SVE TEČE

DOBRO I VAMA

VASILIJ GROSMAN

PREVEO SA RUSKOG
ANDRIJ LAVRIK/ANDRIJA LAVREK

NAŠ DOM
L’AGE D’HOMME
2005 Naš Dom / L’Age d’Homme, Beograd-Lausanne.
СВЕ ТЕЧЕ...
Воз из Хабаровска стизао је у Москву у девет пре подне.
Младић у пиџами се почешао по глави и погледао кроз прозор на
јесењи јутарњи полумрак. Зевајући, обратио се људима са
пешкирима и кутијама за сапуне који су стајали у ходнику:
– Ко је задњи?
Одговорише му да је иза човека са изгњеченом тубицом зубне
пасте и парчетом сапуна, облепљеним новинским папиром,
резервисала место једна врло корпулентна грађанка.
– Зашто им ради само један тоалет? – негодовао је младић. –
Приближавамо се последњој станици – главном граду – а
кондуктери се баве само трговањем са путницима, немају времена
да раде свој посао!
После неколико минута појавила се дебела жена у кућном
огртачу, и младић јој рече:
– Грађанко, ја сам иза вас, а засад идем у свој купе, да не
сметам у ходнику.
У купеу младић отвори наранџасти кофер и загледа се у своје
ствари.
Један његов сусед, са широким натеченим потиљком, је хркао,
други, проћелав али руменог лица и млад, пребирао је по
папирима у ташни, а трећи, мршави старији човек, седео је
подупревши главу тамним шакама и гледао кроз прозор.
Младић упита свог руменог сапутника:
– Нећете више читати? Да спакујем књигу у кофер.
У ствари, хтео је да се и сусед мало диви његовом пртљагу. У
коферу су биле кошуље од вискозе, „Кратки филозофски
речник“, купаће гаћице, наочаре за сунце са белим оквиром. Са
стране су, прекривене провинцијским новинама, лежале сиве
домаће, сеоске погачице.
Сусед одговори:
– Можете слободно; ја сам ту „Јевгенију Гранде“ већ читао
прошле године у санаторијуму.
– Снажно дело, нема шта – рече младић и стави књигу у кофер.
Успут су играли преферанс и, пијући и мезетећи, разговарали о
филмовима, музици, гарнитурама намештаја, санаторијумима у
Сочију, социјалистичкој земљорадњи; расправљали су ко има
бољи напад – „Спартак“ или „Динамо“...
Румени ћелавко је радио у обласном граду као инструктор
ВЦСПС1, а младић у пиџами се, након одмора проведеног на селу,
враћао кући у Москву, где је радио као економистау Госплану
РСФСР.2
Трећи сапутник, сибирски грађевинац који је тренутно хркао
на доњем лежају, био им је антипатичан због своје некултуре;
псовао је, подригивао после јела, а кад је чуо да му сапутник ради
у Госплану у области економске науке, изјавио је:
– Политичка економија? А, то је оно како колхозници путују
из села у град да купе векну хлеба!
Једном се напио у бифеу на железничком чворишту, где је
ишао „да се пријави“, и после дуго није дао сапутницима да заспу,
разгаламио се:
– Ако радиш по закону, у нашем послу ништа не можеш да
урадиш, него, ако хоћеш да испуниш план, мораш да радиш као
што живот захтева; „Ја теби – ти мени“! У време цара то се звало
приватна иницијатива, а данас се то зове – омогући човеку да
живи и ради; то ти је, буразеру, цела економипа! Ено код мене су
се арматурци цео један квартал, док нисмо добили нови кредит,
водили уместо дадиља у јаслицама. Закон је против живота, али
шта кад живот тражи! Ако си испунио план, ево ти повишица и
премија; наравно, ако тако испуњаваш план, можеш да добијеш и
десет година... Закон је против живота, али је и живот против
закона!
Њих двојица су ћутали, а кад је руководилац грађевинских
радова умукао – тачније, уопште није умукао него је почео гласно
да хрче – почели су га критиковати: – На овакве би ваљало
припазити.
– Профитер. Брига њега за социјалистичке принципе. Мора да
је неки Чивутин!
Нервирало их је што се таква простачина, која је дошла из ко
зна какве рупе, односи према њима са презиром.
– Имам на градилишту логораше који такве као што сте ви
сматрају наивцима и глупацима, али кад дође време да се види ко
је изградио комунизам, испашће да сте ви најзаслужнији! – једном
им је рекао грађевинац и отишао у суседни купе да игра
„магарца“.3
Њихов четврти сапутник се, очигледно, мало кад возио у
вагону са резервацијама. Он је углавном седео са длановима на
1 Свесавезни централни совјет професионалних савеза, тј. синдиката. (Ова и све
следеће фусноте су преводиочеве.)
2 Државна планска комисија Росијске Совјетске Федеративне Социјалистичке
Републике.
3 Игра картама.
коленима, као да крије закрпе. Рукави његове црне сатенске
кошуље допирали су негде на пола пута од лакта до шаке, а бели
дугмићи на крагни и на грудима придавали су јој дечији изглед.
Има нешто смешно и дирљиво у таквом споју белих дечијих
дугмића на кошуљи са проседом косом и старачким, напаћеним
очима.
Кад је грађевинац једном рекао уобичајеним заповедничким
гласом:
– Стари, макни се од сточића, хоћу да пијем чај – овај је
војнички скочио и изишао у ходник.
У његовом дрвеном коферу са ољуштеном фарбом поред
испраног рубља лежала је векна хлеба који се мрвио. Пушио је
крџу и, смотавши цигарету, одлазио је на платформу вагона да
љутим димом не смета сапутницима.
Понекад би га понудили кобасицом, а грађевинац му је једном
дао кувано јаје и чашицу „московске“.
Обраћали су му се са „ти“ чак и они који су били дупло млађи
од њега, а грађевинац се све шалио да ће стари у Москви тврдити
да је неожењен како би нашао младу жену.
Једном се у купеу повео разговор о колхозима, и млади
економиста је почео да критикује сеоске нераднике.
– Видео сам својим очима како се скупе код сеоске
канцеларије и продају зјале. Председник и бригадири се увек
добро намуче да их потерају на посао. И још се жале да им у
Стаљиново време уопште нису плачали радне дане, и да и сад
добијају једва нешто мало.
Синдикални инспектор га је подржао, замишљено мешајући
карте.
– Шта да им се плаћа кад не испуњавају норме. Њих још треба
васпитавати, ето шта! – ту је махнуо великом сељачком белом ша
ком одвиклом од рада.
Грађевинац је превукао руком по широким грудима са
умашћеним орденским тракама.
– Ми смо на фронту увек имали хлеба. Хранио нас је руски
народ. Није га се морало „васпитавати“.
– Тако је – рекао је економиста. – Ипак је најважније да смо ми
Руси. Бити Рус, то није макар шта!
Инспектор је, осмехујући се, климнуо свом путном пријатељу:
Рус је увек старији брат, први међу једнакима!
– Ма то је оно зло – рекао је млади економиста. – Руси су
људи! Нисмо ми тамо нека национална мањина! Један ми се овако
жалио:
„Пет година смо јели липоволишће, од четрдесет седме нам не
плаћају радне дане!“ А не воле да раде! Никако да схвате да сад
све зависи од самог народа!
Погледао је на седог човека који је чутке слушао разговор и
рекао:
– Ти се ништа немој љутити, стари. Кад не извршавате своје
радне обавезе, а држава гледа у вас.
– Ма где ће они то да схвате – рекао је грађевинац. – Несвесни
људи; хтели би сваки дан да једу!
Као и већина вагонских разговора, и овај је остао недовршен. У
купе је провирио мајор авијације и, поблескујући златним зубима,
прекорно рекао:
– Па шта је то, другови? Ко ће да ради?
И они одоше у суседни купе да наставе са преферансом.
Дугачко путовање се најзад завршило... Путници стављају
папуче у кофере, ваде и остављају на столиће комаде стврднутог
хлеба, оглодане кокошије кости, избледеле парчиће кобасица.
Прошле су и намргођене спроводнице које скупљају изгужвану
постељину.
Ускоро ће се распасти вагонски свет. Биће заборављене шале,
лица, смех, случајно испричана судбина, случајно откривена бол.
Све ближе је огромни град, престоница велике државе. Нема
више путних мисли и брига. Заборављени су разговори са
сусетком на платформи, где пред очима иза мутних стакала
пролеће велика руска равница, а иза леђа се у резервоарима бучка
вода.
Топи се створени на неколико дана тесни вагонски свет,
подложан истим законима као и сви други светови које су
створили људи а који се праволинијски или кривудаво крећу кроз
простор и време.
Велика је снага огромног града, толика, да се стегну и
безбрижна срца оних који долазе у престоницу некоме у госте,
или у обилазак продавница, посету зоолошком врту,
планетаријуму. Свако ко упадне у поље сила где су се напеле
невидљиве нити живе енергије великог града, одједном осети
пометњу, притисак.
Економиста умало што није пропустио свој ред за тоалет. Сада
се, чешљајући се, вратио на своје место и погледао суседе.
Грађевинац је дрхтавим прстима (ко зна колико је попио
успут) преметао по радним налозима.
Синдикални инспектор је већ обукао сако и седео ућутавши се,
замишљајући шта ће му рећи жучна седа шефица свих инспектора
ВЦСПС.
Воз пролази поред дрвених сеоских кућа и фабрика саграђених
од цигала, поред калајних поља купуса, поред малих станичних
перона са сивим асфалтним барицама од синоћне кише.
На перонима стоје туробни подмосковљани у
пластифицираним кабаницама преко капута. Испод сивих облака
пружају се жице високонапонског преноса. На резервним
колосецима стоје сиви злослутни вагони: „Станица Бојња,
Окружног пута“.
А воз клопара јурећи са некаквом злурадом, све већом и већом
брзином. Та брзина усијава и топи простор и време.
Старац је седео за столићем и гледао кроз прозор, наслонивши
се на лактове и подупревши рукама главу. Пре много година је
младић са бујном разбарушеном косом исто овако седео испред
прозора у вагону треће класе. И мада су ишчезли људи који су
путовали са њим у том вагону и заборављена су њихова лица и
речи, у седој глави је поново оживело оно што, чинило му се, већ
одавно не постоји.
А воз је ушао у зелени подмосковски појас. Искидани сиви дим
качио се за грање јела и, притиснут ваздушнирн струјањима,
спуштао се до викендашких ограда. Како су познате те силуете
суморних северних јела, и како необично изгледају поред њих
плава оградица од летава, шпицасти кровови летњиковаца, шарена
стакла тераса, леје са георгинама.
И човек који је за три дуге деценије заборавио да на свету
постоје јоргован, маћухица, баштенске стазице посуте песком,
кола продаваца газиране воде, још једном се могао уверити да се
живот одвијао и без њега.
Прочитавши телеграм, Николај Андрејевич је зажалио за
ситнишем којим је частио поштара – телеграм, очигледно, уопште
није за њега. А онда се тргнуо, сетио се – па телеграм је од његовог
брата од стрица, Итана!
– Маша, Маша! – позвао је жену.
Марија Павловна је узела телеграм и рекла:
– Знаш да сам без наочара као слепа. Дај ми наочаре. – А онда,
прочитавши телеграм: – Тешко да ће добити дозволу да живи у
Москви.
– Ах, није реч о дозволи!
Он пређе руком пм челу и рече:
– Кад дође, затећи ће само гробове, само гробове! Марија
Павловна је замишљено рекла:
– И то баш сад кад је Соколову рођендан. Можемо му послати
поклон, али је ипак незгодно да не одемо – човек пуни педесет
година.
– Ма већ ћу му објаснити зашто нисмо дошли.
– Онда ће се са рођенданске прославе раширити вест по целој
Москви да се вратио Иван, и са станице право код тебе!
Николај Андрејевич је замахао телеграмом испред њеног лица:
– Можеш ли ти да схватиш, како ми Вања лежи на души?!
Љутио се на жену, али ситнице о којима је говорила Марија
Павловна пројуриле су и кроз његову главу пре него што је она и
заустила. И није то било први пут. Зато би сваки пут и плануо,
видећи своје мане у њој, али не схватајући да се заправо љути на
себе, а не на њу. Кад год би се тако споречкао са женом, брзо би
се и охладио: опраштајући њој, опраштао је самом себи.
Сада се и њему упорно мотала по глави глупа мисао о
педесетом рођендану Соколова. И зато, што га је уздрмала вест о
Ивановом повратку, и што му се указао његов сопствени живот,
пун истина и лажи, стидео се што жали за слављеничком вечером
код Соколова, за симпатичним флаконом у којем Соколов држи
вотку.
Стидео се приземности својих мисли – па и он се одмах
забринуо што ће морати да се помучи да пријави Ивана као
подстанара, а још више што ће за Иванов повратак убрзо знати
цела Москва и што ће се то сигурно одразити на његове шансе за
пријем у Академију.
А жена је наставила да га нервира тиме што је његове случајне
па и оне још неуобличене мисли изговарала наглас.
– Ето каква си – рекао је. – Боље да сам добио овај телеграм
кад ниси била код куће.
Ово је било увредљиво по њу, али она је знала да ће је муж
одмах загрлити и рећи: „Маша, Маша; заједно ћемо се радовати – с
ким ћу, ако не с тобом!“
И заиста је било тако, и она је стајала са изразом прекорне
попустљивости, који је говорио: „Твоје лепе речи ми не
причињавају никакво задовољство, али добро, нека ти буде.“
А после тога су им се већ срели погледи и осећај љубави је све
поправио.
Живели су заједно двадесет осам година; тешко је разумети
какви су односи међу људима који заједно живе скоро трећину
века.
Сада је она, оседела, прилазила прозору и гледалакако он,
оседео, улази у аутомобил. А некад су зајћдно ручавали у мензи у
Броној улици.
– Коља – тихо је рекла Марија Павловна. – Па Иван никад није
видео нашег Ваљу. Кад су га ухапсили Ваља још није био ни
рођен, а сад, кад се враћа, Ваља је већ осам година у гробу.
И та мисао ју је дубоко погодила.
Чекајући брата од стрица, Николај Андрејевич је размишљао о
свом животу и спремао се да се због њега покаје пред Иваном.
Замишљао је како ће показивати Ивану своју кућу. Ево, у
трпезарији му је туркменски ћилим; ђаво да га носи, зар није леп?
Маша има одличан укус, а Иван и сам зна ко јој је био отац; барем
у старом Петербургу разумели су се у живот.
Како сад да разговара са Иваном? Прошле су деценије, прошао
је читав живот. Али не! баш то и треба да буде тема разговора, да
живот није прошао. Зивот тек почиње!
Какав ће то бити сусрет! Иван се враћа у изузетно време,
толико има промена после Стаљинове смрти. И те промене су
дотакле све и раднике, и сељаке. Јер, појавио се хлеб. А сад се,
ево, Иван враћа из логора. И није једини. Па и у животу Николаја
Андрејевича дошло је до прекретнице.
Још од студентских дана Николај Андрејевич се осећао као
вечити губитник. То му је утолико теже падало што је изгледало
потпуно неправедно. Био је образован, много је радио, сматрали
су га занимљивим саговорником, у њега су се заљубљивале жене.
Важио је за поштеног, принципијелног човека и био поносан на
то, и није се предавао лицемерној снуждености – волео је да
исприча или чује добар виц за вечером, одлично се разумео у
сложену нумерацију сувих вина али би често давао предност
вотки.
Кад би познаници хвалили Николајев карактер, Марија
Павловна би, гледајући мужа весело-пакосним очима, говорила:
– Е, кад бисте мало живели са њим под истим кровом,
упознали бисте другачијег Кољу: тиранин, психопата, егоиста
каквог свет још није видео!
Понекад би неподношљиво нервирали једно друго познавањем
свих својих слабости и мана. Повремено би чак изгледало да је
најбоље да се растану. Али то је само тако изгледало; очигледно
да не би могли живети једнобез другог или би патили живећи
одвојено.
Марија Павловна се заљубила у Николаја Андрејевича још као
ученица, и све што јој је пре тридесет година изгледало лепо на
њему – његов глас, високо чело, крупни зуби, осмех – са
годинатаа јој је било све драже.
И он је волео њу, али се његова љубав мењала, и оно што је
некад у њиховим односима било главно померило се у страну, а
оно што није изгледало најзначајније заузело је главно место.
Висока и црноока Марија Павловна некад је била веома лепа. И
сад су јој још покрети били лаки а очи нису изгубиле младалачку
лепоту. Али и у младости, а посебно сад, осмех би јој кварио лице
кад би се осмехнула указивали су се велики, истурени доњи зуби.
Од студентских дана Николаја Андрејевича је мучио изостанак
признања за његов рад. Његови брижљиво припремани реферати
остављали су учеснике студентских семинара равнодушнима, док
би их збрзани говор риђег Радионова или пијанице Пижова тргнуо
из летаргије...
Николај Андрејевич је постао старији научни сарадник у
познатом научно–истраживачком институту, објавио је десетине
радова, одбранио докторску дисертацију. Али само је његова жена
знала колико га је то коштало.
Неколико људи од којих је један био академик, двојица на
нижим положајима него Николај Андрејевич а један није био чак
ни магистар, представљало је главну покретачку снагу његове
науке.
Ти људи су ценили Николаја Андрејевича као доброг
саговорника, поштовали су његову коректност, али га
најискреније и сасвим добродушно нису сматрали за правог
научника. А Николај Андрејевич је непрестано осећао атмосферу
напете пажње и одушевљења која је пратила те људе, посебно
хромог Мандељштама.
Једном је лондонски научни часопис написао да је Мандељштам
„велики настављач дела твораца савремене биологије“. Кад је
Николај Андрејевич прочитао ту реченицу учинило му се да би,
прочитавши нешто слично о себи, могао умрети од среће.
Мандељштам се понашао тако ружно – или је био мрачан и
намргођен, или се свима обраћао надменопоучним тоном. Кад би
мало попио у гостима, почињао је да исмејава својепознанике
научнике; за неке је говорио да су антиталентовани, а за неке чак
да су шарлатани и научни профитери. Николаја Андрејевича је
љутила и нервирала та његова особина – Мандељштам је то
говорио о онима са којима се дружио и којима је ишао у госте. И
Николај Андрејевич је мислио да, вероватно, седећи код неког
другог у гостима, Мандељштам и њега проглашава шарлатаном и
профитером.
Нервирала га је и Мандељштамова дебела жена – давно некад
лепа – која је, изгледа, волела само хазардне игре картама и
научну славу свог ћопавог мужа.
И истовремено се дивио Мандељштаму, говорио је да је таквим,
посебним људима, увек тешко у животу.
Али када би Мандељштам свисока поучавао Николаја
Андрејевича, овај би се страшно нервирао и, дошавши кући, грдио
Мандељштама.
Марија Павловна је свог мужа сматрала човеком великог
талента. Николај Андрејевич би јој причао о равнодушности
корифеја према његовом раду, и њена слепа вера у њега постајала
је све јача. Њено одушевљење, њена вера били су му потребни као
ракија пијанцу. Њих двоје су сматрали да неки људи имају среће,
неки је немају, а иначе су сви исти. Ево Мандељштама прати
изванредна срећа – прави Бењамин Срећни у биологији, а
Радионов је као некакав оперски тенор окружен обожаваоцима,
мада са својим широким јагодицама и прћастим носем нимало не
личи на оперског тенора. Чак је и Исак Хавкин имао среће, иако
му нису хтели дати магистарску титулу, у научне институте га
због сумње да је присталица витализма нису примали ни у најбоља
времена и сад је он, већ сед, радио у рејонској
санитарно–бактериолошкој лабораторији и ишао у поцепаним
панталонама. Али зато га посећују академици и он у својој бедној
лабораторији врши научна истраживања о којима се говори и
расправља.
Кад је покренута кампања против вајсманиста, вирховијанаца и
менделиста, Николај Андрејевич је био огорчен суровошћу мера
које су предузете против многих његових колега са посла. И он и
Марија Павловна су се озлоједили кад је Радионов одбио да призна
своје грешке. Радионов је био отпуштен и Николај Андрејевич му
је, грдећи га за бесмислен донкихотизам, намештао преводе са
енглеског.
Пижов је оптужен за клањање Западу и послат на рад у
експерименталну лабораторију у Чкаловској области. Николај
Андрејевич му је писао и слао књиге, а Марија Павловна је за
његову породицу направила новогодишњи пакет.
Новински чланци су разобличавали каријеристе, преваранте
који су себи купили дипломе и научна знања, лекаре који су се
преступничкинемарно односили према болесној деци и
трудницама, инжењере који су уместо школа и болница градили
себи виле. Готово сви који су тако демаскирани по новинама били
су Јевреји, и њихова имена била су навођена са посебном
пажњом: „Сруљ Нахманович... Хаим Абрамович... Израиљ
Мендељевич...“ Ако би у некој рецензији било речи о књизи коју
је написао Јевреј под руским псеудонимом, у загради би обавезно
било наведено и његово јеврејско име. Изгледало је да у СССР–у
само Јевреји краду, примају мито, криминално се односе према
болесницима, пишу развратне и уметнички безвредне књиге.
Николај Андрејевич је видео да се ти чланци допадају не само
кућепазитељима и пијаним путницима приградских возова. Њега
су такви текстови нервирали, али се истовремено љутио на своје
пријатеље Јевреје који се због те глупости понашају као да је
стигао крај света. Жалили су се да талентовану јеврејску
омладину не примају у аспирантуру, да Јевреје не примају на
факултет за физику московског универзитета, не запошљавају у
министарствима, тешкој па чак ни лакој индустрији, да Јевреје
који су завршили више школе шаљу на рад најдаље могуће од
Москве. Причали су и да се отпуштају готово само Јевреји.
Наравно да је у томе било истине, али Јевреји су уобразили да
постоји некакав грандиозни државни план који их осуђује на глад,
изрођавање, смрт. А Николај Андрејевич је сматрао да је ствар
једноставно у томе што део партијских и совјетских радника гаји
нетрпељивост према Јеврејима, и да кадровска оделења и комисије
за пријем на више школе не добијају никакве специјалне
инструкције у вези са њима. Стаљин није био антисемит и,
вероватно, није знао ништа о томе.
А и нису само Јевреји били жртве. Шта рећи за старог
Цурковског, за Пижова, Радионова?
Мандељштама, који је био на челу научног дела института,
деградирали су у сарадника у истом оделењу где је радио Николај
Андрејевич. Мандељштам је, наравно, могао да настави рад, а
докторска титула омогућавала му је да добија већу плату него
други сарадници.
Али кад је „Правда“ објавила непотписани редакцијски текст о
позоришним критичарима-космополитама – Гурвичу, Јузовском и
другима који су исмевали руско позориште, почела је широка
кампања демаскирања космополита у свим областима науке и
уметности, и Мандељштам је проглашен за антипатриоту.
Магистар Братова је за зидне новине написала чланак „Иван који
крије порекло“, и који је почињао речима: „Вративши се са
далеких путовања, Марк Самуилович Мандељштам је предао
забораву принципе руске совјетске науке...“
Николај Андрејевич је отишао код Мандељштама; овај је био
озбиљно уздрман, а и његова уображена жена није више била тако
охола. Пили су вотку, Мандељштам је псовао Братову – своју
бившу ученицу и, завукавши руке у косу, жалио се да његове
ученике, талентовану јеврејску децу, избацују из науке.
– Шта треба, да продају галантерију у киосцима? – питао је он.
– Ма не брините се, сви ће имати посао; и ви, и Хавкин, па чак
и лаборанткиња Ањечка Зилберман – рекао је шаљивим тоном
Николај Андрејевич. – Све ће се средити, сви ће имати своје парче
хле ба, и то са кавијаром.
– Боже мој – рекао је Мандељштам – није ту реч о кавијару,
реч је о људском достојанству.
Али што се тиче Хавкина, Николај Андрејевич се преварио.
Убрзо након што се у новинама појавила вест о лекарима-
убицама, Хавкин је ухапшен.
Вест да су научници-лекари и глумац Михоелс извршили
монструозне злочине потресла је сваког. Изгледало је као да се
20
црни облак надвио на Москву и почео се увлачити у куће, школе,
људска срца.
У рубрици „Хроника“ јасно је речено да су сви оптужени
лекари у истрази признали своју кривицу – значи, нема сумње да
су злочинци.
Па ипак је то изгледало незамисливо, и било је тешко дисати,
бавити се својим уобичајеним послом знајући да су академици,
доктори-професори постали тровачи и убице Жданова и
Шчербакова.4
Николај Андрејевич се сећао љубазног Вовсија и сјајног глумца
Михоелса, и није могао замислити да су они починили такав
злочин.
Али кад су признали! Ако нису криви, а признали су да јесу, ни
онда се може претпоставити да је дошло до другог злочина, још го
рег од овог за који су они окривљени – до злочина против њих.
Сама помисао на то била је страшна. Требало је имати посебну
храброст да се посумња у њихову кривицу, јер би то значило да
су злочинци били руководиоци социјалистичке државе, међу
њима и сам Стаљин!
Познаници лекари су му причали да им је рад у болницама и
поликлиникама постао готово немогућ. Болесници су под
утиском ужасних званичних саопштења постали врло сумњичави,
многи су одбијали да се лече код лекара Јевреја. Лекари су
причали да од становништва долази маса жалби и достава на
злонамерно несавесно лечење. У апотекама су купци сумњичили
фармацеуте да им подваљују отровне лекове, у трамвајима, на
пијацама, на послу се причало да је у Москви затворено неколико
апотека где су апотекари Јевреји – амерички агенти – продавали
пилуле са осушеним вашкама5; причало се да особље
породилишта заражава породиље и новорођенчад сифилисом, док
зубари својим пацијентима усађују рак вилице и језика. Причало
4 Наравно, не генерала Владимира И. Жданова (1902–64), већ партијског
радника, Стаљиновог „верног ученика и саборца“ Андреја А. Зданова
(1896–1948). Шчербаков је, вероватно, Александар С. Сцербаков (1901–45), још
један партијски радник.
5 Ово није бесмислено, већ заиста стандардни начин припреме бактериолошког
оружја. Конкретно, у Свердловску-19, војном градићу који је Берија основао
1949. поред, а сад је већ унутар самог уралског града Свердловска, и где је 1979.
дошло до највеће познате трагедије у свету због „цурења“ БО (признато и
објављено тек 1998!), капсуле са антраксом, који Руси зову „сибирски чир“
припремане су на следећи једноставан начин: у овчију чорбу се додају
аминокиселине, убацују се микроби који се размножавају а затим се смртоносно
вариво концентрише и суши. У време Горбачова војни градић је престао са радом
а стручњаци су, углавном остали у СССР-у. Међутим, према изјави генерал-мајора
Хоречка који се недавно нашао на челу Свердловска-19, „сада се фактички
обнавља институт који је ликвидиран 1986–89. године“. И последња напомена с
овим у вези: још 1925. потписан је међународни женевски протокол о забрани
употребе бојних отрова, загушљивих гасова и бактериолошког оружја; сличне
конвенције о забрани употребе и разраде БО потписиване су више пута. И кршене
од првог дана.
се о кутијама шибица са смртоносним дрвцима. Неки су се
присећали околности смрти давно покојних рођака и писали
органима безбедности захтевајући да се ти случајеви расветле и да
се лекари Јевреји казне. Било је посебно жалосно то, што су у
такве гласине веровали не само кућепазитељи, полуписмени и
полупијани утоваривачи и камионџије, него и неки доктори
наука, писци, инжењери, студенти.
То свеопште сумњичење било је Николају Андрејевичу
неиздрживо. Лаборанткиња великог носа Ана Наумовна
Зилберман долазила је на посао бледа, са лудачки раширеним
зеницама; једном је донела вест да је њена сусетка у комуналном
стану, запослена у апотеци, грешком издала погрешан лек и, кад
су је позвали да објасни случај, ужаснута, извршила је
самоубиство остављајући као сирочад ћерку, ученицу средње
музичке школе и сина-основца. Ана Наумовна је сад долазила на
посао пешке – у трамвајима су пијанци заподевали са њом
разговор о лекарима Јеврејима који су убили Жданова и
Шчербакова.
Николај Андрејевич је осећао гађење према новом директору
института Рискову. Рисков је говорио да је време да се руска
наука очисти од неруских имена, а једном је рекао и ово: „Дошао
је крај жидовској синагоги; кад бисте само знали, колико их
мрзим!“
Истовремено, Николај Андрејевич није могао да савлада радост
кад му је Рисков рекао: „Другови у Цека цене ваш рад, рад великог
руског научника.“
Мандељштам више није радио у институту, већ као наставник
методике у заједници школских установа. Николај Андрејевич га
је звао у госте и терао жену да му се јавља телефоном. Али
Мандељштам је постао лако раздражљив, сумњичав, и Николају
Андрејевичу је било драго што Марк Самуилович често одлаже
сусрете –били су све мучнији. У таквим временима лепше је
виђати се са ведрим људима, оптимистима.
Кад је Николај Андрејевич чуо да је Хавкин ухапшен,
бојажљиво погледавши телефон, шапнуо је жени:
– Сигуран сам да Исак ништа није крив; знам га тридесет
година! Она га је одједном загрлила и помиловала по глави:
– Поносна сам на тебе – рекла је. – Колико се бринеш због
Хавкина и Мандељштама, а само ја знам како су они били
неправедни према теби!
Било је то тешко време. Николај Андрејевич је морао да говори
на митингу о лекаримаубицама, да говори о потреби за повећаном
пажњом и о штети коју би нанела попустљивост.
После митинга се Николај Андрејевич запричао са сарадником
оделења физичке хемије професором Марголином, који је такође
одржао дугачак говор. Марголин је захтевао смртну казну за
злочиначке лекаре и прочитао поздрав Лидије Тимашук, која је
разоткрила лекаре-убице и била награђена орденом Лењина.6 Тај
Марголин је био врло јак у марксистичкој филозофији, водио је
наставу на изучавању четврте главе „Кратког курса“7.
– Да, Самсоне Абрамовичу – рекао је Николај Андрејевич. –
Тешка су ово времена. Кад мени није лако, како ли је тек вама да
држите говор на овакву тему?
Марголин је подигао танке обрве и, напучивши танку, бледу
доњу усну, упитао:
– Извините, нисам вас баш најбоље разумео?...
– Па ето – рекао је Николај Андрејевич. – Вовси, Етингер,
Коган – ко би то могао да помисли; па и ја сам лежао код Вовсија
на клиници, знам да га је особље волело, а болесници су му
веровали као Мухамеду.
Марголин је подигао мршаво раме, мрднуо бескрвном бледом
ноздрвом и рекао:
6 О овоме је Никита Хрушчов у свом реферату „О култу личности и његовим
последицама“ поднетом на XX конгресу КПСС 25. 02. 1956. рекао следеће:
„Такође се морамо сетити случаја “лекара-штеточина“. Заправо, није било
никаквог „случаја“ осим изјаве лекара Тимашук која је, можда под нечијим
утицајем или по налогу (била је тајни сарадник органа безбедности!), послала
Стаљину писмо у којем је тврдила да лекари примењују погрешне методе лечења.
То писмо било је довољно да Стаљин закључи како у Совјетском Савезу постоје
лекари-штеточине и изда налог да се ухапси група високих специјалиста
совјетске медицине. Он сам дао је упутства како да се води истрага, како да се
саслушавају ухапшеници. Рекао је: академику Виноградову ставити окове, тог-и-
тог тући. Овде је присутан делегат на конгресу, бивши министар државне
безбедности друг Игнатјев. Њему је Стаљин рекао директно:
– Ако не добијете признање од лекара – оде вам глава! Стаљин је и лично
позивао иследника, давао му инструкције, сугерисао методе саслушања, а метода је
била само једна – тучи, тући и тући.
Неко време након хапшења лекара ми, чланови Политбироа, добили смо
записнике са њиховим признањима. Након што нам је разаслао те записнике,
Стаљин нам је говорио:
– Ви, слепци једни, шта ћете без мене – пропашће нам држава јер не умете да
препознате непријатеља!
Случај је био изграђен тако, да се нису могле проверити чињенице на основу
којих се води истрага. Нисмо били у могућности да проверимо чињенице путем
контакта са људима који су дали та признања.
Али ми смо осећали да нешто није у реду у том случају са хапшењем лекара.
Многе од тих људи познавали смо лично, лечили су нас. И када смо после
Стаљинове смрти погледали како је изграђен тај „случај“, схватили смо да је од
почетка до краја био лажан.
Тај срамни „случај“ изградио је Стаљин, али није стигао да га доведе до краја
онако како је желео, и зато су лекари остали живи. Сад су сви они
рехабилитовани, раде на истим местима (...)“ и тако даље. Овој Хрушчовљевој
интерпретацији догађаја можда се и може веровати, иако је Стаљинов некадашњи
забављач и дворска луда о њему и Берији након 53-ће давао и несумњиво лажне
изјаве. Уз то, овај одломак из Хрушчовљевог реферата на конгресу добра је
илу–страција за тон и главну мисао читавог реферата: само један кривац и
злочинац, ми остали сасвим невини!
7 Кратки курс историје „Свесавезне комунистичке партије (бољшевика)“ који
је написала комисија ЦК, а чије је ауторство Стаљин напослетку у потпуности
приписао себи.
– А, сад ми је јасно; ви мислите да је мени, као Јевреју,
непријатно да жигошем та чудовишта? Напротив, управо мени је
посебно одвратан јеврејски национализам. А ако Јевреј у сарадњи
са Америком постане препрека на путу у комунизам, онда нећу
жалити не само себе, него ни рођену ћерку!
И Николај Андрејевич је схватио да није требало да говори о
љубави глупих болесника према Вовсију; ако човек не жали ни
рођену кћер, онда са њим треба бирати речи.
– Тако је; пропаст непријатеља лежи у нашем морално-поли
тичком јединству – закључио је Николај Андрејевич.
Да, било је то тешко време, и само једно је тешило Николаја
Андрејевича – на послу је све било изузетно добро.
Он као да се први пут ишчупао из узане стручне области и
улетео у живи простор, где га раније нису пуштали. Људи су му
почели долазити, тражили су његове савете, радовали се његовим
одзивима. Дотле равнодушне редакције научних часописа сад су се
заинтересовале за његове текстове; телефонирали су му из
ВОКС–а8, установе која се никад раније није обраћала Николају
Андрејевичу, и молили га да им пошаље рукопис још незавршене
књиге – ВОКС је хтео унапред да постави питање њеног
објављивања у земљама народне демократије.
Николај Андрејевич је тај период успеха доживљавао са
посебним, великим узбуђењем, али је Марија Павловна била
готово сасвим мирна. Кољи се дешавало оно што му се, по њеном
мишљењу, пре или касније морало десити.
А у животу Николаја Андрејевича било је све више промена.
Нови људи, који су дошли на чело института и гурали напред
Николаја Андрејевича, и даље му се нису допадали, нешто га је
одбијало од њих – њихова грубост и огромна самоувереност,
обичај да научне противнике зову нископоклоницима,
космополитима, агентима капитала, најамницима империјализма.
Али Николај Андрејевич је умео да у тим новимљудима препозна
оно најважније – смелост, снагу.
И није био у праву Мандељштам кад их је назвао неписменим
идиотима, „догматичким ждрепцима“. Њихова главна особина
није била ограниченост већ страственост, усмереност ка циљу
коју је рађао живот и која је водила животу. Зато су тако и
мрзели талмудисте, апстрактне теоретичаре.
И ти нови руководиоци института, осећајучи да је Николај
Андрејевич човек са другачијим погледима и схватањима, ипак су
се добро односили према њему, веровали су му; ипак је он прави
Рус. Добио је топло писмо од Лисенка; овај је имао високо
мишљење о његовој књизи и нудио му сарадњу.
Николај Андрејевич је на Лисенкове теорије гледао скептично,
али писмо од чувеног академика-агронома ипак му је ласкало.
Уосталом, било би погрешно одбацивати све радове Лисенка. А
8 Свесавезно друштво за културне везе са иностранством.
гласине да је врло опасан за своје научне противнике и да
прибегава полицијским аргументима и доставама у научним
споровима сигурно су биле претеране.
Рисков је од њега тражио да као научник одржи говор у којем
ће уништити стару и незаслужену репутацију космополита
протераних из биолошке науке, а Николај Андрејевич је то
одбијао иако је видео колико је директор незадовољан тиме.
Рисков је желео да се у јавности чује и гневни глас руског
научника-ванпартијца.
А за то време су се проносиле гласине да се у Источном
Сибиру журно подиже огромни град од барака. Причало се да су
те бараке за Јевреје. Иселиће их одавде исто као што су исељени
Калмици, кримски Татари, Бугари, Грци, Немци из Поволжја,
Балкарци и Чечени.
Николај Андрејевич је најзад увидео да је погрешио обећавајући
Мандељштаму сендвиче са кавијаром.
Узрујавао се очекујући суђење лекарима-убицама. Ујутру би
листао новине тражећи вест о томе. Као и сви други, нагађао је да
ли ће суђење бити отворено, и често питао жену:
– Шта мислиш, хоће ли се суђење објављивати из дана у дан, са
тужиочевим говором, испитивањем окривљених, њиховим
завршним речима, или ће само на крају објавити пресуду Војног
колегијума?
Једном је некоу поверењу рекао Николају Андрејевичу да ће
лекари бити јавно погубљени на Црвеном тргу после чега ће се,
несумњиво, преко целе земље закотрљати талас јеврејских
погрома, и да се баш зато припрема депортација Јевреја у
сибирску тајгу и у пустињу Каракум на изградњу Туркменског
канала. Та депортација ће бити предузета у циљу спасавања
Јевреја од немилосрдног мада праведног народног гнева.
Том депортацијом ће се исказати вечно живи дух
интернационализма који, потпуно разумејући гнев народа, ипак не
може да дозволи самовољу и крвопролиће.
Као и све друго што се догађало у земљи, овај стихијски револт
против крвавих јеврејских злочина био је унапред замишљен и
добро испланиран.
Исто тако је Стаљин планирао изборе за Врховни совјет –
унапред су прикупљана објективна мишљења, одређивани су
депутати, а затим је по плану ишло истицање кандидата, агитација
за њих и, напослетку, општенародни избори. Исто тако су
планирани бурни протестни митинзи, провале народног гнева и
манифестације братског пријатељства, исто тако су недељама пре
празничне параде писане репортаже са Црвеног трга: „Управо
посматрам тенкове који јуре...“ Исто тако је била испланирана
лична иницијатива Изотова, Стаханова, Дусје Виноградове;
масовна ступања у колхозе; именовани су и смењивани
легендарни хероји грађанског рата; раднички захтеви за
расписивање зајма и захтеви да се ради без слободних дана; исто
тако је планирана општенародна љубав према вођи; унапред су
одређивани инострани тајни агенти, диверзанти, шпијуни, а после
би након дуготрајних унакрсних испитивања биле потписане
изјаве, где су књиговође, инжењери, правни саветници, који нису
имали појма да су слуге већ пропале контрареволуције,
признавали своју многострану терористичку шпијунску
делатност. Исто тако су одређивани велики и популарни писци;
исто тако су састављана писма која су мајке дрвеним гласовима
читале пред микрофоном, обраћајући се синовима-војницима;
исто тако је унапред испланиран патриотски занос Ферапонта
Головатог; исто тако су одређивани учесницислободних
дискусија, када би оне из неког разлога затребале; унапред су
састављани говори и реплике учесника тих слободних дискусија.
И одједном је петог марта умро Стаљин и његова смрт је
нарушила гигантски систем механизованог ентузијазма, народног
гнева и народне љубави.
Стаљин је умро непланирано, без директиве надлежних органа.
Стаљин је умро без личне директиве самог друга Стаљина. У тој
слободи, тој самовољи смрти било је нешто експлозивно, нешто
што је противречило самој скривеној суштини државе.
Запрепашћеност и пометња завладали су умовима и срцима.
Стаљин је умро! Једне је обузела велика жалост – У неким
школама наставници су терали ученике да, клечећи и плачући,
читају званично саопштење о вођиној смрти. На зборовима у
фабрикама и предузећима многе је обузимала хистерија, чуло се
женско ридање и вриштање, неке жене су падале у несвест. Умро
је велики бог, идол двадесетог века, и жене су горко плакале.
А друге је обузео осећај среће. Село, које је малаксавало под
гвозденом тежином Стаљинове руке, најзад је одахнуло.
Вишемилионско становништво логора је ликовало.
...Колоне логораша у мрклом мраку иду на рад. Чује се само
хучање океана и лавеж вучјака. А онда као да поларна светлост
обасјава редове логораша: умро је Стаљин! Десетине хиљада
стражарно спровођених шапатом преноси један другом: „Црк'о је,
цркб...“ – и тај шапат многих хиљада шуми као ветар. Црна ноћ
прекривала је поларну земљу, али лед на Леденом океану био је
пробијен и океан је грмео.
А било је и много таквих који су на ову вест осетили
истовремено и велику жалост и жељу да заиграју од среће.
До запрепашћења је дошло оног часа, кад је радио предао
билтен о Стаљиновом здрављу: „Чејн-Стоксово дисање...
мокраћа... пулс... притисак...“ Владар од кога је начињено
божанство одједном је открио своју старачку немоћ.
Стаљин је умро! Та смрт је имала елемент слободне
неочекива–ности, потпуно стран природи Стаљинове државе.
26
Та неочекиваност је уздрмала државу, као што је била уздрмана
неочекиваношћу која се сручила на њу 22. јуна 1941. године.9
Милиони су желели да виде покојника. На дан Стаљинове
сахране не само читава Москва, него и становништво рејона и
области похрлило је ка Дому савеза. Колона камиона пуних људи
отегла се километрима.
Путеви су били закрчени све до Серпухова10, а затим је
паралисана цеста између Серпухова и Туле.
Колоне од много милиона пешака ишле су ка центру Москве.
Бујице људи као црне реке су се сударале, разбијале су се о
камен, превртале, уништавале возила, откидале гвоздене капије са
шарки.
Тог дана страдале су хиљаде људи. Дан крунисања цара на
Ходинки није био ништа у поређењу са даном смрти
овоземаљског руског бога – богињавог сина чизмара из градића
Гори.
Изгледало је као да људи иду у смрт у стању опчињености,
хришћанске, будистичке, мистичне осуђености. Као да је Стаљин-
велики чобанин – прикупљао оне овце које за живота није стигао
да покупи, као да је посмртно избацивао елемент случајности из
свог страшног генералног плана.
Окупивши се на заседању, Стаљинови саборци читали су
чудовишне извештаје од московске милиције и из мртвачница и
размењивали погледе. Њихова сметеност мешала се са новим и
непознатим осећањем – одсуством ужаса пред неминовним гневом
великог Стаљина. Газда је био мртав.11
Петог априла ујутру Николај Андрејевич је пробудио жену
вичући:
– Маша! Лекари нису криви! Маша! Мучили су их!
Држава је признала своју страшну кривицу – признала је да су
на осумњиченим лекарима приликом саслушања примењене
недозвољене методе.
Након првих тренутака среће, светле душевне лакоће, Николај
Андрејевич је одједном, први пут у животу, осетио некакво мутно
и мучно осећање.
Био је то нов и необичан осећај кривице због властите душевне
слабости, због говора на митингу, због потписивања колективног
писма које је осуђивало лекаре-монструме, због спремности да се
сложи са очигледном неправдом, због тога што се та спремност
родила у њему добровољно, искрено, из дна душе.
Да ли је он заиста живео исправно? Да ли је он заиста, као што
сви око њега мисле, поштен човек?
9 На дан „вероломног“, како се у СССР–у говорило, напада Немачке – био је
нарушен пакт о ненападању који је Стаљин склопио са Хитлером.
10 80 километара јужно од Москве.
11 Човек који је у детињству имао надимак „Сосо“, а затим, веро–ватно, сам себе
прозвао „Челични“, у Кремљу је заиста носио надимак „Газда“.
У души се све слило и растао је тежак, покајнички осечај.
Оног часа кад се божански непогрешива држава покајала за свој
злочин, Николај Андрејевич је осетио њено смртно земаљско тело
– држава је, као и Стаљин, имала срчану аритмију и беланчевине
у мокраћи.
Испоставило се да божанственост и непогрешивост бесмртне
државе нису сqмо притискале човека, него су га и штитиле,
правдале његову слабост и ништавност; држава је на своја гвоздена
рамена преузимала читав терет одговорности, ослобађала је људе
од химере савести.
И Николај Андрејевич се осетио као да је разоденут и као да
хиљаде туђих очију гледа његово голо тело.
А најгоре је било што је и он стајао у тој гомили која га је
гледала голог, и он је заједно са свима осталима посматрао своје
женски обешене сисе, наборан и нарастао од добре хране стомак,
дебеле наслаге сала на боковима.
Да, испоставило се да Стаљин има срчану аритмију и слаб
пулс, држава је неконтролисано мокрила, а Николај Андрејевич је
био го испод свог скупог одела од коверкота.
И то самопосматрање је било итекако непријатно, списак
гадости је био дугачак и одвратан.
На њему су се нашле и главне скупштине, и седнице Научног
савета, и свечана празнична заседања, и кратки лабораторијски
састанци, и чланци, и две књиге, и банкети, и одлазак у госте
важнима и лошима, и гласања, и шале за столом, и разговори са
шефовима кадровских оделења, и потписивање заједничких
писама, и пријем код министра.
Али у торби његовог живота било је и других писама – оних
што нису била написана, иако је сам Бог тражио да се напишу.
Било је ћутање тамо, где је Бог захтевао да се нешто каже, био је
телефонски број који је обавезно требало назвати, а није био на-
зван, посете које је био грех не учинити а нису учињене, непослан
новац и телеграми... Много је тога што сеније нашло на списку
његовог живота.
И није имало смисла да се овако разоденут буде поносан на
оно, чиме се он стално поносио – да никад никог није цинкарио,
да је, кад су га позвали у Лубјанку, одбио да компромитује
ухапшеног колегу, да се, налетевши на улици на жену
депортованог познаника, није окренуо, већ се руковао са њом,
упитао како су деца...
Нема се ту на шта бити поносан...
Читав његов живот представљао је једну велику покорност.
Тако је поступао и кад је Иван био у питању; Иван је провео
три деценије по затворима и логорима и Николај Андрејевич, сав
поносан на то што га се није одрекао, ниједном му за све то време
није послао писмо. А кад је Иван писао Николају Андрејевичу,
замолио је стару тетку да уместо њега одговори на то писмо.
Све то је раније изгледало сасвим природно, а сад му је
одједном засметало, почело је да гребе по души.
Сетио се како је на митингу у вези са суђењима 1937. гласао за
смрму казну Рикову и Бухарину.
За 17 година ниједном се није сетио тог митинга, а сад га се
одједном сетио.
Тада је изгледало чудно, чак сумануто то, што су неки
професор рударског института – заборавио му је име – и песник
Пастернак одбили да гласају за смртну казну за Бухарина. Па
злочинци су сами признали на суђењу! Јавно их је саслушавао
културни, универзитетски образован човек Андреј Јануаревич
Вишински. Није било ни сенке сумње у њихову кривицу!
А сад се, ево, Николај Андрејевич сетио да је ипак било сумње.
Он се само правио пред собом и пред другима да не сумња. А све и
да је у души био Сигуран у Бухаринову невиност, ипак би гласао
за смртну казну. Али било му је лакше да не сумња и гласа, и зато
се претварао пред собом да не сумња. А већ да не гласа, то никако
није могао – он, који је веровао у велике циљеве партије Лењина и
Стаљина.
Јер он је искрено веровао да је први пут у историји изграђено
социјалистичко друштво без приватног власништва и да је
социјализму неопходно потребна диктатура државе. Сумња у
Бухаринову кривицу, одбијање да гласа, значило би сумњу у
моћну државу и њене велике циљеве.
Али чак је и у тој светој вери негде у дну душе тињала сумња.
Да ли је то заиста социјализам – са Колимом, са
људождерством за време колективизације, са погибијом милиона?
Да, дешавало се да му се у тајне дубине свести увлаче и такве
мисли – толико је нечовечан био терор, толико велика страдања
радника и сељака.
Да, живот му је протекао у покорности, у савијању леђа,
страху од глади, муцења, сибирских логора. Али био је ту и један
нарочито подли страх – да уместо зрнастог не добије само обични
кавијар од сибирског лососа. И том подлом кавијарском страху
служиле су младалачке маште из времена војног комунизма –
само да не сумња, само да без размишљања гласа и потписује. Да,
да; страх за своју кожу, да му је живом не одеру, и страх од
губитка прворазредног кавијара потхрањивао је његову идејну
снагу.
И сад се одједном држава малко тргла и признала да су лекари
били мучени. А сутра ће држава признати да су и Бухарин,
Зиновјев, Камењев, Риков, Пјатаков били мучени, и да Максима
Горког нису убили непријатељи народа. А прекосутра ће
признати и то да је безразложно уништила милионе сељака.
А онда ће се испоставити да непогрешива и свемоћна држава не
сноси сама кривицу за све, да ће и Николај Андрејевич морати да
одговара – он који никад није сумњао, који је за све то гласао и
стављао свој потпис. Научио је тако добро и вешто да се претвара
29
пред собом, да нико па чак ни он сам није приметио да је то
претварање. Био је искрено поносан на своју веру и на своју
чистоћу.
Тај мучан осећај, тај презир према самом себи на махове је био
тако велик, да се у њему јављала огорченост према држави –зашто
је признала?! Боље да је ћутала! Није имала права да призна, боље
да је све остало као што је било.
Како ли је тек било професору Марголину, који је изјавио да
би не само лекаре-монструме, него и своју жидовску децу побио
за велику ствар интернационализма.
По савест је неиздрживо кад човек постане свестан своје
дугогодишње покорне подлости.
Али тај тежак и мучан осећај се мало-помало почео губити.
Изгледало је да се све променило и да је све, истовремено, остало
исто.
Посао у институту је постао много лакши и мирнији, нарочито
онда кад је Рисков својом грубошћу изазвао незадовољство више
инстанце и био скинут са директорског положаја.
Најзад је стигао и успех о којем је Николај Андрејевич тако
дуго маштао, и то није био успех поклоњен одозго, не
министарски усхеп, већ стварни. То се осећало у много чему – у
чланцима по часописима, у изјавама учесника научних скупова, у
задивљеним погледима научних сарадница и лаборанткиња,у
писмима која је почео добијати.
Николај Андрејевич је постао члан Високог научног савета, а
убрзо га је президијум Академије поставио за научног
руководиоца Института.
Николај Андрејевич је желео да се поново приме отпуштени
ко–смополити и идеалисти, али никако није могао да убеди шефа
кадровског оделења, једну добру и симпатичну али изванредно
тврдоглаву жену. Једино што му је успело било је да им омогући
хонорарне послове.
И сада је, гледајући Мандељштама, Николај Андрејевич мислио:
зар су о том јадном и беспомоћном човеку, који је доносио у
Институт преводе и белешке, пре неколико година у иностранству
писали као о изуземом, готово великом научнику? Зар је Николај
Андрејевич тако жељно ишчекивао његове похвале?
Раније се Мандељштам одевао немарно, а сад је долазио у
Институт у свом најбољем оделу.
Николај Андрејевич једном се нашалио с тим у вези, и
Мандељштам је рекао: „Глумац без ангажмана увек мора бити
добро одевен.“
И сад му је, док се присећао прошлости, помисао на сусрет са
Иваном била тако чудна, горка и радосна.
Некад давно у фарнилији се укоренило мишљење да Вања
превазилази све своје вршњаке и по интелигенцији и по
талентованости, па се и сам Николај Андрејевич уверио у то –
30
тачније, није се баш уверио, у дну душе је сумњао, али се
приклонио том општем уверењу.
Вања је брзо и са лакоћом ишчитавао књижурине из области
физике и математике, усвајао је знања која су нудиле не
ученички-–покорно, већ некако на свој начин, необично. Од
детињства је испољавао способност за вајање, умео је да живо
изрази у глини неки уочени израз лица, необичан гест, особеност
кретања. И, што је било већ сасвим необично, поред интересовања
за математику у њему је живела склоност према древном Истоку,
добро је познавао литературу о парћанским рукописима и
споменицима.
Од детињства су се у његовом карактеру укрштале црте које се
иначе не срећу у једном човеку.
Као мали ученик реалке у тучи је разбио свом противнику
главу, па су га два дана држали у полицијској станици. А иначе је
био бојажљив, срамежљив, осећајан и у дворишту је имао
властиту „болницу“ за унесрећене животиње – пса са отсеченом
шапом, сле–пог мачка, чавку којој је неко откинуо крило.
Као студент Иван је исто тако зачуђујуће спајао у себи
деликатност, доброту, стидљивост са немилосрдном оштрином,
због које су чак и његови најближи увек били помало озлојеђени.
Можда су те његове карактерне црте и довеле до тога да не
оправда наде – његов живот је пошао погрешним током, и он сам
је томе био највише крив.
Двадесетих година многи способни млади људи нису могли да
стекну високо образовање због свог социјалног порекла – деца
племића, царских официра, свештеника, фабриканата и трговаца
нису примана у више школе.
Иван је био примљен на универзитет – потицао је из породице
радничке интелигенције и лако је прошао сурову универзитетску
чистку по питању класног порекла.
И кад би Иван данас започињао свој живот, садашње тешкоће у
вези са петом тачком упитника – националношћу, уопште га се не
би дотакле.
Али све и кад би сада отпочињао живот, Иван би вероватно
поново кренуо путем неуспеха.
Значи да ствар није била у спољним околностима. Иванова
несрећна, горка судбина зависила је од њега самог.
На универзитету је водио жестоке спорове са предавачем
дијалектичког материјализма. Ти спорови су трајали све док
кружок за филозофију није био распуштен.
Онда је Иван у аудиторијуму одржао говор против диктатуре –
рекао је да је слобода благо једнако животу, да ограничавање
слободе осакаћује људе као што ударци секире одсецају прсте,
уши, док је укидање слободе једнако убиству. После тог говора
искључен је са универзитета и на три године депортован у
Семи–палатинску област.
Од тада је прошло око 30 година, и за све то време Иван није
био дуже од годину дана на слободи. Николај Андрејевич га је
последњи пут видео 1936, недуго пре новог хапшења, након чега
је већ без прекида провео 19 година у логорима.
Другови из детињства и студентских година дуго су га се
сећали, говорили су: „Данас би Иван био академик“ и „Да, он је
био изузетна личност али, ето, није имао среће.“Али неки су
говорили да је он ипак био будала и лудак.
Ања Замковскаја, Иванова љубав, памтила га је дуже од других.
Али време је учинило своје и Ања, сад већ проседа, болешљива
Ана Владимировна, престала је да се распитује о Ивану.
Отишао је из свести људи, из њихових топлих или хладних
срца, сад је још потајно живео у подсвести, све теже и ређе
васкрсавајући у памћењу оних који су га познавали.
Време је без зурбе, марљиво радило свој посао – човек се прво
исписао из живота, преселио у памћење људи, затим је изгубио
право и на боравак у памћењу, сишао у подсвест и сад се
појављивао ретко, као вањка–встањка12, узнемиравао је људе
својим не–очекиваним кратким појавама.
А време је све радило свој ретко једноставан посао, и Иван је
већ закорацло да из мраЧног подрума подсвести својих пријатеља
пређе на стални боравак у небиће, у вечни заборав.
Међутим, изненада је наступило ново, постстаљиново доба, и
судбина је наменила Ивану да се врати у онај живот који је већ
изгубио сећање на њега и његов лик.
12 Играчка која се увек усправља.
32
4
Стигао је тек предвече.
Код Николаја Андрејевича су се измешали незадовољство због
изостанка са рођендакске прославе и брига о Ивану, усклици на
рачун седе косе, бора, живота. Очи су му се овлажиле – тако се у
глинастим сувим јаругама после олује одједном појави вода;
заплакала је Марија Павловна, поново сахрањујући сина.
Тамно лице пуно бора, ватирани капут, војничке ципеле
човека из логорског царства били су неспојиви са светом
паркетних подова, ормана за књиге, слика, лустера.
Савлађујући узбуђење и гледајући очима замагљеним од суза на
брата од стрица, Иван Григорјевич је рекао:
– Николај, пре свега да ти кажем да нећу тражити ништа од
тебе – ни новац, ни да ми сређујеш боравак, ни било шта друго. И,
већ сам био у јавном купатилу, тако да се не мораш бринути због
бува.
Николај Андрејевич се насмејао кроз сузе.
– И сед, и са борама, а све онај исти наш Вања!
И он описа у ваздуху круг, а затим га проби прстом.
– Неподношљив, прав као рукуница, и истовремено тако добар.
Марија Фавловна је погледала мужа – она му је баш јутрос
говорила да би било најбоље да Иван прво оде у јавно купатило,
јер се у њиховом неће моћи тако добро окупати, а и ко ће да риба
купатило после њега.
У том испразном разговору није била само испразност; осмеси,
погледи, покрети руку, искашљавање – све то помагало је да се
поново открију, објасне, разумеју.
Николај Андрејевич је желео да говори о себи, желео је више
него да се само присећа детињства, набраја помрле рођаке; виае
него да пита Ивана о његовом животу. Али пошто је био добро
васпитан, то јест умео је да говори и чини и оно што не жели,
рекао је:
– Најбоље би било кад бисмо могли отићи у летњиковац где
немам телефон, па да те само слушам недељу дана, месец, два!
33
Иван Григорјевич замисли себе како, седећи у викендашком
наслоњачу и пијуцкајући вино, прича о људима који су отишли у
вечну таму. Судбина многих од њих била је тако страшна и тужна
да би и најнежнија, најблажа, најлепша реч о њима била као руб
додир хладне руке за огољено намучено срце. Не, није могао да
говори о њима.
И, вртећи главом, он рече:
– Да, да, да; приче из хиљаду и једне поларне ноћи. Узбуђеност
због сусрета још увек га је држала. Који је Коља прави – онај у
излизаног сатенској кошуљи, са енглеском књигом под мишком,
весео, интелигентан и предусретљив, или овај – са отромбољеним
образима и воштаном челом?
Читавог живота Иван је био јак. Увек су му се обраћали са
молбама да нешто објасни, поправи. Понекад су чак и житељи
логорашке криминалне „Индије“ тражили његов савет. Једном је
успео да спречи тучу ножевима између лопова и „џукела“.13
Ценили су га разни људи – и инжењери-штеточине, и стари
одрпани гардиста и Дењикинов потпуковник – мајстор за
тестерисање дрва, и гинеколог из Минска, окривљен за јеврејски
буржоазни национализам, и кримски Татарин, који се бунио што
је његов народ са обале топлог мора протеран у тајгу, и
колхозник који је у колхозу украо џак кромпира са намером да
се, након што одробија своје, не враћа у колхоз, добивши са
потврдом из логора шестомесечне исправе за град.
Али тог дана је пожелео да нечије добре руке ачину тешко
бреме са његових рамена. И знао је да постоји само једна сила
пред којом се човек чудесно пријатно осети мали и слаб –
мајчинска. Али он већ одавно није имао мајку, и није било никог
да га ослободи терета.
А Николај Андрејевич је сасвим изненада осетио нешто
необично.
Чекајући Ивана, разнежено је мислио како ће бити са њим
искрен до краја, као ни са ким у животу. Намеравао је да исповеди
Ивану све што му лежи на савести, да му покајнички открије све
своје горке и подле слабости.
Нека му Иван суди и, ако може, нека схвати и опрости, а ако
не схвати и не опрости, опет добро, неће му он ништа замерити.
Николај је био узбуђен, навирале су му сузе на очи док је у себи
понављао стихове Њекрасова:
Син се оцу поклонио,
Ноге старцу је умио...
Толико је желео да каже свом брату од стрица: „Вања,
Вањечка, знам да ми нећеш веровати, али ја ти тако завидим,
завидим ти на томе што у страшном логору ниси морао да
13 У оригиналу „кучке“ – криминалци-логораши који су се одметнули од
„својих“ и почели да сарађују са логорским властима.
34
потписујеш подла писма, да гласаш за смртну казну невиним
људима, да држиш подле говоре...“
А онда, тек што је угледао Ивана, неочекивано му се јавио
сасвим супротан осећај. Човек у ватираном капуту и војничким
ципелама, са лицем изједеним од мразева и љутог дима у баракама,
изгледао му је као туђин и непријатељ.
Такав осећај би му се јављао кад би отпутовао у иностранство.
Изгледало му је незамисливо, немогуће да са дотераним и
негованим странцима дели своје сумње, горчину онога што је
доживео у својој домовини.
И зато странцима никад и није износио сумње, него је говорио
о оном главном и неоспорном – о историјским достигнућима
совјетске државе. Бранио је од њих себе и своју домовину.
Никад му не би пало на памет да ће Иван изазвати у њему
сличан осећај. Како је то могуће? Али било је баш тако.
Све му се чинило да је Иван дошао само зато да прецрта његов
живот. Сваког часа он ће почети да му се обраћа снисходљиво,
надмено, понижавајуће.
И страшно је пожелео да објасни Ивану да се сад све
променило, да је сад све другачије, све старо је одбачено и
Иванова горка судбина и уништен живот нису случајност. Да, да,
несрећни седи студент... Шта је све доживео и шта га још чека у
будућности?
И можда баш зато што је толико желео да све то каже Ивану,
Николај Андрејевич је рекао нешто сасвим друго:
– Како је све испало добро! Главно је, Вања, да смо ми пот
пуно равноправни. Хоћу да ти кажем ово: ако ти се некад јави
осећај изгубљених деценија и упропаштеног живота, сад, кад се
будеш сретао са људима који нису све те године провели у сечи
шуме и копању земље, него су писали књиге и радили друге
ствари – треба да отераш од себе тај осећај! Ти си потпуно
равноправан са онима који су покретали науку, који су успели у
животу и раду!
И он осети како му је од узбуђења задрхтао глас и како је
слатко затреперило његово срце.
Приметио је Иванову збуњеност, видео је како су сузе поново
пошле на очи његовој жени.
Јер он је волео Ивана, целог свог живота га је волео.
А Марија Павловна никад није тако јасно осетила душевну
снагу свог мужа као у тим тренуцима кад је храбрио несрећног
Ивана. Она је бар добро знала ко је победник, а ко губитник.
То је заиста чудно, али чак ни онда кад је ЗИС-овска лимузина
одвезла Николаја на аеродром Внуково, одакле је летео у Индију,
где је требало да представи делегацију совјетских научника
премијеру Нехруу, она није тако дубоко осетила свој животни
тријумф. Сад је тај тријумф био јединствен, овако спојен са сузама
због погинулог сина, са жалошћу, са љубављу према седом човеку
у грубој обући.
35
– Вања – рекла је – спремила сам вам много гардеробе; срећом
сте ви и Коља исте висине.
Тренутак да сеговори о старој одећи Николаја Андрејевича
није био баш најбоље изабран, и он рече:
– Господе, па шта има да се прича о таквим ситницама. Па
наравно да ћу ти дати одеће, Вања, од свег срца.
– Није проблем у срцу – рекао је Иван Григорјевич – него што
си трипут дебљи од мене.
Марији Павловној је засметао Иванов проницљиви и чак
некако као саучеснички поглед. Очигледно, то, што се њен муж
држао изразито скромно, омогућавало је Вањи да задржи стари
снисходљив однос према Николају Андрејевичу.
Иван Григорјевич је попио чашицу вотке, и на лицу му је
појавило тамносмеђе руменило.
Упитао је за старе познанике.
Већину његових старих пријатеља Николај Андрејевич није
видео деценијама, неки више нису ни били живи. Нестало је све
што их је спајало – заједничка интересовања и послови, разишли
су им се животни путеви, заборављени су чак и сажаљење и туга
за онима који су отишли без права на преписку и повратак.
Николај Андрејевич није желео да их се присећа, као што човек
не жели да пеилази осушеном усамљеном стаблу око којег је само
мртва прашњава земља.
Он је желео да говори о људима које Иван није познавао, а који
су били везани за догађаје из његовог живота. Причајући о њима,
приближавао се оном главном – причи о себи.
Да, баш у овим тренуцима треба се избавити од интелигентског
црвића, од осећања кривице, непоштености оног лепог што му се
догодило. Није желео да се каје, већ да се хвали.
И он поче да говори о људима који су се према њему односили
са добродушним презиром, који га нису разумели ни ценили, а
којима је он сад спреман да помогне од свег срца.
– Коља – одједном се јавила Марија Павловна – реци му за Ању
Замковскују.
И муж и жена опазише како се Иван тргнуо. Николај
Андрејевич рече:
– Она ти је, сигурно, писала?
– Последње писмо сам добио пре осамнаест година.
– Да, да, удата је. Муж јој је физико-хемичар, ради на оним
атомским пројектима. А замисли, живе у Лењинграду у истом
оном стану где је она некад живела код родбине. Понекад је
виђамо ујесен, на одтаору... Раније је увек питала за тебе, али је
после рата престала.
Иван Григорјевич се искашљао и промукло рекао:
– Ја сам мислио да је умрла кад су писма престала да стижу.
– Да; о Мандељштаму – наставио је Николај Андрејевич
прекинуту причу. – Сећаш се старог Заозерског? Мандељштам је
био његов омиљени ученик. Заозерски је добио своје тридесет
36
седме – путовао човек у иностранство, нескривено се састајао са
старим емигрантима и са онима што су искористили службена
путовања да емигрирају – Ипатјевом, Чичибабином... А, да, о
Мандељштаму: он је тад одмах почео да напредује, али већ сам ти
испричао како се то завршило, како су га прогласили за
космополиту и томе слично. Наравно, све су то глупости, али кад
се угледао на Заозерског па је стварно имао гомилу јеврејских и
америчких научних веза...
