Glavni urednik Predrag Uljarevi Urednici onja ivaljevi imo Eii Likovni urednik Ana Mati

Prevod Vladeta Jeroti

ISBN - 86 - 7420 - 043 - 8

trag u vremenu

Sigmund Frojd autobiografija

NOVA KNJIGA

Bosanska rije Bosnisches Wort Wuppertal Tuzla

Nekolicina meu saradnicima ove Autobiografi je, u uvodu svoga priloga, stavljaju neke ozbiljne na pomene u vezi s osobenou i tekoama preuzetog zadatka. Mislim da smem da kaem daje moj zada tak bio jo vie otean, jer sam izlaganja kakva se ovde zahtevaju ve vie puta objavio, a iz prirode pred meta proizlazi da je u njima bilo vie rei o mojoj linoj ulozi nego to je to uobiajeno ili potrebno. Prvi prikaz razvoja i sadraja psihoanalize dao sam 1909. godine, u pet predavanja na Klark univer zitetu u Vorestru, Mas., na koji sam bio pozvan po vodom dvadesetogodinjice osnivanja institucije.1 Tek pre kratkog vremena popustio sam isku enju da napiem lanak slinog sadraja za jedan ameriki zbornik, poto je ova publikacija, O poe cima dvadesetog veka, priznala znaaj psihoanalize odvajanjem jednog posebnog poglavlja za nju.2
1 Objavljeno na engleskom u Amerikom psiholokom urnalu, 1910. na nemakom, pod naslovom () psihoanalizi, kod F. Deuticke, Be. 7. izdanje. 1924 (sadrano u Vili knjizi Sabranih dela). 2 These eventful years. The twentieth Cenlury in the king as told by ma of its makers. Two volumes. London and New York, The Encyclopaedia Britannica ompany. Moj lanak koji je preveo dr A. A. Bril (A. A. Brill), ini L X X I I I poglavlje druge knjige. (Na nemakom u Sabranim delima, knjiga X I I I , sirana 403.)

Izmeu ta dva spisa pada i rasprava iz 1914. o Istoriji psihoanalitikog pokreta, koja donosi sve ono bitno to bih imao da saoptim na ovome mestu.1 Poto ne bih smeo da sebi protivureim, niti bih hteo da se bez izmena ponavljam, moram poku ati da naem nov odnos ravnotee izmeu subjek tivnog i objektivnog prikazivanja, izmeu biograf skog i istorijskog interesovanja.

Roen sam 6. maja 1856. u Frajburgu, u Morav skoj, jednom malom gradiu dananje ehoslovake. Moji su roditelji bili Jevreji i ja sam ostao Jevrejin. to se oevih predaka tie, mislim da znam da su du go iveli na Rajni (u Kelnu), da su zbog proganjanja Jevreja, u etrnaestom ili petnaestom veku, pobegli na Istok i da su u toku devetnaestog veka poeli da se vraaju iz Litvanije, preko Galicije, u nemaku Austri ju. Kao dete od etiri godine, dospeo sam u Be, gde sam zavrio sve kole. U gimnaziji, bio sam u toku se dam godina najbolji ak, imao sam povlaen poloaj i jedva su me ponekad propitivali. Iako smo iveli u skuenim prilikama, moj otac je zahtevao da ivotni poziv izaberem jedino prema svojim naklonostima. Nisam oseao neku naroitu ljubav prema poloaju i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao,
3 Objavljeno u Psihoanalitikom godinjaku, VI knjiga (X knjiga Sabranih deki).

uostalom, ni kasnije. Naprotiv, pokretala me je neka vrsta ei za znanjem, koja je, meutim, vie bila upravljena na odnose medu ljudima nego na objek te prirode i nisam bio spoznao vrednost posmatranja, kao glavnog sredstva za zadovoljavanje te ei za zna njem. Pri svemu tome, snano me je privuklo tada aktuelno Darvinovo uenje, jer je ono obeavalo iz vanredno napredovanje u shvatanju sveta, i znam da sam, neposredno pre mature, odluio da se upiem na medicinu sluajui na jednom popularnom predava nju raspravu o Geteovom lepom eseju Priroda. Studije na Univerzitetu, koje sam zapoeo 1873, donele su mi najpre nekoliko osetnih razoaranja. Pre svega me je pogodilo to to se od mene oekiva lo da se oseam manje vrednim a ne kao pripadnik toga naroda, jer sam Jevrejin. Ono prvo odbio sam najodlunije. Nisam nikada shvatio zato bi trebalo da se stidim svoga porekla, ili, kako je to poelo da se govori: svoje rase. Odrekao sam se, bez mnogo aljenja, uskraenog mi pripadnitva tome narodu. Mislio sam da za revnosnog saradnika, i bez ova kvog uvrivanja, mora da se nae neko mestace meu ljudima. Ali je za budunost znaajna posledica ovih prvih utisaka sa Univerziteta bila da sam se vrlo rano upoznao sa sudbinom oveka koji se nalazi u opoziciji i koji je iskljuen od kompaktne veine". Na ovaj nain bila je pripremljena izvesna nezavisnost u donoenju suda. Osim toga, u prvim godinama studija morao sam iskusiti da su mi osobenost i uskost mojih sklo7

nosti onemoguile svaki uspeh u vie naunih pred meta, u koje sam bio utonuo s preteranom mladala kom revnou. Tako sam uvideo istinitost Mefistove opomene: Uzalud ete nauno uokolo kruiti Svako naui samo ono to moe. U fiziolokoj laboratoriji Ernsta Brikea (Ernst Brcke) naao sam konano mir i puno zadovolje nje, kao i osobe koje sam mogao da potujem i da se na njih ugledam. Brike mi je dao zadatak iz histo logije nervnog sistema, koji sam mogao da resim na njegovo zadovoljstvo i da nastavim samostalno. Sa kratkim prekidima, radio sam u ovome Institutu od 1876- 1882. i svi su smatrali da sam unapred odre^ den za budue slobodno mesto asistenta. Sami medi cinski predmeti, sa izuzetkom psihijatrije, nisu me privlaili. Medicinu sam studirao prilino nemarno, tako da sam tek 1881. godine, dakle sa znatnim za kanjenjem, promovisan za doktora celokupne me dicine. Preokret je doao 1882, kada je moj osobito uva avani uitelj korigovao irokogrudu lakomislenost moga oca, opominjui me da, s obzirom na moju materijalnu situaciju, napustim teorijsku karijeru. Posluao sam njegov savet, napustio fizioloku labo ratoriju i stupio kao kandidat u optu bolnicu. Tamo sam posle izvesnog vremena unapreen za sekun darnog lekara; radio sam na raznim odeljenjima, vi8

e od pola godine kod Majnerta (Meynert), ije su me delo i linost jo kao studenta oarali. U izvesnom smislu, ja sam jo uvek ostao veran pravcu u radu od koga sam poao. Brike me je uputio na prouavanje kimene modine jedne od najniih vrsta riba (Ammocoetes-Petromyzon), a sada sam preao na centralni nervni sistem oveka, na ije je sloeno grananje upravo tada bacilo jasnu svetlost Fleksigovo otkrie o nejednovremenom razvoju mielinskih omotaa. I to to sam kao objekt istraiva nja izabrao jedino i samo medulu oblongatu znailo je nastavljanje onoga sa ime sam zapoeo. Sasvim suprotno difuznosti mojih univerzitetskih studija u prvim godinama, razvio sam sada naklonost prema iskljuivom usredsreivanju rada na jedan predmet ili problem. Ova naklonost mi je ostala, i kasnije mi je donela prekor jednostranosti. Bio sam sada isto onako marljiv saradnik u In stitutu za prouavanje anatomije mozga kao ranije u Fiziolokom. Tokom ovih bolnikih godina nastali su mali radovi o toku nervnih puteva i poreklu jeda ra u oblongati, koje je bio zapazio Edingen Jedno ga dana predloio mi je Majnert, koji mi je stavio na raspolaganje laboratoriju, ak i onda kada nisam kod njega radio, da se konano posvetim anatomiji mozga, a on obeava da e mi ustupiti svoja preda vanja, jer se osea suvie starim da bi mogao da radi po novim metodama. Odbio sam, uplaen teinom zadatka, a verovatno sam ve tada pogodio da mi genijalni ovek nipoto nije bio naklonjen. 9

U praktinom pogledu, anatomija mozga nije bila nikakav napredak u poreenju sa fiziologijom. Vodio sam rauna o materijalnim zahtevima, time to sam otpoeo studije nervnih bolesti. Ova speci jalna grana se tada u Beu malo negovala, materijal je bio rasturen po razliitim internim odeljenjima, nije bilo povoljne prilike za usavravanjem, ovek je morao da bude svoj sopstveni uitelj. ak i Notnagel (Nothnagel), koji je, kratko vreme pre ovoga, bio izabran, zahvaljujui svojoj knjizi o modanoj lokalizaciji, nije izdvajao neuropatologiju od osta lih oblasti interne medicine. U daljini je blistalo ve liko arkoovo (Charcot) ime, pa sam postavio sebi plan da steknem docenturu za nervne bolesti i tada odem u Pariz na dalje usavravanje. Tokom sledeih godina rada, u svojstvu sekun darnog lekara, objavio sam vie kazuistikih zapaa nja o organskim bolestima nervnog sistema. Poste peno sam se dobro upoznao sa ovom oblau; bio sam jednom u stanju da tako precizno lokalizujem arite u oblongati da patoloki anatom nije imao ta da doda; bio sam prvi u Beu koji je jedan sluaj sa dijagnozom Polyneuritis acuta poslao na secira nje. Usled vesti o mojoj dijagnozi, potvrenoj autop sijom, poeli su da me trae ameriki lekari, kojima sam drao neku vrstu Pidin-ingli kursa sa bole snicima moga odeljenja. O neurozama nisam nita znao. Kada sam jednom svojim sluaocima predsta vio nekog neurotiara sa fiksiranim glavoboljama kao sluaj hroninog, cirkumskriptnog meningitisa,
10

svi su se okrenuli od mene u opravdanoj kritikoj pobuni i moja prevremena nastavnika delatnost doivela je svoj kraj. Treba da primetim, kao za svoje izvinjenje, da je to bilo doba kada su i vei autoriteti u Beu imali obiaj da kod neurastenije postave di jagnozu modanog tumora. Poetkom 1885. godine dobio sam docenturu za neuropatologiju, na osnovu mojih histolokih i klinikih radova. Uskoro potom, zahvaljujui to plom zauzimanju Brikea, dodeljena mi je prilina stipendija za putovanja. U jesen te godine otputo vao sam u Pariz. Stupio sam kao eleve" u Salpetrijeri, ali sam na poetku, kao jedan od mnogih doljaka, nailazio na malo panje. Jednoga dana uo sam kako se arko ali da se od rata nije vie javio nemaki prevodilac njegovih predavanja. Bilo bi mu drago kada bi neko preuzeo prevod na nemaki njegovih Novih preda vanja. Pismenim putem ponudio sam se; znam jo da je pismo sadravalo jeziki obrt da imam samo Aphasie motrice", ali ne i Aphasie sensorielle du francais". Sarko me je primio, uveo i u svoje privat ne odnose i od tada sam imao pun udeo u svemu to se na klinici deavalo. Dok ovo piem, primam bezbrojne rasprave i novinske lanke iz Francuske, koji svedoe o esto kom opiranju da se prihvati psihoanaliza i esto po stavljaju najnetanija tvrenja o mome odnosu pre ma francuskoj koli. Tako itam, na primer, da sam svoj boravak u Parizu iskoristio da se upoznam sa 11

uenjem P. anea (P. Janet) i da sam onda pobegao sa svojim plenom. Zbog toga hou izrino da spome nem da se ime aneovo, za vreme moga boravka u Salpetrijeri, uopte nije pominjalo. Od svega to sam kod arkoa video, na mene su najvie uticala njegova poslednja istraivanja 0 histeriji, koja su delimino bila izvoena jo za vreme moga prisustva. Dakle, dokaz o istinitosti i zakonitosti histerinih fenomena (Introite et hic dii sunt"), esto javljanje histerije kod mukaraca, izazivanje histerinih oduzetosti i kontraktura hipnotikom sugestijom, kao i rezultat istraivanja da ovi vetaki produkti pokazuju do u najsitnije detalje isti karakter kao i spontani, esto traumom izazvani sluajevi. Poneke od arkoovih demonstracija izazi vale su kod mene, kao i kod ostalih gostiju, najpre iznenaenje i sklonost za protivurejem, koje smo pokuavali da potkrepimo jednom od priznatih te orija. On je uvek prijateljski i strpljivo, ali takoe i vrlo odluno, otklanjao ovakve sumnje; u jednoj ovakvoj diskusiji pala je re: Ca n'empeche d'exister", koja mi se nezaboravno urezala u seanje. Danas je poznato da se nije odralo sve emu nas je tada uio arko. Poneto je postalo nesigur no, drugo oevidno nije izdralo probu vremena. Ali je, ipak, dovoljno od toga preostalo to se ceni kao trajna svojina nauke. Pre nego to sam napustio Pariz, dogovorio sam se sa uiteljem o planu jed nog rada, koji bi se bavio poreenjem histerinih i organskih oduzetosti. Hteo sam da dokaem da se 12

kod histerije oduzetosti i anestezije pojedinih delova tela tako ograniavaju kao to to odgovara optoj (ne anatomskoj) ovekovoj predstavi. On je bio sa time saglasan, ali je bilo oigledno da u osnovi ne ma nikakvu naroitu naklonost za dublje ulaenje u psihologiju neuroza. On je ipak u ovu oblast doao od patoloke anatomije. Pre nego to sam se vratio u Be, zadrao sam se nekoliko nedelja u Berlinu, da bih stekao neka znanja o optim bolestima dejeg uzrasta. Kasovic (Kassowitz), koji je u Beu vodio Institut za deje bolesti, obeao mi je da e mi urediti odeljenje za nervna oboljenja dece. U Berlinu sam naiao kod Ad. Baginskog (Ad. Baginsky) na prijateljski pri jem i potporu. Sa Kasovicovog Instituta, tokom idu ih godina, objavio sam vie veih radova o jedno stranim i obostranim modanim oduzetostima kod dece. U vezi sa ovim mi je, kasnije, 1897, Notnagel (Nothnagel) poverio obraivanje odgovarajue ma terije u svom velikom Priruniku opte / specijalne terapije. U jesen 1886. smestio sam se u Beu kao lekar i oenio se devojkom koja je u jednom udaljenom gradu ekala na mene vie od etiri godine. Vraaju i se unazad, mogu da kaem da je krivica moje verenice bila to nisam ve u onim mladim godinama postao slavan. Sporedno ali duboko interesovanje nagnalo me je da 1884. nabavim od Merka tada ma lo poznati alkaloid kokain, da bih prouavao njego vo fizioloko dejstvo. Usred ovog rada pojavila se 13

mogunost da krenem na put i ponovo vidim svoju verenicu, od koje sam bio odvojen dve godine. Brzo sam okonao istraivanja o kokainu, predviajui u svojoj publikaciji da e se uskoro ukazati mogu nosti dalje primene toga sredstva. Moga prijatelja, onog lekara L. Kenigtajna (L. Knigstein) nago vorio sam da ispita u kojoj se meri moe primeniti anestetino svojstvo kokaina na bolesne oi. Kada sam se vratio sa odsustva, uo sam da nije on, ve jedan drugi prijatelj, Karl Koler (Carl Koller), (sada u Njujorku), kome sam takoe govorio o kokainu, izvrio odlune opite na oima ivotinja i demonstri rao ih na oftalmolokom kongresu u Hajdelbergu. Koler zbog toga s pravom vai kao pronalaza kokainske lokalne anestezije, koja je postala tako zna ajna za malu hirurgiju; zbog ovog mog tadanjeg propusta ipak nisam zamerio svojoj verenici. Vraam se opet svome nastanjivanju, u svojstvu nervnog lekara, u Beu 1886. Bila mije dunost da u Lekarskom drutvu podnesem izvetaj o onome to sam kod arkoa video i nauio. Naiao sam, me utim, na lo prijem. Merodavne linosti, kao to je bio i predsedavajui, intemista Bamberger, ocenili su kao neverovatno ono to sam ispriao. Majnert je zahtevao da sluajeve kakve sam opisao pronaem u Beu i prikaem Drutvu. Ovo sam i pokuao, ali lekari primarijusi, na ijim sam odeljenjima naao takve sluajeve, nisu mi dopustili da ih posmatram ili obradim. Jedan od njih, stari hirurg, direktno je uzviknuo: Ali, gospodine kolega, kako moete da 14

govorite takve besmislice! Hysteron znai ipak ute rus. Kako moe da bude neki mukarac histerian?" Uzalud sam prigovarao da mi je potrebno samo raspolaganje bolesnikom, a ne odobravanje moje dijagnoze. Najzad sam pronaao van bolnice sluaj klasine histerine hemianestezije kod jednog mu karca i prikazao ga u Lekarskom drutvu. Ovoga puta su mi pljeskali, ne pokazujui nikakvo dalje interesovanje za mene. Utisak da su veliki autoriteti odbili moju novost ostao mije nepokolebljiv; naao sam se u opoziciji sa tvrenjem o postojanju histeri je kod mukaraca i sa sugestivnim izazivanjem hi sterinih oduzetosti. Kada mi je uskoro potom bio onemoguen pristup u laboratoriju za izuavanje mozga i kada vie nisam mogao da naem mesta, u toku semestra, za svoja predavanja, povukao sam se iz akademskog ivota i udruenja. Lekarsko dru tvo nisam vie u svome veku posetio. Ako se htelo iveti od leenja nervnih bolesnika, oigledno im se moralo u neemu i pomoi. Moj terapeutski arse nal obuhvatao je samo dva oruja: elektroterapiju i hipnozu, jer poslati nekoga u banju, posle jedne je dine konsultacije, ne bi predstavljalo dovoljan izvor prihoda. U elektroterapiji oslonio sam se na Erbov prirunik, koji je stavljao na raspolaganje detaljna uputstva za leenje svih simptoma nervnih bolesti. Na alost, morao sam ubrzo iskusiti da pridrava nje ovih propisa nije nikada pomoglo, jer ono to sam smatrao rezultatom egzaktnog posmatranja predstavljalo je fantastinu konstrukciju. Uvianje

