Welcome to Scribd, the world's digital library. Read, publish, and share books and documents. See more
Download
Standard view
Full view
of .
Save to My Library
Look up keyword
Like this
2Activity
0 of .
Results for:
No results containing your search query
P. 1
ВЕШТИНА ПИСАЊА

ВЕШТИНА ПИСАЊА

Ratings: (0)|Views: 143 |Likes:
Published by Slobodan Jovanovic
ПУТОКАЗИ
UDC 82.091

ВЕШТИНА ПИСАЊА*
Да ли зато што смо Славени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада – или и због једног, и другог, и трећег – тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству
ПУТОКАЗИ
UDC 82.091

ВЕШТИНА ПИСАЊА*
Да ли зато што смо Славени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада – или и због једног, и другог, и трећег – тек, ми најрађе расправљамо велике проблеме, развијамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од приповедача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачи нових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће у музици, у песништву, у сликарству

More info:

Published by: Slobodan Jovanovic on Jun 11, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/14/2013

pdf

text

original

 
П У Т О К А З И
UDC 82.091
ВЕШТИНА ПИСАЊА
*
Да ли зато што смо Славени, или што смо јужњаци, или што нам је култура још млада – или и због једног, и другог, и трећег – тек, ми нај рађе расправљамо велике проблеме, ра-зви јамо их у дуге разговоре и облачимо у звучне речи. Никад нам ништа доста није: од при-поведача тражимо да су филозофи, од филозофа да су пророци, а од песника да су оснивачинових религија. Незадовољни смо: непрестано зазивамо нове Мештровиће, Мештровиће умузици, у песништву, у сликарству, у естетици, у филозофији. Боже – молимо се сваки дан – дај нам генија, дај нам их да нас воде, да објаве свету ко смо и да нам рекне какви смо. Ибринући се тако, са страхом, о раду будућих поколења, проклињемо своје претходнике икаменујемо своје савременике. До наивности се заљубљу јемо у велике теорије, а свим би-ћем презиремо мали и ситни рад.Али, какогод те наше велике чежње сведоче да нам је душа витка и немирна, и узаврелаод несазнане још снаге, фантазија наша безгранична у доброти и лудости, а наше амбици- је благородне, поносне и лепе, оне нам исто тако сведоче и о том да наш интелект нијебаш особито чврст и прав, нити наша воља сигурна и јака. Јер има малих ствари без којихнема ни великих. Има малих ствари о којима треба говорити као и о великима. Безброј
 малих
ствари чине темељ великој згради лепоте, истине и доброте. Ничега нема ни нанебу ни у ваздуху; све је на земљи. Дух је змај; он високо лети у зраку, али конопац требачврсто држати у рукама.Ја ћу данас да говорим о једној малој ствари. Овај кратки чланак неће постављати нова ве-лика питања, ни давати одговоре на стара велика питања; неће бити ни духовит ни забаван;неће обиловати ни оштроумним парадоксима ни прикривеним алузијама; нико од умрлихнеће бити у њему хваљен, нити од живих нападан, или исмејан. Вероватно је зато да ћемногима бити досадан. Али, ја ћу бити задовољан ако ово неколико страница двојици-тројици читалаца буде од неке користи. Ја данас ућуткујем све гласове још неречене својеестетике, и овим малим саставом не желим ништа друго, већ једино да принесем мали при-лог једној малој ствари: да припомогнем штогод унапређењу нашег књижевног стила.
I
Вештина писања!... Књижевни стил!... Они који књижевност сматрају привилегијем иза-браних – за које је књижевником једино песник – они који су заљубљени у магловите сновеи лудују за духовитим полуистинама, – они који не виде везу између личности и друштва,народа и човечанства – они који више свега воле себе и мисле да се око њих окреће свет – тиће рећи да је сваки разговор о том „ситном“ питању сувишан и да сваком треба допуститида пише како хоће и како зна. Књижевност је непосредни израз јаких личности – веле тиљуди са подсмехом супериорних на уснама – књижевност је стварање, које се не може на-
*
 
 Велики календар Књижевног југа 1919
, издаје СХС Одбор жена за сирочад и Књижевни југ, Загреб, стр. 99–113.
 
