajući s
nogu niti u koje se u besu upetljao. – Sačekaj, sad ću ti ja pokazati
tvog boga!
- I još ću ti nešto reći. Znaš, gde su tvoji amovi, što su ti letos
nestali? To sam ih ja ukrao i isekao u remenje za pse.
- Ah, lupežu jedan!
Sve troje već nisu znali za sebe od besa.
- Hodi, zlotvore, sad ćeš dobiti svoje! – rekao je Ivan, zgrabio
Mikitu za kragnu i gotovo ga izneo u predsoblje.

II

Žene su ljutito razgovarale u kući.

- O! samo neka ga istuče, neka ga dobro išiba, kad je sam došao
da prizna! – govorila je baba.
- Pa taj gad nas je pretvorio u lopove! Sigurno je i tati sve
ispričao. Auh, crk'o dabogda! I još nam je takvu štetu napravio. Bože!
Bože! Kako sam se isplakala zbog onih amova, kako smo se jedili
Ivan i ja; pa ti amovi su nas koštali skoro dva lava!
Iz predsoblja se začulo batinanje.
- Je li počeo? – upitala je baba. – Deder pogledaj.
Ivaniha je provirila u predsoblje.
- Nego šta! Mlati ga Ivan. A onaj kao kamen: uhvatio se za
mlin, zagrizao usne i ni da pisne. Još traži: „Udri u isto mesto, da se
što bolje vidi modrica!”
Malo posle javi se baba:
- Kaži mu da već prestane, jer će ubiti dete. Ali mora da ga već
ne tuče; više se ne čuje.
Ivaniha je opet provirila u predsoblje.
- Skinuo je košulju i traži od Ivana da pogleda jesu li velike
modrice. Tera Ivana da ga još tuče, jer hoće da krv probije.
Opet zvuci batinanja iz predsoblja.
- Reci mu da prestane – kaže baba – jer će biti zla; još će i da
ubije malog. Ta to je samo inat u njemu, a ne snaga; nema on još ni
punih četrnaest.
 Ali nije trebalo ništa govoriti, jer u taj čas Ivan uđe sa Mikitom
u kuću. Mikita beo kao zid, trese se celim telom, usne mu podrhtavaju
a suze teku niz lice.
- Je l' prija? – pita Ivan. – To ti je za moje amove!
- I ti si mi neki gazda! Već se umorio, već više ne može da bije!
- Tebi je još malo, đavole? – pita Ivaniha. – Vidi kako si se
zaplakao! Za rođenim ocem sigurno nećeš toliko plakati!
- Misliš da ja to plačem? To suze same teku, đavo ih odneo –
kaže Mikita, otirući suze sa lica.
- Šta sad čekaš? Što ne ideš? – pita baba sa peći.
- Čekam da vidim hoće li da peče, jer ako ne, neka još bije!
Aha, počelo je! Uh, prži kao vatra! E, sad ćeš, Cipenjuk, da odsediš u
apsu! Uh, što peče. Zato ću sad tim brže u grad. Zemlju neću
dodirivati nogama, tako ću brzo trčati. Ima da jurim ko konj!
Mikita otrča do vrata, ali se na pragu okrete i reče:
- A ti, Ivane, da nisi nikom rekao da si me to ti tukao, jer ćeš
mesto Cipenjuka ti u aps!
I kad je mali izišao, Ivan reče:
- Nisam ni u šta verovao, ali sad verujem da je ovo đavolsko
dete. Mora da ga je đavo zamenio za našeg Mikitu; podmetnuo svoje.
Kod kuće je tako dozlogrdio svakome, da je otac već hteo da ga ubije.
Ali, bojao se greha i zatvora. Pa je kupio takvog konja, što ujeda i rita
se, i potkovao mu sve četiri noge. Mislio je, Mikitka se svaki čas
vrzma među konjima, pa će ga konj lupiti potkovom po čelu, i amin! I
šta mislite, šta je bilo? Konj je ritnuo oca, ritnuo je mamu, ritnuo je
mene, a ovaj izrod mu se zavlačio pod stomak, vukao ga za rep, i konj
– ništa!
Baba žalosno reče:
- Kazala sam ja da će od ovog biti neko zlo, jer će se ta mala
napast ili negde na putu smrznuti, ili će tebe poslati u zatvor.
Ali pošto su se opet latili svako svog posla, ljutnje na Mikitu
nestade, i vrati se jesenja potištenost.
A Mikita je već bio na putu za grad. Hitro je trčao po blatu, a
prljava voda je prskala visoko ispod njegovih bosih nogu. Na bol u
leđima nije se osvrtao, jer se tešio mišlju da će sudski lekar videti
modrice i da će Cipenjuk zbog toga biti kažnjen. Ceo svet se okomio
na Mikitu: kod kuće su ga kinjili i tukli, u selu su ga tukli, ni od koga
nije čuo lepe reči već samo grdnje i psovke, pa je bio srećan što će
vratiti svetu istom merom.

1904.
 СТРИБОГОВ ПОКЛОН

Смиловао се најстарији бог Перун над својим јадним

народом, позвао млађег бога Стрибога и каже му:
- Стрибоже! Ти си ми десна рука; оно што је цару први
министар, то си ти мени. Не једном си ми се нашао у невољи.
Бивало је да не знам како да изиђем на крај са народом, а онда би
ти узео ствар у своје руке и удесио све тако, да и вук буде сит, и
овце на броју. Јер, тај народ би све хтео од нас са неба да добије
правду, а не схвата да ако сам себи не створи правду, увек ће
живети у кривди. Ево, сад су ме опет спопали молитвама и
захтевима, тако да морам мaкар нешто да учиним за њих.
Гунђају, оптужују ме – бојим се, ако се тако настави, могли би
прећи неком другом богу.
- Нажалост – каже Стрибог – за читаву земљу не могу да
учиним ништа, јер нећу да се мешам у политику, а и боље је да се
не качим са онима што владају народом. Али за једно село – то
бих већ могао.
- Има у планинама село Смеречивка. Нема до тамо
никаквог пута, и да се стигне треба прећи двадесет четири реке.
Немају ни школе, ни било какве државне власти. Зато сам се и
сетио те Смеречивке; ако тамо учиним добро народу, никоме
неће засметати. А мени се после ништа не може замерити, јер
могу поштено да кажем да сам урадио све најбоље.
- Стрибоже, уздам се у тебе као у себе самога. Иди у ту
Смеречивку и учини људима све што пожеле.
Тако рече Перун, и Стрибог га послуша; вину се као
птица и зачас се спусти са неба на земљу. А кад је већ био
надомак Смеречивке, помисли овако:
„Сва срећа што сам бог па не морам ни да идем пешке, ни
да се возим, иначе од ових брда и река никад не бих стигао у ту
Смеречивку, све да су ме звали код попа на свадбу!”

II

Кад се Стрибог појавио у Смеречивки, људи се тако

препадоше, да једни почеше да беже, а други да се крију.
Помислили су да то мора бити некакав комесар, јер је Стрибог
блистао као јасни месец. Зато су га се тако и уплашили, а још
више што нису тачно знали који је то комесар. Јер, има такав
комесар пред којим се сакрива дуван, па онда такав од којег се
крије со, па такав од којег се крију дрва из државне шуме и,
најзад, такав пред којим мора да се сакрије уопште све шта се
има. А шта би требало сакрити од овог комесара, то људи нису
знали, па зато побегоше и посакриваше се сами.
Досетио се Стрибог јаду па стао да умирује људе:
- Чекајте, добри људи! – викао је. – Ја нисам комесар, ја
сам бог; мене се не морате плашити!
 Почеше и људи храбрити један другог:
- Не бој се! Није комесар, бог је!
Само, нису сви одмах поверовали. Један викну издалека:
- А јеси л’ ти сигурно бог? Да ниси, можда, ђаво?
- Ма нек’ је и ђаво, само да није комесар! – добаци му
неко.
Ово је сасвим умирило народ и све што је живело у селу
дође пред Стрибога. Окупили су се људи на тргу испред месне
канцеларије, а Стрибог се мало одигао од земље увис, па каже:
- Слушајте, Смеречивљани! Ја сам бог Стрибог, а послао
ме је главни бог Перун, онај што бије муњама и громовима.
Перун вам поручује овако: „Смиловао сам се – вели – над
Смеречивљанима и решио да услишим њихове молитве. Трaжите
шта год хоћете, и све што данас преда мном, Стрибогом,
пожелите – то ћете и добити. Само немојте да тражите ништа
политичко; то није дозвољено.”
Заговорише људи међу собом, па ућуташе, бојажљиво
поглéдајући на Стрибога. Чека Стрибог, чека, па не издржа:
- Шта је сад, што ћутите?
Приђе Стрибогу војт па му се поклони све до земље.
- Свака част – каже – и главном богу Перуну, и вама, али
се бојимо да нам после не ударе порез…
Стрибог га стаде уверавати да неће. Сад се народ
ослободио, па сви стадоше да говоре и вичу. Ни пчеле не зује
тако у роју, ни вране не гракћу толико гласно. Стрибог није
могао ниједну реч да разабере од силне граје. Уто један сељак
пусти глас колико је могао:
- Да нам се врати државна шума, да опет буде наша ко и
пре што је била!
Али ту се одмах јави војт:
- Узели би је ми, кад шума не би била царска…
А неки сељак из гомиле је додао:
- Види, како је паметан! Њему би одговарало да нам
врате, кад има ливаду баш уз шуму!
Чувши да се говори о царском и државном Стрибог је чак
поскочио:
- То не може – каже. – То је политичко!
- Политичко – понови народ и умири се, иако није знао
шта та реч значи.
Мало затим народ је опет заграјао, али никако да се
сложи. Стрибогу је већ досадило чекање, поче да пита једног па
другог, али ништа паметно није могао да чује.
Напослетку иступи један човек – Семен, онај што зна да
пушта стоци крв – поклони се Стрибогу до земље па рече:
- Да извинете ви и Перун, али неће то ићи овако. Ово је
народ несложан, никад се неће договорити ни о чему. Биће
најбоље да позовете једног по једног у канцеларију, па нека свако
каже за себе.
- Има право кум Семен – зачуше се гласови из гомиле.

III
 Стрибог их послуша. Уђе у канцеларију, седе за сто и чека.
За то време људи се стадоше тискати пред вратима, јер је свако
хтео да уђе први. Најзад се кум Семен истргне и упаде унутра,
поцепан и изгребан.
- Кажи шта желиш, човече – рече му Стрибог.
Семен се опет поклони.
- Хтео бих да вам кажем нешто ал’ да нико не чује – рече
он, опрезно погледавши по соби.
- Приђи ближе.
Семен му приђе тихо као мачак, на прстима.
- Мој сусед Петрo – шапну он Стрибогу – има пар лепих
волова. Е, те волове бих хтео ја да имам.
- Зашто да узимамо волове од суседа? Ако хоћеш, даћу ти
ја друге.
- Ма не требају мени волови – шапну Семен. – Имам ја,
хвала богу, и своје. Него криво ми је што Петрo зарађује паре с
тим својим воловима, а није заслужио ни кокошку да има – такав
је то човек. Ако богови неће да ми дају његове волове, онда
барем нек’ њему поцркају!
Рекавши то, Семен мило погледа Стрибогу у очи и склопи
руке као да се моли.
Стрибог је ћутао.
- Имам ја и пара – шапутао је даље Семен. – Ако му они
волови поцркају, ја бих одмах дао боговима двеста круна. Нека се
богови провеселе, само да Петрo од тих волова нема користи.
- Тражи још нешто – предложи му Стрибог.
- Ништа ми више не треба – гласно рече Семен. – Волим
да останем на мањем, само да буде како сам тражио.
- Изиђи онда, добићеш одговор касније.
Семен пође, али пред вратима застаде, врати се и шапну
Стрибогу на уво:
- Ја би још и вама, велепоштовани Стрибоже, дометнуо
педесет круна, само да ми учините на вољу.
- Излази! – строго рече Стрибог.
Семен изиђе.

IV

Врата се опет отворише и на њих нагрну толико много

људи да ниједан није могао проћи. У том кркљанцу баба Варвара
диже руке у небо и стаде да виче:
- О, господе боже, угушиће ме, спашавајте, ко у бога
верује! Некрсти, нељуди! Пустите сироту удовицу бар пред лице
божије, кад нигде другде нема правде!
Стрибог погледа на сироту удовицу и нареди да је
пропусте.
Дотрча Варвара до Стрибога, паде пред њим на колена и
узе да му љуби руке и ноге.
- Боже наш највољенији, најлепши и најмоћнији! Дабогда
владао много лета над свим крштеним светом, и госпóдом и
царевима! Дао ти бог вечну власт и добро здравље и све…
- Кажи шта хоћеш – прекиде је Стрибог.
 - Хоћу да љубим твоје руке и ноге! – блебетала је
Варвара. – Хоћу да исплачем пред тобом своје крваве сузе!
Господе боже, како су они погани, како су покварени! Дабогда
сутрашњи дан не дочекали; дабогда не видели од своје деце
никаква добра; дабогда их вода однела; дабогда им се куће
запалиле, колико су кривде нанели сиротој удовици. Дабогда на
њих пале крваве удовичине сузе!
Варвара стаде гласно да плаче.
- Кажи, Варваро, шта ти треба – опет јој рече Стрибог.
- Шта ми треба? – понови Варвара. – Знате ли ви, шта
треба једној удовици? Треба јој лопата, да ископа себи гроб па да
легне у њега и да се не мучи на свету! Све злотвори; ни од кога
лепе речи нисам чула! Боље да се никад нисам ни родила. Зашто
су ме богови створили?!
Све ако је и био бог, Стрибог изгуби стрпљење:
- Ма говори већ једном шта хоћеш!
- Хоћу – наставила је Варвара – да ме богови саслушају,
да погледају на мене, сироту удовицу, да виде моје сузе! Хоћу да
ти се пожалим, најјаснији мој Стрибоже. Дао ти бог све најбоље,
шта год започео. Дао ти бог да никад не упознаш беду и
сиротињу. Дао ти бог да нам једном постанеш главни бог.
- Уразуми се, Варваро, видиш ли колико људи чека да
стане пред мене – почео је Стрибог, али му Варвара не даде да
заврши.
- То људи?! – повикала је. – То су пси а не људи! Ма шта
ја говорим, какви пси? Још гори су од паса! Боље да ме је куга
однела но што сам морала да живим са таквим псима. Али не
морам вама да говорим, најсветлији Стрибоже, ви ионако све
знате, а најгора од свих је она Параска, дабогда и ослепела и
онемела! Како ме је та гадура намучила, да бог сачува! Цркла
дабогда!
- Говори шта хоћеш! – грмнуо је Стрибог, али га Варвара
није слушала. Удовицу је обузео такав бес, да више није знала за
себе. Скочила је на ноге, одјурила до врата, забубњала шакама о
њих и почела да се дере:
- Цркла дабогда! Гадуро, вештице, злотворко!
- То си ти вештица! Tо си ти злотворка! – одговори јој с
друге стране Параска, отвори врата с треском и пљуне Варвару у
лице.
Варвара скочи на њу, али је Параска одгурне. Варвара се
врати и шчепа је за блузу, али Параска стаде да лупа шакама по
њој. Варвара се сва запенила, јер је знала да је Параска јача и да
ће је савладати. Онда пусти Параску и одјури пред Стрибога.
- Тражим – шиштала је од беса – тражим да ова вештица
одма сад пред свима добије двадесет пет палица на голо тело!
Само то тражим и ништа више!
Онда се окренула ка Параски и стала ударати песницом о
длан:
- Аха, аха, сад ћеш видети, помијаро! Има крв да цури из
тебе, тако ће да те бију!
Али Стрибог махне руком и обе бабе излетеше кроз врата
као да их је вихор однео.
 V

И опет се отворише врата, а људи су се тискали, не

пуштајући један другог унутра.
- Ти мене да удариш?! – викнуо је неко из гомиле. – А, па
онда ћу и ја тебе!
- Јој-јој! – викао је други док га је неко вукао за косу.
Направио се такав метеж као да је неко затворио рој
хруштова у ћуп.
Стрибог устаде од стола и оде до врата.
- Одмакните се!
Људи се одмакнуше. Стрибог их све добро погледа,
тражећи најскромнијег и најсмернијег, како би га позвао унутра.
Мало даље је стајао човек у поцепаном капуту, бос и
одрпан.
- Дођи код мене – љубазно га је позвао Стрибог.
Човек уђе.
- Видим – рече му Стрибог – да си ти један сиромашан и
добар човек. Тражи од мене шта год хоћеш.
- Па шта ми дате – одговори овај.
- Не могу ти ја сâм дати ништа – мораш да затражиш.
Човек слеже раменима.
- А откуд ја знам.
- Ма како то? Није ти ваљда живот тако леп?
Човек је уздахнуо:
- Та де леп; мука и беда и ништа друго.
Да би га охрабрио, Стрибог му стави руку на раме и топло
рече:
- Кажи онда шта желиш, па да ти живот буде лепши?
Човек мало размисли, па ће, оклевајући:
- Па ваљда кад би више људи умирало; али само лети.
Стрибог устукне, а онда опет оде и седе за сто. Испрва га
је хтео отерати и позвати неког другог, али га ипак још једном
упита:
- Човече, да ли си ти размислио о својим речима? Како
може бити да ти треба људска смрт?
- Па кад сам гробар – одговори овај. – Ако буде више
људи умирало, више ћу зарађивати. А зими ми је тешко да копам
гробове.
- Па зар не можеш да смислиш ништа друго? Да постанеш
господин, богаташ, тако нешто?
Гробар се начас замисли, а онда одлучно рече:
- Не! Није то за мене. Шта ће сељаку богатство. Полудео
бих или бих се обесио. Ја ништа друго не знам и не треба ми да
знам; хоћу да умрем као гробар кад сам то био целог живота.
- Изиђи, добићеш одговор касније.
Гробар се поклонио и постранце се провукао кроз врата.