15

da delo najpoznatijeg imena nemake neuropatologije nema vie veze sa realnou nego neki egipat ski" sanovnik, kakav se prodaje u naim narodnim knjiarama, bilo je bolno, ali je ono doprinelo da se reim jednog daljeg dela naivne vere u autoritete, koje se jo nisam bio oslobodio. Tako sam ostavio elektrini aparat jo pre no sto je Mebius (Mbius) izrekao odluujuu re: uspesi elektrinog leenja nervnih bolesnika, onde gde ih uopte ima, dejstvo su lekarske sugestije. Sa hipnozom je ve bilo bolje. Jo kao student prisustvovao sam jednoj javnoj predstavi magnetizera" Hanzena (Hansen) i tada primetio daje ogled na osoba, kad bi zapala u kataleptinu ukoenost, po stajala smrtno bleda i tako ostajala za vreme itavog trajanja ovog stanja. Ovim se uvrstilo moje ubeenje o istinitosti hipnotikih fenomena. Ovo shvatanje nalo je u Hajdenhajmu (Heidenhaim), uskoro potom, svoga naunog pobornika, to meutim pro fesore psihijatrije nije spreavalo da jo dugo progla avaju hipnozu kao neku prevaru, a pored toga jo i kao neto opasno i da sa potcenjivanjem posmatraju hipnotizere. U Parizu sam video da je moguno bez opasnosti posluiti se hipnozom kao metodom, koja je u stanju da kod bolesnika stvori simptome i pono vo ih ukloni. Tada je doprla do nas vest da je u Nansiju nastala kola koja je u terapeutske svrhe, i to u velikom obimu i sa naroitim uspehom, primenila sugestiju sa ili bez hipnoze. Sasvim je bilo prirod no to sam se posluio hipnotikom sugestijom kao
16

glavnim sredstvom rada u prvim godinama moje lekarske delatnosti, ne u/imajui u obzir vie sluajne i nesistematske psihoterapeutske metode. To je, istina, znailo odricanje od leenja organ skih nervnih bolesti, ali je to nanelo malo tete. Jer, s jedne strane, leenje ovakvih stanja nije uopte ima lo povoljnih izgleda a, s druge strane, mali broj ova kvih bolesnika gubio se u gradskoj praksi privatnog lekara prema mnotvu nervoznih, iji se broj jo i poveavao usled toga to su neizleeni lutali od jednog do drugog lekara. Rad sa hipnozom bio je, ina e, zbilja primamljiv. Prvi put se doivelo oseanje da je savladana sopstvena nemo, glas udotvorca bio je vrlo laskav. Tek kasnije otkrio sam koji su ne dostaci takvog rada. Za sada, mogao sam da se po alim samo na dve take; prvo, to ne mogu da se hipnotiu svi bolesnici, drugo, to se kod pojedinaca ne postie onoliko duboka hipnoza koliko se to eli. U nameri da usavrim svoju hipnotiku tehniku, ot putovao sam u leto 1889. u Nansi, gde sam proveo nekoliko nedelja. Video sam dirljivog, starog Lieboa (Liebault) pri radu sa siromanim enama i decom iz radnikih slojeva; bio sam svedok iznenaujuih Bernemovih (Bernheim) eksperimenata sa njegovim bolnikim pacijentima i poneo najjae utiske o mo gunosti snanih duevnih zbivanja koja ipak ostaju skrivena ljudskoj svesti. U cilju uenja, privoleo sam jednu moju pacijentkinju da doe za mnom u Nansi. To je bila otmena, genijalno obdarena histerika, koja mije bila preputena, poto nisu znali ta s njome da 17

rade. Hipnotikim uticajem, omoguio sam joj egzi stenciju dostojnu oveka, i mogao sam da je uvek iznova izvuem iz njenog jadnog stanja. To to se njeno stanje posle izvesnog vremena uvek vraalo, pripisao sam, u svome tadanjem neznanju, injenici da njena hipnoza nikada nije dostigla stepen somnabulizma sa amnezijom. Sada je Bernem sa njome po kuao nekoliko puta, ali nije ni on vie postigao. On mi je otvoreno priznao da postie velike terapeutske uspehe pomou sugestije samo u svojoj bolnikoj praksi, ne i kod svojih privatnih pacijenata. Vodio sam sa njime vrlo ive razgovore i prihvatio se da prevedem na nemaki njegova oba dela, i to o suge stiji i njenom terapeutskom dejstvu. U periodu izmeu 1886-1891. malo sam nau no radio i jedva neto objavio. Postavio sam sebi zadatak da se snaem u novom pozivu i osiguram egzistenciju sebi i porodici, koja je brzo rasla. 1891. pojavio se prvi meu radovima o modanim oduzetostima kod dece, u suradnji sa mojim prijateljem i asistentom dr Oskarom Rijem (Oskar Rie). Iste go dine, nalog za saradnju na medicinskom prirunom reniku pobudio me je da izloim uenje o aluzija ma, kojim je tada vladalo isto lokalizaciono gledi te Vernike-Lihthajma (Wernicke-Lichtheim). Plod ovoga napora bila je mala, spekulativno-kritika knjiga Prilog razumevanju afazija. Sada treba da izloim kako je dolo do toga da je nauno istraiva nje ponova postalo glavni interes moga ivota.

IX

II

Dopunjavajui svoje ranije i/laganje, moram navesti da sam od poetka upotrebljavao, osim hipnotike sugestije, jo i hipnozu u jednom drugom cilju. Posluio sam se njome da bih saznao od bole snika neto o istorijatu nastanka njegovog simpto ma, koji on u budnom stanju ili nije mogao uopte da saopti, ili samo nepotpuno. Ovakav postupak iz gledao je ne samo delotvorniji od obine sugestivne naredbe ili zabrane, ve je zadovoljavao i naunu ra doznalost lekara, koji je imao prava da neto sa/na o poreklu fenomena koji je teio da otkloni putem monotone, sugestivne procedure. Do ovakvog drugaijeg postupka doao sam, meutim, na sledei nain. Jo u Brikeovom labo ratorijumu upoznao sam dr Jozefa Brojera (Josef Breuer), jednog od najuglednijih porodinih lekara Bea, koji je takoe imao naunu prolost, jer od njega potiu radovi od trajne vrednosti, o fiziologi ji disanja i o organu za ravnoteu. Bio je to ovek izvanredne inteligencije, etrnaest godina stariji od mene; nai odnosi postali su ubrzo intimniji, postao mi je prijatelj i pomaga u tekim ivotnim situaci jama. Uobiajili smo da saoptavamo jedan drugo me sva svoja nauna interesovanja. Naravno, ja sam
19

bio u ovim odnosima onaj deo koji dobija. Razvoj psihoanalize stajao me je kasnije njegovog prijatelj stva. Nije mi bilo lako da platim ovakvu eenu, ali bilo je to ncizbeno. Brojer mije saoptio, jo pre moga odlaska u Pa riz, o jednom sluaju histerije koji je on na naroit nain leio, u vremenu od 1880-1882, pri emu je postigao duboke uvide u uzrok i znaenje histeri nih simptoma. To se dakle odigralo u vremenu ka da su aneovi radovi pripadali jo budunosti. On mi je u vie mahova itao delove iz istorije bolesti, pri emu sam stekao utisak da je ovde vie uraeno za razumevanje neuroza nego ikada ranije. Odluio sam u sebi da o ovome nalazu obavestim Sarkoa ka da budem doao u Pariz, to sam zaista i uinio. Ali uitelj nije pokazivao nikakvo interesovanje za mo ja prva nagovetenja, tako da se vie nisam vraao na ovu stvar i u sebi je takode napustio. Kada sam se vratio u Be, okrenuo sam se pono vo Brojerovom posmatranju, traei da mi o tome pria vie. Pacijentkinja je bila mlada devojka, ne svakidanjeg obrazovanja i obdarenosti, a obolela je za vreme negovanja svoga oca, koga je neno volela. Kada ju je Brojer preuzeo, pruala je aroliku sliku oduzetosti sa kontrakturama, koenjima i sta njima psihike zbunjenosti. Na osnovu jednog slu ajnog zapaanja, lekar je saznao da ona moe da se oslobodi takvih pomuenja svesti ako se podstakne da recima izrazi svoju afektivnu fantaziju koja u datom momentu vlada njome. Na osnovu tog iskustva. 20

Brojerje stekao metodu leenja. On ju je dovodio u stanje duboke hipnoze i svaki put joj je nalagao da pria o onome to je titi. Poto su na ovaj nain bili savladani napadi depresivne zbunjenosti, on je primenio isti postupak za otklanjanje njenih koenja i telesnih smetnji. U budnom stanju, devojka je isto tako malo kao i ostali bolesnici znala da kae kako su nastali njeni simptomi, ne pronalazei nikakve veze izmeu njih i bilo kakvih utisaka iz svoga i vota. U hipnozi, meutim, ona je odmah otkrivala traenu povezanost. Pokazalo se da svi njeni simpto mi proizlaze iz vrlo upeatljivih doivljaja za vreme nege bolesnog oca, dakle da su imali smisao i odgo varali ostacima ili reminiscencijama ovih afektivnih situacija. Obino se tako deavalo da je ona morala, kraj oeve bolesnike postelje, da potiskuje neke misli ili impulse; na njihovom mestu. kao njihov zastupnik, pojavljivao se kasnije simptom. Po pravi lu, simptom nije bio rezultat suzbijanja jedne jedine traumatske" scene, ve ishod zbira mnogobrojnih slinih situacija. Kada se bolesnica u hipnozi pono vo, na halucinatoran nain, setila jedne takve situa cije i naknadno, slobodnim razvojem afekta dovela do kraja ranije potisnuti duevni akt, simptom je iezao i vie se nije pojavljivao. Ovakvim postup kom, Brojer je, dugim i munim radom, uspeo da oslobodi svoju bolesnicu svih njenih simptoma. Bolesnica je ozdravila i od tada ostala zdrava, ak sposobna za znaajna ostvarenja. Ali nad isho dom hipnotikog leenja nadvio se mrak, koji mi
21

Brojer nikada nije osvetlio; nisam mogao takoe da razumom zato je on svoje, kako mi je izgledalo, neprocenjivo saznanje tako dugo drao u tajnosti, umesto da njime obogati nauku. Sledee pitanje bilo je da li se sme uoptiti ono to je on pronaao na jednom jedinom bolesnom sluaju. Odnosi koje je otkrio iz gledali su mi tako fundamentalne prirode da nisam mogao da verujem da oni ne postoje u bilo kojem sluaju histerije, kada je ve njihovo postojanje bilo dokazano u jednom jedinom sluaju. Ipak, moglo je o tome da odlui samo iskustvo. Poeo sam da pona vljam Brojerova istraivanja na svojim bolesnicima ne bavei se niim drugim, naroito od kada mije poseta Bernemu 1889. pokazala ogranienu sposobnost delovanja hipnotike sugestije. Kada sam tokom vie godina uvek nailazio samo na potvrdu ovoga i to u svakom sluaju histerije koji se mogao leiti na ovaj nain i kada sam ve raspolagao znatnim materijalom posmatranja koja su bila slina njegovim, predloio sam mu zajedniku publikaciju, protiv koje se on, na poetku, estoko opirao. Najzad je popustio, naroito od kada su u meuvremenu aneovi radovi potvrdi li jedan deo njegovih rezultata, naime, svoenje histerinih simptoma na utiske iz ivota, kao i njihovo otklanjanje hipnotikom reprodukcijom in status nascendi". 1893. objavili smo prethodno saoptenje: O psihikim mehanizmima histerinih fenomena, a 1895. sledovala je naa knjiga: Studije o histeriji. Ako je dosadanje izlaganje izazvalo u itaoca utisak da su Studije o histeriji Brojerovo duhovno
11

mw

vlasnitvu, u onome to je bitno u njenom materijal nom sadraju, onda je to ba ono to sam ja uvek tvr dio i to sam i ovoga puta hteo da kaem. Danas se vie ne moe utvrditi u kojoj sam meri saraivao na razradi teorije koju knjiga izlae. Ta teorija je skrom na i ograniava se samo na neposredno izlaganje posmatranja. Ona ne trai da dokui prirodu histerije, ve samo da osvetli nastanak njenih simptoma. Pri tome, ona naglaava znaaj afektivfiog ivota, va nost razlikovanja svesnih i nesvesnih (bolje: svesti pristupanih) duevnih zbivanja, uvodi jedan dina miki faktor, pretpostavljajui da simptom nastaje nagomilavanjem nekog afekta, i jedan ekonomski, posmatrajui isti simptom, kao rezultat pretvaranja izvesne koliine energije koja se upotrebljava ina e na drugi nain (tzv. konverzija). Brojer je na postupak nazvao katartikim; kao terapeutski cilj oznaen je postupak, kojim se onaj deo afektivnog udela to se upotrebljava za odravanje simptoma, a koji je dospeo na pogrean kolosek i tamo ostao ukleten, odvodi na normalan put na kojem onda uspeva pranjenje (abreagovanje). Praktini uspeh katartike procedure bio je izvanredan. Nedostaci koji su kasnije utvreni bili su nedostaci svakog hipnotikog leenja. Jo i danas postoji mnotvo psi hoterapeuta koji su ostali pri katarzi u Brojerovom smislu, hvalei je. U leenju ratnih neurotiara, u nemakoj vojsci za vreme svetskog rata, ona je po novo potvrdila svoju vrednost u rukama E. Zimela (E. Simmel), kao skraena metoda leenja. U teoriji
23

katarze nema mnogo rei o seksualnosti. U istorijama bolesti koje sam ja priloio Studiji, momenti iz seksualnog ivota igraju izvesnu ulogu, ali bivaju jedva drugaije ocenjeni nego druga afektivna uzbu enja. O svojoj prvoj pacijentkinji, koja je postala slavna, Brojer pria da je seksualno kod nje bilo za udo nerazvijeno. Na osnovu Studija o histeriji nije se lako moglo odgonetnuti kakav znaaj ima seksu alnost u etiologiji neuroza. Sledei deo razvoja - prelaz od katarze na stvar nu psihoanalizu - ve sam toliko puta opirno opi sivao da e mi teko pasti da ovde iznesem neto novo. Dogaaj kojim poinje ovo razdoblje bilo je Brojerovo povlaenje iz nae radne zajednice, tako da sam se jedino ja morao starati o njegovom nasleu. Razlike u miljenju izmeu nas poele su da se pojavljuju, istina, ve rano, ali one nisu dovodile do razdvajanja. Po pitanju kada neki duevni tok posta je patogen, tj. iskljuen iz normalnog toka reakcije, Brojer je dao prednost jednoj, tako rei, fiziolokoj teoriji; on je smatrao da ovakva zbivanja, koja su nastala u izuzetnim - hipnoidnim - duevnim stanji ma, ne podleu normalnoj sudbini. Ovim je nabae no novo pitanje i to o poreklu ovakvih hipnoida. Ja sam, naprotiv, pre nasluivao da je re o igri snaga, o dejstvu namera i tenji, kao to se to vidi u nor malnom ivotu. Tako je hipnoidna histerija" staja la nasuprot neurozi odbrane". Ali ovakve i sline protivrenosti ne bi ga odvratile od stvari da se nisu pojavili i neki drugi momenti. Jedan od njih bio je 24