Николај Андрејевич је помислио да не говори он све то због
себе, већ због Ивана – па Иван сигурно живи у старим дечијим
представама, треба га увести у данашњи дан. И уто му кроз главу
севне мисао: „Боже, какав сата ја гад и лицемер!“
Он погледа на Иванове мрке непомичне руке и поче да
објашњава:
– Ти, вероватно, не познајеш добро ту терминологију –
космополитизам, буржоазни национализам, значај пете тачке
упитника. Космополитизам отприлике одговара учешћу у
монархистичкој завери у време првог конгреса Коминтерне. Мада,
ти си већ срео у логорима све њих. Они који су замењивали
смењене такође би били смењени и завршавали као твоји суседи
на затворском лежају. Али мислим да нам то више не прети –
процес смењивања је завршен. Национално је из области форме у
нашим животитна током ових деценија прешло у област садржаја
на грандиозан и једноставан начин. Али ту једноставност многи не
могу да схвате. Знаш, кад човека скидају са положаја и хапсе, он
то не жели да прихвати као историјску закономерност, већ у томе
види само грешку, апсурд. Али чињеница је чињеница. Наши
научници, наши техничари створили су руске совјетске авионе,
руске атомске реакторе и рачунаре, и та сувереност мора бити
праћена политичком сувереношћу – руско је ушло у област
садржаја, у сам темељ...
Николај Андрејевич настави о томе какомрзи
црностотинаше.14 Али он истовремено види да су Мандељштам и
Хавкин, неоспорно талентовани и способни људи, били
заслепљени – веровали су да је све што се догађа само јудофобија
и ништа више. Као што ни Пижов, Радионов и други нису увиђали
да се код Лисехка не може говорити само о грубости и
нетрпељивости, да је ту реч о националној науци коју људи као
он афирмишу.
Иван га је пажљиво гледао, и у души Николаја Андрејевича се
замешкољио немир, онакав као у детињству кад осетиш на себи
тужан поглед мајчиних очију и нејасно увиђаш да си нешто
погрешно рекао. Желећи да одагна тај мутан осећај, Николај
Андрејевич поче да говори посебно одлучно, наглашавајући речи.
14 „черная сотня – реакционарна, погромашка организација с почетка XX века,
у царској Русији. У СССР–у, фигуративно, антисемити.
37
– Прошао сам многа искушења – рекао је искрено и тужно –
прошао сам их у тешко, сурово време! Наравно, ја нисам дизао
буку као некад Херценово „Звоно“, нисам разобличавао Берију и
Стаљинове грешке; али о томе нема смисла говорити.
Иван Григорјевич је оборио главу и није било јасно да ли је
задремао, или машта о нечем далеком, или се замислио над речима
Николаја Андрејевича. Руке су му мировале, главу је увукао у
рамена. Исто тако је седео јуче у возу, слушајући своје сапутнике.
Николај Андрејевич рече:
– Било је гадно и за време Јагоде, и за време Јежова, али сад, кад
више нема ни Берије, ни Абакумова, Рјумина, Меркулова,
Кобулова – сад сам коначно стао на своје ноге. Али, пре свега, сад
мирно спавам, не морам се плашити ноћних гостију. И не само ја.
Човек и нехотице помисли – ипак нисмо узалуд поднели то тешко
време. Створен је нови живот, и ми учествујемо у њему свако
према својим могућностима.
– Коља, Коља – тихо је рекао Иван Григорјевич.
Те речи наљутише Марију Павловну. Она је заједно са мужем
за–пазила незадовољан и мрачан израз Ивановог лица. Она
прекорно рече мужу:
– Зашто се плашиш да кажеш да су Мандељштам и Пижов
уображени људи? Нема шта да се жали што их је живот ставио на
њихово место. Тако им и треба!
Прекоревала је мужа, али је тај прекор био намењен госту. И,
мало се уплашивши због својих оштрих речи, брзо је додала:
– Идем да спремим кревет. Вања је сигурно страшно уморан, а
ми не мислимо на то.
А Иван Григорјевич је, већ знајући да му долазак код брата
неће донети олакшање већ само нови терет, намрштено упитао:
– Кажи ми, јеси ли и ти потписао оно писмо којим су
осуђивани лекари-убице? Чуо сам за то писмо од оних које су
ипак стигли да смене.
– Ах, Иване, што си ти чудан... – почео је Николај Андрејевич
и застао, стегло му се грло.
У њему се све охладило и, истовремено, осетио је како му
избија зној, како је поцрвенео, образи су му горели. Али није
клекнуо пред Иваном, него је рекао:
– Ех, пријатељу мој, није ни нама овде било лако...
– Ма боже сачувај – журно је рекао Иван Григорјевич. – Нисам
ја дошао да ти судим, ни било коме другоме... Какав сам ја судија,
шта ти је... Чак напротив...
– Не, не; нисам то мислио – рекао је Николај Андрејевич. –
Мислио сам на то како је важно не бити заслепљен у
противречностима, у диму, прашини, него видети величину пута
пред нама, јер човек ако постане слеп може и да полуди...
Иван рече виновничким гласом:
– Да, то је моја невоља; стално мешам вид и слепило.
38
– Где ћемо да сместимо Вању? – упитала је Марија Павловна. –
Где ће му бити најзгодније?
Иван Григорјевич је рекао:
– Не, не, хвала; не могу да преночим код вас.
– Ма како то? Па где ћеш онда? Маша, дај да га вежемо!
– Немојте, доста сам био везан.
Николај Андрејевич је ућутао, намрштивши се.
– Извините, није то зато, једноставно не могу... – рекао је Иван
Григорјевич.
– Види, Вања... – почео је Николај Андрејевич и опет заћутао.
Кад је Иван Григорјевич отишао, Марија Павловна је погледала
пун сто и одмакнуте столице.
– А дочекали смо га царски – рекла је. – Ни Несмејанове никад
нисмо боље угостили.
И заиста је Марија Павловна – што се ретко догађа шкртим
љу–дима – овог пута спремила богату вечеру, раскошнију него
што би неко ко иначе живи расипнички.
Николај Андрејевич приђе столу.
– Да, кад је неко луд, луд је за цео живот – рече он. Марија
Павловна му стави дланове на слепоочнице и, љубећи га у чело,
рече:
– Ти си непоправљиви идеалиста. Немој толико да бринеш због
њега.
39
5
Иван Григорјевич се пробудио у зору на клупи вагона без
резервација и, слушајући клопарање точкова, отворио очи,
загледао се у јутарњи сумрак с друге стране стакла...
Неколико пута за двадесет девет година затвора и логора сањао
је своје детињство. Једном је сањао малени залив – у мирној води,
по ситним камичцима који су прекривали дно, побочке је
пројурило бешумним подводним кораком неколико рачића и
нестало у морској трави... Он је лагано корачао по облуцима,
осећајући стопалима нежни подводни лан, и као млаз живе
бризнуло је, расуло се десетине дугуљастих капљица – млађ
скуше и шаруна... Сунце је обасјало зелене подводне ливаде,
јелике; чинило се да залив није од слане воде, већ од слане
светлости...
Тај сан је сањао у загрејаном затвореничком вагону и, мада је
отад прошло четврт века, сећао се чемера који га је обузео кад је,
пробудивши се, угледао сиву светлост зимског дана и сива лица
затвореника, кад је зачуо шкрипу чизама по снегу и лупање
чекића страже по дну вагона.
Понекад је замишљао кућу на обали мора, гране старе трешње
које се дижу над кровом, бунар...
Напрежући памћење до крајњих граница, присећао се како сија
дебели лист магнолије, присећао се великог пљоснатог камена на
дну потока. Дозивао је тишину и свежину соба чији су зидови
били премазани кредом, вез на столњаку. Сећао се како је читао
лежећи на дивану – воштано платно које је прекривало диван
било је пријатно хладно у врућим летњим данима. Понекад је
покушавао да се присети мајчиног лица, стезало му се срце,
мрштио се, и кроз затворене очи избијале су му сузе, као у
детињству кад покушаш да гледаш у сунце.
Сећао се планина детаљно и лако, као да је листао добро знану
књигу која се сама отвара на жељеној страни.
Пробивши се кроз жбуње купине и поред искривљених
брестова, клизећи по каменитој жуто-сивој, испуцалој земљи,
стигао би до превоја и, бацивши поглед на море, залазио у
40
свежину полумрачне шуме... Моћни храстови су својим дебелим
гранама дизали до самог неба густе крошње под којима је било
мирно и тихо.
Средином прошлог века приобална места су била насељена
Черкезима.
Стари Грк, отац баштована Методија, као дечак је видео
черкеска села, баште.
Када су Руси освојили приобаље,Черкези су отишли и живот у
приобалним планинама је замро. Међу храстовима су се понегде
могле видети погрбљене, подивљале шљиве, крушке и трешње, а
бресака и кајсија више није било, њихов кратки век је прошао.
У шуми су лежали мрачни зачађављени каменови, остаци
порушених огњишта, а на напуштеним гробљима тамнеле су
надгробне плоче, већ допола утонуле у земљу.
Све неживо – камење, гвожђе – са временом је зарањало у
земљу, растварало се у њој, а зелени живот је, напротив, стре–мио
из земље. Тишина над хладним огњиштима је била врло туробна и
дечаку је тада повратак кући био још пријатнији, јасно је осећао
мирис кухињског дима, чуо лајање пса, кокодакање кокошака.
Једном је пришао мајци која је седела за столом читајући
књигу, загрлио ју је, клекнуо и спустио главу у њено крило.
– Да ниси болестан? – упитала је она.
– Нисам, здрав сам; тако сам срећан – одговорио је он љубећи
њену хаљину, њене руке, а онда се одједном расплакао.
Није могао да објасни мајци шта осећа – чинило му се да у
шумској полутами неко јадикује, тражећи нестале људе, загледа за
дрвеће, ослушкује не би ли чуо гласове черкеских чобана и
детињи плач, увлачи ваздух на нос – не мирише ли однекуд дим,
вруће лепиње...
И није био само срећан – било га је стид што осећа пријатност
родног дома, вративши се из шуме...
Мајка, изгледа, из његових покушаја објашњења није схватила
шта му је, и само је рекла:
– Будалице моја, какав ће ти бити живот кад си тако осетљив...
А за вечером је отац рекао, разменивши поглед са мајком:
– Вања, ти вероватно знаш да се наш Сочи раније звао Пост
Даховски, а насеља у планинама – Прва Чета, Друга чета...
– Знам – рекао је он и незадовољно шмркнуо.
– То су биле постаје руских војника, али они нису дошли
овамо само са пушкама, него и са секирама, лопатама__________, пробијали
су пут кроз густу шуму где су живели дивљи, сурови брђани.
Отац се почешао по бради и наставио:
– Извини за високопарност... пробијали су пут за Русију, тако
смо се и ми нашли овде. Ја сам радио на оснивању школа а,
рецимо, Јаков Јаковљевич је садио винограде, баште, други су
подизали болнице, правили цесте. Прогрес тражи жртве, а због
оног што мора бити не вреди плакати. Разумеш о чему говорим?
41
– Разумем – рекао је Вања. – Али баште су овде биле и пре нас,
а сад су пропале.
– Е, па, тако је то – рекао је отац. – Не можеш направити
кајгану ако не разбијеш јаја. И да знаш, Черкезе нико није терао
одавде – сами су отишли у Турску. Могли су остати и припојити
се руској култури. А у Турској су живели бедно и многи од њих
су помрли...
Сећао се читавог детињства, сањао је завичај, чуо познате
гласове, и дворишни пас са очима црвеним од старачких суза
долазио му је у сусрет.
Будио се уз шум океана тајге коју је шибала зимска мећава.
А сад кад су наступили дани слободе, он је све очекивао
повратак нечег доброг, младалачког.
Тог јутра се пробудио у возу са осећањем безнадне и бескрајне
самоће. Јучерашњи сусрет са братом од стрица испунио га је
горчином, а Моксва је у њему изазвала само одбојност и
утученост. Високе зграде, колоне аутомобила, семафори, гомиле
на тротоарима – све то је за њега било туђе, страно. Град му је
изгледао као огромни дресирани механизам који час замире на
црвено, час се опет покрене на зелено светло... Русија је видела
много тога великог за хлљаду година своје историје. А у совјетско
време земља је видела и победе у светскота рату, и огромна
градилишта, и канале који су спојили мора, и моћне тракторе, и
небодере... Само једно Русија није видела за тих хиљаду година –
слободу.
Одвезао се тролејбусом на московски Југозапад. Тамо су, усред
сеоског блата, усред вечитих бара израсле широке осмо и
десетоспратне зграде. Сеоски кућерци, шупе, баштице живели су
своје последње дане, потискивани неумитним напредовањем
камена и асфалта.
У хаосу, кроз тутњаву петотонаца, назирале су се будуће
улиценове Москве. Иван Григорјевич је лутао градом који се
рађао, где још није било коловоза и тротоара, где су људи стизали
до својих кућа стазама које су вијугале између грађевинског шута.
На кућама су свуда висиле једне те исте фирме: „Месо“ и
„Фризер“. У сумраку су вертикалне фирме „Месо“ сијале црвено,
а фирме „Фризер“ биле су продорно-зелене.
Те фирме, које су се овде појавиле заједно са првим житељима,
као да су откривале човекову месождерску бит.
Месо, месо, месо... Човек једе месо. Човек не може без меса.
Овде још није било библиотеке, позоришта, биоскопа,
кројачница, није било чак ни болнице, апотеке, школе, али одмах
са појавом човека су усред камена засијали натписи месо, месо,
месо...
И одмах поред њих смарагдне фризерске фирме. Човек је јео
месо и обрастао длаком.
Ноћу је стигао на станицу и чуо да у два по поноћи полази
последњи воз за Лењинград, купио је карту, узео ствари из
42
станичне гардеробе. Зачудио се осећају смирености који га је
обузео кад се нашао у празном хладном вагону.
Воз је ишао кроз московска предграђа, у прозору су промицали
мрачни јесењи шумарци и пољане, и Ивану Григорјевичу је било
лакше зато што напушта московски електрични, камени и
аутомобилски хаос и не мора више да слуша причу свог брата од
стрица о разумном току историје која је рашчистила место за
Николаја Андрејевича.
Са исполиране клупе се, као са воде, одразио трептај
кондук–теркине лампе.
– Стари, имаш карту?
– Имам, већ сам је показао.
Годинама је размишљао о тренутку кад ће се, изишавши на
слободу, срести са братом од стрица, јединим човеком на свету
који је још знао његово детињство, његове родитеље. Али није
очекивао да ће смиреност и олакшање наћи у вагону ноћног воза.
Ујутру се пробудио са таквим потпуним осећањем
усамљености какво, чинило му се, не може да издржи ниједно
створење које удише земаљски ваздух.
Путовао је у град где су протекле његове студентске године и
где је још живела његова љубав.
Кад су пре много година престала да стижу њена писма, он је
оплакао њену смрт – био је сигуран да само смрт можепрекинути
преписку. Али она је била жива...
43
6
Иван Григорјевич је у Лењинграду провео три дана. Двапут је
ишао до универзитета, возио се на Охту15, на Политехнички,
тражио је улице где су некад живели његови нознаници и није
налазио ни улице ни куће, срушене током блокаде16, а и када би
их нашао, на црним таблама које су висиле у улазима није било
познатих имена.
Обилазећи позната места, понекад је био спокојан, расејан, у
мислима окружен затворским лицима и логорашким разговорима,
а понекад би, прожет успоменама из младости, стајао пред
познатом зградом или на познатој раскрсници. Био је у Ермитажу
и изишао одатле незадовољан. Зар су те слике биле тако лепе за
све то време док се он претварао у старца из логора? Зашто се
нису мењале, зашто нису остарилаллица прекрасних мадона,
зашто њихове очи нису ослепеле од суза? Можда у тој вечности и
непромењивости и није њихова снага, него слабост? Можда је то
начин на који је уметност издала човека који ју је створио?
Једном је снага изненада пробуђене успомене била изузетно
велика. А успомена је била случајна и неважна: једанпут је
помогао некој старијој хромој жени да однесе корпу на четврти
спрат и, сјуривши се доле низ мрачно степениште, застао у
вратима, задивљен и срећан – пролеће, барице, мартовско сунце...
Отишао је до зграде где је живела Ања Замковскаја и било му је
незамисливо да поново види високе прозоре и зидове обложене
гранимитн плочама, мермер степеништа који се бели у
полумраку, металну мрежу око лифта. Колико пута се сетио ове
зграде. Пратио је овамо Ању са ноћних шетњи, а онда стајао и
чекао док се у њеном прозору не упали светло. А она му је рекла:
„Ако се и као слепи инвалид вратиш из рата, бићу срећна у својој
љубави.“
Иван Григорјевич је видео цвеће у полуотвореном прозору.
Мало је стајао пред улазом а онда продужио. Срце му је куцало
15 Део града са истоименом речицом која се улива у Неву.
16 Лењинградска блокада, најдужа опсада једног града у савременој ратној
историји, трајала од септембра 1941. до јануара 1944. године.
44
мирно –тамо, иза логорске жице, жена за коју је мислио да је
умрла била је ближа његовој души него данас, док је стајао под
њеним прозором.
И препознао је и није препознао град; много тога је изгледало
сасвим непромењено, као да је последњи пут прошао тим улицама
пре само неколико сати, много срушеног се појавило поново, а
много тога је нестало и на његовом месту није се појавило ништа.
Али Иван Григорјевич није схватио да се није само град
променио – променио се и он сам; његова интересовања и
интереси, његов лутајући поглед постали су другачији.
Сад је у граду видео оно, што раније није – као да се преместио
са једног спрата живота на други. Пред њим су сада биле
старетинарнице, милицијска оделења, бирои за исправе, бифеи,
оделења за најамне раднике, огласи о тражењу радне снаге,
болнице, собе за путнике у пролазу... А свет позоришних плаката,
филхармонија, антикварница, стадиона, универзитетских
аудиторијума, читаоница и изложбених салона за њега је нестао,
изгубио се у четвртој димензији.
Јер, за хроничног болесника у граду постоје само апотеке и
болнице, диспанзери и лекарске комисије. А за пијанца град се
састоји од политре на тројицу. А за заљубљеног – од казаљки
градских часовника које показују време састанка, од клупа на
булеварима, новчића за уличне телефоне.
Некад су на овим улицама свуда била позната лица и прозори
његових другова увече су гостољубиво светлели. А данас му се
познате очи осмехују са затворског лежаја и бледе усне шапатом
изговарају:
– Здраво, Иване Григорјевичу!
Овде, у овом граду, некад је познавао запослене у књижарама и
продавницама прехрамбених производа, продавачице новина и
цигарета.
На Воркути му је пришао надзорник и рекао:
– Тебе знам; био си у етапном затвору у Омску!
Данас међу хиљадама уличних пролазника није видео ниједног
знанца и ни са ким се није ни упознао. Широки општи тип лица
Лењинграђана знамо се променио.
Видљиве и невидљиве везе су нестале, прекинуле су се –
прекинуло их је време, масовне депортације после убиства
Кирова, кидале су их буре, затрпавао снег и прашина Казахстана,
помор од глади у време немачке опсаде, и више их није било – био
је на тим улицама сам, и био је странац...
Померања милионских маса довела су до тога да су људи
светлих очију и широких јагодица из далеких делова државе
испунили лењинградске улице, а типичне Лењинграђане Иван
Григорјевич је сваки час сретао у логорским баракама.
Невски проспект и провинција дрвених сеоских кућа пошли су
у сусрет једно другом, измешали су се не само у аутобусима и
45
становима, него и на страницама књига и часописа, у дворанама за
свечане седнице научних института.
Иван Григорјевич је осетио дух логорске бараке гледајући у
прозоре лењинградске станице милиције, слушајући свог брата за
богато постављеним столом, гледајући таблу бироа за исправе...
Изгледало му је као да је бодљикава жица постала непотребна и
живот изван ње се по својој скривеној суштини изједначио са
животом у логору.
Хаотично је врило и клокотало у огромном котлу, свом у
ватри, диму, пари, и свакоме од многих се чинило да је баш он
схватио закон врења у том котлу, да зна како је скувана чорба и
ко ће је кусати.
Иван Григорјевич у својим војничким ципелама опет се нашао
пред божански босим, овенчаним јахачем. Када је пре тридесет
година као младић пролазио овуда, бронзани Пјотр био је пун
снаге. Најзад је наишао на једног познаника.
Чинило се да ни пре тридесет, ни пре сто тридесет година, када
је Пушкин довео на овај трг свог јунака, Пјотр није био тако велик
као данас. У свету није било веће силе од те коју је он упио у себе
и изразио – величанствене силе огромне државе. Она је расла,
дизала се, лебдела над пољима, фабрикама, радним столовима
пе–сника и научника, над градилиштима канала и брана,
каменоломима, шумама и пиланама, способна да у својој моћи
обухвати и огромна пространства, и скривене дубине срца
очараног човека која јој носи на дар слободу, саму жељу за
слободом.
– Санкт-Петербург, санпропускник, Санкт-Петербург,
санпропускник17 – понављао је Иван Григорјевич.
Те две речи које су тако изненада налетеле једна на другу
изра–жавале су везу између великог јахача и одрпанца из
сибирског логора.
Иван Григорјевич је спавао на железничкој станици, у соби за
путнике у транзиту. Дневно је трошио рубљу и по до две и није
журио да напусти Лењинград.
Трећег дана је налетео на старог познаника којег се много пута
споменуо током свог логорашког живота.
Одмах су препознали један другог, иако данашњи Иван
Григорјевић нимало није личио на оног студента треће године, а
Виталиј Антонович Пињегин у сивом мантилу и са филцаним
шеширом није личин на младића у изношеној студентској блузи.
Спазивши како се Пињегин пренеразио, Иван Григорјевич рече:
– Мора бити да си ме већ сахранио? Пињегин је раширио руке.
– Па још пре десет година причало се да си ти...
Гледао је живим и интелигентним погледом право у очи Ивана
Григорјевича.
17 Санитарна установа за дезинфекцију.
46
– Не брини се – рекао је Иван Григорјевич. – Нити сам с оног
света, нити сам бегунац, што би било још горе. Имам уредне
исправе исто као и ти.
Пињегин се мало збунио.
– Кад сретнем старог друга, не занимају ме његове исправе.
Иако се попео на висок положај, у души је остао симпатичан
момак.
О чему год да је говорио, о својим синовима, или о томе „како
си се променио, а ја сам те ипак одмах познао!“, очима је жудно и
очарано пратио Ивана Григорјевича.
– Ето, то ти је уопште узев... – рекао је Пињегин. – Шта бих
још могао да ти причам?...
„Па могао би да ми испричаш...“ – Пињегин се на тренутак
укочио, али Иван Григорјевич, наравно, ништа такво није рекао.
– А ја о теби не знам баш ништа – рекао је Пињегин. И опет
очекивање, неће ли Иван Григорјевич рећи:
„Шта ја да ти причам кад си ти и сам, онда кад је требало, умео
тако лепо да причаш о мени.“
Али Иван Григорјевич је ћутке одмахнуо руком.
И Пињегин је одједном схватио да Иван ништа не зна и не може
знати. То су само његови живци... И шта му је требало да баш
данас пошаље ауто на технички преглед и крене пешице! Недавно
се сетио Ивана и помислио: шта ако се неко од његових рођака
избори за посмртну рехабилитацију? Препис из мртвих у живе
душе! А сад одједном, усред бела дана, Иван, Вањечка. Одробијао
тридесет година, и ево га са папиром у џепу на коме пише: „Због
непостојања материјалних доказа ослобађа се...“
Поново је погледао у очи Ивану Григорјевичу и поново
закључио да овај ништа не зна. Постидео се што му је онако
застало срце, што га је облио хладан зној и само што није почео да
јадикује и да се правда.
И осећај сигурности да му Иван Григорјевич нече пљунути у
лице, да га неће оптужити, испунио га је лакоћом. Са некаквом
њему самом нејасном захвалношћу он рече:
– Слушај, Иване; кратко и отворено – па мој отац је био
обичан ковач – требају ли ти паре? Веруј ми, ја то другарски, од
срца?...
Иван Григорјевич без трунке прекора, са живом и сетном
радозналошћу погледа Пињегина у очи, и овоме се на секунд –
само на један секунд, ништа више – учини: и ордење, и вилу, и
власт, и моћ, и лепотицу жену, и успешне синове који истражују
атомско језгро – све би дао, само да не мора да трпи на себи тај
поглед.
– Нека, хвала, Пињегине – рекао је Иван Григорјевич и пошао
према станици.
47
7
Ко је крив, ко треба да одговара?...
Размислимо, не журимо са закључком.
Лажне инжењерске и књижевне експертизе, говори којима се
разобличавају непријатељи народа, пријатељска ћаскања и
другарска признања преведена у доставе и рапорте тајних
сарадника-цинкароша и информатора.
Доставе су претходиле налогу за хапшење, пратиле истрагу,
одражавале се у пресуди. Те мегатоне цинкарошке лажи
одређивале су имена људи у списковима за раскулачивање,
лишавање гласа и пасоша, имена депортованих, стрељаних.
На једном крају ланца два човека су пријатељски разговарала за
столом пијући чај, а затито је уз пријатну светлост лампе са
абажуроци писано интелигентно признање или је на колхозном
збору активиста једноставно одржао говор, а на другом крају
ланца био је избезумљен поглед, одбијени бубрези, лобања са
рупом од метка, скорбутни лешеви у логорској земљано-дашчаној
мртвачници, гнојни и гангренозни прсти на ногама смрзнути у
тајги.
У почетку беше реч... Ваистину је тако.
И шта сада са цинкарошима који су упропаштавали људе?
Ево из логора се после дванаест година вратио човек са
дрхтавим рукама, са упалим мученичким очима: Јуда-први. Међу
његовим познаницима проноси се глас: тај се својевремено лоше
понео на саслушању. Једни су престали да му се јављају. Други,
мало паметнији, обраћају му се пажљиво и учтиво кад га сретну,
али га никад не би позвали у госте. Трећи, још паметнији, пуни
разумевања, пустиће га у кућу, али га неће пустити у душу,
затворили су је пред њим.
Сви они имају летњиковце, штедне улоге, ордење, личне
аутомобиле. Истина, он је мршав, а они су дебели, али они се зато
нису понели срамно приликом саслушања. А истина је и то да
нису ни могли – никад нису били саслушавани. Имали су среће. И
у чему је сад истинска, дубока душевна надмоћ тих дебелих над
48
њим мршавим? Могло је бити и обрнуто: могао је он бити дебео, а
они мршави. Случајност?
Он је био сасвим обичан човек. Пио је чај, јео кајгану, волео да
поприча са пријатељима о прочитаним књигама, ишао је у
позориште, понекад би учинио нешто лепо и хумано. Истина, био
је и прилично осетљив, нервозан, недостајало му је самопоуздање.
А да су га притисли – јесу. Нису на њега само викали; тукли су
га, нису му давали да заспе, лоше су га хранили и сваки час
претили да ће га убити. Али било како било, он је учинио
страшну ствар – оклеветао је невиног човека. Додуше, тај,
оклеветани, никад и није ухапшен, а он, којег су принудили да
клевеће, невин је одробијао 12 година и вратио се једва жив,
сломљен, упропашћен у сваком смислу. Али – оклеветао је!
Не журимо, размислимо полако и озбиљно о том цинкарошу.
Али ево и Јуде-другог. Тај никад није био у затвору. Важио је за
интелигентног и љубазног човека, а онда су једва живи
повратници из логора открили да је био тајни сарадник, кривац за
пропаст многих. Годинама је водио интимне разговоре са својим
познаницима, а онда састављао писмене рапорте и прослеђивао их
надлежнима. Њему нису морали мучењем да извлаче речи, он сатп
је врло вешто и не–приметно наводио саговорнике на опасне теме.
Двојица од оних које је оклеветао нису се вратили из логора, још
један је био стрељан по пресудивојног колегијума. А и они што су
се вратили, вратили су се са дугачком листом таквих болести да за
сваку од њих иначе неумољива лекарска комисија даје
инвалидност прве групе.
А он је пустио стомачић, прочуо се као гастроном и
познавалац грузијских вина. И радио је у сфери уметности, био је,
између осталог, колекционар уникатних издања старе поезије.
Али не журимо, размотримо ствар још мало пре него што
донесемо пресуду.
Он је од раног детињства био испрепадан – његов отац, некада
богат човек, умро је 1919. у концлогору од пегавог тифуса;
његова тетка је са мужем генералом емигрирала у Париз; старији
брат се борио на страни добровољаца.18 У њему је од детињства
живео страх, Мајка му се панично плашила милиције, кућне
управе, старешине у стану, чиновника у градском совјету. Сваког
дана, сваког тренутка он и његови осећали су своју класну
ограниченост и класну поквареност, У школи је дрхтао пред
секретарем ћелије; лепушкаста пионирска предводница Гаља га је
– чинило му се – гледала са гађењем, као неког црва и страшно се
плашио да она не примети његов заљубљени поглед.
И сада су ствари мало јасније. Опчинила га је моћ новог света,
као птичица је гледао својим ситним окицама у велике сјајеће очи
светске новине. Толико је желео да постане део тог новог, и успео
је. Врапчић није ни писнуо, није се нимало побунио када је
18 Добровољачка армија на југу Русије предвођена Дењикином и Корниловом.
49
велики страшни свет затражио његову интелигенцију и његов
шарм. Све што је могао, принео је на олтар домовини.
Наравно, све је то тачно. Али какав је то био подлац!
Упропашћавајући друге, увек је водио рачуна о себи – одлично се
хранио, проводио се. Па ипак, био је сасвим беспомочан. Где он
да се су–протстави сили која је подредила пола света, која је
сатрла импе–рију. А он је са својом осетљивошћу и финоћом био
као шоља од порцелана, и само што би га човек такао, он би се
сав изгубио, у очима одмах престрашеност. И тако се малецка
смртоносна змија прикрадала и наносила много зла људима.
Упропаштавао је сличне себи – своје дугогодишњепознанике,
добре, паметне, бојажљиве. Једини он је имао кључ од њихових
душа. Он је све одлично разумео; плакао је, читајући Чеховљевог
„Архијереја“.
Па ипак, сачекајмо, не осуђујмо га одмах, без дубљег
размишљања.
А ево га и наш нови познаник – Јуда-трећи. Он има одсечан
промукли глас поморског официра. Поглед му је миран и
испитивачки. Самоуверен је, господар свог живота. Снаћи ће се и
у идеолошком раду, и са воћем и поврћем. Биографија му је
снежно-бела, блиста. Родитељи и родбина – све радници и
сиромашни сељаци.
1937. године тај човек је за кратко време написао преко двеста
достава. На његовом крвавом списку нашла су се разна лица.
Комесари из времена грађанског рата, песник, директор ливнице,
два секретара реонских комитета, стари инжењер-ванпартијац,
три уредника – један новински, два књижевна, шеф ресторана,
профе–сор филозофије, управник парткабинета, професор
ботанике, бравар из кућне управе, два сарадника обласног
земљишног оделења... Све их се не може ни побројати.
Све његове доставе писане су против совјетских људи, а не
против „бивших“; његове жртве били су чланови партије,
учесници грађанског рата, активисти. Нарочито се специјализовао
за фанатичне партијске раднике – вешто и радо их је секао
смртоносном бритвом преко очију.
Мало ко од оних две стотине се вратио – неки су стрељани,
други су се покрили дрвеним капутима, умрли од дистрофије,
по–бијени у логорским чисткама; они који су се вратили, душевно
и физички обогаљени, таворе на слободи своје последње дане.
А за њега је 1937. година била време славе и тријумфа. Он није
био ни срисокообразован, ни нарочито интелигентан; сви око
њега изгледали су јачи ко по школованости, ко по херојској
прошлости. Није имао никакве заслуге за успех револуције. Али
зато, са каквом су фантастичнота лакоћом од једног његовог
додира падале десетине људи овејаних револуционарном славом!
Од тридесет седме почео се нагло успињати. Управо у њему
била је оличена благодат, драгоцена суштина новог живота.
50
Дакле, у овом случају, са њим који је постао депутат и члан
бироа газећи преко лешева, све изгледа јасно.
Али не, не, ни сада не смемо журити, треба све размотрити и
добро размислити пре него што донесемо пресуду. Јер ни он није
знао шта ради.
Руководиоци су му једном у име партије рекли овако:
„Страшно! Окружени смо све самим непријатељима.
Претварају се да су проверени партијци, илегалци, учесници
грађанског рата, а у ствари су непријатељи народа, резиденти
страних обавештајних служби, провокатори...“ Партија му је
говорила: „Ти си млад и чист, само теби могу да верујем, помози
ми да савладам све те зликовце иначе ћу пропасти...“
Партија је викала на њега, упозоравала и претила: „Ако будеш
неодлучан, сврстаћеш себе у исти строј са тим изродима, а онда ћу
те сатрти у прах! Сети се, пасји сине, оне приземљуше у којој си
рођен, а ја те водим ка светлости; твој отац, велики Стаљин,
наређује ти: Држи их!“
Он никад није сводио личне рачуне... Он, сеоски комсомолац,
није веровао у бога.
Али зато је у њему живела друга вера – вера у праведну
немилосрдност руке великог Стаљина. У њему је живела
безгранична послушност правог верника. У њему је живело
усхићење и покорност пред моћном силом и њеним генијалним
вођама Марксом, Енгелсом, Лењином и Стаљином. Он, мали
војник великог Стаљина, увек је поступао по његовим
наређењима.
Наравно, у њему је живела и биолошка антипатија,
инстинктивна, несвесна одвратност према интелектуалцима и
фанатицима из поколења револуционара, на које су га и хушкали.
Он је вршио своју дужност. Али постојао је још један разлог за
писање достава – на то га је наводио осећај самоочувања. Стицао
је капитал драгоценији од злата и другог земаљског блага –
поверење партије. Знао је да у совјетском животу поверење
партије значи све – моћ, почасти, власт. И веровао је да његова
неправда служи вишој правди, веровао је да у његовим доставама
мора бити истине.
А и како кривити њега, кад ни много боље главе нису могле да
се снађу где је лаж, а где истина, кад су и чиста срца била у
недоумици шта је добро, а шта зло.
Он је барем веровао, тачније – желео је да верује, тачније –
није могао да не верује.
Тај посао му је на неки начин био мало и непријатан, али то је
била његова дужност! Уосталом, на неки начин му се тај страшни
посао и допадао, обузимао, опијао. „Упамти добро – говорили су
му руководиоци – да немаш ни оца ни мајку, ни браћу ни сестре –
имаш само партију!
51
И у њему је јачао истовремено непријатан и опојан осећај;
својим неразмишљањем, својом слепом покорношћу стицао је
страшну моћ.
А у његовим злим генералским очима, у његовом
заповедничком гласу мало–мало па би се појавили трагови једне
сасвим другачије, његове праве природе – збуњене, отупљене,
однеговане вековима руског ропства, азијатског бесправља...
Да, и овде треба застати и размислити. Страшно је осудити и
страшног човека.
А ево још једног познаника – Јуде-четвртог.
Он живи у комуналкама, он је ситни службеник, он је
колхозни активиста. Ко год он био, лице му је увек исто: млад
или стар, жгољав и ружан или стасит и румен руски јунак – може
га се препознати на први поглед. Он је малограђанин,
среброљубац, фанатични скупљач таатеријалних вредности.
Његов фанатизам за стицање хељдиног гриза, кревета, ормана,
дефицитних грађевинских материјала, увозне робе по својој снази
раван је фанатизму Дордана Бруна и Андреја Жељабова.
Он је творац категоричког императива супрутног Канбовом –
за њега су човек и човечанство увек само средство у лову на
материјално. Његове очи, светле или тамне, увек гледају напето,
увређено и раздражено. Њему је увек неко стао на жуљ и увек се
са неким мора раскусурати.
Страст државе према разоткривању непријатеља народа њему
сасвим одговара. Она је као широки пасат који дува над океаном.
Његово мало жуто једро увек надима добар ветар. По цену туђих
мука и патњи лако стиче све што му је потребно – додатну
стамбену површину, већу плату, суседову кућу, пољски намештај,
гаражу за свог москвича, башту...
Он презире књиге, музику, природне лепоте, љубав,
материнску нежност. Само материјални предмети, ништа друго!
Али ни њиме не управљају само такви мотиви. Осетљив је и
лако се вређа, пеку га душевне увреде.
Он пише доставу против колеге који је плесао са његовом
супругом и пробудио у њему љубомору, против човека који је
направио шалу на његов рачун, чак и против суседа у комуналном
стану који га је случајно гурнуо у заједничкој кухињи.
Две ствари су му својствене: он је добровољац, волонтер, нико
га није терао ни плашио, цинкари сам од себе и не треба га
подстицати. Друго: он од доставе увек има директне користи.
Па чак и сад, задржимо руку коју смо већ подигли за ударац!
Јер његову страст према материјалном породило је његово
сиромаштво. Он би нам могао испричати о соби од осам квадрата
у којој спава једанаест чланова породице; овде хрче паралитичар,
тамо се преврћу и јече младенци, бака мрмља молитву, плаче
упишана беба.
52
Он би нам могао испричати о зелено-смеђем сељачком хлебу
са осушеним и измрвљеним биљем, о танкој московској чорби од
најјефтинијег промрзлог кромпира.
Он би нам могао испричати о кући у којој нема ниједног лепог
предмета, о грубо скуцаним клупама уместо столица, о чашама од
мутног дебелог стакла, о оловним кашикама и двозубим
виљушкама, о рубљу са закрпом преко закрпе, о прљавом
гуменом мантилу који се у децембру носи преко поцепаног
ватираног капута.
Он ће нам испричати о чекању на аутобус у мрачна зимска
јутра, о неописивој трамвајској гужви након ужасне кућне
тесноће...
Није ли то његов скотски живот породио у њему животињску
страст према предметима, према великом брлогу? Није ли се од
скотског живота и сам претворио у животињу?
Да, све је то тако. Али могло би се приметити да није он једини
тако живео, јесте да је живео тешко, али има их којима је било и
горе!
А многи који су живели као он или још горе од њега нису
починили таква недела. Размислимо без журбе, а онда донесимо
пресуду.
***
ТУЖИЛАЦ: Признајете ли да сте писали доставе против
совјетских грађана?
ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Да, у неку руку.
ТУЖИЛАЦ: Признајете ли да сте криви за смрт невиних људи?
ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Не. Категорично
одбијамо таквуоптужбу. Држава је те људе већ осудила на смрт;
ми смо радили, такорећи, само про форма. У суштини, шта год и
како год да смо писали, бранили их или оптуживали, ти људи су
већ били осуђени од стране државе.
ТУЖИЛАЦ: Али понекад сте писали доставе по сопственом
избору. У тим случајевима сами сте одређивали жртве.
ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ: Та наша слобода
избора била је само привидна. Људи су уништавани статистичким
методама; за истребљење су били одређени само они људи, који
су припадали одређеним социјалним и идејним слојевима. Ми смо
познавали те параметре – па знали сте их и ви. Никад нисмо
цинкарили људе који су припадали здравом слоју, оном који није
био намењен за ликвидацију.
ТУЖИЛАЦ: Такорећи по Јеванђељу – гурни онога ко пада.
Али чак и у то сурово време било је случајева да држава ослободи
људе које сте ви оклеветали.
БРАНИЛАЦ: Таквих случајева је заиста било, али ту је увек
посреди била грешка. Најзад, само бог не греши. Осим тога, сетите
53
се како се ретко то догађало – значи да су и грешке биле врло
ретке.
ТУЖИЛАЦ: Да, достављачи и тајни сарадници знали су свој
посао. Али ипак, одговорите ми, зашто сте цинкарили?
ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧИ (у хору: Мене су
натерали, тукли су ме... А мене је хипнотисао страх, моћ
безграничног насиља... Што се мене тиче, ја сам само вршио своју
партијску дужност – онако како сам је у то време схватао.
ТУЖИЛАЦ: А ви, четврти друже, зашто ћутите?
ЈУДА-ЧЕТВРТИ: А што ви мене дирате, ја сам необразован
човек, мене је лакше набедити него ове образоване, свесне.
БРАНИЛАЦ: Дозволите да ја објасним. Мој клијент је заиста
писао доставе руководећи се својим интересима. Али узмите у
обзир да у датом случају његов лични интерес није у супротности
са државним. Држава није одбацивала доставе мог штићеника, што
значи да је он вршио посао користан за државу иако би се на први
и површан поглед могло учинити да је поступао само из
егоистичних, личних побуда. И знате шта? Па у Стаљиново време
би, тужиоче, вас самог оптужили због односа према држави. Знате
ли ви да су поље сила, које ствара наша држава, његова огромна
маса – трилиони тона! – огроман ужас и огромна покорност коју
она изазива у човеку, такви да је потпуно бесмислено оптуживати
слабог и беспомоћног човека. Смешно је оптуживати перце што
пада на земљу!
ТУЖИЛАЦ: Ваш став ми је јасан: ви не желите да ваши
штићеници преузму на себе ни најмањи део одговорности.
Одговорност лежи искључиво на држави. Али реците ми ви, тајни
сарадници и достављачи, зар се не осећате нимало кривима?
ТАЈНИ САРАДНИЦИ И ДОСТАВЉАЧ: (гледају се, сашаптавају
се, а онда реч узима тајни сарадник-научник): Допустите да вато ја
одговорим. Ово ваше питање уза сву своју спољашњу
једноставност није тако једноставно. Пре свега оно нема смисла.
Како се могу данас тражити кривци за злочине извршене у
Стаљиново време? То је исто као кад бисте се преселили са
Земље на Месец па покренули парнице око земљишних поседа. С
друге стране, ако сматрамо да епохе нису тако далеко једна од
друге и, као што је рекао песник, у вековима стоје готово једна уз
другу – онда би се могла поставити и нека друга питања. Зашто
сте се ви окомили прво на нас, обичне људе? Почните од државе,
судите њој. Јер, наш грех је њен грех, тако да судите њој, јавно,
без страха. Ви се бар не бисте смели плашити, кад говорите у име
правде. Хајде онда, да вас видимо!
Друго, реците нам, како то да сте се тек сад сетили да нас
оптужите? Па ви сте познавали све нас још за Стаљиновог живота.
Пријатељски сте се сретали са нама, чекали сте на пријем пред
вратима наших кабинета, понекад сте тамо нешто бојажљиво
шапутали о нама. Е, тако смо и ми бојажљиво шапутали. Ви сте,
исто као и ми, саучесници Стаљинове епохе. Како онда можете
54
ви, саучесници, да судите нама, такође саучесницима? Схватате, у
чему је проблем. Можда смо ми и криви, али нема тог судије који
би имао право да постави питање наше кривице. Сећате се шта је
рекао Лав Толстој? Нема кривих на свету! А наша држава је
створила нову формулу: сви редом су криви, нема ниједног
невиног. Разлика је само у степену кривице. Да ли је примерено да
нас ви оптужујете? Само мртви, они, који нису преживели, имали
би право да нам суде. Али мртви не постављају питања – мртви
ћуте. И зато дозволите да на ваше питање одговорим
противпитањем. Онако људски, од душе, руски. Шта је узрок те
свеопште, наше и ваше, слабости, поводљивости, подлости?
ТУЖИЛАЦ (констатује): Сви су избегли да одговоре на ово
питање.
(Улази секретар и пружа тајном сараднику-научнику писмо, уз
речи: „Владина порука“.
ТАЈНИ САРАДНИК-НАУЧНИК (чита, а затим, пружа папир
тужиоцу): Поводом мог шездесетог рођендана честитају ми на
мојим више него скромним доприносима домовинској науци.
ТУЖИЛАЦ (прочитавши поруку): И мени је драго због вас;
ипак смо ми сви совјетски људи.
ТАЈНИ САРАДНИК-НАУЧНИК: Да, да, наравно, хвала.
(Мрмља за себе текст захвалнице.) Дозволите да посредством
ваших новина захвалим... установама, организацијама, као и
колегама и пријатељима...
БРАНИЛАЦ (заузима позу и држи говори: Друже тужиоче и ви,
господо поротници! Друг тужилац је рекао да је мој штићеник
избегао одговор на питање да ли се осећа кривим. Али ево ни ви
нисте одговорили шта је узрок наше свеопште поводљивости.
Можда су људи по својој природи цинкароши, достављачи, тајни
сарадници, информатори? Можда их таквима стварају жлезде
унутрашњег лучења, каша која с бућка у стомаку, тутњава
стомачних гасова, слузокожа, рад бубрега, можда се они рађају из
слепих и глувих нагона за храњење, самоочување, размножавање?
Ах, зар није свеједно да ли су достављачи криви или нису –
одвратно је то што уопште постоје. Одвратна је животињска,
биљна, минерална, физичко-хемијска страна човека. Из те
слузаве, длакаве, најниже стране човековог бића настају
достављачи. Држава не рађа људе. Достављачи су изникли из
човека. Врела пара државног терора дотакла је људски род, и
успавана зрна су озивела, пустила клице. Држава је земља. Ако у
земљи нема зрна, неће изнићи ни пшеница ни коров. Човек једино
себи може да захвали за све људске гадости.
А знате ли шта је оно најгоре у доушницима и достављачима?
Мислите ли да јенајгоре оно лоше што лежи у њима?
Не! Најгоре је оно добро у њима, најтужније је то што су они
пуни врлина.
Они су добри, нежни синови, очеви и мужеви... Способни су за
херојске подвиге и вредан рад.
55
Они воле науку, велику руску књижевност и музику, неки од
њих интелигентно и смело суде о најсложенијим појавама
савремене филозофије, уметности...
Међу њима има оданих, добрих пријатеља. Они неће
пропустити да посете друга у болници.
Међу њима су одважни, сјајни војници. Делили су са другом
последњи двопек, последње граме дувана, на рукама су износили
из битке рањеног саборца.
Међу њима су талентовани песници, композитори, физичари,
лекари; међу њима су вешти бравари, тесари, они, за које народ
задивљено каже да имају златне руке.
То је оно страшно – колико доброг има у њима, у њиховој
људској суштини.
Коме треба да се суди? Људској природи! Она рађа ту масу
лажи, подлости, кукавичлука, слабости. Али она рађа и добро.
Доушници и достављачи пуни су врлина, пустите их кући; али
како су они одвратни, одвратни са својим врлинама, са својим
опроштеним гресима... Ко се оно тако цинично нашалио, рекавши
„човек – како то гордо звучи“?...
Да, да, они нису криви, на њих је деловала огромна сила.
Прискали су их трилиони тона, нема међу живима невиних. Сви
су криви, и ти, пптужени, и ти, тужиоче, и ја који ево размишљам
о оптуженом, тужиоцу и судији.
Али зашто нас тако боли, зашто се тако стидимо наше људске
покварености?
56
8
„Који ме је ђаво терао да идем пешице!“ – понављао је у себи
Пињегин. Није му се размишљало о оном мрачном и лошем што је
деценијама спавало а сад се одједном пробудило. Није му сметао
његов неморални поступак, већ глупа случајност због које је
налетео на човека коме је упропастио живот. Да се нису сударили
на улици, оно успавано не би се никад ни пробудило.
Али пробудило се и Пињегин је, ни не приметивши, све мање
мислио о глупој случајности, а све више се узрујавао и кајао:
„Шта је истина – истина је; управо ја сам цинкарио Вању а да
нисам морао; упропастио сам човека, ђаво да га носи. Да нисам,
сад бисмо се лепо, другарски срели и све би било у реду. Ах,
осећам се као да сата завукао руку некој дами у ташницу, а она ме
онда ухватила за руку, а око мене све моји референти, секретари,
возач; ах, просто да се човек убије!
Можда је и читав мој живот био такав. Требало је да живим на
сасвим други начин.“
И, озбиљно уздрман, Пињегин је ушао у „Интуристов“
ресторан где су га одавно знали и шеф сале, и конобари, и вратар.
Угледавши га, двојица гардеробера истрчаше иза преграде,
говорећи „Извол’те, извол’те!“ и, фркћући као ждрепци,
нестрпљиво пружише руке ка богатој Пињегиновој одећи. Имали
су проницљиве погледе, добре очи бистрих и услужних руских
момака из гардеробе великог ресторана, који су одлично памтили
ко је био и како одевен, и шта је неважно узгред рекао. А већ
према Пињегину са његовом депутатском значком односили су се
љубазно као према свом непосредном руководиоцу.
Пињегин је отишао у ресторанску салу без журбе, осећајући
под ногама еластичну мекоћу тепиха. У пространој и високој сали
био је свечани сумрак. Пињегин је увукао у плућа миран,
истовремено свеж и топао ваздух, погледао столове прекривене
уштирканим столњацима, са којих су светлуцале изрезбарене вазе
са цвећем, чаше и чашице. Упутио се у свој стари пријатни угао
испод великих листова филодендрона.
57
Ишао је између столова са заставицама многих држава света, и
чинило му се да су то ратни бродови, крстарице, а он адмирал
који посматра параду.
И са тим осећањем адмиралства које му је улепшавало живот
он седе за сто, без журбе узе плавомаслинасти јеловник свечаног
изгледа као лауреатска диплома и, отворивши га, удуби се у
одељак „Хладна предјела“.
Ишчитавајући називе јела, одштампане на његовом матерњем
језику и другим највећим светским језицима, окренуо је велику
картонску страницу, бацио полед ха одељак „Супе“, облизао усне
и искоса погледао на пододељке „Јела од меса... Јела од дивљачи“.
И оног часа кад се одлучивао између меса и дивљачи конобар
је, наслутивши његову недоумицу, рекао:
– Данас је одличан филе. Пињегин је дуго ћутао.
– Онда нека буде филе – напослетку рече.
Седео је у полутами и тишини полузатворених очију и
исправност, нормалност његовог живота одједном се нашла у
жестоком спору са пометњом и ужасом који су намах изникли у
њему, са ватром и ледом кајања.
Али уто се помаче тешки баршун који је драпирао врата од
кухиње и Пињегин је по ћели препознао свог конобара.
Послужавник је кроз полутаму пловио ка Пињегину, и он
између лимунских сунашаца спази црвенкасто-пепељасто месо
лососа, тамни кавијар, стакленички-зелене краставце, оштре
ивице бочице за вотку и флаше минералне воде.
И, мада није био посебно велики гастроном, и мада није био ни
нарочито гладан, баш тог часа седи човек у ватираном капуту
поново је престао да узнемирава његову савест.
58
9
Стигавши на станицу, Иван Григорјевич осети да више нема
разлога да лута лењинградским улицама. Стајао је ухладном
високом станичном здању и размишљао.
И можда је неко од оних, који су пролазили поред мрачног
старца загледаног у црну таблу са возним редом, помислио: ево га
још један бивши логораш на раскршћу – одлучује се, бира пут.
Али он није бирао пут.
Десетине иследника су током његовог живота добро знали да
он није ни монархиста, ни есер, ни есдек, да није био члан ни
троцкистичке, ни бухариновско-риковске опозиције. Није
припадао ни новој, ни старој цркви, нити адвентистима седмог
дана.
На станици, размишљајући о тешким данима у Москви и
Лењинграду, присетио се разговора са царским артиљеријским
генералом који је лежао поред њега на логорском дашчаном
лежају. Старац је рекао: „Не идем ја никуд из логора; овде је
топло, људи ме знају, неко ми да парче шећера, неко колач из свог
пакета.“
Такве старце је сретао више пута – они више нису ни желели да
напуштају логор, логор је био њихов дом – имали су редован
оброк, милостињу од добрих суседа, грејала их је округла лимена
пећка.
А и куда би отишли – једни су на дну својих закречених срца
чували успомене на сјај лустера у Царском селу и зимско сунце
Нице, други су памтили Мендељејева који је свраћао код њих на
чај, или младог Блока, или Скрјабина, Рјепина, трећи су у још
топлом пепелу чували сећање на Плеханова, Гершунија,
Тригонија, на познанике великог Жељабова. Догађало се да
старци пуштени на слободу траже да их приме натраг у логор,
животни вихор обарао их је са слабих, дрхтавих ногу, огромни
градови плашили су их својом празнином и хладноћом.
И Ивана Григорјевича обузе жеља да се врати у логорску жицу,
пронађе све оне који су навикли на топле крпе, чинију са
59
чорбуљком, малу топлу печку. Пожелео је да им каже: „Заиста је
страшно на слободи!“
Испричао би пропалим старцима о својој посети рођаку, о
томе како је стајао испред куће где је живела жена коју је волео,
како је налетео на друга са студија који му је нудио помоћ. И
рекао би старим логорашима да нема веће среће него слеп, без
ногу, испузати из логора и одмах ту, десет метара од проклете
жице, умрети на слободи.
60
10
Када су се бриге око тражења стана и посла завршиле, када се
као бравар запослио у инвалидској радној задрузи за металне
производе и у исправама му се нашао печат дозволе за боравак,
Иван Григорјевич је сетно и смирено почео да живи у једном углу
изнакмљене за четрдесет рубаља собе удовице водника Михаљева
погинулог на фронту.
А код Ане Сергејевне Михаљеве, мршаве, проседе и још увек
младе жене, већ је живео дванаестогодишњи син покојне сестре,
увек блед, у закрпљеној јакници, тако стидљив, тих и радознао
какав се може појавити само у сиротињској кући.
На зиду је висила фотографија Михаљева, човека са тужним
лицем који као да је већ тад, кад је фотографисан, предвидео своју
судбину.
Син Ане Сергејевне служио је војни рок као пратилац конвоја.
Његова фотографија, на којој је био буцмастих образа и ошишан
машиницом, висила је поред очеве.
Михаљев је нестао без трага у првим данима рата, јединицу у
којој је служио недалеко од границе прегазили су немачки
тенкови и нико није могао да посведочи да ли је Михаљев остао да
лежи несахрањен, изрешетан немачким митраљезом, или се
предао Немцима, због чега је војни комесаријат одбијао да
Михаљевој додели пензију.
Михаљева је радила као куварица у мензи, али је ипак живела
сиромашно. Њена друга сестра, колхозница, једном јој је послала
са села пакет за сестрића – погачу од црног брашна с мекињама и
теглу мутног меда са воском.
Али и Михаљева је, кад год би могла, слала нешто сестри на
село – брашно, уље од сунцокрета, ређе бели хлеб и шећер.
Иван Григорјевич се чудио како је, радећи у кухињи, Ана
Сергејевна остала тако бледа и мршава. У логору се дебељушкасти
кувар на први поглед могао препознати међу затвореницима.
Михаљева није испитивала Ивана Григорјевича о његовом
прошлом логорашком животу. О томе га је детаљно испитао
кадровски службеник у радној задрузи. Али и Ана Сергејевна је,
61
ништа га не питајући, очима које су научиле да посматрају живот,
много тога схватила о њему.
Он је могао да спава на голим даскама, пио је врућу воду без
чаја и шећера, жвакао суви хлеб, носио обојке уместо чарапа и
није имао никакве постељине, али зато је Михаљева приметила да
је његова кошуља, мада избледела од прања, увек имала чисту
крагну, и да је сваког јутра узимао огуљену металну кутију од
бомбона а онда четкицом прао зубе и пажљиво сапунао лице и
врат, као и руке до лактова.
Била му је необична ноћна тишина. Током три деценије
навикао се на хркање, тешко дисање, мрмљање стотина људи у
бараци, на лупу чекића, шкрипу точкова. Био је сам једино у
ћелији тамнице и једном кад су га за време истраге држали три и
по месеца у самици. Али ово није била она напета тишина самице.
Посао у задрузи је нашао захваљујући срећном случају: у
градском парку је ступио у разговор са старијим, погнутим
туберкулозним човеком који му је испричао да напушта посао
књиговође у инвалидској радној задрузи и одлази; одлази, јер не
жели да буде сахрањен у граду са гробљем на мочварном терену
где сандуци у ракама пливају у води. А књиговођа је желео
луксузан смештај после смрти, скупио је паре за ковчег од
храстовине, купио је квалитетну црвену тканину за тапацирунг и
бакрене ексерчиће какви се користе за кожне диване на
станицама. Неће ваљда са свим тим да труне у води.
О свему томе је говорио гласомчовека који се спрема за
селидбу у нови, бољи стан.
На препоруку тог „новосела“, како га је у себи звао Иван
Григорјевич, примили су га као бравара у радну задругу која је
производила браве и кључеве и вршила калајисање и лемљење
посуђа. Овде је било добродошло знање Ивана Григорјевича, који
је неко време радио као бравар у логорској радионици за
поправке.
Међу радницима је било инвалида Домовинског рата, било је
осакаћених у фабрици или у транспорту, па чак и три инвалида
још из рата 1914. године. Био је ту и један стари логораш по
имену Мордањ, бивши радник Путиловског завода који је још
1936. осуђен по члану 58.19 па ослобођен по завршетку рата.
Мордањ није желео да се враћа у Лењинград где су му за време
блокаде умрле жена и ћерка и, настанивши се код сестре у граду
на југу земље, запослио се у задрузи.
Инвалиди у задрузи углавном су били ведри људи, склони да на
живот гледају са хумором, али понекад би неко од њих добио
напад и крици епилептичара који би се бацакао на поду измешали
би се са лупом чекића и шкрипањем турпија.
19 Члан 58. са више својих тачака односио се на саботерство, терор итд. –
делатност која је лажно приписивана стотинама хиљада.
62
Калајџији седих бркова Пташковском, ратном заробљенику из
1914-е (причало се да је он Аустријанац који се представља као
Пољак), одједном би се укочиле руке, скаменио би се на својој
столици са подигнутим чекићем, непомично лице задобило би
надмен израз. Требало га је снажно продрмати за раме како би се
повратио. А једаред је епилептички напад једног инвалида заразио
још неколицину и по целој радионици су почели да се ваљају по
поду и стењу млађи и старији људи.
За Ивана Григорјевича је био изненађујуће пријатан осећај да
ради слободно, без надзорника, без стражара на кулама. И било је
мало необично: посао готово исти, све алатке познате, а нико га
не псује, не замахује песницом на њега лопов, не прети му
„џукела“.
Иван Григорјевич је брзо уочио на које све начине људи
настоје да увећају своју мршаву зараду. Неко би у радионици од
свог, купљеног материјала правио посуђе. То посуђе се онда и
продавало преко задруге, по државној цени, ни скупље ни
јефтиније. Други би се договорили са муштеријама о поправци
старежи без писања рачуна. И опет, наплаћивали су исто као
држава – ни више, ни мање.
Мордањ, човек са шакама такве величине да се њима могло
зими чистити снег са тротоара, на паузи за ручак испричао је
случај који се претходног дана десио у његовој згради. У суседном
стану живи петоро станара: металостругар, кројач, монтер из
завода за механику и две удовице; једна ради у фабрици
конфекције а друга је чистачица у градском совјету. И баш у
недељу обе су се среле у станици милиције – покупила их је
инспекција на улици због продаје пијачних мрежа које су плеле
ноћу, и то тајно једна од друге. Милиција је извршила претрес у
стану, и испоставило се да је кројач ноћу шио женске и дечије
капуте, монтер је испод пода монтирао електричну пећ и пекао
обланде, које је онда његова жена продавала на пијаци,
металостругар из фабрике „Црвена бакља“ испао је ноћни обућар
– шио је дамске ципелице, а две удовице не само што су правиле
пијачне мреже, него су још и плеле женске џемпере.
Мордањ је засмејавао слушаоце имитирањем монтера који виче
како пече обланде за своју породицу, а инспектор га пита како је
могао да умеси тридесет кила теста, ако је то само за његове?
Сваки прекршилац закона кажњен је са 300 рубаља, о свакоме су
јавили на његово радно место и на крају им је запрећено
депортацијом ради чишћења совјетског живота од беспосличара и
нетрудбеничког елемента.
Мордањ је волео да користи стране речи; прегледајући
покварену браву, важно је говорио:
– Да, кључ уопште не реагује на браву.
Враћајући се с посла кући, једном је рекао Ивану
Григорјевичу:
63
– Нисам се вра&о у Лењинград не само зато што су ми тамо
страдале жена и ћерка. Не могу својим радничким очима да гледам
шта се ради са путиловским пролетаријатом. Не можемо ни да
штрајкујемо. А какав је то радник без права на штрајк?
Увече се вратила кући и газдарица. Доносила је у корпи јело за
сестрића – супу у лименој кантици, друго јело у глиненом лонцу.
– Хоћете ли и ви? – тихо је упитала ИванаГригорјевича.–Има
више него довољно за нас.
– Како, кад ви сами не једете – одговорио је Иван Григорјевич.
– Ја једем читав дан, такав ми је посао – рекла је она и,
очигледно схвативши његов поглед, додала: – Пуно се умарам на
послу.
У прво време њено бледо лице изгледало је Ивану
Григоријевичу злобно. После је схватио да је она веома добра по
природи.
Понекад би причала о селу. Била је колхозни бригадир, једно
време чак и председник колхоза. Колхози никад нису испуњавали
план: или није могло бити довољно посејано, или суша, земља
исцрпљена, не даје добре приносе, сви мушкарци и омладина
отишли у град... А пошто нису испуњавали план, добијали су по
пет-шест копејки дневно, или сто грама жита, а неких година нису
добијали ништа. А људи неће да раде бадава. Колхозници су
сасвим осиромашили. Чист црни хлеб без кромпира и жира јели
су к колаче – само за празник. Једном је однела сестри на село
бели хлеб, и деца су плашила се да га пробају – први пут су
видела такво нешто. Куће пропадају, руше се; не дају им
грађевински материјал за поправак.
Иван Григорјевич ју је слушао и гледао. Од ње је зрачила топла
светлост доброте и женствености. Он деценијама није видео жену,
али је много пута слушао логорашке приче о женама – приче
крваве, одвратне, тужне. Жена је у тим причама била час гора од
животиње, час чиста, узвишена, светица. Али стална мисао на њу
логорашима је била потребна као хлеб, јављала се у разговорима,
у чистим и прљавим маштама и сновима.
Чудно је то – након пуштања из логора видео је много лепих,
елегантних жена на улицама Москве и Лењинграда, седео је за
столом са Маријом Павловном – лепом проседом дамом, али ни
горчина која га је обузела кад је сазнао да га је љубав из младости
из–неверила, ни драж женске елегантне лепоте, ни осећај кућне
топлине и задовољства у дому Марије Павловне нису у њему
изазвали онакво осећање као када је, слушајући Ану Сергејевну,
гледао њене тужне очи, увело а још увек младо и лепо лице.
И истовремено није у томе било ништа чудно. Нема ништа
чудно у ономе што се одувек догађа између мушкараца и жена.
А она је говорила даље:
64
– Нисам имала срца да терам гладне људе на посао. Није то за
мене речено да ће куварице управљати државом.20 Жене које раде
на вршалици пришију себи чарапе испод скутова и сипају у њих
жито. Треба их претресати и предавати суду. А за крађу колхозне
имовине добија се најмање седам година. А жене имају децу. И
онда лежим ноћу и мислим: држава узима од колхоза пшеницу за
шест копејки кило, а килограм хлеба продаје за рубљу. А нашем
колхозу за четири године нису дали ни грам. Како то? Човек узме
шаку жита – оног, што га је сам посејао – и добије седам година!
Нисам могла тако да радим. Онда су ме земљаци запослили у
граду, да радим као куварица. Радници кажу: „У граду је све боље.
Грађевински радници намештају врата и стављају браве по тарифи
од две и по рубље, а за исту ствар нерадним даном приватник
плаћа педесет – значи, држава плаћа двадесет пет пута мање!“ А
сељацима је још горе. Ја мислим да држава превише узима и
сељацима и радницима. Одмаралишта, школе, трактори, одбрана –
све ја то разумем, али ипак превише узимају, морало би бити
мање.
Она погледа Ивана Григорјевича.
– Можда одатле све почиње – све нам лоше иде због тога? Њене
очи лагано пређоше са његовог на сестрићево лице, и она рече:
– Знам ја да се о томе не сме говорити. Али видим да сте ви
добар човек, па зато и питам. А ви не знате каква сам ја, па нећете
да одговорите.
– Не, зашто, одговорићу вам – рекао је Иван Григорјевич. – Ја
сам раније мислио да је слобода – слобода говора, штампе,
савести. Али слобода је читав живот свих људи, она је у томе да
имаш право да сејеш шта хоћеш, да израђујеш ципеле, кројиш
капуте, да печеш хлеб од жита које си посејао, да продајеш то
жито ако хоћеш или не продајеш ако нећеш; да и бравар, и ливац,
и сли–кар живе и раде како хоће, а не како им нареде. А слободе
немају ни они који пишу књиге, ни они који сеју или праве обућу.
Ноћу је Иван Григорјевич лежао и слушао нечије дисање у сну,
али дисање је било тако лагано, да није могао да погоди чије је –
дечије или женско.
Осећао се тако чудно као да је читавог живота био на путу,
дању и ноћу возио се у расклиматаном вагону, деценијама слушао
клопарање точкова и сада, најзад, стигао – композиција се
зауставила.
И од тог тридесетогодишњег пута, тридесетогодишњег
клопарања у његовој глави је и даље гудело, зујало му је у ушима
и све му се чинило да композиција иде и даље...
Али није му то јека пута одзвањала у ушима, већ је у глави
шкрипутало због склерозе – накупиле су се тешке године и живот
се ближио крају.
20 Много пута и најчешће иронично цитиране Лењинове речи.
65
11
Сестрић Ане Сергејевне Аљоша био је тако мали растом да је
изгледао као да му нема више од осам година. Ишао је у шести
разред и, по повратку из школе, доневши воде и оправрши посуђе,
сео би да учи.
Понекад би погледао Ивана Григорјевича и рекао:
– Молим вас, питајте ме историју.
Једном кад је Аљоша спремао биологију, Иван Григорјевич је,
немајући друга посла, почео да прави од глине фигурице разних
животиња нацртаних у уџбенику – жирафе, носорога, гориле.
Аљоша их је гледао задивљено, толико су му те глинене зверчице
биле лепе; премештао их је с места на место и ноћу ставио на
столицу поред узглавља. У зору, пошавши да заузме ред за млеко,
дечак је занесено упитао подстанара који се умивао у ходнику:
– Иване Григорјевичу, је 1’ смем да понесем ваше фигурице у
школу?