VI

Стрибог је стајао у вратима, гледао људе и размишљао

кога сад да позове.
 „Позваћу оног момчића. Он још није злобан и лаком на
туђе, срце му није искварено; можда неће затражити никакво зло
другима, него ће његова дечачка машта смислити нешто лепо и
добро.”
Тако помисли Стрибог и обрати се дечаку:
- Како се ти зовеш, момче?
- Ја? Ивица.
- Дођи код мене.
Ивица крене, али уто га ухвати Сафат, крупан и снажан
сељак.
- Куд ћеш ти, гњидо? Како то може бити да домаћин-
човек стоји пред вратима, а овакав балавац да ступи пред бога?
То није поштено; не слажемо се са тим!
- Сачекај, Сафате – умирио га је Стрибог. – Чим завршим
са овим момком, тебе ћу првог позвати.
Сафат је нешто љутито прогунђао, али га Стрибог не чу,
већ узе Ивицу за руку и поведе га унутра.
- Кажи, Ивице, шта би желео да добијеш од мене?
Ивица, петнаестогодишњи момчић, погледа испод ока у
бога и рече без размишљања:
- Ја би тео једно велико гвоздено жезло, и да ми се дâ
право да тим жезлом убијем сваку муву тамо де је угледам, и да
ми због тога нико ништа не може.
Стрибог се страшно зачудио јер му никако није било
јасно шта ће дечаку једна таква ствар. Зато га упита:
- А шта ће ти то?
Овај одмах одговори:
- Зато да тим жезлом убијем прву муву која се спусти на
Сафатово чело, што ме није тео пустити овамо. А после би ме се
на игранци сви плашили, јер би тукао куга год оћу – муве седају
на сваког. Или ако би неко тео да отера моју краву са њиве, ја би
одма убио муву на њему. И сви би се мене плашили, а ја не би
никог.
Тако рече дечак, сав се заруменевши од среће.
Стрибог га посла напоље.

VII

Одмах за дечаком уђе Сафат и поче да говори врло

љутито:
- Већ пет година ја се судим са братом око куће, и доста
ми је тога! Поклањам своју половину куће најстаријем богу
Перуну, али нека је сад одмах узме! Нека пошаље на њу своје
муње и громове, тако да моја половина изгори, а заједно са њом и
братова! Тражим да се то одмах сад деси!
- А зашто се ти мени обраћаш тако оштро? – упита
Стрибог.
- Не знам ја, да л’ је то оштро или није, али знам да то
мора да буде одмах, зато јер поклањам своју половину куће
најстаријем богу. Нисам ја глуп; знам ја како се те ствари раде!
- Пази, Сафате! – рече му Стрибог. – Како то разговараш
са мном? Ја сам бог! Урадићу како ми се хоће!
 - Пази да није! – повика Сафат. – Чим сте ви дошли
овамо, није то било забадава – и ви радите за плату! Нико данас
ништа не ради бадава. И сигурно су вам рекли да нам дате више,
него што нам стварно дајете. Аха! Нисам ја тако глуп као други!
Хоћу да ми одмах учините шта сам тражио, или ћу се ја већ
обратити коме треба!
Стрибог се тако смркао да се у кући сасвим смрачило, а
Сафат, колико год да је био храбар, сад се препао и одједном
смекшао:
- Опростите мени лудом, најјаснији наш боже, ево, одмах
излазим – рече он преплашено и утече из куће.

VIII

Стрибог се већ забринуо што неће моћи да изврши

Перуново наређење, јер никако да се споразуме са
Смеречивљанима.
„Покушаћу да разговарам још и са војтом” – помисли он и
позва војта.
- Слушај, војте, ти си ваљда најпаметнији човек у селу.
- То је тачно, али ето, народ ми је страшно глуп – рече
војт.
- Зато сам те и звао, да те питам, шта да учиним за цело
село, за све Смеречивљане одједном.
- Добро – рече војт. – Говорићу за цело село.
Обрадовао се Стрибог, помисливши: „Најзад ћу чути
нешто разумно!”
- Ја ћу вам рећи, најјаснији боже, шта треба нашем селу,
али – да ме послушате!
- Говори слободно, биће све што затражиш.
Војт се нацерио од задовољства. Пришао је сасвим близу
и почео шаптати Стрибогу на уво:
- Нашем селу треба да овамо дођу господа и каматари, па
да сви у селу постану гоље и просјаци! И још треба, да их се све
сме батинати! Ето, то ће да буде најбоље!
Макар и бог, Стрибог се уплашио кад је то чуо.
- Шта?! Шта то причаш?
- Ви, најјаснији боже, не разумете. Сад ћу вам ја то лепо
објаснити, па ћете и сами видети да се са овим људима не може
друкчије.
- Хајде, објасни.
- Све ћу вам рећи, само да станемо овде у ћошак.
Одоше у угао и војт поче тихо да објашњава Стрибогу:
- Сељаци више неће да ме бирају за војта, а кад је тако, ја
ни сам нећу да им будем војт, па све и да ме изаберу. Нек’ сад
сви спадну на просјачки штап, а ја ћу им ондак рећи: „Ето вам
сад, кад нисте хтели мене за војта, нек’ сада вама управљају
господа из града. Док сам ја био војт, ти си био газда, а сад си
гоља и ништарија! Ниси хтео мене да слушаш, сад слушај
господу или ћеш сваки дан добијати батине!” Ето, тако треба са
овим народом. Тражим да им се то одмах деси!

IХ
 Стрибога је од свих ових прича већ облио зној. Одлучио
је да више никог не пушта у кућу, изишао је на трг, узнео се мало
изнад гомиле па каже овако:
- Слушајте добро, Смеречивљани! Нико од ових што су
ме молили неће добити шта је тражио, јер су сви тражили лоше
ствари. Схватите да ја нисам дошао међу вас да наносим кривду
људима, већ да вам донесем добро. А ови што су досад говорили
са мном само су хтели зло другима.
- То је чиста истина – јави се један сељак из гомиле. –
Страшно покварен народ! Замислите, како се ја мучим. Имам пет
хектара, а удовици Варвари није остало више ништа осим мале
њивице поред моје земље. Ја јој лепо кажем: „Варваро, дај ми ту
њиву, ионако немаш никакве користи од ње кад ти моја стока
тамо све попасе.” И шта мислите, да ми је дала? Неће ни да чује!
Па зар није покварен народ?!
- Ћути, кад ја говорим! – викну на њега Стрибог.
- Ма ја само кажем – настави сељак – јер то треба чути,
какву неправду морам да трпим од једне такве никоговићке. А
имао би још нешто, ал’ то ћу после.
- Слушајте – рече Стрибог – и да ме више нико не
прекида, него пробајте да схватите шта вам говорим. Сви ви
заједно затражите од мене једну такву ствар која ће бити добра за
све!
- Е, Стрибоже наш – јави се нека баба – кад је свако
посебно тражио само неко зло, онда ће то сигурно и сви заједно
тражити.
Стрибог тужно заклима главом, па каже:
- Изгледа, да сам морао сићи са неба да бих се у то
уверио. Али ипак, кажите, шта бисте желели.

После ових његових речи народ је опет загаламио.

Расправа је била ватрена и гласна, тако да се дуго није могло
разабрати о чему људи говоре. А онда се из све те граје
издвојише гласови двојице сељака који су се тако љуто свађали,
да су надвикали све сусељане заједно.
То би се могло упоредити само са јатом ћурана при јелу.
Сви ћурани углас ћурличу, и мада су им гласови разни, не може
се тачно рећи који припада којем ћурану. А онда се два ћурана
дохвате за кићанке и стану да се деру, и тек тада свако може чути
да су то баш њихови гласови.
Тако је било и кад су се ова двојица посвађали.
Међутим, свађа је почела као пријатељски разговор. Један
је рекао следеће:
- Видите, куме, колико се ту скупило хришћанског
народа, а ипак би за све било довољно три ведра ракије.
- Та шта причате, куме! – викнуо је други. – Ја вам кажем
да три ведра на оволико људи не би било доста!
- А ја вам кажем да би – остао је први при своме.
Други се наљутио:
 - Ама не лупај! Три ведра би попиле саме жене, а где смо
ми?!
- Ти лупаш! Уста су ти велика да би што више стрпао у
њих, а глава уска, нема мозга нимало!
На овај повик гомила је утихнула. Тако утихну разиграна
деца кад им мајка донесе поклон из града. А онда се људи
поделише. Једни су били уз оног што је тврдио да је три ведра
довољно, други су викали да није.
Свађу је прекинуо Семен, онај, што зна да пушта стоци
крв – он је у свему био најдовитљивији. Тако и сад рече:
- Можда би било довољно, можда не би, али је свакако
боље имати шест ведара него три.
- Тако је! – викнуше остали.
- Нека буде шест ведара, јер ако буде само три, богаташи
ће све разграбити а сиротињи ће остати само да се облизује.
Ово је рекао гробар, који је стајао сасвим позади па није
добро ни чуо о чему је реч.
- Најбоље да проверимо – умешала се и удовица Варвара.
- Па да га питамо? – рекао је војт, чувши шта каже
удовица, и упитно погледао сусељане.
- Идите ви.
Војт се почешао по глави.
- Идите ви, куме Сафате.
- Не, идите ви, куме Семене – одби Сафат који се, иначе
увек дрчан, уплашио да се Стрибог опет не смркне.

ХI

Стрибог је приметио да се ова тројица нешто договарају,

па их позва себи:
- Јесте ли се споразумели шта желите?
- Па желели бисмо шест ведара ракије – рече војт.
- Јер има ту пуно људи – брзо је додао лукави Семен,
приметивши да Стрибог оклева.
А Сафату се учинило да ће се Стрибог опет смркнути па
је, сав се скупивши, тихо рекао:
- Хтели бисмо само да видимо, хоће ли то бити довољно
за све мештане…
Неко је некад негде приметио, да се богови никад не
жалосте. А и што би, кад им је чинија увек пуна, не морају да
ложе, не морају да се облаче, не плаћају порез, не иду на суд,
немају среску управу – немају, дакле, никакве бриге. Али изгледа
да се, чувши ово, Стрибог ипак растужио (тако је после, док су се
чашћавали, Параска рекла удовици Варвари).
Стрибог мало поћута, поразмисли, и најзад рече:
- Јесте ли сигурни да је то та једна ствар која је добра за
све?
- Сигурни смо! – повикаше ови.
Пришла је Варвара и рекла жалостивим гласом:
- Кад је народ толико јадан и несрећан да може
заборавити на своју невољу једино кад мало попије. Кад нас
почастите, сви ћемо се измирити и бићемо у слози. Тако ћу и ја са
Параском. Јер грех је да се свађамо. А људи су тако кивни на све
и сваког. Али шта да вам причам, најјаснији наш Стрибоже, кад
ви то све и сами знате.
- А шта сељаку треба? – јавио се и гробар. – Дај му ведро
ракије, и можеш са њим да радиш шта год хоћеш.
- Шта је истина – истина је; народ је скроз непросвећен –
рече војт, показујући на гомилу.
А људи нису скидали очи са Стрибога. Тако гладна
живина гледа газдарици у руке кад изиђе у двориште да је
нахрани.
Стрибог заповеди да му се донесе шест ведара воде, како
би их претворио у ракију.
Кад су људи то чули, одмах се растрчаше по кућама да
нађу ведра. Тако јурну у заклон кокошке кад петао огласи
„Јастреб је изнад нас!”
Одјурише људи са ведрима до бунара и почеше их пунити
водом. Заједно су их пунили, заједно су их донели пред
Стрибога. Радили су сложно и вредно као мрави.
Поређаше оних шест ведара пред Стрибога, пљуну он у
свако и вода се одмах претвори у најјачу ракију.
Народ није знао како да се захвали богу.
А Стрибог се вину као птица и зачас одлети са земље на
небо.
И сви су били задовољни – ови доле на земљи што су се
бесплатно и добро напили, а они горе на небу што су тако
усрећили сироти народ.