taj tuje on, kao internista i porodini lekar, bio vrlo zauzet, tako da nije mogao kao ja da posveti svu svo ju snagu katartikom radu. Dalje, on je bio pod uticajem prijema na koji je naa knjiga naila u Beu i u zemlji. Njegovo samopouzdanje i otpornost nisu bili na visini njegove ostale duhovne organizacije. Kada su, na primer. Studije doivele otro kritikovanje Strimpela (Strmpell), ja sam mogao samo da se nasmejem kritici bez razumevanja, on je, meutim, bio ojaen i postao obeshrabren. Njegovoj odluci doprineli su ipak ponajvie moji sopstveni dalji ra dovi, koji su se kretali u pravcu sa kojim je on uza lud pokuavao da se sloi. Teorija koju smo pokuali da izgradimo u Stu dijama bila je jo vrlo nepotpuna, naroito je jedva bio dodirnut problem etiologije, kao i pitanje na ko me terenu nastaje patogeni dogaaj. Iskustvo koje je brzo raslo pokazalo mi je da iza pojava neuroze ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuenja, ve da su one po pravilu seksualne prirode, bilo da je to neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delovanje ranijih seksualnih doivljaja. Na taj rezultat nisam bio pripremljen, moje oekivanje nije imalo nikakav udeo u tome, istraivanju neurotiara pri stupio sam potpuno bezazleno. Kada sam 1914. pisao Istoriju psihoanalitikog pokreta, oiveli su mi u seanju neki Brojerovi, arkovljevi i Hrobakovi (Chrobak) sudovi, na osnovu kojih sam i ranije mogao dospeti do takvog saznanja. Samo, tada jo nisam shvatao ta su ovi autoriteti mislili, oni su mi
25

rekli vie nego to su i sami znali i bili spremni da zastupaju. Ono to sam od njih uo dremalo je u meni neaktivno, sve dok, prilikom katartikih istra ivanja, nije izbilo kao, na izgled, originalno sazna nje. Ni sam tada jo nisam znao da sam svoenjem histerije na seksualnost dosegnuo do najstarijih vre mena medicine i nadovezao se na Platona. Ovo sam saznao tek kasnije, iz jednog lanka Havelok Hlisa (Havelock Ellis). Pod uticajem svoga iznenaujueg otkria, ui nio sam sada sudbonosan korak. Nisam se zadrao na histeriji, ve sam otpoeo da istraujem seksualni ivot takozvanih neurasteniara, koji su u velikom broju dolazili u moju ordinaciju. Ovaj eksperiment stajao me je, dodue, omiljenosti kao lekara, ali mi je doneo dokaze koji jo i danas, skoro trideset godi na kasnije, nisu oslabili. Trebalo je savladati mnogo pritvorstva i prikrivanja, ali kada je to postignuto, moglo se utvrditi da su u svih ovih bolesnika posto jale teke zloupotrebe seksualne funkcije. Pri veli koj uestalosti ovakvih zloupotreba, sjedne strane, i neurastenije s druge strane, njihovo esto zajedni ko pojavljivanje, nije, naravno, imalo veliku doka znu snagu, ali nije se ostalo samo na ovoj jednoj gruboj injenici. Otrije posmatranje nagnalo me je da iz arolike zbirke bolesnih stanja, koja su bila obuhvaena imenom neurastenije, izdvojim dva sa svim razliita tipa, koji su se mogli pojavljivati u bilo kojoj meavini, ali su se pri svemu tome mogli posmatrati i u istom obliku. U jednom tipu, napadi 26

straha bili su centralni fenomen, sa njihovim ekviva lentima, rudimentarnim formama i hroninim simptomima-surogatima; zbog toga sam ovaj tip nazvao: neuroza straha. Za drugi tip, ograniio sam se na naziv: neurastenija. Sada je bilo lako ustanoviti da svakom od ovih tipova, kao etioloki momenat, od govara drugaija abnormalnost seksualnog ivota (coitus interruptus. uzbuenje koje spreeno u akci ji, este polui je u prvom tipu). Za izvesne. naroito instruktivne sluajeve, kod kojih se desio iznenadni preokret slike bolesti od jednog tipa drugome, mo glo je da se dokae da mu je uzrok leao u odgo varajuoj promeni seksualnog reima. Ukoliko se zloupotreba mogla prekinuti i zameniti normalnom seksualnom delatnou, dolazilo je do upadljivog poboljanja stanja. Tako sam bio doveden dotle da u neurozama uopte sagledam poremeaje seksualnih funkcija i to tzv. aktualne neuroze, kao direktan izraz toksino sti, a psihoneuroze kao psihiki izraz svih poremea ja. Ovakvom postavkom moja lekarska savestoseala se zadovoljenom. Nadao sam se da sam ispunio izvesnu prazninu u medicini koja nije htela ovako bioloki znaajnoj funkciji da prizna nikakva druga oteenja osim onih infektivne prirode, ili usled ne ke grube, anatomske lezije. Osim toga, odgovaralo je lekarskom shvatanju da seksualnost nije samo psi hika injenica. Ona je posedovala i svoju somatsku stranu, ak joj se smeo pripisati izvestan, naroit he mizam, a seksualno uzbuenje moglo se svesti na
27

prisutnost odreenih, iako jo nepoznatih materija. Morao je postojati dovoljan razlog to prave, spon tane neuroze nemaju ni sa jednom drugom grupom bolesti toliko slinosti kao sa pojavama intoksika cije i apstinencije, koje nastaju ili unoenjem izve'snih toksinih supstancija ili njihovim liavanjem, ili pak slinosti sa Bazedovljcvom boleu, ija je zavisnost od produkata titnjae poznata. Kasnije vie nisam imao prilike da se vraam na istraivanje aktuelnih neuroza. Ovaj deo moga ra da nisu nastavili ni drugi. Ako se danas osvrnem na moje tadanje rezultate, prepoznajem ih kao prva, gruba shematiziranja, verovatno mnogo komplikovanijeg stanja stvari. Ali mi oni i danas jo u celini izgledaju tani. eleo sam kasnije da podvrgnem psi hoanalitikom istraivanju sluajeve isto juvenilne neurastenije; naalost, do ovoga nije dolo. Da bih predupredio pogrena shvatanja, elim da naglasim da sam daleko od toga da negiram postojanje psihi kih konflikata i neurotinih kompleksa u neurasteni je. Tvrenje se odnosi samo na to da simptomi ovih bolesnika nisu psihiki determinisani i analitiki razreivi, ve se moraju shvatiti kao direktne, toksine posledice ometenog seksualnog hemizma. Kada sam u sledeim godinama, posle Studija, stekao ovakvo shvatanje o etiolokoj ulozi seksual nosti u neurozama, odrao sam nekoliko predavanja u lekarskim udruenjima, nailazei samo na nevericu i protivljenje. Brojer je pokuao jo nekoliko pu ta da svoj veliki lini ugled stavi na terazije u moju 28

korist, ali nije postigao nita i bilo je uoljivo da ni on nije bio naklonjen priznanju seksualne etiologije. On me je mogao pobiti ili zbuniti ukazivanjem na svoju prvu pacijentkinju. u koje, navodno, seksu alni momenti nisu igrali nikakvu ulogu. Meutim, to nikada nije uinio; dugo to nisam razumeo, dok nisam nauio da ovaj sluaj tumaim tano i da rekonstruiem ishod njegovog leenja na osnovu ne kih njegovih ranijih primedaba. Postoje izgledalo da je katartiki deo leenja zavren, pojavilo e u devojke, iznenada, stanje prenosne ljubavi", koje on vie nije znao da povee sa njenim bolesnim sta njem, ve se pred njom povukao preneraen. Oe vidno mu je bilo muno da se podsea ovog privid nog neuspeha. U odnosu prema meni, kolebao se izvesno vreme izmeu priznanja i otre kritike, za tim su naile sluajnosti, koje nikada ne izostaju u napetim situacijama, i mi smo se razili. Moje bavljenje formama opte nervoznosti imalo je, sada, za dalju posledicu da sam izmenio tehniku katarze. Napustio sam hipnozu traei da je zamenim nekom drugom metodom, jer sam hteo da se oslobodim terapije ograniene samo na histeriformna stanja. Porastom iskustva, javile su mi se dve teke sumnje u odnosu na primenu hipnoze, ak i u slubi katarze. Prva je bila da su ak i najlepi rezultati odjednom iezavali kada je lini odnos prema pacijentu bivao pomuen. Oni su se, dodue, uspostavljali ako bi se naao put pomirenju, ali je ovek bio pouen da su lini, afeklivni odnosi jai od
29

svakog katartikog rada, a upravo ovim momentom nije se moglo vladati. Tada sam jednoga dana stekao iskustvo koje mi je u otroj svetlosti pokazalo ono to sam ve davno nasluivao. Kada sam jednom jednu od mojih najposlunijih pacijentkinja, kod ko je je hipnoza omoguavala najudnovatije vetine, oslobodio njenih patnji, svoenjem njenih napada bola na njihov povod, ona mi se, pri buenju, obisnula o vrat. Neoekivan ulazak nekog od posluge oslobodio nas je munog raspravljanja, ali smo se od tada, preutnim sporazumom, odrekli nastavlja nja hipnotikog leenja. Bio sam dovoljno trezven da ovaj sluaj ne pripiem svojoj linoj neodoljivosti, ve sam misho da sam uspeo da shvatim prirodu mistinog elementa koji je delovao iza hipnoze. Da bih ga iskljuio ili bar izolovao, morao sam da napu stim hipnozu. Hipnoza je ipak izvanredno posluila katartikom leenju, i to, proirujui polje svesti pacijenta i stavljajui mu na raspolaganje znanje kojim nije raspolagao u budnom stanju. Nije izgledalo lako zameniti je neim drugim. U ovoj neprilici pomoglo mije seanje na jedan eksperiment kome sam esto prisustvovao kod Bernema. Kada se ogledna osoba budila iz somnabulizma, izgledalo je da je izgubila svako seanje na dogaaje za vreme ovog stanja. Ali je Bernem tvrdio da ona to zna i kada je zahtevao da ih se seti, kada ju je uveravao da ona sve zna i treba samo da kae, stavljajui joj pri tome jo ruku na elo, zaboravljeno seanje zaista se po30

javljivalo, najpre oklevajui, onda tono i potpuno jasno. Odluio sam da i ja tako postupim. I moji su pacijenti morali takoe da znaju" sve ono to im je tek hipnoza inila dostupnim i moje uveravanje i naterivanje, potpomognuto stavljanjem ruke, trebalo je da poseduje snagu da vrati u svest zaboravljene injenice i odnose. Ovo je, naravno, izgledalo muko trpnije od hipnotiziranja, ali je moda bilo vrlo pou no. Napustio sam. dakle, hipnozu, a od nje zadrao samo poloaj pacijenta na nekom leaj u, iza koga sam ja sedeo, tako da sam mogao da vidim pacijen ta, ali ne i on mene.

31

III

Moja su se oekivanja ispunila, oslobodio sam se hipnoze, ali sa promenom tehnike promenio se nain katartikog rada. Hipnoza je skrivala igru sna ga koja se sada otkrivala, a njeno je razumevanje prualo teoriji sigurno obrazloenje. ta je uzrok tome to su bolesnici zaboravljali tako mnogo injenica njihovog spoljanjeg i unutra njeg doivljavanja, a mogli ipak da ih se prisete kada bi se na njima primenjivala opisana tehnika? Na ova pitanja posmatranje je prualo iscrpan odgo vor. Sve ono to je zaboravljeno bilo je na neki na in muno, ili zastraujue, ili bolno, ili sramno za zahteve linosti. Nametala se, sama od sebe, misao: ba je zbog toga bilo zaboravljeno to se, znai, nije odralo u svesti. Da bi ovo zaboravljeno ponovo ui nili svesnim, moralo se u bolesniku savladati neto to se u njemu opiralo, morao se uloiti lini napor da bi se na ovo podstaknuo i primorao. Napor koji se traio od lekara bio je razliito velik za razliite sluajeve, on je rastao u direktnom odnosu prema teini onoga ega se trebalo setiti. Napor lekara bio je, oevidno, mera bolesnikovog otpora. Trebalo je jo samo odenuti u rei ono to se lino osetilo, i do bila se teorija potiskivanja. 32

Patogeni proces se sada mogao lako rekonstruisati. Ostanimo pri najjednostavnijem primeru; u du evnom ivotu pojavila se jedna jedina tenja, kojoj su se, meutim, druge monije protivstavile. Treba lo je da se po naem oekivanju ovako nastali duev ni konflikt odigra tako da se obe dinamike snage nazovimo ih za nae svrhe: nagon i otpor - izvesno vreme meusobno bore pri najjaem ueu svesti, dok nagon ne bude odbaen i njegovoj tenji oduzet udeo energije. Ovo bi bio normalan ishod. U neuro ze, meutim, iz jo nepouzdanih razloga, konflikt se odvijao na drugi nain. Bolesnikovo se Ja, tako rei, pri prvom sudaru sa nedoputenim nagonskim stre mljenjem povuklo, spreavajui mu pristup u svest i u direktno motorno pranjenje, ali je pri tome nagon zadrao pun udeo svoje energije. Ovakvo zbivanje nazvao sam potiskivanje; ovo je bila novina, jer do tada nita slino nije bilo poznato u duevnom ivo tu. Ovakav proces bio je oevidno primarni mehani zam odbrane, slian nekom pokuaju bekstva, tek prethodnik kasnijeg normalnog oslobaanja putem rasuivanja. Ovaj prvi akt potiskivanja povlaio je dalje posledice. Najpre je Ja moralo da se nepresta nim troenjem, jednom vrstom kontrainvesticije, brani od uvek spremnog nadiranja potisnutog stre mljenja, pri emu je osiromaivalo, dok je potisnuti materijal, koji je sada postao nesvestan, mogao da se zaobilaznim putem prazni i pronae sebi surogat zadovoljavanja, ponitavajui na taj nain nameru potiskivanja. U konverzionoj histeriji, vodio je ova33

kav zaobilazni put u telesnu inervaciju, potisnuto stremljenje probijalo se ma gde i stvaralo simptome koji su, dakle, predstavljali kompromisno reenje, dodue kao surogat-zadovoljenje, ali usled otpora Ja, ipak izopaeno i skrenuto od svoga cilja. Uenje o potiskivanju postalo je temelj za razumcvanje neuroza. Terapeutski zadatak morao je biti shvaen drugaije; njegov cilj nije vie bio abreagovanje" afekta dospelog na pogreni kolosek, ve otkrivanje potiskivanja i njegovo smenjivanje delatnou rasuivanja, iz koga je moglo da proizie prihvatanje ili odbacivanje onoga to je ranije bilo od baeno. Vodei rauna o novom stanju stvari, ovaj novi postupak pri istraivanju i leenju nisam vie nazvao katarza, ve psihoanaliza. Moglo bi se poi od potiskivanja, kao od nekog centra, dovodei sve delove psihoanalitikog uenja sa njime u vezi. Pre toga, hteo bih da uinim jednu primedbu polemikog karaktera. Po aneovom mi ljenju, histerika je jedna osoba koja usled konstitucionalne slabosti ne uspeva da vlada svojom duevnom aktivnou. Zbog toga doivljava duevni rascep i suenje svesti. Ali, prema rezultatima psihoanalitikog istraivanja, ovi fenomeni bili su posledica dinami kih faktora, duevnih konflikata i nastalog potiskiva nja. Mislim da je ova razlika dovoljno dalekosena i da bi trebalo da okona uvek ponavljana govorkanja da se ono to je u psihoanalizi vredno ograniava na pozajmljene aneove misli. Moje izlaganje pokaza lo je itaocu daje psihoanaliza u istorijskom smislu 34

potpuno nezavisna od aneovih rezultata, kao to se i sadrajno od njega odvaja i mnogo dalje zahvata. Nikada ne bi na osnovu aneovih radova dolo do za kljuaka koji su psihoanalizu uinili tako znaajnom za duhovne nauke, pobuujui za nju najire interesovanje. Prema samom aneu uvek sam se odnosio sa puno potovanja, jer su se njegova otkria dobrim delom podudarala sa Brojerovim, koja su bila ranije uinjena, ali kasnije objavljena. Ali kada je psihoana liza postala predmet diskusije i u Francuskoj, ane se loe poneo, pokazao je nedovoljno poznavanje stvari i sluio se neprilinim argumentima. Najzad sam ga proniknuo i on je svoje delo sam obezvredio, objavljujui da kada je govorio o nesvesnim" du evnim radnjama nije time nita mislio, da je to bio prosto une maniere de parier". Psihoanaliza je, meutim, prouavanjem patoge nih potiskivanja i drugih fenomena koji e biti pomenuti, bila prinuena da izraz nesvesno" shvati ozbilj no. Za nju je sve psihiko bilo najpre nesvesno, kvalitet svesti mogao je potom da mu se pridrui, ali i da izostane. Pri tome se, naravno, dolo u sukob sa filozofima, za koje su svesno" i psihiko" iden tini, i koji su tvrdili da ne mogu da zamisle takvu besmislicu kao to je nesvesno duevno". Uprkos svemu, moralo se prei preko te idiosinkrazije sleganjem ramena. Iskustva na filozofima nepoznatom patolokom materijalu o uestalosti i snazi ovakvih duevnih stremljenja, o kojima se nita nije znalo i koja su se morala tumaiti kao bilo koja injenica 35

