Narativna proza srpskog realizma, uklapajuci se u duhovno -ideolosko stanje ovog knjizevnog perioda i istorijskog trenutka,svoje stvaralastvo usmeravala je na savremeni narodni zivot injegove drustvene ( politicke, socijalne, itd. ) probleme. Egzaktno- empirijski model sveta nametao je mimeticki umetnicki izraz,tako da se rec priblizi stvarnosti. Zahvat u tu stvarnost je bioneselektivan - zahvacene su sve sfere zivota, tacnije i nizi i visidrustveni slojevi. Tematika uslovljena angazovanoscu itendencioznoscu, svedena na drustvenu stvarnost, inspirisana jeselom i seoskim zivotom, a nesto kasnije i palanackim. Likovi sutipski i reprezentativni, a jezik stilski neobelezen, informativan,nepristrasan. Posmatrajuci kompozicionu shemu i konstitutivneelemente realisticke narativne proze, vidimo da je, u vecoj meri,ostala tradicionalna.U zizi fabule i dalje je sukob izmedju"pozitivnog" i "negativnog" junaka, sa manjim ili vecim variranjem( nekada je to sukob jedinke i kolektiva ), dakle delovanje"
aktivnog
" junaka. Dogadjaji su predocavani u njihovim
spoljasnjim
vidovima i manifestacijama i to, uglavnom, uvremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednimreagovanjima njihovih ucesnika. Situacije, odnosi, sukobi,sprovode se prvenstveno i pretezno jednostavnom kauzalnoscu,bez koordinata koje upucuju i vode u dubinske slozenosti ljudskogzivota. Zadrzavajuci se na
povrsinskim
slojevima zivotneegzistencije covekove, motivacija i uzrocne veze trazene su samou vremenskim dimenzijama tokova dogadjanja. Ovakvakontekstualna karakterizacija likova pored sebe imala je i opisekoji su sluzili samo kao eksplikativni okviri i imali funkcijudodatnog objasnjenja o postupcima likova, tacnije bili supodredjeni pripovedanju. Pripovedanje se, shodno tome, odvija utrecem licu, koje daje neophodnu objektivnost i sveznanje,katkada je i u obliku skaza.Medjutim, u poslednjim godinama 19. veka, u poslednjoj faziepohe realizma, situacija u narativnoj prozi se menja.Zapostavljajuci folklorne motive ranije rustikalne tematike, aokrecuci se ka gradskom, tacnije palanackom zivotu, polako se ispoljasnja perspektiva okrece ka unutrasnjoj. Dolazi do postepenedezintegracije tradicionalne kompozicione sheme i njenih
1
konstitutivnih elemenata. Impersonalno pripovedanje sve cescezamenjuje pripovedanje u prvom licu, pripovedac ustupa mestoliku - reflektoru, preko koga saznajemo svet i dogadjaje koji su seodigrali pre trenutka pripovedanja. Odnos izmedju pripovedanja iopisivanja se izjednacava, u korist opisa koji nije vise samopomocno sredstvo, vec se osamostaljuje. Uopsteno gledano,smanjuje se obim spoljnih zbivanja, a povecavaju prostoriunutrasnjih prezivaljavanja.Nastavljajuci jednim delom realisticku tradiciju, srpskanarativna proza, u umetnickom i tehnickom smislu, jenapredovala. Obogacena je novim kvalitetima impresionistickog isimbolistickog stilskog postupka, suptilnim nijansama u davanjupsihologije licnosti i novim kvalitetima jezika.Za razliku od izrazito objektivistickog karaktera realizma,srpsku knjizevnost prvih decenija 20. veka, karakterise izrazita
individualisticka
crta. Naime, prvih godina proslog stoleca,nastupaju velike promene. Stariji pisci i oni sa utvrdjenimknjizevnim glasom, nestaju, a umesto njih se javljaju, i to uvelikom broju, mladi pisci do tada nepoznati. Ta promena je imalaza posledicu i promene u knjizevnim shvatanjima i u opstemknjizevnom pravcu.