1904.
 LUKAVI PANKO

Panko je ustao ne u zoru, nego još po mraku. Obuo je velike

čizme, navukao kožuh, a legitimacijsku kartu i kartu za glasanje
zadenuo je za pojas, na golo telo. Već kod kuće se počeo plašiti da mu
kogod ne otme te karte.
Žena mu je dala pola hleba i komad sira – kao dokaz da je
danas za Panka poseban dan.
Panko je danas prvi put u životu imao službenu obavezu.
Nedavno je napunio 62 godine, a sve dosad nije bio nikakav narodni
zastupnik. Ali ove godine su ga seljaci odredili za birača poslanika u
bečkom savetu.
Biti birač nije bila baš velika počast, naročito ove godine,
kada – nakon poslednjih krvavih izbora – niko od seljaka nije hteo da
bude određen za tu dužnost i, istinu govoreći, Panka su odredili samo
zato, što ga u gradu još nisu znali kao „buntovnika” koji će se usuditi
da glasa drugačije nego što mu naredi seoski starešina; ali ipak su to
bili državni poslovi, i Panko je zbog toga bio vrlo ponosan na sebe.
Panko je izišao napolje, a tamo je bila takva pomrčina, da se
prst pred nosem nije video. Iako je gacao po blatu do kolena i oko
njega nije bilo žive duše, Panku se svejedno činilo kao da ide usred
gomile naroda. I svi ti ljudi govore mu isto ono, što su mu ove nedelje
rekli čitaoničari* kod crkve: „Imajte na umu, Panko: nikome ne smete
dati glasačku kartu sve dok ne stignete gore pred komisiju. Makar
vam sam sreski načelnik zatražio tu kartu, ne dajte mu, jer će sve
propasti. Legitimaciju pokažite, ako neki službenik zatraži, ali
glasačku kartu ne, pa makar vam nudili stotku.”
*Ovako su u narodu prozvali suseljane koji su se opismenjavali,
pretplaćivali se na novine, otvarali čitaonice. (Prim. prev.)
„Šta stotku?! – odgovarao je u mislima Panko svim tim
ljudima. – Na muke da me stave, ne bih im dao! Znam ja šta znači biti
narodni zastupnik. Ako mi je narod ukazao takvu čast, ja ću za njega u
vatru i vodu!”
Tako je razmišljao Panko i imao nov, neobičan osećaj radosti
i straha. Kao da je dobio neki vrlo skup, ali i osetljiv poklon, radovao
se zbog tog poklona a istovremeno se plašio da ga ne ispusti ili ne
polomi u rukama. Najviše se plašio da ništa ne pogreši, i zato je po
deseti put nabrajao sebi šta treba da radi.
„Prvo – podsećao se – moram da odem kod onog adukata-
Rusnaka, da mi napiše na karti ime našeg poslanika, a onda pravo
pred komisiju.”
Ove misli su ga tako zaokupile, da nije ni primetio kad se
našao u gradu. Već je svanulo, ali se zbog guste magle nije videlo
dalje od nekoliko koraka. Magla je na Pankovom kožuhu i šeširu
ostavljala sitne kapljice.
Tog dana je u gradiću bio vašar, pa je narod polako pristizao
sa svih strana. Panko se umešao među seljake, jer je kod kuće čuo da
će mu gradski trgovci, ako ga uhvate samog, odmah oteti kartu, a ako
ne uspeju, pozvaće žandare da ga uhapse. Zato je Panko gledao da
stalno bude u gomili ljudi na putu do tog advokata.
 Kod advokata napisaše Panku na glasačkoj karti ime
kandidata i ponoviše mu, da mora doneti tu kartu pred komisiju.
- Pazite – rekoše mu – da se ne polakomite na petaka,* jer u
predvorju stoji sekretar Momčinski, uzima karte sa našim kandidatom
i daje druge zajedno sa pet rinskih.
* Pet „rinskih”, tj. 10 austrijskih kruna. (Prim. prev.)
- Ja nju ovdena držim! – odgovori Panko, vraćajući kartu na
staro mesto. – A petakom mene neće kupiti! – rekao je, srećan što ga
plaše samo petakom, i ničim drugim.
Išao je do većnice, gde je bila izborna komisija, utešen mišlju
da se za ove izbore bore samo petacima. „Nek’ on kupi sebi konopac
za petaka!” – mislio je Panko, prilazeći zgradi veća i držeći u ruci
legitimaciju, da je pokaže kome god činovniku, kako bi ga pustio pred
komisiju.
U predvorju većnice stajao je uz jedan zid sekretar
Momčinski, podižući gornju usnu kako bi se divio svom dugačkom
svetlom brku, a uz drugi nekakva ljudeskara u jagnjećoj šubari i
kaputu. Bio je to nekakav činovnički posilni, određen da pomaže
Momčinskom kao agitator poljskog kandidata. Dalje u predvorju
prolazio je žandarm sa karabinom u ruci.
Ugledavši ova službena lica Panko je izgubio hrabrost i malko
odrvenelim nogama nastavio je ka predvorju. Tek što se kamenim
stepenicama popeo u predvorje, sekretar ga zaustavi rečima:
- Pokaži kartu!
Panko mu drhtavom rukom pokaza zgužvanu legitimacijsku
kartu.
- Ma ne tu! Glasačku kartu! – povikao je na njega Momčinski
onim glasom kojim je do pre nekoliko meseci vikao kao konjički
narednik na ulane.
„Oho! Počelo je” – pomisli Panko i prože ga jeza u
očekivanju nečeg neprijatnog.
Panko se odjednom uplaši da će poslušati ovog ljutitog
sekretara. Ni sam nije znao zašto, ali je osetio, ako ga ovaj gospodičić
pritisne, ruka će sama izvući kartu. I da se to ne bi desilo, Panko je u
mislima ponavljao: „Ne daj! Ne daj! Ne daj!”
Sve ovo je trajalo samo nekoliko trenutaka, dok je pokušavao
da smisli šta da odgovori sekretaru. Ali, iako je nameravao da
odgovori nešto odlučno i čvrstim glasom, nije mu uspelo.
- Nemam nikakve druge karte – rekao je i odmah shvatio da
mu neće poverovati.
Sekretar mu se unese u lice:
- Lažeš! Daj glasačku kartu!
„Neka bude volja božija! Samo da ovo prođem, i sve će biti
dobro” – pomislio je Panko i bojažljivo rekao:
- Ne mogu ovde da dam tu kartu, nego gore pred komisijom.
- Vidi seljačine! – prošištao je sekretar, pokazujući prednje
zube. Onda je klimnuo glavom agitatoru i tiho rekao:
- Udri ga!
Agitator odmah podiže ručerdu i iz zamaha udari Panka po
licu.
„Već biju! Ali ima da izdržim, pa kud puklo!” – pomislio je
Panko i spremio se na još koji udarac: stisnuo je zube i stegao lice
koliko god je mogao. Mislio je da će ga tako manje boleti. Sekretar se
okrenuo prema zidu i nasmejao Pankovoj grimasi. Panko se prosto
ukipio, uplašeno gledao na agitatora i čekao.
U taj čas priđe mu brzim korakom žandarm, podižući kundak
karabina.
- Teraj ili ovamo, ili onamo! Ne smetaj drugima! – povikao je
žandarm na njega tako ljutito, kao da mu je Panko nešto skrivio.
Panko ni sam nije primetio kako se pogurio, podigao ruku da
zaštiti lice i brzo, unatraške, izišao iz predvorja. Zaustavio se s druge
strane ulice preko puta vrata i zastideo se.
„Ipak nisam izdržao! Uplašio sam se! Lep sam ti ja narodni
zastupnik. Drugi put me ne smeju poslati. Prepao sam se, da će mi
razbiti glavu kundakom!” – mislio je Panko i gledao kako drugi birači
ulaze u predvorje, kako im sekretar uzima glasačke karte i daje druge.
„Sigurno im daje i petake uz karte. Za zlo plaćaju, a za dobro
– biju!” – mislio je Panko, a suze su mu punile oči od ogorčenosti i od
bola, jer ga je lice peklo.
Stajao je pokorno na tom mestu kao prosjak pred gospodskom
kućom i gledao onamo, nadajući se da će možda nekako uspeti da
protrči kroz predvorje. Ali videlo se da to tako neće moći. Onda se
setio, šta su mu rekli u selu, ako se vrati neobavljena posla.
Za to vreme drugi žandarm, koji je koračao pred zgradom,
stiže da se obavesti o Panku i pođe pravo na njega.
- Marš! – viknuo je i ovaj na Panka ljutito, kao da je i njemu
nešto skrivio. – Ovde se ne sme zadržavati!
Uplašeni Panko polete među seljake koji su pristizali na vašar,
osećajući se kao malo dete koje su šibom oterali od višnje u tuđoj
bašti. „Jadan ja – mislio je. – Šta sad da radim?” Osvrtao se kao da
traži nekoga ko bi mu pomogao.
Osvrćući se tako, ugleda Ivana iz svog sela, u velikoj
jagnjećoj šubari, kako stoji sagnut na kolima i radi nešto oko vreća.
Panko se doseti nečeg, pa brzo od do Ivana.
- Nešto bih vas zamolio – reče on, hvatajući se desnom rukom
za stranicu kola. – Pozajmite mi šubaru!
Ivan se začudio:
- A šta će vam moja šubara?
Panko razmisli načas:
- Bolje ne pitajte! Pozajmite mi šubaru, a ja ću vama dotle dati
svoj šešir.
Ivan se, zabrinut, počešao po glavi:
- Izvinite, Panko – kaže – ali otkud ja znam na šta će to izaći.
Možda ste vi tu nešto… - govorio je Ivan oklevajući, jer mu je palo na
pamet da je Panko mogao ovde u gradu nešto da napravi, pa sad hoće
da se preobuče, da ga ne prepoznaju.
Panko je naslutio čega se Ivan plaši.
- Ma ne bojte se ništa, Ivane. To sam ja krenuo na glasanje, a
tamo biju.
- Opet biju! – uzviknuo je Ivan. – A rekli su da na ovim
izborima neće!
- Eh, neće – uzdahnuo je Panko. – Meni je evo već šezdeset
treća, a niko me još nije tako opalio po ustima, kao tamo. Dabogda
mu ruka otpala! Ali to još nije ništa, nego žandarm zamahuje
kundakom na mene. Ja sam star čovek; bojim se, ako me raspali po
glavi, gotov sam. Pozajmite mi šubaru – nabiću je slamom, pa neće
biti tako strašno.
Ivan je oklevao; nezgodno mu da odbije, ali nije mu se ni
davalo šubare.
- Ali pazite, Panko – najzad reče. – Šteta je vaše glave, ali
šteta i moje šubare; ako opali kundakom po šubari, može da je
pocepa.
- Ja ću vam je onda otkupiti. Već kad sam dovde došao,
moram dalje. Neka košta šta košta; mora se glasati.
Hteo ne hteo, uze Ivan Pankov šešir a njemu dade svoju
šubaru. Panko zagrabi iz kola slame, zgužva je u rukama i nabi u
šubaru. Tako postavljenu šubaru stavi na glavu i navuče sve do ušiju.
„E, sad nek’ tuče; biće ko da je udario po jastuku. Sad me
neće boleti” – mislio je Panko, vraćajući se do većnice. Ali kako joj se
približavao, tako ga je napuštala hrabrost. Već kad je bio blizu vrata,
stade i zamisli se.
„Ehej, kundak je ono, nije šala; pući će mi i glava zajedno sa
šubarom. A sve i ako bi slama izdržala – ko kaže da će on baš po
šubari? Šta ako me opali u čelo?” I Panko se tako uplaši da se nije
usudio ulaziti u predvorje, samo je spolja zavirivao onamo.
Tako je napregnuto poglédavao u predvorje, da je video svaku
mrlju na zidu, video je poprilično zablaćeni pod, kod vrata sasvim crn,
a dalje su se tamna mesta smenjivala sa svetlijima. I, gledajući tako,
Panko shvati da se u dnu dugačkog hodnika nalaze vrata; većnica je
imala i zadnji ulaz.
„Možda bih mogao onuda ući” – prođe Panku kroz glavu i on,
ne razmišljajući više, obiđe zgradu i zaista spazi uzanu uličicu iza nje.
Zašavši u nju, uverio se da iza svake zgrade zaista postoji još i veliko
dvorište, koje je od ulice odvajao visoki zid. Nasuprot dve zgrade bila
su velika hrastova vrata u tom zidu.
- E – reče sebi Panko – sad samo kad bih znao, koja kapija!
On se vrati nazad i vide da je većnica u trećoj po redu zgradi.
„A šta ako do te zgrade pozadi nema kapije?” – pomislio je Panko i
počeo da šapuće molitvu, vraćajući se u onu uličicu.
Iza zgrade većnice u visokom okrečenom zidu nalazila se
iznutra zaključana hrastova kapija od jedne i po ljudske visine.
Panko se zaustavi pred njom, i pre svega se osvrnu unaokolo,
neće li neko povikati „Drži lopova!” Dobro pogledavši, Panko se
uverio da se iza njega nalazi vojna konjušnica, takođe okružena
visokim belim zidom, a iz ulice sleva i zdesna mogao ga je videti
samo onaj ko bi namerno zato gledao. Nikakve veće opasnosti nije
bilo.
Za sve to vreme Panko se nije upitao, zašto ga uopšte biju;
naprotiv, njemu je izgledalo sasvim prirodno da građani kinje seljaka.
On je uzimao u obzir samo golu činjenicu i mislio kako bi tu
neospornu činjenicu učinio što manje bolnom po sebe. Zato sad nije
brinuo ni o čemu, do kako da pređe na drugu stranu.
„Mogao bih da poskočim, pa da se uhvatim za ivicu – mislio
je, gledajući kapiju. – Rukama bih se još nekako i zadržao, ali noga se
nema gde odupreti. Istina, iz kapije viri nekoliko klinova, ali mogao
bih da pocepam čizme!”
 Razmislivši, Panko se vrati do Ivana, skide čizme, stavi ih u
kola i zamoli ovoga da ih odveze kući. Ivan se opet začudi i reče
Panku, da se po ovakvoj hladnoći ne valja ići bos.
- Nema veze – odgovori Panko. – Neću se smrznuti. Ako mi
se baš i smrznu noge, udariću kost o kost, sve će varnice da iskaču.
Ali kad sam već dovde stigao, moram i dalje; sad mi je najvažnije, da
se tiho uvučem unutra!
I Panko pođe nazad. Odmah ga prože studen, naročito na
mokrim pločama, od nogu pa sve do srca, ali malo kasnije tabani se
privikoše.
Našavši se pred kapijom, on pažljivo pogleda vidi li ga neko,
pa poskoči, uhvati se desnom rukom za ivicu kapije po sredini, a onda
podiže i levu. Nogama je grebao po kapiji tražeći nekakav oslonac, i
našao ga – zakačio se noktom palca desne noge za veliku okruglu
glavu klina.
Sve to je trajalo samo par sekundi, a ipak je Panko stigao da
zapazi osobine kapije i razmisli o njima. Najvažnije je, po njegovom
mišljenju, bilo to, što kapija za to vreme nije škripnula niti se
pomakla. „Mora da ju je neki dobar majstor pravio, dao mu bog
zdravlja!”
Ali čim je podigao glavu iznad kapije, istog časa se pustio i
skočio nazad kao mačak. Spazio je šupu za drva sa desne strane, a
pravo pred njim videli su se predvorje i u njemu sekretar, agitator i
žandarm. Panko se uplašio da će i oni njega videti, pa je odmah
saskočio.
Opet se osvrnuo oko sebe, ima li koga. Iz konjušnice iziđe
ulan, ali odmah skrenu u ulicu i ne pogledavši prema njemu.
Panko shvati da ne treba da preskače posred kapije, nego sa
strane. „Još jednom, samo još jednom!” – nagovarao je sebe Panko,
osećajući veliki umor i bol pod prstima desne ruke. Pogleda na ruku i
vide da je na srednjem prstu oderao kožu. Srce mu je snažno lupalo u
grudima, a u očima su igrali svetlaci.
„Eto šta je starost – mislio je. – Samo sam malo poskočio, pa
sad ne mogu da dođem do daha. E, da sam mlađi, preskočio bih kao
lisac!”
Nikad mu još nije bilo tako žao minule mladosti, kao sad pred
ovom kapijom.
„Samo da mi je da se podignem gore, a onda makar na glavu
pao!” – govorio je sebi Panko. Već kao da je došao do daha, kao da je
uminula bol u ruci, ali je osećao da će se drugi put teško popeti. Plašio
se, da neće imati snage da se natera na ponovni pokušaj.
„Ti ćeš da budeš birač! Za tebe je samo da ležiš na peći!” –
grdio je sebe Panko, ali nije pomagalo: nikako da mu se vrati hrabrost.
A onda se naljutio, i to ne na sebe, nego na tog starca koji ne
sme ni kapiju da preskoči zarad naroda.
„Je l’ nećeš? Onda idi na glavna vrata, pa neka te žandarm
umlati kundakom!” – vikao je u mislima na tog lenjog i plašljivog
Panka i, kao da sluša tuđe naređenje, opet prišao kapiji. „A, vidiš?! –
podsmevao se onom kukavnom Panku. – Uplašio si se da ti ne razbiju
glavu? Penji se gore, ako hoćeš da se vratiš živ i zdrav kući!”
I opet, kao po tuđem naređenju, poskoči, uhvati se za gornju
ivicu desne strane kapije i, grebući bosim nogama po kapiji, kačio se
noktima za klinove i pukotine u daskama, dok se nije podigao na vrh
kapije i očas, kao momčić, prebacio noge na drugu stranu i skočio
dole. Iako je osećao veliki umor, nije zastao ni na trenutak nego je
potrčao prema vratima sa strane šupe za drva.
Stao je pored vrata i kradom pogledavao kad će se ona trojica
okrenuti na drugu stranu. Na to nije trebalo dugo čekati, jer njima nije
padalo na pamet da motre na zadnji ulaz. Izabravši takav pogodan
momenat, Panko uskoči u predvorje i pojuri bosim nogama po
kamenim stepenicama da bi izvršio austrijskim zakonom
zagarantovani čin slobodnih izbora.
Trčeći gore stepenicama, Panko je bio presrećan što nije
izneverio narod i što je tako lukavo izbegao batine.

1900.
 VOJT

U dve kuće pored mesne kancelarije nastala je uzbuna: u

jednoj se prepalo tele, u drugoj pas. Tele je bleknulo i skočilo pravo
na ogradu, i još bi se nabilo na kolac da Anička nije istrčala iz kuće i
oterala ga u baštu. A pas je lajao i pokušavao da se otrgne sa lanca kao
da je video đavola na mesečini.
Ovaj strah je prouzrokovao vojt Stepan, koji se u kancelariji
obratio odbornicima svojim grlenim i prodornim basom. Kako je
progovorio, vrata su se zatresla, a stakla u prozorima zazvečala kao
pod naletom vetra. Samog vojta su bolele uši od njegovog vlastitog
glasa.
- Ja to više ne mogu da izdržim! – gudeo je Stepan. – Opet su
me kaznili sa 20 lavova. Ja sam vas već molio, gospodo odbornici, da
me oslobodite ovog đavolskog – da izvinete za reč – vojtovstva, ali vi
nikako nećete. E, kad nećete, onda skupljajte pare i za ovu kaznu!
Odbornici razmeniše poglede, kao da se pogledima
nagovaraju da neko kaže: „Vi ste glavni u selu, pa vi i plaćajte!”
Pogleda i vojt na njih i odmah se doseti kako razmišljaju.
- A, tako znači – reče. – Sad nećete da mi pomognete, a kad je
gusto, uvek mene gurate napred! Zato što smo osnovali čitaonicu – ja
treba da platim kaznu, zato što smo organizovali u njoj večernju školu
– ja treba da platim kaznu, zato što smo sazvali veće – ja treba da
platim kaznu, i sad zato, što je veće odlučilo da piše vlastima na
ruskom – opet ja da plaćam kaznu?!
Vojt je ovo izgovorio kao dobro naučenu lekciju. Odbornici
oboriše glave, uviđajući da je vojt u pravu, ali se niko nije hteo prvi
javiti sa pristankom da plati svoj deo, jer se svako plašio da mu drugi
ne zamere: „Šta je to, kume, pa zbog vas smo potrošili tolike pare!”
- Razmislite malo – zabubnjao je vojt, videći da njegovi
argumenti deluju na odbornike. – Evo idu novi izbori; ako ne odredite
mene kao birača, načelnik će nas sve kazniti, a ako me odredite – opet
ćemo morati da platimo neku kaznu zbog toga, što neću glasati kako
načelnik traži. Jedino da zajedno sa onim prodanim dušama glasam za
pana!
Odbornici se sneveseliše, jer su shvatili da vojt pravo kaže, ali
niko od njih nije imao nikakav predlog.
- Vidimo i mi, da je zlo – odvažio se da progovori jedan. – Ali
kažite nam vi, kume Stefane, šta da radimo?
- Jedino još da tražimo savet od vračare – reče neko od
mlađih.
- Za savet ne znam šta da vam kažem – reče vojt – jer ja sam i
sâm tražio savet od svih i svakoga, i niko nije mogao da mi pomogne.
Išao sam po advokatima, išao sam po komitetima, pisao sam u Lavov,
pisao sam u Beč – a načelnik mi šalje kaznu za kaznom. Bio sam i
kod samog namesnika u Lavovu i žalio se: načelnik me novčano
kažnjava za to i to, a on će meni: „To nije istina, jer se za takve stvari
niko ne sme kažnjavati!” I eto ti sad! Ali jedno ću vam reći: grehota je
to! Pa ne mogu ja sam za sve da plaćam! Evo vi, kume Petre, i vi,
kume Vasilju – vi ste imućnije gazde od mene! Neka bude ko od vas
malo vojt. A još bi najpoštenije bilo da se smenjujemo; jedne godine
jedan, druge – drugi.
Tu već počeše govoriti svi uglas, ali se složiše jedino u tome
da je teško seljaku boriti se protiv gospode.
Savetovanje bi se završilo time, što bi odbornici dozvolili
vojtu da i on proda svoj glas, jer su galicijske političke vlasti već ne
jedan seoski odbor slomile na taj način, da ih od takve sramote nije
spasio, barem na neko vreme, Ivan Hvorostjuk. On je bio najstariji
među odbornicima, lukav i promućuran čovek.
- A moj vam je savet ovakav – poče Ivan Hvorostjuk slabim i
promuklim glasom. – Ako već svaki vojt mora da plaća kaznu, onda
valja urediti tako, da mu to ne smeta. Ne kažem, da mi plaćamo za
njega – brzo je dodao Hvorostjuk, videći da ga odbornici nisu dobro
razumeli – nego kažem, ako vojtu stigne kazna, da je niko ne plaća, a
da opet bude kao da je plaćena.
Sad se odbornici zainteresovaše. Prestali su da razgovaraju
među sobom i stali pažljivo slušati Hvorostjuka. A on se iskašljao i
nastavio:
- Pitate me, zašto se vojt plaši novčane kazne, i ja vam kažem:
zato što ima odakle da plati, a ako neće – ima šta da mu se zapleni. A
kad ne bi imao ništa, ne bi se plašio nikakve kazne. Je l’ dobro kažem
ili ne? – upita Hvorostjuk odbornike.
- Dobro kažete! – odgovoriše svi uglas.
- E, onda – nastavi Hvorostjuk – izaberimo sebi takvog vojta
koji nema ništa, pa se neće ni plašiti ničeg. Samo, ima li među nama
takav, koji nema ništa?
Odbornici se pogledaše i shvatiše da takvog među njima
nema. To i rekoše Hvorostjuku.
- Vidim ja to i sam – reče Hvorostjuk. – Od svakog među
nama može se naplatiti kazna. Ali i tu ima leka. Pitajte me šta da
radimo, i ja ću vam reći.
Ivan Hvorostjuk podiže prst i izreče polako i naglašavajući
svaku reč:
- Svi mi zajedno dajmo ostavku i izaberimo novi odbor. A u
taj odbor stavimo našeg seoskog kravara, Petra Kovalenka. A onda
izaberimo Petra Kovalenka za vojta u našem selu. To vam je moj
savet! – završio je Hvorostjuk i spustio ruku.
Iako je ovaj predlog izgledao odbornicima i čudan i smešan,
posle dugog savetovanja složiše se da im je najbolje poslušati
Hvorostjuka.