spoljanjeg sveta, nisu doputala nikakav izbor. Ta da se moglo ustanoviti da se samo sa sopstvenim duevnim ivotom ini ono to se oduvek inilo sa doivljavanjem drugih. Drugim osobama pripisivale su se psihike radnje iako se o njima nije imala nepo sredna svest, ve su se one morale naslutiti na osno vu manifestovanja i postupanja. Ono stoje vailo za druge, moralo je da vai i za sopstvenu linost. Ako ovaj argument eli i dalje da se nastavi i iz njega za kljui da sopstvene skrivene radnje pripadaju nekoj drugoj svesti, onda se nalazimo pred koncepcijom neke svesti o kojoj se nita ne zna, neke nesvesne svesti, to predstavlja jedva neku prednost prema prihvatanju psihiki nesvesnog. Ali ako se sloimo sa drugim filozofima koji priznaju patoloke sluajeve, samo to radnje iz kojih proistiu ovakva zbivanja ne treba nazvati psihikim, ve psihoidnim, onda se ova razlika svodi na neplodnu polemiku recima, u kojoj se ovek najradije odluuje da ostane pri izra zu psihiki nesvesno". Pitanje - ta je to nesvesno po sebi - onda nije pametnije, niti ima vie uslova za reenje od drugog, ranijeg pitanja - ta je svesno. Tee bi bilo ukratko prikazati kako je psihoana liza dola na to da ovo - to je sama priznala - ne svesno dalje deli na predsvesno i stvarno nesvesno. Dovoljna je primedba da se ini ispravnim da teori je koje su direktan izraz iskustva treba dopunjavati hipotezama koje slue savlaivanju materije, a koje se dovode u vezu sa odnosima koji ne mogu biti predmet neposrednog posmatranja. Ne postupa se 36

drugaije ni u starijim naukama. Podela nesvesnog zasniva se na pokuaju da se duevni aparat zamisli kao daje izgraen iz mnotva instancija ili sistema iji se meusobni odnosi prikazuju prostorno, ali pri tome se ne trai podudarnost sa realnom anatomi jom mozga (takozvano topiko stanovite). Takve i sline predstave pripadaju spekulativnoj nadgradnji psihoanalize, u kojoj svaki deo moe biti rtvovan ili zamenjen, bez tete i aljenja, im se dokae ne ka nedovoljnost. Ostaje da se saopti jo dovoljno drugih stvari, to je pristupanije posmatranju. Ve sam pomenuo da je istraivanje povoda ne uroza i razloga neuroza sve ee upuivalo na kon flikte izmeu seksualnih stremljenja osobe i otpora protiv seksualnosti. Pri traganju za patogenim situa cijama u kojima je nastalo potiskivanje seksualnosti i iz kojih su proizali simptomi kao surogati potisnu tog, morali smo se vraati na sve ranije bolesniko ve ivotne periode, dok nismo konano dospeli do prvih godina njegovog detinjstva. Ishod je bio - kao to su pesnici i poznavaoci ljudi oduvek tvrdili - da utisci iz ovog ranog ivotnog perioda, iako s naje e pali u zaborav, ostavljaju neizbrisive tragove u razvoju individue i, naroito, da stvaraju dispozicije za kasnija neurotina oboljenja. Kako se, meutim, u ovim doivljajima iz detinjstva radilo uvek o seksu alnim uzbuenjima i reakcijama protiv njih, dospelo se do injenice o postojanju infantilne seksualnosti, stoje, opet, znailo novost i proti vrenost sa jednom od najjaih ljudskih predrasuda. Detinjstvo bi treba37

lo da bude nevino", slobodno od polnih prohteva, a borba sa demonom ulnosti" trebalo bi da zapone tek sa burnim periodom puberteta. Ono to se kod dece moralo povremeno da opazi od seksualne delatnosti bilo je shvaeno kao znak degeneracije, prerane iskvarenosti ili kao osobita ud prirode. Meu psi hoanalitikim nalazima retko je koje nailo na tako opte odbijanje i pravu bujicu srdbe, kao tvrenje daje seksualna funkcija prisutna od poetka ivota i da se ve u detinjstvu ispoljava u vanim pojavama. Pri svemu tome, nijedan drugi analitiki nalaz nije moguno tako lako i tako potpuno dokazati. Pre nego to se upustim u procenu infantilne sek sualnosti, moram spomenuti jednu zabludu, u kojoj sam se neko vreme nalazio, a koja je mogla da posta ne kobna za itav moj rad. Pod dejstvom moga tada njeg tehnikog postupka, moji pacijenti najee su reprodukovali scene iz svoga detinjstva iji je sadraj bio seksualno zavoenje od strane nekog odraslog. U enskih osoba uloga zavodnika bila je skoro uvek dodeljena ocu. Ja sam verovao ovakvim saoptenjima i smatrao da sam u ovim doivljajima seksualnog za voenja u detinjstvu otkrio izvore kasnije neuroze. Nekoliko sluajeva u kojima se ovakav odnos prema ocu, ujaku ili starijem bratu nastavljao sve do u godi ne sigurnog seanja uvrstilo me je u uverenju. Ako je neko sumnjivo vrteo glavom zbog moje lakovernosti, morao sam, donekle, da priznam da je u pravu, ali hou da navedem da je to bilo u vreme kada sam namerno sputavao svoju kritinost, kako bih ostao 38

nepristrastan i sposoban za primanje mnogih novina na koje sam svakodnevno nailazio. Kada sam, ipak, morao uvideti da se ove scene zavoenja nisu nikada desile i da su samo fantazije koje su moji pacijenti izmislili, koje sam im, moda, i sam nametnuo, bio sam jedno vreme zbunjen. Poverenje u moju tehniku i njene rezultate pretrpelo je teak udar; ta ja sam ove scene dobio tehnikim putem koji sam smatrao korektnim, a njihov sadraj stajao je u oiglednom odnosu prema simptomima od kojih je polo moje is traivanje. Kada sam se pribrao, izvukao sam iz svo ga iskustva ispravne zakljuke: da neurotini simp tomi nisu direktno vezani za stvarne doivljaje, ve za elje u fantaziji, i da za neurozu psihika realnost vie znai od materijalne. Ne verujem ni danas da sam svojim pacijentima nametao, sugerisao" one fantazije o zavoenju. Ja sam se tada prvi put sreo sa Edipovim kompleksom, koji je kasnije imao da dobije tako prevashodan znaaj, a koji jo nisam bio prepoznao u tako fantastinom preruavanju. Ipak je zavoenje u dejem dobu sauvalo svoj udeo u etiologiji, iako u skromnijim razmerama. Zavodnici, meutim, bili su najee starija deca. Moja zabluda bila je slina onoj kao kada bi ne ko prihvatio kao istorijsku istinu legende iz rimskog kraljevskog doba po prianjima Livija, umesto da ih dri za ono to one jesu - samo reakcione tvorevine protiv seanja oskudnih, verovatno ne uvek ni slav nih vremena i prilika. Posle rasvetljavanja zablude, put ka studiranju infantilnog seksualnog ivota bio
39

je slobodan. Bili smo u stanju da se psihoanaliza primeni na jednu drugu oblast nauke i da se iz nje nih podataka odgonetne jedan do tada nepoznat deo biolokog zbivanja. Seksualna funkcija postojala je od poetka, osla njala se najpre na ostale ivotne funkcije, a potom se osamostaljivala; ona je imala da proe dug i komplikovan razvoj dok od nje nije postalo ono to je po znato kao normalan seksualni ivot odraslog. Ona se najpre ispoljavala kao delatnost itavog niza nagon skih komponenata, koje su bile zavisne od erogenih, telesnih zona, pojavljivale se delimino u parovima suprotnosti (sadizam-mazohizam, elja za gledanjem - ekshibicionistiko zadovoljstvo), teile, nezavisno jedna od druge, za postizanjem zadovoljstva, i svoj objekt najee nalazile na sopstvenom telu. Ta sek sualna funkcija, dakle, najpre nije bila centrirana, ve preteno autoerotina. Kasnije, pojavljivala su se saimanja; prvi organizacioni stupanj stajao je pod prevlau oralne komponente, sledovala mu je sadisliko-analna faza, i tek kasno dostignuta trea faza donosila je prvenstvo genitalijama, kojima je seksu alna funkcija stupala u slubu rasploavanja. Za vre me ovog razvoja, po neki udeo nagona, kao neupotre bljiv za ovu konanu svrhu, ostavljanje po strani, ili je bio upravljen na drugo troenje; drugi pak delovi skretani su od svojih ciljeva i prebaeni u genitalnu organizaciju. Energiju seksualnih nagona, i to samo njihovu, nazvao sam libido. Sada sam morao pretpo staviti da libido ne prolazi uvek neometano opisani 40

razvoj. Usled prevelike jaine pojedinih komponena ta, ili prevremenog doivljaja zadovoljenja, dolazi do fiksiranja libida na odreenim mestima u razvojnom putu. U sluaju kasnijeg potiskivanja, libido tei da se vrati upravo ka ovim mestima (regresiju) i ba sa tih mesta nastupie prodor prema simptomu. Kasnije razumevanje pokazalo je jo daje lokalizacija mesta fiksacije odluujua i za izbor neuroza, za formu u kojoj se pojavljuje kasnija bolest. Pored organizacije libida odvija se i proces pro nalaenja objekta, kome procesu je dodeljena veli ka uloga u duevnom ivotu. Prvi objekat ljubavi, posle stadijuma autoerotizma. postaje za oba pola majka, iji se organ hranjenja na poetku verovatno ne razlikuje od sopstvenog tela. Kasnije, ali jo u prvim godinama detinjstva, nastaje Edipov kom pleks, kada deak koncentrie svoje seksualne elje na linost majke i razvija neprijateljske impulse pro tiv oca kao suparnika. Na slian nain postavlja se mala devojica, sve varijacije i posledice Edipovog kompleksa postaju znaajne, uroena biseksualna konstitucija izbija na videlo i uveava broj istovre meno prisutnih stremljenja.4 Dobar dco vremena je
Dodatak iz 1935. godine: Otkria o infantilnoj seksual nosti bila su dobijena kod mukarca, a iz njih izvedene teorije podeene su za muko dete. Oekivanje o potpunom paraleli zmu u oba pola bilo je sasvim prirodno, ali se ono pokazalo netanim. Dalja istraivanja i rasuivanja otkrila su duboke razlike u polnom razvoju mukarca i ene. Za malu devojicu majka je takode prvi seksualni objekat, ali da bi dostigla cilj normalnog razvoja, ena mora da menja ne samo seksualni objekat, ve i vodeu genitalnu zonu. Otud proizlaze tekoe i mogue prepreke kojih kod mukaraca nema.
4

41

potreban dok dete jasno ne occni razliku polova; u ovom periodu seksualnog istraivanja dete stvara tipine seksualne teorije koje, zavisno od nepotpu nosti sopstvene telesne organizacije, meaju pravo i lano, ne uspevajui da ree probleme polnog i vota (zagonetku sfmge: odakle deca dolaze). Prvi je, dakle, izbor objekta deteta - incestuozan. itav ovde opisani razvoj protei e brzo. Najudnovatije svojstvo ljudskog seksualnog ivota jeste njegovo poinjanje u dva maha, sa pauzom izmeu njih. U etvrtoj i petoj godini ivota seksualni razvoj dosti e svoju prvu najviu taku, onda prestaje ovo rano rascvetavanje seksualnosti, do tada ivahna stremlje nja podleu potiskivanju i nastupa doba latencije koje traje do puberteta, za koje se vreme izgrauju reaktivne tvorevine morala, stida, odvratnosti. 5 Poi njanje seksualnog razvoja u dva maha izgleda da se meu svim ivim biima javlja samo kod oveka, ono je moda bioloki uslov njegove dispozicije ka neurozi. Sa pubertetom, ponovo e oiveti stremlje nja i investiranja objekta iz ranog doba, a takoe i oseajne veze Edipovog kompleksa. U seksualnom ivotu puberteta meusobno se bore podsticaji ra nog detinjstva i prepreke iz perioda latencije. Jo na vrhuncu infantilnog seksualnog razvoja bila je uspostavljena neka vrsta genitalne organizacije, u kojoj, meutim, samo muke genitalije igraju neku
5 Dodatak iz 1935. godine: Doba latencije je fizioloki fenomen. Ali potpuni prekid u seksualnom ivotu moe biti izazvan samo u onim kulturnim organizacijama koje su uklju ile u svoj plan potiskivanje infantilne seksualnosti. U veine primitivnih ovo nije sluaj.

42

ulogu, dok su enske ostale neotkrivene (takozvani primat falusa). Tada suprotnost polova ne znai jo muko ili ensko, ve: u posedu penisa ili kastriran. Kastracioni kompleks, koji se ovde nadovezuje, po staje pre svega znaajan za formiranje karaktera i neuroze. U ovom skraenom prikazivanju mojih otkria 0 seksualnom ivotu oveka prikupio sam sa raznih strana, radi boljeg razumevanja, ono to je nastalo u razliitim periodima, a to je objavljeno kao dopuna ili ispravka u uzastopnim izdanjima moga rada: Tri priloga teoriji seksualnosti. Nadam se da se iz njega moe lako razabrati u emu se sastoji esto nagla avano i kritikovano proirivanje pojma seksualno sti. Ovo proirivanje je dvojako. Na prvom mestu, seksualnost se oslobaa njene suvie uske poveza nosti sa genitalijama i postavlja se kao obuhvatnija telesna funkcija, koja tei zadovoljstvu i koja tek sekundarno stupa u slubu rasploavanja; na dru gom mestu, u seksualna uzbuenja ubrajaju se i sva ona, samo nena i prijateljska, za koja se u govoru upotrebljava viesmislena re ljubav". Samo to ja mislim da ova proirivanja ne znae novine, ve po novno uspostavljanje pravog stanja stvari, otklanja nje necelishodnog suavanja pojma, na koje smo se privoleli. Odvajanje seksualnosti od genitalija ima prednost to nam doputa da seksualnu delatnost dece i perverznih posmatramo sa istog stanovita kao 1 onu odraslih; dok je ona prva bila do sada potpuno zanemarena, druga je bila prihvaena bez razume43

vanja, sa moralnim negodovanjem. Psihoanalitiko shvatanje objanjava i najudnovatije i najodvratni je kao ispoljavanje parcijalnih seksualnih nagona koji su se otrgli od genitalnog primata i, kao u prvobit no doba razvoja libida, samostalno trae postizanje zadovoljstva. Najvanija meu ovim perverzijama, homoseksualnost, jedva zasluuje ovo ime. Ona se svodi na konstitucionalnu biseksualnost i naknadno delovanje falusnog primata; psihoanaliza moe da u svakom dokae deli homoseksualnog izbora objek ta. Kada je dete nazvano polimorfno perverznim", to je samo bilo opisivanje izrazima koji su najvie u upotrebi; ovim nije htela da se izrazi moralna procena. Takvo izricanje sudova o vrednosti uopte je strano psihoanalizi. Drugo prividno proirivanje pojma opravdano je upuivanjem na psihoanalitika istraivanja koja pokazuju da su sva ova nena oseanja prvobitno predstavljala stremljenja pune seksualnosti, koja su onda ,,u odnosu na cilj bila spreena" ili sublimi rana". Na ovoj mogunosti uplivisanja i skretanja seksualnog nagona poiva i njegovo korienje za raznovrsna kulturna ostvarenja, kojima oni daju naj znaajnije doprinose. Iznenaujua otkria o seksualnosti deteta bila su najpre steena analizom odraslih osoba, ali su ka snije, otprilike od 1908. godine, mogla biti potvre na, do u detalje i u dovoljnoj meri, putem direktnih posmatranja na deci. Zaista je toliko Iako uveriti se u stalnu seksualnu delatnost dece da se ovek mo44

ra u udu pitati kako su ljudi uspeli da ove injeni ce previde i da tako dugo odre eljenu legendu o aseksualnom detinjstvu. Ovo mora da stoji u vezi sa amnezijom veine odraslih u odnosu na njihovo sopstveno detinjstvo.