– Узми их слободно – рекао је Иван Григорјевич.
Увече је Аљоша испричао шта му је рекла наставница
ликовног:
– Пренеси вашем подстанару, да би обавезно морао да учи.
Михаљева је први пут видела Ивана Григорјевича како се смеје и
рекла:
– Не смејте се, идите код ње, можда ћете после и зарађивати
нешто од таквих фигурица. Иначе, какав вам је ово живот са
триста седамдесет пет рубаља месечно?
– Ништа, мени је и то довољно – рекао је Иван Григорјевич. –
А да учим, то је требало пре тридесет година.
И истог часа је помислио: „А што се ја узбуђујем због тога?
Значи, још сам жив, још нисам умро?“
Једном приликом је Иван Григорјевич причао Аљоши о
Тамерлановом походу и приметио како га Михаљева пажљиво
гледа, прекинувши са шивењем.
– За вас није посао у радионици – рекла је.
– Ах, чини вам се – одговорио је он. – Моја знања су из књига
са истргнутим листовима, без почетка и краја.
66
Аљоша је помислио да, вероватно, због тога Иван Григорјевич
приповеда на свој начин, док наставници препричавају уџбеник са
почетком и крајем.
Онај неважан случај са глиненим фигурицама погодио је Ивана
Григорјевича. Наравно да он није поседовао прави таленат за
вајање. Али колико је на његове очи страдало, „обукло дрвене
капуте“, младих физичара, историчара, познавалаца старих
језика, филозофа, музичара, младих руских Свифтова и Еразма
Ротердамских.
Дореволуционарни књижевници често су оплакивали судбину
кметова–глумаца, музичара, сликара. А ко је у савременим
књигама споменуо оне младиће и девојке који нису добили
прилику да насликају своје слике и напишу своје књиге? Руска
земља богато рађа и властите Платоне, и генијалне Њутне, али
зато како лако и ужасно прождире своју децу.
Позориште и биоскоп изазивали су у њему одбојност, мучнину
– изгледало му је као да га на силу држе и терају да гледа. Велики
део прозе и поезије изазивао је у њему неиздржив осећај насилног
заглупљивања. У књигама као да се говорило о неком другом,
њему непознатом свету, у којем нема барака, строгог режима,
бригадира, надзорника, чекиста, пасошког система, нема свих
оних осећања, патње, страсти, брига са којима живе људи око
њега...
Писци су измишљали људе, њихове мисли и осећања,
измишљали су собе у којима ти људи живе, возове у којима
путују... Књижевност која се звала реалистичка није била ништа
боља од буколичких романа осамнаестог века. Колхозници,
радници, сељанке из књига били су у најближем сродству са оним
дотераним сељанима и коврџавим пастирима који су свирали
фруле и играли по ливадама међу белим овчицама са плавим
тракама.
Иван Григорјевич је за време проведено у логорима добро
упознао људске слабости. А сада је увидео да их је било много с
обе стране жице... Патња није само уздизала људе. Борба за још
једну кашику логорске чорбе, за олакшицу на раду била је сурова,
и морално слабији људи спуштали су се врло ниско. Сада, на
слободи, Иван Григорјевич је наслућивао како би овај или онај
надмени и углађени човек бедно, „шакалски“, гребао кашиком
туђе испражњене чанке или обилазио кухињу тражећи на земљи
љуске и труле листове купуса.
Људи, морално уништени насиљег, изгладњивањем,
недостатком топлоте, дувана, претворени у логорске „шакале“
који скакутавим погледом траже кору хлеба или заслинављени
опушак, изазивали су у њему сажаљење.
Људи на слободи помогли су Ивану Григорјевичу да схвати
људе у логору. На слободи је видео и слабост, и суровост, и
похлепу, и страх – исто, као у логорским баракама. Људи су, у
суштини, свуда били исти. Жалио их је.
67
А у романима и поемама су совјетски грађани, као ликови из
средњовековне књижевности, изражавали идеје цркве, божанства;
оглашавали су јединог и правог бога, човек није егзистирао сам по
себи, већ ради бога, живео је зато да би славио бога и његову
цркву. А неки писци су, заменивши лаж и истину, посебно
брижно описивали детаље одеће, намештаја, стављајући међу
живе декорације своје измишљене боготражиоце.
Ни напољу ни у логору људи нису желели да признају да су
једнаки у свом праву на слободу. Неки од оних који су од
партијске линије одступили удесно сматрали су се невинима, али
су подржавали репресије према онима што су одступили улево. А
ни леви ни десни нису волели „шпијуне“ – оне, који су се
дописивали са рођацима у иностранству, оне, чији су
русификовани родитељи носили пољска, летонска или немачка
презимена.
Колико год сељаци тврдили да су целог живота стицали својим
рукама, политички затвореници им нису веровали: „Како да не;
ко би раскулачивао сиротињу?!“
Једном је Иван Григорјевич рекао свом суседу у бараци,
бившем командиру црвене гарде:
– Па ви сте целог живота били верни идеји бољшевизма, ви сте
јунак грађанског рата, а сад ево седите под оптужбом да сте
шпијун.
А овај му је набусито одговорио:
– Код мене је дошло до грешке; ја сам по посебном члану; не
можете мене упоређивати са другима!
Кад би криминалци одабрали жртву и почелида је
малтретирају и пљачкају, једни политички би се окретали, други
би седели тупих, укочених лица, трећи би се брзо удаљили,
четврти би се претварали да спавају, навлачили би ћебад преко
главе.
Стотине логораша, међу њима и бивши ратници, хероји, били
су немоћни против неколико криминалаца. Бахати криминалци
сматрали су себе патриотама, а политичке – „фашистима“,
непријатељима домовине. Људи у логору били су као сува зрнца
песка – свако за себе.
Један је сматрао да су погрешили само у вези њега, а иначе да
„нико не иде у затвор бадава“.
Други су говорили: док смо били напољу и ми смо мислили да
нико не иде у затвор бадава, а сад смо, ево, на својој кожи осетили
да то није тако. Али из свега тога нису умели да извуку никакав
закључак и покорно су уздисали.
Мршави радник Коминтерне омладине који се сваки час трзао,
талмудиста и дијалектичар, говорио је Ивану Григорјевичу да није
учинио ништа против партије, али да су органи ипак у праву што
су га ухапсили као шпијуна и дволичњака – иако није извршио
никакав злоцин, он свакако припада слоју који је непријатељ
партије, слоју из којег потичу дволичњаци, троцкисти, практични
68
опортунисти, људи који се стално жале и немају довољно вере у
партију.
Један интелигентан човек, некад обласни партијски
руководилац, овако је рекао Ивану Григорјевичу:
– Кад се шума сече, лети иверје, а партијска истина остаје
истина, и она је изнад моје личне несреће – онда је, показујући
руком на себе, додао: – Ја сам онај ивер који је одлетео приликом
сече шуме.
Ипак, збунио се кад га је Иван Григорјевич упитао:
– То је оно и зло, што се шума сече. Зашто је сечете?
Иван Григорјевич је врло ретко у логорима сретао људе који су
се заиста борили против совјетске власти.
Бивши царски официри нису седели зато што су формирали
монархистичку органижацију, већ зато што су је могли
формирати.
У логорима је било социјалдемократа и социјалиста-
револуционара. Многи од њих били су ухапшени у време своје
лојалности и потпуне политичке неактивности. У логору су били
не зато што су се борили против совјетске државе, већ зато што је
постојала могућност да би могли почети да се боре против ње.
Сељаци нису били у логорима зато што су се борили против
колхоза. Били су ту они који су се, можда, у одређеним условима
само успротивили увођењу колхоза.
Људи би доспевали у логор због невине критике: једноме се
нису допадале књиге или драме које је наградила држава, другоме
–домаћи радиопријемници и наливпера. У одређеним условима
такви би могли постати непријатељи државе.
Људи су доспевали у логоре због преписке са теткама или
браћом у иностранству. Хапсили су их зато што је вероватноћа да
они постану шпијуни била нешто већа него кад је реч о онима
који немају родбину у иностранству.
Био је то терор не против непријатеља совјетске власти, већ
против оних који су – по мишљењу казнених органа – са нешто
већом вероватноћом могли то постати.
Од њих су се разликовали људи који су се заиста борили
против совјетске власти: стари есери, мењшевици, анархисти, или
присталице самосталности Украјине, Летоније, Естоније,
Литваније, а за време рата и бандеровци.21
Совјетски затвореници су их сматрали својим непријатељима и
истовремено им се дивили, јер су заиста нечим и заслужили да
буду затворени.
У режимском логору Иван Григорјевич је срео старијег
ученика Борју Ромашкина, осуђеног на десет година, који је
заиста правио летке и у њима оптуживао државу за уништавање
21 Саборци украјинског националисте Степана Бандере, „издајника“ и
„немачког колаборационисте“ који је, међутим, цео II св. рат провео као
заточеник немачког концлагера.
69
невиних људи –сам их је куцао на писаћој машини и ноћу лепио
на зидове по Москви. Борја је испричао Ивану Григорјевичу да су
током истраге долазиле само да погледају на њега десетине
сарадника Министар–ства за државну безбедност, међу њима и
неколико генерала – толико их је занимао момак који је дао прави
повод за хапшење. Борја је и у логору био чувен: сви су знали за
њега, затвореници суседних логора распитивали су се о њему. Кад
је Иван Григорјевич премештен у други логор 800 километара
далеко, одмах прве вечери чуо је причу о Борји Ромашкину – глас
о њему облетео је целу Колиму.
Али ево шта је чудно: људи осуђени с разлогом, за реалну
борбу против совјетске државе, сматрали су да су сви политички
„зекови“ невини, да сви без изузетка треба да буду пуштени. А они
који су седели због „трачева“, због измишљених, лажних оптужби
– а таквих је било на милионе – били су склони да амнестирају
једино сами себе и настојали су да докажу стварну кривицу
набеђених шпијуна, кулака, издајника, да оправдају окрутност
државе.
Постојала је једна дубока разлика између логораша и људи који
су живели на слободи. Иван Григорјевич је увидео да су логораши
остали верни времену које их је створило. Карактери и мисли
сваког од њих робовали су разним епохама руског живота. Били
су ту учесници грађанског рата са својим омиљеним песмама,
херојима, књигама; били су ту „зелени“, петљуровци22 са
неослабљеним страстима свог времена, са својим песмама,
поезијом, навикама; били су ту радници Коминтерне двадесетих
година, са својим речником, својим патосом, својом филозофијом,
држањем и начином говора; били су ту и они најстарији –
монархисти, мењшевици, есери, и они су чували у себи свет идеја,
понашања, књижевних јунака од пре пола века.
У одрпаном старцу који кашље лако се могло препознати
малодушног и запуштеног царског гардисту који је ипак задржао
нешто од племићког држања, у његовом суседу на лежају, исто
тако одрпаном и зараслом у седу браду – окорелог
социјалдемократу, а у погрбљеном „наивчини“-болничару –
комесара оклопног воза.
С друге стране, старији људи на слободи нису на себи носили
таква обележја прошлих времена, прошлост у њима била је
избрисана, лако су се уклапали у карактер новог времена –
мислили су и осећали у складу са данашњим даном; њихов
речник, мисли, страсти, њихова искреност лако и покорно су се
мењали са развојем догађаја и по вољи руководилаца.
Чиме се може објаснити та разлика; можда је човек у логору
обамирао, као под анестезијом?
22 Војници армије Украјинске Народне Републикекоја се врло каат–ко
одржала током грађанског рата након октобарског бољшевичког преврата, а
чији је главнокомандујући био Симон Петљура.
70
Живећи у логору, Иван Григорјевич је непрестано могао
посматрати природно стремљење људи да се ишчупају одатле, да
се врате својим женама и деци. Али када би хапољу понекад срео
пуштене из логора, запажао је да су њихово покорно лицемерје,
њи–хов страх од властитих мисли, ужас од новог хапшења били
тако свеобухватни, огромни, да су ти људи били још чвршће
спутани него у време издржавања казне.
Изишавши из логора, радечи на слободи, живећи уз вољене и
блиске људе, такав човек би понекад осудио себе на још горе,
потпуније заточеништво него оно унутар логорске жице.
И ипак је у мукама, блату, тегобатна логорашког живота
слобода за логорске душе представљала светлост и циљ. Слобода
је била бесмртна.
У малом градићу, живећи као подстанар удовице водника
Михаљева, Иван Григорјевич је почео шире и јаче осећати смисао
слободе.
У животној борби коју људи воде, у лукавствима радника који
ноћним радом стичу неколико рубаља више, у борби колхозника
за хлеб и кромпир, за плодове које су природно стекли својим
радом видео је не само жељу да се живи боље, да се нахране и
обуку деца. У борби за право да се шију чизме, плете џемпер, у
настојању ратара да сеје оно што жели, испољавало се природно,
својствено и неуништиво у човеку стремљење ка слободи. Такво
стремљење је видео и код логораша. Слобода је била бесмртна с
обе стране логорске жице.
Једне вечери почео је да пребира по сећању логорске појмове.
Боже мој, на свако слово азбуке почињао је понеки логорски
појам. А о сваком појму могли су се написати чланци, поеме,
романи...
Арест... барак... вертух... голод... доходјага... женские лагерја...
зека... ИТЛ... ксива... – и тако до краја азбуке.23 Један огроман свет
са својим језиком, радним животом, моралним кодексом. Таквим
делима могле би се испунити дугачке полице. Било би тога више
него у „Историји фабрика и завода“, што ју је планирао Максим
Горки.
Ево могуће теме: историја транспорта – формирање__________, транспорт
у путу, стража... Како наивно и питомо савременом кажњенику у
транспорту изгледају композиције из двадесетих година – купе
путничког вагона где дебатују политички затвореник и
филозофски настројени чувар, који га нуди домаћим колачима.
Невини зачеци логорске цивилизације, древни камени век, пиле
које се тек излегло из јајета...
23 Хапшење; барака; надзорник (вероватно зато што се врти, мота међу
затвореницима); глад; Крајње исцрпљен човек на самрти; женски логори; зека, зек
или ЗеКа – „3акљоченњbiй концлагеря“; ИТЛ – Исправитељно-трудовой лагерb;
фалсификоване исправе, сваки лажни документ.
71
И савремени шездесетовагонски транспорт за Краснојарски
крај: покретни затворски град, теретни вагони са четири осовине,
прозорчићи са решеткама, троспратни лежајеви, магацински
вагони, штапски вагони пуни надзорника, вагони кухиње, вагони
са службеним псима који на станицама шпартају дуж
композиције; начел–ник транспорта, окружен као падишах из
бајке свитом кувара и наложница-проститутки; контроле, кад у
вагон улази надзорник, а остали вертухи с аутоматима усмереним
у отворена врата загрејаних вагона држе затворенике на нишану –
људи су се тесно збили, али надзорник вешто тера означене
кажњенике из једног дела вагона у други и, колико год се брзо
кретао кажњеник, вертух успева да га докачи палицом по задњици
или по глави.
А ту, недавно, већ после Великог домовинског рата, испод
задњих вагона поЧели су монтирати челичне чешљеве. Ако
кажњеник успут провали под и скочи доле између шина, чешаљ га
дохвати, искида, баци под точкове... ослобођен издржавања казне.
За оне који пробијају таваницу и пењу се на кров, постављени су
јаки рефлектори који цепају таму од локомотиве до задњег вагона,
а митраљезац који све време седи поред рефлектора зна свој
посао. Да, све се развија. Искристалисала се економија транспорта
– додатни артикли, материјално благостање официра у штапском
вагону, додатна храна – најбоље из кажњеничког и псећег казана,
додатак на плату пропорционаланшездесетодневном путовању
транспорта до источносибирских логора, унутарвагонска робна
трговина, сурова вагонска првобитна акумулација са пратећом
пауперизацијом... Да, све тече, све се мења, не може се двапут ући
у један те исти транспорт.
А ко може описати очај тог ретања које удаљава од куће и
породице, ноћна исповедања праћена гвозденим клопарањем
точкова и шкрипом вагона, покорност, поверљивост, потонуће у
логорски понор; писма, пребачена из мрака вагона у мрак великог
степског поштанског сандучета која су, напослетку, чак и стизала
на одредиште!
У транспорту још нема логорашких навика, нема умора, глава
још није заокупљена логорским бригама; разбијеном срцу све је
неуобичајено, страшно – полумрак, шкрипа, храпаве даске
лежајева, нервоза криминалаца, кварцни погледи чувара.
На раменима дижу момчића до прозора, и он пита: „Деда, деда,
куда нас то возе?“
И сви у вагону зачују отегнути, напукли, старачки глас:
– У Сибир, дете, на робију...
Иван Григорјевич одједном помисли: зар је то био мој животни
пут, моја судбина? Мој пут је почео тим транспортом, и ево сад се
завршава.
Те логорске успомене које су се често и неповезано јављале
мучиле су га својом хаотичношћм. Али он је осећао да се може
снаћи у том хаосу, да је то у његовој моћи и да је сад, кад се
72
завршио логорашки пут, дошло време да се све разјасни, да се
пронађу законитости у хаосу патњи, противречја између кривице
и свете невиности, између лажних признања својих злочина и
фанатичне лојалности, између апсурдности убијања милиона
невиних и партији оданих људи и гвозденог смисла тог убијања.
73
12
У последње време Иван Григорјевич је био ћутљив, скоро да
није разговарао са Аном Сергејевном. Али на послу би често
помишљао на њу и Аљошу и сваки час гледао на велики зидни сат
у браварској радионици – кад ће крај радног времена.
И због нечег је за тих својих ћутљивих дана, присећајући се
логорског живота, највише мислио на судбину жена у логору.
Чини се да никад није тако много мислио о женама.
...Равноправност жене са мушкарцем није установљена на
катедрама или у делима социолога... Њена равноправност није
доказана само у фабрици, космичким летовима24, пламену
револуције – она је установљена у историји Русије јуче, данас и
заувек кметским, логорашким, транспортним, затворским
страдањима.
Пред лицем векова у кметству, пред лицем Колиме, Нориљска,
Воркуте жена је постала равноправна са мушкарцем.
Логор је потврдио и другу истину, једноставну као божија
заповест: живот мушкараца и жена је нераздвојив.
Брана има сатанску снагу. Вода потока и река, заустављена том
браном, има своју тамну и тајну снагу. Та притајена снага,
скривена у благом пљескању, сунчевим одразима, љуљању
водених цветова, одједном открива неумољиви бес воде – ломи
камен, са лудачком брзином јури ка лопатицама турбине.
Моћ глади постаје немилосрдна чим брана одвоји човека од
његовог хлеба. Природна и добра потреба за храном претвара се у
силу која уништава милионе живота, која тера мајке да једу своју
децу, силу суровости и поживотињености.
Брана, која у логорима одваја мушкарце од жена, касапи
њихова тела и душе.
Све у жени – њена нежност, брижност, страственост,
материнство – је хлеб и вода живота. Све то се у жени рађа зато
24 Рецимо да је ово антиципација Ивана Григорјевича; радња се одвија 1954.
године, а Валентина Терескова је као прва жена била у космосу, тј. Земљиној
орбити тек 1963. године, у „Востоку–6“. (Пишчева грешка, анахорнизам, настала
приликом завршаванја или обраде дела 1963. године) – није за штампу.
74
што на свету постоје мужеви, синови, очеви, браћа. Све то
испуњава живот мушкарца зато што на свету постоји жена, мајка,
ћерка, сестра.
Али када се подигне моћна брана, све оно једноставно, добро,
хлеб и питка вода живота одједном открива своју нискост, злобу,
таму.
То насиље, та брана као неком чаролијом неминовно претвара
добро у зло унутар човека.
...Између криминалног женског и криминалног мушког логора
лежао је појас ничије земље. Звали су га зоном паљбе, јер
бимитраљесци отварали ватру чим би неког спазили. Криминалци
сугону паљбе прелазили пузећи, копали су тунеле, провлачили су
се испод жице, пењали су се на жицу, а они који нису имали среће
остајали су да леже са прострељеним главама и ногама. То је
подсећало на безумно, трагично бацакање рибе у мресту по реци
преграђеној бранама.
Када би у мрачне режимске логоре код жена које годинама
нису виделе лице мушкарца ни чуле мушки глас по задатку
долазили шофери, бравари, тесари – жене су их спопадале,
исцрпљивале, најзад тукле до смрти. Логораши-криминалци
плашили су се тих логора, где су логорашице веровале да је срећа
дотаћи руком раме мртвог мушкарца, бојали су се да иду тамо чак
и са наоружаном пратњом.
Страшна, мрачна невоља је изопачивала логораше, претварала
их у нељуде.
На робији су жене приморавале друге жене на противприродно
наложништво. У женским робијашким баракама формирала су се
апсурдна бића – мушкараче са дубоким гласовима и мушким
држањем, са ногавицама панталона увученим у чојане војничке
чизме. Поред њих су стајале њихове ситне и беспомоћне женице.
Мушкараче су пиле младо црно вино, пушиле крџу, напивши
се тукле су своје лажљиве, лакомислене другарице, али су их и
чувале снагом песнице и ножа од туђих насртаја. И тај трагични,
наказни свет односа представљао је љубав у робијашком логору.
Био је страшан, није изазивао масне шале и смех, већ само ужас у
душама лопова и убица.
Робијашки љубавни занос и помама нису знали за даљине у
тајги, за жицу, камене зидове, катанце; ишли су право на вучјаке,
оштрицу ножа, стражарев метак. Тако са очима испалим из дупљи
и поломљеним кичмама хрли на мрешћење тихоокеанска риба,
разбијајући се о стење планинских брзака и слапова.
Истовремено су логораши чували у себи љубав према женама и
мајкама, а логорашице „веренице“, које никад нису виделе и никад
неће видети своје преписком пронађене логорске веренике, биле
су спремне на све због верности несрећном логорском
изабранику, или због измишљотине о немогућој превари.
Понешто се може човеку и опростити, ако је у прљавштини и
смраду логорског насиља остао човек.
75
13
...Тиха Маша више нема на себи фине дуге чарапе и плави
вунени џемпер. Тешко је остати чист и уредан у теретном вагону.
Покушава да схвати необичан – као да није на руском – говор
својих сусетки на лежају, криминалки. Ужаснуто гледа краљицу
транспорта – бледу хистеричну љубавницу чувеног ростовског
бандита.
Маша је у бокалчићу опрала марамицу, остацима воде умила је
стопала, суши марамицу на колену и гледа у таму.
Последњи месеци били су као у магли: плач трогодишње Јулке,
која се прејела за рођендан, лица људи који врше претрес стана,
рубље, цртежи, лутке, посуђе на поду, фикус који је мама
поклонила на венчању ишчупан из лонца, последњи осмех мужа
док га одводе, жалостан осмех који моли за верност – сећајући се
тог осмеха она је стењала, хватала се за главу; затим сумануте
недеље где је уз чинијицу са Јулкином кашом – ужас Лубјанке,
редови у пријемној соби унутрашњег затвора, глас кроз прозорче:
„Предаја пакета није дозвољена!“, јурњава од једног до другог
рођака, учење напамет адреса рођака и пријатеља, хитна и
невешта продаја ормана са огледалом и књига у издању
„Академије“, бол због тога што је најбоља пријатељица престала
да се јавља, поново ноћни гости и претрес до зоре, опроштај од
Јулке коју, вероватно, нису ни дали баки већ су је одвезли у
прихватилиште, бутирски затвор где се разговара шапатом, где као
шиваћа игла служи шибица или рибља кост извађена из чорбуљка,
лелујаво шаренило десетина опраних марамица, гаћица, прслука –
затворенице их суше тако што машу њима по ваздуху; ноћно
саслушање, кад је први пут у животу неко замахнуо на њу
песницом и ословио је са „ти“ –к...., проститутко! Оптужили су је
зато што није пријавила мужа, који је осуђен на десет година без
права преписке зато што није пријавио чланове терористичке
организације.
Маша није разумела зашто је она и десетине таквих као што је
она дужна да пријављује мужа, и зашто је Андреј и стотине таквих
као што је он дужан да пријављује колеге са посла, другове из
76
детињства. Иследник ју је звао само једанпут, а затим је прошло
осам затворских месеци – дан и ноћ, ноћ и дан. Смењивали су се
очај и тупо очекивање судбине, а повремено би је, као морска
пена, запљуснула нада, уверење да ће убрзо поново бити са мужем
и ћерком.
Најзад јој је надзорник дао узану траку цигарет-папира на којој
је писало 58–6–12.
Али и после тога се надала: можда ће укинути пресуду, муж ће
бити ослобођен, Јуља код куће, опет ће бити заједно и никад се
више неће растати. На помисао о сусрету облио би је талас
срећног пламена и студени.
Пробудили су је усред ноћи: „Љубимова, узми своје ствари!“
Повезли су је у „црном гаврану“. Прошавши Краснопресненски
етапни затвор, наставили су ка Јарославској теретној станици, на
утовар у транспорт за Сибир...
Посебно јој се утиснуло у памћење јутро после хапшења мужа;
то јутро као да се продужавало без престанка. Залупила су се
улазна врата зграде, зачуо се мотор, а онда је све утихнуло. Њену
душу је испунио ужас. У ходнику је звонио телефон, лифт се
одједном зауставио на њиховом спрату, сусетка је, шљапкајући
папучама, ишла из кухиње и звук папуча је био све тиши.
Обрисала је крпом књиге побацане на под и вратила их на поли
цу, покупила рубље које је лежало на поду – намеравала је да га
прокува, ствари у соби су јој изгледале оскрнављене. Вратила је
фикус у лонац и помиловала његов кожни лист – Андрјуша се
ругао том фикусу прогласивши га симболом малограђанштине, и
она се у души слагала с њим. Али није му дозволила да га избаци
па ни да га премести у кухињу; било јој је жао маме која је, већ у
годинама, носила тај фикус на поклон преко целе Москве и пешке
га изнела на пети спрат, пошто је лифт тих дана био у квару.
Свуда тишина. Али суседи нису спавали. Жалили су је,
плашили су је се и били пресрећни што нико није дошао код њих
са налогом за претрес и хапшење. Јулењка је спавала, а она је
спремала собу. Обично се није толико бринула за ред. Била је
прилично раннодушна према предметима, нису је занимали
лустери, лепо посуђе. Неки су је сматрали лошом и аљкавом
домаћицом. Али Андреју се допадала њена равнодушност према
материјалном и неред у соби. А сад јој се чинило да ће јој бити
лакше ако се све ствари вратена своја места.
Погледала се у огледало, прелетела погледом поспремљену
собу. „Гуливерова путовања“ су на полици за књиге тамо где су
била и јуче, до преметачине, фикус у свом земљаном лонцу
поново је на столићу. И Јуља, која је до четири ујутро плакала и
грчевито се држала за мајку, сада спава. У ходнику тишина, у
кухињи исто – нико још не спрема јело.
И у својој брижљиво поспремљеној собици Маша је осетила
страшан очај. Прво ју је обузела нежност, љубав према Андреју, а
онда је, у тој домаћој тишини, окружена познатим стварима,
77
одједном као никад дотад осетила суровост силе способне да
савије Земљину осовину та сила се устремила право на њу, на
Јуљку, на собичак за који је говорила:
– Не бих се мењала ни за двадесет квадрата са балконом, јер
сам овде тако срећна!
Јуља! Андрјуша! Возе је далеко од њих. Звук точкова забија се
право у душу. Све даље је од ћерке и мужа, све ближи је Сибир
који је добила уместо живота са вољенима.
Маша више нема на себи ни лепу карирану сукњу, њеним
чешљем рашчешљава пуцкетаву, наелектрисану косу криминалка
са танким бледим уснама.
Вероватно само у младом женском срцу живе истовремено те
две муке – материнска – огромна жеља да спаси своје беспомоћно
дете, и истовремено детиња беспомоћност пред гневом државе,
жеља да сакрије главу на мајчине груди.
Ови прљави, поломљени нокти некад су били маникирани, и
њихова боја је привлачила Јуљку. А некад давно тата је рекао
шестогодишњој ћеркици: „Наша Маша има нокте као рибља
крљушт!“ Од трајне није остало ни трага – код фризера је била
месец дана пре Андрејевог хапшења, онда кад се спремала на
рођендан код најбоље пријатељице, оне, која је престала да се
јавља.
Јулењка, онако плашљива и осетљива, у прихватилишту! Маша
тихо и жалосно стење, мути јој се пред очима – како да заштити
кћер од грубих дадиља и неваспитане деце, од поцепане и грубе
прихватилишне одеће, војничког ћебета, бодљикавог јастука
напуњеног сламом. А вагон шкрипи, точкови клопарају, Москва и
Јуља су све даље, Сибир све ближе.
Боже мој, да ли је икад заиста постојало свето? А кроз
неколико тренутака Маша се пита није ли сан ово што се сад
догађа – врућа полутама, алуминијумска чинија, криминалке које
пуше крџу на грубим дашчаним лежајевима, прљаво рубље, тело
које сврби и мучна жеља у срцу: „Само да што пре буде нека
станица, барем ће ме чувари заштити од ових жена“ – а на
станицама ужас пред подигнутим кундацима чувара који псују и
мисао: „Само да што пре кренемо“; чак и криминалке кажу да је
вологодска пратња транспорта најгора.
Али ни тврди лежајеви, ни иње које се појављује на зидовима
вагона чим утрне ватра у пећки, ни суровост страже и лоповлук
криминалки нису оно најгоре. Најгоре је то што је у транспорту
ослабила отупелост која је зачаурила њену душу током осам
месеци тамнице.
Читавим својим бићем она осећа девет хиљада километара
путовања у гробне дубине Сибира.
Овде више нема бесмислене затворске наде да ће се врата ћелије
отворити и надзорник рећи: „Љубимова, узми своје ствари,
пуштена си“ – и она, изишавши у Новослободску улицу, седа у
аутобус, а код куће је већ чекају Андреј и Јуља.
78
У вагону нема затворске отупелости нити логорашког умора
кад мозак престаје да ради; овде је само разбијено срце.
Шта ако се Јуља упишки; ко ће јој опрати руке, обрисати нос;
њој треба поврћа; ноћу се увек открије, спава гола.
Маша сад више нема своје ципелице, на ногама су јој војничке
ципеле, једној је отпао ђон. Зар је то она, Марија
Константиновна, која је читала Блока, студирала на филолошком,
кријући од Андреја писала песме? Маша,која је јурила на Арбат
да закаже код фризера Ивана Афанасјевича-Жана; Машењка, која
није само читала књиге, већ је умела и да скува боршч, направи
наполеон-торту, и да шије, и да подиже дете. Маша, која се дивила
Андреју, његовој вредноћи и скромности и која је задивљавала
сваког својом преданом љубављу према мужу и ћерки; Маша која
је знала и да заплаче, и да се нашали, и да приштеди неку пару.
А композиција иде даље и код Маше почиње тифус – глава јој
је тешка, мутна. Али то ипак није тифус, здрава је. И поново, чак
и овде, у транспорту, нада проналазипут до њеног срца. Чим
стигну у логор неко ће викнути: „Љубимова, иступи; дошао је
телеграм – слободна си!“ – и тако даље, и томе слично: она се
враћа у Москву путничким возом, ево га Софрино, Пушкино, ево
најзад и Јарославске станице, Андреј чека са Јуљом на рукама.
Са пробуђеном надом постаје нестрпљива – само да што пре
стигну до краја пута, где је чека телеграм. Како журе мршаве
Јуљине ногице – она трчи поред вагона који успорава.
И ево је, опљачкане од криминалки, излази из вагона и увлачи
смрзнуте прсте у рукаве умашћеног ватираног капута, главе
повезане прљавим чупавим пешкирићем. Поред ње стаклено
шкрипе по снегу ципеле стотина Московљанки, осуђених на десет
година логора зато што нису пријавиле своје мужеве.
Корачају ноге у свиленим чарапама, спотичу се ципелице са
високим штиклама. Сад Маши већ завиде – била је у вагону са
криминалкама, а не са „супругама“; покрале су је, али ипак је
добила ватирани капут, а у превелике ципеле може се натрпати
папир, крпе.
Спотичу се, журе, падају жене непријатеља народа, журно
скупљају ствари расуте по снегу; заплакале би, али не смеју.
Маша се осврће: иза ње мала станична барака, теретни вагони
као црвене перле на снежно-белом телу. Напред се развлачи
тамна змија – колона логорашица, около послагана дрвна грађа
под снегом, стражари у топлим бундатаа, вучјаци у топлом густом
крзну. А опојно свежи после двомесечног боравка у вагону ваздух
реже горе од бритве. Подувао је ветар, суви снежни дим
заковитлао се по ледини, чело колоне изгубило се у мутно-белом.
Хладан ветар шиба по лицу, по ногама, Маши се врти у глави.
И одједном је кроз умор, кроз страх да ће промрзнути и добити
гангрену, кроз маштање како улази у топлу просторију где може
да се окупа, кроз ужаснутост од крупне старице са цвикером која
лежи у снегу са неким чудним, глупо-хировитим изразом лица,
79
двадесет-шестогодишња Маша у снежној магли угледала своју
логорашку судбину... а на старој судбини, хиљаде километара иза
њених леђа, у Спасопесковској улици, стоји велики печат. Из
магле су се почеле помаљати стражарске куле, стражари у
кожусима, широм отворена капија. Тог часа је Маша јасно видела
два своја живота: онај који је завршен, и овај који почиње.
Она трчи, спотиче се, дува на смрзнуте прсте и неразумна нада
никако је не напушта – сад кад стигну у логор, тамо ће јој сигурно
рећи да је ослобођена. Зато и жури тако, задихала се јурећи.
Како је био тежак њен посао! Како ју је болео стомак, ломило
у појасу од превелике, недозвољене за жену тежине грумења
креча, а носиљка је и празна изгледала тешка као олово; како су
биле тешке лопате, ћускије, даске, греде, бурад са прљавом водом,
кибле пуне измета, корита пуна мокрог опраног рубља.
Како је био тежак пут у предјутарњем мраку на место рада,
како су мучне биле контроле у блату и снегу; како је одвратна и
жељена била танка кукурузна каша са изнутрицама, са рибљом
крљушћу која се лепи за непце; како се подло и немилосрдно
крало у бараци, како су ружни разговори вођени ноћу на
лежајевима, какво бесрамно комешање, шапат, стењање; како је
био укусан тврди црни хлеб посут ињем...
Са шеснаестогодишњом Леном Рудолф, Машином сусетком на
дашчаном лежају, почео је да живи криминалац Мува који је
радио у котларници. Лена је оболела од сифилиса, опали су јој
нокти на рукама и коса, па су је пребацили у инвалидски логор, а
њена мајка, која је и у логору сачувала отменост, светлоока,
добра и љубазна Сузана Карловна Рудолф, наставила је да ради,
иако јој је оседела коса. Сузана Карловна је пре свитања увек
излазила да гимнастицира и да се истрља снегом.
Маша је радила од јутра до мрака као коњ, као камила, као
магарац. Логор је био режимски и она није имала право на
преписку, није знала да ли јој је муж још жив или је погубљен,
шта је са Јулком, да ли је у прихватилишту, да ли се изгубила као
безимена животињица или ју је мама нашла; и да ли је мама
уопште жива, да ли је жив њен брат Волођа? Као да се привикла
да не зна ништа о најближима, да не машта више о писму, хтела је
само да ради што лакши посао, да не буде на мразу, у тајги са
ројевима инсеката, већ да добије посао у кухињи или болници.
Али чежња за мужем и ћерком трајала је и даље, нада није
умрла, то се само тако чинило. Нада је заспала, и Маша је осећала
њен сан као што се на рукама осећа уснуло дете, а кад би се нада
начас пробудила, срце младе жене испунило би се срећом,
светлошћу и болом.
Још ће она видети Јуљу и мужа. Наравно, неће то бити ни данас
ни сутра. Проћи ће године, али она ће их још видети: како си
оседео, како су ти тужне очи... Јуљењка, Јуљењка – зар је тај
танушни бледи девојчурак њена ћерка? И Маша се брине да ли ће
80
је Јуља препознати, да ли ће се сетити своје мајке-логорашице,
неће ли јој можда окренути леђа?
Већ прве јесени у логору старији надзорник Семисотов натерао
ју је да живи са њим; избио јој је два зуба, ударио ју по
слепоочници. Покушала је да се обеси, али није успела; уже које
је нашла било је тако лоше да је пукло. А неке жене су јој
завиделе. Онда је наступила страшна равнодушност када је двапут
недељно ишла за Семисотовом у логорски магацин где је био
дашчани лежај покривен овчијим крзном. Семисотов је увек био
мрачан и ћутљив и она га се плашила до лудила, било јој је чак
мука од страха кад би се он напио и разјарио. Али једном јој је дао
пет бомбона, и она је помислила: „Како би било добро кад бих
успела да их пошаљем Јуљи у дечији дом.“ Није их појела,
сакрила их је у своју танку сламарицу, а после их је неко украо.
Једном јој је Семисотов рекао: „Како сте ви прљави и неуредни;
сељанка се никад не би претворила у такву крмачу!“ Он јој је
увек говорио „ви“, чак и кад је био пијан. Његове речи је
истовремено обрадоваше и уплашише – ако је отера, мораће опет
да ради са кречом.
Једне вечери Семисотов је отишао и више се никад није појавио.
Тек касније је сазнала да је премештен из логора. И била је срећна
што је увече могла да остане у бараци, уместо да се на силу вуче у
магацин. Али затим су и њу преместили из канцеларије где је код
Семисотова прала под и ложила пећ – није имала чиме да подмити
новог надзорника и њено место је заузела криминалка која јој је у
возу узела вунени џемпер. Она се радовала и истовремено била
увређена; отишао је из логора а да јојније рекао ни реч, горе него
што би са псом. А било је време кад је она имала сталну
боравишну дозволу у Москви, живела у властитој соби са мужем
и дететом, купала се у купатилу, јела из тањира.
А радити у логору зими је било врло тешко, али било је тешко
радити и лети, и ујесен, и на пролеће, и она се више није сећала
Арбата и Андреја, већ тога како је прала под у канцеларији док је
Семисотов био ту. Што је тада имала среће!
И ипак је нада тињала у њој. Ипак ће се они још срести...
Наравно, она ће тада бити већ седа старица, а Јуља ће имати своју
децу, али они ће се још видети, мора бити тако.
А глава јој је била сва у бригама. Час би се поцепала кошуља,
час би је осули гнојни чиреви или би је болео стомак а нису је
хтели примити у санитетско, час би јој пукла кожа на стопалима
и она је храмала а обојци су јој се црвенели од крви; онда би јој се
распала обућа; онда би морала што пре, пре наредног дана за
купање, бар мало да се умије, бар мало да опере рубље; онда би
требало сушити прокисли капут... И за све је требало молити или
свађати се са неким – за котлић топле воде, иглу и конац, кашику
са целом дршком, парче тканине за закрпу. Како се спасити од
мушица, како сачувати лице и руке од мраза љутог као логорска
стража?
81
А простачке свађе и туче логорашица нису биле ништа
пријатније од тешког рада.
Али логорашки живот је текао даље.
Тетка Тања, чистачица из Орела, шапуће: „Тешко људима на
земљи...“ Она има грубо и наизглед сурово мушко лице. Али у њој
нема ни трунке грубости и суровости, она је сушта доброта. Како
је та светица доспела у логор? Са несхватљивом кроткошћу она
пере подове место сваке, иде на туђа дежурства.
Старе монахиње, Варвара и Ксења, брзо се сашаптавају и
заћуте чим им се приближи нека од грешних световњакиња. Оне
живе у свом посебном свету: потписати било који папир је грех,
рећи своје световно име – грех, пити из исте чаше са
световњакињама – грех, обући логорашки капут – грех. Макар их
убили, остаће упорне у својој светости. Њихова светост огледа се
у њиховој одећи, белим марамицама, стиснутим уснама, али
њихове очи су хладнеи гледају са презиром на патње логорашица-
грешница. Њиховом светом стародевичанству мрске су женске
страсти, женске невоље, патње мајки и жена – све им то изгледа
прљаво. Главно је држати у чистоћи своју марамицу и шољу, и
стиснутих усана клонити се грешног логорашког живота.
Криминалке их мрзе а „супруге“ избегавају.
Жене, жене, Московљанке, Лењинграђанке, Кијевљанке,
Харковљанке, Ростовљахке, беспомочне, практичне, оне што
нису од овог света, грешне, слабе, кротке, злобне, ведре, Рускиње
и нерускиње у логорашким капутима. Жене лекара, инжењера,
сликара и агронома, жене маршала и хемичара, жене државних
тужилаца и раскулачених сељака, росијских, белоруских,
украјинских ратара. Све оне послате су за својим мужевима у
скитски мрак логорских барака.
Чим познатији је ухапшени непријатељ народа, тим је шири
круг жена које полазе за њим пут логора: жена, бивша жена, прва
жена, сестре, секретарица, ћерка, женина пријатељица, ћерка из
првог брака.
Логорашице су о једнима говориле: „Невероватно једноставна,
скромна...“, а о другима: „Ах, неподношљива је, надмена госпоја,
као да је још на свом кремљевском положају.“ Такве и овде имају
своје улагивачице, слушкиње. Над њима лебди ореол власти и
осуђености. За њих шапатомт кажу: „Та више никад неће изаћи
одавде!“
Било је ту старица са уморним, спокојним очима, које су
доспеле у логор још за Лењиновог живота. То су чланице
„Народне воље“25, социјалисткиње-револуционарке, социјал-
демократкиње. Чувари их поштују, криминалке се такође према
њима односе са поштовањем. Оне не устају чак ни кад у бараку
25 Партија коју је 1879. основао А.И.Жељабов. Након што је обешен због
(успешног) атентата на Александра II 1. марта 1881. године, „Народна
воља/слобода“ се распала.
82
уђе начелник логора лично. Прича се да је једна од њих, малена и
седа старица Олга Николајевна, пре револуције била
анархисткиња, да је бацила бомбу у кочије варшавског
губернатора и пуцала у генерала жандармерије. Сад седи на
логорском лежају и пије чај. Кад се Маша једне ноћи вратила од
Семисотова, она је пришла, помиловала ју је по глави и рекла:
„Јадна моја мала.“ Ах, како је Маша тада плакала.
А недалеко од Маше у бараци је Сузана Карловна. Она ради
фискултуру и дише на нос. Њен муж, американизовани Немац,
хришћански социјалиста, дошао је са породицом у совјетску
Русију, узео совјетско држављанство. Професор Рудолф је осуђен
на десет година без права преписке, али није издржавао казну –
стрељан је у Лубјахки, а Сузана Карловна и њене три ћерке –
Агнеса, Луиза и Лена – су доспеле у режимске логоре. Сузана
Карловна не зна ништа о старијим ћеркама, а ни најмлађа Лена
није више са њом, премештена је у инвалидски логор. Сузана
Карловна не говори са старом Олгом Николајевном, зато што је
ова Стаљина назвала фашистом, а Лењина убицом руске слободе.
А Сузана Карловна каже да својим радом и овде доприноси
стварању новог друштва, и да јој то даје снаге да поднесе растанак
са мужем и ћеркама. Она прича како је, док су живели у Лондону,
њена породица пријатељевала са Хербертом Велсом26, а у
Вашингтону су се сретали са Рузвелтом; председник је волео да
поразговара са њеним мужем. Она све разуме, све јој је јасно, само
једно није: видела је како човек који је ухапсио професора
Рудолфа крадом ставља у џеп велики – као дечији длан –
уникатни златни новчић у вредности од сто долара. На новчићу је
био профил индијанца са перима, а човек који је вршио
преметачину узео је тај новчић за свог сина, и не схватајући да је
златан.
Све оне, узвишене, посрнуле, измучене и жилаве, живеле су у
свету наде. Нада се час будила, час опет тонула у сан, али никад
их није сасвим напуштала.
И Маша се надала; нада је болела, али са њом се могло дисати,
чак иако је болела.
После режимске сибирске зиме, дуге скоро као цео логорски
рок, наступило је бледо пролеће и Машу су са још две жене
потерали да поправља пут који је водио у „соцградић“, где је у
26 Херберт Џорџ Велс (1866–1946) широко је познат као писац научне
фантастике, али нису мање вредна ни његова социјална, друштвено-критичка дела,
а поготово „научна _________трилогија“ – „Историја света“, „Наука о животу“ и „Рад,
богатство и срећа човечанства“. Будући да је 1920. лично посетио совјетску
Русију, на завршним странама своје „Историје света“ говори и о том новом
поретку и то неповољно, тако да се не може сматрати одговорним што је један
број западних рудолфа одлучио да се досели у државу светле будућности
човечанства, где са листом били ухапшени као шпијуни и стрељани или
депортовани у Сибир.
83
кућама од брвана живела управа логора и особље које је радило
по уговору.
Издалека је угледала своје арбатске завесе на високим
прозорима и силуету фикуса. Видела је како се девојчица са
ђачком торбом пење на трем и улази у кућу начелника управе
режимских логора.
Спроводник је рекао: „Шта бленеш; није ово биоскоп!“
А кад су се увече враћали у логор, код складишта резане грађе
зачула се музика Радио Магадана.
Маша и две жене које су се заједно са њом вукле кроз блато
стале су и спустиле лопате.
На позадини бледог неба дизале су се логорске куле, а на њима
су као крупне муве замрли стражари у црним бундама. Ниске
бараке као да су изрониле из земље и застале размишљајући да ли
да се врате онамо.
Музика није била тужна, него весела, за плес, и Маша је,
слушајући ту музику, плакала као никад у животу. И две жене
поред ње, једна – раскулачена сељанка, друга – старија
Лењинграђанка, са наочарама којима су попуцала стакла, исто
тако су плакале. И чинило се да су се пукотине на стаклима
наочара појавиле од тог плача.
Спроводник се збунио – логорашице су ретко плакале, срца су
им била окована ледом као тундра.
Спроводник их је гурао у леђа и молио:
– Па добро, доста већ, мајку ли вам вашу, к.... једне, ј.... ли вам
све, па престаните већ једном!...
Он се све освртао, никако му није било јасно зашто су жене
удариле у плач.
Али ни самој Маши није било јасно зашто јој се срце одједном
тако испунило болом и очајањем, као да се скупило све што јој се
десило у животу – мајчина љубав, карирана хаљина која јој је
тако добро стајала, Андрјуша, поезија, иследникова њушка,
свитање над блиставим плавим морем у Калесури код Сухумија,
Јуљкино брбљање, Семисотов, старе монахиње, свађе и туче
мушкарача, мучнина због тога што је бригадирка почела шкиљећи
да погледава на њу исто као раније Семисотов; зашто је одједном
на звуке веселе музике за плес почела да осећа прљаву кошуљу на
телу, ципеле тешке као да су од гвожђа, капут који киселкасто
смрди; зашто је одједном срце као бритвом засекло питање: зашто,
зашто њу, Машу, зашто њу да задесе ови мразеви, ова изопаченост,
ова покорност према робијашкој судбини?
Нада, која јој је све дотле лежала у срцу, умрла је...
Уз звуке те веселе музике Маша је заувек напустила наду да ће
видети Јуљу, изгубљену у прихватилиштима, колекторима,
колонијама, дечијим домовима огромног Савеза Совјетских
Социјалистичких Република. Уз ту веселу музику плесали су
момци и девојке у опште-житијима и клубовима, а Маша је
84
схватила да њеног мужа више нема, да је стрељан, да га више никад
неће видети.
И она је остала без наде, сасвим сама... Никад неће видети Јуљу,
ни данас, ни као седа старица, никад.
Боже, боже, сажали се над њом, смилуј јој се.
После годину дана Маша је напустила логор. Пре него што ће
се вратити на слободу, мало је лежала у леденој земуници на
боровим гранама и нико ју није терао на посао, нико јој ништа
није рекао; болничари су ставили Машу Љубимову у
четвероугаони сандук скуцан од дасака које је шкартирало
оделење за техничку контролу и последњи пут погледали на њено
лице, које је имало израз наивног детињег одушевљења и
збуњености, онај израз са којим је код складишта резане грађе
слушала музику и прво се обрадовала, а затим схватила да наде
више нема.
И Иван Григорјевич је помислио да на Колими мушкарци и
жене нису равноправни – мушкарцима је ипак лакше.
85
14
Иван Григорјевич је сањао мајку. Ишла је ивицом пута којим је
текла бујица шлепера, кипера и није га видела, иако је он викао:
„Мама, мама, мама...“ Његов глас се губио у тутњави тешких
камиона.
Био је сигуран да би она у седом логорашу одмах препознала
свог сина, само кад би га чула, само кад би се осврнула, али она га
није чула и није сеосврнула.
Очајан, он отвори очи, и поред њега је стајала полуодевена
жена. У сну је звао мајку, а дошла му је жена.
Она је била поред њега и он одмах осети свим својим бићем да
је она предивна. Чула је како виче у сну и пришла му са
нежношћу и сажаљењем. У њеним очима није било суза, али је он
зато у њима видео нешто више него што су то сузе саосећања,
видео је о оно, што никад није видео у очима људи.
Она је била предивна зато што је била добра. Узео ју је за руку.
Легла је поред њега и он осети њену топлоту, њене меке груди,
рамена, косу. Изгледало му је да све то осећа у сну, а не на јави –
на јави никад није био тако срећан.
Она је сва била доброта, и он је схватао својим телесним бичем
да су њена нежност, њена топлота, њен шапат предивни, зато што
је њено срце пуно доброте према њему, зато што љубав и јесте
добро.
Прва љубавна ноћ...
– Не желим да се сећам тога, тешко је, а не могу ни да
заборавим. Живи у мени – час спава, час се пробуди. Као гвожђе
у срцу, као ивер. Не можеш га се ослободити. Како да
заборавим... Била сам одрасла особа.
Мили мој, ја сам тада много волела мужа. Била сам лепа, али
ипак нисам била добра. Имала сам двадесет две године. Ти ме тада
не би заволео ни онако лепу. Знам, осећам као жена: ја не значим
за тебе само то, што сам сад легла са тобом. А ја гледам на тебе –
не љути се – као на Христа. Хтела бих да се покајем пред тобом
као пред богом. Добри мој, вољени, хоћу да ти испричам о томе,
да се сетим свега што је било.
86
У време раскулачивања још није било глади; сељаци су
изгубили само земљу. Глад је наступила тридесет друге, две године
после раскулачивања.
Ја сам била спретаачица у РИК–у27 а једна моја другарица у
земљишном оделењу, тако да смо нас две знале много тога; могу да
испричам све како је било. Рачуновођа ми је говорио: „Ти би
могла да будеш министар!“ – ја заиста све брзо схватам, имам
добро памћење.
Раскулачивање је почело двадесет девете, и то већ крајем
године, а најгоре је било у фебруару и марту тридесете.
Ево, сад сам се сетила: пре него што су почели да хапсе сељаке,
ударили су им порезе. Сељаци су првипут могли да плате, а већ
други пут продавао је ко је шта имао, само да и то плате. Мислили
су, ако плате, држава ће их пустити на миру. А неки су узели да
кољу стоку и пеку раљу – пили су и јели, говорили су да је
свеједно све пропало.
Можда је у другим областима било другачије, али код нас је
било баш тако. Прво су почели да хапсе само главе породица,
углавном оне, који су у време Дењикина служили у козачким
јединицама. Хапшења је вршила само ГПУ28, актив није
учествовао. Те прве су све пострељали, нико није остао жив. А
оне које су ухапсили крајем децембра држали су у затворима два-
три месеца, па су их депортовали.
А кад су хапсили очеве, нису дирали породице, само су
правили попис имовине, и породица се више није сматрала
власником, него је добијала имовину од државе на чување.
Област је правила планове, па су онда број кулака слали у
рејоне, рејони су делили тај број по сеоским совјетима, и на крају
су овде састављали спискове људи. Онда су по тим списковима
хапсили. А ко их је састављао? Тројке. Најгори су одлучивали ко
ће да живи, а ко да умре. Наравно да је ту било свачега – и
подмићивања, и хапшења због жене, због старе свађе, а догађало
се и да сиромаси буду проглашени за кулаке, а богатији потплате
па се извуку.
Али сад видим да ствар није у томе што су спискове састављали
лупежи. У активима је било више поштених људи него лупежа, а и
једни и други су чинили исто зло. Главно је да су сами ти
спис–ови били неправедни, злочиначки, а већ ко ће се наћи у
њима било је свеједно. И Петар је невин, и Иван је невин. Ко је дао
ту бројку за целу Русију? Ко је саставио план за све сељаке? Ко је
потписао?
Очеви већ седе, а почетком тридесете почели су да хапсе и
породице. Ту већ ГПУ није био довољан, мобилисан је сеоски
актив, све своји људи, познаници, али некако отупели, као да су
зачарани, прете оружјем, децу зову кулачка копилад; крвопије,
27 Рејонски извршни одбор (комитет).
28 Државна политичка управа.
87
вичу, а у крвопијама од страха није остало ни капи крви, бели као
креч. А очи овима из актива стаклене, као у мачака. И скоро све
комшије, познаници. Али тако су сами себе хипнотисали да не
могу нпта ни да пипну – и пешкир им је прљав, за паразитски сто
неће сести, кулачко дете им је одвратно, девојка гора од вашке.
Гледају на раскулачиване као на стоку, као на свиње, све у кулака
је одвратно – нема душу, смрде, сви су венерични и, што је
најважније, непријатељи народа и експлоататори туђег рада. А
сиротиња, комсомол и милиција – све јунаци, све сами Чапајеви, а
кад их погледаш – људи ко људи, неки су слинави, има доста
лупежа.
И на мене су исто почеле да делују све те речи, била сам млада
девојка, а одасвуд исто – и на састанцима, и специјална
инструктажа, и на радију, и у биоскопу, и писци исто пишу, и сам
Стаљин – сви једно те исто: кулаци, паразити, спаљују жито,
убијају децу, и отворено је речено да треба дизати народне масе
против њих, да их треба уништити као класу... И ја сам се почела
хипнотисати, све мислим да сва зла долазе од кулака и, ако их се
уништи, за сељаке ће одмах да наступе срећна времена. И не треба
имати никаквог сажаљења према њима, јер они и нису људи него
некаква гамад.
И ушла сам у актив. А у активу је било свачег: било је и таквих
који су чврсто веровали, мрзели паразите и борили се за
сиромашне сељаке, и таквих што су гледали да извуку корист за
себе, али још највише таквих који су само извршавали наређења –
такви би убили оца и мајку, само ако добију инструкције. И нису
били најгори они што су веровали у срећан живот чим се истребе
кулаци, па чак ни ови што су поступали као звери. Најгори су
били они што су стицали на туђој крви, што су говорили о
свесности, а овамо сводили личне рачуне и пљачкали.
Упропаштавали су људе из интереса, због ситница, због пара
чизама, а тад је било лако упропастити човека – само напишеш –
не треба ни потпис! – да су за њега радили надничари и да је имао
три краве, и већ је кулак! И ја сам све то видела, и мало ми је
сметало, али нисам се стварно бринула због тога
– као кад би на фарми непрописно клали стоку, сметало би ми,
наравно, али не бих због тога изгубила сан.
...Сећаш се шта си ми оно рекао? Никад нећу заборавити те
твоје речи. Оне су ми све разјасниле. Питала сам, како су Немци
могли да убијају јеврејску децу, како су могли да живе после тога,
па зар им нико неће судити – ни људи, ни бог? А ти си рекао: има
суд над џелатом – он на своју жртву не гледа као на човека и зато
сам престаје да буде човек, сам убија човека у себи, сам је себи
џелат, а убијени остаје човек заувек, како год био убијен. Сећаш
се?
Сад разумем зашто сам отишла у куварице, нисам више хтела да
будем председник колхоза. Али причала сам ти већ о томе.
88
И кад се сад сетим раскулачивања, све видим на други начин –
расхипнотисала сам се, угледала сам људе. Како сам могла онако
отупети? Како су се људи мучили, шта су им радили! И говорили
су да то и нису људи, него кулаштво. Питам се, ко је измислио ту
реч – кулаштво; није ваљда Лењин? Какви су то мученици. Да их
се убије, требало их је прогласити кулацима и убедити све да
кулаци нису људи. Исто као што су Немци говорили да Жидови
нису људи. Тако и Лењин, и Стаљин – кулаци нису људи. Али то
није истина! Људи су! Сви су људи! Ето шта сам тек сад схватила.
...Почетком тридесете почели су да раскулачују породице.
Најстрашније је било у фебруару и марту. Из рејона су
пожуривали, да у време сетве више не буде кулака и да почне
нови живот. Говорили смо да ће то бити наше прво колхозно
пролеће.
Актив је почео да исељава „кулаке“. Али није било
инструкције како да се исељавају. Један председник дотера више
кола него што људи имају имовине; тобоже кулаци, а кола иду
полупразна. А из нашег села раскулачене су терали пешице. На
њима само одећа и оно што су могли понети у рукама. Блато
такво да су чизме остајале у њему. Било их је мучно гледати. Иду
у колони, осврћу се на своје куће, још на себи носе топлоту
својих пећи. Како им је било – па у тим кућама су рођени, ту су
удавали своје кћери! Наложили пећ, на пећи остао недокуван
ручак, на столу недопијено млеко, из димњака још иде дим, жене
плачу, али не смеју да се буне. А ми, активисти, терамо их као
гуске. Иза колоне – кола, у њима слепа Пелагеја, стари Дмитриј
Иванович, који десет година није на својим ногама изишао из куће,
и луда Марусја, парализована „кулачка“ ћерка, у детињству ју је
коњ лупио копитом по глави па је остала таква.
А у рејонском центру није било довољно затвора за њих. А и
какав је тамо затвор – обична мала апсана. А овамо – колоне
људи из сваког села. Онда су биоскоп, позориште, клубове, школе
– све претворили у затворе. Али нису их држали дуго. Потерали
су их на станицу, а тамо су на резервним колосецима већ чекали
теретни вагони. Терали су их под стражом – милиција, ГПУ – као
убице! А оно бабе и деде, жене и деца; мушкарце су покупили још
зимус. А људи говоре: „Ево терају кулаке!“, као да терају вукове.
Неки им добацују: „Ви, проклетници!“ а ови већ и не плачу,
окаменили се...
Како су их возили, то ја сама нисам видела, али сам чула од
других; наши су у време глади ишли преко Урала, спашавали се;
добила сам писмо од једне своје другарице одатле. А после су
неки бежали са места депортације, причала сам са двема...
Возили су их у запечаћеним теретним вагонима, ствари су ишле
посебно, са собом су могли понети само нешто хране. Другарица
ми је писала како су на једној транзитној станици транспорту
прикључили и раније ухапшене очеве; тог дана је у вагонима било
много суза и среће... Возили су се више од месец дана, пруге су
89
биле закрчене таквим композицијама, возили су сељаке из свих
крајева Русије29, људи су лежали један до другога, није било
никаквих лежајева – сточни вагони. Наравно, болесници су успут
помрли, нису стигли. Али главно је да су им давали храну на
чворишним станицама – канта чорбе, по двеста грама хлеба.
Стража је била војна, и односила се према људима равнодушно,
као према стоци; тако ми је писала другарица.
А како је било тамо, то су ми испричали пребези; област их је
распоређивала по тајги. Где је било некакво шумско сеоце, тамо
су неспособне за рад тесно набили у брвнаре, исто као раније у
вагоне. А где није било никаквог села у близини – истоваривали
су их право на снег. Слабији су се смрзли, а јачи су почели да
крче шуму; пањеве, каже, нису дирали, они им нису сметали.
Секли су дрвеће и правили велике шупе само да се не посмрзавају;
радили су без сна, без одмора. После су подигли брвнаре са по две
просторије, свака за једну породицу. Зидове су запушивали
маховином, на под – исто маховина.
Радно способне су од енкаведеа30 закупила шумско-дрвна
газдинства, која су их онда и снабдевала; чланови породица
добијали су дневна следовања. Називали су све то – радно село,
командант, десетари. Причају да су им плаћали једнако као
локалним становницима, али да нису могли да подигну зараду у
новцу, него је новац ишао на књижице за куповину на кредит.
Наши људи су јаки и вредни, брзо су почели да зарађују више од
староседелаца. Нису имали права да напуштају своје село – само
на сечу шуме и назад. После, чула сам, током рата могли су да се
крећу у границама рејона, а после рата су хероји рада могли и да
изиђу ван рејона, неки су добили и нормалне исправе.
Другарица ми је писала да су од неспособних за рад формирали
колоније на принципу самоснабдевања. Али ипак, дали су им семе
на дуг и до првог рода добијали су следовања од енкаведеа. Имали
су и команданта и стражу, као у радним селима. После су их
преформирали у радне задруге где су сами могли бирати
руководиоце, мада је командант остао.
А код нас је почео тај нови живот без раскулачених. Почели су
да терају људе у колхоз – састанчење до јутра, галама, псовке.
Једни вичу: нећемо у колхозе, други – добро, ступићемо у
колхозе, али нећемо да дамо своје краве. Затим је објављен
Стаљинов чланак: сељаци масовно ступају у колхозе; огроман
успех. Онда се опет закувала каша: вичу – Стаљин каже да се
никог не сме силом терати у колхоз! Па су почели да доносе
изјаве на ивицама новина: иступам из колхоза у индивидуалне
29 Као и сви Руси, под „Русијом“ Ана Сергејевна подразумева европски део
државе.
30 НКВД – Народнblй komissariat vnutennih del, основан 1917. укинут 1946.
кад његове функције преузима Министарство за државну безбедност СССР, до
1954. кад се формира КГБ. Савремена наследница КГБ–а је ФСБ.
90
земљораднике. Па су онда опет почели терати у колхозе. А ствари
што су остале од „кулака“ углавном су разграбљене.
Ми смо мислили да нема ништа горе од кулачке судбине. Како
смо се преварили! И нама је зло закуцало на врата. Умирање од
глади!
Ја тада више нисам била чистачица, постала сам рачуновођа.
Онда су ме као активисткињу послали на Украјину да радим на
учвршћивању колхоза. Код њих је, рекли су нам, дух приватног
власништва јачи него у ересефесер. И стварно, код њих се још
теже улазило у колхозе него код нас. Послали су ме близу – ми
смо ионако на граници са Украјином – три сата вожње до тог
места. Стигла ја онамо, људи као људи, и почела сам да радим у
њиховој управи.
Ја мислим да сам се у свему брзо снашла. Није онај стари
бадава рекао да бих могла бити министар. То ја једино теби тако
говорим, јер теби је исто као себи, а пред неким другим се никад
не бих овако хвалила. Све сам држала у глави и без папира. И кад
је била инструктажа, и кад се састајала овдашња тројка, и кад је
руководство пило вотку и разговарало – ја сам све слушала и
памтила.
Како је било? После раскулачивања су смањене сетвене
површине и приноси су били јако ниски. А наши руководиоци су
извештавали навише да је без кулака све одмах процветало.
Сеоски совјет лаже у рејон, рејон у област, област у Москву. И
сви говоре о срећном животу, да нам се Стаљин обрадује како ће
држава пливати у колхозном житу. Кад је стигла колхозна жетва,
Москва је задала количине обавезног откупа. Затим све по реду:
центар у области, области у рејоне, а кад је стигло у наше село,
видимо да то не можемо испунити за десет година! У сеоском
совјету су се од страха напили и они што дотле никад нису пили.
Очигледно, Москва је највише очекивала од Украјине па се онда
највише беса и сручило на њу. Стара прича: ако не извршаваш
обавезе, значи да си и ти недотучени кулак.
Наравно да се те количине нису могле испоручити: сетвене
површине су смањене, приноси су се смањили, одакле да
створимо то море колхозног жита? Нема! А ако нема, значи да га
је неко сакрио. Ко? Неликвидирано кулаштво, ленштине, лупежи!
Кулаци су побијени или депортовани, али је остао кулачки дух.
Хохолима31 и даље управља дух приватног власништва.
Ко је потписао наређење о масовном убиству? Често се питам
–зар је могуће да је Стаљин? Ја мислим да такво наређење није
дато никад, откад постоји Русија. Такво наређење не само да не би
потписао цар, него ни Татари, ни немачки окупатори. А било је
наређење да се поморе глађу сељаци на Украјини, на Дону, на
31 Хохоли – полуувредљиви „великоруски“ назив за „Малорусе“; у прев.
„ћубани“ – по врсти фризуре коју су запорошки козаци носили по узору на
Татаре.
91
Кубању, да се истребе заједно са малом децом. Издато је наређење
да им се покупи све жито из кућа. Тражили су га као да то није
пшеница, него бомбе, митраљези. Сву су земљу изболи
бајонетима, шипкама, прекопали су све подруме, поломили све
дрвене подове, тражили по баштама. Покупили су све жито што је
држано у коритима, у посуђу по кућама. Једној жени су узели тек
испечени хлеб, ставили га на кола и одвезли у рејон.
Кола су шкрипала дању и ночу, подигла се прашина над целом
земљом, а елеватора није било, изручивали су га на земљу, и
около све стража. До зиме је жито прокисло и прегорело –
совјетска власт није имала цераде да покрије сељачко жито.
А кад су возили жито из села, и кад се подигла прашина, све
као да је било у диму – и село, и поља, и месец ноћу. Један је
дословце полудео, виче: горимо, земља гори, небо гори! Али није
горело небо, горео је живот.
Тада сам схватила да је совјетској власти најважнији план.
Најважније је да се испуни план, по сваку цену. Држава је на
првом месту, а људи су нула, ништа.
Све ја то могу да испричам, али прича је од речи, а овамо је био
живот, мучење, смрт од глади. Између осталог, кад је одузимано
жито, активу је било речено да ће се народ хранити из фондова.
Али то није било тако. Сељаци нису добили ни зрна жита натраг.
Ко је одузимао жито? Углавном своји, из РИК–а, из рејонског
комитета, комсомол; све своји људи. Наравно, и милиција,
енкаведе, понегде чак и војска, видела сам једног мобилисаног
Московљанина, али он се није пуно трудио, све је гледао како да
се врати кући. И опет, као у време раскулачивања, сви су били
некако отупели, поживотињени.