II

Kad je sreski načelnik čuo da je čitav odbor dao ostavku, ne

da nije imao ništa protiv, nego se baš obradovao. Taj mesni odbor je u
celom srezu bio najtvrdoglaviji i na izborima nikad nije činio kako bi
on naložio. Sreski načelnik se plašio, da bi na ovim izborima poljski
kandidat mogao izgubiti. Zato se ponadao da će sa novim odborom i
novim vojtom moći da odredi onakve birače, kakvi su njemu po volji.
Zato je načelnik zakazao izbore za mesni odbor tako brzo, da
se seljaci uplašiše da neće stići izabrati Petra Kovalenka u njega.
Kovalenko nije imao ništa i nije plaćao nikakav porez. Živeo je negde
u ataru u kolibici od slame.
Da bi Kovalenko stekao pravo da bude odbornik, vojt je
izvestio načelnika, da je ovaj u seoskom ataru podigao novu kuću i da
je sad dužan da plaća porez. Ali moglo se desiti da, dok Kovalenku
odmere porez, izbori već i prođu. Međutim, ono što je selu uvek bilo
na štetu, sad je ispalo u korist. Pošto je ovo selo na izborima uvek
glasalo protiv poljskog kandidata, vlasti su ga strašno zamrzele.
Poreska uprava mu se svetila u svakoj prilici i nastojala da uništi
seljake protivzakonskim nametima. Pa i ovog puta poljski činovnici u
austrijskoj vladi, koji su navikli da gaze zakon, nisu zaboravili svoj
patriotski dug da što više naškode seljacima, te poreska uprava bez
odlaganja odredi Petru Kovalenku najveći mogući porez na kuću.
A sa Petrom Kovalenkom evo šta je u taj dan bilo: u šumici
pored seoskog atara čitave prethodne noći pevao je slavuj. Negde pred
osvit mu se prispavalo, ali je ipak bio siguran da će prvi najaviti novi
dan. Zato se okrenuo repićem prema istoku, zatvorio oči, zavukao
glavicu pod krilo i zaspao.
Probudila se kukavica, gleda – sviće. „Pa nije se valjda danas
slavuj uspavao? – misli. – To ne može biti!”
Ali, stvarno, zvezde blede na tamnoplavom nebu, lagani vetrić
pirka, stabla otresaju orošeno lišće; rađa se novi dan.
Kukavica je dvaput zatresla krilima, otvorila kljun i: „kuk…”
– nije završila svoju pesmu. Mislila je, ako bude nešto, moći će da
kaže: „To sam ja samo tako, malo za sebe.” Ali na zvuk njenog glasa
odmah se trgnuo slavuj. To mu se još nije desilo – da ga kukavica
preduhitri. Skočio je kao oparen, okrenuo se prema istoku i zapevao iz
sve snage. Kao da je hteo svojom prodornom pesmom da svima izbaci
iz glave to da se kukavica oglasila prva.
Kukavica se naljutila na sebe što je propustila mogućnost da
prva pozdravi dan, i počela svoju pesmu iznova.
Ali kukavica i slavuj su se badava posvađali, jer je sasvim
drugačija ptica prva ustala toga dana – bio je to Petro Kovalenko. On
je već pola sata podvikivao na krave i telad, terajući ih na pašu.
Skakao je za neposlušnim telićima bosim nogama preko jaruga i kačio
se za žbunje sargijom, koju je nosio ogrnutu mesto bluze. Preskačući
jaruge, desnom rukom je pridržavao torbu, jer je u njoj imao pola
hleba, tri glavice luka, pet jabuka i malo sira zavijenog u list od
kupusa.
Kad je isterao stoku na pašnjak, prvo mu je bilo da pregleda
svoju kolibicu i začepi slamom rupe, da ne prokišnjava. Zatim je seo
na zemlju, podavio noge, izvadio hranu i stavio je na položenu torbu.
Onda je skinuo šešir, prekrstio se i počeo da doručkuje.
Tek što se sunce pojavilo na horizontu, tek što je Kovalenko
pojeo četvrt hleba i jednu i po glavicu luka, spazi kako pravo prema
njemu idu dva odbornika. Jedan nosi novu bluzu, drugi čizme.
Stigoše.
- Slava bogu.
- Navek slava.
- Deder, Petre, nazuvaj čizme i navlači bluzu. Dosta si nam
čuvao stoku, sad treba da ideš u selo i budeš vojt – reče jedan
odbornik.
Petro se skamenio sa hlebom u ruci. Zinuo, izbečio oči i ćuti.
 Objašnjavala su mu oba odbornika, a Petro nikako ništa da
shvati. Nije bilo druge, morali su početi da viču na svog budućeg
seoskog starešinu:
- Čuješ šta ti govorim, oblači se, jer kad te sad raspalim!…
Petro stavi ruke na grudi i reče drhtavim glasom:
- Dobri ljudi, smilujte se! Pa šta sam vam ja kriv?…
Ali odbornici se nisu osvrtali na to i Petro naposletku morade
da se obuje i obuče.
Jedan odbornik ostade sa stokom, a drugi potera Petra ispred
sebe.
Čitavog života nije se Petro Kovalenko prepao kao tog dana.

III

I proglasiše Petra Kovalenka za vojta, a on još nije shvatao šta

se sa njim zbiva. Tek kad su mu uručili pečat mesne kancelarije, u
glavi mu se malko razbistrilo.
Stari vojt Stepan održao mu je pridiku. Na Petra su padale
gromoglasne reči:
- Pazi sad, Petro, dobro me slušaj! Znaš li ti, šta si ti sad?!
Petro obori oči.
- Ti si sad najstariji u selu – grmeo je Stepan. – Šta ti kažeš,
tako ima da bude, i svi moraju da te slušaju. I nemoj da se plašiš
nikakve kazne. Ti si u našem selu izabran za vojta zato da bi te
kažnjavali. A kako će te kazniti? Tražiće da platiš. A odakle tebi pare?
Bluzu neće skinuti sa tebe, jer ona i nije tvoja, nego naša. I kad
odvojtuješ svoje, ima da doneseš ovamo u kancelariju bluzu i čizme i
da ih vratiš!
I još je Ivan Hvorostjuk imao nešto da mu kaže:
- I da se staraš za selo – rekao je promuklim glasom. – Od sad
ti je selo jedina briga. Nikome ne smeš da daš pečat, i ne smeš da
radiš ništa što bi naškodilo selu. Na izborima ćeš glasati za našeg
seljačkog kandidata. Ne smeš izdati selo, pa makar te pekli na vatri.
- A ako izdaš – dodao je jedan mlađi odbornik – u selo se ne
vraćaj, jer će te ubiti!
A Kovalenko im ovako odgovori:
- Ja, panovi gazde, razumem zašto ste me izabrali. Moja je
dužnost da služim selu. Dok sam bio pastir, pošteno sam čuvao stoku;
neka svako kaže. Brinuo sam se za marvu kao za rođenu decu. I sad
vam isto kažem – odsecite mi glavu kao zmiji na pragu, ako izdam
selo!
I tako je Petro Kovalenko postao vojt, ostavio je svoju
kolibicu i preselio se u seoski zatvor.

IV

Kakav je Kovalenko bio vojt? Jeste li videli nekad malo mače,

koje se boji svakog kera? Ali kad takvo mače pas satera u ćošak, da
nema kud pobeći, kadro je da iskopa oči psu.
Tako i Petro Kovalenko.
On se svakog plašio. Plašio se svakog čoveka, svake žene a
možda i svakog deteta u selu. Za žandarme i gospodu ne treba ni
govoriti; njih se svako plaši. Ali sad je Kovalenko shvatio, da je on
zato vojt, da ga gospoda iz grada napadaju, a on da se brani.
Kovalenko se tako uneo u taj večni sukob sa gospodom iz
grada da ako je neko od žandarma ili činovnika i hteo da mu priđe sa
dobrom rečju, on ipak nikom nije verovao i radio je sve suprotno od
onog što bi mu govorili.
Bilo je ne jednom da u selo dođe žandarm i traži od
Kovalenka pečat kao dokaz da je izvršio obilazak, a Kovalenko ne da.
Žandarm se čudi:
- Zašto ne date pečat? – pita. – Ako meni ne verujete, evo
pročitajte da to nije ni na kakvu štetu.
- E, kad bi ja znao da čitam – kaže Kovalenko – ne bi se ja
plašio gospode, nego oni mene!
Sa Kovalenkom se nije moglo izaći na kraj. Stizala mu je
kazna za kaznom, a on se samo smeškao i govorio:
- Kolibu mi nećete prodati na lecitaciji, bluzu mi nećete uzeti,
a zatvora se ne bojim, jer već živim u zatvoru.
Stigoše izbori za poslanika. Sreski načelnik je naredio da
svaki vojt bude birač. A Kovalenku to i nije trebalo naređivati, jer ga
je selo već odavno odredilo za glasača.
Postade Petro Kovalenko glasač, dadoše mu glasačku kartu, a
u selu napisaše na njoj ime ruskog seljačkog kandidata. Kad se
Kovalenko zaputio u grad, rekoše mu:
- Pazite, vojte, da vam gospoda ne ukradu kartu, ili da ne
napišu na nju poljskog kandidata.
A Kovalenku nije trebalo dvaput govoriti. Pošao je u grad sa
takvom odlučnošću, da se nije plašio ni batina, ni zatvora.
Pri izbornoj komisiji bili su i sreski načelnik, i komesari, i
žandarmi, pa još i gospoda iz gradske većnice. Probali su da otmu
Kovalenku glasačku kartu, gurali su mu drugu, neko ga je i po leđima
raspalio, ali se Kovalenko nije dao. Nije se ni na pare polakomio.
Kad je na njega došao red da glasa, Kovalenko je izvadio
kartu, otvorio je i gurnuo sreskom načelniku pod nos:
- Gledajte, pane načelniče: glasam za ruskog kandidata!
Načelnik se zbunio:
- Ne smete pokazivati kartu; ovo je tajno glasanje!
- Ja nemam šta da krijem – odsekao je Kovalenko. – A vi,
pane načelniče, pazite da ne ukradete moj glas, jer se ja ne bojim ni
kazne ni zatvora, i ne dam svoj glas!
Kovalenka su posle glasanja izbacili napolje, ali ruski
kandidat je bio izabran.
Posle izbora načelnik je saznao kako je Kovalenko izabran za
vojta i odmah ga skinuo sa položaja, ali Kovalenko je i za to kratko
vreme bio selu od koristi.
I selo mu je za te zasluge poklonilo onu bluzu i čizme.
Kovalenko se vratio da čuva stoku i sa vremenom zaboravio
na svoje vojtovanje. I samo bi ponekad, naljutivši se na neko tele,
vikao:
- Ti, glupo tele, nećeš da me slušaš?! Pa znaš li ti, da sam ja
bio seoski starešina? Ja, nepismeni kravar, bio sam od velike koristi
selu. A šta bi tek bilo, da sam učen i bogat? Ja bi ondak tu gospodu
tako pritisnuo, da bi zavrečali kao tele na žigosanju!
1903.
 PITANJE ŽIVOTA ILI SMRTI

Na predizbore* u selu Tupivci došao je samo vojt i sedam

odbornika, jer u selu niko nije imao pojma šta su to izbori i čemu
služe.
*U austrijskoj parlamentarnoj monarhiji XIX veka, gde su izbori za
parlament bili postepeni, ovo su bili prvi izbori u selu i ovde su imućniji
seljaci određivali glasača koji je učestvovao u tajnim izborima u gradu.
(Prim. ukr. priređivača.)
Počelo je glasanje. Komesar je prozivao ljude po imenu i
pitao:
- Vojt Ivan Dišljuk, za koga glasate?
- Za sebe – odgovori vojt.
- Petró Pidóšva, za koga?
- Za sebe – odgovori visoki i plećati seljak.
- Semen Kruk, za koga?
- Za sebe – odgovori oniži odbornik u raskopčanoj košulji.
- Grigorije Havrij, za koga?
- Za sebe – odgovori sedi dedica.
Ovaj za sebe, onaj za sebe, svako za sebe.
- Ma šta je vama, ljudi, jeste li poludeli?! – povikao je
komesar.
Odbornici su ćutali i razmenjivali ljutite poglede.
- Pa ne možete svi biti glasači; vaše selo daje samo jednog –
objašnjavao im je komesar. – Izaberite vojta. On je i ranije bio glasač,
pa može i sad biti. Šta imate protiv njega?
Iz ćoška se odazva Semen Kruk:
- Nećemo vojta. On se već dosta najeo tih desetica, što ih je
dobijao za glas. Neka pusti druge. Neka i drugi malo zarade.
- Možda je drugima i potrebnije, nego njemu – dodao je stari
Havrij.
- Uh, možeš misliti, obogatio sam se! – ljutito će vojt.
- A eno je Moško rekao, da će na ovim izborima plaćati po
pedeset za glas – javio se Pidošva.
- Saznala su dobra gospoda, da narod jako teško živi, pa
visoka kancelarija hoće da pomogne narodu – pobožno je rekao sedi
odbornik i poklonio se komesaru.
Ko zna kako bi se završili tupivski predizbori, da Petro
Pidošva nije uspeo da prikupi tri glasa.
Obećao je Kruku deo njive za otavu, a dedici je tiho obećao
petaka. Njegov rođak, videvši da Pidošva ima dva glasa, takođe
pristade da ga podrži. A komesar je nagovorio vojta da takođe glasa
za Pidošvu.
I tako je Petro Pidošva određen za birača.
Na odlasku komesar mu reče:
- I pazite, Pidošvo: pre glasanja morate otići u sresko veće, pa
će vam tamo napisati za koga glasate. Jer, ima dva kandidata.
Petro Pidošva se počešao po glavi i rekao, da bi za dva
kandidata trebalo više da se plati, ali mu se sâm vojt usprotivio:
 - Sa panom komesarom nema se šta cenkati – rekao je, budući
dobro potkovan u tim stvarima. – Plaća se u sreskom veću.
A dedica je pobožno podučavao Pidošvu:
- Pazite, kume: kako vele panovi i ćesarski paragraf, tako
mora da bude.
Ali kroz nekoliko dana u selu stadoše govoriti kako se glas na
izborima ne sme prodavati, jer je to izdaja. Tupivski seljani su čuli to
u susednom selu na veću. To veće im se tako dopalo, da su zahtevali
da se i u njihovom selu sazove takav sabor u nedelju.
Za veće je određena Grigorijeva pojata, gde su odmah od
dasaka skucali podijum, a vojt je na taj podijum popeo svoj sto.

II

U nedelju posle podne Grigorijeva pojata je bila prepuna.

Skupili su se skoro čitavi Tupivci, a došlo je i nekoliko ljudi sa strane.
Najviše im se dopao govor jednog seljaka sa strane, već
postarijeg ali vrlo odrešitog čoveka srednjeg rasta. Bio je u kratkoj
bluzi i u postolama. Ovaj besednik im reče:
- Braćo – kaže – mi smo ljudi sa strane, ali nismo došli u vaše
selo ni da pijemo, ni da jedemo, već smo došli da sa vama popričamo
o našoj zajedničkoj nevolji.
Ovim rečima besednik je naveo ljude da ga pažljivo slušaju.
- Braćo – reče on dalje – ja ne umem lepo da govorim, ali ću
vam ispričati ovakvu, kao, bajku. Zamislite, da neki gazda ima u štali
konja, vola i magarca. I jedanput konj kaže magarcu: „Vidiš, kako
sam ja lep, kako mi je dlaka sjajna – gde ću ja da nosim teret. Nije to
za mene, za mene je da vučem gazdine karuce. A ti, ružni dugouhi
magarče, tebi je suđeno da nosiš teret. E, pa – kaže – nosi ga!”
Magarac se složio sa njim. Ali nije bilo dosta, što je preuzeo teret sa
konja, nego je još i sa vola. A gazda je svejedno najgore hranio baš
njega, magarca.
A onda taj magarac, kao, ode do gazde i kaže: „Dokle ćeš me
terati tako puno da radim, i dokle ćeš me tako loše hraniti?” A gazda
kaže: „Do smrti.” A magarac ga pita: „A posle moje smrti, šta će onda
biti?” - „Baš me briga – kaže gazda. – Eno u štali imam tvoje
magarčiće, oni će posle tvoje smrti raditi isto kao sada ti!”
Braćo moja draga, recite sami, zar nije sa ruskim seljakom
isto kao sa tim magarcem, koji radi za sve i zato gladuje i još dobija
batine?
Ljudi se vrlo zainteresovaše, a besednik nastavi:
- Tako i nama panovi kažu, da je njihovo da sede u palatama,
a našim crnim rukama je suđeno da drže motiku. I mi smo poskidali
sav teret sa velikih i malih panova, i stavili ga na sebe. Mali panovi –
to su oni građani i trgovci, kojima isto piju krv, ali su oni barem
pobegli od teškog rada. A za taj teški rad koji obavljamo, mi nemamo
šta ni da jedemo!
Ljudi su klimali glavama, slušajući.
- Reći ću vam dalje – nastavio je besednik – šta su ti
poslanici, i šta je taj savet, gde se oni okupljaju.
Zamislite, da usred dalekog i velikog mora ima malo ostrvo.
Mi ne možemo stići na to ostrvo, a isto tako niko odande ne može stići
do nas. A na tom ostrvu ima samo jedno selo, kojim upravlja seoski
savet. Iznad tog saveta nema više nikog, on stvara sve zakone, on je i
sud i vlada. A u tom selu žive seljaci i deset Cigana. Šta seljak zaradi
na njivi, to Cigan zaradi kao kovač, ili gatanjem, ili ukrade, ili usred
noći negde na raskršću opljačka. Tako da seljaci imaju svoje njive, a
Cigani pare koje su izmamili ili opljačkali seljacima.
A onda je došlo vreme izbora za seoski savet. I trebalo je da
bude šest savetnika. Cigani brzo među seljake, svakome malo para na
ruke, i kažu: glasaj za mene. I seljaci izabraše u savet sve same
Cigane. Sastali se ciganski savetnici i počeli većati. I jedan kaže:
„Nećemo valjda raditi seljacima u korist? Napravimo takve zakone, da
budu nama u korist!” Ostali Cigani ga poslušali i sastavili ovakav
zakon: „Mi smo – kaže – slobodni ljudi, svako od nas ima pravo da
krade, pljačka i razbija. A ako bi se kogod – kaže – usudio da zlikovca
sprečava, zlikovac ima pravo da ga ubije i da ne bude nikako
kažnjen…” Takav je ispao ciganski zakon.
Ljudi se nasmejaše, a besednik nastavi:
- Savet nad svim savetima nalazi se u Beču, i mi onamo
šaljemo svoje poslanike. Kad bismo onamo poslali same lopove, onda
bi, kad nam lopov dođe u kuću, morali da ga počastimo pečenom
slaninom i rakijom, a onda još da mu odvezemo kući sve što je ukrao,
da se sâm ne napreže.
Mi ne šaljemo onamo lopove, ali šaljemo gospodu i bogataše,
i zato je njima dobro, a nama loše. A kada bismo poslali naše seljake
za poslanike, onda bi zakon bio jednak za sve.
Ljudi odobravajuće zagrajaše, jer su im se besednikove reči
veoma dopale. A on sačeka da se graja malo stiša, pa nastavi:
- Braćo – kaže – sačekajte, odmah ću završiti, samo još da
kažem nešto onome, ko uzima pare za svoj glas, i onome, ko se plaši
da glasa sa nama. Ti ćeš, brate, uzeti pare za svoj glas, i činiće ti se, da
si se malo ispomogao. Ali ti si izabrao za poslanika pana, tvog
najljućeg neprijatelja. Pan će skinuti porez sa svojih leđa i metnuće na
tvoja. Tebi će uzeti svinju, tvom susedu kravu, bratu kožuh, sestri
ovcu. Okoristiće se na tebi, na tvome selu, pa će još i oni sami
opljačkati tvoj kraj i tvoje selo. Eto šta si uradio!
Kod ovih reči jedan od seoskih odbornika priđe Petru Pidošvi,
munu ga u slabine i tiho reče:
- Je l’ vidite vi, kume, kud ovaj navija?
- A ti, brate – govorio je besednik – koji se bojiš da glasaš za
našeg kandidata – kad bi se isto tako plašio da ideš u krčmu! U krčmi
će ti odseći kesu sa parama, napraviće ti modricu pod okom, počupaće
ti kosu, a možda će i glavu da ti razbiju. Ali nisam video, da si se ti
toga uplašio i prestao da ideš u krčmu. Ako mi činovnik iz grada kaže
da se uplašio – njemu još mogu i da poverujem. Jer, on ima zlatnu
kragnu i tri zvezde. Ako ne posluša onog iznad sebe, otkinuće mu
zvezde, otparaće kragnu i sad je već običan čovek. Ali ja sam seljak,
čega ja imam da se plašim? Niko me neće sa seljaka sniziti na Cigana,
a od toga već nema niže. Sve da me čađom namažu, opraću se i biću
isti ovakav.
- I dobro je rekao! – zagudeo je glas ispod zemlje.
Svi se prepadoše.
U taj čas na podijumu ispred govornika jedna daska zaškripi i
podiže se, i odatle izroni vojt Ivan Dišljuk. Otresao je skutove bluze
od prašine, zagladio kosu, pa će:
 - Plašio sam se sreskog načelnika i hteo sam danas da odem iz
sela, da ne kaže kogod da sam bio na ovom veću. Ali hteo sam da
čujem šta će se govoriti, pa sam se sakrio pod ove daske. Sad se više
ne bojim: neka me snize niže od seljaka, ako mogu!
Sabor se nasmejao.