45

IV

Osnovni sastavni elementi psihoanalitikog uenja jesu uenje o otporu i potiskivanju, o nesvesnom, o etiolokom znaaju seksualnog ivota i o vanosti doivljaja u detinjstvu. alim to sam ovde mogao da opiem samo pojedine fenomene, a ne i iz ega su sastavljeni, niti kako jedni u druge zahvataju. Vreme je sada da se posvetimo promenama do kojih je postepeno dolazilo u tehnici analitikog po stupka. Najpre praktikovano savlaivanje otpora putem saletanja i uveravanja bilo je neophodno da bi lekaru omoguilo prvu orijentaciju u onome to ima da oekuje. Ali je ovo za trajno primenjivanje bilo su vie naporno za obe strane i ini se da nije bilo bez izvesnih lako uoljivih smetnji. Ta metoda, dakle, bila je zamenjena jednom drugom, koja je u izvesnom smislu bila njena suprotnost. Umesto da se pacijenti nagone da neto kau o odreenoj temi, sada se podstiu da se prepuste slobodnim asocija cijama", to znai da kau sve to im pada na pamet, ako se uzdravaju od svake svesne, usmerene pred stave. Pacijent samo mora da se obavee da zaista sve i saopti to proizie iz njegovog samoopaanja i da ne popusti kritikim prigovorima koji bi hteli
46

da uklone pojedine pomisli, sa motivacijom da oni nisu dovoljno vani, da nisu na svome mestu ili da su uopte potpuno besmisleni. Zahtevanje iskreno sti u saoptavanjima nije trebalo naroito ponavljati, ona je bila preduslov analitikog teenja. Moe da izgleda udno to se oekivalo da e ovaj postupak slobodnih asocijacija, uz pridravanje osnovnog psi hoanalitikog pravila, dovesti svesti materijal koji je potisnut i koji se, putem otpora, dri daleko od svesti. Jedino se mora uzeti u obzir da slobodne aso cijacije nisu uistinu slobodne. Pacijent ostaje pod uticajem analitike situacije i kad njegova misaona delatnost nije upravljena na odreenu temu. Moe se s pravom pretpostaviti da mu nee nita drugo padati na pamet osim onoga to stoji u vezi sa ovom situacijom. Njegov otpor protiv reprodukovanja po tisnutog ispoljie se sada na dva razna naina. U prvom redu, putem kritikih prigovora, na koje je upravljeno psihoanalitiko osnovno pravilo. Ako on savlada, pridravajui se pravila, ova kva uzdravanja u saoptavanju, onda e otpor pro nai jedan drugi izraz. Otporu e uspeti da se pro bije na taj nain to analiziranom licu nee nikad pasti na pamet ono sto je potisnuto, ve samo neto to mu je slino, kao neka aluzija i sto je vei otpor, utoliko e se vie udaljavati od onoga to se stvarno trai - surogat namenjen saoptenju. Analitiar koji pribrano, ali bez naprezanja slua i koji je putem ste enog iskustva uglavnom pripremljen na ono to e doi, u mogunosti je da na dva naina proceni ma47

terijal koji mu pacijent iznosi. Ili uspeva, pri malom otporu, da sam iz nagovetaja odgonetne ono to je potisnuto, ili moe, u sluaju jaeg otpora, da prepo zna prirodu tog otpora na osnovu misli pacijenta ko je izgleda da se udaljuju od teme, i da je ovome saopti. Otkrivanje otpora je, meutim, prvi korak ka njegovom savlaivanju. Tako u okviru analitikog rada nastaje vetina tumaenja, ije uspeno sprovoenje zahteva takta i vebe, to nije teko nauiti. Metoda slobodnih asocijacija ima veliku prednost nad onom prethodnom i to ne samo zbog utede u naprezanju. Ona analizirano lice izlae u najmanjoj mogunoj meri prinudi, ne gubi nikad kontakt sa re alnom sadanjicom, prua najopsenije jemstvo da se nee prevideti nijedan momenat u strukturi neu roze i da se nee nita u nju uneti od sopstvenog oekivanja. U njoj se uglavnom preputa pacijentu da odredi tok analize i raspored materijala, otud po staje nemoguna sistematska obrada pojedinanih simptoma i kompleksa. Upravo suprotno razvoju u hipnotikom ili podstrekivakom postupku, saznaje se ono to je povezano jedno s drugim u razliita vremena i na razliitim etapama leenja. Za nekog sluaoca - koji u stvarnosti ne sme da postoji - anali tiko leenje bilo bi zbog ovoga sasvim nejasno. Druga prednost te metode je to ona u stvari ni kada ne mora da izneveri. Teorijski mora uvek biti moguno da se ima neka pomisao, ako se otklone prigovori u pogledu svojstva ovih pomisli. Ipak se ovakvo izneveravanje redovno pojavljuje u jednom 48

sluaju, ali ba usled ove pojedinanosti moguno je i ovakav sluaj protumaiti. Pribliavam se opisivanju momenta koji dopri nosi jedno bitno svojstvo slici analize i koji sme da polae pravo na veliko tehniko i teorijsko znaenje. U svakom analitikom leenju uspostavlja se. bez meanja lekara, intenzivan oseajni odnos pacijenta prema linosti analitiara, za koji realne prilike ne pruaju nikakvo objanjenje. Ovaj odnos je pozitiv ne ili negativne prirode, varira od strasne, sasvim ulne zaljubljenosti do ekstremnog izraza odbija nja, ogorenosti i mrnje. Nazvan skraeno prenos uspostavlja se kod pacijenta uskoro na mesto elje za izleenjem i postaje, ako je nean i inneren, nosi lac lckarevog uticaja, i aktivna opruga zajednikog analitikog rada. Kasnije, kada je strastan ili se pre obrati u neprijateljski, postane glavno orue otpora. Tada se takoe deava da on paralie delatnost slo bodnih asocijacija pacijenta i ugroava uspeh leenja. Bilo bi, meutim, besmisleno eleti ga izbei; analiza bez prenosa je nemoguna. Ne treba misliti da analiza stvara prenos i da se ovaj pojavljuje sa mo u njoj. Analiza samo otkriva i izoluje prenos. On je opte ljudski fenomen, odluuje o uspehu u svakom lekarskom uplivu, on je uopte odluujui u jedne osobe u odnosu prema njenoj okolini. Nije teko u njemu prepoznati onaj isti dinamiki faktor koji je hipnotiar nazvao sugestibilnost, koji je nosi lac hipnotikog raporta, ija je nepredvidljivost bila predmet albe i katartike metode. Tamo gde ova
49

sklonost prema oseajnom prenosu nedostaje ili je postala izrazito negativna, kao u demencije prekoks i paranoji, otpada i mogunost psihikog uticaja na bolesnika. Sasvim je ispravno da se i psihoanaliza koristi sugestijom, kao i ostale psihoterapeutske metode. Razlika je, meutim, to se ovde ne preputa odluka o terapeutskom uspehu sugestiji ili prenosu. Napro tiv, ona se koristi da bi bolesnika podstaknula na ostvarivanje psihikog rada - savlaivanju njegovih otpora u prenosu - to predstavlja trajnu promenu duevne ekonomike. Uz pomo analitiara, bole snik e postati svestan prenosa koji se razreava, time to emo ga uveriti da on svojim ponaanjem za vreme prenosa ponovo doivljava oseajne od nose koji potiu od njegovih najranijih investicija objekata, iz potisnutog perioda njegovog detinjstva. Ovakvim obrtom, od najjaeg oruja otpora, prenos postaje najbolji instrument analitikog leenja. Pri svemu tome, njegovo primenjivanje ostaje najtei i najvaniji deo analitike tehnike. Uz pomo postupka slobodnih asocijacija i vetine tumaenja, koja se na ovaj nadovezuje, psihoa naliza je ostvarila podvig koji prividno nije bio prak tino znaajan, ali koji je u stvari morao da dovede jednom potpuno novom stavu i proceni u naunom radu. Postalo je mogue dokazati da snovi imaju smisla, kao i da im se otkrije znaenje. Snovi su jo u klasinoj starini bili visoko cenjeni kao predskazivanje budunosti; moderna nauka nije nita htela 50

da zna o snovima, prepustila ih je praznoverju, pro glaavala ih je za prosto telesni" akt, za neku vrstu trzaja inae usnulog duevnog ivota. Da e neko koje obavio ozbiljan nauni rad moi da istupi kao tuma snova", izgledalo je iskljueno. Ako se, me utim, ne osvremo na takvu osudu snova, ve ih ob raujemo kao neki neshvaeni neurotini simptom, kao sumanutu ili prinudnu ideju, ne obazirui se na njegov prividni sadraj i stvarajui od njegove poje dinane slike objekte slobodnih asocijacija, tada dospevamo do drugaijeg rezultata. Preko brojnih slo bodnih asocijacija snevaa postizalo se poznavanje jedne misaone tvorevine koja vie nije mogla biti nazvana apsurdnom ili zbrkanom, koja je odgovara la potpunom psihikom ostvarenju i od koje je ma nifestan san predstavljao samo izmenjen, skraen i pogreno shvaen prevod, ponajee prevod u vizuelnim slikama. Ove latentne misli sna sadravale su njegov smisao, a njegov manifestni sadraj bio je samo obmana, fasada, na koju se dodue mogla nadovezati asocijacija, ali ne i tumaenje. Ali sad je trebalo odgovoriti na itav niz pita nja, meu kojima su kao najvaniji bila: da li postoji neki motiv koji formira san, pod kojim bi se uslovima moglo odvijati ovo formiranje, kojim putevima se dogaa preinaavanje neke misli sna, uvek pune znaenja, u esto besmisleni san itd. U mojoj knjizi Tumaenje snova, iz 1900, pokuao sam da resim sve ove probleme. Ovde se moe izneti samo naj krai izvod iz ovih istraivanja: Kada se istrauju 51

latentno misli sna, do kojih se dolo njegovom anali zom, nailazi se na jednu medu njima koja se otro iz dvaja od ostalih, razumljivih i snevau dobro pozna tih. One ostale, ostaci su budnog ivota; meutim, u onoj pojedinanoj misli prepoznaje se elja, koja je esto vrlo neprilina, koja je strana budnom ivotu snevaa i koju on, stoga, zauen ili razgnevljen, porie. Taj impuls je ono to u stvari formira san, od njega potie energija za produkovanje sna, pri emu se posluio ostacima dana kao materijalom; ovako nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovolja vanja, on je ispunjenje elje. Ovaj proces ne bi bio mogu kada ga ne bi potpomagalo neto to je u pri rodi samog spavanja. Psihiki preduslov spavanja je orijentacija Ja na elju za spavanjem i povlaenje investicija od svih ivotnih interesovanja; kako je istovremeno zatvoren pristup motilitetu, Ja moe da smanji utroak sa kojim inae odrava na snazi po tiskivanje. Ovim nonim poputanjem potiskivanja koristi se nesvesni impuls da bi sa snom prodro u svest. Otpor potiskivanja Ega nije, meutim, ni u snu otklonjen, ve samo smanjen. Jedan njegov deo zaostaje kao cenzura sna i zabranjuje nesvesnim im pulsima elja da se ispolje u formi koja bi im u stva ri odgovarala. Usled strogosti cenzure sna, latentne misli sna moraju da se podvrgnu preinaavanjima i slabljenjima, koji ine da se zabranjeni smisao sna ne moe poznati. Ovo je objanjenje za izopaenje sna, kojem manifestni san duguje svoj najupadljivi ji karakter. Otud opravdanost stava: Sanje (prerue52

no) ispunjenje neke (potisnute) elje. Sada ve vidi mo da je san sazdan kao i neurotini simptom, on je kompromisna tvorevina izmeu zahteva potisnutog nagonskog impulsa i otpora jedne snage koja u Ja sprovodi cenzuru. Usled istog postanka, on je isto toliko nerazumljiv kao i simptom, i u istoj meri izi skuje tumaenje. Lako je otkriti optu funkciju snevanja. Ono slui tome da izvesnim nainom umiriva nja otkloni spoljanje ili unutranje nadraaje koji bi navodili na buenje i da na taj nain obezbedi neometano spavanje. Spoljanji nadraaj se otkla nja na taj nain to se drugaije tumai i utkiva u ne ku bezazlenu situaciju; sneva proputa unutranji nadraaj nagonskog proliteva, doputajui mu zado voljenje putem sna, ali samo dotle dok se latentne misli sna podvrgavaju kontroli od strane cenzure. Meutim, ako ova opasnost zapreti i san postane su vie jasan, sneva ga prekida i budi se uplaen (stra ni snovi). Isto ovako izneveravanje funkcije sna nastupa onda kada je spoljanji nadraaj tako jak da se vie ne moe otkloniti (san koji budi). Proces ko ji pod sadejstvom cenzure sna preinaava latentne misli u manifestan sadraj sna nazvao sam rad sna. On se sastoji u osobenom obraivanju presvesnog misaonog materijala, ije sastavne dolove zgunja va, njegove psihike akcente pomera, celinu potom preobraa u vizuelne slike i dramatizuje, i na kraju biva dopunjen sekundarnom obradom, koja se po greno shvata. Rad sna je odlian primer zbivanja u dubljim, nesvesnim slojevima duevnog ivota, ko53

ji se znatno razlikuje od nama poznatih, normalnih misaonih procesa. On iznosi na videlo izvestan broj arhainih crta, na primer primenu ovde preteno sek sualne simbolike, na koju se onda nailo i u drugim oblastima duhovne delatnosti. Poto se nesvesna na gonska pobuna sna povezuje sa ostatkom dana, ne kim nereenim interesovanjem izjave, ona pribavlja snu koji oblikuje dvostruku vrednost za analitiki rad. San koji se tumai javlja se, sjedne strane, kao ispunjenje potisnute elje, s druge strane, on moe, nastavivi predsvesnu misaonu delatnost dana i ispunivi sebe proizvoljnim sadrajem, da izrazi, neku nameru, opomenu, rasuivanje i ponovo ispunjenje elje. Analiza se koristi snom u oba pravca, kako za upoznavanje svesnih, tako i nesvesnih zbivanja analizirane osobe. Ona izvlai prednost iz okolno sti d a j e snu pristupaan zaboravljeni materijal iz detinjstva, tako da se, u vezi sa tumaenjem snova, ponajee savladava infantilna amnezija. San ovde obavlja jedan deo procesa koji je ranije bio odreen hipnozi. U vezi s tim, ja nisam nikada tvrdio, to mi se esto pripisuje, da svi snovi imaju seksualni sadr aj, ili da se svode na seksualne nagonske snage. La ko je uvideti da glad, e i potreba za pranjenjem, stvaraju isto tako snove zadovoljavanja neke potre be kao bilo koja potisnuta seksualna ili egoistina pobuda. Za ispravnost nae teorije o snu, mala deca pruaju zgodnu probu. Ovde, gde razliiti psihiki sistemi jo nisu otro podvojeni, potiskivanja jo ni su dublje izgraena, doznaje se esto o snovima ko54

Mr

ji nisu nita drugo do sasvim jasno ispunjenje neke elje koja je preostala od dana. Pod uticajem neke imperativne potrebe, mogu i odrasli da produkuju ovakve snove infantilnog tipa.6 Slino tumaenju snova, analiza se koristi i stu dijom tako estih, malih omaki i simptomatskih radnji ljudi kojima sam posvetio istraivanje i obja vio ih najpre 1904. kao knjigu: Psihopatologija sva kodnevnog ivota. Sadraj ovog mnogo itanog dela prua dokaza da ovi fenomeni nisu nikakve sluaj nosti, da oni izlaze iz okvira fiziolokih objanjenja, da imaju smisla, da se mogu tumaiti i da dozvolja vaju zakljuak o postojanju spreenih ili potisnutih pobuda i namera. Dominantna vrednost tumaenja snova, kao i one studije, nije u pomoi koju pozajm ljuje analitikom radu, ve u jednom drugom njiho vom svojstvu. Do sada se psihoanaliza bavila samo ralanjavanjem patolokih fenomena i esto je za njihovo objanjenje morala da ini pretpostavke iji domet nije bio u srazmeri sa vanou materijala ko ji se obraivao. Ali san koga se ona tada latila nije bio neki bolesni simptom, ve fenomen normalnog duevnog ivota koji je mogao da se pojavi kod sva kog zdravog oveka. Ako je san isto tako sagraen kao i simptom, ako njegovo objanjenje zahteva iste pretpostavke, i to one o potiskivanju nagonskih
" Dodatak iz 1935. godine: Ako se uzme u obzir tako esti neuspeh funkcije sna. moe se san pogodno okarakterisati kao pokuaj ispunjenja elje. Ostaje neopovrgnuta stara defi nicija, koju je dao Aristotel, da je san duevni ivot za vreme spavanja. Ima svoga razloga da mojoj knjizi nisam dao naslov "San", ve Tumaenje sna.

55

MW

prohtcva, o surogatnim i kompromisnim tvorevina ma, razliitim psihikim sistemima rasporeivanja svesnog i nesvesnog, tada psihoanaliza nije vie pomona nauka psihopatologije, ve, naprotiv, zae tak jedne nove i temeljnije nauke o duevnom ivo tu, koja postaje takode neophodna i za razumevanje normalnog. Onda se njene pretpostavke i rezultati smeju prenositi na druge oblasti duevnog i duhov nog zbivanja; otvoren joj je put u daljinu, u zainteresovanost za svet.