Raniji pisci, iako, osobeni i u nekoj merioriginalni, bili su pod opstim duhovnim uticajem, imali istu opstuideologiju, knjizevni ukus i iste nacine rada. Sada se to menja.Naravno i izmedju ovih novijih spisatelja se moze pronacizajednicka nit, ali svako ima svoje zasebno knjizevno obelezje i"ide svojim putem", tako da se tu tesko mogu davati opstekarakteristike.
Narativna proza je po nekim osnovnimshvatanjima ostala realisticka i to najvise u tom smislu stoposmatra i dalje iskljucivo stvaran zivot, ali sada u njoj ima mnogovise licnog, to jest, knjizevnog
subjektivizma
, kako Skerlic kaze"lirizma". Tema vise nije siroka slika pojedinih drustvenih sredinaili prikazivanje izrazitih drustvenih tipova, vec se u centru paznjenalaze
pojedinacna psiholoska pitanja
. Sada su junaciusamljene jedinke. Dezintegracija utvrdjene kompozicione sheme injenih konstitutivnih elemenata izvodi se do kraja. Vise nemamo "aktivnog " junaka, vec junaka koji " trpi ", koji je, u krajnjoj liniji,pasivan u zivotu. To dovodi do gubljenja sukoba u smislu
1
J. Skerlic, Istorija nove srpske knjizevnosti, Prosveta, Beograd, 1967., str. 433.
2
J. Skerlic, Isto, str. 434.
2
suprotstavljanja " negativnog " i " pozitivnog " junaka. Sada su tusukobi potpuno drugacijeg karaktera. Iz pripovednog tekstanestaju suvisne intervencije sa autorske visine i junaci seispoljavaju vlastitim postupcima i govorom, sto dovodi dodefabularizacije i fragmentarizacije. Svi ovi momenti, neminovnosu proizisli iz jednog sasvim izmenjenog odnosa pripovedaca ilikova. Raniju impersonalnost i pripovedanje u trecem licu sadazamenjuje sve veca odsutnost pripovedaca koji prednost dajesamom junaku - njegovim mislima, opazajima, dozivljajima,iskazima, gestovima, mimici. . . Sve se prenosi na fokus (tackugledista) samog lika i
situacije se personalizuju
. Pripovedanje je, dakle, ili u prvom ili u trecem, ali fokalizovanom, licu. Shodnotome, imamo i fokalizovane opise, vezane za vizuelne i auditivnemoci junaka, njegove misli, cak i za njegova izmenljiva telesnastanja, i tako prelomljeni kroz njegov dozivljaj, daju nam slikedubljih psihickih stanja, pa i podsvesnih sadrzaja. Naracija i opissada imaju ravnopravan status. Ovakva optika nove pripovedackeopservacije udvaja znacenjski nivo naracije i otkriva dvostrukoststvari i njihovih simbolicnih odbljesaka. Efekti postignutiupotrebom ovakve tehnike su slozeni, a najslozeniji su, naravno,oni koji se postizu na semantickom planu. Jasno je da se koriscenje ovih postupaka, kod spisateljasrpske moderne, nije desilo odmah i odjednom. Ono je bilopostepeno i postupno, a uspesno u manjoj ili vecoj meri. Kod onihizvanrednih talenata, kakav je pisac cije su pripovetke glavnipredmet naseg rada, u vecoj meri je to bilo stvar osecaja negonekog konkretnog znanja ili svesnog koriscenja. Ali, u slucaju kadamozemo da vidimo razne verzije istog dela ili varijante koje ukonacnim izdanjima nisu usle u obzir, dolazimo do zakljucka da jepisac itekako promisljeno dolazio do konacnih resenja, a omukotrpnosti dugogodisnjeg "grcevitog" rada, kakav imamo uslucaju stvaranja romana "Necista krv" ne treba ni govoriti.Borisav Stankovic je prvi pripovedac koji kod nas donosibitne promene u pogledu tematike, narativnog postupka imotivacionog tretiranja likova. NJegovo delo utkiva u nasunarativnu prozu jedan novi ambijent. Taj ambijent se razlikuje od
3
Search History:
Result 00 of 00
00 results for result for
p.
Pripovedacki Elementi u Nekolikim Pripovetkama Bore Stankovica
3.0K
Reads
19
Readcasts
2
Embed Views
More From This User
Notes
Load more