III

Posle sabora skupiše se odbornici u mesnoj kancelariji, da bi

se dogovorili sa Petrom Pidošvom kako će glasati. Semen Kruk se
odrekao senokosa, a dedica pet rinskih. Petro Pidošva ih je saslušao,
pa stade da se žali:
- Ma sve je to tačno, ali kud baš sad? Gde baš mene da snađe?
Pa svako je uzimao pare za glas, samo ja moram badava!
Pidošvu je podržao Semen Kruk.
- Stvarno, nije pošteno. Dajmo mu barem pet rinskih iz
budžeta.
Odbornici se složiše. Ali dedica nije verovao Pidošvi:
- A šta ako on ovde uzme peticu, pa se i tamo polakomi na
onih pedeset?
- Onda ćemo ga ubiti! – rekao je Kruk.
- Dobro – kaže Pidošva. – Ako bude tako – ubijte me!
- Trebalo bi ga ubiti, pa utopiti – rekao je svojim
bogobojažljivim glasom dedica – jerbo je mnogo jak i žilav. Sećam se
njegovog pokojnog oca: triput su ga ubijali, a on bi svaki put oživeo.
- Utopite me! – slagao se Pidošva. – Kad budem išao na
glasanje, pošaljite sa mnom čoveka sa močugom. Pa ako prodam glas,
neka me na steni iznad reke opali iza uveta, pa ću pasti pravo dole i
gotovo.
Izabraše Semena Kruka da prati Pidošvu sa močugom. Ali
dedici ni to nije izgledalo dovoljno.
- On je mnogo jak – rekao je Kruku. – Savladaće te. Za takvu
stvar trebadu dvojica.
- Onda nek’ ide još i kum Jurko – predložio je Pidošva.
Tako se dogovoriše i tako i bî.
U subotu ujutro Semen Kruk i kum Jurko spremiše sebi teške
grabove močuge i poteraše Petra Pidošvu ispred sebe u grad, na
glasanje. Usput Jurku postade žao kuma pa pođe naporedo s njim,
razgovarajući. A Semen Kruk se strogo držao svog zadatka – išao je
iza i nije govorio govorio ni reči.
Kad su stigli do reke, sva trojica kao po dogovoru skrenuše
desno i stadoše na obali. Bila je to visoka bela stena pod kojom je
jurila brza planinska rečica. Sa strane se dizala smreka, držeći se
korenjem za vrh stene. Druga obala je bila pod gustom mladom
šumom.
Ispod nogu su im se izmicali kamičci, kotrljali se, povlačili
veće kamičke i padali u vodu.
- Tu ćeš se oprostiti od života! – reče Kruk Pidošvi.
Pidošva je ćutao. Za njega odgovori kum:
- Daće bog, biće još sve dobro.
Razume se, da u gradu nisu pustili Pidošvu u većnicu, gde se
plaćalo za glas. Odveli su ga u zgradu sreskog načelništva, gde se
odvijalo glasanje. Pidošva je ušao unutra, a ona dvojica se osloniše na
svoje močuge i stadoše ga čekati.
Petro Pidošva dade svoj glas, pa ode pred načelnika i reče:
- Molim pana načelnika, dajte mi karticu sa pečatom, da sam
glasao za ruskog kandidata.
Načelnik je čak usnu zagrizao od besa. Da unutra nije bilo
ljudi, krenuo bi da bije Pidošvu. A imao je tri razloga za ljutnju: prvi,
što su se izbori odvijali loše po njega; drugi, što je tupivski glasač
prešao u opoziciju, i treći, što se taj glasač još i usuđuje ovako da mu
se obraća.
Ali Pidošva je bio uporan:
- Dajte mi karticu sa pečatom!
- Šta pričaš gluposti! – viknuo je načelnik.
- Molim pana načelnika – rekao je Pidošva pokorno, ali
tvrdoglavo – nisu to nikakve gluposti, to je pitanje života ili smrti.
Treba mi kartica sa pečatom, jer ’oće da me ubiju.
- Ludak! – uzviknuo je načelnik i pobegao u drugu prostoriju.
Pidošva odmah za njim. Već se uhvatio rukom za kvaku, ali
ga zadrža neki sveštenik.
- Sačekajte, daćemo vam karticu.
Napisao je nešto na kartici, potpisao je i dao još jednom
svešteniku da se i ovaj potpiše. Ali Pidošva je zahtevao još i pečat.
Počeše se raspitivati i nađoše da jedan gospodičić ima pečat sa svojim
imenom, pa mu taj pečat i udariše na karticu.
Pidošva je uze u ruku, iznese napolje i pruži kumu.
- Eto vam i znak, kako sam glasao.
Kum pogleda karticu sa obe strane i pruži je Kruku, a ovaj je
isto tako pregleda.
- Treba dati do triput da se pročita – reče Kruk, jer nijedan od
njih nije bio pismen. (Мене самог је изненадила ова, рекло би се,
типично српска формулација – у оригиналу: „Треба дати до трьох
разів прочитати.” – Преводилац – уреднику. Избрисати након
читања.)
Stadoše kod vrata i gledaju ko će da iziđe. Naiđe sveštenik.
- Pročitajte nam!
Sveštenik im pročita. Naleteo jedan pismen seljak, pa im i on
pročitao.
- Idemo sad u grad, da potražimo neko pismeno dete. Dete će
nam najsigurnije reći istinu – kaže Kruk, jer još nije bio uveren da se
Pidošva nije unutra dogovorio s ljudima.
Odoše u grad i presretoše dečaka sa đačkom torbom na
leđima.
- Stani da te pitamo nešto! – pozvaše ga.
Dečak se uplašio trojice seljaka i uzeo da beži.
- Dečko, mali – vikao je Kruk jureći za njim – čekaj! Mama te
zove! Ima nešto da ti da!
Dečko stade. Oni mu priđoše i dadoše karticu:
- Pročitaj nam!
Mali stade da čita slog po slog:
- Pe-tro Pi-do-šva gla-sa-o za ru-skog kan-di-da-ta.
Pidošva je odahnuo. Zahvališe dečaku i pođoše natrag u svoje
selo.
 - Šta sad kažeš – upita Pidošva. – Nije ti žao što si vukao tu
močugu?
- Eh, ko zna kako bi bilo bez nje – odgovori Kruk i započe
prijateljski razgovor.
I kao da nikad ničeg nije bilo među njima.

1903.
 OPROŠTAJNO VEČE

Koji je posao čoveku najmiliji? Valjda onaj, koji sam sebi

smisli i sam sebi zada. A sa mladim učiteljem Mickom nije bilo tako.
Iako je sam sebi smislio i zadao posao, ipak mu se taj posao odmah
smučio.
Posao mu je bio da sastavi i napamet nauči govor za oproštaj
sa gospodinom direktorom. Gospodin direktor narodne škole je dobio
premeštaj na drugi položaj, u drugi grad, pa su se njegove kolege i
prijatelji dogovorili da mu prirede oproštajno veče. Micko se sam
javio da tom prilikom održi govor.
Bio je još mlad, pa ga je radovalo što će u prisustvu svih moći
da stane nasred kuće i da se svečanim glasom obrati direktoru.
Zamišljao je kako ga svi gledaju i hvale.
Ali nije išlo kao što je hteo; Micku je njegov govor omrznuo
još i pre nego što ga je sastavio, jer šta god da smisli, sve je zvučalo
loše. Ljutio se i dolazilo mu je da se išamara, a i na direktorov račun
je otišao priličan broj nemilih reči:
- E, dabogda ga đavoli odneli, evo kako se moram mučiti
zbog njega! Napolju je tako lepo, a ja tu gubim vreme sa njegovim
govorom, mesto da iziđem u šetnju. Koji me je đavo terao da se
javljam da mu držim govor?! Još će mi se posle smejati, što ne umem
da sastavim nekoliko reči.
Tako se Micko mučio ne jedan dan. A kad je već sastavio taj
svoj govor, stade ga, probe radi, čitati poznanicima. Ali ga činovnik
Bolotnevič izgrdi zbog toga:
- Ne hvali se pred svakim svojim detinjastim govorom! Pa
dogovorili smo se da držimo u tajnosti oproštajno veče da bismo
iznenadili direktora, a ti kako si se razbrbljao, brzo će i direktor
saznati.
Micko se uvredio što je Bolotnevič nazvao njegov govor
detinjastim, ali ga je tešilo to, što je govor sigurno bolji kad se
izgovara, nego kad se čita. Zato je kod kuće stao pred ogledalo,
načinio dostojanstven izraz lica, isprsio se, stavio desnu ruku na grudi,
zakolutao očima i uzeo da govori što je glasnije mogao:
- Čitav grad – naša deca, naše majke i naše žene osećaju
veliku zahvalnost prema vama, gospodine direktore. I dok budete
napuštali ovaj naš grad, za vama će poteći reke naših suza. Ali gde
god se vi nalazili, uspomena na vas živeće u našim srcima. Neka vas
svevišnji gospod u svojoj milosti sačuva na dobro društva mnoga i
mnoga leta!
Micku se dopade ovakav njegov govor, pa pođe do svoje
gazdarice, gospođe Antonove, da se pohvali. Imao je tu manu da nije
umeo držati jezik za zubima: šta god bi čuo pričao bi svakome na
koga naleti, makar se pre toga i zakleo da neće nikom ni reč. Čitav
grad bi začas saznao ono što bi Micku bilo rečeno u poverenju.
- Slušajte, panji Antonova – rekao je Micko gazdarici – kakav
ću govor da održim direktoru. Vi stanite ovde; vi ste, kao, direktor, a
ja vam držim govor.
 Gazdarica mu, zainteresovana, učini po volji: podiže svoje
široko telo iz fotelje i stade nasred sobe. A Micko opet stavi desnu
ruku na grudi, zakoluta očima i stade gromoglasno deklamovati:
- Čitav grad – naša deca, naše majke i naše žene…
Micko je odverglao svoj govor do kraja, a gazdarica je
klimala sedom glavom i smeškala se. Naposletku reče Micku:
- Da ste čuli – ali vi tad još niste bili ovde – da ste čuli, kakav
je govor održao moj pokojni muž Travčuku, kad su ovog izabrali za
gradonačelnika. Malo ko je u životu imao sreće da čuje takav govor:
kad je moj pokojni govorio, nekoliko puta je lupio pesnicom o sto, pa
je još i udario nogom o pod. E, da; ne ume svaki tako.
- Ali kako vam se dopao moj govor, panji Antonova?
- Taki je lep.
- Je li da jeste? – obradovao se Micko. – A Bolotnevič kaže da
ne valja.
Gazdarica se naljutila:
- Šta vi slušate Bolotneviča?! To je budala! Pokvarenjak!
Hranio se kod mene dva meseca i ostao mi dužan tri krune! Ali ja ću
njega na sud!
- Samo, panji Antonova, nemojte nikom da kažete za
oproštajno veče, jer je to tajna.
Gazdarica se uvredila:
- Ta šta pričate?! Ja, kad nešto takvo čujem, neću nikome ni
reč, pa makar me na vatri pekli! Pa valjda me znate!
A kako Micko da ne zna svoju gazdaricu? Znao je da ona neće
izdržati i da će odmah odjuriti u grad da ispriča poznanicima sve što je
čula. Znao je to Micko vrlo dobro, a ipak se nije mogao suzdržati i
govorio je dalje:
- Oproštajno veče će biti za nedlju dana. Imaćemo rakiju,
zakusku, večeru i bure piva. Bolotnevič je naučio hor novo „mnogaja
leta”, a direktoru će držati govor prvo mala parohova ćerka, pa onda
ja.
Gazdarica odmah ode da rastrubi tajnu. A i Micko isto. Jer u
našem kraju je život po gradićima vrlo dosadan. Kažite sami, šta
mogu da rade činovnici, učitelji i njihove gospođe? Iz kuće u
kancelariju, iz kancelarije kući i tako svaki dan celog života. Još je i
dobro kad se desi nešto takvo što se može ispričati drugima. Tek tada
se ljudi sastanu i malo se druže.
Ode, dakle, Micko kod kovača, svog ujaka. Kovač je radio u
kovačnici pa i Micko ode onamo. Ispričao je ujaku za direktorovo
oproštajno veče i izdeklamovao svoj govor. Ali kovač je sve to vreme
radio i nije dobro čuo, pa je Micko morao i da ga ponovi.
U kovačnici se nalazio i terminator,* koji je duvao u kovački
meh. Bio je poderan i crn kao Cigan, samo su mu se zubi beleli.
Zainteresovano je pratio Mickov govor i zapamtio ga od prve do
poslednje reči, jer je imao izvanredno pamćenje.
*Očigledno, šegrt ili radnik na određeni rok. (Prim. prev.)
U nedelju terminator stade ispred crkve, čekajući direktora.
Bos, poderan, crn, u zamašćeni šešir zatakao je paunovo pero. Da ga
je kogod u ponoć video pod mostom, umro bi od straha: izgledao je
kao đavo iz močvare. Kako je direktor izišao iz crkve, terminator
podiže obe ruke i prodera se tako da je u ušima zazvonilo:
 - Čitav grad – naša deca, naše majke i naše žene osećaju
veliku zahvalnost prema vama, gospodine direktore!
A direktor od sramote nije znao šta će sa sobom. Mršav,
povijen, pohitao je sasvim uz zid, da što pre utekne od ove napasti.
Terminator je kaskao za njim i nije prestajao da se dere dok nije
završio čitav Mickov govor.
Eto kako je direktor saznao da mu prijatelji i kolege spremaju
oproštajno veče i da će mu Micko održati govor.

II

U četvrtak uveče su se opraštali od gospodina direktora.

Vrlo je nezgodno, kada te javno grde i kude. Svi te gledaju i
ironično se smeškaju, a ti crveniš i braniš se kako znaš i umeš. Ali
poštenom čoveku još je neprijatnije kada ga javno hvale, iako nema za
šta. Jer tu ne možeš ni da se braniš; imaš samo da slušaš, crveniš i da
se znojiš. Znaš, da se tamo negde iza tebe svi smeju, ali imaš da ćutiš i
posle još da se zahvališ. Stojiš pred svima i osećaš se kao da si izložen
sramnoj kazni na trgu.
Tako se osećao gospodin direktor, dok je stajao nasred velike
prigodno uređene sobe i čekao da ga počnu hvaliti. Stajao je kao
krivac koji ima da podnese kaznu. Pred njim su, kao cvetovi maka,
stajale njegove učenice, a iza crni zid od muškaraca. Gospodin
direktor je gledao na sve te svečano odevene ljude i činilo mu se kao
da ima pred sobom tri najljuća neprijatelja.
Prvi mu je neprijatelj (po mišljenju gospodina direktora) bila
mala devojčica u crvenoj suknjici. Na časovima kod direktora ona ga
se veoma plašila, a sad je bilo obrnuto: direktor se plašio učenice, jer
je ona imala da mu održi govor i uruči poklon od svih učenica.
Direktor je već video taj poklon: bio je to jedan lep album.
Drugi neprijatelj mu je bio učitelj Micko, jer je trebalo da
održi direktoru govor u ime učitelja. Direktor ga se plašio, jer je
očekivao da će se, dok ovaj bude držao govor, neko sigurno
nasmejati, pošto su svi u gradu već čuli taj govor.
Treći neprijatelj u očima direktora bio je činovnik Bolotnevič,
jer je on bio dirigent hora, naučio je hor „mnogaja leta” na novu
melodiju i trebalo je da sa horom izvede ta „mnogaja leta” odmah čim
Micko izgovori rečenicu: „Neka vas svevišnji gospod u svojoj milosti
sačuva na dobro društva mnoga i mnoga leta!”
Direktoru se činilo da će mu svaki ton iz tih „mnogih leta” biti
kao kamen u glavu, jer je i sam bio pevač i znao je da stajati i pevati
zajedno sa drugima nije strašna stvar, ali stajati ispred hora i slušati
sebi namenjenu pesmu, ne znajući kuda sa rukama, kako da držiš
glavu i uopšte šta sa sobom – to je užasno neprijatno.
I tako je direktor stajao, pogrbljen i mali. Pogled mu je lutao,
jer se plašio da će pocrveneti ako bude duže gledao u koga. Miran kao
bubica, kao da je pitao: „Šta hoćete od mene, šta sam vam ja kriv?”
A onda je počelo.
Devojčica u crvenoj suknjici je iskoračila i izgovorila tihim i
drhtavim glasićem:
- Visokopoštovani gospodine direktore! Niko ne može opisati
onu žalost koju mi osećamo u svojim srcima zato što nas već
napuštate. Mi zavidimo onim našim drugaricama koje će slušati vaše
mudre reči i uživati vaše plemenito pokroviteljstvo. Primite, dragi naš
gospodine direktore, ovaj skromni poklon za uspomenu od vaših
zahvalnih učenica!
S tim rečima devojčica mu pruži album.
Gospodin direktor uze poklon, obradova se, zastide se i umalo
što ne zaplaka. Spremio se da što lepše uzvrati na ovaj dečiji govor i
započeo ovako:
- Zaista ne znam, čime sam zaslužio… - ali nije završio, jer su
vrata škripnula, a Bolotnevič koji je stajao skraja, prošapće:
- Došao je gospodin sreski načelnik!
Gospodin direktor je zaćutao i prebledeo, a i svi ostali se
uplašiše kao da je u kuću ušao ne sreski načelnik, nego sam đavo.
Jer kad bi načelnik došao među učitelje i činovnike sa štapom
u rukama i kad bi jednog opleo po glavi, drugog po leđima, trećeg iza
ušiju, onda bi svi viknuli, zbili bi se u gomilu i strah bi ih prošao.
Nego je zlo, što načelnik ne bije, nego gleda i sve vidi, sluša i sve
čuje, govori i sve razume.
Kad sreski načelnik pogleda na gospodičića, ovome se smrzne
krv u žilama, jer misli – evo ga, video je na meni nešto što ne treba.
Kad ga sluša, ovaj se sav trese, jer se plaši da ne izlane nešto što ne
treba. Kad mu se obrati, ovome duša siđe u pete, jer šta ako ne shvati
dobro načelnikove reči i ne bude znao šta da mu odgovori?
Zato se svi tako uplašiše i niko nije znao šta sad da radi.
Uplašili su se već i zato, što niko nije očekivao da se načelnik pojavi
na oproštajnoj večeri. Samo se deca nisu plašila – mirno su gledala u
visokog gospodina načelnika i čudila se, zašto je njihov direktor tako
prebledeo. Deca još nisu znala, šta je to sreski načelnik.