56

Prekidam prikazivanje unutranjeg razvoja psi hoanalize da bih se okrenuo njenoj spoljanjoj sud bini. Ono to sam do sada saoptio o njenim postig nuima bio je uglavnom uspeh moga rada, ali u vezi s tim pomenuo sam i kasnije rezultate, ne odeljujui priloge mojih uenika i pristalica od sopstvenih. Vie od jedne decenije posle odvajanja od Brojera, nisam imao nijednog pristalicu. Stajao sam pot puno izolovan. U Beu su me izbegavali, inostranstvo me nije poznavalo. Tumaenje snova iz 1900. bilo je jedva reterisano u strunim asopisima. U lanku Prilog istoriji psihoanalitikog pokreta saop tio sam kao primer, za stav psihijatrijskih krugova u Beu, razgovor sa jednim asistentom koji je napi sao knjigu protiv moga uenja, ali Tumaenje snova nije proitao. Rekli su mu na klinici da nju ne vredi itati. Dotini asistent, koji je od tada postao ekstraordinarius, dopustio je sebi da pokrene sadraj onog razgovora i uopte da dovede u pitanje verodostojnost moga seanja. Ja ostajem pri svakoj rei svoga tadanjeg izvetaja. Kada sam razumeo sa kakvim sam se nunosti ma sukobio, moja osetljivost je brzo oslabila. Poste peno je i izolaciji doao kraj. Najpre se u Beu sa57

kupio oko mene mali krug uenika; posle 1906, do znalo se da se za psihoanalizu ivo interesuju ciriki psihijatri E. Blojler (E. Bleuler), njegov asistent K. G. Jung (C. G. Jung) i ostali. Uspostavili su se lini odnosi, na Uskrs 1908. sastali su se prijatelji te mla de nauke u Salcburgu, dogovorili se o redovnim po navljanjima ovakvih privatnih kongresa i pokretanju jednog asopisa, koji je, pod naslovom Godinjak za psihoanalitika i psihopatoloka istraivanja, redigovao Jung. Izdavai smo bili Blojler i ja; izbijanjem svetskog rata, on je prestao da izlazi. Istovremeno sa prikljuenjem vajcaraca, probudilo se interesovanje za psihoanalizu svuda i u Nemakoj, ona je postala predmet brojnih literarnih izjava i ivih diskusija na naunim kongresima. Prijem nije bio nigde prijatelj ski ili blagonaklon. Posle sasvim kratkog upoznava nja sa psihoanalizom, nemaka nauka ju je jednodu no odbacila. Naravno, ja ne mogu ni danas znati kakav e biti konani sud potomstva o vrednosti psihoanali ze za psihijatriju, psihologiju i duhovne nauke uopte. Ali mislim, kada faza koju smo proiveli nade jednom svoga istoriara, ovaj e morati da prizna da dranje tadanjih predstavnika nemake nauke nije bilo pohvalno za nju. Pri tome se ne pozivam na injenicu odbijanja ili na odlunost sa kojom je ono izvedeno; ijedno i drugo bilo je lako razumeti, odgovaralo je oekivanjima i bar nije moglo da ba ci nikakvu senku na karakter protivnika. Ali nema nikakvog izvinjenja za meru oholosti i nesavesnog 58

preziranja logike, za grubost i neukusnost napada. Moe mi se zameriti da je detinjasto i posle petnaest godina davati maha ovakvoj osetljivosti; ja to i ne bih inio kada ne bih imao jo neto drugo da do dam. Godinama kasnije, kada se za vreme svetskog rata podigao itav hor neprijatelja protiv nemake nacije, prebacujui joj varvarstvo, u kome se stie i sve to je pomenuto, oveka je duboko zabolelo to se na osnovu sopstvenog iskustva ovome nije moglo protivureiti. Jedan od protivnika glasno se hvalio da on zabra njuje svoj im pacijentima da govore o seksualnim stva rima, izvlaei oevidno iz. ove tehnike pravo da sudi octiolokoj ulozi seksualnosti u neuroza. Nezavisno od afektivnih otpora, koji se prema psihoanalitikoj teoriji lako objanjavaju, tako da se ne moemo nai u zabludi, ini mi se da glavna prepreka za razumevanje lei u okolnosti to su protivnici sagledali u psi hoanalizi produkt moje spekulativne fantazije, a nisu hteli da veruju u dug, strpljiv rad bez predrasuda, ko ji je bio utroen za njeno izgraivanje. Poto analiza, po njihovom miljenju, nije imala nita zajedniko sa posmatranjem i iskustvom, smatrali su da imaju pravo da je odbace bez sopstvenog iskustva. Drugi, koji nisu bili toliko uvereni, ponavljali su klasini manevar otpora: ne zagledati u mikroskop, da se u njemu ne bi vidclo ono to se porie. Uopte je ud no kako se veina ljudi nekorektno ponaa kada su u nekoj stvari upueni na sopstveni sud. Godinama, pa jo i danas, sluam od dobronamernih" kritiara ka59

koje u mnogo emu psihoanaliza u pravu, ali da od te take, poinje njeno preterivanje, njeno neoprav dano uoptavanje. Pri tome znam da nije nita tee nego odluiti o jednom ovakvom razgranienju i da su sami kritiari, do pre nekoliko dana ili nedelja, bi li potpuno neupueni u stvar. Zvanina anatema protivu psihoanalize imala je za posledicu da su se analitiari tenje zbili. Na drugom kongresu u Nirnbergu, 1910, na predlog S. Fercncija (S. Ferenczi), organizovano je Internaci onalno psihoanalitiko drutvo", koje se podelilo u pojedinane, lokalne grupe i stajalo pod vodstvom jednog predsednika. Ovo drutvo preivelo je svetski rat, ono postoji jo i danas i obuhvata grupe u Beu, Berlinu, Budimpeti, Cirihu, Londonu, Holandiji, Njujorku, Pan-Amcrika, Moskvi i Kalkuti. Za prvog predsednika predloio sam C. G. Junga; to je bio vrlo nesrean potez, kako se kasnije ispostavilo. Psihoanaliza je stekla tada i drugi asopis. Central ni asopis za psihoanalizu, koji su redigovali Adler i tekel (Stekel), uskoro potom i trei, Imago, koji su ureivali nelekari H. Saks (H. Sachs) i O. Ran ke, za primenu analize na duhovne nauke. Uskoro potom Blojler je objavio svoju raspravu u odbranu psihoanalize (Frojelova psihoanaliza, 1910). Ma ko liko bilo prijatno to su u polemici doli najzad do rei pravednost i potena logika, ipak me Blojlerov rad nije mogao potpuno zadovoljiti. Taj rad je su vie teio da izgleda nepristrastan; nije bila sluaj nost to se upravo njegovom autoru ima da zahvali 60

uvoenje ragocenog pojma ambivalencije u nau nauku. U kasnij-im lancima Blojler se tako odboj no drao prema analitikoj nauci, posumnjao u tako bitne njene delove ili ih odbacio, da sam se ja u u du pitao ta on jo uopte priznaje. Pa ipak, i kasni je, on je ne samo davao najsrdanije izjave u prilog dubinske psihologije", ve je na njoj zasnovao i svoje grandiozno prikazivanje izofrenije. Blojler. uostalom, nije dugo ostao u Internacionalnom psi hoanalitikom drutvu", ve ga je napustio usled nesuglasica sa Jungom. tako da je analiza izgubila Burgheleli". Zvanini otpor nije mogao zadrati irenje psi hoanalize, bilo u Nemakoj, ili u drugim zemljama. Ja sam na drugom mestu (Prilog is toriji psihoanali tikog pokreta) pratio etape njenog napredovanja, i onde pomenuo takode ljude koji su se istakli kao nje ni predstavnici. 1909. godine, Junga i mene pozvao je G. Stenli Hol (G. Stanley Holl) u Ameriku, da na Klark univerzitetu, Vbrester (Worcester). Mas., iji je predsednik bio, povodom proslave vadesetogoinjice osnivanja ove ustanove, drimo neelju dana predavanja (na nemakom jeziku). Hol je s pravom bio vien psiholog i pedagog, koji je psihoanalizu ve godinama bio ukljuio u svoju nastavu; bilo je neeg u njemu od kraljotvorca", kome se dopadalo da postavlja i ponovo skida autoritete. Tamo smo sreli Dems Putnama (James Putnam), neurologa sa Harvarda, koji se uprkos svoje starosti oduevio psi hoanalizom i za nju zaloio itavom svojom suida
61

potovanom linou, i to za njenu kulturnu vrednost i istotu njenih namera. Ono to nam je smetalo kod ovog izvanrednog oveka, koji je, kao reakcija na njegovu prinudno neurotinu dispoziciju bio pre teno etiki orijentisan, bilo je oekivanje da se psi hoanaliza prikljui nekom odreenom filozofskom sistemu i stavi u slubu moralnih stremljenja. I sa stanak sa filozofom Viljemom Demsom (Wiliam James) ostavio je na mene trajan utisak. Ne mogu zaboraviti malu scenu kada je pri jednoj etnji na glo zastao, predao mi svoju torbu i zamolio me da poem napred, s tim to e me stii im se zavri napad angine pektoris koji se pribliavao. Umro je godinu dana kasnije od srca; ja sam od tada uvck eleo slinu neustraivost pred licem bliske smrti. Bilo mi je tada pedeset i tri godine, oseao sam se mladalaki i zdrav, a kratki boravak u Novom Sve tu ojaao je moje samopouzdanje; u Evropi sam se oseao kao prognan, ovde, video sam da sam bio pri mljen od najboljih kao njima ravan. Kada sam u Voresteru stupio na katedru da bih odrao mojih Pet predavanja iz psihoanalize", bilo je to kao ostvare nje nekog neverovatnog dnevnog sna. Psihoanaliza nije, dakle, vie bila nikakva sumanuta tvorevina, ona je postala punovredni deo realnosti. Od vreme na nae posete, ona vie nije izgubila tlo u Americi, medu laicima je izvanredno popularna, a priznata je od mnogih zvaninih psihijatara kao znaajan sa stavni deo nastave. Na alost, ona je tamo doivela i mnoga razvodnjavanja. Izvesne zloupotrebe, koje 62

sa njome nemaju nieg zajednikog, koriste se nje nim imenom, a nedostaju prilike za temeljnije usavr avanje u tehnici i teoriji. Ona se u Americi sudara i sa biheviorizmom, koji se u svojoj naivnosti hvali daje psiholoki problem sasvim iskljuio. U Evropi su se u godinama 1911-1913. otpadila od psihoanalize dva pokreta, koje su vodile osobe koje su do tada igrale vidnu ulogu u mladoj nauci, i to Alfred Adler i C. G. Jung. Oba pokreta izgleda la su zaista veoma opasna i brzo su zadobila veliki broj pristalica. Ova njihova snaga nije proizlazila iz sopstvenog sadraja, ve od iskuenja da se izbegnu oni rezultati psihoanalize koji su smatrani za nepriline, iako se vie nije poricao njen stvarni ma terijal. Jung je pokuao da analitike injenice preo krene u apstraktno, bezlino, neistorijsko, nadajui se da e ovako izbei ocenjivanje infantilne seksu alnosti i Edipovog kompleksa, kao i nunosti deje analize. Adler se, izgleda, jo vie udaljio od psihoa nalize, odbacio je uopte znaaj seksualnosti, svode i formiranje karaktera, kao i neuroze, iskljuivo na tenju za moi i njihovu potrebu za kompenzacijom njihove konstitucionalne manje vrednosti, odbacuju i sve nove tekovine psihoanalize. Ipak je ovo stoje on odbacio izvojevalo sebi mesto u njegovom zatvo renom sistemu, samo pod drugim imenom; njegov muki protest" nije nita drugo nego neopravdano seksualizovano potiskivanje. Kritika je oba jeretika primila sa velikom naklonou; mogao sam samo da postignem to da se Adler i Jung odreknu da nazo63

MW

..: svoje uenje psihoanalizom". Danas, posle jedne decenije, moe se konstatovati da oba pokuaja nisu nanela tete psihoanalizi. Kada je neka zajednica zasnovana na saglasnosti u pogledu nekih osnovnih pojmova, postaje razu mljivo da se iz. nje izluuju oni koji su napustili ovo zajedniko tlo. esto se, ipak, pripisivalo mojoj intoleranciji otpadnitvo ranijih uenika, ili je u tome sagledan izraz neke moje naroite kobne sudbine. Nasuprot ovome, dovoljno je ukazati na to da se u odnosu na one koji su me napustili, kao Jung, Adler, tekel i manji broj drugih, nalazi veliki broj osoba, kao Abraham, Ajtingon (Hitingon), Ferenci, Rank, Dons (Jones), Bril (Brill), Saks, svetenik Pf ister, van Finden, Rajk (Reik) i drugi, koji su mi ve pre ko petnaest godina privreni vernom saradnjom, a najee i nepomuenim prijateljstvom. Pomenuo sam samo najstarije medu mojim uenicima, koji su ve stvorili sebi poznato ime u psihoanatilikoj lite raturi, izostavljanje ostalih ne treba nikako da znai njihovo zapostavljanje, jer se upravo medu mladi ma i onima koji su kasnije pridoli nalaze talenti u koje se moe polagati velika nada. Samo, za sebe smem da kaem da neko koje intolerantan i obuzet idejom o svojoj nepogreivosti nikada ne bi mogao da privee za sebe tako veliki broj duhovno znaaj nih osoba, pogotovu ako nije raspolagao veim bro jem praktinih primamljivosti nego ja. Svetski rat, koji je razorio tolike druge organiza cije, nije mogao da nakodi naoj Internacionali". 64

Prvi sastanak posle rata odranje u Hagu, 1920, na neutralnom tlu. Bilo je dirljivo na kakav se nain holandsko gostoprimstvo staralo o izgladnelim i osi romaenim ljudima iz Srednje Evrope; desilo se ta da, koliko ja znam prvi put, da u jednom razorenom svetu, Englezi i Nemci, sednu prijateljski za isti sto iz naunog interesovanja. Rat je ak i u Nemakoj, kao i u zapadnim zemljama, poveao interesovanje za psihoanalizu. Posmatranje ratnih neurotiara najzad je lekarima otvorilo oi o znaaju psihogeneze za neurotine smetnje; neke nae psiholoke koncepcije, dobit od bolesti" na primer, bekstvo u bolest", postale su brzo popularne. Na poslednji kongres pred slom, u Budimpeti 1918, savezne vla de srednjih sila uputile su zvanine predstavnike, ko ji su odobrili osnivanje psihoanalitikih stacionara za leenje ratnih neurotiara. Do ovoga, meutim, nije vie dolo. 1 dalekoseni planovi jednog od na ih najboljih lanova, dr Antona fon Frojnda (Anton von Freund), koji je hteo da u Budimpeti osnuje centralu za analitiko uenje i terapiju, propali su zbog politikog preokreta koji je uskoro nastupio, kao i zbog rane smrti ovog nezamenljivog oveka. Jedan deo njegovih namera ostvario je kasnije Maks Ajtingon, kada je u Berlinu 1920. osnovao psi hoanalitiku polikliniku. Za vreme kratkog trajanja boljevistike vlade u Maarskoj, Ferenci je mogao da razvije uspenu nastavniku delatnost na Univer zitetu, kao zvanini predstavnik psihoanalize. Posle rata dopalo se naim protivnicima da objave kako je
65

iskustvo pruilo odluujui argument protiv isprav nosti analitikih tvrenja. Ratne neuroze pruile su, navodno, dokaz za izlinost seksualnih momenata u etiologiji neurotinih poremeaja. Ovo je meutim bio lakomislen i preuranjen trijumf. Jer, sjedne stra ne, niko nije mogao da sprovede temeljnu analizu ne kog sluaja ratne neuroze, nita se, dakle, nije sigur no znalo o njihovoj motivisanosti, pa se iz ovakvog neznanja nije smeo izvlaiti bilo kakav zakljuak. S druge strane, psihoanaliza je ve davno ostvarila pojam narcizma i narcistike neuroze, iji je sadr aj, privezanost libida za sopstveno Ja, umesto za objekat. To, dakle, znai da se psihoanalizi obino zameralo da je pojam seksualnosti neopravdano pro irila; kada je, meutim, u polemici to bilo zgodno, zaboravljalo se na ovu njenu greku i ponovo joj se prebacivala seksualnost u najuem smislu. Ako izuzmemo katartiku predistoriju, za me ne se istorija psihoanalize deli u dva razdoblja. To kom prvog, bio sam usamljen i sve sam poslove morao sam da obavljam; ovako je bilo od 1895/96. do 1906. ili 1907. U drugom razdoblju, od tada do dananjih dana, prilozi mojih uenika i saradnika postajali su sve znaajniji, tako da sada, tekom bo leu opomenut na bliski kraj, mogu sa unutranjim mirom da mislim na prestanak sopstvene delatnosti. Upravo zato se iskljuuje da bih u ovoj Autobiogra fiji mogao da sa istom opirnou obradim napretke psihoanalize tokom drugog razdoblja, kao to sam to uinio u odnosu na njeno postepeno izgraivanje 66

tokom prvog razdoblja, koji je bio ispunjen jedino mojom delatnou. Oseam da jedino imam pravo da ovde pomencm one nove tekovine na kojima sam ja imao jo pretenog udela, dakle pre svega u oblasti narcizma, uenja o nagonima i njihovoj primeni na psihoze. Treba jo da dodam da se sa poveanjem is kustva, Edipov kompleks sve jasnije otkrivao kao sr neuroze. On je predstavljao kako najviu taku infantilnog seksualnog ivota, tako i vor iz koga je proizlazio sav kasniji razvoj. Time je, meutim, iezlo oekivanje da se analizom moe otkriti je dan za neurozu specifini momenat. Moralo je da se kae, kao to je to Jung u ranom periodu svoga analitikog rada tano umeo da izrazi, da neuroze nemaju neki naroiti, iskljuivo njima svojstven sa draj, ve da neurotiar ne uspeva da rei one stvari koje normalni uspeno savlauje. Ovakvo shvatanje nije ni u kome sluaju znailo razoaranje. Ono je stajalo u najboljoj saglasnosti sa onim drugim, da je dubinska psihologija, otkrivena psihoanalizom, bi la upravo psihologija normalnog duevnog ivota. Mi smo proli isto tako kao hemiari; velika kvali tativna raznolikost produkata svedena je na kvanti tativne promene u kombinacionim odnosima istih elemenata. U Edipovom kompleksu libido se pokazao kao vezan za predstavu linosti roditelja. Ali pre ovoga postojalo je jedno doba bez svih ovakvih objekata. Iz ovoga je proizlazila, za teoriju o libidu, osnovna 67