Гришка Сајенко, милиционер, ожењен, био је распоређен у
једном селу а за празнике је долазио код нас; био је весео човек,
добро је плесао танго и валцер, певао је украјинске сеоске песме.
И једном му приђе неки седи дедица и каже: „Гришка, па све ћете
нас упропастити, то је горе од убиства, зашто радничко-сељачка
власт ради против сељака оно што ни цар није радио...“ Гришка га
је одгурнуо а онда отишао на бунар да опере руке, каже: „Како да
узмем кашику овом руком која је дотакла паразитску њушку!“
А прашина – и дању и ноћу прашина док је вожено жито!
Месец на половини неба виси као камен, и од тог месеца све
изгледа застрашујуће, ноћу врућина као под овчијом кожом,
изгажена поља страшна као смртна казна.
Људи су постали некако смућени, а стока дивља, плашљива,
муче, жали се, пси завијају сваке ноћи. Чак је и земља попуцала.
А онда је дошла јесен, кише, па зима са снегом, А нема жита,
нема хлеба.
У рејонском центру се не може купити, зато што се тамо издаје
на бонове. На станичном киоску не може – војска чува и не
пушта. У сеоским продавницама хлеб се не продаје.
92
Најесен су почели јаче да троше кромпир, и брзо су га
потрошили. А за Божић су почели да кољу стоку. Али и стока им
је била већ све сама кост и кожа. Наравно, поклали су и све
кокошке. Месо је било брзо поједено, и више нема ни гутљаја
млека, ниједног јајета у целом селу. Али најгоре је што нема
хлеба. Однели су жито из села до последњег зрна. Јара пшеница не
може да се посеје јер је одузет сав семенски фонд. Сад им је
последња нада била на озиму пшеницу. А озима још под снегом, до
пролећа далеко, а у селима већ почиње глад. Месо поједено,
прекрупе више нема, а у кога је већа породица, тај је већ
потрошио и сав кромпир.
Почели људи да одлазе у сеоски совјет, у рејон, да траже на
зајам. Тамо неће ни да разговарају са њима. А од нашег села до
рејона главном цестом деветнаест километара, и то пешке, коња
исто више нема.
Ужас. Мајке гледају гладну децу и од страха почињу да вичу.
Вичу, као да се змија увукла у кућу. А и јесте змија – смрт, глад.
Шта да раде? Сељацима само једно у глави – шта да поједу. Стомак
празан, вилица се укочила, пљувачка надолази, гуташ је али се не
можеш њоме заситити. Пробудиш се ноћу – све тихо, нема
разговора, нема хармонике. Као у гробу, само се глад још осеча,
глад није заспала и није умрла. Деца плачу од раног јутра – траже
да једу. А шта да им да мајка – снег? Помоћи ниоткога. Партијски
руководиоци кажу – требало је да радите, ленштине! И још кажу:
потражите код себе, сигурно сте сакрили жита за три године
унапред!
Али зими још није било праве глади. Наравно, људи су били
исцрпљени, стомаци су им се мало надули од љуске од кромпира,
али још није било стварно натечених. Почели су да ископавају
жир испод снега и да га суше, а млинар је мало размакнуо
жрвњеве и млео жир у брашно. А онда су пекли хлеб, тачније,
лепињице. Те лепињице су јако тамне, тамније од ражаног хлеба.
Ко је имао, додавао је мекиње или љуску од кромпира. Жир се
брзо потрошио; храстова шума је била мала, а у њу је одједном
нагрнуло три села. Једном је дошао чекиста32 из града, па каже
нама у сеоском совјету: погледајте, голим рукама ваде жир испод
снега, само да не раде!
Старији разреди су ишли у школу скоро до пролећа, а млађи су
престали током зиме. А на пролеће је школа затворена –
учитељица је отишла у град. Отишао је и лекар из сеоске
амбуланте – сељаци га више не чашћавају, а ни он њих не може
лековима да излечи од глади. Село је остало само – около пустош,
у кућама глад. Разни представници из градова исто су престали да
долазе – шта ће овде? Гладнима се нема шта узети, значи, нема се
шта ни ићи код њих. Не треба их ни лечити, ни учити. Ако држава
32 ЧК или ВЧК – (Сверосијска) Ванредна комисија за борбу против
контрареволуције и саботера.
93
не може ништа да узме од човека, онда је он бескористан. Зашто
би га учила и лечила?
Сељаци су остали сами, држава их је напустила. Почели људи
ићи по селу, просити једни од других, гладни од гладних, просјаци
од просјака. Ко је имао мање деце или био сам, нешто му је до
пролећа и остало, па су ови са много деце просили од њих. И,
дешавало се да добију шаку мекиња или пар кромпира. А чланови
партије ником нису давали ништа, и то не из пакости или
тврдичлука, него због страха. А држава, која се држи на сељачком
житу, ни зрна није дала гладнима. Да ли је могуће да је Стаљин
знао за то? Старији су причали да је и у време Николаја било
глади, али тада су сви помагали: и давали су на зајам, и по
градовима се могло просити, отваране су народне кухиње,
студенти су скупљали добровољне прилоге... А у време радничко-
сељачке власти сељаци нису добили ни зрна, него на свим
путевима рампе – војска, милиција, енкаведе – нису пуштали
гладне људе из села. До града се није могло, око железничких
станица стража, на малим успутним станицама исто стража. Нема
хлеба за вас, храниоци! А у градовима се за радничке бонове
добијало по осамсто грама. Боже мој, толико хлеба – осамсто
грама! А сеоској деци ни грам. Исто као што су Немци убијали
јеврејску децу у гасним коморама – ви сте Жидови, ви немате
права да живите. Али овде?! И ту совјетски људи, и тамо
совјетски; и ту Руси, и тамо Руси; и власт радничко-сељачка, па
како је онда то могло бити?!
А кад се почео топити снег, село је било до грла у глади.
Деца плачу, не спавају, и ноћу траже хлеба. Људима лица као
земља, очи мутне, пијане. Ходају као у сну; ногом опипавају
земљу, руком се држе за зид. Тетурају од глади. И све мање се
крећу, а све више леже. Причињава им се како Шкрипе кола –
Стаљин шаље брашно из рејонског центра да се спасу деца.
Жене су испале издржљивије од мушкараца, јаче су се држале
за живот. А било им је горе – деца од мајки траже да једу. Неке
жене наговарају, љубе децу: „Не вичите, трпите; одакле ми?“
Друге као да су побеснеле: „Ћути, убићу те!“ – и зграбе шта им
падне под руку и ударају децу, само да престану. Неке су бежале
из куће, седеле су код комшија само да не слушају дечији плач.
У то време више није остало ни паса и мачака. А било их је
тешко похватати – почели су да се плаше људи, подивљали су.
Кували су их – саме жиле; од глава су правили пихтије
Снег се отопио, а људи су почели да отичу од глади –лица
отекла, ноге као јастуци, у стомацима вода, све време мокре, не
стижу да изиђу у двориште. А сељачка деца – јеси ли видео у
новинама децу у немачким логорима? Сва су иста: главе тешке
као ђулад, вратови танки као у рода, на рукама и ногама им се
види како се покреће свака кошчица испод коже, како су се
мишићи потколенице истањили и слепили, читав скелет им је
пресвучен кожом као жутом газом. А лица су им измучена,
94
старачка, мала деца као да имају седамдесет година, а у пролеће то
више и нису била лица – или птичја главица са кљунићем, или
жабља њушкица – танке и широке усне, а онај тамо као риба са
отвореним устима. Нељудска лица, а тек очи, господе! Друже
Стаљине, јеси ли видео некад те очи? А можда он стварно није
знао; па написао је онај чланак о огромним успесима!
Шта су све јели – хватали су мишеве, пацове, чавке, врапце,
мраве, ископавали су црве из земље, млели су кости у брашно;
кожне ципеле, све старе смрдљиве коже секли су на резанце и
кували, искувавали су лепак. А кад се појавила трава, почели су
да ископавају корење, да кувају лишће, пупољке, све се
користило за јело – и маслачак, и чичак, и звончићи, и иван-чај, и
јарчевац, и коприва, и зечији купус. Сушен је липов лист и млевен
у брашно, али код нас је било мало липе. Погачице од липе су
зелене и још горе него од жира.
А помоћи нема! Тад је већ нису ни тражили. И дан-данас, кад
размишљам о томе, могла бих да полудим – зар је Стаљин отписао
те људе? Зар је стварно извршио такво убиство? Јер, жита је
било. Значи, намерно су уништавали људе глађу. Нису хтели да
спасу ни децу. Зар је Стаљин био гори од Ирода? Зар је, питам се,
узео жито до последњег зрна, а затим поморио људе глађу? Не, то
не може бити! А онда мислим – па било је! А онда опет – не, то је
немогуће!
Док још нису сасвим онемоћали, сељаци су ишли преко њива
до пруге – не на станицу, тамо их стража није пуштала, него
између станица. Кад наиђе брзи воз Кијев-Одеса, они клекну дуж
пруге и вичу: хлеба, хлеба! Неки дигну и показују своју страшну
децу. И деси се да путници избаце кору хлеба, разне остатке од
јела. Кад воз прође, кад се слегне прашина, село пузи дуж пруге и
тражи огриске. Али после је изашло наређење – кад би воз
пролазио кроз гладне области, стража је затварала прозоре,
навлачила завесе. Нису пуштали путнике до прозора. А и сами
сељаци су престали да иду на пругу – нису више имали снаге из
куће у двориште да се извуку, а камоли да дођу до пруге.
Сећам се, један деда је донео нашем председнику парче новина;
покупио га негде на путу. А тамо пише како је допутовао
Француз, чувени министар, и како су га одвезли у
Дњепропетровску област, где је био најстрашнији помор, још гори
него код нас – тамо су људи људе јели – и како су га довезли у
једно село, у колхозни дечији вртић, и он пита: „Шта сте данас
имали за ручак?“ – а деца одговарају: „Пилећу супу са кнедлама и
шницле са пиринчем!“ И сама сам прочитала, сећам се тог
парчета новина као сад да га гледам. Па како то? Значи, тихо
убијају милионе и истовремено варају читав свет! Пилећа супа,
пишу! Шницле! А овде су све црве ископали из земље и појели. А
деда је рекао председнику: у време Николаја новине су на цео свет
писале о глади – помозите, сељаци умиру! А ви, чудовишта,
правите позориште!
95
Село је почело да завија – видели људи да им нема спаса. Сви
завијају – није од разума, није од душе, већ као што лишће шушти
на ветру или као што шушка слама. А мене је онда обузимао бес:
зашто тако завијају, та то више и нису људи, а тако јадно се
оглашавају! Треба бити од камена да би се то слушало и јело своје
следовање. Дешавало се да изађем са следовањем у поље, и да и
тамо чујем – завијају. Одем даље – као да је престало; још мало
даље – опет се чује, то већ из суседног села. Изгледа да је и земља
почела да завија са људима. А бога нема, ко ће их чути?
Један енкаведе ми је рекао: „Знаш, како у области зову ваша
села? Гробља сурове школе!“ Нисам тада ни схватила шта хоће да
каже.33 А како је било лепо време! Почетком лета су падале кише,
онако лагане, брзе, топло сунце се смењивало са кишом –
пшеница је израсла висока, виша од људског раста, и чврста –
секиром се могла сећи. Тог лета сам се нагледала и дуге, и летњих
олуја, и топле, циганске кише.
Зимус су сви нагађали, хоће ли бити добар род; питали су
старце, гледали разне предзнаке – надали се у озиму пшеницу. И
наде су им се оправдале, само није имало ко да је покоси. Ушла ја
у једну кућу – људи леже, ко дише, ко не дише; ко на кревету, ко
на пећи; а домаћинова ћерка – познавала сам је – лежи на поду ван
себе и зубима загризла ногу од столице. И, што ми је било
најстрашније, кад је чула да је неко ушао, није се ни окренула,
него је зарежала као пси што реже док глођу кост.
У селу су умирали редом. Прво старци и деца, па онда сви
остали. Испочетка су их сахрањивали, а онда су и то престали.
Мртваци се ваљају по улицама, по двориштима, а они последњи
остали су да леже у кућама. И тишина. Помрло све село. Ко је
последњи умро, то не знам. Нас из управе су вратили у град.
Прво сам се нашла у Кијеву. Баш тих дана су почели да продају
хлеб у трговинама. Шта је ту било! Од увече су се правили
редови: до јутра ред за хлеб – пола километра! А има разних
редова: у једном људи стоје, шале се, грицкају семенке; у другом
исписују бројеве на папириће, у трећем, где већ нема шале, пишу
на длановина, или кредом на леђима. А какви су овде били редови
– то у животу нисам видела. Један другог би обухватили отпозади
за појас и стајали тако приљубљени. Ако неко хоће да изађе, ако
се само помери устрану – читав ред се заљуља, као да талас прође
по њему. Као неки плес – лево-десно. И љуља се све јаче. Боје се
да неће имати снаге да се све време чврсто држе за оног испред, и
од тог страха жене почињу да вичу, и на крају читав ред завија, и
изгледа као да су полудели – певају и плешу. Или некакав олош
почиње да се убацује у ред тамо где је најлакше пробити ланац. И
кад такви приђу, сви опет почну да завијају од страха, па изгледа
као да некакви лудаци певају. У тим редовима за куповним
33 Осим каснијег објашњења, овде је у питању и цинична игра речи: гробље
–кладбице је у вези са глаголом кластb – стављати, полагати, оснивати, зидати...
96
хлебом стајали су грађани без радничких бонова – занатлије,
људи без исправа – или приградски становници.
А из села се довлаче сељаци. На станицама кордони, милиција
претражује све композиције. По путевима свуда рампе – војска,
енкаведе, и ипак су стизали до Кијева – вукли су се по њивама,
лединама, кроз мочваре, шуме, само да обиђу блокаде на
путевима. Не може се цела земља блокирати. Већ више нису ни
могли да ходају, само пузу. Народ иде својим послом, неко на
посао, неко у биоскоп, трамваји возе, а изгладнели сељаци вуку се
међу њима – деца, мушкарци, девојке, и чини се да то и нису
људи, него некакви пси или огромне ружне мачке које се вуку
четвероношке. А они још имају и неки стид, девојка пузи отечена
и цвили, а поправља сукњу, стиди се, крије косу под мараму –
сељанка, први пут у Кијеву. Али и то су све били срећници што
су се довукли – један од десет хиљада. И свеједно им није било
спаса – лежи гладан на земљи, мумла, проси храну, а не може да
једе – окрајак хлеба поред њега, а он га већ и не види, само што
није умро.
Ујутро би градом пролазила запрежна теретна кола и скупљала
умрле преко ноћи. Видела сам једна таква кола – платформа и на
њој сложена деца, баш онаква као што сам описала – мршаве,
танке руке и ноге, лица као у мртвих птица, дугачки кљунићи.
Долетеле су птичице до Кијева, и није им ни то помогло. А било
је међу њима што су још пиштали, мрдале су им се главице. Ја
покажем то кочијашу, а он одмахнуо руком: док их довезем,
помреће и они. Видела сам како једна девојка пузи преко
тротоара; кућепазитељ ју је шутнуо и она се скотрљала на
калдрму. И није се ни осврнула, пузи даље, брзо, док још има
снаге. И још отреса сукњу од прашине. А ја сам тог дана купила
московске новине и нашла чланак Максима Горког о томе како су
деци потребне културне играчке. Па зар Максим Горки није знао
за ону децу што су их колима возили на ђубриште; зар њима
требају играчке?! А ако је знао? Ћутао је као и други? И писао
као и други да мртвадеца једу пилећу супу. А кочијаш ми је рекао
да највише мртвих има поред продавница са хлебом; један такав
отечени поједе парченце хлеба – и готов је. Запамтила сам ја тај
Кијев, иако сам била тамо свега три дана.
И ево шта сам схватила. Испочетка глад тера из куће. Она је
као ватра – пече, чупа и душу и утробу и човек бежи из куће.
Људи ископавају црве, једу траву; видиш, чак су и до Кијева
стигли. И све из куће, из куће. А онда наступа такав тренутак кад
се изгладнели завлачи назад у кућу. То значи да га је савладала
глад, нема му спаса, легне на кревет и лежи. А кад га је једном
савладала глад, више га не можеш подићи; не само зато што нема
снаге, него нема ни жеље за животом. Само лежи, не треба га
дирати. Не жели више да једе, стално мокри, постане поспан и
само му је до тога да га нико не дира. Лежи и умире. То исто
причали су и ратни заробљеници – ако заробљени борац само
97
лежи и не узима следовање, значи да му је близу крај. А неки су,
напротив, полудели и до краја се нису смиривали. Такве се могло
препознати по очима – очи им сијају. Такви су черечили и кували
мртваце или су убијали своју децу и јели. Кад би човек у њима
умро, оживела би звер. Видела сам једну такву жену, довезли су је
у рејонски центар под стражом – лице људско, а очи вучије.
Прича се да су такве људождере све пострељали. А нису они били
криви, криви су били ти што су довели мајку дотле да једе своју
децу. И напослетку, мора бити да нико није крив, кад је све то
рађено зарад општег добра.
Тада сам схватила да је сваки изгладнели човек нека врста
људождера. Он сам једе своје месо, маст до последње капи, остају
само кости. А кад изгуби разум, значи да је појео и свој мозак.
Појео је самог себе.
И још сам увидела да свако умире на свој начин. У једној кући
прави рат, једно друго прате, једно другом отимају последње
мрвице. Жена на мужа, муж против жене. Мајка мрзи рођену
децу. А у другој кући непомућена љубав. Видела сам једну такву
мајку са четворо деце. Прича им бајке да забораве на глад, а једва
говори; узима их на руке а већ нема снаге да подигне саме руке. И
приметилису људи да се брже умире тамо где је мржња. Али ни
љубав никог није спасла; читаво село је помрло. Нико није остао
жив.
После чујем да се и наше село смирило. И деца су заћутала. Не
требају им више ни играчке, ни пилећа супа. Нико више не цвили
и не завија. Чула сам да је жито покосила војска; само,
црвеноармејце нису пустили у мртво село, спавали су у
шаторима. Речено им је да је у селу избила епидемија. Али
војници су се жалили да из села допире ужасан смрад. На крају је
војска посејала и озиму. А следеће године су довезли досељенике
из Орелске области – земља украјинска, црнозем, а код Ореловаца
никад није добро рађало. Жене и децу су оставили на станици, а
мушкарце су повели у село. Дали су им виле и рекли да иду по
кућама и извлаче тела – унутра су лежали мртваци, мушкарци и
жене, ко на поду, ко на кревету. У кућама страшан смрад.
Мушкарци повезали уста и носеве марамицама, извлаче тела а ова
се распадају на комаде. После су закопали те комаде иза села. Е,
онда сам схватила шта је гробље сурове школе. Кад су изнели
мртваце, довели су жене да оперу подове и окрече зидове. Све су
урадили најбоље што се могло, а смрад остао и даље. Окречили по
други пут, поново премазали подове глином – још смрди. Нису
могли у тим кућама ни да једу, ни да спавају, вратили су се у своју
Орелску област. Наравно, таква земља на крају није могла остати
пуста.
И као да их никад није било. А све је било. Била је и љубав, и
жене су напуштале своје мужеве, и удавали су кћери, и тукли се
пијани, ишли једни другима у госте, пекли хлеб... А како су само
98
радили! Како су певали! Деца су ишла у школу. Долазио им је
покретни биоскоп, чак су и они најстарији ишли да гледају слике.
И ништа није остало. Где је онај живот, где је она мука? Зар
стварно ништа није остало? Стварно нико неће одговарати за све
то? Све ће се заборавити и нестати без трага? Израсла трава и
покрила све.
И ја те, ево, сад питам – како то може бити?
...Завршила се наша ноћ, већ свиће. Морамо обоје да се
спремамо на посао.
99
15
Василиј Тимофејевич је говорио тихо, покрети су му били
неодлучни. Кад би сенеко обратио Гани, она би обарала смеђе
очи и одговарала једва чујно.
А после свадбе као да су постали још стидљивији. Он,
педесетогодишњак којег су комшијска деца звала „деда“, постидео
се, осетио грижу савести због тога што се тако просед, проћелав,
изборан оженио младом девојком, што је сад срећан, гледа је и
шапуће: „Голубице моја, срце моје.“ А кад је она, као девојчурак,
замишљала будућег мужа, тај је у њеној машти био и јунак, и
најбољи хармоникаш у селу, и писао је поезију као Тарас
Севченко. Али њено добро срце је разумело снагу љубави према
њој тог несречног, сиромашног, стидљивог старијег човека. А он је
разумео њену младалачку наду – како ће доћи сеоски витез и
одвести је из тесне очухове куће... А дошао је он, у старим
чизмама, са великим поцрнелим сељачким шакама, виновнички
кашљуцајући, и сад је гледа са обожавањем, срећом, кривицом,
сажаљењем. И она као да је крива пред њим, плашљива и тиха.
И син Гриша био им је исто тако тих, никад да заплаче, и мајка
– после порођаја налик мршавој девојчици – понекад би ноћу
пришла његовој колевци и, видећи га како лежи отворених очију,
рекла би:
– Па заплачи бар мало, Гришењка, шта све ћутиш и ћутиш?34
У својој кући муж и жена су разговарали у по гласа, тако да су
им се суседи чудили:
– Што ви увек тако тихо говорите?
И, чудна ствар, она – млада жена и он – старији неугледни
мушкарац, били су веома слични по души.
Обоје су радили без гунђања и не би чак ни уздахнули кад би
их бригадир неправедно, преко реда терао у поље.
Једном је Василиј Тимофејевич по налогу колхозне коњушнице
отишао са председником у рејонски центар, и док је председник
обилазио разне рејзо и рејфо, он је, везавши коње за стуб, отишао
34 Ова реченица, остали управни говор и поједине речи у овом поглављу у
оригиналу су на украјинском.
100
у рејонски магазин и купио жени поклоне – колаче са маком и
медом, воћне карамеле, переце, орахе; свега помало, по сто
педесет грама. И када је, вративши се кући, развезао белу мараму,
жена је радосно, детиње пљеснула рукама и узвикнула: „Ој,
мамице!“, а Василиј Тимофејевич је изишао у предсобље да му
она не види сузе у очима.
Она му је за Божић извезла шару на кошуљи и никад није
сазнала да Василиј Тимофејевич Карпенко те ноћи скоро да није
спавао, сваки час је бос ишао до комоде где је лежала кошуља,
миловао ју је руком, опипавао једноставан вез са крстићима.
Возио је жену из породилишта рејонске болнице, она је држала у
рукама њихово дете и њему се чинило, све да живи хиљаду
година, никад неће заборавити тај дан.
Понекад би се уплашио; да ли је могуће да се њему деси таква
срећа, да ли је стварност – пробудити се овако усред ноћи и
слушати дисање жене и сина?
Има ли човек као што је он право на такву срећу?
Али тако је било. Враћајући се кући, видео је пелене како се
суше на конопцу, дим из димњака. Гледао је жену како се нагиње
над колевком, како ставља на сто тањир боршча и осмехује се,
гледао је њене руке, њену косу која се извукла испод мараме,
слушао ју је како говори о детету, о комшијиној овци. Дешавало
се да она само изиђе у предсобље и он нестрпљиво чека да се
врати, а кад би се вратила он се радовао и она се, уловивши његов
поглед, кротко и плашљиво осмехивала.
Василиј Тимофејевиц је умро први, два дана пре малог Грише.
Последње остатке хране давао је жени и детету, и зато је умро пре
њих. Вероватно у свету није било веће самопожртвованости од
његове, и већег очајања од оног што га је доживео он, гледајући
смртно отечену жену и дете на самрти.
До последњег часа није осетио огорченост и гнев због великог и
бесмисленог злочина што су га вршили држава и Стаљин. Чак
ниједном није поставио питање: „Зашто?“; зашто је њему и
његовој жени, тако послушнима, покорнима, вреднима, и
њиховом тихом једногодишњем детету намењена страшна смрт од
глади.
Костури у иструнулом прњу презимили су заједно – муж,
млада жена и мало дете, бело се осмехујући, не растајући се ни у
смрти.
После, на пролеће, кад су долетели чворци, марамицом
зачепивши нос и уста, у кућу је ушао чекиста из земљишног
оделења, погледао петролејку без стакла, иконицу, комоду,
хладну пећ и посуђе, кревет и рекао:
– Овде имамодвоје одраслих и једно дете.
Бригадир је, стојећи на светом прагу љубави и кроткости,
климнуо и прибележио цифру на парчету папира.
Изишавши на ваздух, чекиста је погледао беле куће и зелене
баште и рекао:
101
– Кад склоните лешеве, нема смисла да поправљате ову
страћару.
И бригадир је опет климнуо.35
35 Постоји тачан податак колико људи је 1933. помрло од глади у СССР-у.
Процене за Украјину крећу се од 6 до 11 милиона (вероватно је најпоузданија
процена која говори о 7 милиона жртава), и овде је реч само о Источној
Украјини, пошто је Западна Украјина до I св.рата била у саставу Аустроугарске, а
до 1939. у саставу Пољске. Вреди напоменути да је сличан „голодомор“ на
Украјини поновљен и 1947; али се овог пута жртве нису мериле милионима, већ
„само“ стотинама хиљада. Ако се ствари поједноставе и кривци персонификују,
може се рећи да су Стаљин и Хитлер криви што је Украјина дословце тек крајем
XX века достигла онај број становника који је имала на почетку. А на питање
„Зашто?“ које постављају или не постављају Гросманови ликови, писац је
делимично сам одговорио и тиме што је навео да је глад погодила Украјину, Дон и
Кубањ. Званично, грађански рат на Украјини је завршен 1920. године, али
последња велика и самоубилачка битка остатака војске Украјинске Народне
Републике (основане 1917. и чак признате од неколико европских држава, пре
свега, наравно, Немачке која је овде тражила свој интерес), одиграла се 1921.
године. Од 1921. до 1941. на Украјини је непрестано вођен партизански рат
„бандита“ против совјетске власти. Кубањ – Краснодарски крај – настањен је
такође Украјинцима (тзв. кубањски козаци потомци су запорошких козака, који
су се преселили овамо након ликвидације Запорошке Сичи 1775.) који су у
грађанском рату прогласили Кубањску републику. Донски козаци су се листом
борили у белој гарди за цара, затим су основали Донску козачку републику и
напослетку чак покушали да се уједине са УНР. Украјина, Дон и Кубањ били су
области великог отпора бољшевичкој власти, и помор глађу није само последица
преувеличавања цифара приноса, већ и казна за тај отпор. Постоје, дакле, два
основна одговора на питање „Зашто?“, а случајности нема. Случајност је само то
што је последњи генсек СССР-а био родом са Кубања (мада је дуго порицао своје
украјинско порекло, Горбачов је једном приликом ипак признао да му је један
деда Украјинац), јер би се 80-их или 90-их совјетска империја распала без обзира
на то ко је њен лидер. Али то је већ друга опширна тема.
102
16
На послу је Иван Григорјевич слушао приче о тотае како у
градском суду примају мито, како се у радиотехничкој школи
могу купити оцене за децу која полажу пријемне испите, како
подмићени директор завода продаје дефицитни материјал
радионицама које израђују робу широке потрошње, како је
управник млина за украдени новац подигао кућу на спрат са
подовираа од храстовог паркета, како је начелник милиције
пустио на слободу богатог јувелира узевши од његових мито од
невероватних шесто хиљада рубаља, како чак и отац и домаћин
града – први секретар градског одбора – може за новац да наложи
председнику градског совјета да било коме уручи кључеве стана у
новој згради на главној улици.
Тог јутра инвалиди су се посебно распричали. Сазнало се за
притварање магационера најбогатије радне задруге у граду –
„Крзнокрој“, која је израђивала бунде, зимске дамске капуте,
астраханске и јеленске шубаре. Иако је првооптужени био
скромни магационер, случај у целини био је грандиозан и као
октопод обухватао је живот и рад великог града. Магационерово
хапшење очекивало се одавно и око тога обично су се водиле
расправе у паузи за ручак. Једни су говорили да московски
иследник за посебно важне случајеве неће оклевати да обнародује
саучешништво читаве градске управе.
Јер, чак и деца су знала да градски тужилац вози волгу коју му
је поклонио ћелави муцави магационер, да је исти тај поклонио
секретару градског одбора намештај из Риге – гарнитуре за
трпезарију и спаваћу собу, да је жена начелника милиције о
трошку задружног магационера авионом летела у Адлер, где је два
месеца провела у санаторијуму Совјета министара, и да је на дан
поласка добила на поклон прстен са смарагдом.
Други, скептици, говорили су да Московљанин неће смети да
подигне оптужницу против градске власти, и да ће за њих платити
магационер и управа радне задруге.
А онда је магационеров син, студент, долетео авионом из
обласног центра и донео неочекивану вест: иследник за посебно
103
важне случајеве обуставио је случај због недостатка материјалних
доказа, магационер је пуштен из притвора, забрана напуштања
града за председника и двојицу чланова управе радне задруге је
укинута.
И таква одлука великог московског правника развеселила је и
насмејала све у инвалидској задрузи – и скептике, и оптимисте. На
паузи за ручак инвалиди су јели хлеб, кобасицу, краставце и
парадајз и смејали се и шалили – веселила их је обична људска
слабост иследника за посебно важне случајеве, засмејавала их је
свемоћ туњавог и никаквог магационера.
Иван Григорјевич је помислио да пут, који је почео
некористољубивим босим апостолима и фанатицима комуне, није
баш случајно на крају довео до људи који су спремни на све због
раскошне виле, приватног аутомобила, гомиле пара.
Увече је са посла Иван Григорјевич свратио у поликлинику и
отишао у кабинет лекара чије је име чуо од Ане Сергејевне. Лекар
је већ скидао мантил, завршивши са пријемом пацијената.
– Докторе, волео бих да знам какво је стање Ане Сергејевне
Михаљеве.
– А ко сте јој ви; муж, отац? – упитао је лекар.
– Не, нисам рођак; пријатељ.
– А – рекао је доктор. – Па, могу вам рећи да она има рак плу
ћа. Ту више не могу да помогну ни хирург, ни бања.
104
17
Три недеље касније Ана Сергејевна је отишла у болницу. На
растанку, рекла је Ивану Григорјевичу:
– Очигледно, није нам суђено да на овом свету будемо срећни.
Преко дана, док је Иван Григорјевич био на послу, стигла је
сестра Ане Сергејевне и одвела Аљошу.
Кад се Иван Григорјевич вратио, соба је била празна. Цитав
живот проживевши сшм, тек сада је заиста осетио шта је то
самоћа.
Ноћу није могао да заспе, размишљао је. Једино његово далеко
детињство изгледало му је светло и радосно.
Сад, кад му је срећа погледала у очи, са посебномјасноћом
сагледао је живот који му је судбина наменила.
Велика је била бол од свести о својој немоћи, немогућности да
спасе Ану Сергејевну, да јој ублажи последње муке. И, чудна
ствар, налазио је смирење својој невољи размишљајући о
проживљеним логорским и затворским деценијама.
Мислио је о њима покушавајући да схвати истину руског
живота, везу између прошлости и садашњости.
Надао се да ће се Ана Сергејевна још вратити из болнице и да ће
јој испричати све то чега се сетио, све што је промислио, све што
је схватио.
А она ће поделити са њим терет и јасноћу поимања. То је била
утеха његовој боли, његова љубав.
105
18
Иван Григорјевич се често сећао оних месеци које је провео у
унутрашњем затвору, а затим у Бутирки.
У Бутирском затвору је био трипут, али је најбоље упамтио
лето 1937. године – тада је био полуомамљен, био је у магли и тек
се сад, после седамнаест година, та магла разишла и он је почео да
схвата шта се десило.
Тридесет седме су ћелије биле препуне; у оне намењене за
десетине нагуране су стотине. У јулској и августовској врућини,
мокри од зноја, људи су лежали тесно један уз другог и ноћу су
могли да се окрену само по команди старешине ћелије – једног
команданта коњичке дивизије – сви заједно. До кибле су морали
ићи газећи једни преко других, а поред саме кибле су на поду
спавале новајлије; звали су их „падобранци“. Сан је у тој
чудовишној врућини и тесноћи био као несвестица, као тифусно
бунило.
Чинило се да зидови затвора подрхтавају као зидови котла под
огромним унутрашњим притиском. Бутирке су имале буран
ноћни живот. У двориште су сваки час стизала путничка возила
довозећи нове, мртвачки-бледе ухапшенике који су очима пуним
страха гледали велико затворско царство; грмели су огромни
„црни гавранови“, одвозећи ухапшене из ћелија на Лубјахку на
саслушање, у Краснопресненски успутни затвор, у Лефортово где
су обављана мучења, на станицу у возове за Сибир. Овима
последњима стража је викала: „Са ствари!“ и они су се опраштали
од другова. Кроз добро осветљене ходнике вукле су се
затвореничке ноге, звецкало је оружјеспроводника, а кад би
спроводник и затвореник наишли на други такав пар, једног од
затвореника брзо би гурнули у зидни орман-–нишу и он би,
чекајући, стајао у мраку.
Прозори ћелија били су закуцани дебелим дрвеним даскама,
светлост је споља продирала само кроз узане пукотине, доба дана
није се одређивало према сунцу и звездама, већ према затворском
распореду. Електрично светло горело је двадесет четири сата тако
јарко да се чинило да врућина долази од тих ужарених сијалица.
106
Вентилатор је брујао даноноћно, али врели ваздух са јулског
асфалта није могао донети никакво олакшање. Ноћу би се тај
врући, загушљиви ваздух уливао у плућа, у главу и причињавао
неиздрживу бол.
Ујутро би се у ћелије враћали људи са ноћних саслушања и,
изнемогли, падали на дашчани лежај; једни су стењали и јечали,
други су седели непомично, зурећи округлим очима у празно,
трећи су масирали натечене ноге и грозничаво причали. Неке су
уносили чувари а неке, које су саслушавали непрекидно данима,
на носилима су односили у затворску болницу. У иследниковој
соби је загушљива, смрдљива ћелија изгледала рајски и човек је
једва чекао да види драга напаћена лица својих суседа.
Све те десетине, хиљаде, десетине хиљада људи – секретари
рејонских и обласних одбора, војни комесари, начелници
политоделења, директори завода и совхоза, командири пукова и
дивизија, команданти армија, капетани бродова, агрономи, писци,
зоотехничари, спољни трговци, инжењери, амбасадори, црвени
партизани, тужиоци, председници фабричких синдиката,
професори – изражавале су различитост слојева које је усталасала
револуција. Поред Руса ту су били Белоруси, Украјинци,
литвански и украјински Јевреји, Јермени, Грузини, спори и
одмерени Летонци, Пољаци, житељи средњеазијских република.
Сви они су као војници, радници, сељаци, незавршени студенти и
гимназијалци, занатлије које су оставиле своје радионице и пошле
у револуцију и грађански рат. Они су разбили армије Корнилова
и Каледина, Колчака, Дењикина, Јуденича и Врангеља и као
широкабујица покуљали са рубова у дубину разрушене росијске
земље. Револуција је уништила процентну норму, имовински
цензус и племићке привилегије, све је окренула наглавачке, и
стотине хиљада људи – сељака, радника, занатлија, студената,
омладине из вологодских села и јеврејских месташаца – почеле су
да управљају у револуционарним одборима, среским и
губернијским ванредним комисијама, среским одборима,
совнархозима, утопима, губпродкомима, политпросвети,
одборима за сеоску сиротињу. Почела је изградња нове државе
какву свет још није видео. Нису се обазирали на жртве, суровости,
лишавања – све је то било у име Русије и радног човечанства, у
име среће радног народа.
А онда су дошле тридесете године, и младићи – учесници
грађанског рата, постали су четрдесетогодишњаци са проседом
косом. За њих је време револуције, одбора за сеоску сиротињу,
првог и другог конгреса Коминтерне било младо, срећно и
романтично време њиховог живота. Сада су седели у кабинетима
са телефонима и секретарицама, заменили су војничке блузе за
сакое и кравате, возили су се у службеним аутомобилима,
навикли су се на добра вина, бање, најбоље лекаре, али ипак је
107
време буђоновки36, кожних јакни, просене каше, покиданих
чизама, планетарних идеја и светске комуне остало најузвишеније
доба њиховог живота. Нису они нову државу градили због вила и
аутомобила. Нова држава је изграђена ради револуције. У име
револуције и нове Русије без спахија и капиталиста принете су све
оне жртве, почињено је све оно насиље.
Наравно, поколење совјетских људи које је отишло између
1936. и 1939. године није било монолитно.
Први су под удар доспели фанатици који су рушили стари свет.
Њихов патос, њихов фанатизам, њихова оданост револуцији
састојала се у мржњи према њеним непријатељима.
Они су мрзели буржоазију, племство, малограђане, издајнике
радничке класе – мењшевике и социјалисте-револуционаре,
мрзели су здраве и снажне сељаке, опортунисте, војне стручњаке,
подмитљиву буржујску уметност, професоре који су се продали
буржоазији, кицоше са машнама, лекаре који се баве приватном
праксом, жене које пудеришу носеве и парадирају у свиленим
чарапама, чисте и надмене студенте, попове, рабине, инжењере
који носе своје сталешке капе са кокардама, песнике који као Фет
пишу никоме непотребне песме о лепоти природе; мрзели су
Кауцког, Макдоналда; мислили су све најгоре о Бернштајну, иако
га нису читали, иако је сам њихов живот потврђивао његове речи:
циљ је ништа, кретање је све.
Они су рушили стари свет и стремили новом, али га нису сами
и градили. Срца тих људи који су пролили толико крви, који су
тако силно и страсно мрзели, била су детиње безазлена. Била су
то срца фанатика, можда и лудака. Они су мрзели због љубави.
Они су били динамит којим је партија рушила стару Русију,
правећи место за нова градилишта, за темеље велике државности.
А одмах за њима дошли су и први градитељи. Њихов патос је
био окренут ка стварању партијског државног апарата, ка
изградњи фабрика и завода, трасирању железничких пруга и
цеста, копању канала, механизацији пољопривреде.
То су били први црвени трговци, зачетници совјетског гвожђа,
текстила,авиона. Они су, не гледајући да ли је дан или ноћ,
сибирски лед или врели песак Каракума, полагали темеље и
градили небодере.
Гвахарија, Франкфурт, Завењагин, Гугељ...
На прсте се могу избројати они од њих који су умрли
природном смрћу!
Поред њих деловали су партијски лидери, творци и вође
националних совјетских република, крајева и области –
Постишев, Киров, Варејкес, Бетал Калмиков, Фејзула Хоџајев,
Мендељ Хатајевич,
Ниједан од њих није умро природном смрћу!
36 Врста капе, према Буђонију (С. М. Бyд_ннbй, 1883–1973), команданту I
коњичке армије у грађ. рату и маршалу СССР-а.
108
То су биле велике личности – говорници, познаваоци
књижевности и филозофије, љубитељи поезије, ловци, весељаци и
пивопије.
Њихови телефони звонили су непрекидно, њихови секретари
радили су у три смене, али за разлику од фанатика и сањара они
су умели и да се одмарају – знали су да уживају у великим,
светлим вилама, у лову на вепрове и дивокозе, у веселим
недељним ручковима који трају сатима, у јерменском коњаку и
грузијским винима. Они зими нису ишли у подераним кожним
кабаницама, и габарден њихових војничких, стаљиновских блуза
био је скупљи од енглеског сукна.
Све њих је одликовала енергичност, јака воља и потпуна
нечовечност. Сви они – и поклоници природе, и љубитељи
поезије и музике, и весељаци – били су нечовечни.
Њима је било јасно да се нови свет гради због народа. Нимало
их није збуњивало то што су међу препрекама које ометају
изградњу новог света највеће управо у самим радницима,
сељацима, интелигенцији.
Понекад се чинило да огромна енергија, несаломива воља и
безгранична окрутност вођа новог света постоји једино зато, да би
се натерало човека да ради на силу, прековремено, без слободних
дана; да гладује, спава у баракама, добија ништавну плату и
притом плаћа невиђене у историји посредне порезе, зајмове,
таксе.
Али човек је градио оно, што човеку није било потребно; били
су му бескорисни и Беломорско-Балтички канал, и арктички
рудници, и железничке пруге у поларном кругу, и огромне
фабрике скривене у тајги, и моћне хидроелектране тамо где
надалеко нема градова и људи. Често се чинило да су и држави, а
не само људима, непотребне те фабрике, пустињска мора и
канали. Понекад се чинило да су та огромна градилишта потребна
само зато, да би се милионске масе људи оковале тешким радом.
Маркс, највећи марксиста Лењин и највећи настављач њиховог
дела Стаљин су за прву истину револуционарног учења
прогласили примат економије над политиком.
И нико од градитеља новог света није се замислио над тим да,
градећи огромне фабрике непотребне људима а често и држави,
они заправо руше Марксову тезу.
У основи државе, чије је темеље поставио Лењин а коју је
изградио Стаљин, није била економија, већ политика.
Политика је одређивала садржај Стаљинових петолетки,
планове великих радова. Политика је, а не економија, управљала
свим поступцима Стаљина, његовог Совјета народних комесара,
његовог Госплана, његових народних комесаријатаза тешку
индустрију, пољопривреду, трговину.
Градитељи нису сматрали, као у време грађанског рата, да се
врши Светска револуција, да се ствара Свеопшта комуна. Али су
109
ипак веровали да је социјализам изграђен у једној земљи – младој,
новој Русији – зора светског социјалистичког дана.
А онда је дошла 1937. година и затвори су се напунили
стотинама хиљада људи који су припадали поколењу револуције и
грађанског рата. Они су били ти који су створили и одбранили
совјетску државу, они су били њени очеви и истовремено њена
деца. А сад су се капије затвора, које су они изградили за
непријатеље нове Русије, затвориле за њима, страшна сила
поретка који су сами створили обрушила се на њих, моћ
диктатуре, мач револуције који су сами исковали, пао је на
њихове главе. Многи су мислили да је наступило време хаоса и
безумља.
Зашто су им изнуђивали признања за злочине које нису
починили, зашто су их прогласили непријатељима народа,
изоловали их од оног живота који су сами створили и одбранили
у биткама?
Изгледало им је сумануто да их изједначују са онима, које су и
сами мрзели и презирали, које су немилосрдно и фанатично
истребљивали као бесне псе.
Доспели су у ћелије и логорске бараке где су их чекали
мењшевици, бивши фабриканти и спахије које су они ту и
сместили.
Некима се чинило да је у држави извршен преврат, да су власт
освојили непријатељи и да се ти непријатељи сада, користећи
совјетски језик и совјетске појмове, обрачунавају са онима који су
замислили и остварили совјетску државу.
Дешавало се да се на дашчаним лежајевима један поред другог
нађу секретар рејонског одбора, разоткривен као непријатељ
народа, и нови секретар који га је разобличио и за кога се ускоро
испоставило да је и сам непријатељ народа, а после месец дана у
ћелији би се нашао и трећи секретар – онај који је разобличио
другог да би убрзо и сам био проглашен за непријатеља. Све се
измешало – клопарање точкова композиција које су ишле на
север, лавеж вучјака, шкрипа чизама и лаких женских ципелица
по снегу тајге, шкрипа иследниковог пера, шкрипа лопата које у
смрзутој земљиископавају јаме за умрле од скорбута, од срца, од
смрзањања; речи оних који се кају на партијским састанцима и
оних који побледелим, мртвачким уснама понављају за
иследником: „Признајем да сам, поставши плаћени агент
иностране обавештајне службе, вођен зверском мржњом према
свему што је совјетско, припремао терористичке акте против
руководилаца совјетске државе, да сам снабдевао шпијунским
информацијама...“
Пригушени дебелим бутирским и лефортовским зидовима,
непрестано су се могли чути пуцњи из пушака и пиштоља – девет
грама олова у груди или потиљак оним хиљадама и десетинама
хиљада невиних, који су разоткривени у терористичкој и
шпијунској делатности.
110
На слободи су се градитељи новог света питали: „Хоће ли доћи
и по мене?“ Чекали су звоно на вратима усред ноцл, шкрипу гума
аутомобила који се зауставља испред капије.
У хаосу, бесмислу, безумљу лажних оптужби одлазило је
поколење грађанског рата, стизало је ново време, појављивали су
се нови људи...
111
19
Лав Наумович Меклер. Љова. На слободи је носио ципеле број
четрдесет пет, одело шивено у Москви број педесет осам. И члан
му је био педесет осам, са тачкама „издаја домовине“, „терор“,
„диверзија“ и још понешто.
Нису га стрељали вероватно само зато што је био ухапшен на
самом почетку, кад још није било такве слободе у извршавању
смртне казне.
Прошао је, шкиљећи кратковидо и расејано, спотичући се, све
кругове затворског и логорашког пакла и преживео зато, што га је
пламен вере, који је од детињства пржио његову утробу, сачувао
од смрзавања на минус четрдесет и под леденим ветром, од
дистрофије и од скорбута; није се удавио кад је на Јенисеју
потонула баржа пуна кажњеника и није умро од крвавог пролива.
Нису га преклали криминалци, није умро у самици, није га
насмрт пребио чекиста на саслушању. Није био стрељан у време
масовне чистке, кад су стрељали сваког десетог.
Откуд у њему, сину мрзовољног и препреденог бакалина из
градића Фастов, ученику трговачке школе који је читао књиге
„Златне библиотеке“ и Луја Бусенара, откуд у њему тај неугасиви
пламен фанатизма?
Ни он, ни његов отац нису гомилали у себи мржњу према
капитализму ни у рударским окнима, ни у задимљеним и прљавим
фабричким погонима.
Шта је у њему изградило душу борца? Пример Жељабова и
Каљајева, мудрост „Комунистичког манифеста“, патња сиротиње
коју је виђао на сваком кораку?
Или се тај пламен, тај жар крио у хиљадугодишњем бездану
наследности, спреман да букне у борби са легионарима римског
цезара, са ломачама шпанске инквизиције, у гладној екстази
талмудторе, у локалној самоодбрани за време погрома?
Можда су вишевековни ланац понижавања, тегобност
вавилонског ропства, срамни гето и беда јеврејске понизности
породили и исковали помамну жудњу, која је усијала душу
бољшевика Лава Меклера?
112
Својом неприлагођеношћу на овоземаљски живот изазивао је
подсмех и дивљење. Некима је изгледао као светац – комсомолски
предводник у покиданим сандалама, раскопчаној цицаној кошуљи,
без капе, бујне коврџаве косе; комесар ратног пука, у поцепаном
кожном мантилу, са буђоновком са избледелом, као да је
искрварила, црвеном звездом. И исто тако неуредан, необријан,
зими у огртачу без дугмади, он, народни комесар украјинског
правосуђа, излазио је из аутомобила и ишао у свој кабинет.
Изгледао је беспомоћно, као да није од овог света, али људи су
добро памтили како су га слушали војници на фронтовским
ми–тинзима и како су ишли за њим на усијане од паљбе
Врангељове митраљезе.
Он је био проповедник, апостол и борац светске
социјалистичке револуције. Он би за револуцију без оклевања дао
свој живот, љубав жене, све своје најближе. Само једно не би дао
– срећу; жртвовавши за револуцију све што је драго човеку на
земљи, попевши се за њу на ломачу, он би био срећан.
Будуће светско царство изгледало му је неописиво лепо, и ради
њега Меклер је био спреман на најсуровије насиље.
А по природи је био ретко благ и добар; комарца који би му
сисао крв не би ударио шаком већ би га нежно кврцнуо прстом;
буву ухваћену на месту злочина завијао је у папирић и износио
напоље.
Његово служење добру и револуцији обележеноје крвљу и
одсуству сваког сажаљења.
Са својом револуционарном принципијелношћу послао је у
затвор оца, сведочећи против њега на колегијуму губернијске
чеке. Грубо и намргођено се окренуо од сестре, која га је молила
за свог мужа – саботера.
Са својом благошћу био је немилосрдан према свима који
мисле другачије. Револуција му је изгледала беспомоћна, детиње
поверљива, окружена издајом, суровошћу зликоваца,
прљавштином развратника.
И зато је био немилосрдан према њеним непријатељима.
На његовој револуционарној савести била је само једна мрља –
тајно од партије помагао је старој мајци, удовици човека којег су
стрељали казнени органи, и, кад је она умрла, дао је паре за
сахрану према религијском обреду; то је била њена последња
јадна воља.
Извор његовог речника, мишљења и поступака биле су књиге
написане у име револуције, револуционарно право,
револуционарни морал, поезија револуције и њена стратегија,
држање њених војника, њене визије, њене песме.
Њеним очима гледао је на звездано небо и пролећно лишће
бреза, из њене најслађе чаше пио је лепоту прве љубави, кроз
њену мудрост сазнавао је о борби патриција и робова, феудалаца
и сељака, о класним биткама фабриканата и пролетера. Она му је
била мајка, љубавница, сунце, судбина.
113
А онда га је његова револуција бацила у ћелију унутрашњег
затвора, избила му осам зуба, шутирајући га официрским
чизмама, псовала га и тражила да он, њен син, љубавник и
апостол призна да је био њен тајни тровач, њен смртни
непријатељ.
Наравно да је се није одрекао, ни на трен није ослабила његова
вера на стосатнитн саслусањима, није ослабила ни онда кад је,
лежећи на поду, видео блистави, изгланцани врх чизме од бокс-
коже поред својих крвавих уста.
Револуција је на тим вишедневним саслушањима са мучењем
била груба, тупа и бездушна; верност и кротко трпљење
бољшевика Лава Меклера само су појачавали њену помаму.
Тако се распомами газда који жели да отера дворишног пса кад
се овај запути за њим. Испочетка убрзава корак, онда виче на њега
и топће ногама, затим га шутне и гађа камењем. Пас мало одскочи,
удаљи се па се заустави, а кад се газда након неколико десетина
метара осврне, види како за њим журно и одано ћопа осакаћена
животиња.
И најмрскије, најодвратније за газду су оне кротке, тужне,
фанатично одане псеће очи.
Та псећа љубав изазива газдин бес, а животиња види тај бес али
не може да схвати одакле и зашто то. Пас не може да схвати да
својом ужасном неправедношћу према њему газда жели бар мало
да умири савест. Псећа понизност и оданост су га разбеснеле, због
те оданости мрзео га је више него вукове од којих је пас некад
бранио његов родни дом. Хтео је грубошћу да угуши псећу љубав.
Пас је ишао за газдом, запрепашћен његовом изненадном,
безразложном суровошћу.
Зашто? Зашто?
Пас није могао да схвати да та изненадна мржња према њему
није бесмислена, већ сасвим објашњива.
У тој мржњи се испољавала закономерност, јасна, математичка
логика. А псу се чинило да је то грешка, хир, можда лудило, чак
се почео плашити за газду, ишао је за њим не због себе већ због
Рјега, јер, волео га је.
А овај је већ схватио да пас неће одустати, знао је да му остаје
само једно – да га удави, устрели.
И да му убиство пса који га је обожавао не би лежало на
савести нити изазвало осуду суседа, газда је решио да претвори пса
у свог непријатеља – нека пас пре смрти призна да је хтео да га
угризе.
Лакше је убити непријатеља него пријатеља.
Јер у оном, првом његовом дому, који је подигао усред
рушевина, у дому његове младости, у дому његових чистих
молитава, пас је био његов пријатељ, чувар, нераздвојни сапутник.
И зато нека сад призна да се удружио са вуковима.
114
Пас до краја није могао да схвати једноставну ствар – газда је
напустио дом свог младалачког заноса и молитве, преселио се у
дом мермера и стакла, и сеоски пас му је постао непотребан, и не
само да му је био непотребан – био му је на терету, могао је бити
опасан. И зато га је убио.
115
20
Прошле су године, слегла се прашина и разишла магла која је
сметала да се види оно што се догађало. Оно што је изгледало као
хаос, безумље, самоистребљење, стицај бесмислених околности,
оно што је својом несхватљивом, трагичном апсурдношћу
излуђивало људе, постепено је почело показивати своје оштре и
јасне црте новог живота, нове стварности.
Судбина револуционарног поколења почела се указивати на
нов начин, логичан, а не мистичан. Тек сад је Иван Григорјевич
почео да спознаје нову судбину земље, рођену на костима
уништеног поколења.
То бољшевичко поколење формирало се у данима револуције,
у време хегемоније светске комуне, у добровољном раду суботом.
Преузело је на себе наслеђе светског и грађанског рата – расуло,
глад, пегави тифус, анархију, бандитизам; кроз Лењинова уста је
прогласило постојање партије која може извести Русију на нови
пут. Преузело је на себе, без оклевања, наслеђе вишевековне
руске царске самовоље, уз коју су се рађале и умирале десетине
генерација, знајући сатно за једно право – кметско.
Бољшевичко поколење времена грађанског рата је под
Лењиновим вођством учествовало у рушењу Уставотворне
скупштине и ликвидацији револуционарно-демократских партија,
које су се бориле против руског апсолутизтна.
Бољшевичко поколење грађанског рата није веровало у
слободу личности, слободу говора и штампе у оквирима
буржоазне Русије.
Оно је, као и Лењин, сматрало недовољним, занемарљивим оне
слободе, о којима су маштали многи револуционари радници и
интелектуалци.
Млада држава је ликвидирала демократске партије,
рашчишћавајући пут за совјетску изградњу. Крајем двадесетих
година те партије су биле потпуно уништене а људи, који су за
време цара седели по затворима, поново су доспели у затворе, на
робију.
Тридесете се подигла секира свеопште колективизације.
116
Ускоро се секира подигла поново, да би се спустила на само
поколење грађанског рата. Мањи део тог поколења је преживео,
али његова душа, његова вера у светску комуну, његова
револуционарна романтична снага нестала је са онима, који су
ликвидирани 1937. године. Они што су остали и наставили да
живе и раде, прилагодили су се новом времену и новим људима.
Нови људи нису веровали у револуцију, они нису били деца
револуцијенего деца државе коју је револуција створила.
Новој држави нису били потребни свети апостоли, силовити,
фанатични градитељи, следбеници пуни вере. Новој држави нису
биле потребне чак ни слуге, већ само послушници. Забрињавало
ју је једино то, што су њени послушници често били исувише
ситне душе, уз то склоне лоповлуку.
Терор и диктатура су прогутали своје зачетнике. И држава,
која је изгледала као средство, постала је циљ. Људи који су
изградили ту државу мислили су да је она средство остварења
њиховог идеала. А испоставило се да су њихове маште, њихови
идеали били средство велике и страшне државе. Држава се од
слуге претворила у грозног господара. Није то народу био
потребан терор деветнаесте, није то народ уништио слободу
говора и штампе, није народу требала смрт милиона сељака –
сељаци су и били највећи део народа, није народ слао људе у
затворе и логоре 1937. године, нису народу требале
истребљивачке депортације у сибирску тајгу Татара са Крима,
Калмика, Балкараца, већ русификованих Бугара и Грка, Чечена и
Немаца из Поволжја, није народ уништио слободу да сеје,
радничко право на штрајк, није народ створио чудовишну разлику
између вредности и цене робе.
Држава је постала газда, национално је из форме прешло у
садржај и постало суштина, протерало је социјалистичко у
омотач, фразеологију, љуску, спољашњу форму. Са трагичном
очигледношћу искристалисао се најважнији закон људског
друштва: слобода човека је изнад свега, и нема на свету таквог
циља ради којег би се она могла жртвовати.
117
21
И, чудна ствар, размишљајући о тридесет седмој, размишљајући
о женама које су послате на робију због својих мужева, сећајући
се тоталне колективизације и глади на селу, размишљајући о
законима који су предвиђали затворску казну за раднике који
закасне на посао двадесет минута и осам година логора за сељаке
који су узели неколико класова, Ивану Григорјевичу готово да
никад није био пред очима човек са брадицом, у чизмама и
војничкој блузи.
Лењин! Као да се његов живот и није прекинуо 21. јануара
1924. године.
Своје мисли о Лењинуи Стаљину Иван Григорјевич је понекад
записивао у школску свеску коју је оставио Аљоша.
Све победе партије и државе везане су за Лењиново име. Али и
за све оно ужасно што се десило у земљи он је постао одговоран.
Његов револуционарни жар, његови говори, чланци, прогласи
нашли су одјек и у догађајима на селу, и у 1937. години, и у новом
чиновништву, новом малограђанству и у судбини логораша.
И постепено, са годинама, испотиха су се мењале црте
Лењиновог лица, мењао се изглед студента Волође Уљанова,
младог марксисте Туљина, сибирског депортирца, револуционара-
емигранта, публицисте и мислиоца Владимира Иљича Лењина,
мењало се лице човека који је прогласио еру светске
социјалистичке револуције, творца револуционарне диктатуре у
Русији који је ликвидирао све револуционарне партије осим оне
једне која му је изгледала као најреволуционарнија, који је
ликвидирао Уставотворну скупштину, где су се нашли
представници свих класа и партија постреволуционарне Русије и
створио Совјете чији су представници, по његовој замисли,
требали бити само револуционарни радници и сељаци. Мењале су
се Лењинове црте, познате са портрета, мењало се лице првог
председника совјетске владе Владимира Иљича Уљанова-Лењина.
Лењиново дело је живело и даље, и лице умрлог Лењина
попримало је оне црте које је попримало његово дело.
118
Он је био интелектуалац, потекао је из породице радничке
интелигенције, његове сестре и браћа били су раднички
револуционарни интелектуалци, његов старији брат, Александар,
народовољац, постао је херој и свети мученик револуције.37
Аутори књига сећања пишу да је Лењин и као вођа револуције,
творац партије, председник совјетске владе остао сасвим
једноставан човек. Није пушио ни пио и, вероватно, ниједном у
животу никог није опсовао. Његово слободно време, његов одмор
били су студентски једноставни – музика, позориште, књиге,
шетња. Његова одећа била је увек демократична, готово
сиромашна.
Зар је то он, који је у старом сакоу и са изгужваном краватом
ишао у позориште на галерију, слушао „Апасионату__________“, много пута
читао „Рат и мир“, он, мио мајчином срцу, вољен од сестара
Волођа постао творац државе која је својим највишим орденом –
орденом Лењина – украсила груди Јагоде, Јежова, Берије,
Меркулова, Абакумова?
Лидија Тимашук је награђена орденом Лењина на годишњицу
Лењинове смрти; да ли је то значило да је његово дело уништено
или да, напротив, тријумфује?
Пролазиле су године петолетки, пролазиле су деценије, велики
догађаји пуни ужарене савремености су се димили и окамењивали
стегнути цементом времена, претварали су се у историју совјетске
државе.
...А векови ће већ досликати Његов незавршени портрет...
Да ли је сам песник разумео трагични смисао онога шта је
написао? Црте Лењиновог карактера запажене од стране биографа
и писаца мемоара које су изгледале основне и које су очарале
милионе срца и умова, биле су неважне за историју; историја
државе росијске није издвојила и уградила у себе те људске црте
Лењиновог карактера, већ их је одбацила као баласт. Историји
државе није требало ни Лењиново слушање „Апасионате“ са
поклопљеним очима, ни признавање величине дела „Рат и мир“,
ни скромни Лењинов демократизам, ни његова срдачност и пажња
према онима малима – секретарима, шоферима, ни његови
разговори са сеоском децом, ни његова благост према домаћим
животињама, ни његов душевни бол кад се Мартов од пријатеља
претворио у непријатеља.
А све оно што је било случајно, привремено, настало услед
посебних околности рада у илегали или жестоке борбе у првим
совјетским годинама, испало је врло постојано и битно.
Баш она црта Лењиновог карактера, незапажена од стране
мемоариста, која је довела до наредбе да се изврши претрес код
Плеханова кад је овај био на самрти, и оне црте које су условиле
37 Александар Уљанов је ухапшен и погубљен због припреме атентата на
Александра III 1887. године.
119
потпуну нетрпељивост према политичкој демократији – баш оне
су се развиле.
Фабрикант и трговац – пореклом сељак – живећи у својој вили,
путујући по свету властитом јахтом, чува црте свог сељачког
карактера – склоност према чорби од купуса, обичном руском
квасу, једноставном народном изражавању. Маршал у униформи
опшивеној златом задржава склоност према цигарети смотаној од
крџе, памти груби хумор војничких шала.
Али значе ли те црте истовремено и бригу за милионе људи
који су својим животом и радом везани за фабрике, за кретање
акција, за покрете трупа?
Капитал и генералска слава не стичу се склоношћу према
чорби од купуса и јефтиним цигаретама.
Једна мемоаристкиња описује, како је у Швајцарској пошла у
планине у недељну шетњу са Владимиром Иљичем. Попели су се
на врх и, задихани од стрмог успона, сели на камен. Изгледало је
да очи Владимира Иљича упијају сваки делић алпске лепоте.
Млада жена је замишљала како поезија испуњава Лењинову душу.
А он је уздахнуо и рекао: „Ах, како нам сметају ти мењшевици!“
Та симпатична епизода открива нам нешто о Лењиновој
природи: на једном тасу је божији свет, на другом – партијске
ствари.
Велики Октобар је изабрао оне Лењинове црте које су му
одговарале, а остале је одбацио.
Током историје руског револуционарног покрета црте
народољубља, својствене многим руским револуционарним
интелектуалцима, чија је кроткост и спремност на муке, чини се,
била непревазиђена од времена раног хришћанства, измешале су
се са дијаметрално супротним цртама такође својственим многим
руским револуционарним реформаторима – презиром према
људској патњи и потпуним одсуством саосећања, обожавањем
једино апстрактних принципа, одлучношћу да се униште не сами
непријатељи, него и саборци чим негде мало одступе од једнаког
са њима схватања тих апстрактних принципа. Секташка
фанатичност, спремност да се угуши постојећа, жива слобода ради
слободе замишљене, да се нарушавају основни принципи морала
ради принципа будућности, испољавали су се и у карактеру
Пестеља, и у карактеру Бакуњина и Нечајева, и у неким изјавама
и поступцима народовољаца.
Не, нису само љубав и саосећање повели те људе путем
револуције. Корени тих карактера леже далеко у
хиљадугодишњим недрима Русије.
Људи са таквим карактерима постојалису и у ранијим
вековима, али их је двадесети извео иза кулиса на главну
позорницу живота.
Тај карактер се усред човечанства понашаг као хирург у својој
клиници – његово интересовање за болеснике и њихове породице,
његове шале, његове расправе, његова борба против дечијег
120
бескућништва и брига о радницима који су стигли у године за
пензију – све је то неважно, спољашње, за пред светом. Душа
хирурга је у његовом ножу.
Најважније у тим људима је њихова фанатична вера у свемоћ
хируршког ножа. Хируршки нож је велики теоретичар, први међу
филозофима двадесетог века.
Током свог педесетчетворогодишњег живота Лењин није само
слушао „Апасионату“, ишчитавао „Рат и мир“, водио љубазне
разговоре са сељацима, бринуо има ли његов секретар зимски
капут, дивио се руској природи. Да, постоји лик, али постоји и
лице.
И лако можемо замислити мноштво Лењинових црта и особина
које су се испољавале у нормалном свакодневном животу, оном,
који је неминован за све људе, били они вође народа, лекари-
–стоматолози, кројачи женске тоалете.
Те човекове црте се испољавају током целог дана – док се
ујутру умива, док једе кашу, гледа кроз прозор на згодну жену
којој је ветар задигао сукњу, чисти зубе шибицом, док је
љубоморан на супругу или изазива њену љубомору, док гледа у
купатилу своје голе ноге и чеше се испод пазуха, док у нужнику
чита делове новина, настојећи да их састави и добије цео текст,
док испушта непристојне звуке и, покушавајући да их прикрије,
искашљава се или певуши.
Такве или сличне ствари постоје у животу и великих и малих
људи, па су морале постојати и у Лењиновом животу.
Можда се Лењину појавио стомачић зато што је много јео
макароне са уљем, претпостављајући их храни од поврћа.
Можда је имао непознате јавности свађе са Надеждом
Константиновном због избегавања прања ногу и зуба, или нерадог
мењања кошуље са умашћеном крагном.
И није немогуће пробити се кроз редуте који стварају тобоже
људски, а заправо сасвим условни, узвишени лик вође, на
лактовима допузати до праве Лењинове природе о којој
мемоаристи никад не говоре.
Али шта би нам дало познавање правих, свакодневних, тајних,
скривених од историје Лењинових црта и особености понашања у
купатилу, спаваћој соби, трпезарији? Да ли би нам то помогло да
боље разумемо лидера нове Русије, утемељивача новог светског
поретка? Да ли би се тако пронашла права, дубока веза између
Лењиновог карактера и карактера државе коју је основао? Али
онда бисмо морали претпоставити да су особине Лењина као
политичког лидера еквивалентне особинама Лењина као обичног
човека. А таква претпоставка била би сасвим произвољна, па је
тиме и недопустива. Јер таква веза може у једној ствари бити
директна, док у нечем другом уопште не мора постојати.
На пример, лични, приватни односи. Кад би ноћио код
пријатеља, или у заједничким шетњама, или помажући друговима,
Лењин је увек био деликатан, учтив, пажљив. И истовремено и
121
одувек, одликовала га је немилосрдност, оштрина, грубост према
политичким противницима. Никад није допуштао могућност да су
његови противници макар делимично у праву, да он макар
делимично греши.
„Продана душа... лакеј... слуга... најамник... агент... Јуда
купљен за тридесет сребрњака...“ – то су речи којима је Лењин
карактерисао своје опоненте.
Лењин у спору никад није ишао на то да убеди противника. Он
се уопште и није обраћао том противнику, већ сведоцима спора.
Циљ му је био да пред сведоцима спора исмеје, искомпромитује
свог противника. Такви сведоци спора могли су бити неколицина
најближих пријатеља, хиљаду делегата на конгресу или милиони
читалаца новина.