III

A sreski načelnik, visok skoro do tavanice, stajao je u vratima

i odozgo gledao na okupljene: hteo je da bude siguran, da neće
prekinuti govornike ako kaže „Dobro veče, gospodo!” Ali naočare mu
se u toploj sobi zamagliše, pa nije ni video nikog. Zato je podigao
ruku da ih skine i obriše.
Od tog njegovog pokreta svi su premrli, kao da sreski
načelnik nije skidao naočare, nego mahnuo batinom nad njihovim
glavama. A onda se svi trgnuše i potrčaše pred njega. Prvi je stigao
gradonačelnik Travčuk i rekao, klanjajući se:
- Moje poštovanje gospodinu sreskom načelniku! Baš nam je
milo, baš nam je drago…
- …što vidimo gospodina sreskog načelnika među nama,
naročito na ovoj svečanosti, tako važnoj za nas.
To je već umesto gradonačelnika dovršio Bolotnevič. A
gospodin direktor je ostavio devojčice i stao pred načelnika sa
albumom pod miškom. Oborio je glavu kao krivac i stao se pravdati
ovim rečima:
- Zaista ne znam, čime sam zaslužio da gospodin sreski
načelnik izvoli doći. Smatram to za veliku čast.
One suze zahvalnice, što ih je gospodin direktor spremio za
decu, počeše teći pred načelnikom i ne dadoše direktoru da završi.
Strašno se zbunio i postideo.
Spasio ga je Micko:
 - I mi – grmnuo je Micko deklamatorskim tonom – i mi
zahvaljujemo gospodinu sreskom načelniku za ovu počast.
Ali Micko, kako je gromoglasno počeo, tako je i završio, i u
sobi nastade mrtva tišina. Micko je shvatio da ovo nikako ne valja. Ali
pošto je bio vrlo promućuran a uz to se, možda, više od ikog plašio
gospodina sreskog načelnika, zastao je samo na trenutak, na trenutak
razmislio, i lice mu je sinulo.
- Čitav grad – nastavio je vatreno Micko, stavio desnu ruku na
grudi i zakolutao očima – čitav grad – naša deca, naše majke i naše
žene osećaju veliku zahvalnost prema vama, visokopoštovani
gospodine sreski načelniče! Ako biste morali da napustite ovaj naš
grad, za vama bi potekle reke naših suza. Ali gde god se vi nalazili,
uspomena na vas živeće u našim srcima. Neka vas svevišnji gospod u
svojoj milosti sačuva na dobro društva mnoga i mnoga leta!
Posle ovih reči u kući su grmnula „mnogaja leta” na novu
melodiju. Kao da su svi smatrali da se dolazak gospodina sreskog
načelnika mora ovako završiti i bili zadovoljni što je dovitljivi Micko
učinio baš ono što treba.
Zapevali su tenori i basovi, samo se soprani i altovi nisu čuli.
Bolotnevič se namrštio, počeo mahati rukama, pokazujući začuđenim
devojčicama da se priključe pevanju, jer se one same nisu toga setile.
Nije ni čudo: otkud deca znaju, šta je to sreski načelnik.
Gospodin direktor koji je u horu uvek pevao kao drugi tenor,
nije znao ova „mnogaja leta” na novu melodiju jer nije išao na probe.
Ali sada je pomislio da obavezno mora i on pevati, inače će uvrediti
načelnika. Zato i on poče da peva, ali nikako da se uklopi. Bolotnevič
ga je streljao ljutitim pogledom i u jednom trenutku prošištao:
- Ne falširajte!
Gospodin direktor se uplašio i zastideo. Prvo je prestao da
peva, ali malo kasnije se priključio basovima i, kad bi potrefio, pevao
je na sav glas.
Samo mu onaj album nije davao mira. Držao ga je u rukama
kao žeravicu i nije znao šta da radi sa njim – da li da ga da sreskom
načelniku, ili da ga vrati devojčicama. Nije ni pomislio, da ga može
zadržati.
Kako se gospodinu sreskom načelniku dopalo ovo ukazivanje
počasti i šta je posle rekao onima koji su mu otpevali „mnogaja leta” -
ne zna se, jer je, uza svu svoju brbljivost, čak i Micko ćutao kao
zaliven i nikome o tome nije pričao.