koncepcija jednog stanja u kome je libido ispunja vao sopstveno Ja i njega uzimao za objekat. Ovakvo stanje moglo se nazvati narcizmom", ili voljenje samog sebe. Sledea razmiljanja su pokazala da ovakvo stanje u stvari nikada potpuno ne iezava; u toku itavog ivota Ja ostaje veliki rezervoar li bida, iz kojeg se vri investiranje objekata i u koji libido moe ponova da se vraa. Narcistiki libido pretvara se, dakle, stalno u libido objekata i obrnu to. Izvanredan primer kakve razmere moe da po stigne ovakvo pretvaranje pokazuje nam seksualna ili sublimirana zaljubljenost, koja moe da se raz vije do samoportvovanja. Dok se do sada u proce su potiskivanja poklanjala panja samo onom to je potisnuto, ovakvo shvatanje omoguilo je da se ispravno proceni i ono to vri potiskivanje. Ree no je da se potiskivanje aktivira od strane nagona samoodranja (Ja-nagoni") koji su delatni u Ja, a koje se sprovodi na libidinoznim nagonima. Sada, poto se saznalo da su i nagoni samoodranja kao i narcistiki libido libidinozne prirode, proces potiski vanja pokazao se kao proces koji se odigrava unutar libida; narcistiki libido stoji nasuprot libidu objek ta, interes samoodranja brani se od zahteva ljubavi prema objektu, dakle, i od ue seksualnosti. Ni za im se u psihologiji ne osea vea potreba nego za temeljnim uenjem o nagonima, na kojima se moe dalje graditi. Nita slino, meutim, ne po stoji, pa psihoanaliza mora, pipajui, da pokua stvo riti neko uenje o nagonima. Ona je najpre postavila 68

suprotnost izmeu Ja-nagona (samoodranje, glad) i libidinoznih nagona (ljubav), onda ju je zamenila narcistikim i objekt-Iibidom. Ovim oevidno nije izgovorena poslednja re: ini se da bioloka rasu ivanja ne doputaju da se zadovoljimo pretpostav kom o jednoj jedinoj vrsti nagona. U radovima iz mojih poslednjih godina (S one strane principa zadovoljstva, Psihologija mase i ana liza Ja, Ja i Ono), pustio sam na volju dugo uzdr avanoj sklonosti ka spekulaciji i tako uoio novo reenje problema nagona. Samoodranje i odranje vrste podveo sam zajedno pod pojam erosa, a nje mu nasuprot postavio neujno aktivni nagon smrti ili nagon destrukcije. Opte uzev, nagon se shvata kao neka vrsta elastinosti ivoga, kao jaka tenja ka uspostavljanju jedne situacije koja je jednom ve po stojala i iezla usled neke spoljne smetnje. Ova, u osnovi konzervativna priroda nagona, tumai se po javom prinude ponavljanja. Sliku ivota nam prua saradnja i uzajamno delovanje erosa i nagona smrti. Treba saekati da li e se ova konstrukcija poka zati upotrebljivom. Ona je, dodue, bila rukovoe na tenjom da se fiksiraju neke od najvanijih teorij skih postavki psihoanalize, ali ona daleko premaa okvire psihoanalize. Vie puta sam uo omalovaavajue primedbe da se ne moe nita oekivati od nae nauke, iji su vrhovni pojmovi tako nejasni, kao to su u psihoanalizi, libido i nagoni. Ali ovaj prekor proizlazi iz potpuno pogrenog shvatanja sta nja. Jasni osnovni pojmovi i otro ocrtane definicije 69

mogui su samo u duhovnim naukama i to ukoliko ove ele da obuhvate jedno podruje injenica okvi rom intelektualnog formiranja sistema. U prirodnim naukama, kojoj pripada i psihologija, ovakva je ja snost vrhovnih pojmova suvina, pa i nemoguna. Zoologija i botanika nisu poele sa korektnim i do voljnim definicijama ivotinja i biljaka, biologija ne zna ni danas da ispuni sigurnim sadrajem pojam ivoga. ak bi i fizika propustila itav svoj razvoj da je morala da saeka dok njeni pojmovi o materi ji, energiji, gravitaciji i drugi ne postignu eljenu jasnou i preciznost. Osnovne predstave i najvani ji pojmovi prirodnonaunih disciplina ostavljaju se uvek najpre neodreenim, privremeno protumae nim, samo ukazivanjem na pojavnu oblast iz koje oni potiu i tek uznapredovalom analizom materija la koji se posmatra postaju jasni, bogati sadrajem i bez protivrenosti. Ve u prethodnim fazama moga stvaranja ja sam inio pokuaje da, polazei od psihoanalitikog posmatranja, dostignem optija stanovita. 1911, na glasio sam, u jednom kratkom lanku: Formulacije o dva principa psihikog zbivanja", svakako ne na originalan nain, preovlaivanje principa zadovolj stva - nezadovoljstva u duevnom ivotu i njegovo smenjivanje sa takozvanim principom realnosti". Kasnije sam se usudio da pokuam izloiti jednu metapsihologiju". Tako sam nazvao nain posma tranja u kome se svako duevno zbivanje ocenjivalo prema tri koordinate: dinamike, topike i ekonomike, 70

videi u njemu krajnji cilj dostupan psihologiji. Po kuaj je ostao kao torzo, i posle nekoliko rasprava (Nagoni i sudbine nagona-Potiskivanje-Nesvesnoalost i melankolija itd.) prekinuo sam i zaelo sam ovo dobro uinio, jer vreme nije bilo jo sazrelo za ovakva teorijska utvrivanja. U mojim poslednjim spekulativnim radovima poduhvatio sam se da ra lanim na duevni aparat na osnovu analitikog korienja patolokih injenica, pa sam ga razloio na Ja, Ono i Nad-ja (Ja i Ono, 1922). Nad-ja je naslednik Edipovog kompleksa i zastupnik etikih zahteva oveka. Ne bi trebalo da se pojavi utisak kao da sam ja, u poslednjem periodu svoga rada, okrenuo leda str pljivom posmatranju i sasvim se predao spekulaciji. Naprotiv, ostao sam uvek u tesnom kontaktu sa ana litikim materijalom i nikada nisam napustio obrai vanje specijalnih, klinikih ili tehnikih tema. I kada sam se udaljavao od posmatranja, briljivo sam izbegavao pribliavanje pravoj filozofiji. Uvek sam bio prijemiv za ideje G. Th. Fehnera (G. Th. Fechner) i na ovoga mislioca oslanjao sam se u znaajnim sta vovima. Dalekosena saglasnost psihoanalize sa opcnhauerovom filozofijom - on nije samo zastupao primarnost afektivnog ivota i dominantno znae nje seksualnosti, ve je poznavao i sam mehanizam potiskivanja - ne moe da se pripie mome poznava nju njegovog uenja. openhauera sam itao vrlo ka sno u ivotu. Jednog drugog filozofa. Niea. ija su se nasluivanja i pogledi esto na zauujui nain
71

poklapali sa napornim dostignuima psihoanalize, upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi je bilo stalo do prioriteta nego do toga da sauvam svoju nepristrasnost. Neuroze su bile prvi, dugo vremena i jedini objekat analize. Nijedan analitiar nije sumnjao da medicinska praksa nije u pravu kada odvaja neuro ze od psihoza, prikljuujui ih organskim nervnim bolestima. Uenje o neurozama pripada psihijatriji, ono je neophodno pri uvoenju u nju. ini se isklju enom analitika studija psihoza, usled terapeutske bezizglednosti jednog takvog napora. Jer, psihiki bolesnome nedostaje uglavnom sposobnost za pozi tivan prenos, pa se tako glavno sredstvo analitike tehnike ne moe primeniti. Pa ipak su moguni izvesni prilazi. esto prenos nije tako potpuno odsutan da se pomou njega ne bi mogao odmai jedan deo puta i to u ciklinim neraspoloenjima, lakoj parano inoj promeni, parcijalnoj izofreniji, kod kojih se postiu nesumnjivi uspesi putem analize. Bar je za nauku bila prednost to je u mnogim sluajevima di jagnoza mogla due vremena da se koleba izmeu prihvatanja psihoneuroze i demencije prekoks; preduzeti terapeutski pokuaj mogao je da prui znaajne uvide, pre nego to je morao biti prekinut. Ponajvie, meutim, dolazi u obzir to to psihoze iznose na po vrinu tako mnogo materijala, za svakoga uoljivog, koji se u neurozama, u mukotrpnom radu izvlai iz dubine. Zbog toga, za mnoga analitika tvrenja psi hijatrijska klinika prua najbolje objekte demonstra72

cije. Analiza je svakako morala uskoro da pronae put ka objektima psihijatrijskog posmatranja. Vrlo rano (1896) mogao sam da konstatujem, u jednom sluaju paranoidne demencije, iste etioloke mo mente i prisutnost istih atektivnih kompleksa kao i u neuroza. Jung je objasnio zagonetne stereotipije u dementnih, svoenjem na ivotnu istoriju bolesnika; Blojler je pokazao u raznih psihoza mehanizme koji su analizom pronaeni u neurotiara. Od tada nisu vie prestajali napori analitiara za razumevanje psi hoza. Naroito od kada je poelo da se radi sa poj mom narcizma, uspevalo se da se, as na ovom as na onom mestu, baci pogled i preko zida. Najvie je, zaelo, uspeo Abraham u razjanjavanju melanholija. Na ovome podruju, trenutno, ne preobraava se, dodue, sve znanje u terapeutsku mo; ali ni e sto teorijski dobitak nije za potcenjivanje i moe jo da saeka na svoju praktinu primenu. Ni psihijatri nee moi dugo da odole dokaznoj snazi materijala o njihovim bolesnicima. Sada se u nemakoj psihi jatriji ostvaruje neka vrsta penetration pacifique" analitikih gledita. Uz neprestano sveano uveravanje da oni ne ele da budu psihoanalitiari, da ne pri padaju ortodoksnoj" koli, niti sudeluju u njenim preterivanjima i da, naroito, ne veruju u svemoni seksualni momenat, veina mladih istraivaa ipak usvaja ovaj ili onaj deo analitikog uenja i primenjuje ga, na svoj nain, na materijal. Svi znaci ukazu ju na predstojei dalji razvoj u ovome pravcu.

73

VI

Sada, iz daljine, pratim pod kakvim se reaktiv nim simptomima odigrao prodor psihoanalize u du go retrakternu Francusku. Deluje kao reprodukcija ranije doivljenog, pa ipak to ima i svoje naroite crte. uju se neverovatno naivni prigovori, kao na primer da se francuska tananost zgraa nad pedante rijom i nezgrapnou psihoanalitike nomenklature (ovek se mora pri tome setiti Lesingovog besmrt nog evalijea Riccaut de la Marliniere!). Druga jedna izjava zvui ozbiljnije; ona se ak nijednom profesoru psihologije na Sorboni nije uinila nedo stojnom: genie latin" ne podnosi uopte nain mi ljenja psihoanalize. Pri tome su se odrekli anglosak sonskih saveznika, koji vae kao njene pristalice. Ko ovo uje, mora, naravno, poverovati daje genie teutonique" psihoanalizu, odmah posle njenog roe nja, privio na srce kao svoje najdrae dete. U Francuskoj je interesovanje za psihoanalizu niklo kod ljudi od pera. Da bi se ovo razumelo, tre ba se setiti daje psihoanaliza, tumaenjem snova, prela granice isto lekarske delatnosti. Izmeu njenog pojavljivanja u Nemakoj i sada u Francu skoj, odigrale su se raznovrsne primene na oblasti literature i umetnosti, na i storiju religije i preistori74

ju, mitologiju, etnografiju, pedagogiju itd. Sve ove stvari nemaju sa medicinom mnogo zajednikog, sa njome su povezane samo posredstvom psihoana lize. Zbog toga nemam nikakvo pravo da o njima raspravljam opirnije na ovome mestu. Ipak ih ne mogu sasvim ni zanemariti, jer su one, sjedne stra ne neophodne za tano prikazivanje vrednosti i su tine psihoanalize, a s druge strane sam sebi stavio u zadatak da iznesem svoje sopstveno ivotno delo. U veini ovih primena poeci se odnose na moje radove. Tu i tamo skrenuo sam, moda, pomalo sa puta da bih zadovoljio ovakvo nelekarsko interesovanje. I drugi strunjaci, ne samo lekari, sledovali su onda moj trag i daleko prodirali u dotine oblasti. Poto u se ograniiti, shodno svome programu, na izvetaj o svojim sopstvenim prilozima u primeni psihoanalize, u stanju sam da itaocu pruim samo sasvim nedovoljnu sliku o dalekosenosti i znaaju ove primene. itav niz podstreka dobio sam od Edipovog kompleksa, iji sam ubikvitet postepeno sagledao. Ako je oduvek bio zagonetan izbor pa i stvaranje tog uasavajueg siea, potresno dejstvo njegovog poetskog prikaza, kao i uopte sutina te sudbinske tragedije, ipak se sve ovo objanjavalo saznanjem da je ovde uhvaena zakonitost duevnog zbivanja u njenom punom afektivnom znaenju. Kob i prorotvo bili su samo materijalizacije unutranje nuno sti; to to je junak sagreio, u neznanju i nenamemo, shvatilo se kao pravi odraz nesvesne prirode njego75

vih zloinakih tenji. Od razumevanja ove sudbin ske tragedije bio je posle samo jedan korak do rasvetljavanja tragedije karaktera Hamleta, kojoj se ve tri stotine godina divimo, a da nismo bili u stanju da navedemo njen smisao, niti da pogodimo pesnikove motive. Bilo je zaista udno to je ovaj neurotian, koga je stvorio pesnik, stradao zbog Edipovog kom pleksa, kao i njegovi mnogobrojni saputnici u real nom svetu, jer je Hamlet stavljen pred zadatak da na nekome drugom osveti oba ina koji ine sadraj cdipovskog stremljenja, pri emu ga njegovo sopstveno, nejasno oseanje krivice paralie. Sekspir je napisao Hamleta ubrzo posle smrti svoga oca.7 Moja nagovetenja za analizu ove tragedije doivela su kasnije temeljnu obradu od Ernesta Donsa. Ovaj isti primer uzeo je tada Oto Rank, kao polaznu taku svoga istraivanja o izboru materijala dram skih pisaca. U svojoj velikoj knjizi o Motivu incesta mogao je da pokae kako pisci esto biraju upravo motive edipovske situacije za svoja prikazivanja i da prati preobraaje, menjanja i ublaavanja ovog materijala u svetskoj literaturi. Lako je pojmljivo to se otuda polo u analizu pesnikog i umetnikog stvaranja uopte. Shvatilo se da je carstvo fantazije zabran" koji je stvoren
7 Napomena iz 1935. godine: Ovo je konstrukcija koju bih izriito liteo da povuem. Ja vie ne verujem da je glu mac Viljcm ekspir iz Strarforda pisac dela koja su mu se ta ko dugo pripisivala. Otkuda je objavljena knjiga Shakespeare Identified od Th. l.unia (Th. Looney) skoro sam ubeden da se iza ovog pseudonima stvarno krije Edvard de Vere. Karl of Oxford.