112
учити; учење су измислили професори да имају од чега живети и да теше глупе како могупостати и они паметни; правог књижевника се не тиче ни естетика, ни култура уопште;он ствара; њему је све
дано
.
Кад и не би било нових одговора на старе нападаје, човек би се могао нашалити с онимакоји презиру „ситнице“ и подсетити их на оно што је рекао још стари Босије: „Данас, ви го-ворите против закона граматике, сутра ћете презирати захтеве разума; сада рђаво разме-штате ствари; напослетку ћете чинити без реда све, ако се не привикнете да свој дух одржа-вате у пажњи, да управљате његовим неодређеним и несигурним покретима, и размишљатео оном што треба да чините.“ Али, није потребно звати у помоћ старог Босијеа, или когадругог. Данас има безброј других разлога да се говори о култури књижевног писања. Књи-жевност није више оно што је негда била.
 Збогом, аристократијо!
зове се данас књижев-ност. Она је престала бити забавом аристократа по крви, и повластицом аристократа подуши. Ако је и стварају јаке личности и значајеви, књижевност је свакидања потреба
сва­кога
човека. У наше доба, сви долазе у прилику да нешто пишу: не само песници, већ и уче-њаци, и лекари, и адвокати, и новинари, и уметници. Писање више није само средство задушин израз, него и виши степен писмености. Писање се разви ја упоредо са општом кул-туром. А култура, она није само стварање, него и учење – особито код заосталих народа инеразвијених појединаца. Кад обични људи уче писати – нека опрости г. Лансон што ћу гаовде покрасти – они не уче писати зато да постану Тени и Меколеји, Ничеи и Бергсони,Флобери и Мопасани, Толстоји и Чехови, Дучићи и Назори, већ зато да знају тачно и јасноизразити своје мисли. Не да се научити
 уметнички
писати, али се да научити
коректно
писати.Расправе о добром писању не намењују се дакле онима који су „савршени“ (иако таких унас има врло мало). И „несавршени“ људи су писмени. Те „несавршене“ не треба ни прези- рати ни запостављати: ако нису велики, они могу бити паметни и могу припомоћи општојкултури. У енглеској књижевности – исто онако како је Волт Витмен певао псалме не самопобедницима већ и побеђенима – један учењак је поздравио пролетере књижевног писањаи довикнуо им:
слава несавршенима!
Јер, најзад, да би једна књижевност била добра, ниједоста да има своја два, три висока представника, него и што већи број оних који пишу ко- ректно и лепо. Један народ није само онда народ од естетске и књижевне културе ако имапет добрих песника, него ако велика множина његових чланова чита и разуме те песнике,а више свега, ако знатан број припадника једног народа и сâм уме
ваљано
изразити својемишљење и осећање. О том се и ради, о том
ваљано.
За њ треба велика предспрема, која семоже постићи само постојаним васпитавањем и учењем.
Код нас, Срба-Хрвата-Словенаца, о добром књижевном писању треба говорити двостру-ко више но код других народа. Не само они који су „несавршени“ и далеко од стваралачког рада уметничког, него ни многи од угледних учењака и књижевника, немају осећаја за финии богат стил. Не узимајући у обзир мален број сјајних и добрих стилиста, наше прозно пи-сање учењака, новинара и приповедача често је сасвим примитивно и једва што се уздиженад обичном писменошћу. Као што ће се видети на примерима који ће ниже бити наведени,проза се код нас пише и ружно и неинтелигентно, готово у већини случајева. У књижевнимсаставима, код нас се греши врло крупно, и у сваком погледу – почев од разраде целокуп-не композиције па до употребе појединих речи. Често, учени и паметни људи, па говоремутно и мутаво до неразумљивости, без реда у излагању и без везе у мислима, речима ру-жним и несхватљивим.
Страшивцима и шовенима ова тврдња може изгледати тврдњом једног преузетног док-тринера, и зато, ради њихова умирења, нека буду наведени и разлози несрећне чињеницеда имамо мало добрих стилиста. Јер, као и свака појава, и ова има своје оправдање и своје разлоге. Први и, свакако, најважнији разлог томе што се код нас сиротињски пише јесте тајшто је наша модерна књижевност врло млада. Језик којим се у књижевности данас служи-мо уведен је као литерарни језик тек пре неких 60-70 година, а за научно писање потпуноизрађен није још ни сада. Политички недовољно самостални, географски поцепани, мате- ријално сиромашни, скорашње културе и без сталног и блиског додира са народима запад-ним м
и нисмо
ни могли за ово кратко време, потпуно израдити један свој фини књижевни
 