1904.
 NARODNA NOŠNJA

U našem kraju ima barem dva miliona takvih duša koje nose
seljačku odeću, i kad u pijačni dan dođete u grad, uverićete se da su
seljačke bluze, opanče,* bajbaraci,** gunjevi, platnene košulje,
dugački kaputi, polužupani, kiptari,*** kožusi raznih krojeva
količinom daleko nadmašili jevrejsku i nemačku odeću. Kao u proleće
na cvet, a zimi na sneg, tako je oko naviklo na narodnu nošnju. Ali –
zavisi gde.
*Opanča – gornja muška suknena odeća. (Prim. ukr. priređivača.)
**Bajbarak – kratka guculska suknena odeća, polužupan. (Prim. ukr.
prir.) - (Guculi – etnička grupa Ukrajinaca na delu Karpata; prim. prev.)
***Kiptar – izvezeni kratki kožuh bez rukava. (Prim. ukr. prir.)
Kad sam ušao u restoraciju, odeven u svoju svakodnevnu
odeću, dočekali su me kao čudo neviđeno. Iza svakog stola
neprijateljski pogledi!
Ja sâm protiv toliko neprijatelja! Nije čudo što sam se ukipio
od straha.
A pošto nesreća nikad ne dolazi sama, nisam stigao još od
prvog straha da se oporavim, kad me spopade drugi: sramota je
priznati, ali prepao sam se skutova vlastite bluze koji su se isturili kao
pseće uši. Spazio sam ih u ogledalu koje se nalazilo preko puta mene
na zidu.
Šta, ne verujete? To je zato što ne znate, da je najplašljivi onaj
seljak koga su učili da su svi ljudi jednaki. Onaj najobičniji seljak
smatra sebe za nižeg, ali ne i goreg. U njegovoj glavi svi neseljaci
izgledaju kao neka druga vrsta ljudi. Svejedno da li je u pitanju neki
visoki činovnik ili polupocepani gradski lopov. Ta vrsta ljudi kao da
jedino tabana po gradskim ulicama i lovi neoprezne seljake, kako bi
im već na neki način otela pare. Seljak im se klanja, ali ih se ne boji.
Ako čvrsto drži svoju kesu s novcem, u stanju je da bez straha
razgovara sa najvišom ekselencijom.
Ali nije isto i sa seljakom koji bi hteo biti čovek kao i svi
drugi. Taj bi najradije da iskoči iz kože. Hteo bi svakom da ugodi, a
da sam ne bude meta podsmeha. I u svakom trenutku vidi one
prepreke, koje mu smetaju da bude ravnopravan sa drugima.
Tako je i mene sad smelo, što svojom odećom bodem gospodi
oči. Bio bih presrećan, da sam u taj čas postao nevidljiv.
Ti neljubazni pogledi iza stolova i skutovi moje bluze jasno su
mi rekli da sam zaslužio jednu iza ušiju zato što sam ulazio ovamo.
Tako sam se osećao, da bih najradije zatražio oproštaj od svih redom.
I stvarno sam morao da ga tražim, jer stiže kelner, mračan i
ljut, i pruži prema meni ruku kao da hoće da me zagrli, a još
verovatnije – izbaci. Ja se mimo volje pomakoh ustranu.
- Šta vama treba? – povika on na mene.
Od straha nisam znao šta da odgovorim. A on opet, vičući,
upita isto.
Ja se trgoh.
- Izvinite, pane! – rekoh i poklonih se, tako da se skutovi moje
bluze povukoše nazad. – Rekli su mi pan Gnatkovski, da ih ovde
čekam. Svaki čas treba da dođu.
 Slagao sam, ali šta da radim? Tog dana nigde nisam sreo pana
Gnatkovskog. Namerno sam došao u restoraciju, jer sam znao da on
ovde ručava.
- Onda čekajte! – reče kelner i brzo ode.
Lako je tebi da kažeš „čekajte”. A gde da čekam? Ovde na
pragu? A noge se same počinju micati, jer evo me gosti opet ljutito
odmeravaju, kao da im smetam. Nema druge, nego da se unatraške
izvučem odavde i bežim kud me noge nose.
Ali uto spazih levo od sebe pećku i u uglu nad njom paučinu.
Čak je i malo mračnije tamo. A ona paučina ista kao kod mene u štali.
Pravo mesto za mene!
Idem kao do bliskog poznanika. Tiho, na prstima, šmugnuh
pored stolova, zađoh u ugao i sedoh. Ovde ne upadam toliko u oči. Ali
ipak, sedim na samom krajičku stolice, jer šta ako neko dođe i opali
me iza ušiju: „Seljačino jedna, nije ti dosta što si ušao ovamo, nego si
se još i razbaškario?!”
Do tog časa nisam dobro osmotrio goste, koji su me onako
neprijazno gledali. Video sam ih kao lik na vodi koja se mreška pod
vetrom. Sada se, delimično zaklonjen pećkom, usudih da bolje
pogledam po restoraciji.
Nedaleko od mene sede dva mlada sveštenika. Vidi se po
njima da sinoć obojica nisu spavali. Jedino što to nespavanje nije na
obojici ostavilo jednak trag – jedan je crven kao vatra, a drugi beo kao
zid. Crveni oborio glavu nad čašom i samo ponekad izroni neku reč,
kao preko volje. Zato bledi ne zatvara usta.
Iako su govorili tiho, čuo sam svaku njihovu reč. Tako mi se
tad izoštrio sluh da bih, valjda, čuo i kako trava raste. Jer, dosećao
sam se da govore o meni.
I stvarno, ni o čemu drugom do o meni; zašto sam ušao
ovamo?!
- Čašu piva ne možeš popiti; i ovde će te naći seljak! Posle će
da priča kako se popovi sastaju u krčmi i piju!
Tako se žalio bledi. A crveni je na to promumlao: „Bolje da
idemo!” Kucnuo je prstom o sto, pogledao kelnera koji je prolazio i
rekao promuklim glasom: „Da platimo!”
„A možda, da bežim odavde?” - prolete mi kroz glavu.
Sigurno bih i pobegao, da su nedaleko peći bila otvorena vrata. Ovako
– nešto me je zadržalo. Kao da sam se zamrznuo za stolicu. Sedim,
tresem se u sebi i lovim reči u letu. Ne propuštam ni jednu.
Čujem, kako se kelner čudi što tako brzo idu. Vidim, kako
bledi sveštenik pokazuje glavom na moju stranu i naginje se preko
stola ka kelneru – očigledno zato, da me okrivi za svoj prerani
odlazak.
Ja oborih glavu, kao da je nameštam za kaznu. Isto kô što vo
namešta šiju pod jaram.
Ali crveni se umešao, kao da me brani. Ustao je, odmahnuo
rukom i procedio bledom kroz zube: „Ma pusti ga!”
Odlazeći, crveni je koračao teško, kao medved, dok je bledi
obletao oko njega kao lisica. A ja pomislih: „Oho! Već sam oterao
dvojicu!! Šta će sad biti?”
Ali ipak nije bilo ono, čega sam se plašio. Nije mi prišao
kelner i nije mi zaušnicom pokazao gde su vrata. Hvala ti i na tome,
mada znam da nisi tako postupio iz obzira prema meni, nego prema
panu Gnatkovskom. Ja ti ne značim ništa, ali on ti znači! Kad bi se
barem što pre pojavio na vašem pragu da me izbavi iz ove nevolje!
Dočekah i to: stiže pan Gnatkovski. Nisam se prekrstio jer ne
znam priliči li se i sme li se ovde uopšte krstiti, ali se u sebi od srca
zahvalih bogu. Odavno znam pana Gnatkovskog kao patriotu, a sada
ga moram smatrati i za svog spasioca, jer ide pravo prema meni. Ide
lakim korakom, trlja ruke, škilji – mora da me je prepoznao.
Ali šta je sad ovo? Gnatkovski na trenutak zastade, kao da
okleva, pa se na petama okrete ustranu i ode za onaj sto gde su sedeli
sveštenici.
Ali svejedno: makar se u zemlju sakrio, stići ću do tebe!
Moja pokojna mater mi je ne jednom pričala, kako je u svom
veku doživela veliku sušu. Presahli su svi bunari, sve reke i svi potoci.
Svi do jednog! Tada su inače onako plašljivi zečevi dolazili u selo,
utrčavali su čak i u štale i gurali se do korita i vedara da se napiju
vode – ljudima naočigled i usred bela dana!
Sa istom očajničkom hrabrošću i ja skočih za panom
Gnatkovskim. Pre nego što je stigao da sedne, ja već kod njega.
- A ja kod vas, pane!
Pan Gnatkovski se izbečio i ustuknuo, pa pita:
- Kod mene?
To je rekao ustima, a očima je dopunio: „Nisi imao gde da mi
zakažeš susret, nego ovde?” Poznao sam mu taj prekor u očima, pa
odgovorih na njega:
- Pa kad vas nigde nisam mogao naći.
- A kojim poslom?
Kao da ne zna i sam! „E, čekaj! – mislim se ja. – Kad sam se
usudio na jedno, usudiću se i na drugo!”
- Molim vas, sedite – kažem ja i pokazujem mu na stolicu.
Nudim ga da sedne kao u svojoj kući. Tek što smo posedali,
stiže kelner.
- Donesite ovom gazdi čašu piva! – kaže pan Gnatkovski.
Opet se setih svoje pokojne matere. Bivalo je da me grdi, pa
kaže da nikad od mene neće biti gazda. Tako mi je utuvila tu reč –
gazda – da sam, kad god bih je čuo, zamišljao nekakvu veličanstvenu
osobu. A gle sad! U ogledalu sam video tog gazdu – preplašeni seljak
u narodnoj nošnji sa isturenim skutovima.
Gospode! Kad bih ja tako pozvao kelnera i rekao: „Donesite
ovom advokatu – ili učitelju – ili činovniku – pivo!” Ko zna kako bi
to izgledalo!
Kako meni njegovo pivo, tako je njemu prijao moj posao. A ja
već i nisam brinuo za njega. Govorio sam samo da bih se kurtalisao
toga.
Ne jednom sam od naših intelektualaca čuo ovakvu rečenicu:
„Ja se ne stidim seljaka!” Ali tek sad sam je zaista shvatio. Da se tu
nema čega stideti, nikome ne bi ni palo na pamet da se hvali time. Mi
smo obeleženi! Još nisi, izdaleka, poznao čoveka po licu, a već vidiš
beleg: po narodnoj nošnji vidiš da ide seljak!
Prisetih se svog služenja u vojsci. Na manevrima kod nekog
sela presreli smo seljaka koji je vodio kozu i počeli da mu se
podsmevamo:
- Gazda! – kažemo. – Je li to vaša marva?
A on se kune u dušu i telo da nije njegova:
 - To me je – veli – trgovac, daboga mu oči ispale, unajmio da
mu oteram ovu nesreću na pijacu.
Ali mi se pravimo da mu ne verujemo. Pitamo ga koješta, a
jedan od nas, najveći šaljivdžija, kaže seljaku ovako:
- A za šta vam ona sve služi, čiko? Da li je koristite samo kao
kravu, ili i kao ženu?
Tu seljak ostavi kozu nasred puta, preskoči jarak i pobeže
preko neke njive. Odrekao se koze!
Ko zna, nije li panu Gnatkovskom bilo isto tako sa mnom, kao
tom seljaku sa kozom!
Tako sam razmišljao, ali već usput, kad sam utekao iz te
mišolovke – iz restoracije. Upravo utekao, a ne otišao. Jer dobro vele,
da se udariti može ne samo batinom, nego i rečima. A mene su
udarale i reči, i moje vlastite misli. Tako da sam bežao od tih udaraca
što su me noge nosile.
Zaustavio sam se tek onda, kad se preda mnom pojavila
sudnica. Jer, i tu sam imao neka posla. Trebalo je da proverim, da li je
onaj grunt, što sam ga kupio, već prepisan na mene. Upao sam u
sudnicu sa onim zaletom koji sam usput nakupio. Otvaram ja vrata od
prve kancelarije, pa kad tresnuh tim vratima o nekakav orman, sve
stakla u prozorima zazveketaše. Nisam se još ni osvestio, a činovnik
iz kancelarije poče da me grdi. Ja pokušah da se pravdam da nisam
znao, nisam hteo – aja! Ništa ne pomaže; psuje ko kočijaš. Zatvorih
vrata, ponikoh glavom, pokornu slušam grdnje. Kad odjednom: tras!
meni pored samog uveta! Čak sam poskočio od straha. Pogledam, kad
iza mene stoji neki gospodičić. Desilo mu se isto što i meni –
nepažnjom je tresnuo vratima o orman. Samo što njega činovnik ne
grdi: istrčao iza stola i, kao, čudi se.
- Ah, đavo ga odneo! – kaže. – Dogurao orman do samih
vrata!
Pa uze da moli gospodičića za izvinjenje što se, siromah,
uplašio krivicom kancelarijskog sluge. Sad ja, i nepitan, počeh o
svojoj stvari, kao da time poručujem činovniku: kad si me onako
ispsovao badava, daj da rešimo ovo što imam. A on pokazuje prstom
na mene i kaže onom gospodičiću:
- Pogledajte – kaže – pane, kakve muka imam sa tim
seljacima! Kad dođe pijačni dan, samo uleću ovamo. I to samo zato
što je moja kancelarija prva u hodniku!
Pa će onda meni:
- Idi, čoveče, pitaj onoga ko ti je sastavio ugovor. Ako si
platio taksu, stvar će već biti rešena.
Ja se zahvalih za savet, poklonih i iziđoh. Teško mi na srcu,
ali u glavi sam sebi objašnjavam: „Stvarno, biće da je tako. Advokat
treba da mi sve kaže – njega sam platio. Idem, nije daleko!”
Poučen nedavnim primerom, vrata u advokatovu kancelariju
otvaram sasvim polako. Vrata škripe kao dve suve grane što se taru.
Nisam stigao da ih otvorim ni do pola, a već izviruje na mene sâm
advokat. Iskrivio se kao sreda na petak. A onda, gospode, kad je
povukao vrata na sebe! Samo što nisam nosem zaorao pod. A ne
mogu da se žalim; u tuđoj sam kući. Kad on poče da psuje i pijačni
dan, i seljake što nikako da se nauče otvarati vrata.
Kad se malo smirio, rekoh mu kojim sam poslom. A on se
opet razbesneo, skače kao vrabac, sve mu se trbuščić trese:
 - Ljudi božiji, smilujte se! Pa danas je vašar – imam posla
preko glave! Gde ću sad tražiti vaše papire?! Ako ste napravili ugovor
kod mene, neće vam propasti!
Izišao sam odatle kao vodom poliven. Ali sad se u meni već
nakupio bes. „E, oca im njihovog! – mislim se ja. – Sad mi je jasno,
zašto se seljak ponekad onako raspomami. Navrzme se tako na njega
jedan, pa drugi, a posle on sâm već i nevinog čoveka napadne. Evo
kao ovo danas. Da je mesto mene bio neki prek čovek, natovario bi
sebi na vrat četiri zla. Kao prvo, ispsovao bi ona dva popa; kao drugo,
posvađao bi se sa panom Gnatkovskim; kao treće, poslao bi činovnika
iz kancelarije gde treba i, kao četvrto, isto bi uradio i sa advokatom. A
onda bi ga već koje od ta četiri zla odvelo u aps!”
A ko je tu kriv? Niko drugi do seljak, zato što je obeležen.
Nije mu taj beleg ni u rogovima, ni u ušima, ali ga zato nosi svojom
odećom. Njegova narodna nošnja svakome kazuje da je seljak. A
seljaka je na svetu previše, ne možeš se cifrati sa svakim.
Ja, kad nešto rešim, nikad se ne razmišljam previše, nego
žurim da što pre uradim šta sam naumio. Tako i sad. Treba taj beleg
već jednom skinuti sa sebe!
Odoh pravo kod berberina. Samo, sramota me da kažem zašto
sam došao. Pa, kao, pozvali me u vojsku.
- Znači, da vas ošišam? – pita berberin.
- A dašta.
- A čime želite, mašinicom ili makazama?
- Čime je jeftinije.
- Znači, mašinicom?
- Mašinicom!
Zaškljocala mašinica nada mnom: čah-čah uzduž, čah-čah
popreko. Pogledah se u ogledalo: mesto kose – plava bundeva. Ustao
sam, otresao se kao kokoška što se praćakala u prašini, pa idem dalje
– u prodavnicu sa odećom.
Ali ni ovde ne priznajem šta mi je naum: kažem, idem kod
Prusa na rad u fabriku.
Pazario sam za deset kruna čitavu gradsku odeću, platio,
stavio preko ruke pa nosim kući. I sve mislim, šta li će sad biti? Kako
ću ovakav ženi pred oči? Neće me pomilovati po glavi i reći: „U
zdravlje nosio, skačući poderao!” Dobiću ja još po ovoj svojoj modroj
bundevi!
Kazaću joj da će narodna nošnja, dok god bude obeležje
seljaka, terati gospodu popove iz krčme, plašiti pana Gnatkovskog,
nervirati činovnika, oduzimaće dragoceno vreme advokatu. Reći ću
joj, ako nećeš da ti neko čini uslugu time što te se ne stidi, skidaj sa
sebe svoj beleg! Reći ću joj, da u današnje vreme selo bez grada ne
može. A narodna nošnja te ne pušta među ljude. Kazaću joj da u
svojoj odeći seljak ništa neće ni čuti ni naučiti, jer svak vidi taj beleg i
uklanja se ili ćuti. Reći ću joj… Ma reći ću joj svašta, ali, hoće li me
ona razumeti? Šipak! Nigde nije bila, ništa nije videla, i gde sad da
razume? Već vidim – moraću da ćutim i čekam, da je usta zabole od
lajanja.
A šta će reći susedi? E, tu će biti borbe, pa ko koga… Ili oni
mene, ili ja njih! Ako budu oni mene, postaću meta sprdnje čitavog
sela, ako li ja njih – uzdići ću se nad njima i postati prvi u selu!
 Nisam očekivao nikakvo dobro, ulazeći u kuću, ali se nisam
nadao ni onakvom dočeku, na kakav sam naišao. Žena me je odmah
nazvala kriminalcem, videći kako sam ošišan. A onda je stala kršiti
ruke, istrčala u dvorište i pozvala sve susede da vide ludaka. Negde je
čula da u ludnici šišaju do glave.
Šta sam mogao da radim nego da i ja nju lajem? I tako vičući,
priznao sam da sam kupio i potpunu preobuku za grad. Ovo ju je do
kraja uverilo da je u pravu. Uzela je mlađe dete na ruke i otišla kod
tasta. Ostavila me, kao usred vode.
Čekam jedan dan, čekam dva dana, nje nema. Od muke
nisam mogao da spavam. Ne izdržah; predadoh se. Idem kod tasta, na
ženino pitanje lažem:
- Za kosu nema brige – kažem – izrašće. A ono odelo ću
vratiti trgovcu, jer sam ga uzeo sa dogovorom – ako mi se ne
dopadne, ja njemu nazad robu, on meni – novce.
Sačekao sam pijačni dan, uputio se u grad. Preobukoh se kod
poznanika Jevreja odmah na kraju grada, izglancah cipele – sve
blistaju – idem po gradskim pločama uz zidove. Kad ono, na koga
sam od poznanika prvo naleteo? Pan Gnatkovski! Ja se klanjam, on
me prepoznade, priđe mi, pruža ruku:
- Kako je? – pita.
- Hvala – kažem. – Sve je dobro.
- A što ste se preobukli?
- Moram – kažem. – Idem kod Prusa; ne mogu onakav.
- Šteta, šteta – odmahuje glavom pan Gnatkovski. – A imali
ste tako lepu nošnju.
- Šta da se radi; mora se – kažem naglas, a u sebi mislim:
„Kad ti se tako sviđa, što je ti ne nosiš?”
Kod advokata sam prošao više nego dobro. Ali idemo redom.
Otvaram vrata kancelarije – advokat opet izviruje. Ali sad ne
vuče vrata naglo na sebe, nego se klanja, vode me čak u treću sobu,
nudi da sednem. Čak sam se osetio neprijatno. Sedam, kažem zašto
sam došao. Moj advokat skoči iz fotelje, potrča među pisare:
- Tražite ugovor!
A za to vreme, da mi ne bude dosadno dok čekam, nudi me
cigaretama. Nisam navikao na cigarete, ali uzimam: treba se i na to
naučiti.
Malo posle pisari izveštavaju da ugovor još nije prosleđen.
Moj advokat ne zna šta će sa sobom. Daje mi časnu reč, da će koliko
danas poslati ugovor na sud. Ispratio me je kroz sve tri sobe, kao za
neki praznik sa peškirima, i još mi otvorio vrata u predsoblje.
A tamo me spopadoše tri seljanke, hoće da me ljube u ruku.
- Pustite ruku! Šta 'oćete od mene?
Mole me one, da se zauzmem za njih kod advokata, jer su
videle kako sam dobar sa njim. Neće advokat da im sastavi žalbu na
suseda, nego baš hoće njega da zastupa protiv njih.
Bî mi žao seljanki, jer znam po sebi kako se osećaju. Došle u
grad da nađu spas od domaćeg zla, a samo su naišle na deset novih
zala. Tumaraju po kancelarijama kao slepi kučići, brišu leđima zidove
u predsobljima, boje se svakog prolaznika, klanjaju se do zemlje na
sve strane sveta, ćutke primaju svaku uvredu. Pa ih pitam:
- A jeste li ponele pare?
 Umesto odgovora one počeše zavlačiti ruke pod bluze, vade
marame, dreše čvorove. A prsti im se sve tresu, kao u groznici.
- Ne treba meni – kažem – nego advokatu.
A one u jedan glas, kao da su zajedno takvu pesmu sastavile:
- O, bože! Pa znamo mi, da gospodi valja platiti! Nema ništa
zabadava!
- Dobro – kažem. – Dođite za mnom!
Uzeh advokata ustranu, pa mu objašnjavam:
- Loše radite, pane advokate – pa seljanke imaju para. Mora
da su ih stavljale na stranu kradom od muževa, za crne dane. Platiće
vam, koliko tražite. A što se tiče njihovog suseda, ništa se ne bojte:
neće vas taj ostaviti. Ako sad dobijete sudski spor protiv njega, tim
pre će drugi put dotrčati kod vas, da preduhitri protivnika. Nemojte
misliti, da seljak veruje da ste mu vi prijatelj. Naučio je on da nikom
ne veruje i da se ničem ne čudi.
I pomoglo je: advokat je zasijao kao svetac na ove moje reči.
Seljanke srećne što su sredile svoju stvar zahvaljujući meni,
pa me zovu na čast, jer sam ih pratio sve do pijace. Na mogu da me
nahvale. A jedna mi ispod stola pružila novac: čitavu krunu. Uzeh.
Mislite, da se krčma zbog toga srušila i da su me zidovi
poklopili? Ma nisu! Da sam tada na sebi imao onu seljačku bluzu,
koja me je iz ogledala restoracije onako uplašila, verovatno bi me ta
kruna opekla po ruci. A ovako, gledam, isti sam kao oni što su od
mene uzimali. Seljanke su odmah shvatile šta je i kako je. Jedna od
njih je već počela da govori seljacima za drugim stolom:
- Jako dobar pan – kaže, - pokazujući na mene. – Našao nam
se i pomogao. Dao mu bog zdravlja, hoće da pomogne narodu, iako –
kaže – nije naše vere!
Pa ono jest. Prešao sam iz one vere koja daje, u onu koja
uzima.
Upoznaše me sa onim seljacima. Otac ženi najmlađeg sina i
tom prilikom prepisuje svoje imanje na svu decu.
Znam već, da je takav otac gotov da zaplače, jer ga obuzimaju
istovremeno i sreća i žalost. Nije mu toliko žao grunta, koliko što je
već došao čas kad valja imanje predati deci. A u isti je mah srećan što
mu već i najmlađi sin postaje svoj gazda. A ja ga onda još pogurah
dublje u tu sreću i u tu žalost.
- Poštujte – kažem sinovima – poštujte svog starog oca! Nije
propio, nije proćerdao, nego je još uvećao imanje i sad ga vama daje.
A moj ti stari već briše oči.
- Čujete – kaže – čujete šta vam pan govori?!
Pa pozvaše i mene da odem sa njima kod notara. Idem. Sa
pisarčićima se uopšte ne upuštam u razgovor, idem pravo u notarevu
sobu. Zovu me, zaustavljaju, ali ja se na njih ne obazirem: sad kad
sam skinuo onaj beleg, znam da me niko neće ni pipnuti.
Opet sam zaradio krunu što sam bio svedok, opet čašćavanje.
A krčmarica me poznala, pa kaže starom:
- Naručite vino; znam ja šta ovaj pan voli!
I na odlasku mi pruža bombone:
- Ovo vam je za decu, dao bog da velika porastu! I kad drugi
put bude nešto, dođite opet u moju krčmu.
 Dosetila se, da mi nije poslednji put da pravim ovakve
poslove. A i ja vidim, da sam se već snašao u gradu, kao da sam tu
rođen.
Ali sve jednako mislim, kako onu svoju kod kuće da
odobrovoljim. Za decu imam bombone – za mamu ću kupiti maramu.
Izabrah, platih – morao sam da dodam od one svoje zarade, ali za mir
u kući vredi platiti – pa se vraćam u svoje selo.
Tek što sam ušao u kuću, žena na mene:
- Pa, đavole jedan, opet si došao u toj odeći! Doklen ćeš nositi
tu grozotu?!
- A ja sam ti, đavolice, doneo drukčiju grozotu – kažem ja i
pružam joj maramu.
- Šta je sad to? – čudi se ona.
- To ti je poklon od tvog ludaka.
A ona još namrštena, ali vidim kako probija osmeh.
- Aha – kažem – je l' već izvirilo sunce iza oblaka?
A ona se još ne predaje, još me, kao, grdi:
- Da nećeš sad i kod kuće da ideš u tom odelu?
I pomirismo se; popustila ona, popustio i ja. Dogovorismo se
da kod kućem nosim našu odeću, a kad idem u grad, da se preobučem.
Otad me u pijačni dan niko kod kuće neće zateći. Idem u grad,
ne nosim prebijene krajcare, a tamo se i najedem, i popijem, i još pare
kući donesem. U gradu me niko ne gleda popreko, jer sam skinuo onaj
beleg. Pa sam i naučio, kako da posavetujem ljude. Znam, kako i koga
da odvedem kod advokata, koga kod notara, a koga i sa čim pravo kod
sudskog pisara. Dobro i meni, i ljudima.
Istina, da je žena dugo gledala na mene kao na psa. Ali došao
je čas da i ona nauči. Jedared stiže kum Iljko, pa se žali:
- Tako, znači – kaže. – Tuđim ljudima pomažete, a svome
nećete?
- Što da neću – kažem. – Mogu i svome. Samo što svoj hoće
badava, a, znate, i moj radni dan košta.
- Ništa ja neću badava – kaže kum. – Oraću vam njivu jedan
dan.
Tek sad je žena shvatila, da ja sa onim svojim odelom uopšte
nisam spao na niže grane, nego da sam se, naprotiv, uzdigao. Sad sam
se već mogao odevati gradski i kod kuće. A i ljudi u selu su se navikli.
Više se nisu čudili mojoj gradskoj nošnji. Činilo im se da je to došlo
samo od sebe, bez moje krivice. Kao da sam se olinjao pa obrastao
novom, drugačijom dlakom.
Ljudi navikli da me zovu kadgod imaju neki posao. Šta god
da je neko kupovao, prodavao, ili decu ženio i udavao – nije prošlo
bez mene. Šta god ima novo u selu, ja najbolje znam. Zašto? Zato što
sam svojim očima video, svojim ušima čuo. Znam sve šta se događa,
jer sam svakog posla učesnik.
Između ostalog, najbolji sam svedok u sudu. I moje
svedočenje nikom još nije bilo zabadava.
Istina, kod nas nije običaj da se svedok plaća. Svedočenje je
sudska stvar. Ali šta se to mene tiče. Glavno da sam se ja otarasio
svog belega. Ja im više nisam ni komšija, ni kum; prešao sam u drugu
veru. U mojoj veri sve se plaća. Kao što se crv pretvori u leptira pa
uzleti, tako je i sa mnom bilo.
 Ne treba ni reći da me zbog ove promene u selu nisu baš
zavoleli. Prozvali su me Mudrijaš, Pavlo Mudrijaš. Naravno, ne zovu
me tako u lice. Ali neka ih. Zasad mi se rugate tim nadimkom, ali doći
će vreme kad ćete ga izgovarati sa poštovanjem.
I nisam morao dugo čekati na takvo vreme. Ima u našem
gradiću kasa koja pozajmljuje ljudima pare. I tamo sam se uvukao.
Isppočetka sam samo dovodio ljude, koji nisu znali kako i kome da se
obrate, a kad sam sve dobro upoznao, počeo sam da molim za one
kojima pozajmice nisu odobrene. Naposletku sam se domislio i da
postanem jemac dužnicima. To jest, manje sam se ja dosetio, više su
me drugi naučili. Kad nekome ne daju pozajmicu, a on kod mene;
traži jemstvo. A ja već znam, kome se može biti jemac, a kome ne. Jer
u kasi gledaju koliko dužnik ima zapisanog na sebi grunta. A ja ne. Ja
gledam da li ćeš mi moći vratiti dug. Ako je seljak mlad i jak, ili čak
ako je i star, ali ima sposobne sinove, onda nema straha – tu će dug
biti vraćen. Nekima bih učinio i takvu uslugu, da pozajmim na svoje
ime, pa im onda isplatim. I baš takvima sam uzimao šta sam i koliko
sam hteo. Jer kad seljak upadne u težak položaj, ništa ne žali. A tu se
još računalo i to, da ću ja ostati dužan kasi mesto njega.
A znate kako je danas po našim selima. Namnožilo se naroda,
postalo je tesno, svako moli pozajmicu ako ima gde da je dobije. U
kasi pažljivo biraju kome će pozajmiti, jer odakle im novca za sve;
javi se njih pedeset, a dobije deset. Treba imati protekciju, da te ne
škartiraju.
A ja u kasi imam odličnu protekciju, jer sam član nadzornog
veća. Na opšte zborove kase malo ko dolazi. Seljak bi da je vidi što
ređe: kad je dobra godina, sasvim zaboravi da je član kase. A ja sam
se dosetio jadu: na opšti zbor sam pozvao dužnike koliko god sam
više mogao.
- Izaberite me – kažem – u nadzorno veće, a ja ću onda gledati
da vas ne pritiskaju za dug kad vam je najgore i pomoći ću vam
koliko god budem mogao.
I uspelo je. Blagajnik Grinjko i direktor Volodko boje me se
kao vatre. Znate i sami, kako je to danas – obojica su lopovi. Grinjko
se, iako je bio gazda blizu grada, preobukao kao i ja. Skinuo je sa sebe
beleg seljaka, ali se zato beleg lupeža na njemu vidi još bolje sa
novom njegovom odećom. Samo pogledajte kad bude prilike: taj
nikad ne gleda ljudima u oči, uvek u zemlju ili ustranu. Boji se da ćete
mu iz očiju pročitati šta je – lopov; jer, kao što kažu, ko je ukrao
prase, svaki čas mu skiči u ušima!
Zato je hleb na stolu, da bi se od njega odlamalo; zato je
čovek blagajnik, da bi uzimao novac iz kase. Grinjko je malo
razmislio i prepisao čitavo imanje na ženu. I šta mu sad mogu? Ako
mu nađu neke pare, reći će da su ženine, a i zatvora se mnogo ne boji;
bar će se tamo u miru naspavati.
Volodko je pravi intelektualac: učen je, a još je i šljahtić.
Majstor je za čitanje, pisanje i mažnjavanje. Taj ume da sakrije svoj
beleg: brbljiv, nikome ne da da dođe do reči, nadgovorio bi jesenju
kišu. Vešt je, nalagaće, izvući će se iz svake situacije.
Taj Volodko je smislio takvu stvar, koja će ga dugo držati na
vrhu: agitovao je među članovima da u nadzorno veće izaberu same
seljake. Dopustio je da se osim njih izabere samo još i jedan
sveštenik, koliko da se višoj vlasti zamažu oči. I to je bio baš onaj
bledi, što je sa crvenim sedeo u restoraciji onomad. Volodko je
zaključio, da seljak nikad neće uspeti da izračuna koliko u kasi fali. A
sveštenik ništa sam neće moći da uradi. I nije pogrešio: sad se
nadzorno veće i okuplja samo zato, da bi slušalo njegovu dosadnu
govoranciju. Ali većnici ipak rade glavom. Oni izdržljiviji – klimaju,
a slabiji - kako koji. Jedan naginje glavu prema zidu, drugi – na
naslon, otvarajući široko usta, trećem glava svaki čas pada na grudi.
Na kraju zasedanja svakog treba dobro prodrmati da se probudi.
Mene nije hteo da ima u nadzornom veću zato što sam
mudrijaš. Uplašio se, da previše znam. Dakle, bio sam izabran uprkos
njemu. Ali to mu ništa nije smetalo da me posle izbora ubeđuje da –
samo da nije njega – nikad ne bih bio izabran.
I zbog toga ja danas imam najveću moguću protekciju u kasi.
Za koga ja zamolim, taj sigurno neće biti odbijen. Na jednu moju reč
daje se hiljadarka!
Znam ja da bi me njih dvojica, Volodko i Grinjko, samo da
mogu, udavili u čaši vode. Ja njih isto. Ali zasad se pravimo da smo
prijatelji, i oni pažljivo slušaju svaku moju reč. I tim svojim rečima
mnogo puta sam zaslužio seljakovu zahvalnost – ne jednome sam
pomogao da se izvuče iz bede.
Kao što vidite, uvek će mi kanuti odovud ili odonud. Ne žalim
se; imam od čega da živim. A za sve to mogu biti zahvalan ovom
gradskom odelu što pokriva moje grešno telo.
Reći ćete, možda, da bih se ja i bez toga našao na ovom istom
putu? Ono, tačno je da u koga nema u glavi, neće mu ni arhijerejske
rize pomoći. Ali i najpametniji mlatilac ostaće da stoji kao budala bez
lanca. Kao što niko razuman neće pustiti na svoje gumno na žito
mlatioca bez lanca, tako i mene bez ovog odela niko nigde ne bi
pustio. Možeš biti i đavo iz pakla, samo navuci na sebe ovakvo odelo i
sva će ti se vrata otvoriti. A inače, svako zna – jer ja i ne krijem – da
sam običan seljak. Ali to kao da nikom ne smeta: čim ne vide na meni
beleg, ne brane mi da uđem.
A to, što su me neki već počeli smatrati za pravog
intelektualca – to takođe ima svoj razlog. I vredi ga čuti.
Mene su za intelektualca postavili. Kako to? Pa isto tako, kao
što te u vojsci postave za starešinu. Evo, prvo saslušajte, pa onda
recite može li takvo šta biti ili ne.
Uzmi lupežu malo snage, i kao da ćeš mu time namaći malo
pameti. Tako je bilo i sa Volodkom. Odavno se priča da Volodko i
Grinjko deru našu kasu kao mladu lipu. I ta je glasina naposletku
stigla i do kase u Lavovu, one glavne, koja pomaže novcem sve manje
kase. I odatle stiže Volodku pismo: ili će naša kasa u nadzornom veću
imati još jednog intelektualca, ili se više nikakvom kreditu iz Lavova
ne može nadati. Šta radi Volodko? Saziva nadzorno veće i obraća nam
se sa onom pameću koja mu se namakla:
- Zašto bismo – veli – daleko tražili? Eto ga Pavlo Mudrijaš –
on je intelektualac!
Nadzorno veće klima glavama, a neko i dodaje:
- Istina, čista istina! On već, takoreći, nije naša vera.
- A kad je tako – kaže Volodko – onda mi se potpišite na to!
I tako sam dobio dekret na intelektualca.
Ali to nije sve: položioo sam ja i ispit za intelektualca. To
takođe vredi čuti.
 Posle zasedanja pozvao me sveštenik na čašu piva. Pridružio
nam se i onaj drugi, crvenog lica, a onda još i jedan učitelj. Onaj
mršavi iz Tupica, sa bradom. Uz pivo, normalno, ide razgovor.
Najviše su govorili sveštenici. Ja sam više slušao negoli govorio;
plašio sam se da ne ispadnem pred njima glupi seljak. A učitelj se
nekako još više ustručavao od mene. Ali to je bilo tako samo
ispočetka; posle, kad sam malo popio, i meni se razvezao jezik.
Sveštenici vrlo brzo počeše grditi naš neprosvećeni i tupi
narod, koji ne zna ko mu je neprijatelj, a ko prijatelj, i više nizašta ne
mari nego da se napije, i ne želi da prosvetli svoju ludu glavu, a tu
sam već i ja umeo da kažem isto i još gore, tako da se sveštenici
počeše čuditi, gde sam ja tako dobro upoznao taj nesrećni narod.
Ali to još nije bio onaj moj ispit za intelektualca. Još sam se ja
morao dobro oznojiti, dok sam ga položio.
Počeše se popovi spominjati onih vremena kad su išli u školu.
Tu se ja uplaših. Šta ako me sad upitaju, kakve ja imam škole? A ja
nisam završio ni onu seosku: išao sam tri godine pa prestao, jer sam
morao u sluge posle očeve smrti. Ali njima nije bilo do toga da se
raspituju kod drugog o bilo čemu. Svaki je gledao da ispriča što više o
sebi; svaki čas su prekidali jedan drugog. Jedan nešto počne, stigne do
pola, a onaj drugi ga malo sluša i samo gleda kad će ovaj zastati da
uzme dah. I onda odmah svoje: „A ja, na primer… A meni jednom…
Čekaj da čuješ šta je sa mnom bilo…”
To je bilo sve što se isprva moglo razumeti. Ali kad sam ih
stao malo bolje slušati, odmah sam shvatio šta se tu zbiva. Pa oni se
samo hvale jedan pred drugim! I to se hvale time da, kad su išli u
školu, ništa nisu učili i ništa nisu znali, a ipak su uspeli da prevare
profesore i idu iz razreda u razred. Tako su ih obuzele te uspomene, a
ja gledam: učitelj bi isto nešto da kaže. Istegnuo svoj ionako dugačak
vrat, podigao obrve, trepće i klima glavom kao da se davi. Tako se
muči patka kad uzme u kljun nešto preveliko pa ne može da proguta.
- A ja – kaže – isto nikad ništa nisam znao.
Pa to je odlično, mislim se ja – u takvim školama sam i ja
mogao biti. Jedno nisam učio, drugo nisam znao, treće sam zaboravio
i ostao sam isti ovakav kakvog me vidite. Tu ja prikupim hrabrost i
pristupim polaganju ispita.
Sveštenici se baš počeli hvaliti, kako ništa ne čitaju. „Ove
novine ne valjaju, one ne valjaju – šteta vremena!”
- I ja isto nikad ništa ne čitam – pohvalih se ja, i tu malo
slagah, jer se pretplaćujem na one najjeftinije novine za seljake.
Gledam, a učitelj opet isteglio vrat pa se davi. Ali sad se
dosetio: umesto sveštenicima, obraća se meni. Ponadao se, da ga ja
neću prekidati.
- Ja – kaže – uzimam samo jedne novine, i to one vladine, za
školske pare. Ali neću valjda još i da čitam takve svinjarije?!
Sveštenicima se dopao takav način razgovora, pa se i oni
okrenuli prema meni. Svaki od njih me hvata za skutove, za ramena,
za ruke – da slušam baš njega a ne ostale. Naročito je onaj bledi
brbljao bez prestanka i nadvikao crvenog:
- Ja – kaže – sebe opserviram. Na primer, čudna stvar, sirovi
kupus mogu da jedem, a kuvani već ne mogu. I ne mogu da se
nateram ništa da pročitam; imam – kaže – takav ksenogovstrent.* Ja
sebe furt opserviram! Ja sam vrlo neobična osoba! Na primer, kod
kuće mi ništa ne prija. Koliko god se žena trudila da mi ugodi – ne
može! A u gradu uđem u restoraciju, i tu mi već sve prija! I oduvek
sam takav – jer ja sebe furt opserviram odavno – otkako znam za
sebe. Ja nad sobom sprovodim čitavu studiju! Kad bih samo imao
strpljenja da sve to zapišem, te bi opservacije bile veoma vredne!
*Odbojnost prema knjizi. (Prim. ukr. prir.)
Zatim su grdili radnika, kako je skup a lenj. Tu sam se ja već
smatrao za najobaveštenijeg. Zato i ja stadoh govoriti na njihov način
– ne dajući drugom da dođe do reči.
- Ne znate vi još ništa, panovi – vikao sam. – Vi ne stojite uz
radnika po ceo dan!
Nije baš da su me hteli slušati. Zato ja obojicu sveštenika
hvatam za mantije, a učitelja sam munuo laktom u grudi. Morali su
me slušati!
Jer, stvarno, šta misli taj narod? Kako se to ponaša? Vi ga
plaćate najbolje moguće, a on nikad nije kontentan. Kad treba nešto
da se radi – ubi bože!
Položio sam ispit sa najvišom ocenom. Poručili smo još po
čašu piva, kucnuli se i poljubili ko rođena braća.
A onda ja uzeh da ispitujem njih. Samo što oni nisu baš tako
dobro prošli!
Počeli smo da igramo karte. Ja sam se tom zlu naučio još u
vojsci, a u civilu se nikad nisam prihvatao toga. Jer, kao prvo, nemam
s kim i nemam kad da igram, i, kao drugo, nemam para za bacanje.
Ali tad me je, iskreno rečeno, malo uhvatilo pivo pa sam pomislio:
možda i neću izgubiti.
Crveni sveštenik je sasvim utihnuo; bledi je postao još
brbljiviji nego dotle. Učitelj bi hteo nešto da kaže, ali ne sme. A ja, šta
sam izgubio – nisam sve isplatio, a šta sam dobio – sve sam uzeo.
Crveni ništa nije primetio jer je zabio nos u čašu sa pivom, bledi nije
imao kad da prati igru jer nije prestajao da govori kako on sve sebe
opservira, a plašljivi učitelj je možda i video, ali se nije usudio da
kaže.
Kad sam ih sasvim očistio, napravio sam se kao da izlazim
napolje na trenutak i, razume se, nisam se više vratio. Sigurno su me
dobro izlajali! Ali, mislite da nisu zaboravili? Zaboravili su! Kad smo
se drugi put našli, nisu ni pisnuli o tome. Dobri ljudi; beše mi ih malo
žao. Ali, opet, oni imaju više para nego ja. A kakva je tu razlika, da li
ćeš nekom uzeti pare onda kad te karta hoće, ili onda kad ti sâm
hoćeš? Svejedno nisi radom stekao.
I tako sam avanzovao u intelektualce. Niko se više ne stidi u
mom društvu, svako će rado popiti sa mnom čašu piva. Malo-pomalo,
naučio sam i njihov način izražavanja. Nije to neka velika stvar, treba
se samo navići. Ponekad se zaboravim, pa se i kod kuće ženi tako
obraćam. A ona me grdi:
- Kako to govoriš?! – viče. – Nemoj da mi poganiš kuću
takvim rečima!
Šta zna glupa seljanka?
Ne jedan iz sela bi voleo da ima takav zanat kao što ga ja sad
imam, ali ja više nisam zadovoljan, u mislima idem dalje. Onaj
Grinjko mi je kao trn u oku. Takva budala, takav lopov, a – zamislite
samo! – uzima po sto kruna mesečno! A to mesto blagajnika kao da je
izmišljeno za mene; svaki dan ujutro idem u grad, sednem za sto,
isplaćujem pare pa nazad kući. Nemojte misliti da bih ja radio isto kao
Grinjko. Ne daj bože! Ja nikad ne bih pošao njegovim stopama!
Grinjko je glupan, svinja. Budali je, što neko reče, more do
kolena: misli da će večno tako moći. Upravo kao svinja kad zađe u
krompir. Što ne pojede, to će izriti, izgaziti, upropastiti, jer ne misli na
sutrašnji dan.
Možda se nekad tako i moglo, jer evo do danas pevaju pesme
o slavnim razbojnicima. Samo što danas razbojniku brzo nabace omču
oko vrata. Danas se, brate, na taj način ne dolazi do para.
Ja ne bih iz kase uzeo ni prebijene krajcare! A i zašto bih to
radio, kad će mi ljudi sami dati za uslugu što im činim. U kuću ima da
mi donesu! Istina, već mi ne jedan govori iza leđa: Mudrijaš je lupež,
seoska pijavica, ljudima siše krv. Ali tako je to danas, ni od kog ne
možeš očekivati zahvalnost. Budala će svašta reći, kad ne poznaje
život.
Idi, objašnjavaj se sa gospodom bogom, zašto je tako uredio
svet da ne možeš bez moje pomoći! I ja sam se dobro namučio, dok se
nisam opametio. Krivo ti je što te tvoj zemljak, patriota, pomaže? Kad
ti ja ne bih pomogao, ti bi sam sebi našao takvog koji bi te odrao do
gole kože! Kad te takav odere, ćutiš, a na mene ti krivo! Ja moram da
ti uzmem pare, jer od toga živim – takav mi je zanat. Ja nisam kao
onaj vojt iz poslednjeg sela što budali izmami petaka pa onda i sâm
smatra da je ukrao. Uzme, propije, dometne još i svoje pare i kroz
nekoliko godina sasvim propadne. Drugome uzeo, a sam ništa nije
stekao. Ja nisam takav. Ja poštujem svaku krajcaru.
Priznajem, ponekad i mene spopadne onaj glupi seljački način
razmišljanja. „Ehej, bre – govorim sebi usred noći – ljudi teško rade a
nemaju čime da prehrane decu! A ja ovako od najvećeg siromaha
izvučem poslednju krunu!” Ali ne moram se dugo boriti sa takvim
mislima; brzo se trgnem i oteram ih.
„Beži od mene! – vičem a ne znam ni kome. – Zar ne vidiš da
sam ja već prešao u drugu veru, da sam skinuo sa sebe seljački
beleg?! Idi pod seljačku bluzu, a mene se mani! Nisam ja ovako
uredio svet i ne odgovaram ja za njega!”
Ali nemojte misliti da se ja sad baš gadim narodne nošnje. Ne,
nisam ja ništa manji patriota od drugih; volim ja svoje. Evo, nedavno
sam svom Petrusju (napunio je tri godine; živ mi bio!) kupio vezeni
kiptarčić, guculsku kožnu torbu sa metalnim ukrasima, šeširić sa
paunovim perima. Obuklo se dete, trčkara po kući, lepo ga je videti.
Kao majski cvet u brzom potočiću. Kažem vam: kao da se i zidovi
kuće osmehuju detetu!
- Veseli se, sine, dok si mali – kažem – jer kad odrasteš,
nosićeš se isto kao otac.
A luda žena opet ono svoje:
- Ja ne bih svom detetu dala da se tako nosi!
Moram po stoti put da joj objašnjavam:
- Ćuti, glupačo jedna! Zar sam ja neprijatelj svom detetu?! Ja
samo neću da ga obeležim, da me posle ne proklinje, kako se mojom
krivicom nije mogao izvući iz seljačkog jarma! Ne boj se! Neće
narodna nošnja propasti!
Vi koji tako volite narodnu nošnju i bojite se da ne propadne –
nosite je sami! Molim lepo. Što se mene tiče, kad postane probitačno
nositi narodnu nošnju, onda ću je i ja opet obući.
1914.
 BELEŠKA O PISCU