Лењин у спору није тражио истину, већ победу. Морао је по
сваку цену победити, а да би се победа остварила добра су сва
средства. Одговарало је и подметање ноге, и симболичан шамар, и
симболичан, услован, омамљујућ ударац песницом по потиљку.
И испоставља се да обичне, породичне Лењинове особине
немају никакве везе са особинама лидера новог светског поретка.
А после, кад је спор прешао са страница новина и часописа на
улице, на житна и бојна поља, испоставило се да су и овде
пригодна сурова и нечасна средства.
Лењинова _________нетолерантност, непоколебљива устремљеност ка
циљу, презир према слободи, окрутност према онима који мисле
другачије и способност да без оклевања збрише са лица земље не
само тврђаве, него и сеоске општине, срезове, губерније које би
оспориле да је он у праву – све те особине нису се појавиле код
Лењина после Октобарске револуције. Оне су постојале и код
Волође Уљанова. Оне имају своје дубоке корене.
Све његове способности и сва његова воља били су подређени
једном циљу – освајању власти.
Био је спреман све да жртвује за то, и заиста је принео на
жртву, убио је, ради освајања власти, оно најсветије што је Русија
имала – њену слободу. Та слобода је била детиње беспомоћна,
неискусна. Одакле искуство осмомесечном детету, рођеном у
земљи хиљадугодишњег ропства?
Особине интелектуалца које су изгледале као прави садржај
Лењинове душе и Лењиновог карактера, чим би дошло до правог
посла, одлазиле би у спољашњост, у безначајну форму, и његов
карактер би се исказао у гвозденој, несаломивој, помамној вољи.
Шта је водило Лењина путем револуције? Љубав према
људима? Жеља да се превазиђе сиромаштво сељака, беда и
обесправљеност радника? Вера у праведност марксизма и своју
партијску истину?
Руска револуција за њега није била руска слобода. Али он
никад није стремио власти за себе лично.
У томе је једна од Лењинових специфичности: сложеност
карактера рођена из једноставности карактера.
122
Да би човек тако жудно и силовито стремио ка власти,
потребно је да има огромно политичко частољубље и огромно
властољубље. То су грубе и једноставне особине. Али тај
политички частољубац, способан на све у свом стремљењу ка
власти, приватно је био изванредно скроман и није освајао власт
за себе. Ту се завршава једноставност и почиње сложеност.
Замислимо да је Лењин као човек био једнак Лењину-
политичару. Карактер таквог човека био би примитиван и груб,
насилан, тирански, немилосрдан, догматичан, јаросно
частољубив.
Човека са таквим карактером у свакодневном животу, у односу
према жени, мајци, деци, познаницима, сустанарима непријатно је
и замислити.
А овде је било сасвим другачије. Човек на светској арени
представљао је наличје човека у приватном животу. Плус и
минус, минус и плус.
И добијамо нешто сасвим другачије, сложено, понекад
трагично.
Помамно политичко властољубље у споју са старим сакоом,
шољом слабог чаја, студентском мансардом.
Способност да се противник у спору угуши, угази у благо,
несхватљиво је била спојена са пријатним осмехом,
снебивљивошћу и деликатношћу.
Неумољива окрутност, презир према највећој светињи руске
револуције – слободи, и одмах поред, у срцу истог човека, чисто
младалачко усхићење предивном музиком и књигом.
Први Лењин – обоготворени лик; други – монолитна
простачина коју су створили непријатељи револуције, човек који
је спојио, слио у себи сурове црте лидера новог светског поретка
са примитивно грубим понашањем у обичном животу – јер само
то су у Лењину видели његови непријатељи; најзад, онај Лењин
који ми изгледа најближи реалности, и којег није лако разумети.
123
22
Да би се разумео Лењин, није довољно посматрати његове
обичне људске особине, али ни упознати особине Лењина-
политичара. Потребно је упоредити Лењинов карактер прво са
митом о националном руском карактеру, а затим са судбином,
карактером руске историје.
Лењинов аскетизам, урођена скромност налик оној руских
ходочасника, његова простодушност и вера одговарају народном
идеалу животних учитеља, његова везаност за природу у лику
ливада и шума одговара осећањима сеоских житеља. Његова
пријемчивост за свет западне мисли, за Хегела и Маркса, његова
способност да упије у себе и изрази дух Запада је испољавање
дубоко руске црте коју је открио Чаадајев; то је оно разумевање
света, запањујућа дубина руског попримања духа других народа,
коју је Достојевски запазио код Пушкина. По тој особини Лењин
је Пушкинов сродник. Ту особину је имао и Пјотр I.
Лењинова опседнутост, дубока убеђеност налик је Авакумовом
заносу, Авакумовој вери. Авакум је изворна руска појава.38
У прошлом веку су домаћи мислиоци објашњавалиисторијски
пут Русије особеностима руског националног карактера, руском
душом, руском религиозношћу.
Чаадајев, један од најумнијих људи деветнаестог века,
разоткрио је аскетски, жртвени дух руског хришћанства, његову
византијску природу непомућену страним утицајима.
Достојевски је сматрао да је свечовечност, стремљење ка
свељудском стапању права основа руске душе.
Руски двадесети век воли да понавља она предсказања, која су о
њему изрекли мислиоци и пророци Русије деветнаестог – Гогољ,
Чаадајев, Белински, Достојевски.
А и ко не би радо понављао о себи нешто такво...
38 Протопоп Авакум (1620–82), вођа старовераца и жестоки противник
реформи руске православне цркве у XVIII веку, спаљен са истомишљеницима у
тамници. У свом делу – првој руској аутобиографској прози – „Житије
протопопа Авакума које је он сам написао“ приказао је страдања своје породице,
истомишљеника и своја лична.
124
Пророци деветнаестог века су предсказивали да ће се у
будућ–ности Руси наћи на челу духовног развоја не само
европских на–рода, него и читавог света.
Они нису говорили о руској ратничкој слави, већ о слави
руског срца, руске вере и руског узора.
„Птица тројка. . .“ „Руској души, свељудској и
свеобједињавајућој, намењено је да прими у себе братску љубав
све наше браће, а напослетку можда и да изрекне последњу реч
велике опште хармоније, братске вечне слоге свих племена по
Христовом јеванђеоском закону...“ „Онда ћемо природно заузети
своје место међу народима, којима је намењено да у човечанству
делују не само у својству овнова за рушење зидина, него и у
својству идеја...“ „Зар не јуриш тако и ти, Русијо, као тројка коју
нико не може престићи? Пут иза тебе је у облаку прашине,
копита грме на мостовима...“
А Чаадајев је генијално уочио поражавајућу црту руске
историје: „...колосална чињеница постепеног поробљавања нашег
сељаштва, која представља ништа друго до строго логичну
последицу наше историје.“
Неумољиво гушење личности било је стални пратилац
хиљадугодишње историје руског народа. Слуганско потчињавање
личности владаруи држави. Да, и те су црте запажали и
спомињали руски пророци.
И упоредо са гушењем човека од стране кнеза, спахије, цара и
државе, пророци Русије су увиђали непознату западном свету
чистоћу, дубину, јасност, Христову снагу руске душе. Они су њој,
руској души, предвиђали велику и светлу будућност. Они су се
слагали у томе, да је у руској души идеја хришћанства задобила
недржавну, аскетску, византијску, антизападну форму, и да ће се
силе, својствене руској народној души, изразити у моћном утицају
на европске народе, да ће очистити, преобразити, освештати у
духу братства западни свет, и да ће тај свет радо и са пуним
поверењем поћи за руским свечовеком. Та пророчанства
најбољих умова и срца Русије имају једну заједничку кобну црту.
Сви су они видели снагу руске душе и прорицали јој велики значај
за свет, али нису увиђали да је особености руске душе изградила
неслобода, да је руска душа хиљадугодишња робиња. Шта може
донети свету хиљадугодишња робиња, све и да постане свемоћна?
А онда је – чинило се – деветнаести век најзад приближио
време које су предсказивали руски пророци, време када се Русија,
толико пријемчива за туђе проповеди и туђе узоре, Русија која је
жедно гутала и упијала туђе духовне утицаје, почела сама
спремати да утиче на свет.
Сто година је Русија упијала заносну идеју слободе. Сто година
је Русија пила устима Пестеља, Риљејева, Херцена, Чернишевског,
Лаврова, Бакуњина, устима својих писаца, мученичким устима
Жељабова, Софије Перовске, Тимофеја Михајлова, Кибаљчића,
125
устима Плеханова, Кропоткина, Михајловског, устима Сазанова и
Каљајева, устима Лењина, Мартова, Чернова, устима својих
интелектуалаца-неплемића, својих студената, својих напредних
радника – мисао филозофа и мислилаца западне слободе. Ту
мисао су доносиле књиге, катедре универзитета, хајделбершки и
париски студенти,чбносиле су је чизме Наполеонових војника,
доносили су је инжењери и просвећени трговци, доносили су је
сиромашни неплемићи са Запада, чије је осећање људског
достојанства изазивалочуђење и завист руских кнежева.
И најзад, оплођена идејама слободе и људске вредности,
одиграла се руска револуција.
Шта је учинила руска душа са идејама западног света, како их је
преобразила у себи, у какав их је кристал издвојила, какав
изданак се спремала да пусти из подсвести историје?
„...Русијо, куда тако јуриш? ...Не одговара...“
Као просци пред младом Русијом, која је збацила окове
царизма, прошле су десетине, можда и стотине револуционарних
учења, веровања, лидера, партија, пророчанстава, програма...
Пожудно, страствено и са надом гледале су вође руског прогреса
у невестино лице.
Опколили су је у широком кругу – умерењаци, фанатици,
трудбењаци, народњаци, радникољупци, сељачки заштитници,
просвећени фабриканти, светољубиви духовници, јаросни
анархисти.
Невидљиве и неопипљиве нити везивале су их са идејама
западних уставних монархија, парламената, образованих
кардинала и епископа, фабриканата, просвећених
земљопоседника, вођа радничких синдиката, проповедника,
универзитетских професора.
Велика робиња је свој оцењивачки, сумњичави поглед
зауставила на Лењину. Он је био њен изабраник.
Он је, као у старој бајци, одгонетнуо њену тајну мисао, схватио
је њене жеље и снове.
Да ли је добро схватио?
Он је постао њен изабраник и зато што је он изабрао њу, и зато
што је она изабрала њега.
Она је пошла за њим јер јој је обећао брда и долине, и
испочетка је ишла радо, са поверењем, веселим пијаним путем
обасјаним запаљеним спахијским имањима, а онда је почела да
застајкује, да се осврће око себе, уплашена путем на којем се
нашла, али је истовремено осећала све чвршћи стисак гвоздене
руке која ју је водила.
А он је ишао, пун апостолске вере, водио је за собом Русију,
несвестан свог заноса и опијености. У њеном послушном кораку,
у њеној новој, након свргавања цара, покорности, у њеној
излуђујућој податности, тонуло је, пропадало, мењало се све што
је он донео Русији са слободољубивог, револуционарног Запада.
126
Њему се чинило да у његовој непоколебљивој, диктаторској
сили лежи залог чистоће и очувања онога у шта је веровао, шта је
донео својој земљи.
Он се радовао тој сили, поистоветивши је са исправношћу своје
вере и одједном, на трен, са страхом увидео да управо у тој
његовој непоколебљивости, окренутој према мекој руској
покорности и пријемчивости, лежи његова немоћ.
И чим чвршћи је био његов корак и тежа рука, чим је Русија
била податнија његовом ученом и револуционарном насиљу, тим
мања је била његова способност да се бори против заиста сатанске
снаге ропске прошлости.
Као хиљадугодишња ракија, јачало је у руској души кметско,
ропско начело. Као царска вода, која се дими од властите снаге,
оно је растворило метал и со људског достојанства,
преобликовало душевни живот код Руса.
Девет стотина година су руска пространства, која на први
поглед изазивају осећај душевне ширине, слободе и срчаности,
била нема реторта ропства.
Девет стотина година је трајао пут Русије од дивљих шумских
насеља, од чађавих колиба са огњиштима без димњака, од
испосничких ћелија, од дрвених бојарских двораца до уралских
фабрика, доњецког угља, петербуршких палата, Ермитажа, до
своје моћне артиљерије, до тулске металургије, до фрегата и
парних чекића.
На први поглед стварао се осећај све веће просвећености и
приближавања Западу.
Али чита већа је била површинска сличност руског живота са
животом Запада, чим јаче су фабричка тутњава Русије, окретање
точкова њених кочија и возова, надимање њених бродских једара,
кристална светлост у прозорима њених палата подсећали на
западни живот, тим шира је постајала тајна провалија између
најскривеније суштине руског живота и живота Европе.
Провалија је расла зато што је развој Запада праћен повећањем
слободе, а развој Русије – повећањем ропства.
Историја човечанства је историја његове слободе. Повећање
људске моћи изражава се пре свега у повећању слободе. Слобода
није спозната нужност, као што је мислио Енгелс. Слобода је
нешто управо супротно од нужности, слобода је превладана
нужност. Прогрес је у својој основи прогрес људске слободе. Па и
сам живот је слобода; еволуција живота је еволуција слободе.
Суштина руског развоја била је врло необична – био је то
развој неслободе. Из године у годину слобода сељака је била све
мања, топило се сељачко право на земљу, а међутим, руска наука,
техника и просвећеност су расли, стапајучи се са растом руског
ропства.
127
Рађање руске државности обележено је дефинитивним
поробљавањем сељака: укинут је последњи дан сељачке слободе –
двадесет шести новембар – Јурјев дан.39
Све мање је било „слободњака“ и „скитница“, а све више
кметова, и Русија је почела да излази на широки пут европске
историје. Кмет везан за земљу постао је везан за власника земље, а
затим и за службеника који је представљао државу и војску; газда
је добио право да суди свом кмету, а убрзо и право московског
мучења (тако су га прозвали пре четири векал – качење за руке
свезане на леђима и шибање. И јачала је руска металургија,
повећавала су се стоваришта робе, јачала је држава и војска,
свитало је јутро руске војне силе, ширила се писменост.
Силовита делатност Пјотра I, зачетника руског научног и
индустријског прогреса, везана је са исто тако великим прогресом
кметског права. Пјотр је по бесправљу изједначио кметове-сељаке
и племићке слуге, и последње слободне људе – „беспосличаре“ –
претворио у кметове. Претворио је у кметове „черносошњике“ на
северу и „однодворце“ на југу.40 Осим спахијског кметског права
у Пјотрово време процветало је државно кметско право,
помажући му у његовом просвећивању и прогресу. Пјотру се
чинило да приближава Русију Западу, и на једном плану је тако и
било, али она провалија између слободе и неслободе и даље је
расла.
Затим је наступила блистава епоха Јекатерине, епоха чудесног
процвата руске уметности и просвете, епоха у којој је руско
кметско право достигло свој врхунац.
Тако су хиљадугодишњим оковима спојени руски прогрес и
руско ропство. Стремљење ка светлости само је продубљивало
црну јаму кметства.
Деветнаести век је био посебан у животу Русије.
У том веку је уздрман основни принцип руског живота – веза
прогресаса кметством.
Руски револуционари-мислиоци нису добро схватили значај
ослобођења сељака из кметства у деветнаестом веку.41 Тај догађај
39 Јурјев дан/Ђурђевдан – „јесењи Јуриј“ 26. новембра, за руске сељаке је био
од великог значаја, јер су недељу дана пре и после њега имали право да пређу код
другог спахије; ово сељачко право укинуо је још 1597. Борис Годунов. (Цар
1598–1605, али је управљао земљом 9 година пре ступања на престо).
40 „Црнораличари“ су сељаци који су живели на слободној, ничијој земљи, а
„једнодворци“ – припадници слоја између сељака и ситних племића,
земљопоседници са врло мало земље.
41 1861. године. Након пораза у Кримском рату 1853–56. са Турском (коју су
активно подржавале Француска и Енглеска, заоштрене друштвене кризе и
сељачких устанака, Александар II је 13. II 1861. потписао декрет о укидању
кметства. Након изгубљеног рата против Јапана 1904–05. и тешке економске
ситуације избила је I руска револуција 1905. године. (Њу је Николај II угушио у
крви али је, такође, 17.октобра 1905. потписао манифест којим се прокламовала
слобода говора, штампе, савести и окупљања, и обећао је доношење Устава.)
Након неуспеха и огромних губитака у I св. рату дошло је до Фебруарске
128
је, као што је показало наредно столеће, био револуционарнији
него Велика Октобарска социјалистичка револуција – тај догађај
је уздрмао хиљадугодишње темеље Русије, темеље које није дирао
ни Пјотр, ни Лењин – зависност руског развоја од раста и јачања
ропства.
Након ослобођења сељака су се револуционарни лидери,
интелигенција, студенти почели бурно, силовито,
самопожртвовано борити за Русији непознато људско
достојанство, за прогрес без ропства. Тај нови закон је био
потпуно стран руској историји, и нико није знао каква ће Русија
постати ако прекине хиљадугодишње везе свог развоја са
ропством, какав ће тада постати руски карактер.
У фебруару 1917. пред Русијом се отворио пут слободе.
Уместо тога, она је изабрала Лењина.
Промене које је Лењин донео руском животу биле су огромне.
Лењин је уништио спахијски поредак, фабриканте, трговце.
Али ипак је – ма како то чудно и невероватно звучало – зао
дух руске историје одредио да и Лењин сачува проклетство Русије
– повезаност њеног развоја са неслободoм, са ропством.
Револуционари су само они, који ударе на темељ старе Русије –
на њену ропску душу.
И тако се десило да су револуционарна опседнутост,
фанатична вера у исправност марксизма, потпуна нетрпељивост
према свима који мисле другачије довели до тога, да је Лењин дао
колосалан допринос развоју оне Русије, коју је мрзео свом снагом
своје фанатичне душе.
Заиста је трагично што је човек, који се искрено дивио
књигама Толстоја и музици Бетовена, допринео новом
поробљавању сељака и радника, претварању у лакеје из државних
одаја за служинчад истакнутих делатника руске културе, као што
су били Алексеј Толстој, хемичар Семјонов, музичар
Шостакович.
Спор, који су изазвале присталице руске слободе, најзад је
разрешен – руско ропство је и овај пут победило.
Лењинова победа постала је његов пораз.
Али Лењинова трагедија није била само руска трагедија, него и
светска.
револуције, пада монархије и октобарског бољшевичког преврата 1917. године.
Након великих губитака и пораза у Авганистанском рату и, уосталом, непрестано
тешке економске ситуације дошло је до распада Совјетског Савеза 1991. године
који је Михаил Горбачов покушао – неминовно неуспешно – да спречи својим
реформама познатим као „перестројка“. Дакле, можемо видети да је држава руска
(тј. росијска) одавно, хронично преосетљива на неуспехе у међународним
сукобима – сваки пораз на спољном плану изазивао је драматичне промене унутар
државе неслободе. Да совјетска армија није имала снаге да победнички уђе у
Берлин 1945, односно да успесима на крају потисне у други план огромне
губитке током рата и забашури његово крајње лоше вођење, можемо
претпоставити да би СССР нестао са мапе света пре 1950. године.
129
Да ли му је пало на памет да неће револуционарна Русија поћи
за социјалистичком Eвропом, него да ће притајено руско ропство
изићи ван граница Русије и постати бакља која осветљава нов пут
човечанству?
Русија више није упијала слободни дух Запада – Запад је
опчњено гледао на руску слику развоја који је водио путем
неслободе.
Свет је видео очаравајућу једноставност тог пута. Свет је
схватио каква је моћ народне државе изграђене на неслободи.
Изгледало је да су се испунила предвиђања руских пророка од
пре сто и сто педесет година.
Али на какав чудовишан начин!
Лењинова синтеза неслободе и социјализма уздрмала је свет
јаче него откриће атомске енергије.
Европски апостоли националних револуција нису пропустили
да запазе тај пламен са Истока. Прво Италијани, а затим и Немци
почели су на свој начин развијати идеје националног социјализма.
А пламен је јацао и ширио се – прихватиле су га Азија и
Африка.
Дакле, народи и државе могу се развијати у име силе и упркос
слободи!
То није била храна за здраве, то је био наркотик за неуспешне и
болесне, слабе и заостале.
Хиљадугодишњи руски закон развоја је захваљујући вољи,
напорима и генију Лењина постао општи, светски закон.
Лењинова нетрпељивост, упорност, непоколебљивост у односу
на другачија мишљења, презир према слободи, фанатичност вере,
суровост према непријатељима – све оно што је донело победу
његовом делу, рођено је, исковано је у хиљадугодишњим
дубинама руског кметског живота, руске неслободе. Зато је и
његова победа послужила неслободи. А одмах ту, поред, и даље су
живеле у њему безначајне особине драгог и скромног руског
интелектуалца које су очарале милионе.
Постоји ли још увек мистерија руске душе? Не, нема ту
никакве мистерије.
А да ли је икад и било? Па шта би могло бити мистериозно у
ропству?
И да ли је то заиста управо и само руски закон развоја? Зар је
само руској души предодређено да се развија са растом ропства, а
не слободе? Да ли је у томе зла коб искључиво руске душе?
Не, наравно да није тако.
Тај закон је одређен оним параметрима – а има их на десетине,
можда и стотине – са којима се одвијала историја Русије.
Није ствар у души. Све и да је у те параметре, у шуме и степе, у
мочваре и равнице, у поље сила између Европе и Азије, у руску
трагичну огромност, пре хиљаду годинаурастао неко други –
Французи, Немци, Италијани, Енглези – закон његове историје био
би исти као закон руског развоја. И нису само Руси прошли тим
130
путем. Има много народа на свим континентима Земље који су
издалека и мутно или изближе и јасније упознали горчину таквог
пута.
Време је да одгонетачи Русије схвате да је само хиљадугодишње
ропство створило мистичност руске душе.
У одушевљавању византијском аскетском чистоћом,
хришћанском кроткошћу руске душе такође живи нехотично
признавање постојаности руског ропства. Извори те хришћанске
кроткости, те византијске аскетске чистоће исти су као извори
Лењинове занесености, нетрпељивости, фанатичне вере – они су у
хиљадугодишњој кметској неслободи.
И зато су тако трагично погрешили пророци Русије. Где је та
„руска душа – свељудска и свеобједињавајућа“ којој је
Достојевски прорекао да ће „изрећи последњу реч велике опште
хармоније, вечне братске слоге свих племена по Христовом
јеванђеоском закону“?
И у чему ли се то огледа та свељудска и свеобједињавајућа
душа? Јесу ли руски пророци мислили да у обједињеном цвиљењу
бодљикаве жице која је затезана у сибирској тајги и око
Освјенцима42 виде испуњење својих пророчанстава о будућем
свеопштем тријумфу руске душе?
Лењин се умногоме разликује од пророка Русије. Бескрајно су
му далеке њихове идеје кроткости, византијске хришћанске
чистоће и јеванђеоског закона. Али, чудна.ствар, он је
истовремено заједно са њима. Ни он се, пошавши сасвим другим,
својим путем, није потрудио да сачува Русију од хиљадугодишње
мочваре неслободе, већ је, као и они, потврдио постојаност
руског ропства. Све њих заједно родила је наша неслобода.
Кметско начело руске душе живи и у руској вери, и у руском
неверовању, и у руском кротком човекољубљу, и у руској
обести, хулиганству и безобзирности, и у руском тврдичлуку и
малограђанштини, и у руској покорној трудољубивости, и у
руској аскетској чистоћи, и у тешком руском лупештву, и у
страшној за непријатеље одважности руских војника, и у одсуству
људског достојанства у рускомкарактеру, и у јаросном,
самоубилачком бунтовништву руских устаника, и у заносу
секташа; кметско начело имала је и Лењинова револуција, и
Лењинова пријемчивост за револуционарна учења Запада, и
Лењинова опседнутост, и Лењиново насиље, и победе Лењинове
државе.
Свуда у свету где постоји ропство рађају се овакве душе.
Има ли наде за Русију, ако чак ни њени велики пророци нису
разликовали слободу од ропства?
Има ли наде, ако генији Русије виде благу и светлу лепоту њене
душе у њеном покорном ропству?
42 Аушвица.
131
Има ли наде за Русију, ако ни њен највећи реформатор, Лењин,
није прекинуо већ, напротив, учврстио везу руског развоја са
неслободом, ропством?
Где је време руске слободне, људске душе? Када ће већ једном
наступити?
А можда никад и неће?
132
23
Лењин је умро, али није умро Лењинизам. Партија није
испустила власт коју је Лењин освојио. Лењинови другови,
помоћници, саборци и ученици наставили су његово дело.
...они, што их је оставио он,
У бујици подивљалој земљу
Морају да окују у бетон.
Њима не реци – Лењин умро је;
Та смрт их није у очај довела;
Још суровије и суморније
Они настављају његова дела.
Лењин је завојевао и оставио диктатуру партије, створио је
армију, милицију, ВЧК, школе за описмењавање одраслих,
радничке факултете. Иза Лењина је остало двадесет осам томова
сабраних дела. Ко ће од његових сабораца најдубље и
најпотпуније упити и изразити својим карактером, срцем и умом
праву суштину лењинизма? Ко ће преузети Лењиново знамење, ко
ће га понети, ко ће изградити велику државу којој је Лењин
ударио темељ, ко ће повести партију новог типа из победе у
победу, ко ће учврстити тај нови поредак у свету?
Ватрени, силовити, величанствени Троцки? Проницљиви,
очаравајући теоретичар Бухарин? Најближи народним, сељачким
и радничким интересима практичар државних послова Риков са
својим крупним воловским очима? Способан за све могуће битке
међу скупштинским клупама, вешт у државном руководству,
образовани и самоуверени Камењев? Зналац међународног
радничког покрета, полемичар светскекласе Зиновјев?
Карактер, дух сваког од њих био је близак, сродан у неком
делу Лењиновом карактеру. Али испоставило се да ти делови
Лењиновог карактера нису били главни, основни, они који
одређују суштину, корен новог света.
Испоставило се да су све црте Лењиновог карактера, које су
биле изражене у карактеру готово генијалног Троцког, Бухарина,
Рикова, Зиновјева, Камењева биле штетне по њих, да су их баш
оне упропастиле.
133
Суштина Лењиновог карактера није била у тим цртама. У њима
се крила Лењинова слабост, Лењиново особењаштво, илузије;
суштина новог поретка није била у њима.
Па и Луначарски је имао неке особине, сродне оном делу
Лењинове душе који је тежио слушању „Апасионате“ и читању
„Рата и мира“. Али није сиротом Луначарском било намењено да
сурово и мрачно настави главно дело Лењинове партије. Историја
није досудила ни Троцком, ни Бухарину, Рикову, Камењеву,
Зиновјеву да изразе скривену Лењинову суштину.
Стаљинова мржња према лидерима опозиције заправо је била
мржња према оним цртама Лењиновог карактера, које су биле у
супротности са Лењиновом суштином.
Стаљин је ликвидирао Лењинове најближе саборце и пријатеље
зато што су они, сваки на свој начин, спречавали да избије на
површину, да се реализује оно главно, у чему је била Лењинова
скривена суштина.
Борећи се против њих, ликвидирајучи их, он као да се борио
против Лењина, као да је њега осудио на смрт. Али истовремено је
управо он победоносно учврстио лењинизам, подигао је над
Русијом Лењиново знамење.
134
24
Стаљиново име је за сва времена уписано у историју Русије.
Постреволуционарна Русија је кроз Стаљина спознала себе.
Двадесет осам томова Лењинових сабраних дела – говора,
реферата, програма, економских и филозофских радова – нису
послужили Русији за самоспознају. Мешање западне револуције са
руским путем развоја и начином живота изазвало је хаос већи од
вавилонског.
Не само морнари и Буђонијеви коњаници, не само руско
сељаштво и радничка класа, већ ни сам Лењин није разумео
суштину збивања. Грмљавина револуционарне буре, закони
материјалистичке дијалектике, логика „Капитала“ измешали су се
са свирком хармоника, са „Јабуком“ и „Печеним пилетом“, са
брујањем казана за печење ракије, са позивима предавача и
агитатора морнарима и студентима радничких факултета да не
подлежу отровној јереси Кауцког, Кунова, Хилфердинга.
Пламен, бунт, разузданост који су се проширили Русијом,
подигли су са дна руског котла дебели талог повређености и злобе
који се створио током столећа ропског живота.
Из романтике револуције, из безумља Пролеткулта, из зелених
ракијских република, из пијане смелости и сељачког бунта, из
морнарске махнитости на „Алмазу“ уздигао се нови, силни и
страшни шеф полиције каквог Русија још није видела.
Жудња сељака за тим да постану власници обрадиве земље коју
је Лењин схватио, коју је одобравао и искористио, била је
неспојива са државом коју је основао. Та жеља, то настојање
сељака да буде газда на својој земљи морали су бити искорењени.
1930. године је држава коју је основао Лењин постала једини
власник све земље, шума и вода у Совјетском Савезу, у
потпуности одузевши сељаку право власништва над обрадивом
зетаљом.
Збрка, противречности и магла нису били само на
железничким чвориштима и у лукама, не само у сељачким
тежњама и упаљеним мозговима песника. Збрка и магла били су и
у области револуционарне теорије, у поражавајућим
135
контрадикцијама праксе и кристално часних поставки првог
теоретичара партије.
Главна Лењинова парола била је „Сва власт Совјетима“, али је
даљи развој догађаја показао да Лењинови Совјети нису имали и до
дан-данас немају никакву власт, да су они само формална и
службено-извршна инстанца.
Сав теоријски патос младог Лењина био је усмерен на борбу
против народњака и есера, на доказивање да Русија не може
заобићи капиталистички пут развоја. А сав Лењинов патос 1917.
године био је усмерен на доказивање тога да Русија, заобишавши
капиталистички пут спојен са демократским слободама, може и
мора поћи путем пролетерске револуције.
Да ли је могао претпоставити да, оснивајући Комунистичку
интернационалу и изговарајући на Другом конгресу Коминтерне
паролу светске револуције – „Пролетери свих земаља, уједините
се!“ – припрема терен за невиђени у историји човечанства
процват принципа националног суверенитета?
Та сила државног национализма и тај помамни национализам
људских маса лишених слободе и достојанства постали су главна
полуга, термонуклеарна бојева глава новог поретка, одредили су
ток двадесетог века.
Стаљин је направио ред у постреволуционарној,
постлењиновској Русији; поделио је свим сестрама минђуше, а за
кога минђуше нису биле, откинуо их је заједно са ушима или са
главом.
Партији бољшевика је предстојало претварање у партију
националне државе. Стапање партије и државе нашло је свој израз
у Стаљиновој личности. Кроз Стаљина, кроз његов карактер, ум и
вољу држава је изразила свој карактер, свој ум и своју вољу.
Чинило се да Стаљин на своју слику и прилику гради државу
коју је утемељио Лењин. Али ствар, наравно, није била у томе;
Стаљинова слика била је слика државе, па је тако он и постао њен
газда.
Али очигледно да му се понекад – нарочито пред крај живота
–чинило да је држава његов слуга.
Кроз Стаљина, кроз његов карактер који је сјединио Азијата и
европског марксисту, изражен је карактер совјетске државности.
Управо државности. У Лењину се оваплотио руски национални
историјски принцип, а у Стаљину руска совјетска државност.
Руска државност, коју је породила Азија и која се оденула у
европско рухо, није историјска – она је надисторијска.
Њен принцип је универзалан, постојан, примењив на сва
уређења Русије током њене хиљадугодишње историје. Уз
Стаљинову помоћ, наслеђене од Лењина револуционарне
категорије диктатуре, терора, борбе против буржоаских слобода,
које су Лењину изгледале привремене, биле су пренете у основу, у
темељ, суштину, стопиле су се са традиционалном,
хиљадугодишњом руском неслободом. Уз Стаљинову помоћ те
136
категорије су постале садржај државе, а социјал-демократски
анахронизми протерани су у форму, у позоришни декор.
Све црте кметскеРусије која није имала сажаљења према
људима стекле су се у Стаљиновом карактеру.
У његовој невероватној окрутности, вероломству и лицемерју,
у његовој злопамтивости и осветољубивости, у његовој грубости и
у његовом хумору исказао се Азијат на високом положају.
У његовом познавању револуционарних учења, у коришћењу
терминологије прогресивног Запада, у познавању књижевности и
позоришта, омиљених од стране руске демократске
интелигенције, у његовом цитирању Гогоља и Шчедрина, умећу да
користи најфиније методе конспирације, у његовој аморалности
исказао се револуционар типа Нечајева, за кога циљ оправдава сва
могућа средства. Али и сам Нечајев би се уплашио видећи на
какве застрашујуће висине је уздигао нечајевштину Јосиф
Стаљин.43
У његовој вери у Чиновнички папир и полицијску силу као
главну животну силу, у његовој тајној страсти према униформама
и ордењу, у његовом јединственом презиру према људском
достојанству, у обожавању чиновничког поретка и бирократије, у
његовој спремности да убије човека ради светог слова закона и
одмах затим занемари закон услед своје монструозне самовоље
исказао се полицијски службеник, жандармеријски официр.
Стаљинов карактер је био у споју та три Стаљина.
Та три Стаљина су створила стаљинистичку државност – ону,
за коју је закон само оруђе самовоље, а самовоља – закон; ону,
чије је хиљадугодишње корење у кметској прошлости која је
претворила сељаке у робове, која је ставила татарски јарам,
претворила у лакеје оне који управљају сељацима; ону која се
истовремено граничи са вероломном, осветољубивом,
лицемерном и окрутном Азијом и просвећеном, демократском,
ћифтинском и подмитљивом Европом.
Тај Азијат у чизмицама од козије коже који је цитирао
Шчедрина, живео према законима крвне освете и истовремено
употребљавао речник револуције, унео је ред у постоктобарски
хаос, реализовао је, изразио свој карактер у карактеру државе.
Главни принцип његове државе био је одсуство слободе.
У овој земљи гигантски заводи, вештачка мора, канали,
хидроелектране не служе човеку, већ држави без слободе.
У овој држави човек не сеје оно што жели, човек није газда
њиве коју обрађује, није власник јабука и млека; земља рађа по
инструкцијама државе без слободе.
У овој држави не само да мали народи немају националну
слободу – нема је ни руски народ. Тамо где нема људске слободе
43 Сергеј Г. Нечајев (1847–82), револуционар, оснивач завереничке
организације „Народни обрачун“. „Нечајевштина“ – тактика завереништва и
тероризма.
137
не може бити ни националне, јер национална слобода је пре свега
слобода човека.
У овој држави нема друштва, јер је друштво засновано на
слободној блискости и слободном антагонизму појединаца, а у
држави без слободе незамисливи су слободна блискост или
непријатељство.
Хиљадугодишњи принцип раста руске просвећености, науке и
индустријске моћи посредством раста људске неслободе, принцип
који су развијали бојарска Рус, Иван Грозни, Пјотр, Јекатерина, у
Стаљиново време је доживео свој врхунац.
И заиста је чудно што је Стаљин, тако темељно искоренивши
слободу, ипак наставио да је се плаши.
Можда га је страх од ње и наводио да испољава одиста
невиђено лицемерје.
Стаљиново лицемерје изражавало је лицемерје његове државе.
И то лицемерје се пре свега изражавало у глумљењу слободе.
Држава није заборавила на мртву слободу. Најдрагоценији, живи,
радиоактивни садржај слободе и демократије је убијен и
препариран, претворен у вербалну љуску. Тако дивљаци, кад им у
руке доспеју секстанти и хронометри, користе те предмете за
украс.
Убијена слобода постала је украс државе, и то веома користан
украс. Мртва слобода постала је главни актер гигантског
инсценирања, позоришне представе невиђених размера. Држава
без слободе створила је макету парламента, избора, синдиката,
макету друштва и друштвеног живота. У држави без слободе су
макете управа колхоза, управа савеза књижевника и ликовних
уметника, макете президијума рејонских и обласних извршних
одбора, макете бироа и пленума рејонских одбора, обласних
одбора и централних комитета националних компартија
разматралепроблеме и доносиле одлуке које су унапред биле
донете на сасвим другом месту. Чак је и Президијум Централног
Комитета партије био само позориште.
То позориште је било у Стаљиновом карактеру. То позориште
је било у карактеру државе без слободе. Зато је држави и био
потребан један Стаљин, да кроз свој карактер реализује карактер
државе.
Шта је била реалност а не позориште? Ко је заиста доносио
одлуке, уместо што само глуми одлучивање?
Реална снага је био Стаљин. Он је доносио одлуке. Али,
наравно да он није могао лично решавати сва питања у држави –
да ли да се учитељици Семјоновој одобри годишњи одмор, да ли да
се у колхозу „Зора“ сеје грашак или купус.
Принцип државе без слободе је захтевао да ствари стоје управо
тако – да Стаљин решава сва питања без изузетка. Али то је
фактички било немогуће, па су мање важна питања решавали
Стаљинови људи од поверења, и решавали су их увек исто – у
духу Стаљина.
138
Управо зато су они и били Стаљинови повереници или
повереници његових повереника. Све њихове одлуке имале су
заједничку црту, без обзира на то да ли су се тицале изградње
хидроелектране у доњем току Волге или слање музиље Ањуте
Феоктистове на двомесечни течај – доношене су у Стаљиновом
духу. Јер, Стаљинов дух и дух државе били су исти.
Повереници Стаљина-Државе били су лако уочљиви на свим
заседањима, зборовима, летећим састанцима, конгресима. Са њима
се нико никад није упуштао у спор; они су говорили у име
Стаљина-Државе.
То што је држава без слободе увек поступала у име слободе и
демократије, плашечи се да направи иједан корак а да је не
спомене, сведочи о снази слободе. Стаљин се мало кога плашио,
али се непрестано и до краја живота плашио слободе; убивши је,
стрепео је и од ње мртве.
Погрешно је мишљење да су догађаји из времена
колективизације и времена Јежова само бесмислена испољавања
неограничене и неконтролисане власти коју је поседовао један
окрутан човек.
Заправо, крв проливена тридесете и тридесет седме била је
неопходна држави; није била узалуд, као што се изражавао
Стаљин. Без ње држава не би опстала. Ту крв је пролила
неслобода, како би савладала слободу, и то је био стари посао,
започет још у Лењиново време.
Слобода је поражена не само у области политике и друштвене
делатности. Слобода је претрпела пораз и у пољопривреди – у
праву сељака да слободно сеје и убире приносе, у поезији и
филозофији, у занатству, у области наставе, у могућности
промене места становања, у раду радника чије је норме, услове
рада и плате у потпуности одређивала држава.
Неслобода је ликовала од Тихог океана до Црног мора. Она је
била свуда и у свему. И исто тако свуда и у свему била је убијена
слобода.
То је био победоносни поход који се могао извршити само уз
проливање река крви, јер, слобода је живот и, убијајући слободу,
Стаљин је убијао живот.
Стаљинов карактер се изразио и у гигантима петолетки; те
бучне пирамиде двадесетог века одговарале су раскошним
споменицима и палатама из минулих векова Азије, којима се
Стаљин дивио. Та гигантска градилишта човеку су исто тако
непотребна као богу огромне цркве и џамије.
Стаљинов карактер се наглашено изразио у делатности органа
државне безбедности.
Саслушање уз мучење, истребљивачка делатност опричника,
која је имала за циљ уништење не само појединаца него и читавих
сталежа, истражне методе које су развијане од Маљуте Скуратова
139
до грофа Бенкендорфа44 све то је нашло своје еквиваленте у
Стаљиновој души, у поступцима казненог апарата који је он
створио.
А најстрашнији су били они еквиваленти који су у Стаљиновој
природи објединили руски револуционарни принцип са
принципом руске моћне тајне полиције.
То срастање револуције и истражне полиције које се одиграло
у Стаљиновој природи и било одражено у његовим органима
безбедности, такође је имало свој праузор у руској држави.
Праузор те страшне алијансе био је спој Дегајева –
народовољца, интелектуалца и, напослетку, агента тајне
политичке полиције са начелником те полиције Судејкином, који
се одиграо у време кад је Јосиф Џугашвили био тек мало дете.
Интелигентни Судејкин, скептик, познавалац и поштовалац
револуционарне снаге Русије, подсмешљиви сведокништавности
цара и царских министара којима је служио, користио је
народовољца Дегајева за своје полицијске циљеве. Члан „Народне
воље“ Дегајев служио је истовремено револуцији и полицији.
Судејкиновим плановима није било суђено да се остваре.
Намеравао је да уз помоч револуције, толеришући је а затим
надувавајући, градећи велики фалсификат, заплаши цара, дође на
власт, постане диктатор. Желео је да – кад једном буде на челу
државе –потпуно искорени и уништи револуцију. Али његови
велики планови се нису остварили; Дегајев је убио Судејкина.
А Стаљин је победио. У његовој победи, скривена негде од свих
па и од њега самог, живела је победа Судејкиновог сна – да
истовремено упрегне у своја кола два коња, револуцију и тајну
полицију.
Стаљин кога је створила револуција обрачунао се са њом и
револуционарима уз помоћ полицијског апарата.
Можда је манију гоњења која га је мучила изазвао тајни,
скривени у његовој подсвести страх Судејкина од Дегајева?
Покорни, добро обрађени у трећем оделењу револуционар-
наровољац и даље је плашио полицијског пуковника.
Најстрашније је то што су обојица, борећи се један против другог,
сарађујући, издајући један другог, истовремено живели у тескоби
и тами Стаљинове душе.
И можда у томе или, барем, негде близу лежи објашњење једног
од главних питања које постављају сведоци 1937. године –зашто је
требало, истребљивајући невине, револуцији одане људе, детаљно
разрађивати од почетка до краја лажне сценарије њиховог учешћа
у измишљеним, непостојећим заверама.
44 Григориј Лукјанович Скуратов.Бељски, „Маљута“ (?–1573, главни помагач
Ивана Грозног, шеф опричника, Иванове полиције; може се рећи – „Берија“
Ивана Грозног. Александар Х. Бенкендорф (1783–1844), најближи помоћник
Николаја I, један од твораца режима војно-полицијске диктатуре, шеф
жандармерије и тајне полиције.
140
Страшним мучењима која су трајала данима, недељама,
месецима, понекад чак и годинама, органи безбедности су
приморавали несрећне књиговође, инжењере, агрономе да
учествују у позоришним представама, играјући улоге злочинаца,
страних агената, терориста, штеточина.
Зашто се то радило? Милиони људи су милионима пута
постављали себи то питање
Судејкин је, стварајући своје инсценације, желео да превари
цара. А Стаљин није морао да обмањује цара – он сам био је цар.
Да, али ипак је Стаљин својим инсценацијама настојао да
обмане цара који је мимо његове воље живео у мрачним дубинама
његове душе. Невидљиви владар је наставио да живи свуда где је,
како се чинило, тријумфовала неслобода. Једино њега се до краја
свог живота плашио Стаљин.
До краја живота Стаљин није могао крвавим насиљем потпуно
уништити слободу, ради које је у фебруару и започета руска
револуција.
И Азијат, који је живео у Стаљиновој души, настојао је да
обмане слободу, да је надигра и уништи до краја.
141
25
Исто као што је било са Лењиновим делом, ни Стаљиново дело
није умрло после његове смрти.
Држава без слободе коју је изградио Стаљин живи и даље. Моћ
индустрије, оружаних снага, казненог апарата чврсто држи у
својим рукама партија. Неслобода и даље влада свуда и свима.
Није пољуљан закон свепрожимајућег позоришта, исти је систем
избора, једнако су оковани синдикати, једнако су потпуно
неслободни у раду и везани за место боравка сељаци, једнако
талентовано, марљиво и слугански ради интелигенција велике
земље. Државом се и даље управља на дугме, велики диспечер и
даље има неограничену виаст.
Али, наравно да се много тога и променило, није могло остати
исто.
Држава без слободе ступила је на своју трећу етапу. Утемељио
ју је Лењин. Изградио ју је Стаљин. Наступила је трећа етапа:
држава без слободе је изграђена и, као што кажу грађевинци,
предата је на употребу.
Много тога што је било неопходно у периоду изградње постало
је сувишно. Дошао је час рушења барака на градилишту,
ликвидације, пресељења, исељавања житеља из порушених вила,
кућа, страчара, потлеушица.
Ту је сада нови небодер са новим житељима. Наравно, зграда
има много мана, али свакако више нема потребе да се непрестано
користе истребљивачке методе старог шефа градилишта, великог
газде.
А темељ небодера – неслобода – и даље је чврст и стабилан.
Шта ће бити даље? Да ли је тај темељ заиста тако чврст?
Да ли је у праву Хегел да је разумно све што је стварно? Да ли
је нељудско стварно? А да ли је разумно?
Снага народне револуције започете у фебруару 1917. године
била је тако велика да чак ни диктаторска држава није могла да је
уништи. И све то време, док је држава једино ради саме себе ишла
ужасним и окрутним путем раста и акумулације, она је, несвесна
тога, носила у себи скривену слободу.
142
Слобода је живела у дубокој тами и дубокој тајности.
Површином земље је текла, хучала, брисала све пред собом мочна
бујица. Нова национална држава, власник свих блага – завода,
фабрика, атомских реактора, њива; владар над сваким живим
створом – славила је своју победу. Чинило се да се револуција
одиграла ради ње, ради њене хиљадугодишње власти и тријумфа.
Али владар половине света није био само гробар слободе.
Слобода је живела упркос Лењиновом генију који је створио
нови свет. Слободаје зивела упркос бескрајном, космичком
Стаљиновом насиљу. Живела је зато, што су људи и даље били
људи.
Човек који је подигао револуцију у фебруару 1917. године,
човек који је по налогу нове државе саздао и небодере, и фабрике
и атомске реакторе, нема другог избора осим слободе. Јер,
градећи нови свет, човек и даље остаје човек.
Све то је понекад јасно разумео и осећао, понекад само
наслућивао Иван Григорјевич.
Колико год били огромни небодери и моћни топови, колико
год безгранична била власт држава и моћ империја, све то је само
дим и магла која ће нестати. Остаће, развијаће се и живеће једино
истинска снага, која је у слободи. Живети за човека значи бити
слободан. Није све што је стварно и разумно. Све нељудско је
бесмислено и бескорисно!
И Ивана Григорјевича није чудило што је реч „слобода“ била
на његовим уснама кад је као студент ишао у Сибир, и што та реч
живи у њему још и сад.
143
26
Био је сам у соби, али је размишљао тако као да води разговор
са Аном Сергејевном.
...Знаш, у најтежим часовима замишљао сам загрљај жене,
мислио сам, он је тако добар да се у њему може наћи заборав, као
да оног што сам доживео уопште није било. А сад, видиш, баш
теби морам да говорим о оном најтежем, као што си и ти говорила
целу ноћ. Испало је да је срећа – поделити са тобом оно најтеже
што се не може поделити ни са ким другим. Кад се вратиш из
болнице, испричаћу ти о својим најтежим тренуцима. Био је то
разговор у ћелији у зору после саслушања. Имао сам тамо суседа,
сад га више нема, умро је тада, Алексеј Самојлович, мислим да је
он био најпаметнији од свих људи које сам икад срео. Био је то
страшан човек. Не кажем да је био зао; зао није страшан. А он није
био зао, већ равнодушан, циничан према вери. Ужасавао ме је али
ме је и привлачио, нисам могао да му се одупрем. А моја вера у
слободу уопште се није преносила на њега.
Имао је тежак живот. А уосталом, живот као живот, ништа
посебно, и седео је због члана педесет осам – десет; један од
најобичнијих чланова.
Али био је страшно интелигентан човек. Његове речи су ме
прожимале и ја сам чак дрхтао, као што земља дрхти под ударима
океанских таласа.
Вратили су ме у ћелију после саслушања. Како је дугачак
списак насиља – ломаче, затвори, технике за масовно
истребљивање – вишеспратне затворске палате, логори велики као
градови. Смртна казна је почела са тољагом која разбија главу, са
кудељним ужетом, а данас џелат повуче склопку и одједном убија
сто, хиљаду, десет хиљада људи. Не мора више да замахује
секиром. Наш век је век најусавршенијег насиља државе над
човеком. Али ево у чему лежи снага и нада за човечанство. Баш
двадесети век је уздрмао Хегелов принцип светског историјског
процеса – „Све што је стварно је разумно“, принцип који су кроз
вишедеценијске спорове усвајали руски мислиоци прошлог века.
Управо сад, одбацујући Хегелов закон, у време тријумфа државне
144
моћи над слободом човека, руски мислиоци у логорашким
капутима формулишу највиши принцип светске историје – „Све
нељудско је бесмислено и бескорисно“.
Да, да, да; у време потпуног тријумфа нељудскости постало је
очигледно да је све што је створилонасиље бесмислено и
бескорисно, да нема будућност, да ће нестати без трага.
То је била моја вера и са њом сам се вратио у ћелију. А Алексеј
Самојлович је обично говорио овако:
– Шта има више да се боримо за слободу, то су давно некад у
видели законитост и разумност развоја. А сад је – каже – све јасно:
никакав историјски развој уопште не постоји, историја је
молекуларни процес, човек је увек једнак себи и не може му се
помоћи – нема никаквог развоја. А законитост постоји, и врло је
једноставна –закон очувања насиља. Исто као закон очувања
енергије. Насиље је вечно, и шта год људи радили да га униште,
оно неће ни нестати, неће се ни смањити, само ће се претворити у
другу врсту насиља. Час је у ропству, час у монголској најезди.
Прелази са континента на континент, постане класно, па се од
класног претвори у расно; час из материјалне сфере пређе у
средњовековну религиозност, час се обруши на обојене, час на
писце и сликаре, али је уопште узев његова количина на земљи
увек иста, а од хаоса његових претварања мислиоци су закључили
да је еволуција па сад траже њене законе. А хаос нема ни законе,
ни развој, ни смисао, ни циљ. Тако је и Гогољ, руски геније,
опевао птицу-тројку, у њеном лету је наслућивао будућност, али
будућност није у тој тројци коју је видео Гогољ. Тројка је руска
државна судбина, безлична тројка, специјално саветовање. То је
она тројка што је осуђивала на стрељање, састављала спискове
кулака, избацивала младиће са универзитета, није давала
старицама бонове за хлеб. Видим га како са свог лежаја прети
прстом Гогољу:
– Погрешили сте, Николаје Васиљевићу, нисте погодили у чему
је наша руска птица-тројка. Није људска историја у јурњави
тројке, већ у хаосу, у вечном преласку једне врсте насиља у
другу. Лети птица-тројка, а све је непомично, све се скаменило, и,
што је главно, непомичан је сам човек, непомична је његова
судбина. Насиље је вечно, шта год предузимали да се уништи. А
тројка јури и баш је брига за нас. А и шта нас брига за њу – да ли
лети, да ли је непомична, кад то уопште није та тројка; права
_________тројка ту негде потписује смртну пресуду...
Ја лежим на свом лежају и све што је још живо у мени,
полумртвом, то је моја вера, вера да је историја људи в историја
људске слободе, од мање ка већој; да је историја читавог живота
од амебе до људског рода – историја слободе, прелаз од мање
слободе ка већој, да је см живот слобода. И та вера ми даје снагу,
као да опипавам драгоцену, замотану и сакривену у затворске
крпе чудесну светлу мисао: „Све што је нељудско бесмислено је и
нестаће без трага.“
145
Алексеј Самојлович ме слуша, полумртвог, и каже:
– Све је то само утешно заваравање, историја живота је
историја тријумфа насиља, насиље је вечно и неуништиво, оно се
само мења, никад не ишчезава нити се смањује. А и сама реч
„историја“ је људска измишљотина, нема никакве историје, све
што се ради само је туцање воде у авану, човек се не развија од
нижег ка вишем, човек је непомичан као камен, његова доброта,
памет и слобода увек су исти, људско се не увећава у човеку.
Какве историје може бити, кад је количина људске доброте увек
иста?
И знаш, шта сам осетио? Осетио сам да су ми то најтежи
тренуци у животу. Ево лежим у затвору и, боже, зар баш од тако
паметног човека да доживим такво нешто, горе од сваке казне.
Готово нисам могао да дишем. Имао сам само једну жељу – да
ништа не видим и не чујем, да не дишем, да умрем. А онда ми је
помоћ дошла сасвим са друге стране – опет су ме одвукли на
саслушање, нису ми дали да се дуго одмарам. И постало ми је
лакше. Опет сам веровао у неминовност слободе. До ђавола са
птицом-тројком, оном, што ји лети и потписује смртне пресуде.
За Русију ће ипак доћи време слободе!
Не чујеш ме. Када ћеш се вратити из болнице?
По зимском дану Иван Григорјевич је испратио Ану Сергејевну
на гробље. Није имао прилике да подели са њом оно чега се
присећао, шта је осмислио и записао док је она лежала у болници.
Одвезао је њене ствари на село, провео дан са Аљошом и опет
се вратио у град, на посао.
146
27
На лето је Иван Григорјевич отпутовао у приморски град где се
испод зелене планине налазио његов родитељски дом.
Воз је ишао дуж саме обале и Иван Григорјевич је на једној
малој станици изишао из вагона и загледао се у зелену и црну
узбуркану воду која га је запљуснула сланом свежином.
Море и ветар су били и када га је иследник звао на ноћна
саслушања, и када су на успутној станици копали гроб за једног
кажњеника, и кад су вучјаци лајали под прозорима бараке и кад је
снег шкрипао под ногама конвојера.
Море је вечно, и та вечност његове слободе је Ивану
Григорјевичу изгледала једнака равнодушности. Мору је било
свеједно кад је Иван Григорјевич живео у Поларном кругу, и биће
свеједно тој узбурканој, запенушаној слободи кад он престане да
живи. Он помисли да то и није слобода, да је то астрономски
простор који је сишао на земљу, део вечности, покретан и
равнодушан. Море није слобода, оно је само њој налик, њен
симбол... Како је лепа слобода кад већ и оно што само личи на њу
човека испуњава срећом!
Преноћивши на станици, ујутру је пешке пошао кући. У небо
без облака дизало се јесење сунце које се није могло разликовати
од пролећног сунца.
Ишао је у пустињској, поспаној тишини и осећао такво
узбуђење да му се чинило да срце које је досад све издржало овога
пута неће издржати. Свет је у тим тренуцима био божански
непомичан, а светиња његовог детињства вечна и непромењива.
Његове ноге некад су корачале по овој калдрми, његове дечије очи
гледале су ове планине дотакнуте јесењим руменилом. Слушао је
жубор потока који је текао ка мору усред градских отпадака –
кора од лубенице и оглоданих клипова кукуруза.
Улицом је према пијаци ишао стари Абхазијац у црној
сатенској кошуљи опасаној танким кожним појасом и носио
корпу кестенова.
Можда је од тог старца, који се скаменио у времену и остао
вечно исти са својом седом косом, Иван Григорјевич у детињству
147
куповао кестење и смокве. И био је исти овај јужни јутарњи
ваздух, истовремено топао и свеж, који мирише на море, на
планинско небо, на дим и бели лук из кухиње, на руже. И биле су
исте куће са затвореним капцима и навученим завесама. И иза тих
капака спавала су иста она деца од пре четрдесет година, и исти
они старци.
Избио је на цесту и пошао узбрдо. Поток је жуборио. Иван
Григорјевич је памтио његов звук.
Никад још није видео свој живот у целини, а сада се то десило.
И, видећи га, није осетио огорченост и мржњу према људима.
И они који су га водили, гурајући га кундацима, у иследников
кабинет, и они који му нису дали да заспе на саслушању, и они
који су лагали о њему на састанцима, и они који су га се одрекли,
и они који су му крали логорашки хлеб, и они који су га тукли, и
сви други који су му у својој слабости, грубости, пакости
наносили зло, нису то чинили зато што су желели.
Они су га издавали, клеветали, одрицали га се зато што
другачије не би опстали. Зар су ти људи желели да он, изгубивши
љубав, стар и усамљен сад иде ка свом напуштеном дому?
Људи никоме нису желели зла, али су целог живота чинили
зло. И ипак су људи били људи. И, чудна, предивна ствар – желели
то они или не – нису дозвољавали слободи да умре, чак и они
најгори чували су је у својим страшним, наказним па ипак
људским душама.
Он није постигао ништа, иза њега неће остати књиге, слике,
открића. Није основао никакав правац, никакву партију, није
имао ученике.
Зашто је његов живот био тако тежак? Он ништа није
проповедао, никог није учио, био је само оно, што је био од
рођења – човек.
Указала се падина планине, иза превоја су се видели врхови
храстова. У детињству је улазио у тај шумски полумрак и налазио
трагове некадашњег живота Черкеза – подивљале воћке, остатке
ограда око кућа.
Можда и његов родни дом стоји исто тако непромењен, као
што су му изгледале улице, поток.
Још само једна кривина на цести. На тренутак му се учинило да
је невероватно, невиђено блистава светлост обасјала земљу. Још
само неколико корака и у тој светлости указаће се његов дом и
он, блудни син, прићи ће мајци, клекнути пред њом, и њене младе
предивне руке спустиће се на његову седу главу.
Угледао је коров, драч и шибље. Није било ни куће, ни бунара,
само се неколико каменова белело у прасњавој, спрженој од
сунца трави.
И стајао је ту, погрбљен, сед, и ипак онај исти, непромењив.
1955–1963.
ДОБРО И ВAМA
(из путних забелешки)
1
Јерменија оставља прве утиске на мене ујутру, у возу.
Зеленкастосиви камен не диже се више као планина, као литица;
просуо се у равно камено поље; планина је умрла и њен костур се
расуо по пољу. Време је истрошило, оборило планину, остале су
само њене кости.
Дуж насипа се пружа бодљикава жица, и ја не схватам одмах да
то воз иде уз саму границу са Турском. Види се бела кућица,
поред ње магарац; није наш – турски је. Људи се не виде. Још
спавају аскери...
Јерменско село: куће са равним крововима, ниски
правоугаоници направљени од крупних сивих каменова; око кућа
нема никаквог зеленила, ни дрвећа, ни цвећа, само сиво камење. И
чини се као да те куће нису ни направили људи. Понеки сиви
камен оживи, покрене се. Овце. И њих је родило камење, и оне,
вероватно, једу камичке и пију камену прашину – нема траве,
нема воде, само равна камена степа – крупно, бодљикаво, сиво,
зеленкасто, црно камење.
Сви сељаци носе униформу совјетског радног народа – сиве
или црне кратке ватиране капуте; људи су исти као ово камење
усред кога живе, лица су им црна од природно тамне коже и
неизбријаних брада. Многи су преко ногавица навукли вунене
беле чарапе. Жене су у сивим марамама омотаним око главе тако
да одоздо прекривају уста, а одозго чела све до очију. И мараме су
боје камена.
И одједном, две жене у јарко црвеним хаљинама, црвеним
капутима, црвеним прслуцима, црвеним тракама, црвеним
марамама. Све је црвено – сваки део одеће црвен је на свој начин и
продорно се оглашава својим посебним црвеним гласом. То су
курдске жене – жене вишевековних, хиљадугодишњих сточара.
Можда је то њихов црвени бунт против сивих столећа усред сивог
камења?
Мој сусед у купеу, шеф неког градилишта, непрестано
упоређује рајску плодност Грузије са јерменском каменом
пустињом. Млад је и критички расположен; усред разговора о
тунелу од седам километара или о путу пробијеном кроз базалтну
стену, он убацује: „Ма то је направљено још у време Николаја!“45
Затим ми говори о могућности да се купе долари и златне
рубље, информише ме о курсевимана црној берзи. Осећа се да
завиди онима који обрћу велике паре. Затим прича о
јереванском46 мајстору који је израђивао металне венце са
металним листовима. Сазнајем да у Јерменији на сахране – чак и
оне најскромније – долази по двеста-триста људи, и да је број
венаца тек нешто мањи. Мајстор за погребне венце постао је један
од најбогатијих Јермена. Затим ме мој сусед нуди наром,
купљеним још у Москви. Пут од Москве до Јеревана је дуг –
земља је огромна; мој сапутник је на Курској станици био свеже
обријан, а надомак Јеревана већ добро зарастао у црну браду.
45 Николаја II, последњег руског цара (владао 1894– 1917).
46 Јереван је главни град Јерменије, као град се први пут спомиње у VI веку, али
је цар Аргишти I на том месту још 782 пре н. е. подигао утврђење Еребуни по
којем је касније и град добио име.
2
На брду изнад Јеревана стоји споменик Стаљину. Где год да се
налазиш, можеш видети дивовског бронзаног маршала. Када би
неки космонаут, стигавши са далеке планете, угледао овог
бронзаног гиганта како се уздиже над престоницом Јерменије,
одмах би схватио да је то споменик великом и страшном владару.
Стаљин је у дугачком бронзаном шињелу, на глави му
официрска шапка, бронзана рука је заденута за шињел. Он корача,
и корак му је полаган, тежак, равномеран – то је корак газде,
владара света који се никуд не жури. Споменик представља
необичан, застрашујућ спој – он је израз силе какву може
поседовати једино бог, и израз грубе овоземаљске власти –
солдатске, чиновничке.
Наравно, овај величанствени бог у шињелу је један одличан рад
Меркулова. Можда његов најбољи рад. Можда је то чак најбољи
споменик наше епохе. То је споменик управо нашој епохи, епохи
Стаљина. Одавде се чини да Стаљин главом додирује облаке.
Висина Стаљина је 17 метара. Висина споменика заједно са
постољем – 73 метара. Док је споменик састављан и док су делови
огромног бронзаног тела лежали на тлу, радници су без сагињања
пролазили унутар шупље Стаљинове ноге.
Он се уздиже над Јереваном, над Јерменијом, уздиже се над
Русијом, Украјином, над Црним и Каспијскимморем, над
Северним леденим океаном, источносибирском тајгом, пешчаним
пустињама Казахстана. Стаљин је држава.
Овај споменик је подигнут 1951. године. Научници, песници,
ударници, чобани, студенти и ђаци, стари бољшевици окупили су
се у подножју бронзаног колоса. Наравно, говорници су говорили
о највећем од великих, најгенијалнијем од генијалних, најмудријем
од мудрих, о драгом и вољеном оцу, о учитељу. Све главе биле су
погнуте пред газдом, вођом, творцем Совјетске државе. Стаљинова
држава изражавала је Стаљинов карактер. У Стаљиновом
какактеру био је изражен карактер државе коју је створио.
Стигао сам у Јереван у време одржавања XXII конгреса партије,
онда када је Стаљинов проспект, најлепша улица у граду, засађена
платанима, широка и права, ноћу осветљена рефлекторима
закованим за асфалт, био преименован у Лењинов проспект.
Моји саговорници Јермени – један од њих је својевремено био
међу оним угледницима који су открили споменик – на моје
похвале том гигантском монументу реаговали су врло нервозно.
Једни су патетично говорили: „Нека метал, који је утрошен на
стварање овог споменика, поврати своју првобитну племениту
бит.“
Aли остали су псовали Стаљина, нападали га чак не због
злодела и убистава из 1937. године, већ због његове ништавности –
незналица, хвалисавац, скоројевић.
Сви моји покушаји да извучем неку реч признања Стаљину за
учешће у стварању велике совјетске државе остали су без
резултата. Моји саговорници нису хтели да му признају ни делић
заслуге за изградњу фабрика, руковођење у рату, стварање
совјетског државног уређења. Све је то било упркос њему и мимо
њега. Њихова необјективност је била толика, да је терала човека
да се и нехотице заузме за Стаљина. Та апсолутна необјективност
могла се упоредити вероватно само са оном необјективношћу коју
су испољавали исти ти људи за Стаљиновог живота, у апсолутним
формама обожавајући његов ум, вољу, визионарство, гениј.
Мислим да су и хистерија обожавања Стаљина, и махнито
пљување по њему поникли на истом тлу.
Слушајући своје јерменске саговорнике, препознавао сам црте
многих својих руских саговорника. Очигледно, нису само
својствене свим народима доброта, интелигенција и племенитост
глобалне црте људског карактера. Бескичмењаштво и лицемерје
такође су својствени човеку, могу се срести и на северу и на југу,
обједињавају светлокосе и тамнокосе, народе, расе и племена.
Увече 7. новембра 1961. заједно са два своја јереванска
познаника попео сам се на брдо где се налазио Стаљинов
споменик. Сунце је залазило. Седели смо у малом ресторану и
гледали румене снегове Aрарата. Разговарали смо о Стаљину.
Послужили су нас врло сланом и неукусном рибом, па су можда
зато моји саговорници били посебно жучни.
Кад се смрачило, почела је почасна паљба у част 44-те
годишњице Октобарске револуције. Моји саговорници су
наставили разговор у којем су се сваки час могле чути грузијске
речи „Сосо“ и „мама дзоглу“, односно – „кујин син“...
У тами одох до Стаљиновог споменика. Слика, коју сам тамо
видео, била је заиста упечатљива. Десетине топова намештени су
полу кружно у подножју монумента. При сваком плотуну
дугачки пламен који би сукнуо из цеви обасјао би околна брда а
џиновски Стаљинов лик би искрснуо из мрака. Врели сјајни дим
ковитлао се око бронзаних Газдиних ногу. Изгледало је као да
генералисимус последњи пут командује својом артиљеријом –
тутњава и пламен пробили би таму, стотине војника комешало се
око топова, па опет тишина и тама, опет речи команде, и најзад из
155
планинске таме поново искрсава страшни бронзани бог у шињелу.
Не, њему се више не може узети оно, што му несумњиво припада
– он, који је извршио безброј нељудских злочина, он је
немилосрдни творац и управљач велике и страшне државе.
Њега се више не може сврстати у категорију мама дзоглу. Исто,
као што му не доликује звање оца, или пријатеља народа Земље.
Чланови јереванског градског комитета партије причали су,
како је на главној скупштини колхозника једног села у Aраратској
долини предложено да се Стаљинов споменик уклони. A сељаци
су рекли: држава нам је узела сто хиљада рубаља даби подигла тај
споменик. Сад држава хоће да га сруши. Добро, нека га руше, али
онда нека нам врате наших сто хиљада... A један стари је
предложио да се споменик скине и, без растављања, покопа.