113
 језик и створити велик број добрих стилиста. У нашој прошлости ми никад и нисмо имали
 једну
књижевност, која би обухватала
цео
наш народ. Увек су постојале локалне књижев-ности са локалним наречјима. Никад нисмо имали
 једно
просветно и књижевно средиште,које би дало језик и стил
целој
нашој књижевности. – Осим тога, добро писање је увек унепосредној зависности од опште књижевне културе. Због рђавих прилика, непогодних завишу културу, наше естетско и књижевно знање је већма вербално него садржајно. К свемутоме још, за лепо и добро писање треба васпитане воље, прибране пажње, учења и духовне„дисциплине“. „Добро писати, то је исто што и енергично мислити“. Тога у нас обичнонема. Ми нисмо народ који баш особито воли ред и прецизност. У пословима код којих сетражи у првом реду таленат, ту имамо прилично великих људи: у песништву, на пример – у ликовној уметности такође. Али још увек премало имамо људи од духовне сређености икултуре.Потпуно је разумљиво, дакле, зашто се код нас још увек лоше пише. Али једно зло ниједоста само разумети; њега треба на сваки начин и одстранити. Досада, то није чињено, илибар није систематски, а не чини се ни данас. И сад
,
као и пре, кад треба нешто да пишу, нашиљуди су препуштени самима себи: они готово и немају где да се уче правом и лепом писању.О питањима књижевности, и филозофије уметности уопште, код нас су раширене чуднебајке и кобне заблуде: сматра се сувишним свако учење, непотребним свако дубље знање,а презирања и смеха достојним свако „педагогисање“. Сазнавши из новина, на своју несре-ћу, за Бергсонову интуитивну филозофију, неки наши писци је схватише на један особит,можда славенски, али свакако балкански начин: они објавише рат не интелектуализму, већинтелекту самом, и прогласише да су људима довољни њихови инстинкти, као што је изве-сним рибама довољно њихово „чуло равнотеже“.Што је најзабавније, проблем књижевног писања код нас као да уопште и не постоји. Унашим школама, књижевност се још увек учи по филолошким методама, које нимало – илисасвим мало – придоносе правом естетском васпитању и добром књижевном писању. Улитератури, опет, осим г. Богдана Поповића, нико се готово и не бави стилском културом.Строгу патронажу над нашим писањем одувек су имали само филолози – филолози и никодруги. Добри они! Већ педесет година се муче око нас! Слава им и част! Али и покој. Некаони раде свој посао око језика, а књижевност нека оставе књижевницима и естетику есте-тичарима. Доста смо слушали о словима и речима, време је да се говори и о стилу.Јер, они који данас хоће да пишу добро, ако немају ванредних способности морају има-ти вишу естетску и књижевну културу.[...]Да би неко умео јасно, коректно и лепо писати, није доста да разазнаје слова којима сеслужи, и деклинацију и конјугацију речи које употребљава, него мора знати и нешто дру-го, и нешто више, о ваљаном културном писању.Учењацима и приватницима (?!) је данас учити писање утолико потребније што се сва-ким даном и од песника тражи све више стилске културе. Оно што многим нашим песни-цима смета да постану уметници европског значаја није само сиромаштво мисли већ и си- ромаштво израза, баналне фигуре, неотмен говор, тривијалан језик. У љубавној песми данассе већ и не може нешто ново
 мислити
већ само нешто ново
 рећи.
Није доста само
имати,
него треба и
 умети.
Наш народ, који више има него што уме, увидео је то одавна, кад јестворио ону познату изреку да је боље умети него имати – пословицу коју свако зна, и која је постала толико банална, да бих се стидео што је цитирам, кад она за наше дело не би билаи сад још нова и неостварена.Доброг писања нема без добре културе. Прво створимо књижевну културу, а онда ће нами писање бити културно. Али, како да је створимо?Ја жалим што немам ни времена ни спреме да на ово питање одговорим исцрпно: за тоби требала читава књига. У овом чланку, ја ћу се задржати само на два, три главна, више фор-мална принципа доброг књижевног писања и на неколико примера показати најобичнијепогрешке које чине наши прозни писци, да на крају укажем на средства којима би се моглоунапредити наше прозно писање, а с њиме и мален део наше естетско-књижевне културе.

You're Reading a Free Preview

Download
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->