Oleksa Les Martovič rođen je 12. februara 1871. godine u selu

Torgovica, tada u Galiciji u Austrougarskoj, danas Ivano-Frankovska oblast
u Ukrajini. Otac mu je bio nadničar koji je, zahvaljujući
samoopismenjavanju, postao seoski pisar. Jedan je od „naslednika”
najpoznatijeg zapadnoukrajinskog književnika Ivana Franka (autora
znamenite izreke da je Austrougarska – tamnica narodâ) i od svih
zapadnoukrajinskih pisaca najbliži mogućnosti povlačenja paralele sa
autorom dela »Jazavac pred sudom«, Petrom Kočićem (1873-1916). Nije
imao stalno zaposlenje niti mesto boravka. Povremeno je radio kao činovnik
u advokatskim kancelarijama, a u proleće 1914. je doktorirao prava, ali zbog
izbijanja rata nije stigao da otvori vlastitu advokatsku kancelariju. Životne
okolnosti, uključujući iscrpljujuć kancelarijski rad i bolest, učinile su da je
napisao svega 27 priča i pripovedaka i jednu dramu (ili je, barem, toliko
sačuvano i stiglo do nas) pretežno satiričnog karaktera. Njegove priče »Vojt«
i »Pitanje života ili smrti« je lavovsko carsko-kraljevsko tužilaštvo u prvi
mah zabranilo i konfiskovalo lavovske novine »Svoboda« gde su bile
objavljene; nakon interpelacije ukrajinskih poslanika u bečkom parlamentu
priče su ponovo objavljene u novinama, kao i u zbirkama. Za Martovičevog
života izišle su četiri kratke zbirke njegovih priča u Lavovu i jedna u Moskvi,
prevedena na rosijski.
Teško oboleli Martovič umro je u praznoj školi u Pogarisku 11.
januara 1916. godine. Poslednjih dana života brinuli su se o njemu samo
zarobljeni ukrajinski vojnici – pripadnici ruske carske vojske.

A. L. 2005.
 SADRŽAJ

PRONAĐENI RUKOPIS O RUSKOM KRAJU …………..

IVANRILO…………………………………………………
SELJAKOVA SMRT………………………………………
NASUDU…………………………………………………..
ĐAVOLSKO DETE…………………………………………
STRIBOGOV POKLON…………………………………….
LUKAVI PANKO…………………………………………..
VOJT………………………………………………………..
PITANJE ŽIVOTA ILI SMRTI…………………………….
OPROŠTAJNO VEČE………………………………………
NARODNA NOŠNJA……………………………………….

BELEŠKA O PISCU…………………………………………