„Можда ће нам још затребати. Шта ако дође нова власт – зар да
поново скупљамо паре?!“
Како је то страшно – Стаљинова држава добија афирмацију у
форми протеста државних лидера против Стаљина. A
бунтовнички дух жели да се искаже кроз афирмацију Стаљина –
једног од највећих злочинаца у историји.
... У мирном планинском селу Цахкадзор шездесет километара
далеко од Јеревана у седам увече на улици нема живе душе.
Цахкадзор има своју сеоску луду – седамдесетпетогодишњег
старца Aндреаса. Прича се да је изгубио разум за време масовних
убистава Јермена које су вршили Турци – на Aндреасове очи
убијени су сви његови. Прича се да је у младости Aндреас служио
у руској војсци код обоготвореног од стране јерменских сељака
Aндроник-паше, партизана и руског генерала који је недавно умро
у Сједињеним Aмеричким Бржавама. Пре годину дана умрла је
Aндреасова жена – мученица која је провела свој век са лудаком.
За живота ју је тукао, а кад је старица умрла, Aндреас дуго није
дозвољавао да је сахране – грлио ју је, љубио, покушавао да је
посади за сто и храни. Нико није смео да приђе старом лудаку,
који није веровао да му је жена мртва.
Сад Aндреас живи сам у малом каменом кућерку; има само две
овчице, које су пуне поверења и љубави према њему – његове
лудорије, његово ноћно певање, наступи беса или очајања, сузе и
ћутање овцама не изгледају необично.
Aко се у његовом присуству спомене име Aндроник-паше, он
заплаче. Вероватно од Шекспировог времена није било бољег
прототипа за лик безумног старог Лира од Aндреаса. Средњег
раста, широк у раменима, наизглед дебељушкаст али, вероватно,
натечен, одевен у изношену топлу сељачку блузу, са овчијом
шубаром на глави, са великим чворновитим штапом, он корача
стрмим уличицама Цахкадзора величанственим и тужним,
погребним кораком. Његова велика глава прекривена је проседим
коврџама које не могу да стану под овчију шубару. A лице му је
такво да би Рембрант спустио кичицу и рекао: „Овде ја немам шта
да радим, природа је све учинила уместо мене.“ И заиста, то лице
156
боље би било фотографисати него сликати. Aндреас има лавље
чело, густе надвијене обрве, велике, тешке усне, велики нос,
обешене хинденбурговске образе и избуљене, упаљене и
истовремено мутне жуто-сиве очи. Те очи изражавају доброту и
умор, неукротиви гнев и неизмеран бол, замишљени ум и помамну
безумност.
Становници Цахкадзора жале Aндреаса. Препредени и
прорачунати Карапет-ага, репатријац из Сирије, који је заменио
звање власника крчме у граду Aлепу за дужност шефа мензе-
бифеа у Цахкадзору, увек части Aндреаса. Части га са
поштовањем, тако да се овај уза сав свој понос и сумњичавост
никад не вређа на Карапетову понуду за бесплатан ручак, и
смирено једе врући хаш – изванредно богате калоријама телеће
пихтије са белим луком. Понекад Карапет-ага донесе Aндреасу
чашицу лозове вотке. Aндреас пије лозовачу, пева војничку песму
о Aндроник-паши и плаче.
Чобанин Хачик бесплатно напаса у брдима Aндреасове овце.
Сусетка Сирануш понекад ложи сушеном балегом пећ у старчевој
каменој кућици. Једном сам видео какав је Aндреас кад се
разбесни. Aндреас је псовао на јерменском, раскаљујући
јерменске клетве на прљавом пламену руских псовки.
Убрзо сам сазнао шта је изазвало Aндреасов бес. Ноћу је по
налогу партијског комитета са малог сеоског трга уклоњена
гипсана, златно офарбана Стаљинова биста.
Кад је Aндреас приметио Стаљинов нестанак, ужасно се
разбеснео. Машући својим штапом, нападао је шофере, децу,
Карапет-агу, студенте скијаше који су стигли из Јеревана.
За њега је Стаљин био победник Немаца. A Немци су били
савезници Турака. Значи, Стаљинов споменик уништили су
турски агенти. A Турци су ти који су убијали јерменске жене,
децу и старце, нељудски уништавали мирне трудбенике који им
ништа нису скривили – сељаке, раднике и занатлије, убијали су
јерменске писце, научнике, певаче. Турци су убили Aндреасову
породицу, разорили су његов дом, убили су му брата. Турци су
убијали богате Јермене и Јермене-просјаке, уништавали су
јерменски народ. Против Турака је ратовао велики Aндроник-
паша, руски генерал. A главнокомандујући руске армије, која је
поразила моћне савезнике Турака, био је Стаљин.
Читаво село смејало се Aндреасовом бесу – побркао је два рата
– у његовој безумној глави помешале су се 1914. и 1941. година...
Луди старац је захтевао да се гипсани, златном фолијом
пресвучени Стаљин врати на цахкадзорски трг – па он је победио
Немце, уништио Хитлера. Људи су му се смејали – он је био луд,
а они су били паметни.
157
3
Чудно је то. Међу Јерменима има поприличан број
светлокосих, сивооких, плавооких. Виђао сам белоглаву сеоску
децу, прелепу четворогодишњу плавооку и златокосу Рузану. Код
јерменских мушкараца и жена срећу се лица класичне, античке
лепоте, са идеалним овалом, са правим и невеликим носевима, са
бадемастим и плавим очима. Виђао сам људе са истакнутим
јагодицама, са спљоштеним носевима, са малко косим очима.
Виђао сам Јермене са издуженим, оштрим лицима, са прћастим
носевима, са невероватно великим носевима, са носевима
шиљатим, орловским. Наилазио сам на људе са толико црном
косом да је имала плавкасти одсјај, очима као угаљ, језуитски
танким уснама, дебелим, афрички испућеним уснама. Aли,
наравно, у свој тој разноликости постоји један главни, основни
национални тип.
И тешко је рећи шта је чудније – сва та разноликост или она
неискорењива заједничка црта.
Aли како су настали отклони од типа Јерменина који се сматра
обичним, правим?
Чини ми се да сва та разноликост одражава историју
хиљадугодишњих најезди, упада, отмица, историју трговачких и
културних веза – у тим типовима лица назиру се и стари Грци, и
страшни Монголи, и Aсирци, Вавилонци, Персијанци, Турци,
Словени. Јермени су древни народ са хиљадугодишњом културом,
хиљадугодишњом историјом, народ који је преживео много
ратова, народ-луталица, народ који је вековима трпео угњетавања
освајача, народ који је у борби стицао слободу и поново падао у
ропство. Можда је то објашњење и за монголске спљоштене
носеве, плаве грчке очи, асирску тамноћу, персијске очи црне као
угаљ.
Занимљиво, да је шаренило светлих и тамних лица, плавих и
црних очију нарочито присутно у јерменским селима, која живе
затворено, патријархално – тамо, где се то шаренило не може
објаснити скорашњим догађајима. Дубина векова исполирала је
огледало у којем се одражавају лица савремених Јермена.
158
Aли исто то може се рећи и за Русе и нарочито за Јевреје. Па
јасно; ни руска лица нису на исти калуп, поред Руса са плавим и
сивим очима, са прћастим носевима и косом боје лана живе
„Русаки“ са кукастим носевима, живе „Цигани“, како их зову, са
црним јужњачким очима, са косом као катран, и одмах поред њих
– лице са монголским јагодицама, монголским косим очима,
спљоштеним носем. A Јевреји! Тамни, црни, белоглави, кукастих
носева, прћастих носева, плавих очију; лица азијска, афричка,
шпанска, немачка, словенска...
Чим дужа је историја неког народа, тим више има у њој ратова,
заробљавања, упада, лутања, и тим већа је разноликост лица. Та
разноликост одраз је вековних и хиљадугодишњих ноћења
победника у домовима побеђених. То је прича о безумљу женских
срца, која су престала да куцају пре хиљаду година, прича о
страсти распаљених пијаних војника-победника, о нежности
иностраног Ромеа према јерменској Јулији...
159
4
Наишао сам на богатство људских карактера у Јеревану,
равничарским и планинским градићима и селима. Сретао сам
Јермене научнике, лекаре, инжењере, грађевинце, старе
револуционаре, партијске раднике, уметнике, новинаре. Упознао
сам основу, корен хиљадугодишњег народа: ратаре, виноградаре,
чобане, зидаре; виђао сам убице, кицоше, спортисте, сметењаке и
препредењаке; виђао сам беспомоћне наивчине, пуковнике и
севанске рибаре.
Иза сваке професије стајали су карактери – деспотски,
отворени, притајени, плашљиви, зли, попустљиви, практични...
Видео сам сеоске старце који су тамним прстима пребирали по
ћилибарским бројаницама – огроман, готово стогодишњи живот и
рад усред базалтног стења није их учинио суровим и грубим,
њихове очи су изражавале благост и мудрост.
Боже, боже – ратници, витезови, мислиоци, лопови, трговци,
песници, градитељи, научници-астрономи, религијски
проповедници. Сретао сам виноградаре, председнике колхоза,
инжењере мостоградње, физичаре.
И ту ми долазе у главу уобичајене представе о Јерменима, које
опстају у животу не само необразованих и простих, глупи и масни
вицеви о Јерменима. Па наравно, Јермени су примитивци,
педерасти, ситне душе, смешни ликови из вицева. Па наравно:
„Карапет мој бедни, што си таки бледи.“ Па наравно, и до
совјетскога дана-данашњег – питања и одговори јерменског
радија... И безбројни вицеви: „A кажи ми, Карапете...“ И речи
изговорене уз подсмех: „Знате, наш професор је Јерменин“,
„Замислите, удала се за Јермена!“
Мучно је, што су највећа књижевност Земље и највећи
представници те књижевности понекад давали допринос стварању
уобичајене представе о Јерменима – трговци, лупежи,
похотљивци.
Како се могло десити да велика књижевност ради за
малограђанштину, за ограничену, шовинистичку мизантропију?
160
Тек у Хитлерово време и после њега подигла су се у свој својој
страшној величини питања националне мржње, националног
презира, националне супериорности.
Како су далеко ти Јермени из вицева од огромног мноштва
сложених, посебних, самосвојних карактера јерменских сељака,
војника, научника, лекара, инжењера...
Шта је то што обједињава све те разноврсне људске карактере у
јединство националног карактера?
Колико год разноврсни били људски карактери, они имају
нешто заједничко што чини национални карактер. У сваком од
њих, толико посебних, различитих људи, постоји делић, нијанса
националног карактера.
Разговарао сам са десетинама људи и сваки од њих има,
наравно, своја интересовања, страсти, проблеме, наде, своју
судбину, своје пријатеље и непријатеље... Шта заједничко могу
имати живот, судбина, муке и наде старог чобанина, који живи на
падинама Aрагаца, и младе аспиранткиње, која чезне за својим
московским пријатељем, пише рад о француској књижевности
XVIII века и машта да купи бунду од вештачког крзна? Aли исто
као што су хиљаде поточића, који јуре кроз шуме, планинско
стење, пустињски песак – поточића тихих, замишљених, бесних,
запењених, прозирних и мутних – рођене из једног те истог
подземног извора и носе у себи јединство порекла и солног
састава, тако је и читав овај милион људских карактера и судбина
обједињен заједничком хиљадугодишњом историјом Јерменије,
заједничком несрећом људи у турској Јерменији, заједничком
чежњом за напуштеном ванском и карском земљом.47
Погледајмо суштину.
Национални карактер је састављен од појединачних људских
карактера, и зато је национални карактер у суштини људски
карактер. У томе је средство и сличност свих националних
карактера света, насталих из јединствене људске основе.
Људски карактер је основа националног. Национални карактер
је офарбаност, боја људског карактера, кристална форма људског
карактера.
Општење људи разних националности обогаћује, чини лепшом
и разноврснијом људску заједницу. A онај неопходни, први,
главни услов таквог богатства је слобода.
Какво добро и лепо богатство даје људима додир са људима
других националности у условима слободе!
Замислите наше руске паметне, проницљиве, веселе и добре
сеоске баке, старе раднике, младиће и девојке како доспевају у
казан слободног људског комуницирања са људима Јужне и
Северне Aмерике, Кине, Француске, Индије, Енглеске, Конгоа.
47 Младотурци су уништили или иселили становништво Ваније и Карије,
јерменских земаља које су, као и сам врх библијског Арарата, до дан-данас остале
у Турској.
161
Какво би се богатство обичаја, навика, моде, кухиње, рада
открило људима. Како би дивна људска заједница настала,
изронила из националних особености карактера и начина живота.
И како ће бедна тада изгледати нељудска слепоћа националне
ограничености и државних подвајања.
Једном се мора признати да су сви људи браћа.
Реакција увек настоји да одсече, уништи људску основу,
људску суштину националног карактера, увек истиче и
прокламује његову нељудску спољну страну, љуску, а не зрно.
Реакција, конзервативци настоје, прокламујући национализам,
да униште, искорене хуману, људску основу човечанства.
Инсистирајући на супериорности националног карактера,
реакционарни национализам признаје само оно спољашње,
заједничко животу нације, а уништава оно суштинско, заједничко
свим људима. Реакција обоготворује црте националног типа, и то
обожавање националног и занемаривање људске суштине исто
тако су апсурдни, као наказна и изругивачка типизација лика
Јерменина од стране руске малограђанштине; суштина је иста,
само је знак минус замењен знаком плус.
Борба за националне вредности и националну слободу је пре
свега борба за људске вредности и људску слободу; они, који се
боре за истинску националну слободу, боре се против обавезне
типизације, против обоготворења националног карактера,
независно од тога да ли је он са знаком минус или плус. Прави
борци за националну слободу су они који афирмишу велику
разноврсност и богатство људских карактера дате нације,
одбацујући сиромаштво типичности.
Права и једина суштина националне слободе је у људском
богатству, супротстављеном националној надмености.
Веома је важно да се схвати шта је шта и шта је резултат чега.
Наравно да национални карактер постоји, али он није основа, већ
само боја, облик звучања људске суштине.
Двадесети век се суочио са невероватним преувеличавањем
значаја националног карактера. То преувеличавање дозвољавају
себи и велики и мали народи. Aли проглашавање националне
супериорности од стране великог и јаког народа, који је у стању
да формира милионску армију и поседује моћна оружја, прети
свету освајачким, неправедним ратовима, поробљавањем племена
и народа земље.
A националистичка екстаза малих угњетених народа рађа се
као средство за одбрану достојанства и слободе.
Па ипак, уза све разлике национализма оних који нападају и
национализма онихкоји се бране, та два национализма умногоме
су слична.
Национализам малог народа губи своју људску, племениту
основу са срамном лакоћом. Он не постаје услед тога страшан,
већ патетичан, не уздиже, већ унижава. Тако и човек који се
упиње да докаже туђу инфериорност открива своју сопствену.
162
Разговарајући са неким паметним Јерменима, увидео сам њихов
велики национални понос – били су поносни на јерменску
историју, на своје војсковође, своју древну архитектуру, поезију и
науку. Молим, то је врло лепо. У потпуности сам разумео та
њихова висока осећања.
Aли понеки од мојих саговорника су у свим областима људског
стваралаштва истицали јерменско национално првенство – у
архитектури, науци, поезији. Указивали су на веће архитектурне
вредности древног храма у Гарнију од, како су се изражавали,
бомбоњерске, примитивне архитектуре Aкропоља; једна
интелигентна жена, говорећи о песнику Тумањану, инсистирала је
на томе да је гениј Тумањана изнад генија Пушкина. Наравно, није
суштина у томе, да ли је архитектура Гарнија савршенија од
архитектуре Aкропоља, и да ли је Тумањан генијалнији од
Пушкина. Суштина, и то, наравно, жалосна суштина је у томе да
су и поезија, и архитектура, и наука, и историја сами по себи
изгубили значај за неке од мојих саговорника. Они имају значај
само у том смислу, да се помоћу њих докаже надмоћ јерменског
националног карактера над националним карактерима других
народа. Није важна поезија, важно је доказати да је јерменски
национални песник вреднији од, рецимо, руског или француског
националног песника.
Моји саговорници су, и не примећујући то, осиромашивали
своје душе и срца тиме што су престали да се радују поезији,
савршенству архитектуре, величанствености науке, већ су у
поезији и науци видели само средство за доказивање своје
националне премоћи. То настојање може бити толико фанатично,
уско, да на моменте изгледа као манифестација душевне болести.
Aли ја сам добро схватао да су кривци за овакву претерану
афирмацију јерменског националног карактера пре свега они, који
су током много векова порицали сваку вредност Јерменима.
Криве за то су турске убице, које су проливале невину јерменску
крв, криви су освајачи-асимилатори. Криве су и шаљивџије које
причају јерменске вицеве...
Суштина није у спору јерменског националног типа са знаком
минус и национализма рођеног као протест против јерменског
националног типа са гигантским знаком плус.
Суштина је у напуштању типичног у корист људског, суштина
је у откривању богатства људских душа, карактера, срца, у
људском садржају поезије, науке, у општељудској лепоти
архитектуре, у људској племенитости, храбрости, доброти
историјских личности и народних вођа. Само непрестано и
неуморно уздижући људско, само спајајући национално са
људским, могу се достићи истинске вредности, укључујући и
истинску слободу.
У борби за људско богатство – духовно и материјално, у борби
за људску слободу мисли, говора, слободу да сељак сеје шта жели,
163
слободу да човек ужива у делима својих руку састоји се права
борба за националне вредности.
Национална слобода може тријумфовати само на један начин –
кроз тријумф људске слободе.
То је пут како малих народа, тако и народа великих по
државној моћи и по својој бројности.
И наравно да Руси, једнако као и Јермени, Грузини,
Казахстанци, Калмици, Узбекистанци, морају истински схватити
да у напуштању идеје о супериорности свог националног
карактера лежи права афирмација величине и вредности руског
човека, руског народа, његове књижевности, његове науке.
164
5
Воз је стигао у Јереван ујутро 3. новембра. Нико ме није чекао
на станици, а послао сам телеграм писцу Мартиросјану, чију
књигу сам дошао да преведем. Био сам сигуран да ће ме неко
дочекати – чак не само Мартиросјан, него заједно са њим и други
јерменски писци. Стајао сам на перону под топлим плавим небом,
а на себи сам имао дебели вунени шал, капу и полусезонски капут
– купио сам га непосредно пре пута да бих у Јерменији изгледао
како доликује. И заиста, гледајући ме, московски познаваоци
светског живота говорили су: „Није претерано елегантно, него
баш као што доликује једном преводиоцу.“ У једној руци сам
држао кофер, прилично тежак – ипак сам допутовао у Јерменију
на два месеца, а у другој ранац са тешким рукописом – дословним
преводом епопеје о изградњи топионице бакра, коју је написао
познати јерменски писац.
Утихли су радосни усклици, нестао је блесак црних очију оних
који су дочекали путнике, људи су похитали до таксија,
композиција „Москва-Јереван“ се полако одвукла на резервни
колосек, нестала еу мутна стакла испресецана траговима кише и
прашњави зелени зидови уморних, задиханих вагона који су
прешли скоро три хиљаде километара. Сад је све око мене било
непознато, и срце ми се стегло – напустио ме је и последњи делић
Москве.
Угледао сам велики трг испред железничке станице и огромног
полунагог младића на бронзаном коњу, са мачем у руци, и
схватио сам да је то Давид Сасунски.48 Споменик је био заиста
упечатљив: јунак, коњ, мач – све је било огромно, пуно снаге и
као да ће се сваког часа покренути.
Стајао сам на великом тргу и забринуто се питао зашто ме нико
није дочекао. Надменост? Заборавност? Источњачка лењост?
Грешка у вези са телеграмом? Све сам погл_дао на трг и на
величанствени споменик, и сад ми се већ почело чинити да су и
покрет, уграђен у бронзу, и силовитост коња и самог Давида
48 Давид Сасунски, тј. Сасунци – епски лик и назив епског циклуса старог
преко хиљаду година.
165
Сасунског претерани. То није бронзана легенда, то је бронзана
реклама легенде.
Како је ово непријатно. Да одем право у хотел? Без резервације
нећу добити собу. A да се вучем улицама јерменске престонице
под врелим сунцем у топлом капуту, са шалом и капом... Има
нешто јадно и смешно у изгледу придошлице у туђем граду.
Кицоши се смеју, гледајући како за врелог августовског дана
преко Позоришног трга иде тип из Јакутије у крзненој јакни или
теткица у зимским чизмицама.
Добро још, што моји сапутници из купеа нису ту да ме сад виде.
Јуче сам надмено одбацио њихове покушаје да ми објасне којим
аутобусима да стигнем до хотела. Схватили су, да ће ме дочекати
неко са својим колима.
Стојим у реду у полутами и свежини просторије за чување
пртљага; овде нема бунди од вештачког крзна: млада жена сетног
изгледа са мирним, послушним дететом, момак са качкетом
занатске школе, ненавикнути на пространства домовине поручник
са дечијим сеоским очима, за њим старац са дрвеним кофером...
После свега идем тргом, и Јереванци који ми долазе у сусрет
немају зашто посебно да загледају човека у сакоу. Изишао сам да
прошетам, идем да купим хлеб „лаваш“, једну политру49 идем у
поликлинику на терапију, нико се неће досетити да сам збуњени
дошљак који је напола заборавио адресу свог јединог јереванаког
познаника писца Мартиросјана.
Улазим у аутобус. Некако ми је неугодно да се разоткривам
као човек који не зна колико је аутобуска карта. Дајем
кондуктеру рубљу – он ме знаком пита имам ли ситнијег новца –
ја одмахујем главом иако ми је џеп пун ситнине. A онда се
испоставља да је цена карте иста као у Москви.
Први минути на улицама непознатог града су посебни минути,
не могу их заменити каснији месеци, па ни године. Придошлица у
тим минутима издваја некакву атомску посматрачку енергију,
атомску снагу пажње. Са проницљивом оштрином,
свепродирућим узбуђењем он упија, усисава, увлачи у себе
огроман свемир – дрвеће, зграде, лица пролазника, фирме, тргове,
мирисе, прашину, боју неба, изглед мачака и паса. У тим
тренуцима човек попут свемогућег бога ствара нови свет, гради
унутар себе град са свим његовим трговима, улицама, двориштима,
врапцима, са његовом хиљадугодишњом историјом, са градским
снабдевањем, опером, бифеима. Тај град који се одједном тако
ствара је посебан, разликује се од оног што постоји у реалности –
то је град једног човека, и у њему на свој начин, непоновљиво,
шушти јесење лишће, у њему посебно мирише полен, дечаци
гађају из праћке.
49 Политра вотке. Чини се да је иза (или чак испред! векне хлеба политра била
најтраженији артикал у совјетској држави.
166
За ово чудо стварања нису потребни ни дани ни сати, већ само
минути. Кад човек умре, са њим нестаје јединствени, непоновљиви
светкоји је он створио – свемир са својим океанима, планинама,
небом. Ти океани и небо готово су истоветни оним милијардама,
које се налазе у главама других људи, тај свемир наликује оном
великом свемиру који постоји сам по себи, изван људи. Aли те
планине, ти морски таласи, та трава, та супа од грашка имају у
себи нешто непоновљиво, јединствено, нешто само једном
створено током свег бесконачног времена, своје нијансе, шумове,
своје пљескање таласа о обалу – то је авемир који живи у души
човека који га је створио.
Тако сам и ја, седећи у аутобусу, корачајући по тргу, гледајући
на гигантског бронзаног Стаљина, на куће, саграђене од
црвенкасте и жућкасто-сиве седре, које природно и грациозно
имитирају облик и контуре старих јерменских цркава, стварао
свој посебни Јереван – веома налик оном јединственом, што је
постојао у стварности, веома налик оном који је живео у главама
хиљада људи који су корачали истим овим улицама, и у исто
време другачији од свих могућих милиона Јеревана, једино мој
град. У њему су на посебан начин шумеле јесенске крошње
платана, у њему су се на посебан начин оглашавали врапци.
Ево главног трга – четири зграде од светлоцрвене седре:
Интуристов хотел „Јерменија“, где одседају инострани Јермени
који су допутовали родбини у посету, Совјет народне привреде,
који управља јерменским мермером, базалтом, седром, бакром,
алуминијумом, коњаком, електричном струјом, Совјет министара,
савршен по архитектури, и пошта, где ми је брже лупало срце док
сам примао писма на пост рестант. Ево булевара где се живо, на
јерменском, довикују врапци у смеђем лишћу платана, ево
предивне јереванске пијаце – гомиле жутих, црвених,
наранџастих, белих и плаво-црних плодова воћа и поврћа, баршун
бресака, балтички ћилибар грожђа, камена црвено-наранџаста,
пуна бризгавог сока јапанска јабука, нарови, кестење, ротка од
пола метра која подсећа на фалусни култ, венци чурчхелија, брда
купуса и дине грчких ораха, љута паприка, мирисна зелен за супу.
Већ сам знао да је академик Тумањан створиоархитектонски
стил новог Јеревана, који је имитирао стил старих цркава. Знам да
традиционални древни орнамент, обновљен на савременим
зградама, приказује грозд, главу орла... Касније су ми Јереванци
показали најбоље творевине јерменских архитеката, показали су
ми улицу вила, од којих свака представља мало архитектонско
ремек-дело. Aли нису ми показивали (није интересантно) старе
јереванске грађевине и јереванска унутрашња дворишта,
сакривена иза фасада нових зграда налик црквама и фасада
онижих здања деветнаестог века, која су умарширала у Јереван
заједно са руском пешадијом. Зато сам их ја сам видео свог првог
дана у Јеревану.
167
Унутрашња дворишта! Ни цркве ни државна здања, ни
железничке станице, ни позориште и филхармонија, ни
троспратни дворац робне куће, већ мала унутрашња дворишта
душа су, утроба Јеревана... Равни кровови, степеништа,
степеништанца, ходници, балкончићи, терасе и терасице, платани,
смокве, винова лоза, сточићи, клупице, ходници, галерије – све је
то спојено, сливено, улази једно у друго, излази једно из другог...
Десетине, стотине конопаца, налик артеријама и нервним
влакнима, повезују балкончиће и галерије. На конопцима се суши
огромно и шарено рубље Јереванаца – ено чаршава на којима
спавају и праве децу мушкарци и жене црних обрва, ено огромних
као једра грудњака мајки-хероја, ено кошуља јереванских
девојака, испраних дугачких гаћа јереванских стараца, дечијих
панталоница и пелена, парадних чипкастих велова. Унутрашње
двориште! Живи организам града са одстрањеном кожом, где се
види читав живот Истока: и нежност срца, и перисталтика црева,
и живчане експлозије, и крвно сродство, и снага земљаштва.
Старци пребиру по бројаницама и полако, уз осмех, добацују
нешто један другом, деца се несташно играју, диме се мангале – у
бакарним котлићима кува се слатко од бресака и дуња, над
коритима се диже пара, зеленооке мачке посматрају своје
газдарице које чупају перје кокошкама. Близу је Турска. Близу је
Персија.
Унутрашње двориштеи У њему је везаизмеђу времена
садашњег, када Четверомоторни IL–18 пребацује човека из
Москве у Јереван за три и по сата, и времена караван-сараја,
камиљих путева...
И тако ја градим, подижем свој Јереван – префарбавам, дробим,
упијам, увлачим црвенкасту седру, базалт, асфалт и калдрму,
стакло излога, споменике Стаљину и Лењину, споменике
Aбовјану, Шаумјану, Чаренцу, безбројне портрете Aнастаса
Микојана50 лица, говор, јурњаву путничких аутомобила којима
управљају махнити јахачи... Видим безброј носатих и
необријаних, обраслих црним чекињама, и јасно ми је зашто је то
тако – тешко је бријати гвоздене браде.
Видим савремени Јереван са његовим фабрикама, великим
квартовима нових вишеспратница за раднике, раскошним
оперским позориштем, драгоценом библиотеком Матенадаран,
величанственим светлоцрвеним школама, научним институтима,
50 Хачатур Абовјан (1805–48), јерменски писац и просветитељ.
Степан Георгијевич Шаумјан (1878–1918), истакнути јерменски комуниста,
Лењинов саборац.
Егише Согомоњан, псеудоним Чаренц (1897–1937), јерменски совјетски
песник.
Анастас Иванович Микојан (1895–1978), партијски и државни делатник. Нама
је много познатији Артјом Иванович Микојан (1905–70), конструктор авиона, са
Гуревичем творац чувеног ловца МиГ.
168
складним и грациозним здањем Aкадемије наука. Ову академију
прославиле су светле учене јерменске главе.
Видим Aрарат како лебди у плавом небу, меко и нежно оцртан;
он као да расте из неба а не из земље, згуснуо се од облака и
небеског плаветнила. Ову снежну, плавобелу, блиставу од сунца
планину гледале су очи оних који су писали Библију.
Јеревански кицоши воле одела црне боје... Овде је снабдевање
доста добро: у продавницама има уља, кобасице, меса, A како су
лепе јерменске девојке и младе дамице! A како неке од њих имају
застрашујуће велике носеве! Необична ствар: чим нека бакица,
неки деда подигну руку, возачи заустављају аутобусе – људи су
овде добри и болећиви... Тротоарима иду прелепе Јереванке,
лупајући високим танким штиклама, а поред њих гиздавци са
качкетима воде овчице, купљене за празник; овце иду тротоарима
лупкајући копитанцима, дамице иду лупкајући модерним
штиклама, око њих архитектура, неонска светла, овце
предосећају скору смрт, неке од њих се упиру ногама и гиздавци
их, плашећи се да не испрљају одела, гуркају; овце, пуне
предсмртног страха, лежу на тротоар, и гиздавци са качкетима их,
све плашећи се да се не испрљају, узимају на руке; овце у
предсмртном страху просипају црне куглице... Жене са добрим,
благим лицима носе за ноге кокошке, ћурке; мале живинске главе
висе, вероватно су отекле и боле их, и живина савија вратове да
би бар некако смањила своје патње пред смрт. Њихове округле
зенице гледају без икаквог прекора на Јереван, и у малим
завртелим, замагљеним главицама такође се рађа, ствара град од
светлоцрвене седре...
Ја, владар, творац, корачам Јереваном, изграђујем га у својој
души, онај Јереван којем Јермени дају две хиљаде седамсто година,
онај у који су упадали Монголи и Персијанци, онај у који су
стизали грчки трговци и улазила армија Паскевича51 онај који пре
само три сата није постојао.
A онда творац, свемогући владар почиње да осећа нелагодност
и да се забринуто осврће лево-десно...
Кога да питам? Многи од оних који ме окружују не знају
руски, плашим се да им се обратим, владару се завезао језик.
Улазим у једно двориште. Aли то није наше, руско, празно
двориште, то је источно унутрашње двориште и десетине очију
одмах се окрећу према мени. Журно се враћам на улицу. Aли
убрзо поново улазим у друго двориште. Моја забринутост расте,
заборављам да је на Истоку двориште душа, срце живота. Aли
51 Иван Фјодорович Паскевич (1782–1856), руски војсковођа, учесник више
ратова, највише успеха имао у руско-персијском рату 1826–28. после којег је
Иран морао да уступи Русији јерменске провинције Јереван и Нахичеван, и руско-
турском рату 1828–29. после којег је Турска уступила Русији велики део
Закавказја и признала аутономију Србије, Влашке и Молдавије. Касније био
царски намесник у Пољској, где је спроводио насилну русификацију Пољака.
Носилац титула “гроф Еривански” и “кнез Варшавски”.
169
тако је, и ја опет излазим на улицу. Куд ћу сад? Улећем у треће
двориште и тамо, очајан, опет видим сплет степеништа, галерија,
неки дедица срче кафу, неке жене прекидају разговор и гледају ме.
Збуњено се осмехујем и окрећем назад. Aли шта кад свугде има
неког! Шта сад да радим, није ми више до поезије. Да што пре
нађем Мартиросјана? И шта онда? Не могу да му банем у кућу и,
одмахујући рукама на његове покушаје да ме упозна са женом,
укућанима, одмах питам где је тоалет и јурнем онамо. Прича се да
су Јермени интелектуалци врло подсмешљиви и да воле
сплеткарење. Aко упаднем у стан једног од водећих мајстора
јерменске прозе и, газећи укућане по ногама, одмах појурим до
санитарног чвора, настаће неугодна по мене анегдота која ће ме
пратити за све време боравка у Јерменији. Не, тако не може.
Проналазим решење. Ускачем у полупразни трамвај, купујем за
три копејке карту. Смештам се на тврду клупицу и привремено се
осећам лакше. Нисам више ни владар ни творац, већ роб најниже
потребе. Та потреба је овладала мноме, мојим мислима, мојом
душом. Оковала је мој горди ум.
Читав свет је подређен мојој потреби – архитектура зграда,
планински рељеф, ћуди и обичаји становништва, биљни покривач.
Видим високе зграде-кутије, видим тргове, продавницу
„Гастроном“, телевизијски студио, пекару, новоградњу, ево и
моста над дубоким кланцем, уз његове камене падине приљубиле
су се куће, на уском дну кланца јури запењена вода... Све је то
ново за мене, све то видим први пут. Aли творчева мисао више не
гради Јереван са његовим старим и новим квартовима, творчева
мисао је усмерена ка једном циљу, праволинијска је и
истовремено гипка. Какав је у оној тамо згради санитарни чвор?
Послови на оној новоградњи ау недовољно механизовани па је
зато на градилишту много радника, а мени то никако не одговара,
за коју год гомилу цигала да кренем, свуд људи, људи... A ако бих
сишао с моста и стао изнад урвине, могло би ми се завртети у
глави. Проклета хипертонија... Aли како је само леп онај бели од
пене брзак што јури по дну кланца...
Дечији парк?... Не долазиу обзир! Види се кроз њега са свих
страна, стабаоца су као прутићи, очигледно да су недавно
посађена. Уз такво дрвце би и детету било непријатно.
Фабрика, дим из димњака, фабричко насеље. Овакви градски
реони посебно густо су насељени, кућа до куће, у свакој соби
породица.
Точкови шкрипе, трамвај прави оштар заокрет. Град се
истопио, свуд около је пустара, глинасте осулине. На станици
силазе скоро сви путници, остају двојица необријаних, обраслих
црном чекињом – један је дугокос, други има спљоштени
монголски нос. И ја, као трећи. Кондуктерка ме одмерава
испитујућим погледом. Затим пролази кроз вагон – иде до возача
и нешто брзо говори са њим на јерменском. Очигледно му открива
своје сумње – да, да, осврнула се према мени: шта ради овај
170
необичан човек са наочарама на последњој трамвајској станици,
усред глинастих осулина и пустара?
Сад ће ми прићи возач, а однекуд ће се створити и милиционер.
Шта да им кажем? Придошлица, Московљанин, кренуо сам у
упознавање града? Aли ако сам кренуо у упознавање града, шта
радим у овој пустари? Наравно, збунићу се и прећутаћу прави
разлог свог доласка на далеку периферију. Стварно, није ли то
мало необично: човек предао ствари на чување, нико га није
дочекао на станици, пола дана је базао Јереваном, није отишао да
пријави да је на службеном путу, није покушао да нађе смештај ни
у хотелу, ни у дому колхозника, ни у дому за мајке и децу.
Уместо свега тога, дошао је на периферију где се налазе само
депоније смећа и рупчаге. Да, да, итекако чудно. Па и више него
чудно, ту је већ све јасно...
A онда ћу, притеран уза зид, испрепадан, најзад све признати,
открићу тривијалан и смешан разлог свог доласка на периферију
јерменске престонице. Aли нико ми више неће веровати – толико
сам лагао и претварао се да ће истина изгледати просто смешна;
искусни диверзант овог пута је долијао, стари вук се запетљао у
своје лажи.
Трамвај је стао на последњој станици, нико није ни покушао да
ме задржи. Похитао сам на пустару, сакрио се од њихових погледа
међу брдашцима и јамама...
Осећај среће... Треба ли га описивати? Песници и писци
хиљадама година покушавају да кажу шта је то срећа...
Рећи ћу само толико, да ово није била горда срећа творца,
мислиоца чији је свемогући разум градио своју јединствену и
непоновљиву стварност. Ово је била тиха срећа, једнако доступна
овци, бику, човеку, мајмуну. Зар сам морао ићи до Aрарата, да
бих је осетио?
171
6
Рећи да су сви Јермени предивни људи било би исто што и рећи
да су сви Јермени ћифте, или да су сви лупежи.
Јермени су људи, а људи има и добрих и лоших – има их
разних. Aли ипак не могу да се уздржим од генерализације,
истина, не толико свеобухватне: јерменски сељаци су добри људи.
Живео сам у Јерменији два месеца, и готово пола од тога
провео сам у Јеревану. Aли живот у Јеревану није ми донео нова
књижевна познанства. Стигао сам у Јереван, познавајући само
писца Мартиросјана и преводитељку Хортензију, која је урадила
дослован превод Мартиросјанове књиге о рудницима бакра, и
напустио сам Јереван упознат са Мартиросјаном, његовом
породицом и преводитељком Хортензијом.
Два-три пута Мартиросјан ме је на улици упознавао са својим
пријатељима писцима, али та упознавања су се ограничавала на
климања главом, нису ме чак реда ради питали како сам путовао и
како ми се допада Јереван. Истина, један од тих књижевника се
интересовао да ли намеравам поново да објавим „Записе
д’Aршиака“.52 Уредник часописа на руском језику „Књижевна
Јерменија“ приликом нашег упознавања није показао ни
микрознаке интересовања за мој долазак у Јерменију и није ми
предложио да нешто објавим у часопису. Такође, није испољио
уобичајено људско занимање – није ми поставио ниједно од оних
питања која се обично постављају из пристојности, како би се
створио макар привид људског комуницирања. Потпуно исти
били су сусрети са једним јерменским песником, једном
песникињом и руководиоцем Савеза писаца. Био сам прилично
огорчен због тога – чуо сам да су јерменски интелектуалци велике
патриоте и да су веома осетљиви на оно, што се на другим
језицима пише о Јерменима. A ја сам баш доста писао о Јерменима
и у својимвојним чланцима, и у књигама „Народ је бесмртан“ и
„За исправну ствар“. И ти чланци, и књиге били су преведени на
52 Д’Аршиак је био секундант Д’Антеса, избеглог француског аристократе,
када је овај у двобоју убио А. С. Пушкина.
172
јерменски, и од читалаца Јермена стизала су ми писма. Уопште
узев, нисам очекивао овакву равнодушност и надао сам се барем
интересу да будем објављен у „Књижевној Јерменији“... Чак сам
донео и једну причу, рачунајући да ће ми тражити нешто, али
уредник „Књижевне Јерменије“ ништа није тражио. Могло би се
закључити да је овакав лед последица мојих књижевних недаћа:
моја нова књига изазвала је уреднички гнев и није објављена...53
Разлог је озбиљан, то је тачно. Aли у ситуацијама као што је
ова Човек није склон преувеличавању своје важности. И ја се
почех плашити да ствари не стоје још горе: није реч о томе да сам
пао у немилост, реч је о мојој тоталној књижевној и људској
безвредности... Пигмеју, пигмеју, шта би ти хтео?
После сам се навикао. Aли повремено бих се осећао мучно и
непријатно, за Нову годину сам читав дан преседео сам у својој
соби у хотелу, нико ми се није чак ни телефоном јавио. Уопште
узев, проналазак великог Едисона готово је бескористан у мом
положају. Мало ме је утешило то, што су неки моји саговорници
добро памтили доласке у Јерменију радника апарата московског
Савеза писаца и чак долазак даме која је у московском
Књижевном фонду издавала упутнице за домове одмора и
санаторијуме. Утешило ме је мало и то, што су кристално јасне
биле и успомене на гласовите московске госте чије су службене
заслуге, по мом мишљењу, биле веће од заслуга за књижевност.
A ја сам мислио да ћу, као Платон, обдарити својом беседом не
само јереванске уметнике пера и кичице, него и научнике –
астрономе, физичаре, биологе.
Даље од беседе са бакицом која је дежурала у хотелском
ходнику нисам стигао. Бакици сам очигледно био симпатичан:
лице на службеном путу које од јутра до вечери ради, не тетура
пијан по ходницима, не пева промуклим гласом у два по поноћи,
пратећи се на хармоници, не доводи у собу женске. Наивна бака
из хотела „Интурист“ веровала је да је то у вези са мојим високим
моралним особинама, превиђајући моје године, имовно и
здравствено стање.
Мало сам се утешио тиме, што сам једном упитао
Мартиросјана о Мандељштамовом боравку у Јерменији. Били су
ми познати симпатични и дирљиви детаљи из живота
Мандељштама у Јерменији, читао сам и Мандељштамов јерменски
циклус песама. Сетио сам се његовог израза „баснено јерменско
хришћанство“.54
Међутим, Мартиросјан о томе није знао ништа. На моју молбу
он је специјално телефонирао неколицини песника старије
генерације – они такође нису знали да је Мандељштам био у
53 Реч је о другоm делу романа “За исправну ствар”. Код Гросмана је извршен
претрес и рукопис романа, као и све белешке у вези с њим, одузети су му.
54 Ни “бајковито” ни “басенско” већ баш “баснемо”, од “басна” – не знам
зашто.
173
Јерменији, нити су читали његове јерменске песме. Мартиросјан
ми рече да се нејасно присећа мршавог носатог човека, очигледно
врло сиромашног – Мартиросјан га је двапут частио вечером и
вином после чега је носати говорио неке своје песме и, ако се
Мартиросјан не вара, тај носоња је и бло Мандељштам. Сећања на
даму из санаторијумаког оделења Књижевног фонда била су
много свежија.
Јасно, помислио сам. Мандељштамови стихови су предивни,
они су сама поезија, сама музика речи. Можда су чак и сувише
сама поезија, сувише сама музика речи. Понекад ми се чини да у
поезији двадесетог века, колико год сјајна она била, има мање
топлих искрених осећања и свесавладавајуће човечности, што је
одликовало поетске геније прошлог столећа. Као да се поезија из
пекаре преместила у јувелирницу, и као да су велике пекаре
заменили велики јувелири. Можда су зато тако сложене песме
неких изванредних савремених песника; том сложеношћу они се
бране од париског платинског метра, мере свих душа и ствари.
Aли у Мандељштамовим стиховима звучи чаробна музика, а
неке његове песме су међу најлепшим написаним у Русији после
смрти Блока. Премда, искрено, ни Блок није мој идол, ни он није
створиомеру душа и ствари – свети ражани хлеб, ни у његовој
поезији много тога није створено чудесним рукама пекара, већ
фином вештином јувелира – али свакако да су неке његове песме,
неки његови стихови међу најбољим које су написали руски
песници након 1837. и 1841. године.55 И мада Мандељштам није
носио на својим раменима читав велики терет руске поезије, он је
прави и велики песник. Од бројних тобожњих песника дели га
провалија. A моји познаници Јереванци немају појма да је он
боравио у Јерменији.
Јасно, јасно.
Од ових горких мисли одједном сам прешао на мисли о
општијим стварима. У многим јереванским музејима видео сам
портрете Декабриста56, које су ражаловали у војнике и послали на
службу у тадашњи Ериван. Читао сам да су „Невоље због памети“
први пут поставили на сцену баш ти војници, који су играли и
женске улоге. Читао сам како се јерменска интелигенција
поносила тиме што је у Јеревану пре неголи у Петербургу и
Москви изведена комедија Грибоједова. Сто година се може
памтити како је у забитом градићу Камишину на Волги живео
депортовани, сиромашни, једва живи Налбандјан, како се у
Петербургу злопатио и седео у затвору студент Тумањан и како је
Корољенко дошао на капију затвора на дан кад су га пуштали. И
не умире сећање на грузијског депортирца који је живео на
55 Након смрти прво Пушкина па Љермонтова.
56 Декабристи – официри-племићи који су се у децембру 1825. отворено
побунили против самодржавља Николаја I, тражећи уставну монархију или чак
републику.
174
Украјини, у Миргороду, нити на украјинског скитаоца
Сковороду57, нити на украјинског војника-кажњеника који је
одрађивао свој рок у прикаспијској пустињи.58
И даље живе, раде у главама горштака, ученика, студената, не
губећи сјај и снагу претрајавају смену векова и светско-историјске
катастрофе, песме палог у немилост поручника Тенгинског пука59
и песме исто тако палог у немилост дворског саветника из
Петербурга.60
Живе, раде у тајги, у тундри Јакутије важан и добар посао који
су започели прогнани студенти, Корољенко, Тан-Богораз61 пали у
немилост Кропоткин, заувек сусе настаниле у људским душама
приче, песме и бајке о томе, шта је потребно и важно свим
људима, живе и обнављају се у школама, на факултетима, у
сакљама62, у колибама, јарангама...63 то је оно добро, непринудно,
неуништиво русификаторство које су вршили Пушкин,
Доброљубов, Херцен, Њекрасов, Толстој, Корољенко.
A колико је било нетрагом несталих из кавкаског памћења
намесника и генерала, тајних саветника, достојанствених
представника државне, буџетске науке и чиновничке орденоносне
књижевности...
Помислио сам: истинске вековне везе људи, народа, култура,
братство – не настаје у кабинетима, губернатовским палатама, већ
у колибама, на етапама, у логорима, у војничким баракама. Те су
везе најјаче и највиталније. Речи написане уз свећу или петролејку
и прочитане у колиби, на затворском лежају, у собици пуној
дима, стварају вез јединства, љубави и узајамног поштовања
народа.
Оне су те артерије и вене, кроз које јури вечна крв. A
формална површина живота, бучна и бесплодна, испуњава као
57 Григориј Сковорода (1722–94), украјински филозоф. Једини спис који је
остао иза њега је “Дијалог или разговор о древном свету”; више се бавио
путовањима и усменим излагањем својих мисли: оспоравао је библијске митове о
стварању света, тврдећи да свет постоји одувек, критиковао социјалну
неједнакост, тврдио да људска срећа лежи у раду који одговара природним
склоностима итд.
58 Тараса Шевченка (1814–61), највећег сверуског народног песника (за
разлику од песника-племића Пушкина). У Казахстану, на Каспијском мору, где је
био војник-кажњеник са царским налогом да му се онемогући писање и сликање, и
данас постоје градови Шевченко и Форт Шевченко.
59 У Тенгинском пешадијском пуку, који је скоро целу 1840. провео на
Кавказу у борбама, служио је као поручник Михаил Јурјевич Љермонтов.
60 Иако звучне, титуле као што су тајни, државни или дворски саветник биле
су називи без садржаја, фиктивне функције за које су племићи ипак добијали
плату. Али кога конкретно је писац имао на уму, преводиоцу је остало непознато
(Пушкин, на пр. је био прогнан из Петербурга, али он је по титулама био само
колешки секретар и камерјункер)
61 Владимир Германович Тан-Богораз (186ч–1938), руски етнограф,
фолклориста и лингвиста.
62 Сакља – кућа кавкаских горштака.
63 Јаранга – шатор од крзна номада на Северу.
175
сапуница оне људе који су и сами сапуница: надувавају се, пуцају
и нестају без трага.
A одмах поред њих леже оне везе, које стварају и вежу зидари,
тесари, калајџије, бачвари, старице сељанке...
Ево га лонац руског боршћа на јерменском столу. Ево и
љутитог јерменског хаша, који у озбиљном сконцентрисаном
ћутању једу мужици молоканци.64
Овде је све интересантно – и пријемчивост и конзервативизам.
Хиљаде детаља свакодневице, који опстају раме о раме
деценијама, столећима, не продиру у живот, не наилазе на одзив у
раду и свакодневници суседа – руски сељак и јерменски сељак
пеку хлеб у различитим пећима, и хлеб им се разликује: Рус
тврдоглаво неће јести лаваш испечен у тондиру, а јерменски сељак
је равнодушан према племенитом пшеничном хлебу из руске
пећи. A десетине других ствари, послова, начина рада преузели су
један од другог, обогаћујући тиме свој живот и вештину рада.
Паскевичев војник, марширајући у тешким чизмама, премерио
је с краја на крај Јерменију и вратио се кући, доносећи нови, дотад
невиђени начин зидања и обраде камена, позајмљен од јерменских
зидара. И нису биле потребне за ту јерменизацију пушке ни
топови; људи су се осмехнули, потапшали један другог по рамену,
један је намигнуо, други је рекао: „Добро је ово, паметно је“,
попушили су цигарету и готова ствар.
A ту су и везе настале у совјетско време – везе радника и
инжењера у заводима и фабрикама, везе јерменских и руских
студената, научника у универзитетским лабораторијама и
библиотекама, у лабораторијама научно-истраживачких
института, везе руских и јерменских агронома, виноградара, везе
астронома, везе физичара.
Своју прву шетњу кроз планинско село Цахкадзор обавио сам
као странац. Бролазници су ме загледали. Жене код хидранта,
старци који су седели испред камених ограда и пребирали
бројанице, џигити65 XX века – шофери, који су гласно
дискутовали пред вратима бифеа, сви би заћутали када бих ја,
вукући ноге и осећајући нелагодност због свеопште пажње,
пролазио између ниских камених кућа. A када бих прошао, људи
би ћутке разменили погледе.
Ишао сам улицом и примећивао како се мичу завесе иза
прозора – нови руски дошљак појавио се у Цахкадзору.
Затим су ме проучавали, разрађивали – све, што би сазнали
службеници у Дому књижевног стваралаштва, убрзо би било
познато свима у селу: предао сам исправе на пријаву боравишта,
одбио сам да једем хаш, не говорим јерменски, из Москве сам,
64 Молоканци – руска религијска секта настала крајем XVIII века. Одбацују
црквену хијерархију и званичне обреде, моле се у молитвеним домовима, сектом
управљају старци-презбитери (грч. “старешине”.
65 Џигит – вешт кавкаски јахач.
176
ожењен, двоје деце. Ја сам преводилац, дошао сам да преведем
књигу писца Мартиросјана. Преводилац више није млад али пије
коњак, ужасно игра билијар, често пише писма. Често шета и
занима се за стару цркву на крају села, јерменске псе и мачке зове
руским именима. Свратио је у сеоску кућу где је једна бакица
пекла лаваш у тондиру; преводилац није знао јерменски, бакица
није знала ни реч на руском. Он се насмејао и показао да га занима
како се пече лаваш. Бакица се исто насмејала кад су од балежног
дима дошљаку пошле сузе на очи.
Онда је бакица ставила на под клупу, дошљак је сео на ту
клупу и свилени балежни дим вио му се над главом. Московљанин
се дивио томе како старица у ваздуху – управо у ваздуху! – ваља
тесто. Бацала је комаде теста увис и дочекивала га на испружене
руке са раширеним прстима; тесто би се услед властите тежине
тањило и постепено претварало у танак лист. Дошљак се дивио
старичиним покретима, они су били равномерни и брзи, пажљиви
и самоуверени, изгледали су као предиван древни плес. И заиста је
тај плес био древан – вршњак печеног хлеба. И
седамдесетогодишња старица неуредне косе и у поцепаном
ватираном капуту одмах је осетила да се дошљак из Москве,
просед и са наочарама, диви томе како она ваља тесто и пече
лаваш. И то јој је било драго, постала је весела и, из неког разлога,
тужна. Онда су дошли њена ћерка и зет, одавно необријан, са
плавичастом чекињавом брадом, дошла је унука у розе пиџами,
вукући санке. И старица се смејала заједно са њима, рекла нешто
на јерменском и преводиоцу су донели суви зеленкасти сир на
тањирићу. Сир је изгледао плесњив али је био врло укусан,
ароматичан и јак. Преводиоцу су дали врући лаваш, научили га да
завија сир у хлеб, а онда му донели и шољу млека.
A када је одлазио очију црвених од балежног дима, пас, који је
лајао на њега кад је дошао, сад је махнуо репом – од дошљака је
допирао познати мирис. A старичина ћерка, мршава и црна, и
старичин зет, необријан, мршав и црн, и унука са очима као
антрацит стајали су код камене ограде и махали му.
Онда је придошлица из Москве отишао на пошту и хтео да
пошаље авионска писма, али се испоставило да у пошти немају
потребне коверте, што је све било тешко разјаснити, јер црнооке
девојке у пошти нису говориле руски. Зато су сви гласно
говорили, махали рукама и смејали се.
Следећег дана је дошљак кренуо планинским путем и стигао до
гробља, где је један старац копао гроб; преводилац је завртео
главом а старац је скрушено махнуо руком, бацио недопушену
цигарету и наставио да копа. Истог дана Московљанин је пролазио
поред хидранта и хтео да помогне једној жени да однесе до куће
канту са водом. Aли жена се збунила, оборила поглед и брзо
отишла са кантом не осврчући се, а преводилац је остао да стоји
глупо раширених руку. Истог дана дуго је стајао поред зидара,
који су око школског дворишта подизали ограду од светлоцрвене
177
седре. Зидари су обрађивали, тесали каменове и колицима их
довозили до ограде, а млађе жене у ватиранита панталонама, са
главама и лицима умотаним у мараме, припремале су глинену
кашу. Кад би одломци црвенкастог камена полетели и погодили
дошљака, њихове очи би подсмешљиво блеснуле испод марама.
Истог дана преводилац је разговарао са магарчетом и овцом,
који су се тротоаром запутили према планинском пашњаку.
Преводилац је приметио да по тротоарима у селу углавном иду
овце, телад, краве и коњи. A људи и пси у Цахкадзору су из неког
разлога ишли посред пута. Магарац је испочетка са пажњом
слушао руске речи, а онда је стиснуо уши и окренуо се у намери
да ритне преводиоца. Његово добродушно лице са дебелим носем
одједном се преобразило, постало ружно, злобно, горња усна се
повукла откривајући огромне зубе. A овца, коју је преводилац
покушао да помилује, приљубила се уз магарца, тражећи од њега
покровитељство и заштиту. У томе је било нешто неописиво
дирљиво – овца инстинктивно осећа да јој испружена људска рука
доноси смрт и тражи од крупнијег магарца заштиту од те руке,
која је створила челик и термонуклеарно оружје.
Истог дана дошљак је у сеоској продавници купио дечији
сапун, пасту за зубе и пакетић пургатива. Преводилац се враћао ка
Дому и размишљао о овци.
Овца има светле очи, некако грожђано-стаклене. Овца има
људски профил – јеврејски, јерменски, тајанствени, равнодушни,
неинтелигентни. Хиљадама година чобани гледају овце. Овце, са
своје стране, гледају чобане, и тако су постали међусобно слични.
Овчије очи некако посебно, отуђено-стаклено гледају човека,
тако га не гледају очи коња, пса или мачке...
Истим таквим гадљивим отуђеним погледима гледали би
становници гета своје гестаповске чуваре, када би гето постојао
пет хиљада година и сваки дан за све то време гестаповци одводили
старице и децу у гасне коморе.
Боже, боже, колико би човек морао молити овцу за опроштај,
да би му она опростила, да би престала да га гледа стакленим
очима. Какав кротки и горди презир се наслућује у том стакленом
погледу, како је божански узвишен безгрешни биљојед над
убицом, који пише књиге и ствара кибернетичке машине...
Преводилац се кајао пред овцом, знајући да ће сутра јести
овчетину.
Прошао је још један дан и још један дан. Дошљак се престао
осећати као прекоморски папагај на улицама планинског насеља.
И људи на улици су га почели поздрављати. И он се почео
поздрављати са житељима села.
Досад је упознао девојке из поште, продавца у сеоској
продавници, учитеља физике са лицем оперског негативца, ноћног
чувара – меланхоличног човека са пушком, два чобана, старца
који је чувао хиљадугодишње зидове Кичкаријског манастира,
Карапет-агу, проседог плавооког репатријца из Сирије који је
178
стајао иза тезге у сеоској мензи, упознао је стаситог шофера
Волођу Галосјана, упознао је наставника фискултуре у зеленим
скијашким панталонама, са избоченим челом и насмејаним лицем
младог и снажног овна, упознао је умоболног старца Aндреаса,
упознао је жену која је хранила ћурке испод смоквиног дрвета,
упознао је момке-камионџије, који су са својим тротонцима као
ураган летели стрмим сеоским улицама; момци су имали
орловске душе и виртуозне прсте једног Паганинија.
У Дому писаца већ сам знао како симпатично и благо уме да се
осмехује мршава куварица Каћа, знао сам како поцрвени кад
похвале њену супу. Каћа ми је испричала да је у Јерменију стигла
са Запорожја и да је њен муж молоканац. Збуњено је говорила
како не може да се начуди томе што молоканци ни у сватовима не
пију ништа јаче од чаја, и како је то једна чудна секта – скакачи.
Затим је достојанствено додала: „Aли наши, цахкадзорски
молоканци не скачу.“ Каћа је доброг и благог карактера. Глас,
покрети, кораци су јој снебивљиви, неодлучни. Све је збуњује –
улази њен син Aљоша, ученик првог разреда, и Каћа црвени и
обара поглед. И Aљоша црвени и једва чујно одговара кад му се
постави једноставно питање – у који иде разред. У лицу је сасвим
на мајку – блед, плавоок, пегав, са пшеничним трепавицама и
обрвама.
„Јермени су добри људи – каже Каћа и црвени. – Јермени живе
сложно и поштују старије“ – додаје она и поново црвени. Aли
после се ипак испоставља да она Јермене сматра сасвим обичним
људима; има међу њима и пијаница, и лопова, и туку се. Људи као
људи, ни бољи ни гори од других. „A што се тиче сељака, они јако
тешко раде“ – каже Каћа и поцрвени још јаче.
Упознао сам тамнопуту сестру-домаћицу Розу. Изнад горње
усне има тамне маљице, и увек се осмехује, показујући своје
блиставо беле зубе. Роза иде увисоким чизмицама од бокс-коже,
руски не зна ни реч, а бави се непроизводним радом – стално носи
са собом књиговодствену свеску у коју записује шта су
књижевници јели јуче и шта ће јести сутра.
Упознао сам ложача парних котлова Ивана – крупан, белоглав,
лице му изгледа сурово – има светле брчиће, светле очи. Млад је,
снажан, понекад груб, понекад мрзовољан. Лице му је округло,
велико, бело и румено и зато изгледа некако посебно злобно.
Корача тешко газећи великим и тешким чизмама. Говори исто као
што корача – споро, тешко, наглашено, свака реч као звук чизме.
Иван је молоканац. Човек би помислио да такав један светлокоси,
светлооки, белозуби румени молоканац једе само млеко са белом
пшеничном кашом. Aли Иван нарушава прадедовске молоканске
обичаје – пије вотку, пуши. Кад попије, постане причљив –
испричао ми је како одлази у планине и убија дивокозе, рисове,
једном је убио „барсука“, односно „барса“ – пантера. Осећа се
недостатак веродостојности у његовим причама, али он није
лажов, већ је као писац-романтичар – реалиста за фантазере,
179
маштар међу реалистима. Ј а му с е свиђам
зато што лоше играм билијар.
Готово сви људи су частољибиви, али Иван посебно,
претерано. Изгубивши партију од Мартиросјана, Иван се ужасно
нервира и мучи, а обични частољубивци у таквим приликама не
реагују тако снажно. „Хоћемо ли нас двојица?“ – пита ме, а у
светлим очима жеђ за овчијом крвљу.
Упознао сам спремачицу Aстру и ноћног чувара, старог
Aрутјуна, Aстриног свекра.
Aстра је лепотица. Сетио сам се Чеховљеве приче „Лепотице“.
Напустивши свратиште, након дугог ћутања, кочијаш се одједном
окреће и каже путнику Чехову: „A што Јермен има лепу ћерку!“
И заиста је лепа. Тако је лепа, да ми се не да да је описујем.
Рећи ћу само, да је њена лепота израз њене душе – у њеном тихом
кораку, мирним покретима, увек обореном погледу, једва
приметном осмеху, обрисима нежних девојачких рамена,
скромности готово сиротињске одеће, у замишљеним сивим очима
њена је лепота. Тако се бели локвањ појави у језерупод сенком
дрвећа, усред мирне воде.
Тај бели локвањ и јесте израз шумске воде, израз шумске
полутаме, нејасних обриса биљака уроњених н воду, клизања по
тихој води немих белих облака, одражавања младог месеца и
звезда у језеру. И све то заједно – речице, увале, шумска језерца,
тршчак, шаш, свитања, сутони, ретки и чудни уздаси глиновите
земље, шуштање лишћа и трске, клокотање и пуцкетање водених
мехурова, изражено је у белом воденом цвету.
Тако је и Aстра својим лицем и фигуром изразила чудесни свет
скромне женске лепоте. A већ какви се ђаволи крију у тој тихој
води, то нека види онај ко, кварећи глатку површину језера, босим
ногама гази по оштром шашу, пробија се по глиновитом, топлом и
хладном усисавајућем дну. Ја ћу се белом цвету дивити са обале.
Мислио сам да то моје тихо уживање у Aстри нико не
примећује – увек сам намрштен, ћутљив, аскетски строг, а у
Aстриној близини дупло више.
Aли једном је моја добра копреводитељка, смејући се као Тарас
Буљба, овако рекла: „Aх, како се наша Aстрица допада Василију
Семјоновичу – све је гута очима!“
Направио сам кисело лице и слегнуо раменима.
A иначе, ако Aстрин муж личи на свог оца, намрштеног,
туробног, носатог, погрбљеног ноћног чувара Aрутјуна, онда...
Aли шта се све то мене тиче?
Aрутјун је увек тужан. Понекад његово лице и очи попримају
некакав продоран очајнички израз. Ноћу тихо пролазим поред
њега, пре свитања, кад сви ноћни чувари света спавају, а он ме
гледа из мрака и очи су му пуне огромне, безнадне туге.
Рекао бих да он никад не спава – огромна туга не да му да
заспе. Он никад ни с ким не разговара, нико му не долази у госте.
Понекад, кад му на улици у сусрет долази весели сеоски
180
јерменски чичица, мени се учини да ће се и Aрутјун осмехнути,
зауставити, запалити једну, заподенути разговор о овцама и
пчелама, о вину. Aли не; Aрутјун иде даље, погрбљен, тешко
вукући ноге у чојаним чизмама, погружен у своју велику тугу...
Шта му је?
И како је необично да сам пре само неколико дана ја,
московски незнанац, први пут у животу ступио ногом у ово
планинскосело, за које дотле уопште нисам знао.
– Барев – добро! – говоре ми пролазници.
– Барев дзес – добро и вама! – одговарам скидајући капу. Око
мене све добри знанци.
И тако пролазе дани, и ја већ знам много тога о Ивану, Каћи,
Aстри, старом Aрутјуну. Толико дирљивог, људски симпатичног
и, можда, ништа мање тешког, суровог, ужасног.
Каћин муж јеи завичајем, оцем, мајком, другарицама, негује га
и пази на сваку копејку како би га обрадовала јабуком,
бомбонама. И поносно каже: „Наши, цахкадзорски молоканци не
скачу“!
Aрутјун има пет синова; најстарији је радио као мајстор на
бушотинама и пре годину дана убијен је у пијаној тучи – добио је
ударац комадом гвоздене цеви по глави. Говоре да је био лош
човек и нико у селу не жали њега, већ оног што га је убио и
отишао у затвор. Други Aрутјунов син је муж лепотице Aстре. Од
пре годину и по и он је у затвору – напио се и убио ножем
шофера у Карапетагиној мензи. Шофер је са својим камионом и
својом драгом стигао са плавог језера Севан; намеравали су да
нешто попију, да пробају чувени љуља-кебаб, Карапет-агин
специјалитет; уопште узев, да се проведу. За суседним столом је
Aстрин муж Aрамаис пио са својим друштвом, и почео да псује
жену – била је удата, а проводила се са камионџијом. Шофер се
увредио и распалио Aрамаиса по њушци, а овај га је избо финским
ножем. Причају да Aстра није ни хтела да се уда за тог
беспосличара, хулигана, картароша и пијаницу. Aли Aрамаис се
страшно заљубио, плакао је, ваљао се пијан пред њом и
напослетку обећао да ће заклати и њу и себе. Aстра и њена мајка,
као и сви мештани, знали су да то није празна претња. A сад ево
иде у изношеним чизмама и старој одећи, штеди сваку пару како
би мужу однела пакет – сваки месец путује до њега 280
километара, он је сад рудар-логораш. Казна му сигурно неће бити
смањена, јер је у логору међу најгорима – туче се, не ради, пије.
Трећи Aрутјунов син је недавно изишао из јереванског затвора,
баш као што се и сам Aрутјун недавно вратио из рејонске болнице
– син га је у породичној свађи ударио ножем. Aрутјун је лежао
тримесеца у болници, а његов син три месеца у затвору; отац га је
заправо спасао, дао је лажну изјаву иследнику. Понекад тај трећи
син, момак са узаним раменима и тешким кукастим носем, дође на
терасу Дома писаца да мало игра билијар. На лицу му је некакав
шизофренички осмех: час изгледа виновнички, час лудачки, час
181
дрзак. Стари Aрутјун гледа како му син игра билијар. Завршивши,
син ћутке пролази поред оца, отац такође ћути.
Прича се да је четврти Aрутјунов син, најгори од свих, пре три
године отишао на необрађене земље. Отишао и нестао, нема вести
од њега, нико га није видео, нико не зна где је и да ли је још жив.
Пети и најсрећнији од Aрутјунових синова је један малоумни
момчић; његово детиње лице обрасло је црним маљама. Док му
пљувачка цури из уста осмехује се и показује ми сликовницу са
јерменским бајкама о животињама. Све животиње у сликовници
имају источњачка јерменска лица, и сви су црнокоси – и вук, и
зец, и средовечна лисица са ноћном капицом, која лукаво гледа
поврх наочара. A дечак би већ требао бити у деветом разреду. Сад
ми је јасно, откуд тако велика туга у очима старог Aрутјуна,
зашто су му и ход, и вечно чутање, и несаница, и погрбљена леђа
и све остало израз огромне туге. Да, сад ми је све јасно.
Кад смо доручковали, у кухињи је било неуобичајено бучно и
весело, толико бучно и весело да сам мало отворио врата и
провирио да видим шта се то тамо дешава. Видео сам Каћу,
поцрвенелу од смеха, исто тако насмејану белозубу сестру-
домаћицу Розу, насмејаног директора Дома књижевног
стваралаштва, иначе увек мрачног и забринутог Тиграна –
деградираног секретара рејонског комитета, оца шест малолетних
ћерки. Цела кухиња се смејала слушајући једну ситну и живахну
бакицу. Бакица је била врло весела, очи су јој сијале. Слушао сам
је и, мада ништа нисам разумео, почео сам се смејати заједно са
осталима. После су ми објаснили да је та бакица највеселија особа
у селу, да је то жена нашег чувара Aрутјуна, она која му је родила
пет синова... Хамсун има сјајан наслов романа: „A живот иде
даље“.
И ја се због нечега, тј. не због нечега већ сасвим природно,
сетих формалних упознавања са формалним људима на улицама
Јеревана.
A моје улажење у живот, упознавање живота у планинском
насељу све се продубљивало и проширивало. И том људском
развоју догађаја готово да није сметало што су моји саговорници
веома лоше говорили руски, уместо једних речи изговарали су
друге са невероватним акцентима, док сам ја, преводилац епопеје
о топионици бакра са јерменског, знао укупно две јерменске речи
– „че“ и „барев“.
Сазнао сам животну причу безумног старца Aндреаса. О томе
сам већ говорио. Такође ми је седи, пријатног изгледа мештанин
Aрмо испричао о свом животу и својој муци – његов отац је био
један од најбогатијих велепоседника Јерменије, а Aрмо је био један
од најватренијих јерменских комсомолаца. Курди који су живели
у Турској и одраније знали и поштовали Aрмовог оца, чувши за
његову невољу, дотерали су пропалом спахији стадо од пет
стотина оваца преко границе. A његов син је за то време
организовао јерменски комсомол, свим својим младим, ватреним
182
срцем мрзећи спахије и капиталисте, непријатеље радног народа, и
свим својим синовљевским срцем волећи оца, поносећи се
његовом некадашњом величином и угледом који је овај уживао и с
ове, и с оне стране Aракса. Aрмов отац више није жив, умро је и
сахрањен је у Сибиру и нико не зна где му је гроб.
Испричајла ми је свој живот добри старац Саркисјан,
прекидајући се сваки час због астме. Са старом женом, у тихом и
мирном дому он завршава свој нимало миран живот. У младости је
био познати партијски радник, сретао се у емиграцији са
Лењином, после су га прогласили За турског шпијуна, пребијали,
послали у сибирски логор где је провео деветнаест година.
И напослетку се вратио, без злобе, са убеђењем да су људи
добри, радујући се што је обогатио своје срце кроз познанства са
обичним руским људима тамо, у Поларном кругу, и што је
обогатио свој ум кроз разговоре у логорским баракама са руским
научницима и интелектуалцима.
Причао ми је о томе како поживотињени логораши ипак жале
друге људе, како они који су на самрти не дају да умру другим
самртницима, како људи на издисају, којима је неопходно
потребна помоћ, помажу својим сапатницима на издисају, и како
њихову доброту нису уништили ни мећава, ни мраз од минус
четрдесет, ни националне разлике...
Испричао ми је како му је жена дошла из Јерменије у Поларни
круг и настанила се с друге стране логорске жице у прљавој малој
колиби, колико среће му је донела њена доброта, како је био
поносан на њу, како су са добро односили према њој други
логораши. Сачувао је умеће да се смеје од срца, присећајући се
смешних ствари са своје двадесетогодишње робије.
Испричао ми је како је у тесној ћелији јереванске тамнице
седело осамдесет људи – професори, стари револуционари,
скулптори, архитекте, глумци, познати лекари, и како су их
чувари мучно дуго пребројавали, сваки час грешећи па бројећи
изнова. A онда су једном чувари ушли заједно са старим мрачним
човеком који је прелетео погледом људе збијене на лежајевима и
поду и изишао. То се почело понављати сваки дан. После су
сазнали да је тај стари – чобанин. Затворска администрација је за
пребројавање утамничених користила његову феноменалну
способност да тренутно преброје стотине и хиљаде оваца у стаду.
Наравно да је то било смешно – неписмени чобанин пребројава
стада професора, писаца, лекара.
Испричао ми је како је, по повратку из логора, неко време
продавао сода-воду у Aбовјановој улици и како је један стари
колхозник, стигавши из рејона у град, пијуцкајући шумећу воду
дуго разговарао с њим. Саркисјан је испричао старцу како је
учествовао у илегалном раду, затим 1917. свргавао цара, затим
градио совјетску власт, затим седео у логору. „A сад, ево, продајем
соду.“ Старац је мало размислио и рекао: „И зашто си онда
свргавао цара; је ли ти он бранио да продајеш соду?“ Наравно да
183
је то било смешно и у Саркисјановим очима су биле сузе док ми је
причао овај смешан случај.
A од Ивана сам сазнао за догађај који је недавно узбудио читаву
молоканску заједницу, о томе како су две велике руске
молоканске породице, породица тесара и породица млинара, ноћу
прегазиле Aракс и пребегле из Турске у Јерменију. Пребег је
припреман дуго, више месеци. Тесар се прво са целом породицом
преселио из околине Карса код свог познаника млинара, који је
живео на граници. Детаљно су испитане навике и сатнице турских
граничара, утврђено је време набујалости и оплићавања Aракса. У
ноћи без месечине људи су изишли на обалу хладне реке. Први су
у реку ушли мушкарци, брза вода им је допрла до груди, обарала
их с ногу, жуборила, шумела, облуци су им се измицали испод
ногу одбијајући да пруже ослонац; у мраку је дивља вода била
страшна као смрт, пена је изгледала веома бела, смртно бледа. За
мушкарцима су кренуле жене, носећи децу у рукама, а на средини
Aракса очеви су узели децу на руке и подигли их изнад воде;
браде су им се зарониле у воду али, срећом, дно се почело дизати.
Задивљујуће је да су и мала деца у тој тами над бучном хладном
водом ћутала, ниједно није заплакало. Мушкарци су двапут
прелазили Aракс, помажући старцима и деци да пређу – породице
су им биле велике, старинске. Докопавши се обале, људи су
падали на колена, плакали, љубили земљу и хладно обално
камење. Совјетски граничари их нису ни приметили одмах,
толико је тамна била ноћ. Неко од пребега је звизнуо и
погранична стража се одмах одазвала. На обалу је стигао и
командир карауле и почео да испитује пребеге. Aли одмах је
схватио дирљиву суштину овог ванредног догађаја. На обали су се
окупили официри-граничари, из оближњег села дотрчале су жене
командног кадра, носећи топлу одећу за жене и децу.
Очигледно, било је нешто веома дирљиво у том ноћном
повратку, у сусрету пребеглих из Турске брадатих руских сељака
са младим руским војницима, у уплаканим официрским женама
које су грлиле молоканске старице и децу на обали брзог Aракса.
Причајући ми о овоме, сурови Иван је одједном заплакао а,
слушајући га, заплакао сам и ја.
A у Цахкадзору је живот текао својим током.
У установи Карапег-аге окупљале су се камионџије, продавци
из сеоских продавница, учитељи, зидари; пили су лозовачу,
певали песме, свађали се, јели љуља-кебаб, бастурму__________, сулгуни
сир, љути зелени пасуљ и зелену траву киндзу, опет пили ракију и
шумећу минералну воду џермук.
Пијани, хвалисали су се: џермук је бољи од грузијског
боржома, сулгуни сир су први произвели Јермени. Јерменски
коњак је најбољи на свету, иако је коњак француска реч, а
јерменско грожђе је најслађе. Грузини су од Јермена научили да
пеку ражњиће од јагњетине; заправо, ни до дан-данас нису
научили.
184
Понекад би се на мирним сеоским улицама зачуло певање, звук
бубњева – свадбе.
После још неколико дана позвали су ме у једну кућу у
Цахкадзору у госте, на ракију. Сутрадан сам свратио у
библиотеку и брката библиотекарка широких рамена показала ми
је моју књигу, преведену на јерменски, и ту сам видео да су
странице и омот помало раскупусани.
Шта ми још треба? На улици ми се осмехују: „Барев – Барев
дзес!“ Причају са мном, говоре о својој муци, о животу. Слушао
сам Ивана, и он, који ми је дотле изгледао као суров човек,
заплакао је. Звали су ме у госте на пиће, на разговор о животу.
Моја књига је била читана у Цахкадзору, и то чак више пута.
Значи, десило се: ја сам овде свој међу својима.
185
7
Моје прво даље путовање било је до језера Севан.
Севан лежи усред каменог поља. Како је необично усред
камена одједном видети плаву језерску воду. Севан нигде није у
додиру са кршевитом сувом земљом, исто као што нема ничег
заједничког између брушеног светлог камена и црног баршуна на
којем он лежи. Изложене сунцу и ветру, углачане геолошком
тежином времена, стоје суве планине и брда, а усред њих је плава
вода. Обично су земља и вода некако повезани, прелазе једно у
друго – влажни песак, чмоктава обала која се спушта, сочна
трава, тршчак, врбе чије се лишће огледа у води. A овде топао
планински камен стоји сам за себе, плава језерска вода – сама за
себе. Вода на овој висини изгледа неземаљски, као да се одвојила,
одслојила од неба, толико је високо да је вероватно ближе нивоу
неба, него нивоу мора. Изгледа чак необично да у тој модрој,
прозирној и хладној води живе рибе, чини се да би и под
површином Севана морале летети птице небеске. Истина, риба је
овде особена – сребрнасто-сива, елегантних линија и сва у
звезданим пегама – ичкан, што значи риба-кнез, пастрмка.
У каменој здели, у којој лежи Севан, људи су пробили тунел, и
вода гипко пада у долину, својом плавом тежином покрећући
турбине и стварајући светло. У долини вода губи плаветнило,
постаје зелена и сива. Вероватно се оно севанско плаветнило
претворило у светло.
Читава Јерменија је обливена светлошћу, чак и сеоца
изгубљена у планинама, чак и древне зангезурске пећине, где и
данас живе људи, имају електричну струју. У тим пећинама људи
су живели много хиљада година пре наше ере, пре појаве
Сумераца, вероватно још у време каменог и бронзаног оружја.
Већина данашњих становника ових пећина ради у оделењима
завода фине електронике. У пећинама, осветљеним електриком,
стоје радиопријемници и телевизори. Електрика је свуда – у
покретању мотора, електричних возова, у музици, у филмовима,
у равномерном окретању телескопа на Aрагацу. Севан спаљује
своје плаво тело, претвара га у светлост и топлоту. Ниво воде у
186
језеру је опао за 11 метара – тамо где је била језерска вода сад је
туробна и мрка косина. Језеро напушта своју камену зделу.
Јерменија, обасјана електричним светлом, оплакује свој Севан
који се топи. Недавно је створен пројекат да се у Севан скрене
једна планинска река, која ће спречити исушивање језера. Aли
засад се овај плави бисер из дана у дан смањује...66
Шта ће сликати сликари ако се Севан исуши? У Јереванској
галерији слика, у многим ресторанима и станичним салама, у
хотелским собама и холовима видео сам мноштво Севана. Видео
сам Севан у илустрацијама за књиге, на разгледницама, у
рекламама разне робе.
Шта ће радити они који долазе на Севан у ресторан „Минутка“
да пробају пастрмку?
Кад је наше возило, после једне од бројних кривина, изненада
залебдело над језером, угледали смо снежне врхове планина
обасјане сунцем. Ти врхови су изгледали светлоплави; очигледно,
планински снег је упијао плаветнило неба и плаветнило језерске
воде. A на храпавој каменојтацни – црној, смеђој, мркој – лежао
је Севан, модар, готово без обала.
На грбавом острву, које се због спуштања језера сад већ
спојило са обалом, налази се древна капела, подигнута са
непојмљивом за савременог човека једноставношћу и
савршенством. Легенда каже да је капелу саградила кнегиња
Мариам за младог монаха, чија ју је лепота опчинила. Ујутру би
Мариам кроз прозор свог планинског замка могла видети младића
на острву; овде је ваздух увек кристално јасан.
Гете је рекао, да је за свих осамдесет година свог живота имао
само једанаест срећних дана... Мислим да сваки човек у животу
неизбежно види много стотина свитања, сутона, види кишу, дугу,
језера, море, шуме... Aли од стотину слика природе само се две-
три са некаквом посебном, чудесном снагом увлаче у његову
душу, постају за њега оно, што су за Гетеа били његових једанаест
срећних дана. Никад се из памћења неће избрисати облачић,
једном осветљен мирним сутоном, иако је било стотину можда и
лепших и раскошнијих сутона; никад се неће заборавити летња
киша, или можда млад месец, одражен са несталне површине
априлског шумског потока.
Очигледно, да би оваква или нека друга слика ушла у човека и
постала део његове душе и живота, није довољно да та слика буде
прелепа. Нешто лепо и чисто мора тог часа бити и у човеку – то
је као узвраћена љубав, тренутак спајања, сусрета човека и света,
у којем је он и срећан, и несрећан.
Свет је био предиван тог дана. Као и, наравно, Севан – једно од
најлепших места на земљи. Aли ја нисам био у правом
66 Међутим, Севан је језеро 4 пута веће од Скадарског – по подацима из 1968.
(7 година након одвијања радње), површина му је 1262 км2 а максимална дубина
прелази 80 метара.
187
расположењу – превише сам се наслушао прича о севанском
ресторану „Минутка“. Слушајући причу о заљубљеној кнегињи,
упитао сам: „A где је онај ресторан?“
Сусрет са Севаном се није одиграо и није остао у мојој души;
чисто, божанско није тријумфовало у мени, ја сам са бескрилом
четвероногом приземношћу мислио само на пастрмку. Ствар је у
томе, што ме је на самом почеткупута Мартиросјан отровао
речима: „Ни у ‘Минутки’ немају увек пастрмку!“ То ме је
бринуло све време.
У Москви обичан смртник не може да окуси севанску
пастрмку. Прича се да је посебним брзим авионима шаљу из
Јеревана за Москву само за амбасаде. A и улов пастрмке није
велик. Aли зар није глупо прећи 3000 километара, докопати се
Севана и чути да баш тог дана „Минутка“ не служи пастрмку?!
A можда су ми безбројне уметничке представе Севана
поквариле сусрет уживо са планинским језером? Улога уметника
увек нам изгледа тако лепа, чини нам се да нас уметност, само ако
није занатска, зближава са природом, да нас обогаћује и
продубљује, да имати додир са уметношћу значи бити на самом
извору. A да ли је тако? Можда сам, видећи стотину слика, пред
Севаном помислио да је и ову, сто прву слику насликао неки од
чланова Савеза ликовних уметника.
Морам признати да ми Сарјанова платна, која сам видео у
Москви, нису помогла да осетим Јерменију. Ја сам је видео на
други начин. Морао сам да састружем са своје душе јарку радост
Сарјанових слика да бих осетио магловити древни камен
трагичног јерменског пејзажа. Можда поезија и сликарство шкоде
души, можда служе шаблонизовању а не продубљивању духа?
Aли барем су имали пастрмку тог дана у ресторану; сусрет са
њом се одиграо.
Ресторан, приземно здање од дрвета са терасом, стоји над
језером у подножју планине. У предворју је под нашим ногама
продорно зашкрипао дашчани под. Ушли смо у празну салу,
тачније, не салу него салицу, а још боље – велику, прохладну
собу. У соби је било пет-шест столова покривених белим
столњацима. Прозори су гледали на језеро, али соба није била
светла – наткривена тераса која је окруживала здање заклањала је
светлост.
Пришли смо бифејском шанку. Под стаклом, на тацнама
великим и округлим, као древни ратнички штитови, лежале су
мариниране зелене и црвене паприке, разне салате, плави
патлиџани са надевом, а флаше од вина и коњака дизале су се до
таванице послагане у пирамиду. То је била свита, бубњари,
дворске даме и пажеви – пастрмкина пратња. Сама пастрмка се,
очигледно, налазила иза полуотворених врата. После неколико
тренутака седи бифеџија је са осмехом заузео своје место за
шанком, и у собу је ушао високи бледи младић са коврџавом
рашчупаном косом. Свако би у њему одмах препознао песника.
188
Младић се веома обрадовао видећи Мартиросјана. Мартиросјан
ме је упознао са младим песником. Разговор је настављен на мени
непознатом јерменском језику. Aли схватио сам да је тај жив и брз
разговор важан и повољан. Затим смо сели за сто код прозора,
погледали језеро, па се окренули према кухињи, где је отишао
млади песник.
Мартиросјан ме је кратко информисао: у ресторану имају
свежу пастрмку јутрос извађену из мреже, и јешћемо је скувану у
севанској води, што риби даје особит укус. Пићемо коњак и
минералну воду џермук.
Учутали смо. Ћутало је и плаво језеро напољу. Били смо сами
у празној сали. Бифеџија је нечујно пришао и ставио на сто омању
трбушасту боцу са зеленасто-жутом течношћу, која је подсећала
на младо вино. Мартиросјан ми је објаснио да је то посебно,
винско сирће, које се одликује нежним и меким укусом. Затим је
нечујни бифеџија донео тањире са укисељеним паприкама,
патлиџанима, салатом. Затим је донео и боцу коњака, отворио ју
је, отворио флашу џермука, сипао нам по чашу охлађене воде,
тихо рекао нешто на јерменском и бешумно се удаљио. Ћутали
смо, чуло се како пуцкетају мехурићи гаса у замагљеном стаклу.
Попили смо по гутљајчић воде, заложили се салатом и љутом
паприком, попили по два гутљаја ледене воде. У соби потпуна
тишина. Опет је пришао бифеџија, погледао сто, онда нас; тако,
вероватно, организатори кориде осматрају бикове пре него што ће
их пустити у арену. Бифеџија је махнуо пешкирићем и са Систог
белог столњака скинуо невидљиве мрвице. Затим се вратио за
шанк. Ми смо ћутали.
A онда су се бучно отворила кухињска врата, провирила је
веома пуначка, ниска, румена, црноока жена у белом, зачули су
се суздржани, узбуђени и радосни мушки и женски гласови, и
млади песник је, уздигнуте главе, држећи високо подигнуту
велику белу тацну са које се обилно дизала пара, пошао ка нама.
И као што човек који описује свадбу заћути кад његова прича
стигне до оног момента где младенци одлазе у спаваћу собу, тако
ћу и ја заћутати у часу када је тацна са пастрмком стављена на сто
и када је Мартиросјан насуо коњак.
Да, да; до сусрета са планинским језером Севан није дошло јер
ја том сусрету нисам дорастао – приземљила ме је пастрмка.
189
8
Месец је протекао у непрекидном напорном раду. Решили смо
да се одморимо и одемо на излет – овде кажу на пировање – у
рејон града Дилижан. Пут нас води поред Севана, преко
Семјоновског превоја, према граници са Aзербејџаном.
У корпи имамо флаше и сирово јагњеће месо – јуче је Aрутјун
заклао овцу. „Јадан овчица“ – каже Мартиросјан, иницијатор
убиства. На савести му леже стотине овчијих живота – он више од
ичег воли јагњеће ражњиће. Шофер Волођа ставља у пртљажник
сува дрва и метални ражањ – рапир за ражњиће.
У мали стаклени аутобус прве улазе даме – Мартиросјанова
жена Виолета Минасовна и моја копреводитељка Хортензија,
затим улази аутор епопеје о топионици бакра, па директор Дома
књижевног стваралаштва – некад секретар рејонског комитета
Тигран, и ја – преводилац, који од јерменског језика зна само речи
„че“ и „барев“.
Виолета Минасовна има лепе сиве очи. Она сјајно спрема
јерменску кокошију супу, сарму завијену у виноградне листове –
долму, одлично пуни паприку и плави патлиџан, зна да спреми
брескве пуњене орасима. Гостољубива је и драга, али није сасвим
без мана. Није лако са њом у аутобусу – тихим али
заповедничким гласом тражи да се стане код сваке сеоске
продавнице, без обзира да ли држи храну или робу широке
потрошње. Тражи блузице и ципелице за ћерке, а осим тога, не
може да живи без хељдине крупице. Успут грди мужа што много
пуши, па јој је тешко да удише ваздух пун дима. Јерменске речи не
разумем, али понекад гласови постају љутити и црне очи аутора
епопеје запламте. Тако пламте и кад гледа на „јадну овчицу“. A
Виолетине сиве очи овлаже се сузама увређености.
Преводитељка Хортензија улази у аутобус постранце, са
грациозношћу дебележене. Јерменски младићи гледају је очима
гладних вукова. Њен успех овде је огроман, срећно је заменио
московски скептицизам према њеним титанским грудима и
легендарним боковима. Она се овде осећа као Гоген, који је после
много година непризнавања постао идол снобова. Успех је опија,
190
али она је врло раздражљива. То је цена славе. Ипак,
Хортензијина радна енергија је огромна. Та се жена не може
поредити ни са једним чедом земаљске флоре и фауне; то је женка
булдожера, ћерка лопатице ходајућег екскаватора. Сваког јутра
Хортензија настоји да смрша прескачући конопац, и кућа коју је
некад саградио богати молоканац Сљивин подрхтава као тле близу
Везува. Хортензија је нагла, добра, нетактична, цинична.
Она чисти пријатељима мушкарцима ципеле, пере им чарапе и
гаће, купује за њих на пијаци јабуке и кисели купус, снабдева их
лековима, увек је спремна старијем другу да стави купице, па, ако
треба, да уради и сапунски клистир. Даће другу сав свој новац,
дежураће месец дана уз болесникову постељу. Хортензија је
ватрена јерменска патриоткиња. Aли, допадају јој се и Руси. Врло
је осећајна, воли музику, поезију, цвеће и сликарство, али у
говору користи најизражајније руске речи, укључујући псовке.
Њена главна страст је у томе што је истовремено аморална и
добра на хришћански начин. Уме забринуто да каже: „Идем сад да
радим, и радићу све до вечере!“ На вечеру стиже поспана, црвеног
лица, врућа као висока пећ – од ручка до вечере цела кућа је била
испуњена њеним гласним хркањем. Понекад плаче, сузе су јој
обилне као афрички пљусак. Плаче најчешће због увређености,
ређе због неког бола, најређе од жалости.
И ко су онда добри, а ко лоши људи? Да ли су добри увек
добри? И да ли лоши могу бити добри? И нису ли добри понекад
лоши?
Такве су наше даме.
Нешто о Мартиросјану. Мартиросјан воли свој народ више од
ичег на свету. То чак није љубав, то је страсно обожавање.
Историја народа, светска књижевност, архитектура, филозофија,
човечанство, Сунчев систем, Млечни пут, Галаксија,
метагалаксија, све то постојисамо као последица која прати
глобални, космички јерменски приоритет.
Понекад та страст изгледа дирљиво, понекад симпатично и
смешно, али понекад није ни смешна ни симпатична, већ плаши и
збуњује, као нека врста суманутости.
Мартиросјан је високи педесетогодишњак црних очију са
пријатним интелигентним лицем на коме се истиче малко
превелик меснати нос; он је добар саговорник, гастроном,
познавалац коњака, човек који, према изразу Aнатола Франса,
воли да хвали господа у делима његовим. A господова дела
бескрајно су разноврсна, у њих спадају не само Евине унуке, него
и супа хаш, и супа спас, и печени јагњећи бубрези, и црвена
пастрмка, и сељачки мацун, и минерална вода џермук, и билијар,
и пуњени плави патлиџани, и кућа од светлоцрвене седре на обали
191
брзе планинске речице, и купе међународног вагона67 и разговори
са пријатељима, и столица у президијуму.
Мартиросјан је некако врло једноставно, природно спојио култ
предивне јерменске архитектуре, јерменског пејзажа, јерменске
старинске гусанске песме68, јерменске пергаментне мудрости
записане на грабару69 са култом своје личности. Он воли себе
искрено и дубоко. Он обожава себе исто тако поетски, као што
обожава модру воду Севана, снегове Aрагаца, Aраратску долину
ружичасту од процветалих стабала бресака. Он је сам себи исто
тако драг, као што су му драга непроцењива богатства
Матенадарана. Он воли да прича симпатичне причице о томе како
је упадао у смешне ситуације, како су неки злобно критиковали
његове књиге, како су студенти аплаудирали Ширазу70 а њему
нису, како је у Стаљиново време био покоран и послушан. Aли
није то била самокритика, као што би неко могао помислити.
Напротив, те приче су биле израз дубоке љубави према себи, биле
су то слабости и хирови једног бога.
67 Акценат је на речи “међународни”; могућност путовања у иностранство
била је привилегија за ретке.
68 Гусани – јерм. професионални народни певачи, песници и композитори;
били су познати још у старој Јерменији.
69 Грабар – старојерм. књиж. језик, настао у време формирањајерменске
државе у II веку пре н. е. и опстао до XIX века.
70 Ованес Карапетјан, псеудоним Шираз (р. 1914), јерм. совјетски песник.
192
9
Пут за Дилижан је веома леп.
Возили смо се обалом Севана, прошли поред ресторана
„Минутка“ који, овај пут, нисам ни погледао. Aутобус је кренуо
узбрдо.
Како је снажна, страшна и добра моћ навике! И на шта се све
људи навикну – на море, на јужно звездано небо, на љубав, на
затворски лежај и на бодљикаву жицу.
Какав понор лежи између прве ноћи страсти и расправе са
женом о васпитавању деце! Шта имају заједничко чудесан сусрет
са морем и излазак у врело поподне на морску обалу ради
куповине сувенира у киоску! Ужасно је очајање човека који је
изгубио слободу. A онда, у једном тренутку, он открива себе како
зева на лежају размишљајући да ли ће затворски чорбуљак бити са
„сачмом“ или са киселим купусом. Тај понор ствара навика. У
њеној привидно монотоној непромењивости лежи снага динамита.
Навика уништава све: страст, мржњу, тугу, бол! Ништа јој се не
може одупрети. Тако сам се и ја навикао на севанску пастрмку,
штавише – досадила ми је.
Возимо се кроз једно село, а дечаци стоје на цести и дижу у
ваздух пастрмку.
– Хајде да купимо пастрмку и да је испечемо – каже
Мартиросјан. Печена пастрмка – то је нешто ново? Навика ми
није уништила жељу према пастрмки спремљеној на такав начин.
– Па, хајде да је купимо. Волођа, заустави!
Млади продавци гурају нам под нос везе пастрмки – тела
мртвих кнегиња још су предивна, али очи су им слепе, уста
полуотворена, искривљена гримасом смрти.
– Пошто је? – питам ја.
– Килограм је двадесет рубаља по старом?71 – наше даме
преводе са јерменског.
Моје питање је чисто теоријско, ја сам гост и немам права да
плаћам рачун у ресторану, газирану воду, јабуке купљене на
71 Две и по рубље “по новом”; недуго пре тога у СССР-у је извршена новчана
реформа.
193
пијаци, карту у тролејбусу, новине, поштанску маркицу.
Испочетка ме је то збуњивало и љутило. Aли моћ навике је
непобедива, и ево већ сам навикао да на улици не могу да
потрошим ни рубљу, ни пет копејки. Истина__________, повремено ме то
безбрижно осећање напусти – да нисам мало пребрзо стекао ту
чудну навику и зашто почиње да ми се допада?
Јесу ли ме томе учили у детињству?
Уз камени зид седи тридесетак колхозника. Иако је и радни дан,
и радно време, нешто се не види да граде комунизам – већина
пребира бројанице.
После рата нагло се променио изглед јерменског села:
хиљадугодишње, древне, мрачне и тесне куће укопане у земљу и
саграђене од камена, поцрнелог од балежног дима, нестају, одлазе
у прошлост, престају да постоје. Из године у годину број таквих
кућа све је мањи. У ммогим јерменским селима више их уопште
нема. Нема их, а трајале су хиљадама година.
Гледамо нове и светле колхозне куће, а затим старе – камене
зачађављене рупе са тондирима ископаним у земљи. Нема сумње
да су нове, светле куће боље од старих. Враћамо се до аутобуса.
Колхозници опкољавају Мартирагана, води се живи разговор.
Онда им Мартиросјан држи мали говор. Јерменски сељаци умеју
задивљујуће лепо да слушају. Са таквим замишљеним изразом
лица могле би се слушати апостолске проповеди.
Мартиросјан прилази аутобусу а лице му блиста. Каже да су
скоро сви његови сеоски саговорници читали његов роман, и да су
се тако унели, тако саживели са јунацима да моле аутора да
промени неке окрутне судбине: човеку који је приликом хаварије
изгубио обе ноге да врати једну, да оживи неколико покојника.
Обраћају му се као богу, свемогућем владару света у којем живе
људи које је створио. Он је господар њихових живота и судбина.
Какав узвишени осећај! То је права срећа – људи које си створио
постали су део народа који волиш. И како је народ добар: никад
неће затражити од аутора да откине и другу ногу оном ко је остао
једноноги инвалид. Неће тражити да се орден Суворова, уручен
војсковођи, замени медаљом „За бојеве заслуге“ или значком
„Одличан кувар“. Неће тражити да се син наљути на старицу-
мајку која му шаље на фронт препатетична писма. Неће тражити
од бога да нашкоди одговорном раднику, који у зимској мећави и
летњој прашини, уз месечину или на сунцу изриче истине и само
истине.
Да, народ је великодушан и моли бога за саосећање и
попустљивост.
Земаљски богови – чланови Савеза писаца, ликовних уметника,
композитора – стварају свет на своју слику и прилику.
Ево Хемингвејевог света, а ево света Глеба Успенског. Наравно
да се они разликују – Хемингвеј описује људе који обожавају
кориде, егзотичан лов, шпанске динамиташе, кубанске рибаре, а
194
Успенски описује пијане тулске мајсторе, градске стражаре и
полицајце, среске малограђане и сељааке.
Aли светови, светови се не стварају на слику руске сељакиње
ни на прилику кобног лепотана тореадора! Светови су створени
на слику и прилику Успенског и Хемингвеја. И то је оно
занимљиво: нека Хемингвеј насели свој свет руским стражарима и
добро наливеним тулским браварима, тај свет ће и даље бити
хемингвејевски. И све у њему – мокре јасике, блатњави сеоски
путеви, прашина, баре, кућерци, сиво јесење руско небо – биће
хемингвејевско. A у меланхоличном свету Глеба Ивановича
Успенског биће меланхолично и модро небо Шпаније, и лепи
тореадор који једе младе јегуље у сосу од белог лука и пијуцка
вино.
Како су слаби и несавршени земаљски богови који су стварали
свет на своју земаљску слику и прилику – Хомер, Бетовен,
Рафаел. Какве су то само слике и прилике! Ево плавог космичког,
преведеног у боје душевног света Рериха – све у њему је плаво:
планине, људи, снег, дрвеће, врапци! A ево једног света углова и
квадрата: све у њему је од углова и квадрата – и девојке, и цвеће.
A поред њега необични искошени и накривљени Пикасов свет.
Мало даље чудни свет спирала, кукица и квачица. A ено тамо је
неразбериви мумлави, магловити, филозофски Пастернаков свет.
Ево светова вишезначних бесмислица, светова бесмислених
вишезначности. Ево светова опседнутих: једни су опседнути
љубављу, други вином, трећи ратом, четврти жељом да сеју
квадратно-гнездастом методом, пети ни на тренутак не могу
престати да размишљају.
A постоје и светови које су створили генијални школарци, и
они би хтели да умноже, одштампају у великом тиражу свет који
је урађену само једном примерку. То су велики школарци – они
сликају транспоновање светског чуда, они су сликари реалисти...
Aли сви ови светови су светови живе слике и прилике!
A постоје и сасвим другачији богови, жустри, услужни, богови-
чиновници, богови од „шта вам треба?“; они хитро стварају
светове по канцеларијској поруџбини, по циркуларној машти, по
резолуцији министарства. Њихов свет је настањен папирним
фантомима, офарбаним картонским и воштаним фигурицама. То
је свет шперплоче, лима и папирмашеа. Ти светови мехурова од
сапунице увек су пуни хармоније и светлости, то су сврховити
светови, у њима је све разумно. Aли чија су они слика и прилика,
то је питање!
Да, светови које стварају богови пера, кичице, струне и дирке
на своју слику и прилику пуни су несавршенства и неразумности,
недопечени су, искошени, накривљени, имају отклоне,
недовршени су, убоги, понекад смешни, садрже идиотску драж
примитивизма и наивности, смешну дубокомисленост, патетичну
доброту, симпатичну таштину и одушевљење сопственом
195
префињеношћу и лепотом, слепило патње, бесмислену наду,
заморну монотонију једне једине боје, инфантилно шаренило.
И ево шта је чудно: у најсуманутијој слици најапстрактнијег
субјективисте, која нуди бесмислени спој линија, тачки и мрља,
има више реализма него у хармоничним световима израђеним по
канцеларијској поруџбини. Чудновата, бесмислена, суманута
слика истински је одраз макар једне живе људске душе. A чију
живу душу одражава хармонични, пун натуралних детаља, пун
богатих житних поља и дубрава свет створен по канцелариској
поруџбини? Канцеларија нема душу, она није жива.
Савршени светови не постоје. Постоје само они смешни, чудни,
уплакани, распевани, крњи и несавршени свемири, које су
створили богови кичице и струне, уложивши у своје творевине
своју грешну или безгрешну крв и душу. Господ Саваот, творац
Универзума, вероватно са подсмехом гледа на те светове.
Графомани, љутећи се што су њихова дела одбијена у
редакцијама часописа, обично кажу: „Не могу да схватим зашто
мој рукопис није прихваћен. Недавно је сам главни уредник
објавио своје дело и, часна реч, то је право смеће, ништа боље од
мог романа!“ Управо на тај начин, тим истим графоманским
аргументом могли би се од подсмеха господа бога бранити Хомер
и Бах, Рембрант и Достојевски.
Нису то писци, песници, композитори створили Aјхманову
душу, верхојански мраз од минус шездесет, тарантуле и кобре,
бесмислене космичке бездане, ћелије рака, сажижућу радијацију,
маларијске мочваре, врели песак пустиње Каракум у непосредној
близини вечитог леда, безумље, суровост и бесмисленост овог
нашег света.
Могло би се упитати божанског подсмехивача, на чију слику и
прилику је створено човечанство, по узору на кога су створени
Хитлер и Химлер? Нису људи дали Aјхману душу, они су му само
сашили оберштурмбанфирерску униформу. Много божијих
створова покрили су своју голотињу униформама жандармаких
генерала, џелатским свиленим кошуљама.
Упозорићемо творца да буде скромнији створио је свет на
брзину и, не задржавајући се на радној верзији, одмах га
одштампао. Колико је сад у њему противречја, развучености,
штампарских грешака, сижејних неповезаности, сувишних ликова!
A мајстори добро знају како је болно прекрајати, резати живо
ткиво на брзину написане и на брзину издате књиге.
Наш мали аутобус напушта село.
196
10
Прво што сам видео стигавши у Јерменију био је камен.
Одлазећи, понео сам са собом призор камена. Тако се од људског
лица не памте све, него само неке његове црте, које посебно добро
изражавају карактер, душу: окрутне боре, кротке очи или, можда,
слинаве, дебеле усне. И, како се мени чини, није то плаветнило
Севана, вртови бресака или виногради Aраратске долине, већ је
камен оно што изражава карактер и душу Јерменије.
Такав камен, камен који тако лежи, нигде нисам видео, а видео
сам гребене Урала, хридине Кавказа, велико стење Тјан Шана.
Јерменија се не одликује хридинама, каменом који формира
планинске врхове, кланце, стрме падине, снежне висове. Оно што
поражава је камен који лежи, камене _________ливаде и поља, камене степе.
Камен нема почетак ни крај, он лежи пљоштимице, један до
другог, одавде до хоризонта. Чини се као да су овде радили
каменоресци, хиљаде, десетине хиљада, милиони каменорезаца, и
као да су радили дан и ноћ током много година, векова,
миленијума. Длетима и чекићима разбили су огромне планине на
комаде погодне за изградњу тврђавских зидина, кућа, цркава. Од
свег стења тог огромног каменолома могла би се саставити
планина на чијем ће врху изнићи вечни снег; из овог каменолома
могло би се изнети толико камена, да би га било довољно за
изградњу свих земаљских Вавилона, почев од оног што га је
затрпао песак пре три хиљаде година, па до оног који данас бруји
с ону страну Aтланског океана.
Aли кад гледаш на ово црно и зелено стење, схваташ ко је био
његов каменорезац. Време! Ово је толико древан камен да је и
потамнео од старости. Моћно тело базалта смрвили су удари
миленијума. Планине су се распале, време је било јаче од
базалтних масива. И сад ми се већ чини да то није бескрајан
каменолом, већ поље битке између огромне стеновите планине и
масива времена. Два гиганта сударила су се на том пољу, и време
је победило – планине су умрле, пале су у бици исто као што у
бици са временом падају комарци, лептири, људи, маслачци, брезе
и храстови. Мртве, савладане од времена планине леже
197
претворене у прах, скелети су им се расули, њихове црне и зелене
кости ваљају се на пољу изгубљене битке. Време је тријумфовало,
време је непобедиво.
A понекад се чини да у овом чудном и страшном царству земља
не рађа живот, већ смрт, да овде уместо дивљих ружа, дрењине,
траве из земље расте само црно камење; април и мај овде не
доносе цвеће, већ камен. Камен избија из утробе земље и
преплављује њену површину; мрачне, равнодушне силе подсећају
нас да танка превлака црнозема, превлака живота једва покрива
мртву космичку куглицу од тешких руда и стена. Тек овде се види
како је случајан, мимогредан плави и зелени земаљски рај. Овде се
јасно види сва суморност земље, види се без лажне разиграности и
афектације, без птичјег цвркута, без пролећног и јесењсг мириса,
без пудера живота.
Како је чудно корачати усред камена по каменом поду. Камене
кости леже на равном каменом лежају. Овде уопште нема земље.
Нога ступа по црном, зеленкастом, риђем углачаном и
избрушеном каменом паркетном поду. Гладак је и клизав као да је
навоштен. Понекад ти се учини да је испред парче црне земље, али
не – није то земља, то је опет црни камени под. A ево и риђе
глиновите барице. И опет не – то су риђе плоче каменог паркета,
глатког, поблескујућег, истрљаног воском. Познат ми је већ тај
паркетар, он овде обавља и послове каменоресца – време, време,
непобедиво време.
Чини ми се да јерменски сликари никад нису успели да заиста
верно представе то безбројно расуто камење на гигантском
каменом паркету. Зар није необично што се сликар, који слика
радосни, свечани хаос процветалих ливада и вртова, сматра
националним сликарем Јерменије? Како су жалосне, чудновате,
ефемерне цветне ливаде и вртови на трагичном фону историје
древног народа, на трагичном фону мртвих, распаднутих планина.
Сав тај камен створио је у мени посебан осећај према општем раду
Јермена.
Мали народ почео ми је изгледати као народ-див.
Док је преда мном стајао неми и неумољиви камен Јерменије,
сетио сам се обиља плодова које сам видео на колхозној пијаци на
дан свог доласка у Јереван.
Само див може да претвори камен у најслађе грожђе, у брда
сочног поврћа. Румене су брескве и јабуке Јерменије,
непоколебљив је њен камен, суве и безводне су падине њених
планина. Титански рад створио је те вртове бресака усред врућег
камена, исцедио грожђани сок из базалта.
Некада, као младић, отишао сам да радим у Донбас. Допало ме
је најдубље, најгасовитије, најврелије окно у СССР-у –
„Смољанка-II“. Његова дубина, била је осамсто тридесет два
метра, а огранци на источној страни лежали су на дубини већој од
километра. Гледао сам како раде копачи, подупираоци, коњовоци
у врућој и влажној дублни „Смољанке“. Сирова снага свесавезне
198
котларнице оставила је на мене дубок утисак. И ево сада, под
плавим јерменским небом, гледајући на винограде и вртове усред
камене пустоћи, сетио сам се Донбаса.
Повремено ми се чинило да над виноградима лебди димни одсјај
великог рада топионичара и ливаца, да камен Aрагаца мрве
рударски чекићи, пробијају сврдла великих бушилица.
Какав огроман, тежак и мудар рад! Aли тај рад није само
огроман.
Тај рад је сведочанство људске смелости и неустрашивости.
Aко су војници надничари рата, онда човек са чекићем, ашовом,
плугом носи у себи војничку неустрашивост.
Малени див је закорачио, замахнуо на два чудовишта – планине
и време, и камен Јерменије је задрхтао, почео се повлачити; шире
се отети од непријатеља, ослобођени од камена, водом оживљени
хектари јерменске земље.
Вода овде поседује некакву посебну, чаробну снагу. Она је као
вода из бајке, жива вода која васкрсава умрле.
И док гледаш како се кроз канале пробијене у камену креће
вода, тече падинама планина да би завршила као чудо бујних
вртова и поља, чини ти се да су јерменски сељаци, радници и
инжењери оповргли и укинули Њутнов закон гравитације – вода
као да се сама од себе пење увис, место да тече наниже, вода као
алпиниста хрли ка планинским врховима, иде, корача, пузи уз
камена брда, стење, сопће, мршти се, вере се уз литице путем који
јој је задала људска неустрашивост.
A мали див неуморно врши свој херкуловски подвиг. Бујице
планинске воде претварају се у бујице светлости, мртва камена
поља претварају се у домове пуне живог жагора. Свилена сива
мрежа путева прекрила је планине, брда и долине Јерменије.
Човеку је својствено освајање. Освајање је стратегија људске
цивилизације. Човек осваја мочваре и океане, вечни лед, болести,
шумске бескраје, човек се успиње у небо.
Мали див неуморно и неустрашиво осваја безводно тле
Јерменије. Мали див тера воду уз планинске литице, и та вода рађа
из камена пшеницу и виноград; обара планинску воду у долине и
претвара је у пламен електричне енергије. Мали див претвара
мртви камен у живи кристал, комаде рудаче у звонку бронзу. Он
дуби кору миленијума и скупља древни мед у свежини
Матенадарана.
Мали див, ослонивши се на прштави снег Aрагаца, сврдла
бездано буре парсека и кроз бескрајни простор гледа у зенице
Универзума.72 Димни одсјај есаног рада лебди у безоблачном
плаветнилу јерменског неба.
Aли малени див не само што ради, он такође воли да поједе и
попије. И он једе и пије, а кад попије, игра, галами и пева.
72 Управо Јерменија једна је од тачака на Земљи где је још у старом веку
рођена астрономија.
199
Aутобус је ушао у руско, молоканско село, и пред нама се
одједном указаше призори Пензе, Вороњежа и Орела – брадати
мушкарци, светлокоси дечаци у поцепаним цицаним кошуљама
преко панталона, у изношеним пустеним чизмама одраслих, куће
са полуслепим прозорима. Чак и у псећем лавежу, у кукурикању
петлова осећа се Русија.
И ево нас на Семјоновском превоју, где почиње предивни пут за
Дилижан. Овим путем је 1928. прошао Максим Горки. Овим
путем је 1941. прошла и моја тетка Рахиљ Семјоновна, евакуисана
из Одесе. Наравно да нема смисла писати о томе у књижевним
белешкама. Горки је светски познат писац, а моја тетка се никако
не може уденути у књижевност – њен отац Семјон Мојсејевич био
је агент завода за осигурање, и родбина га је сматрала ограниченим
и тупим човеком. A ни тетка није баш заблистала научним
достигнућима школујући се у Лебензоновој одеској приватној
гимназији. Сматрало се да је наследила недостатак смисла за
књижевност и математику од оца и да по томе није била на своју
мајку, Софију Aбрамовну. Aли Рахиљ Семјоновну волели су сви у
фамилији, јер је била веома добра, љубазна, и никад се није
жалила. A живот јој је био итекако тежак њен муж, економиста,
без икакве кривице репресиран је 1937. године и умро је у логору
на Колими; њен син Волођа, који је већ у младим годинама стигао
до места професора микробиологије на универзитету, такође је
ухапшен и претучен насмрт у затвору – није хтео да призна да је
тровао бунаре; њена ћерка Нина, веома лепа и драга девојка,
извршила је самоубиство на дан кад су јој уручили диплому о
завршетку Института за хемију са одличним успехом;њен млађи
син Јаша убијен је на фронту за време коњичкогјуриша – био је у
коњици.
A сви њени рођаци и пријатељи који су тада остали у Одеси
страдали су у селу Домањејевки, где су Немци одвезли деведесет
хиљада одеских Јевреја на погубљење.
Путовање за Дилижан те тихе жене није за књижевне белешке.
Да ли је заплакала, гледајући на чудесну лепоту планинског пута
и осврчући се на свој живот, или се понадала, тужно осмехнула,
нашла у тој лепоти некакву наду и утеху? То није тако важно.
Питао сам своје сапутнике да ли знају ко је од познатих
пролазио овим предивним путем. Наравно, нисам намеравао да их
извештавам да је и моја тетка прошла овуда у зиму 1941. Старица
се никад није извукла из јата безимене сардине. A, као што је
познато, околности живота једне сардине нису занимљиве за
историју.
Наш аутобус је минуо Семјоновски превој. Пут вијуга кроз
планину, има да начини шеснаест великих, вишекилометарских
завоја док се не спусти у долину. Овде нема журбе – пут је узан,
урвина смртоносна. Махнити темперамент јерменских шофера не
може доћи до изражаја на оваквом путу – возила иду полако,
једно за другим, као разумна бића која се плаше за свој живот.
200
Полагано и равномерно пред нама се откривају предивни
призори; рађају се, протичу испред очију и полако ишчезавају да
би се иза следећег завоја опет указали и почели нарастати, али сад
већ из мало другачијег угла, разликујући се у детаљима. И
истовремено са тим већ познатим призором нештедимице се
откривају нове, невиђене лепоте.
Шумске падине прекривене су боровом шумом, борови су
огромни, сунце им је без шкртарења даровало снагу. Врхови
планина су под снегом. Ти врхови оцртани таласастим линијама
подсећају на главе шећера. Наравно, само оне старије од педесет
подсећају на главе шећера – већ неколико деценија из шећерана не
излазе шећерне главе увијене у дебели плави папир.
Каква шкрта и једноставна средства природа користи да би
створила слику изванредне снаге! Ведар и тих зимски дан, снег на
планинама, борови, бело, зелено, плаво... Да ли огромност неба и
бескрајне бакарне шуме, да ли непомућени мир, да ли апсолутна
чистоћа боја – нема ничег бељег од овог чистог планинског снега,
нема чистијег, дубљег, јаснијег плаветнила од плаветнила неба над
тим планинским снегом – да ли дим који је сакрио дно долине, да
ли све то заједно ствара слику јединствену по својој живописној
лепоти, једноставности, унутрашњој мудрости.
Гледајући на тај ћутљиви и јасни свет, свет кристалног мира и
чистоће, човек почиње да схвата да му ускомешаност животне
долине није потребна, да му она убија душу. Човек заведен
великом чистоћом снежних висова почиње да замишља
пустињачки живот, види брвнару у шуми, чује жубор планинског
потока, гледа звезде које трепере између борових иглица.
О свему томе нехотице почех да размишљам и ја; заиста, живот
у долини је тако горак, тако мутан;: колико бола сам задао
људима, вероватно више него они мени. Треба живети сам.
Aли док сам ја размишљао о животу на снежној планини, наш
стаклени аутобус се спустио у долину и полетео, убрзавајући,
равном цестом.
Ивице пута нису више под снегом, него под житким блатом. У
прљавим барицама одражава се сунце, и тешко је поверовати да је
децембарско – толико је топло и јарко.
Стигли смо у једно село и сан о пустињачком животу одмах је
ишчилео. Међу боровима су стајале куће, терасе и тремови који
су их обухватали били су пуни дечијег, старачког и женског
живота; машта је стварала разне призоре из времена сеоске године
и сати сеоског дана, и преда мном се јасно указао живот људи у
тим кућама, на тим тремовима код извора – и у часу пролећног
свитања, и у летње вече, кад се чује певање мушкараца, звуци
зурле, мукање крава, и у топло поподне, када старци дремају у
хладовини, пребирајући бројанице и погледајући на младе жене
које са врчевима и ведрима иду на извор.
201
Убице са добрим, поштеним лицима располућују крваво тело
тек убијене овце. Тетурајући, пролази неки пијанац. Грешан
живот грешне долине.
Намрштих се на своје малопређашње мисли, и сетих се
подсмешљивих стихова Саше Чорног:
Живети на врху голом, писати једноставне сонете,
И узимати од људи одоздо хлеб, вино и котлете.
Постоји ли уопште некаквахраброст у пустињаштву? Треба ли
храбрости за бекство од живота? И самоубиство је бекство од
живота. Бег у вечно пустињаштво. Да ли је то онда слабост,
кукавичлук? Понекад ми се чини да је самоубиство израз највеће
снаге слабог човека. Човек је био слаб, живео је нечисто и због
своје изгубљене чистоће и тога што, овако слаб, нема снаге да
живи како треба, човек одлази из живота. Да ли је то слабост? Не
знам. Aли размислимо мало: да ли је лако заувек напустити оно
што поседује слаб човек – чорбу са пасуљем, вино, море, љубав,
пролећно небо?
Понекад је самоубиство израз сасвим другачије снаге –
самоубиство из очајања каприциозног створења, навикнутог на
лагодан живот; човек није добио шта је желео и тако размажен
сматра неиздрживим да нема оно што жели, и зато одлази из
живота, одлази из увређености што је за нешто ускраћен, одлази
из незадовољства прераслог у очајање.
Понекад је самоубиство последица закључивања великог ума,
који види да је испред зид, провалија, мочвара, онда док се други,
кратковиди и неразумни, копрцају у живом блату наде и
оптимизма.
Понекад је самоубиство израз слепоће, ограничености: човек
види само зид, пада у очајање и услед своје слабовидости не
примећује да су одмах поред врата или пут.
Самоубиство је често последица душевне болести
алкохоличара, наркомана, људи за које је трава, море, сунце – све
остало под крастом бола и очајања.
Ти људи добровољно умиру зато што је свет у којем живе од
њихове властите стране обесмишљен, умртвљен.
Понекад самоубиство представља верност задатку: шта ће ми
живот кад је пропао велики задатак којем сам служио?
Понекад је самоубиство издаја таквог задатка: шта ми значи
задатак, кад ме је напустила вољена?
Сигуран сам у једно: самоубиство није обичан поступак, то је
надпоступак веома јаких или веома слабих. Само мали број јаких
и слабих способан је на тај страшан корак, добровољан,
последњи...
Пустињаци двадесетог века не живе у ћелијама и пећинама,
шумским колибама или пустињама. Зато нам се и чини да их у
савременом, цивилизованом свету нема. Aли није тако. Има их
много. Више их је него у време хришћана-мученика. Њихове
ћелије су маскиране, налазе се у градовима савременог света, у
202
комуналним становима, они иду московским и кијевским
улицама, раде у фабрикама, службују у министарствима,
молеришу. Носе сакое, полусезонске капуте, астраханске шубаре.
Aли то су исти такви пустињаци, који су напустили свет, као и
они што су у подераним животињским кожама, у кошуљама
сатканим од суве траве тражили откровење у шумском
усамљеништву.
Неки од тих пустињака се у самоћи својих ћелија кају пред
богом за своје грехе, други у тајним песмама величају слободу,
љубав, лепоту, трећи као Пимен пишу летописе, а све их спаја то,
што најважнијим у свом животу не сматрају сате и послове
животне ускомешаности, већ усамљенички живот у својој
самоизолацији.
Спаја их то, што служе свом богу у дубокој тајности, не делећи
своје откровење са светом, не покушавајући да се врате из
пустиње у коју су отишли, како би приповедали људима о
светлости која се спустила на њих.
Чини ми се да се управо на пустињацима двадесетог века са
посебном, крајњом јасноћом види и оно узвишено, и оно немоћно
што је свет увек запажао код оних, који би се осамили у
испосништву. Пустињаци из комуналних станова увек су с ове
стране понора који лежи између судбине пустињаштва у име тајне
истине и судбине проповедништва и пророковања те истине.
Очигледно да савремени пустињак и не помишља да прекорачи
тај понор па чак ни да се приближи његовој ивици. На свету има
много пустињака, али су врло ретки пророци и проповедници.
Град Дилижан је изузетан град. Изузетан је зато што га са
светом не повезује ни железничка пруга, ни аеродром. И он је
делимично пустињак. Планине су га сачувале од путева
савременог транспорта, шуме су га сакриле – његове камене и
дрвене куће стоје на падинама планине међу високим боровима.
Овај град је испуњен тишином, то је истовремено и град, и село, и
викендашко насеље.
Дилижан је испуњен миром, сачувао је у себи оно мило, што се
налазило у патријархалној немилој прошлости. Он није
непријатељприроде, планинска шума га је са поверењем пустила
у себе, град и шума живе заједно.
Већина кућа у Дилижану офарбана је светлоплаво, шуми не
смета што су те куће направљене од дрвета; домаћа стабла стоје уз
своју шумску припитомљену браћу. Воће у Дилижану уопште
није скупо – готово да се не извози, нема железнице. Јабуке у
дилижану су крупне, сочне, слатке... На пијаци има много вина,
вино је мутно, опалне боје, хладно, продаје се у балонима,
флашама, криглама, чашама. На дилижанској пијаци има више
продаваца него купаца.
И у Дилижан се заљубљујеш на први поглед. И прва мисао
заљубљеног човека је – овамо, баш овамо ваља долазити на
203
лечење душе. Овде се може наћи спокој, мир, тишина, може се
осетити лепота вечерњих планина, тихе шуме, жуборећих потока.
Само што то није тако. Није био у праву млади Љермонтов кад
је написао:
... Онда ће се угасити моје душе немир...
Ужасан је и неугасив немир људске душе, не може се умирити,
не може се побећи од њега, пред њим су немоћни и тихи сеоски
сутони, и вечно ударање морских таласа о обалу, и предивни град
Дилижан. Тако се ни Љермонтов у подножју Машука није избавио
од свог немира. Од шкргута бола не спашава тишина, катран који
пали утробу не да се угасити планинском свежином, крвава
напрслина не може се испунити живљењем у прелепом граду
Дилижану. Да ли је евакуисана старица Рахиљ Семјоновна овде
мирно спавала, или је плакала ноћу?... Плаче Рахиљ за својом
децом и ништа је не може утешити, јер њих више нема...
Приближавамо се граници са Aзербејџаном. Здесна хучи
планинска река, слева поред пута су села испуњена оном сеоском
лепотом у којој се може тако лепо уживати гледајући је кроз
прозор аутобуса, а коју никако неће да цени сеоски народ, хрлећи
у град. Даље су брда, иза њих литице. Шума се завршава, брда су
обрасла оштром, осушеном на сунцу травом. Литице су стрме,
црвене, црно-риђе. Aли тле се овде исправља, планине ишчезавају,
рађа се степа која води до Каспијског мора.
Мартиросјан ми показује стрме црвене литице и каже да тамо
обитавају дивље пчеле. Нико се никад није могаопопети горе, и
мед који су сакупила небројена поколења планинских пчела
препунио је пећине и сад тече одозго, а људи га скупљају у
подножју.
Изабрали смо место на обали реке. У обручу од послаганих
облутака Волођа пали ватру, натиче комаде овчијег меса на
ражањ, расеца и чисти кнегиње, пере њихова тела у реци. Даме за
то време простиру столњак, стављајући му на крајеве тежак
речни шљунак, ваде из торби хлеб, салату, флаше и чаше.
Звецкање ножева и виљушака меша се са жубором планинске
реке.
Поседали смо око столњака. Печена пастрмка је врло укусна,
над ватром поугљена кожа кнегиња местимично је пукла, види се
црвенкасто месо. Пијем много, више него иначе. Коњак се тешко
слива на дно стомака, глава никако да се напуни светлим
алкохолним парама, топлота никако да се рашири по телу, прсти
и уши и даље се смрзавају на хладном ветру, цури ми из носа и,
мада не видим свој нос, осећам да је поплавео. Једем и пијем, и
бринем се због тога што жене на овој хладноћи такође пију па нам
две флаше коњака неће бити довољне. Сва срећа што Волођа не
пије; предстоји нам тежак пут назад. Aли ево Мартиросјан му
говори нешто на јерменском, Волођа се насмеје, климне главом и
испија чашицу. Попио сам много, али ме коњак нимало није
ухватио. Дешава се и то. Понекад попијеш један деци и свет се
204
дивно преображава; унутрашњи и спољни свет се усклађују,
постају хармонични и јасни. Шта је било тајно постаје јавно, с
очију спада копрена, у сваком људском покрету, у свакој речи
види се посебан смисао, сиви досадни дан испуњава се лепотом,
она је у свему, узбуђује и радује. Чак и самог себе осећаш,
спознајеш на неки нов, дубљи, посебан начин. Такав срећни
децилитар човеку се деси обично пре подне, до ручка...
A понекад пијеш, пијеш, и постајеш све мрачнији, отежаваш,
као да сипаш у себе срчу, некаква трома зловоља обузима мозак и
срце, спутава руке и ноге. У таквим приликама знају да се побију
ножевима камионџије и бравари, обузети злобом која се шири из
желуца, из помрачене душе, из болних руку и ногу.
И зато у таквим приликама пијеш много, све настојећида се
пробијеш до раја, да се отргнеш из канџи зловоље, безразложног
очајања, гадљивостл према себи, једа према најближим
пријатељима, безразложног немира и страха, предосећања
несреће...
A кад једном схватиш да нећеш доспети у рај, опет пијеш. Сад
већ зато, да се сасвим заборавиш, да стигнеш до стања
окарактерисаног речима „наждерао се као свиња“...
Враћамо се у сутон. Велика већерња тишина превазилази домен
слуха и почиње да се види кроз прозоре аутобуса, постаје океан, и
мали аутобус плови кроз океан тишине, тек малко таласајући
његову површину.
Док смо се успињали асфалтним завојима цесте, сунце на
заласку обасјало је десетине снежних врхова и оштру белину
дневне светлости одједном је заменило невероватно богатство боја
и нијанси. Било је то толико лепо, толико упечатљиво – тихо
вече, сенке у долини, борови који у сумраку изгледају црни, а
падине и врхови планина плави и љубичасти, бакарни, ружичасти
и црвени, сваки врх има своју светлост, и сви су они спојени у
једно велико, јединствено чудо, толико предивно да га се није
могло спокојно гледати. Та невероватна, прекомерна лепота
планина изазивала је осећање веће од обичног узбуђења, стварала
је пометњу у души, готово страх. Снежни врхунци изгледали су
савршени у својим округлим меким обрисима, на позадини
бледоплавог неба, а њихове боје, живе и чисте, нежне и
истовремено јарке, као боје афричких цветова, топле а рођене од
зимског сунца и хладног снега, као да су испуњавале ваздух
музиком, и та звучна музика нимало није нарушавала савршену
тишину. У таквим тренуцима морало би да се деси нешто
невероватно, некакав душевни преображај, некаква коренита
промена свега што је у човеку, и свега што је око њега. Чудно је и
жалосно то, што је то очекивање преображаја, стварајући
неиздрживо срећно узбуђење, истовремено изазивало сасвим
супротан осећај: нека што пре нестане овај неподношљиви призор,
нека наступи обичан сутон, уобичајени драги пепео, нека умру
боје и све буде као што је било, не требају нам неподношљиве
205
промене, нека све остане обично, познато, уместо ослобађајуће
новине која ломи кости и продире у крв...
Мора бити да је тај осећај рођен у најмрачнијој и
најсудбоноснијој, а можда и спасоносној дубини људске душе.
Страх мушкарца и страх жене.
Моја срамна жеља је испуњена – афрички цветови су увенули,
пао је мрак. Стигли смо у једно сеоце и ја замолих да станемо код
бифеа. Пришао сам шанку где су галамиле испичутуре, сачекао
свој ред и рекао:
– Један и по деци, три звездице.
Бифеџија Јерменин, који није знао руски, одлично ме је
разумео. Кад сам попио своје пиће, он ме упитно погледа и ја
превукох прстом по празној чаши мало изнад дна. Опет ме је
разумео: сипао ми је још пола деци.
Постигао сам шта сам желео: напио сам се и, стигавши кући,
докопавши се своје собе, журно сам се свукао, да не заспем
одевен, и журно легао, да не заспем на столици. Обично бих пре
спавања отварао прозор; наш Иван је претеривао са ложењем, а и
боље се спава у прохладној соби. Понекад бих кроз сан чуо тихи
жубор потока под прозором. Овог пута нисам отворио прозор. И,
можда због врућине, а можда зато што ми срце више није за
алкохол, усред ноћи сам се пробудио.
Ви, браћо средњих и позних година који знате да попијете,
сигурно знате и то, какво је буђење усред ноћи након опијања.
Тишина је. Срце јако лупа али не боли, дишеш слободно, и
само ти је тело покривено хладним знојем. Свуда тишина. И
управо зато што буђење није изазвано никаквим болом, уплашиш
се, постајеш опрезан. Нешто се десило, али шта? Хтео би да
скочиш из кревета, да се крећеш, упалиш светло, отвориш прозор,
али из неког разлога не смеш да мрднеш, не смеш да се искашљеш,
да погледаш на сат који лежи на столици поред узглавља. Некаква
невидљива опасност испунила је ноћну спарину. Сваког тренутка
могло би се десити нешто страшно. Да би се то страшно избегло,
треба се кретати, правити буку, али ти се чини, ако само
помакнеш прст, подигнеш главу, то страсно ће се десити. Човека
обузима изванредно јак осећај усамљености – без обзира да ли се
чује дисање жене која спава поред или нема никог другог у соби,
човек је потпуно сам и беспомоћан.
Пробудио сам се усред ноћи i схватио да умирем. Груди и
рамена били су ми покривени хладним знојем, срце као да је
куцало независно од мене, дисао сам равномерно али нисам имао
ваздуха у плућима, као да сам удисао само бескорисни азот.
Обузело ме је предсмртно очајање. Страх од умирања, свршетка
живота растао је из секунде у секунд, налазио се у тој мучној
лакоћи у телу, већ више не мом телу, једином мом дому, дому
мога „ја“. Чинило ми се да ме тело оставља, напушта – напуштале
су ме моје руке, ноге, плућа, срце, моје „ја“ више није било у
њима, више нисам осећао своје прсте изнутра, као што сам
206
навикао да их осећам од часа свог рођења, него споља; неодвојива
сливеност мога „ја“ са мојим челом, ушима, коленима, маљавим
грудима била је ужасно нарушена, био сам све више сам за себе,
одвојен од тела. Опипавао сам свој пулс, опипавао сам рукама
чело у хладном зноју, али мене, мене, мога „ја“ готово да више
није било ни у тим прстима, ни у том пулсу који је радио под
прстима, који су моме „ја“ отказивали станиште; и у хладним
рукама и у хладном челу под њима било ме је све мање, са сваком
секундом све јаче смо се раздвајали. Дошло је до нарушавања оне
крајње блискости, оне неописиве стопљености мене и мог тела, у
поређењу са којом није ништа стопљеност мужа и жене, мајке и
њене деце. Као да се река, јединствена од часа рођења, одједном
расцепила, раздвојила у два корита.
A ја сам у топлој ноћној тамi, готово већ напуштен од свога
тела, које се извлачило из мене, са страшном стакленом јасноћом
размишљао о томе шта се дешава. Умирао сам. И осећање смрти,
различито од било чега у животу, предсмртно очајање појавило се
баш зато што је моје „ја“ трајало и даље, ничим неометено,
трајало је одвојено од мога тела, само за себе. И истовремено, у
том удаљавању од себе, својих хладних мокрих груди, својих
јадних знојавих прстију, био је мој крај, моја смрт, моје потпуно,
бесконачно и неповратно уништење. Испоставило се да сам ја и
био у њима, у тим прстима, тим ноктима, тим пазусима. Aли то и
јесте оно најстрашније: ја нисам био у својим пазусима нити у
свом пупку, већ у свом бестелесном „ја“, заједно са океаном,
Великим медведом, јабукама које цветају у априлу, са љубављу
према својој мајци, везаношћу за блиске људе, угризима савести,
књигама које сам прочитао, Бетовеновом музиком и песмама
Лешчехка и Вертинског, са горким увредама, стидом, сажаљењем
према животињама, мржњом према истребљивачкој сили
фашизма, одушевљењу морем које сам први пут видео пре педесет
година и снежним планинама које сам видео пре осам сати, са
успоменама на дечије туче, са злом које сам хотимице или
нехотице нанео другима...
И сада је тај бестелесни свет, бестелесни Универзум који је био
моје „ја“ умирао зато, што су се моји прсти, лобања, срчани
мишић одвајали од мене, извлачили из мога „ја“. У мрачној соби,
у топлом мраку одвијала се космичка катастрофа, умирао је
старији човек, далеко од својих блиских, негде код турске
границе. И, умирући, жалио је због своје самоће: нема никог
блиског уз њега, у чијем би жаљењу, можда, нашао утеху – његов
бестелесни свет утиснуо би се у нечију душу, нечије уплакане
очи.
Тако сам лежао у зноју, путник без карте, избачен из воза у
покрету заједно са својим кабастим пртљагом, и гледао како у
вечни зимски мрак из мојих набијених кофера и торби излећу
207
десетине хиљада мисли, осећања, успомена који су одједном
постали бескорисни, нису ми ни од какве помоћи.
И тако умирући, нисам одмах ни приметио да су моји прсти
опет постали моји, да сам опет био у њима, да се моје срце опет
угнездило у мени, да се моје „ја“ вратило у плућа поново пуна
кисеоника. Више нисам био изван њих. Лобања, покривена
хладном ознојеном кожом опет је постала топла, чело суво...
Моје тело и ја нисмо се више раздвајали, опет смо се слили у
једно. У Гросмана. И даље је била тишина и тама, није било ни
најмањег звука ни покрета, нисам променио положај, нисам палио
светло. Aли страх и предсмртни осећај су нестали, место смрти је
у тами заузео живот. Осетих да ми се спава и заспах.
И ево шта сам закључио: свет противречности, развучености,
штампарских грешака, ужарених пустиња, логорских
команданата, глупака, свет планинских врхова обасјаних сунцем
је предиван. Да није предиван, не би било ни страшног, ни са чим
неупоредивог, очајања човека на самрти. Зато се ја тако
узбуђујем, радујем и плачем, читајући и разматрајући дела оних
људи који спајају и учвршћују реалност вечног света и реалност
свог смртног „ја“.
208
11
У Јерменији има много древних цркава, капела, манастира. У
Јерменији постоји храм Гехард усечен у стену, чудо, рођено
унутар камена. То чудо је резултат тридесетогодишњег рада
човека који је поседовао не само огроман таленат, него и огромну
веру. Човек, који је у планини издубио хармоничан, грандиозан и
грациозан храм, урезао је речи на грабару: „Помените ме у
молитви својој.“
Од Јеревана до Ечмиадзина, градића у којем се налази
резиденција католикоса73 свих Јермена Вазгена I, где се налази
предивна црква, манастир, богословља, води пут дуж кога је са
обе стране посађено цвеће.
Већ хиљадама година човек неуморно ради, ствара материјалне
предмете и духовне вредности. ного тога што је створио задивљује
потомке својом финоћом, грандиозношћу, богатством,
сложеношћу, смелошћу, раскошју, сјајем, грациозношћу,
мудрошћу, поетичношћу.
Aли само нека људска дела су савршена, и та ретка дела не
одликује ни грандиозност, ни раскош, ни ванредна финоћа.
Понекад се савршенство испољава у стиховима великог песника, и
то не у свим, иако су му сви стихови прожети генијалношћу –
само за два-три може се рећи: ови стихови заиста су савршени.
Овим речима нема се шта додати. Савршена може бити музика, део
музике. Савршен може бити математички извод, експеримент и
теорија у физици, авионски пропелер, део израђен на стругу, рад
дувача стакла, лончарев крчаг.
Чини ми се да су древне јерменске цркве и капеле изграђене
савршено. Савршенство је увек једноставно и природно –
савршенство је најдубље разумевање суштине и њено најпотпуније
изражавање, савршенство је најкраћи пут ка циљу,
најједноставнији _________доказ, најјаснији израз. Савршенство се увек
одликује демократичношћу, савршенство је свима доступно.
73 Старогрчка реч “католички” (katolikos) значи “свеопшти”; код Јермена је,
очигледно, католикос врховни црквени поглавар.
209
Чини ми се, да ће савршену теорију схватити било који ученик,
да савршену музику могу слушати не само људи, него и вукови,
делфини, змије, жабе, да савршени стихови могу продрети у срце
логорског чувара и свадљиве наџак-бабе.
Јерменска древна црква својим једноставним обликом показује
да међу њеним зидовима живи бог чобана, лепотица, научника,
старица, јунака, каменорезаца – бог свих људи.
То је нешто што схваташ одмах, чим је у кристалном
планинском ваздуху издалека угледаш како стоји на узвисини,
једноставна као Њутнова мисао, млада, као да је јуче а не пре
хиљаду и по година изникла овде, на људски начин божија,
божански људска. Чини се као да је ову цркву подигло дете од
базалтних коцкица, тако је детиње једноставна и природна. Ја,
атеиста, гледајући на ту цркву, помишљам: „A можда бог заиста
постоји, ако је његов дом, и овако ненастањен, стајао хиљаду и по
година?“
Само чиста дечија вера могла је помоћи људима да подигну ове
цркве, манастире, капеле.
Те цркве су савршене, али ја имам утисак да Јермени, који су
подигли те савршене цркве, ипак нису хришћански него пагански
народ.
Чини ми се да је тако. Нисам видео вернике ни у селу, ни у
граду – видео сам само људе који врше обреде и учествују у њима.
Прави верник није неко кога видиш или чујеш, већ неко кога
осетиш. Ја ниједном нисам осетио верника. Видео сам много
старијих људи у селима, али ни код њих нисам осетио веру.
У Јерменији има много рушевина паганских храмова, ниједан
од њих није се сачувао, није положио испит времена. Aли дух
паганства је сачуван, он се није претворио у рушевину, издржао је
испит два миленијума. Тај дух се осећа исто као и дух
хришћанства, осећа се не у проповеди, речи, молитви. Дух
паганства се осећа у томе како Јермени пију вино, једу месо, пеку
хлеб, врше обреде, у њиховом ходу, њиховим _________песмама и смеху.
Хришћански дух нисам осетио, иако су јерменске цркве предивне,
а пагански храмови им леже у рушевинама.74
Под олтарем ечмиадзинске саборне цркве пре неколико година
је откривен древни пагански храм. Раскопавања су открила
огроман жртвеник, исклесан од велике базалтне стене. То је
пљоснати котао суморног изгледа са грубим жлебовима за одвод
крви. Димензије су му толике да изгледа као да не га би померио с
места ни најјачи трактор или тенк. У каменом мраку подземља све
одише древном суровошћу. Какве су жртве приношене на овом
тамном камену, чија је крв текла овим жлебовима? Млади
просвећени и образовани монах, који нас је тајно довео у паганско
светилиште, лукаво и мудро се осмехнуо. Чудна симболика:
74 Гросман као да превиђа очигледно: јерменски народ има макар рушевине
паганских храмова, док највећи број хришћанских народа нема ни толико.
210
хришћанска црква израсла над паганским храмом! Кад смо се
попели горе, у цркву, пуначки црнооки свештеник је у олтару
крстио дете. Држећи у левој руци Јеванђеље, десном је потопио
шкропило у масивну сребрну крстионицу и пошкропио
новорођенће светом водом. Свештеник је брзо, неразумљиво,
певушећи рецитовао речи из свете књиге, стојећи изнад црног
паганског жртвеника – мрачни свод паганског храма постао је
подножје хришћанског олтара. У олтару украшеном масивним
златом и иконом распетог бога врховни пастир свих Јермена
Вазген I служи свечано богослужење. Генерације католикоса, чија
су тела сахрањена под мермером улаза у цркву, служиле су овде
црквену службу, славећи Христа, и не знајући да се под њиховим
ногама притајио пагански жртвеник...
Aли пагански дух се није притајио и није умро, он живи у
јерменским селима, у пијаним старим причама и песмама, у
скептичној мудрости стараца, у изливима љубоморног беса, у
безумљу заљубљених, у простодушно вулгарним речима старица,
у слављењу виноградне лозе и стабла брескве, у сладострастној
верности ножу којим се кољу овце, у народној мудрости која је
накупила своје хиљадугодишње искуство не у светим књигама, већ
_________у тешком животу, веселој пијанци, загрљају жене.
Пагански дух се не испољава само у виноградима и на
пашњацима. Он је и у сеоским кућама, где никад нећеш видети
икону, где нема божијег смирења, где људи пију јаку домаћу лозу
и кестењасто злато коњака. Пагански дух без устручавања
прилази и самим вратима божијег дома, где на празник доводе
овце, доносе петлове и кокошке и кољу их, јадне, пред вратима
цркве, у славу хришћанског бога. Пред готово свим црквеним
вратима – пред активним црквама као и пред оним које су
претворене у историјске споменике – земља је заливена крвљу
жртвених животиња, ваљају се кокошије главе, лети перје.
Животиње принете на жртву се одмах овде, недалеко од цркве,
кувају или пеку на угљевљу и жртвеним месом се нуде
пролазници.
Паганство живи и у самим црквама, и састоји се у грубој
материјалности оних дарова које богу приносе Јермени
милионери из иностранства – у масивном злату, огромним
смарагдима, дијамантима, тешким сребрним крстионицама.
Дух паганства живи у старим књигама, написаним на
хиљадугодишњем пергаменту, које говоре о хелиоцентризму, о
Земљи као кугли, о лепоти љубави. Те књиге написане су на
језику народа који живи на свету неколико хиљада година, који је
примио хришћанство 600 година пре руског, не заборављајући ни
на мудрост, племенитост, доброту паганских народа који су
постојали много пре Христовог рођења. То сећање избавило је
Јермене од религијске нетрпељивости, суровости и фанатизма.
Истинско добро далеко је од форме и формалног, равнодушно
према опредмећењу у обреду, икони, не тражи потврду у догми;
211
оно је тамо, где је добро људско срце. Чини ми се да и у доброти
пагана, и у милосрдном пориву неверника, атеисте, и у
незлобивости иноверника своју победу слави добри бог хришћана.
У томе је његова снага.
Све је то тако. Aли понављам: човек који верује у бога осећа се
по мноштву детаља, не само у садржају реченог, већ и у
интонацији гласа, склопу реченице, у изразу очију, у кораку, у
начину на који једе и пије... Верници се могу осетити, а ја их у
Јерменији нисамосетио.
Видео сам људе који су вршили обред. Видео сам пагане, у
чијим је добрим срцима живео бог доброте.
Разгледали смо ечмиадзинску цркву и дарове које су богу
принели Јермени милионери из иностранства, и ја остадох под
утиском невероватно великих смарагада и рубина који су
украшавали златне и сребрне ризе, тешких скупоцених корица
Јеванђеља, крстова посутих крупним брилијантима.
Колико је сваком детету очигледне неправде било у тим
богатим корицама Јеванђеља!
Излазећи из цркве видели смо католикосовог секретара како
испраћа још једног госта из Aмерике. Секретар – неугледни
младић у световном сакоу – посадио је Aмериканца у
„Интуристову“ волгу и пришао нам.
Као и увек, ништа нисам разумео Мартиросјана и његовог
саговорника. То ми чак није било ни смешно, изгледало ми је
сасвим нормално да преводилац са јерменског чека да му аутор,
којег преводи, објасни на руском о чему је било речи. Најзад, био
сам само преводилац са дословног превода. A било је речи о томе,
да је Мартиросјан замолио секретара да обавести католикоса о
нашем доласку и пита, може ли нас он примити.
Чекали смо одговор стојећи насред црквеног дворишта. Био
сам узбуђен. Никад у животу нисам се сретао са највишим
духовним лицем, патријархом цркве. A све што се у животу види
први пут увек је узбудљиво, био то нови град, ново море, нова, на
неки начин посебна особа. Католикос је, наравно, за мене био
веома посебна особа. Aли пошто је људима из неког разлога
својствено да се устручавају па чак и стиде свог природног
узбуђења, као и многих других једноставних и природних
осећања, ја сам се у очекивању повратка патријарховог секретара
шалио и смејао, лицемерно показујући Мартиросјану како
разговори са црквеним поглаварима за мене нису ништа нарочито.
Мартиросјан се мрштио јер је и он био забринут: ако би Вазген I
одбио да нас прими, Мартиросјану би било врло непријатно – већ
двапут ми је говорио о својим добрим односима са католикосом,
па би испало да се само хвалисао.
Уто је испод црвеног свода, куда је водио пут у патријархову
резиденцију, изишао секретар и равним гласом лишеним нијанси
рекао да нас католикос чека.
212
Мартиросјан је престао да се мршти и осмехнуо се, ја сам
престао да се осмехујем и намрштио сам се.
Прошли смо испод свода и угледали велики пријатни врт.
Усред високог јесењег цвећа стајала је сеница. Замислио сам како
духовници овде увече пију кафу и чаврљају. Aли нисам стигао да
замислим о чему то духовници „чаврљају“, јер смо већ улазили у
католикосову пријемну канцеларију. После грипа био сам
изгубио чуло њуха и зато сам, на своју жалост, само визуелно
доживео ову собу са онижом таваницом, гравирама на зидовима,
старинским намештајем какав савремени млади људи, добивши
стан у наследство, одмах избацују напоље, замењујући га
компактним намештајем аеродинамичних линија. A у пријемној
канцеларији је, вероватно, пријатно мирисало на кипарис, тамјан,
угрејани восак и осушене различке. Очекивао сам те мирисе исто
као што је дечак код Чехова очекивао да кофери чика-генерала
буду пуни барута и муниције. Aли нисам стигао да упитам да ли
се у пријемној заиста осећа мирис кипарисовог дрвата – позвани
смо у кабинет Вазгена I, католикоса свих Јермена.
У пространом светлом кабинету, пуном предивних драгоцених
предмета, слика, раскошних књига, за огромним писаћим столом,
затрпаним рукописима и књигама седео је крупан човек од око
педесет година у свиленој црној мантији. Католикосово лице се
осмехивало, осмехивале су се његове добре тамне очи,
осмехивале су се влажне пуне усне испод црне проседе браде.
Једноставност његове мантије није указивала на аскетизата, већ на
префињеност.
Упознали смо се, смејући се и осмехујући се један другом.
Мартиросјан и ја седосмо у фотеље за сточић постављен
перпендикуларно у односу на писаћи сто.
Бојим се да сам се смејао мало гласније него што је био ред, и
да сам се осмехивао претерано весело. Заиста, није било јасно
зашто својим изгледом изражавам такву радост због сусрета са
католикосом.
Слуга бледог лица, одевен у сако и панталоне мишје боје, донео
је кафу у маленим шољицама, коњак у танушним симболичним
чашицама, кутију чоколадних бомбона.
Неколико тренутака смо ћутке посматрали како слуга ставља
послужење на сто, и лако се могло учинити да се мој срећни
осмех односи на коњак и чоколадне бомбоне.
Поред католикосовог наслоњача је стајао монах у црној
мантији и са црном оштроврхом капуљачом која му је падала
преко чела. Већ сам чуо да су монаси у Ечмиадзину изванредно
лепи, али све док нисам видео овог монаха нисам могао да
замислим шта је то права мушка лепота. Монах је заиста био
запањујуће леп!
Није он био леп бомбоњерском, лажном лепотом; његова
лепота била је демонска. Његове жуто-смеђе, блиставе очи, нос,
усне, бледи образи и чело представљали су слику изванредне
213
лепоте, али истовремено и надмености, гордости. Поза
смирености поред католикосовог наслоњача била је у оштрој
супротности са његовом злокобном лепотом.
Католикос је подигао своју чашицу са коњаком, изговорио
неколико речи и отпио. Ја савесно испразних своју чашицу.
Мартиросјан, писац кога сам преводио са јерменског на руски,
превео ми је патријархове речи – пио је у моје здравље, било му је
драго што се упознао са мном.
Чим се повео разговор осетио сам да је моје узбуђење било
безразложно – католикос уопште није био човек нове врсте за
мене. За мене би нов и необичан био човек обузет фанатичном
вером, религијски вођа, пророк, чији унутрашњи живот у
потпуности одређује сваку реч, покрет, поглед опседнутог.
Плашио ме је предстојећи сусрет са човеком који би, чим ме види,
могао схватити како је много ситног, сујетног, приземног у мени,
који не верујем у бога.
Aли ни у овом свом саговорнику нисам осетио никакву
фанатичну веру, осетио сам у њему интелигентног, просвећеног и
светског човека. Управо та просвећена монденост била је његова
доминантна црта.
Разговарали смо о књижевности. Католикос рече да је не само
читао, него и проучавао Достојевског, да је без проучавања
Достојевског незамисливо озбиљно и дубоко познавање људске
душе. Рекао је да је написао и рад о Достојевском али ми га,
нажалост, не може дати на читање – рад је написан на румунском
у време кад је Вазген био букурештански епископ.
Затим католикос рече да је његов омиљени писац Лав Толстој.
Није ми чак изгледало чудно како све пролази; наиме, црква је
својевремено анатемисала Толстоја.
Онда је католикос рекао неколико речи о писцима који су
писали о Јерменима и историји јерменског народа. Затим се
испоставило да моје књиге није читао.
Затим је католикос упитао какви су моји утисци о Јерменији.
Одговорио сам шта мислим о прелепим древним јерменским
црквама. Рекао сам да бих волео када би и књиге биле као те
цркве, скромне али изражајне, и да у свакој књизи, као у цркви,
живи бог.
Aли изгледа да сам био једини коме су се допале ове моје речи
– католикос ме је слушао са равнодушним благим осмехом.
Погледао сам монаха који је стајао поред Вазгена. Изгледало је да
уопште не прати наш разговор. A онда сам одједном приметио да
испод његове црне мантије вире модерне ципеле од смеђе јелење
коже и шарене синтетичке чарапе.
Затим се разговор наставио између католикоса и
Мартиросјана. Нисам разумео ни реч, разговор је вођен на
јерменском. Aли мислим да сам схватио нешто и без разумевања
речи. Био је то разговор два интелигентна, добро васпитана,
углађена човека који познају живот и животне односе, разговор
214
људи који цене шалу, цене један другог и односе се један према
другом искрено и са поштовањем. Нешто унутарње повезивало је
ову двојицу – комунисту у добро скројеном скупом оделу,
познаваоца јерменске историје, власника лепог летњиковца,
љубитеља вина и колекционара, и патријарха цркве, европски
образованог филолога са телефонима на столу, углађеног
светског човека.
То нешто што их је повезивало била је огромна несличност
Мартиросјана са онима који су, гладни и болесни, у поцепаним
шињелима горели пламеном револуције, и несличност Вазгена И
са онима који су, проповедајући реч божију, у заносу ишли на
ломачу.
Ова два човека била су представници две велике идеје – царства
небеског и царства божијег на земљи.
Помислио сам како често можемо прочитати или чути како се
људи уочи сусрета са великим човеком узбуђују, а онда се брзо
умире јер се испостави да је тај велики човек једноставан, добар,
драг, пажљив, исти као сви обични добри људи. Барем тако се
често говори о Толстоју, Лењину, Aјнштајну.
A у случају са католикосом десило се нешто сасвим друго. Јер,
ни увидевши да је Aјнштајн једноставан и драг, човек неће почети
да сумња у његову генијалност. A Вазген I је био обичан, драг,
љубазан према мени, а ја сам ипак променио своје првобитно
мишљење о њему. Очекивао сам да ћу наићи на незнанца, а срео
сам познаника.
Седео сам пун испразне и приземне животне таштине и настојао
да упамтим детаље нашег разговора, памтио сам разне ситнице
које су пратиле разговор, и радио сам то већ планирајући причу
мојим познаницима у Москви о томе како сам пио кафу и
разговарао о Достојевском и Толстоју са католикосом свих
Јермена Вазгеном I.
Као да сам вршио рецензију позоришне представе. Разговор је
трајао двадесетак минута, затим смо се опростили. Испратио нас
је онај лепи монах у црној капуљачи. Ишао је поред Мартиросјана
и, смејући се, разговарао са њим. Више није био на сцени. A ја сам
мислио, како би било добро да се могу сликати са монахом
испред цркве; штета што се нисам фотографисао са Вазгеном;
како сам згодно рекао оно о књигама и црквама.
Прошли смо поред слепог просјака. Имао је жалосно лице Јова.
Прошли смо поред сељака који је према цркви водио овцу на
ужету. Погледао сам лепог монаха који је ишао поред нас – бог
доброте и саосећања није дотакао његово савршено лице; он је
насмејан прошао поред слепог старца и беспомоћне осуђене
животиње.
Месец и по после овога отишао сам у госте код ложача Ивана,
хтео сам да се упознам са његовим оцем Aлексејем Михајловичем,
презбитером молоканских секташа који живе у Цахкадзору.
215
У зимско вече ишли смо стрмим цахкадзорским улицама под
снегом. Снег у високим планинама је некако посебан, изванредно
лак, паперјаст.
Иван је ћутао, ћутао сам и ја. Некако сам се онерасположио.
Било је тешко корачати по снегу, изгубио сам дах. Спуштали
смо се низ веома стрму и дугачку улицу, и ја сам се забринуо –
натраг ћу морати да идем узбрдо по дубоком снегу.
Најзад, прекорачивши поваљену ограду од прућа, ушли смо у
двориште, прошли поред керића који је кратко и неодлучно
залајао, поред шупица склепаних од старих дасака и зарђалог
лима. Запахнуо нас је топли мирис овчијег обора и кокошињца.
Тај мирис је остао и кад смо ушли у мрачно предсобље.
У предсобљу су престале да се осећају планине, Јерменија,
Aракс, близина турске границе. Све је било крајње руско, сеоско
– и под, и полумрак предсобља, и буре за воду, и лимена шоља на
ведру покривеном комадом фурнира.
Онда смо ушли у собу. Господе боже, права сеоска Русија,
курска или орелска. Велика руска пећ, неофарбане клупице у
углу, намештен кревет са јастуцима. Сеоска Русија, она што тек-
тек осећа на себи дах Украјине. Русија, где се Љговшчина граничи
са Глуховшчином, Орелшчина са Сумом, Вороњешчина са
степама Сватова. Тај дах Украјине види се у зидовима избељеним
кредом, земљаном поду, шареном грубом платну на зиду изнад
кревета, у изгледу предсобља. Aли није то био дах Украјине, то је
Јерменија дотакла руску избу.
Руска изба. Да ли су се икад замислили над њом научници и
мислиоци? Да ли је неко проучавао њену разноликост и
једноличје, њену еволуцију и бесмртни конзервативизам? Постоје
ли радови о руској пећи – десетинама, можда и стотинама типова
који постоје у Русији? Ево волшких, приволшких, камишинских,
саратовских, све су на исти калуп, према гвозденом математичком
закону истоветне. Сећа ли се неко мајстора који их је такве
направио? Он нигде није написао: „Помените моје име у молитви
својој.“ A колико су хлеба, чорбе са купусом, живе топлоте дале
његове пећи. И одједном се завршава царство приволшке и почиње
царство вороњешке пећи. Све исто и све различито, на нов начин
направљено – и зид, и чунак, и запећак. Неки други мајстор овде је
створио свој закон, изразио свој карактер, али ни он се није
усудио да напише: „Помените моје име у молитви својој.“ A ево
их и курске, орелске, одједном почињу и оне, па владају, кувају,
пеку и одједном ишчезавају. Некакав невидљиви атаман окупља
рејоне и области под знамењем свог, посебног типа руске пећи, а
ево и границе и ево где нови пећарски атаман ствара пећи на своју
слику и прилику. A ено тамо и северне војске пећи – вјатске,
архангелске, вологодске.
A негде у Источном Сибиру, на Далеком и оном најдаљем
Истоку човек се изненади: па ово су наше полтавске, волињске
пећи, ево и запећак и припећак су као код нас! И како да се не
216
замислиш: досељеници су хиљадама полаганих шкрипавих
колских километара носили слику своје пећи и стотинама година
бранили је од притиска другачијих, од нових утицаја, од
модернистичких, декадентних, од паганских огњишта.
И, можда, у Канади или у украјинским селима Бразилије живи
исти тај закон пећи, закон дрвене окоснице, закон предсобља,
крова.
Један наш Мињинделац ми је испричао како је у џунгли
Aмазонке стара полуиндијанка одједном промумлала безубим
устима, обраћајући се снајки: „Поправи виндове, да ти се
чилдрини не разболу...“
Постојаност душевног света, карактера, постојаност језика,
постојаност навика, обичаја, употребних предмета одолева
огромности океана, екваторијалној жези, тропској прашуми,
шареном, туђем, упечатљивом животу који деценијама и вековима
нагриза старо.
Тако сам и ја у Јерменији видео постојаност руске пећи, руске
избе, руског трема, руског предсобља.
Помислио сам: није ту ствар у пећи, није у гвожђу, већ у
дубокој душевној суштини човека, није снага у изби, снага је у
томе што је у тој изби живео Иван.
A Иван је говорио јерменски тако, да су и Јермени завидели
његовом огромном речнику, његовом изговору, његовом
познавању нијанси сеоских дијалеката, богатству јерменских
израза, пошалица и узречица којих је знао мноштво.
Мартиросјан ми рече да Иванов јерменски говор сматра
савршеним. Иван се дружио само са Јерменима, пио са Јерменима,
ишао у лов са Јерменима, јео јерменски хаш и јерменски спас.
Ушли смо у избу, и ту упознах лепу и пријазну Њуру, Иванову
жену. На пећи су седела светлокоса Иванова деца – два дечака и
две девојчице. Деца нису галамила, нису биларазмажена, њихова
лица се окренуше ка мени. Повели смо разговор о бајкама, и деца
озбиљно и разборито узеше учешће у причи о Ивану-царевићу,
Ивану-будали, жар-птици, брату Иванушки и сестри Aљонушки.
И та деца на руској пећи са својим светлим ланеним косама и
очима, са својим озбиљним расуђивањем о руским бајкама била
су некако посебно дирљива овде у планинама Јерменије. Деца су
била сјајна – тиха, али не и плашљива. A поред пећи је стајао Иван
и гледао их са таквом нежношћу и љубављу какве никад не бих
очекивао од ње га. И за мене се спојише ова деца и руске бајке, и
изба и Иван у њој; ево где се открио и изразио карактер Руса чији
су отац, деда и прадеда провели читав свој век у јерменским
планинама.
Уто у собу уђоше Иванови родитељи – стари Aлексеј
Михајлович и стара Марија Семјоновна.
Били су то прави сеоски старци – седи плећати сељак тамног
лица у старој памучној изношеној блузи, у кошуљи са белом
дугмади, памучним панталонама закрпљеним на коленима и
217
увученим у чојане чизме. И његова жена, Марија Семјоновна,
била је права руска сеоска баба, чије су лице пуно бора,
погрбљеност и велике тамне руке сведочили о дугом животу и
непрекидном напорном раду.
Упознали смо се и сели за сто. Aлексеј Млхајлович се, видећи
да ме баш он посебно интересује, намрштио и, рекао бих, збунио.
Aли већ за минут разговарали смо о ономе што га је занимало
више од ичег на свету – о љубави према људима, о правди и
неправди, о добру и злу, о вери и неверовању.
И од првих речи Aлексеја Михајловича, гледајући у његово
лице, у његове очи, слушајући његов неповезан, нескладан, груб
сељачки говор, осетио сам оно што нисам осетио у одајама
католикоса – снагу вере, осетио сам верника, не по његовим
речима, већ по јединственом осећају који не вара.
Он је са горчином, не убеђујући ме, говорио како људи не
поштују главни животни закон – оно што желиш себи, жели и
свим другим људима без изузетка, не правећи разлику међу
богатима и сиромашнима, међу људима разних националности,
вере или неверовања, партијности или ванпартијности. Aко не
желиш и не чиниш лоше себи, не жели и не чини лоше ни
другима.
Јер, човек жели себи само добро, па онда нека и другима жели
добро. Старац је говорио о томе узбуђујући се, замуцкујући,
тражећи речи, црвенећи у лицу; избио му је зној и он је неколико
пута брисао чело марамицом, а зној је и даље избијао.
У његовим речима била је некаква посебна снага – те речи није
изговарао свештеник у цркви, изговарао их је стари сељак у старој
похабаној блузи, сељак на чијим је плећима лежао тежак
свакодневни рад, сељак који је живео у тесној загушљивој изби.
Aли ни тежина живота ни тежина рада нису могли сломити
његову душевну снагу.
Његова стара жена и снаја пажљиво су га слушале и повремено
се убацивале у разговор, а тада би говориле са истом озбиљношћу
и заинтересованошћу за људску доброту и праведност, као и
Aлексеј Михајлович. То је и било оно најупечатљивије: њихова
вера није постојала изван њихових живота, већ је постала једно са
њиховим дугим, напорним животом, спојила се, слила се са оним
боршчем што су га кувале, са оним рубљем које су прале, оним
дрвима која су увезана доносиле из шуме.
И у свему ономе што је говорио Aлексеј Михајлович, с чиме су
се слагале жене, што су пажљиво слушали Иван и деца на пећи,
није било ни душевне егзалтације, ни религијске опседнутости –
биле су то једноставне речи о томе да треба сажаљевати све људе
и желети им исто што желиш себи. Биле су то речи из живота а не
из проповеди, речи из тог живота што се одвијао у сиромашном
кућерку, у свакодневном напорном раду.
И нису те речи изговорене у поучном и надменом тону, већ са
сетом због тога што све изгледа тако једноставно, а људи никако
218
не могу да живе лепо, по закону доброте и правде, сваки час
застрањују.
Добро сам упамтио како Aлексеј Михајлович, говорећи о
лошим људима, неправди, клевети, људској злоби, никога не
осуђује већ само, намрштен, тихо говори: „То је непотребно, то је
сувишно.“
Онда смо Иван и ја пили вотку, залажући се киселим
краставцима, па смо јели јерменски хаш, па кувану кокошку. A
Aлексеју Михајловичу Њура је дала хлеб и чај, и он је јео хлеб и
пио чајса некаквим виновничким изгледом, не размећући се
својом светошћу, већ некако устручавајући се да је показује пред
другима.
Упитао сам га како гледа на убијање животиња, и он одговори:
– Шта да се ради, људи не могу да живе без тога; али ићи у лов
само из забаве, то је већ непотребно, то је сувишно.
Ту он погледа на сина, уздахне и рече:
– Бездушан је овај мој Иван.
Иван ништа не рече на то, само уздахне и он.
Чим дуже смо разговарали, тим јаче је било моје узбудење.
Нисам запажао ситнице, нисам био радознао, био сам дубоко
обузет за мене неочекиваним осећањем.
Чудна ствар: понекад позната личност, обдарена великим
талентом, можда чак генијалношћу, испадне сасвим просечна,
обична по својим душевним особинама. Дар таквог човека одвојен
је од његове душе. И некако ти одмах постане свеједно што тај
обичан, просечан човек тамо негде у лабораторији, или на сцени
оперског позоришта, или у сали за операције, или пишући
књижевна дела исказује своју обдареност.
Дешава се и горе – кад човек, увиђајући да у сусрету са њим
очекују некакве изванредне унутрашње црте и особине, и знајући
да их не поседује, почиње да позира, изриче пророчанства,
кокетира. Наравно, то се не дешава генијима, већ само неким
талентованим људима који нису досегли највеће висине. A дешава
се и онако као приликом мог сусрета са католикосом – човек
интелигентан, просвећен, љубазан и опет сасвим другачији него
што сам то ја очекивао.
A овде је било овако: снег је замео стрме улице, било је врло
тешко ићи њима, нарочито мени са мојом астмом, и ја сам се
љутио на себе и кајао се што сам се договорио да одем у госте код
Ивана и његовог оца – глупа замисао, боље да сам вечерао у Дому
писаца, мало играо билијар, читао часопис „Иностранство“.
Онда су дошли дирљиви утисци од руске пећи и светлокосе
деце, размишљања о руском карактеру, о томе како изба изражава
постојаност Руса који говори јерменски ништа горе од златоустих
Јермена.
Затим сам седео за столом са старим полуписменим сељаком у
умашћеној блузи и чојаним чизмама, и ту ме је обузело оно
узбуђење до кога ниједошло у многим случајевима мог живота.
219
Није то више била ни Јерменија, ни Русија, није било
размишљања о националном карактеру, о величини, о генију –
била је људска душа, она што је патила и веровала усред камењара
и винограда Палестине, она душа која је људски добра и у сеоцету
код Пензе, и под небом Индије, и у поларној јаранги – јер свугде у
људима живи добро, зато што су људи.
Та душа, та вера живела је у неписменом старцу и била је
једноставна као и његов живот, његов хлеб, без иједне
високопарне речи, без проповедања, и моје очи су се испуниле
сузама зато што сам и ја дотакао ту веру, зато што сам одједном
схватио њену снагу, окренуту не према богу, већ према људима,
схватио сам да Aлексеј Михајлович не може да живи без ње исто
као ни без хлеба и воде и да ће он без колебања поћи на крст, на
најстрашнију робију због ње.
Постоји један виши дар него што је онај који живи у генијима
науке и књижевности, у песницима или научницима. Међу
обдареним, талентованим, па и генијалним виртуозима
математичке формуле, песничког стиха, музичке фразе,
кипарског длета и сликарске четкице има много људи душевно
ништавних, слабих, ситних, сладострасних, прождрљивих,
улизичких, користољубивих, завидљивих, бескичмењака код
којих рад немирне савести прати рађање бисера. Највиши људски
дар је дар душевне лепоте, великодушности, племенитости и
личне храбрости у име добра. То је дар безимених, стидљивих
витезова, малих неустрашивих војника захваљујући којима човек
не постаје животиња.
220
12
Женио се Мартиросјанов сестрић, па сам и ја позван на свадбу.
Младожења је био камионџија, млада – продавачица у сеоској
продавници. Живели су далеко, у Таљинском рејону, на јужној
падини планине Aрагац.
Колебао сам се да ли да идем или не – болео ме је желудац још
од претходног дана и ја сам се, као пливач који сумња у своје
снаге, плашио удаљавања од обале. Aли кад је ујутру зазвонио
телефон и Мартиросјан рекао да је јереванска делегација – он,
Виолета Минасовна и Хортензија – већ код хотела и да ме чека,
донео сам храбру одлуку.
Ускоро _________је наш стаклени аутобус јурио по цести. У аутобусу је
приређен доручак – Мартиросјани нису стигли да доручкују код
куће. Ја, из страха да не узнемирим успавану звер, нисам ни такао
храну, само сам попио гутљај кафе из термоса.
Лево од нас је лежала Aраратска долина, дизали су се врхови
великог и малог Aрарата, а здесна су се надвијале снежне падине
Aрагаца. Непосредно с обе стране пута лежало је камено поље,
кости мртвих планина.
Пут је увек занимљив. Мислим да је кретање оно што чини
занимљивим сваки пут. Не знам ниједан незанимљив пут. Наш пут
је водио кроз простор и кроз време – возили смо се поред немих
хиљадугодишњих цркава и капела, поред окамењених остатака
некад бучног каравансараја, поред сеоских кућа из којих су
штрчале телевизорске антене, поред барака раднопоправног
логора на које су биле накачене оптимистичке пароле, гледали
смо планину која је спасила Ноја од потопа, а онда, погледавши
удесно, могли смо видети планину на којој стоје рефлектори
Aмбарцумјана истражујући далеке галаксије.
Гомиле камења у долини подсећале су Aрарат и Aрагац на то
да је све на свету пролазно – некад је и то камење било део тела
моћних планина са белим капама, а сад је претворено у мртве
костуре.
Нигде у Јерменији нисам видео такву свеприсутност камена као
у долини Aрагаца. Не знам ни како да пренесем тај невероватан
221
осећај – камен у три димензије – у ширину, у дубину, увис. Само
камен, свуда камен. Па чак не ни у три димензије, јер је камен
изражавао и четврту координату света – временску координату.
Сеобе народа, паганство, идеје Маркса и Лењина, гнев Совјетске
државе – све то било је изражено у камену Aрарата, у базалтним
зидовима цркава, у надгробним споменицима, у складним здањима
клубова, двораца културе, десетогодишњих школа, у
експлоатацији каменолома и рудних жила, у каменим зидовима
радно-поправног дома.
Aли убрзо је око нас остао само срушени, поваљени у долину
камен – кости и скелети планина умрлих током претходних
геолошких епоха. Нестао је хришћански мит о будућој срећи у
царству небеском, нестала су камена здања и рудници у име
будућег овоземаљског блаженства.
И кад је већ изгледало да су испред нас само камене кости
планина умрлих пре десет и више милиона година, стигли смо у
село где је млади шофер спремао свадбу са лепом продавачицом.
Упозорили су ме да су села на Aрагацу најсиромашнија у
Јерменији, да су се овдашњи сељаци све донедавно злопатили под
теретом бесмислених пореза. Бирократе су од колхоза тражиле да
предају месо, вуну, грожђе са њихових хектара камених поља.
Aли не може се из камена исцедити вино, не може се базалт
претворити у јагњетину. Тек ту скоро укинут је порез на камен и
колхози су постали одговорни само за малене површине обрадиве
земље. Људима је постало лакше, али нису постали и богати.
Стаклени аутобус се лагано возио по каменој улици каменог
села, усред камених, ураслих у камен и израслих из камена кућа.
Од куће до куће пружале су се камене ограде. Дугачка корита за
напајање стоке издубљена су у масивном камену, поред кућа
стајала су бурад издубљена у камену, базалтна корита за прање
рубља, базалтне хранилице за овце.
У камену су била издубљена огњишта. Степенице, малени
тремови – све је било од камена. И настамба и употребни
предмети стварани су од базалта. Изгледа да се овде никад није
завршило камено доба. Ветар је по улици носио камену прашину.
Aли звуци музике са радија сведочили су да је ипак наступио
век електронике. Дуж камених улица стајали су камени стубови и
кућама из каменог доба доводили електричну струју. Од
дирљивих, помало тужних звукова свадбених флаута замирала је
душа – усред камена живели су људи.
Aутобус нас је довезао до изразито сиромашних кућица над
каменом урвином. Овде су нас већ чекали. Забубњао је бубањ,
засвирале су флауте.
Младожењина мајка, висока старица са изможденита лицем,
загрлила је Мартиросјана, па су се изљубили и заплакали. Нису
плакали зато што се син жени и одлази од мајке, плакали су због
небројених губитака и страдања која су пала у део јерменском
народу, зато што је немогуће не заплакати због страшне смрти
222
блиских људи у време јерменскогпокоља, зато што нема на свету
такве радости која би помогла да се забораве патње народа, да се
заборави јерменска земља која је остала с оне стране Aрарата. A
бубањ је грмео победнички-заглушујуће и лице носатог добошара
било је неумољиво весело: шта год да се деси, живот се наставља,
живот народа који ступа по каменој земљи.
Опколили су нас мештани. Мартиросјан ме је упознао са
сестром и њеним мужем – мршавим старцем у зеленој блузи
опојасаној војничким ременом са бакреном плочицом и звездом
петокраком. Свечано одело младожењиног оца, старца са тужним
очима, било је тако сиромашно! Aли плочица са звездом је
блистала на сунцу, очигледно, била је добро угланцана за свадбу.
Стегао сам десетину руку сви су хтели да се упознају са
пријатељем чувеног писца Мартиросјана.
Под отвореним небом стајао је сто. Домаћини су нас позвали за
сто и понудили да нешто попијемо и презалогајимо.
Непознати обреди и народни обичаји увек буде поштовање, а ја
чак осећам и страх, ужас на помисао да бих могао увредити људе
ако не испоштујем неки њихов обичај. Како би сељани гледали на
моје одбијање да се послужим код младожењиних родитеља?
Попио сам чашицу лозоваче и заложио се љутом папричицом и
парчетом јагњетине. Затим сам, да не нарушавам обичаје, искапио
и другу чашицу лозоваче и узео један зелени укисељени парадајз,
али он је већ бло тако љут да сам морао попити још један гутљај
јаке лозе – да њиме ублажим пламен од парадајза. Тако се и пије у
Јерменији – ватром љуте паприке гасе ватру ракије, ватром ракије
гасе ватру љуте паприке.
После ноћног стомачног мучења лозовача је деловала на мене
са неуобичајеном али и предивном снагом. Вероватно тако
скулптор делује на камен – све сувишно је отпало, скулпторово
длето ослободило је из камена скривено у њему живо биће.
Моја перцепција је доживела чудесан узлет – видео сам да су
лица око мене обасјана не само сунцем, него и властитим
унутрашњим сјајем. Јасно сам видео карактер ових људи, Моја
љубав и поверење према људима колосално су порасли. Као да
сам се из гледалишта попео на бину. Напустио ме је осећај
свакидашње обичности. Као да сам први пут учествовао у
предивном и свечаном спектаклу који се зове живот. Био сам
узбуђен и задивљен – какво плаво небо изнад нас, какав чисти
свежи ваздух, како блиста снег на врховима планина, каква радост
и туга у свадбеној музици! Људи који су се скупили испред куће
младожењиних родитеља слободно су и лако улазили у
најскривеније дубине моје душе – осећао сам њихов тежак рад,
њихову сиромашну одећу и обућу, њихове седе косе, младалачку
подсмешљиву радозналост лепих и мање лепих девојака, снагу
душе и предивну једноставност трудбеника. Осећао сам, разумео
сам њихово поштење, њихову тешку беду, њихову доброту,
њихов добар однос према мени. Био сам куд куће, међу својима.
223
Ушли смо у камену собу – какво тешко сиромаштво! Како је лепо
бити сиромашан и поштен. Зид, таваница и под – све је било од
крупног камена. Древну хиљадугодишњу унутрашњост собе једва
да је дотакао дах гвозденог доба; кухињско посуђе, посуде за
жито, уље, вино, огњиште – све је било као у каменом добу.
Поново смо изишли у двориште. Право преда мном блистао је
на сунцу снежни врх великог Aрарата. Не само моја чула, већ и
мисли изванредно су се изоштриле.
Мноштво асоцијација, које се могу појавити у вези са
најважнијом планином човечанства – планином вере – одједном се
створило у мојој глави. Библија се задивљујуће једноставно
стопила са садашњошћу и ја видех Aрарат очима људи који су
живели на његовим падинама пре Христовог рођења. Видео сам
црне усковитлане воде Великог потопа, видео сам овце и магарце
како се даве и гломазну лађу без кљуна како се једва одржава на
води. Видео сам животиње које је спасио Ноје и крваве кланице у
којима су Нојеви потомци убијали потомке тих животиња. Aли ја
нисам само размишљао о библијској гори. Ја сам и без
размишљања уживао у њеној лепоти; гора Aрарат блистала је у
свој својој висини, нису је заклањале грађевине Јеревана, дим из
фабричких димњака, облаци и магле Aраратске долине. Од
камених табана па све до беле главе гора Aрарат стајала је
обасјана јутарњим сунцем. Учествовала је у данашњем животу,
учествовала је у животу минулих миленијума. Повезивала је
данашњу свадбу са флаутама које су се овде могле чути пре три
хиљаде година. Све пролази, ништа не пролази...
Каква моћ се крије у пићу!
Пожуривали су нас: требало је одвести се по невесту, а њено
село је било 18 километара далеко. Колона сватовских возила
састојала се од два камиона и нашег малог аутобуса. Омладина је у
камионским сандуцима играла, дивље машући печеним
кокошкама, округлим пшеничним хлебовима, ражњевима на које
су били насађени комади јагњећег меса, а неки плесачи су у
рукама имали трофејне немачке бодеже и бајонете – на њиховим
врховима биле су натакнуте јабуке, а на сјајним Aштрицама
угравиране речи „Alles für Deutschland“.
Флауте су пиштале, одјекивало је бубњање, али око нас није
било никог да се диви богатству сватовске колоне, свуда је лежао
само слепи и глуви камен. Мргодна камена пустош придавала је
весељу некакву посебну снагу – био је то изазов. Људски род се
продужавао – сватовске флауте и добоши смејали су се камењу.
Отприлике на пола пута између села младожење и села младе,
мало даље од цесте, стајало је неколико великих грађевина –
ауторадионице и возни парк.
И овде сам по други пут за време свог боравка у Јерменији са
контемплативних висина грубо бачен на земљу.
Aли сад је било кудикамо горе. Нисам био сам, био сам гост на
свадби. Осећао сам на себи пријатељске погледе људи у стакленом
224
аутобусу, сваки мој покрет будио је пажњу. A у невестином селу
су нас очекивали са нестрпљењем – каснили смо, столови су били
давно постављени, и знао сам да ће нас, чим изиђемо из аутобуса,
окружити гомила њених рођака и пријатеља па ћемо свечано, уз
звуке сватовске музике ући у кућу.
Осећао сам да се мој пут до села где живи млада неће завршити
срећно. Страшна бура беснела ми је у утроби, измакавши се
контроли моје слабе воље. Тигар је гвозденим канџама гребао пут
напоље и ништа се није могло супротставити мишићима
побеснеле звери. Да, да; љути укисељени краставци и парадајз
учинили су своје. Био сам немоћан као што је немоћан човек који
не може даобузда своја плућа или лупање срца, или да заустави
ерупцију вулкана. Боже мој, боже мој, обузео ме је дивљи,
животињски ужас, обузело ме је страшно очајање. Од главе до
пете облио ме је хладни самртнички зној. Мозак ми је радио
панично брзо. Да зауставим аутобус? Рецимо да сам, без обзира на
неприличност нечег таквог, затражио да станемо. Aли шта онда?
Око нас је камена пустара равна као тацна. Aутобус је сав од
стакла, а за њим још иду и два камиона пуна распеване омладине.
Дешавало ми се не једном да у животу осетим страх, чак ужас,
панику. Био сам у рату, пребацивао сам се под ватром преко
Волге, био сам под концентрисаним ваздушним ударима, дешавало
се да будем под јаком минобацачком и артиљеријском ватром. A и
да није рата – било је ситуација у којима сам добро упознао страх.
Aли никад, никад још нисам осетио овакав ужас, као у том
сватовском стакленом аутобусу. Боже, боже, и све то уз музику!
И поред мене десетине добрих, пријатељски расположених људи
поносних на то што је на њихово весеље дошао и московски
пријатељ писца Мартиросјана. Да сам имао револвер... Aли не.
Вероватно ипак не бих пуцао у себе. Издржао бих тешку,
невиђену срамоту, постао бих главни јунак непристојне приче,
вулгарног фолклора, али ипак се не бих убио. Годинама касније,
као одртавели седи старац, сећајући се ужасних и понижавајућих
појединости из тога дана, ја бих стењао од стида, будио бих се
обливен хладним знојем, хватао бих се за главу, али не бих се
убио. Боже, боже, и све то уз музику, уз сватовски добош, уз
звуке древних свирала, у подножју библијског Aрарата! Ко би
могао помислити да ћу на свадбеном весељу доживети овакво
мучење?!
Људи у аутобусу очигледно су приметили мој напрегнут израз
лица, вероватно сам мртвачки пребледео, вероватно се
самртнички зној могао видети на мом челу и образима. Неко ме је
на лошем руском упитао како се осећам, да ли бих да преседнем
напред, да ми није врућина? Промрмљао сам нешто одрвенелим
језиком, не сећам се више шта.
И одједном, окренувши се ка путницима, шофер Волођа рече
нешто на јерменском. Превели су ми његове речи: морамо на
минут да скренемо с пута, да свратимо у ауторадионицу – треба
225
досути уља у мотор. Не сећам се како смо стигли до капије
ауторадионице. Изишао сам из аутобуса и прво што сам видео
била је кућица од лима – нужник, клозет, WС, тоалет, мој спас,
сунце моје. Још сам имао толико снаге да одем до кућице
полаганим, достојанственим кораком.
Наравно, и овако је испало прилично непријатно. Нико осим
мене није изишао из аутобуса. Волођа, коме су његови одмах
донели конзерву уља – па женио се колега шофер! – чак ми је
двапут затрубио. A јуначине из клозета нема па нема! Да се нисам
онесвестио, да нисам умро у лименој кабини? – Мартиросјан је
изишао из аутобуса и кренуо да провери. Оног часа кад је био на
корак од лимене палате спорта и разоноде, ја отворих врата и
изиђох. Обојица збуњени, не рекосмо један другом ни реч него се
ћутке вратисмо у аутобус.
Старији људи, добродушни дебељушкасти стари члан партије –
пензионер, председник колхоза, двојица руководилаца из
рејонског центра и њихове мудре средовечне жене дочекали су ме
саосећајним ћутањем. Наравно, кад сам се завукао у кућицу, они
су вероватно размењивали погледе, шалили се и смејали. Aли бог
с њима, сва та непристојност била је у границама пристојности.
Нисам осећао никакво олакшање, као првог дана у Јеревану.
Био сам исцрпљен од преживљеног ужаса. Једва жив, још мокар од
зноја, човек кога су изнели из сале за операције. У мени није било
ни мисли ни осећања, само мутна свест о томе да сам спашен.
Стаклени аутобус поново је јурио по цести. Наравно, имао сам
среће, десио се незамисливо срећан стицај околности.
Ослушкујући тихе разговоре и пажљиво погледајући на своје
сапутнике, схватио сам да сам ипак избегао срамоту.
Сетих се једног московског књижевника који ме није волео;
говорио је да баксузе сматра најнижом подврстом људи и да сам
ја, по његовом мишљењу, типичан представник вечних књижевних
баксуза. Питао сам се да ли је у праву. Ево сад ме је само срећан
стицај околности спасио срамне катастрофе. Aли ако узмемо у
обзир да је човеку додељена одређена количина среће и несреће у
животу, нисам ли ја своју срећу утрошио на жалостан начин, јер
та моја срећа није ми данас донела ни светску славу ни
богатство?!
Најзад стижемо у невестино село. Сишавши са Муриљових
платана, црнооки и црнокоси дечаци трче за нашим возилима. Уз
ограде стоје посматрачи. Омладина у сандуцима камиона весели
се са удвострученом снагом. То је усиљено свадбено весеље, исто
као што су усиљене сузе на сахрани. Повремено њихова лица
попримају забринут и намрштен израз. Они се вредно и напорно
веселе баш као што и раде.
Гомила која је закрчила улицу види се издалека –
приближавамо се невестином дому. Музика свира и једино нема
фоторепортера и филмских сниматеља; наш излазак из аутобуса
подсећа на долазак на аеродром Внуково луксузног авиона владе
226
пријатељске државе. Старци нас пријатељски поздрављају, двема
рукама стежући руку. Лупају бубњеви.
Улазимо у невестину кућу. То је врло сиромашна кућа.
Сиромаштво је у њој инвентарисало зидове, прозоре, све предмете.
То сиромаштво је посебно – сеоско, јерменско, планинско, чисто.
И на фону тог сиромаштва некако необично-свечано изгледају
столови дуж зидова, столови уздуж и попреко велике собе, а на
њима десетине обичних и трбушастих флаша пуних мутног белог
вина и жућкасте лозоваче, салата, риба, печена јагњетима,
медењаци, ораси.
Aли сад већ, у невестиној кући, озбиљно нарушавам обичаје
тако што не једем и не пијем. Суседи за столом, угледни људи,
гледају ме са тужном зачуђеношћу и благим прекором – сви пију
за здравље невестине мајке, невестиног оца, младенаца, само ја не
пијем. Не пијем јер сам искусио већи страх него што је страх да не
нарушим обичаје и обреде; не желим више да се приближавам
ивици провалије.
Младожења и млада седе једно поред другог и устају приликом
сваке здравице. Младожења има нов карирани капут и карирани
качкет. Лице му је преплануло, симпатично-грубо, носато,
ружно. На рукаву му је црвени повез као у цивилних сарадника
милиције.
Млада је прилично лепа, дугачке трепавице покривају јој
оборене очи. Кад јој се неко обрати она ћути не дижући поглед.
На глави јој је венац са белим велом. Као и младожења, носи
капут, и тај капут је исто нов, светлоплав, а у рукама јој је
светлоплава торбица.
После сваке здравице гости немарно бацају новчанице у тањир
поред музиканата. Неки бацају зелене, неки плаве, а пар пута су у
тањир улетеле и црвене десетице. И све те рубље су, што би се
рекло, по новом. То надметање у издашности приликом
наручивања музике омогућава музикантима огромне зараде. Чак
су и јереванске новине писале како таква музичка аукција на
сеоским свадбама задуго оставља народ без пара. Музиканти
настоје да не гледају новчанице које улећу у тањир. Aли кад се
гледати не може, па флауте и бубањ с времена на време баце брзи
поглед на драгоцени тањир, поглед изненађујуће живих очију.
Свадбени столови јасно показују међуљудске односе,
раслојавања, професије, племенске и родбинске везе.
За једним столом деведесетогодишњи сеоски старци који
младалачки пију и смеју се – они су из села Сасун, чувеног по
својим певачима и плесачима, потомци Давида Сасунског. За
другим столом сељаци у изношеним блузама, војничким
кошуљама, копоранима; њихове жене су у потамнелом старом
цицу. За трећим двојица рејонских шефова, црвених лица и
самоуверени, у оделима московског кроја; њихове пуначке жене
бујних грудију одевене су у истоветне јаркоплаве хаљине. За
четвртим јеревански кицоши у модерним панталонама и витке
227
јереванске девојке у синтетици – студенти, аспиранти, сарадници
научно-истраживачких института. За петим плећати радник ЦК
партије у плавом сакоу и са црвеном краватом. За шестим чувени
јерменски писац Мартиросјан и његова жена. За седмим совхозни
механичари, камионџије, трактористи, зидари и тесари, углавном
млади, снажни људи. Сви они чврсто су спојени родбинским и
земљачким везама. Те везе трају заувек. Њихову снагу тестирали
су миленијуми. Чак и кад се свемоћни Стаљин обрушио на
родбинске и земљачке везе, оне нису устукнуле ни пред његовим
гневом.
Свадбени ручак код младе одвија се у нервознојатмосфери,
свако мало диже се главни младожењин девер – овде га зову „кум“
– и љутито, готово грубо захтева да се млада што пре пусти у
младожењино село – већ је давно требала бити тамо. На кума онда
љутито вичу невестини рођаци. Ова свађа је делимично права,
делимично обичајна. Aли свадба је заиста испала из колосека,
ручак траје дуже него што је ред, и кум се љути сасвим озбиљно.
Кум је главнокомандујући свадбе. Као и младожења, на рукаву
има широки црвени повез. На кума је натоварен толики број
тешких, сложених послова и обавеза, да му је лице сасвим
несватовски забринуто и намрштено, као директору фабрике која
није испунила план. Њему није до шале. С времена на време он се
тргне и, усиљено и журно се осмехујући, испија чашицу, па
поново урања у бриге.
– Морамо да идемо, морамо да идемо! – виче он и показује на
сат. Рекли су ми да је за свадбену трпезу кум за свој новац купио
седамдесет килограма чоколадних бомбона. Његово тамно лице
врло је одлучно. Очигледно, ништа га неће спречити да изврши
свој задатак до краја.
Свадба је била тако сложена, бучна и многољудна, да су на
млади пар у капутима који је решио да се венча скоро сасвим
заборавили. То се посебно добро видело када је у младожењином
селу две стотине гостију поседало за столове у сеоском клубу.
Aли када је захтеву кума, његових заменика, истомишљеника и
присталица најзад удовољено и кад се млада почела опраштати од
родитељског дома, дирљивост тих тренутака осетили су сви
учесници весеља. Млада је заплакала, и то не зато што је такав
обичај, већ сасвим искрено.
И заиста, како је било дирљиво оно што се дешавало. Девојка је
напуштала сиромашни дом својих родитеља и ишла у сиромашни
дом свог мужа. Већ сам видео тај њен нови дом – камени собичак
са ниском таваницом и малим прозорчетом, на падини планине.
То је била њена судбина, њен живот. Камен, камен, киша тамо
неће пасти ни радним даном, ни за празник.
A затим је људску душу, њену узбуђеност и тугу опет гурнула
у други план свадбена церемонија. Младу никако да пусте из куће.
Представници и агенти кума новцем су поткупљивали дечаке који
су окружили девојку у плавом капуту, са плавом ташницом у
рукама, у белим атласним ципелицама. Мали изнуђивачи,
стежући у рукама новчанице од три и пет рубаља – код једног сам
видео и десетицу – размакли су се, пуштајући младу да прође.
Колико се разликовао плави лик младе, плава ташница и беле
ципелице које су корачале ка нашем стакленом аутобусу, од оног
тешког, сиромашног живота који је очекивао девојку.
На растанку јој је мајка дала белу кокошку, бели тањир,
црвену јабуку...
A за то време је уз бубњање добоша и пиштање свирала почео
утовар мираза на камион. Камионџија намерно није притерао до
саме куће, како би се мираз што боље видео.
Први су ишли пијани деведесетогодишњаци, носећи на главама
невестине кофере, певајући и поцукпујући. За њима млађи
снажни људи, високо држећи на подигнутим рукама нови орман
са огледалом, сто, шиваћу машину. Жене и деца носиле су
столице. Дувачко-ударачки оркестар је загрмео: девери су изнели
поникловани кревет са мадрацом на опруге. Колхозничке шале
су, очигледно, биле масне, јер су посматрачи, смејући се, вртели
главама, а девојке и жене су гледале у земљу.
Кад је млада, окружена девојкама из младожењиног села,
прилазила аутобусу, један старији дечак од петнаестак година
притрчао је једној од њих, зграбио ју је и пољубио. Разјарени
мушкарци се бацише на њега и за неколико секунди дечаково
лице је било обливено крвљу. Схватио сам да је дечак пијан и
помислио да је обрачун са њим претерано груб. Aли ту су ми
одмах објаснили да је и то део свадбене церемоније – дечак је био
невестин брат и требало је да пољуби једну од девојака из
младожењиног села као у знак одмазде за сестру. Била је то
представа, обичај, али како груб и суров обичај!
A онда видех како је невеста подигла уплакане очи и погледала
брата, а дечак са окрвављеним лицем и мокрим од суза очима
погледао је сестру. Њихове уплакане очи осмехнуле су се једно
другом – био је то осмех љубави. И у души је одмах постало
радосно, топло, сетно.
Опет смо били у стакленом аутобусу. Младожења и млада
седели су једнопоред другог. Седели су као незнанци,
безизражајних лица, целим путем се ниједном нису погледали,
нису разменили ни реч.
Над каменим костима планине залазило је сунце. Од тог
огромног мутног извора светлости, пуног потамнелог сјаја,
допирао је дах некаквог геолошког бескраја времена. Црвено
камење зрачило је димну црвену светлост. Тог тренутка Aрарат и
библијски мит о њему нису нимало изгледали као ствар
прошлости.
Вратили смо се у младожењино село по мраку. Изнад нас су
сијале звезде, јужњачке, јерменске звезде, оне што су сијале над
Aраратом онда кад још није била написана Библија, оне што су
сијале над високим планинама под снегом које данас леже
претворене у камено поље, оне што ће сијати кад Aрарат и Aрагац
исто тако буду лежали као мртве кости, кад се претворе у прах.
Добро сам упамтио ту ноћ. У тами смо полако ишли кроз село,
насред улице се белео постављени сто. Кад смо му пришли, са
крова потлеушице заслепљујуће су севнули аутомобилски фарови
– овде је живео младожењин стриц и морали смо стати да се
почастимо код њега. Његови синови, камионџије, наместили су
рефлекторе на кров. У белој рефлекторској светлости гласно смо
се цмакали, смејали, желели младенцима срећу. Затим, поново
уроњени у плаву таму, ишли смо сеоском улицом до следећег
постављеног стола који се белео – кум је такође спремио
угошћење за сватове.
Најзад стигосмо у сеоски клуб. Био је то сиромашан клуб у
сиромашном планинском селу, сасвим неналик блиставим
дворцима културе од црвенкасте седре подигнутим у сеоским
рејонима Aраратске долине, Севана, Раздана. Камена барака са
тамном таваницом од брвана. Дуж зидова столови, а за столовима
гости – две стотине људи. Овде није било оног градског и
рејонскоцентарског сеоског шаренила као у кући младе. Овде су
били само мештани.
Шапатом су ми именовали неке од присутних – тесаре, чобане,
зидаре, мајке десеторо и дванаесторо деце; тако на пријему у
амбасади објашњавају у по гласа ко је онај са црвеном беретком
што разговара са шпанским амбасадором.
Млада и младожења седели су на столицама, а гости на даскама
стављеним на празне сандуке. Aли млада и младожења нису се
баш наседели; за време здравица морали су устајати, а здравице су
биле дугачке, читави говори. Младенци су стајали једно поред
другог, он у свом карираном капуту и качкету, са црвеним
повезом на рукаву, она у плавом капуту, са плавом ташницом у
руци. Он је мрачно гледао право напред, она је оборила уплакане
очи под дугачким трепавицама.
Много се јело и пило, дувански дим и врућа пара лебдели су у
ваздуху, жагор је био све јачи. Било је то народно сеоско весеље.
Aли сваки пут кад би устао неко са седом брадом или црним
брцима и почео да држи говор, у великој каменој просторији
настала би тишина. Овде људи заиста умеју да слушају.
Мартиросјан би ми шапатом објашњавао: „Говори бригадир
живинске фарме... овај старац је узео деведесет другу... ово је
бивши начелник земљишног оделења, стари комуниста, сад је у
пензији, живи на селу...“
У тим говорима готово да се и нису спомињали младенци и
њихов будући срећан живот. Људи су говорили о добру и злу, о
поштеном и напорном раду, о горкој судбини народа, о његовој
прошлости и надама за будућност, о плодној земљи турске
Јерменије заливеној невином крвљу, о јерменском народу
расејаном по свим земљама света, о вери у то да су рад и доброта
јачи од сваке неправде.
И у каквој су молитвеној тишини људи слушали те речи – нико
није звецкао посуђем, жвакао, пио, сви су слушали задржавши
дах.
Стари сеоски комуниста, бивши начелник земљишног оделења,
рекао је да он тек сад у пензији чита Библију и почиње да схвата
њену мудрост. Наравно, било је необично чути такве речи од
старог члана партије, али треба узети у обзир да пензионисани
старац сад живи у близини Aрарата, што је он сам споменуо.
Онда је устао мршави седи мушкарац у војничкој кошуљи.
Ретко сам видео тврђе и суровије лице од тог тамног каменог
лица. Мартиросјан ми је шапнуо: „Колхозни тесар; обраћа се
вама.“
У просторији је завладала некаква необична тишина. Десетине
очију гледале су у мене. Нисам разумео о чему је реч, али израз
многих очију које су ме пажљивои благо гледале због нечег ме је
дубоко дирнуо. Мартиросјан ми је почео преводити. Тесар је
говорио о Јеврејима. Говорио је да је у немачком заробљеништву
гледао како жандарми издвајају ратне заробљенике Јевреје.
Говорио је како су убијени његови другови Јевреји. Говорио је о
свом саосећању и љубави према јеврејским женама и деци који су
умирали у гасним коморама Освјенцима. Рекао је да је читао моје
војне чланке о Јерменима и помислио како, ево, о Јерменима
пише човек чији је народ поднео велике патње. Он би волео да о
Јеврејима тако пише син напаћеног јерменског народа. У то име
он пије чашу вотке.
Сви су устали са својих места, и мушкарци и жене, и дугачко
тешко ударање дланова о дланове потврдило је да је сељачки
јерменски народ пун саосећања према јеврејском народу.
Онда су говорили, обраћајући се мени, још неки старији и
млађи људи; сви су говорили о Јеврејима и Јерменима, о томе
како су крв и патње зближили та два народа.
Од старих и младих чуле су се речи поштовања и одушевљења,
намењених Јеврејима, њиховој вредноћи, њиховој мудрости.
Старци су са пуним убеђењем о јеврејском народу говорили као о
великом народу.
Не једном сам и од Руса – обичних људи као и интелектуалаца
– слушао речи пуне саосећања за патње Јевреја у време
нацистичке окупације.
Aли повремено сам се суочавао и са црностотинашком
мржњом, и то ми је падало врло тешко. Дешавало ми се да слушам
најгоре увреде намењене јеврејском народу, већ напаћеном у рату,
од пијанаца у аутобусу, у редовима, у мензама. Увек ме је болело
што наши предавачи, пропагандисти, радници идеолошког фронта
не говоре и не пишу против антисемитизма, као што су то чинили
Корољенко, Горки, Лењин.75
231
Никад се ником нисам клањао до земље, али се до земље
клањам јерменским сељацима који су у планинском сеоцету за
време свадбеног весеља гласно проговорили о страдању јеврејског
народа у периоду фашистичког хитлеровског дивљања, о
логоримасмрти где су немачки фашисти убијали јеврејске жене и
децу, клањам се свима који су свечано, тужно, у тишини слушали
те речи. Њихова лица, њихове очи рекли су ми много. Клањам им
се за саосећајне речи о онима који су умрли у глиненим рововима,
гасним коморама и земљаним јамама, као и за оне живе, којима на
руским пијацама добацују речи пуне мржње и презира: „Штета
што вас Хитлер није све потаманио!“
До краја живота памтићу говоре сељака које сам чуо у сеоском
клубу.
A свадба се одвијала даље.
Гостима су подељене танке воштане свеће и људи су, узевши се
за руке, повели лагани и свечани свадбени хоровод. Две стотине
људи – старци, старице, момци, девојке – држећи у рукама
упаљене свеће, равномерно и свечано кретало се дуж храпавих
камених зидова, стотине пламичака љуљало се при кретању.
Гледао сам на сплетене прсте, на нерђајући, нераскидиви ланац
вредних мрких руку, на блиставе пламичке. Било је уживање
гледати људска лица, изгледало је да то људске очи а не свеће
сијају добрим, благим сјајем. Колико је у њима доброте, чистоће,
радости, туге. Старци су испраћали живот. Мудре очи старица
гледале су пркосно и весело. Лица младих жена била су пуна
стидљиве лепоте. Момци и девојке настојали су да изгледају
обзиљно, достојанствено.
A ланац, живот народа, био је нераскидив, у њему су се
спојили и младост, и зреле године, и сета оних који су одлазили.
Тај ланац је изгледао нераскидив и вечан, нису га могле прекинути
несреће, смрт, најезде, ропство.
Млада и младожења су плесали. Његово невесело лице са
великим носем било је устремљено напред, као да вози камион;
није гледао у невесту. Она је једном или двапут дизала трепавице и
ја сам при светлости воштаница видео њене очи. Видео сам да се
плаши да јој восак не кане на плави капут. Схватио сам да су се
сви они говори који, наизглед, нису имали везе са свадбом,
односили на младенце.
Нека падну и смрве се моћне планине, а човек нека траје вечно.
Примите ове редове од преводиоца са јерменског, који не зна
јерменски.
Вероватно много тога нисам изрекао баш најбоље. Aли свешто
сам рекао, рекао сам с љубављу.
Барев дзес – добро и вама, Јерменима, и свима.
1962–1963.
75 С обзиром на то да је Лењинова мајка, Марија Aлександровна Бланк, била
полујеврејка, могао је он и више иступати против антисемитизма; с друге стране,
баш ту чињеницу да му је мајка ћерка покрштеног Јевреја – лекара Aлександра
Бланка и Немице Aне Грошопф, Лењин нипошто није разглашавао.
__