76

pri bolno doivljenom prelazu sa principa zadovolj stva na princip realnosti, da bi se stvorio nekakav surogat za nagonske) zadovoljenje, kojeg se ovek morao odrei u stvarnom ivotu. Umetnik se, kao i neurotiar, povukao iz stvarnosti koja ga ne zadovo ljava, u ovaj svet fantazije ali, za razliku od neurotiara, on je znao da iz njega pronae put natrag i da u stvarnosti ponovo vrsto stane na noge. Njegove tvorevine, umetnika dela, bile su u fantaziji zado voljene, nesvesne elje, sasvim kao i snovi sa koji ma one imaju zajedniki jo i karakter kompromisa, jer i one moraju da se klone otvorenog konflikta sa snagama potiskivanja. Ali, za razliku od asocijalnih, narcistikih produkata snova, one su raunale na sauestvovanje drugih ljudi, mogle su u ovih da oive i zadovolje iste nesvesne elje. Osim ovoga, pesnici su se posluili uivanjem u opaanju lepe forme kao premijom primamljivanja". Ono stoje psihoanaliza mogla da izvri bilo je da iz meusobnog odnosa ivotnih utisaka, sluaj nih sudbina i umetnikovih dela, konsiruie njegovu konstituciju i u njoj delatne nagonske pobude, dakle ono to je opteljudsko u njemu. U ovakvoj nameri uzeo sam, na primer, Leonarda da Vinija za pred met jedne studije, koja poiva na jednom jedinom seanju iz detinjstva, koje je on sam saoptio, i u sutini usmerenom na objanjavanje njegove slike Sveta Ana. Moji prijatelji i uenici poduhvatili su se potom brojnih slinih analiza umetnika i njihovih dela. Nije se dogodilo da je uivanje u umetnikom 77

delu bilo okrnjeno ovako steenim analitikim razumevanjem. Laiku, koji ovde moda suvie oekuje od analize, mora da se prizna da ona ne rasvetljava dva problema koji ga verovatno najvie interesuju. Analiza ne moe nita da kae o umetnikoj obdare nosti, niti je njeno da otkriva sredstva kojima umetnik radi, dakle, umetniku tehniku. Na jednoj maloj, ne ba naroitoj noveli, Grac/ivi od V. Jensena, mogao sam da dokaem da izmi ljeni snovi doputaju isto tumaenje kao i realni, da su, dakle, u pesnikom stvaranju delatni mehani zmi iz nesvesnog koje poznajemo iz rada sna. Moja knjiga o Dosetki i njenom odnosu prema nesvesnom direktan je skok u stranu od Tumaenja snova. Jedini prijatelj koji se tada interesovao za moj rad obratio mije panju da moje tumaenje sno va ostavlja esto duhovit utisak. Da bih razjasnio ovaj utisak, latio sam se istraivanja dosetke i naao da je sutina dosetke u njenim tehnikim sredstvi ma, koja su ista kao i nain rada u radu sna", dakle, zgunjavanje, pomeranje, prikazivanje pomou su protnosti, pomou neeg najmanjeg itd. Na ovo se nadovezalo ekonomsko istraivanje, kako nastaje u slualaca postizanje zadovoljstva. Odgovor je bio: usled trenutnog otklanjanja napora potiskivanja, posle mamljenja putem ponuene premije zadovolj stva (prethodno zadovoljstvo). Ja lino vie cenim svoje priloge psihologiji reli gije, koji su zapoeli 1907, konstatacijom iznenau jue slinosti izmeu prinudnih radnji i religioznih 78

obreda. Ne poznavajui jo dublje meusobne veze, oznaio sam prinudnu neurozu kao neku iskrivlje nu privatnu religiju, a religiju, tako rei, kao univer zalnu prinudnu neurozu. Kasnije, 1912, ubedljivo ukazivanje Junga na dalekosene analogije izmeu duhovnih tvorevina neurotiara i primitivnih bio je povod da posvetim panju ovoj temi. U etiri lan ka, koji su bili sabrani ujednu knjigu pod naslovom Totem i tabu, izveo sam da je u primitivnih naroda strah od incesta jo jae izraen nego u kultivisanih i da on izaziva sasvim naroite mere odbrane; istra ivao sam odnos tabu-zabrana, u kojem obliku se pojavljuju prva moralna ogranienja prema oseajnoj ambivalenciji i otkrio sam, u primitivnim svctskim sistemima animizma, princip precenjivanja duevne realnosti, svemo misli", to ini osnovu magije. Svuda je bilo sprovedeno uporedenje sa pri nudnom neurozom i prikazano koliko je jo od preduslova primitivnog duevnog ivota na snazi u ove udne atekcijc. Pre svega, privukao me totemizam, ovaj prvi organizacioni sistem primitivnih plemena, u kome su bili spojeni poeci socijalnog poretka sa rudimentarnom religijom i sa neumoljivim gospoda renjem nekoliko tabu-zabrana. Oboavano" bie ovde je uvek prvobitno neka ivotinja od koje klan tvrdi da potie. Iz razliitih znakova moe se zaklju iti da su svi narodi, i oni koji stoje na najviem stup nju, jednom proli kroz ovaj stadijum totemizma. Moj glavni literarni izvor za radove na ovom podruju bila su poznata dela J. G. Frezera (J. G. 79

Frazer) Totemizam i egzogamija, Zlatna grana, pra vi majdan dragocenih injenica i gledita. Frezer je, meutim, malo doprineo razjanjenju problema totemizma; on je nekoliko puta iz osnova menjao svoja gledita u ovome predmetu, a ostali etnolozi i preistoriari kao da su bili u ovim stvarima isto toliko nesigurni koliko i nesloni. Moja polazna taka bila je upadljiva podudarnost koja je postojala izmeu oba tabu-stava totemizma i to: totem ne ubijati i ne koristiti se polno nijednom enom istog totemskog klana, kao i oba sadraja Edipovog kompleksa: uklo niti oca i majku uzeti za enu. Tako je nastalo iskue nje da se izjednai totemska ivotinja sa ocem, kao to su to primitivni narodi, uostalom, izriito inili kada su ovu ivotinju potovali kao praoca klana. Sa psihoanalitike strane pomogle su mi tada dve injenice, i to, jedno sreno Ferencijevo opaanje na detetu koje je doputalo da se govori o infantil nom povratku totemizma, i analiza ranih fobija od ivotinja u dece, koja je tako esto pokazala da ta ivotinja predstavlja zamenu za oca, na koju je sa mo prenet, u Edipovom kompleksu zasnovan, strah od oca. Nije vie mnogo nedostajalo da se ubistvo oca prepozna kao sr totemizma i kao polazna taka formiranja religija. Ovaj deli, koji je nedostajao, pristigao je upo znavanjem V. Robertson Smitovog dela (W. Robert son Smith) Religija Semita. Taj genijalni ovek. fi ziar i istraiva Biblije, postavio je kao bitan dco totemske religije takozvani totemski obed. Jednom 80

u godini, totcmska ivotinja, koja se inae smatrala svetom, uz sudelovanje svih plemenskih pripadnika sveano se ubijala, pojela i potom oalila. Ovoj a losti sledilo je veliko slavlje. Kada sam, uz to, jo prikljuio Darvinovu pretpostavku da su ljudi prvo bitno iveli u hordama i da je svakoj od njih gospo dario jedan jedini, snani, brutalni i ljubomorni mu jak, uobliila se iz svih ovih komponenata hipoteza, radije bih rekao vizija, sledeeg zbivanja: Otac prahorde, kao neogranieni despot, drao je sve ene za sebe, dok je sinove koji su bili opasni kao supar nici ubijao ili proterivao. Jednoga dana, meutim, udruili su se ovi sinovi, savladali, ubili i zajedniki pojeli oca, koji je bio njihov neprijatelj, ali i ideal. Posle uinjenog dela nisu bili u stanju da preuzmu njegovo naslee, jer su jedan drugome smetali. Pod uticajem neuspeha i kajanja nauili su da se meu sobno podnose, udruili se u bratski klan pomou pravila totemizma, koja su imala da iskljue pona vljanje jednog ovakvog dela i svi zajedno odrekli su se posedovanja ena zbog kojih su i ubili oca. Bili su upueni sada na tue ene; ovo je poreklo sa totemizmom tesno povezane egzogamije. Toteinski obed bio je slavljenje uspomena na grozno delo od koga potie svest o krivici (praroditeljski greh) oveanstva, sa kojim ujedno zapoinju socijalna or ganizacija, religija i moralna ogranienja. Bez obzira da li se ovakva mogunost moe uze ti kao istorijska ili ne, stvaranje religija bilo je ovim postavljeno na teren kompleksa oca i izgraeno na
81

ainbivalcnciji koja ovim kompleksom vlada. Poto je oev surogat putem totemske ivotinje naputen, postao je sam ovaj praotac, koji je ulivao strah i koji se mrzeo, oboavao i zavideo, praslika boga. Prkos sinova i njihova enja za ocem borili su se meu sobno, uvek u novim, kompromisnim tvorevinama, kroz koje se, s jedne strane, ispatalo delo oceubistva, s druge strane, potvrivala pobeda nad njim. Naroitojasnu svetlost baca ovakvo shvatanje religi je na psiholoko zasnivanje hrianstva, u kome ce remonija totemskog obeda, jo malo izmenjena, i da lje ivi kao priee. Hteo bih izriito da primetim da ovo poslednje saznanje ne potie od mene, nego da se nalazi ve kod Robertson Smita i Frezera. Th. Rajk i etnolog G. Rohajm (G. Roheim), u brojnim, zapaenim radovima, prikljuili su se toku misli iz Totem i tabu, nastavljajui, produbljujui, ili ispravljajui ih. I sm sam se kasnije nekoliko puta na njih vraao, i to pri istraivanju nesvesnog oseanja krivice", kome pripada veliko znaenje i meu motivima neurotine patnje, kao i pri napori ma da socijalnu psihologiju tenje povezem sa psi hologijom individue (Ja i Ono - Psihologija mase i analiza Ja). I pri objanjavanju mogunosti hipnoti ziran ja pozvao sam se na arhajsko naslee iz vreme na prahorde. Neznatan je moj direktan udeo u drugim primenama psihoanalize, koje ipak zasluuju najoptije interesovanje. irok put vodi od fantazija pojedinog neurotiara ka tvorevinama fantazije masa i naroda,
82

oevidnim u mitovima, predanjima i bajkama. Mi tologija je postala oblast na kojoj radi Oto Rank, tumaenje mitova, njihovo svoenje na poznate, nesvesne komplekse detinjstva, zamena astralnih objanjavanja ljudskim motivima bili su u mnogim sluajevima uspeh njegovog analitikog truda. Takode i tema simbolike nala je u mome krugu brojne obradivae. Simbolika je psihoanalizi donela mno go neprijateljstva; neki i suvie trezveni istraivai nisu nikad mogli da joj oproste priznanje simbolike onako kako je ona proistekla iz tumaenja snova. Ali analiza ne snosi krivicu za otkrivanje simbolike, ona je u drugim oblastima ve davno poznata, pa je u folkloru, predan ju i mitovima igrala ak veu ulo gu nego u jeziku snova'". Primeni analize na oblast pedagogije nisam li no nita doprineo; ali, bilo je prirodno da su analiti ki rezultati o seksualnom ivotu i psihikom razvo ju dcleta privukli panju vaspitaa, tako da su oni sada svoje zadatke sagledali u novoj svetlosti. Kao neumoran pionir ovog pravca u pedagogiji istakao se protestantski svetenik O. Pfister u Cirihu. koji je smatrao da moe da sjedini negovanje analize sa odr avanjem jedne, svakako sublimirane religioznosti; osim njega, i ga dr Hug-Helmut (Hug-Hellmuth) i dr S. Bernfeld u Beu, kao i mnogi drugi. s Iz primene analize na preventivan odgoj zdrave dece i na korekciju dece koja jo nisu neurotina ali su iskliOd tada je upravo deja analiza dobila snaan podstrek radovima Melanije Klajn (Melanie Klein) i moje erke Ane Frojd (Anna Freud). 83
8

znula u svome razvoju, proizale su praktiki znaaj ne posledice. Vie nije moguno pravo na vrenje psihoanalize ograniiti samo na lekare, a iskljuiti laike. U stvari, lekar koji nije proao kroz naroitu obuku, uprkos svoje diplome, laik je u analizi, dok onaj koji nije lekar moe uz odgovarajuu pripremu i povremeno oslanjanje na nekog lekara da ispuni zadatak analitikog leenja neuroze. Na osnovu jednog od onih razvoja protiv ijih bi uspeha bilo uzaludno opirati se, sama re psiho analiza postala je viesmislena. Prvobitno oznaka jednog odreenog terapeutskog postupka, sada je postala naziv jedne nauke, nauke o nesvesnom psi hikom. Ova nauka, sama za sebe, samo retko moe da neki problem potpuno rei; ali, ini se daje ona pozvana da prui znaajne priloge razliitim oblasti ma znanja. Oblast primene psihoanalize dopire isto tako daleko kao i oblast psihologije, za koju ona predsta vlja dopunu snanog dometa. Tako mogu, dakle, da kaem, gledajui unazad na celokupno delo moga ivotnog rada, da sam mno go ta zapoeo, i podelio poneke podstreke, iz kojih bi neto u budunosti trebalo da postane. Ja lino ne mogu da znam da li e to biti mnogo ili malo. Ali smem da izrazim nadu da sam otvorio put za znaa jan napredak naeg saznanja.

84

DODATAK AUTOBIOGRAFIJI" IZ 1935.

Izdava ove Autobiografije nije pred video, ko liko je meni poznato, da e neka od ovih, posle is teka izvesnog vremena doiveti neko produenje. Moguno je da se to ovde prvi put dogaa. Povod za ovaj poduhvat bila je elja amerikog izdavaa da ovaj mali spis predstavi svojoj publici u novom izdanju. On se najpre pojavio 1927. godine u Ameri ci (kod Brentana), pod naslovom Jedna autobiograf ska studija, ali je, po nesrei, spojen sa jednim dru gim esejom, koji ga je svojim naslovom Problem laike analize prekrio. Dve teme provlae se kroz ovaj rad i to: moja ivotna sudbina i istorija psiho analize. One su meusobno najintimnije povezane. Autobiografija pokazuje kako psihoanaliza postaje moj ivotni sadraj i sledi potom opravdanu pretpo stavku da nita to mi se lino deavalo ne zasluu je interesovanje, pored mojih odnosa prema nauci. Neto pre sastavljanja Autobiografije izgledalo je da e se moj ivot uskoro okonati, usled recidiva jedne zloudne bolesti; samo me je hirurka vetina spasla, 1923, tako da sam ostao sposoban za ivot i delatnost, iako nikada vie bez tegoba. Od tada, u toku vie od deset godina, nisam prestajao da ra dim analitiki, niti da publikujem, kako to pokazuju 85

Sabrana dela, zakljuena XII tomom (u Internaci onalnom psihoanalitikom izdavakom preduzeu u Beu). Ali ja sam nalazim znaajnu razliku u od nosu na prolost. Niti koje su se u mome razvoju bile meusobno ispreplele poele su da se raspliu, kasnije steena interesovanja povukla su se, a stari ja, izvornija, ponovo su se probila. Dodue, preduzimao sam u ovome poslednjem deceniju jo poneki znaajan deo analitikog rada, kao to je revizija problema straha u spisu Inhibicija, simptom i strah, 1926, ili sam uspeo da potpuno objasnim seksual ni fetiizam", 1927; ipak, ispravno je ako kaem da od kada sam postavio dve osnovne vrste nagona (Eros i nagon smrti) i izvrio ralanjavanje psihi ke linosti na Ja, Nad-ja i Ono (1923) nisam vie pruio nikakav odluujui prilog psihoanalizi, i da je ono to sam kasnije napisao moglo bez tete da izostane ili da bude uskoro izneto sa druge strane. Ovo stoji u vezi sa preobraajem u meni, jednim delom regresivnog razvoja, ako se tako eli nazva ti. Posle dugog zaobilaznog puta, koji je trajao je dan oveji vek, preko prirodnih nauka, medicine i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim kulturnim problemima koji su nekada snano obuzi mali mladia, tek probuenog za razmiljanje. Ve na vrhuncu psihoanalitikog rada, 1912. godine, po kuao sam da u Totem i tabu novosteene psihoa nalitike poglede iskoristim za istraivanje porekla religije i morala. Dva docnija eseja. Budunost jed ne iluzije (1927) i Nelagodnost u kulturi (1930) na86

stavila su ovaj pravac rada. Sve sam jasnije uviao da su dogaaji u istoriji oveanstva meusobno delovanje ljudske prirode, kulturnog razvoja i onih taloga pravremenskih doivljaja koje je uzela da za stupa religija, samo odraz dinamikih konflikata iz meu Ja, Onog i Nad-ja, koje psihoanaliza studira u pojedinca, u stvari ista zbivanja, ponovljena na iroj pozornici. U Budunosti jedne iluzije, religiju sam ocenio uglavnom negativno; kasnije sam naao formulu koja joj je ukazivala vie pravinosti: njena mo poiva, svakako, na njenom istinitom sadraju, ali ova istina nije materijalna, ve istorijska. Ove studije, koje su polazile od psihoanalize ali su daleko prelazile njene okvire, nale su moda vi e odjeka u publike nego sama psihoanaliza. Studije su imale uela u nastajanju kratkotrajne iluzije da ovek pripada autorima kojima je jedna tako velika nacija kao nemaka spremna da pokloni panju. Bi lo je to 1929. godine kada mi je Tomas Man, jedan od najpozvanijih predstavnika nemakog naroda, odredio mesto u savremenoj duhovnoj istoriji, ree nicama isto toliko sadrajnim koliko i dobronamernim. Neto kasnije, bila je sveano pozdravljena mo ja ki Ana u venici Frankfurta na Majni, kada se ta mo pojavila kao moj zastupnik da bi primila podare nu mi Geteovu nagradu za 1930. Bio je to vrhunski domet moga graanskog ivota; kratko vreme posle ovoga, naa se domovina suzila i nacija nije htela vi e nita da zna za nas. Ovde bih smeo sebi dopustiti da zavrim svoja autobiografska saoptenja. to se
87

tie mojih linih prilika, mojih borbi, razoaranja i uspeha, javnost nema prava da o ovome neto vie dozna. I bez ovoga sam u nekim svojim delima - Tu maenje snova, Svakodnevni ivot - bio otvoreniji i iskreniji nego to su to osobe koje opisuju svoj ivot za savremenike i potomke. Dato mije malo zahval nosti za ovo; prema iskustvu koje sam stekao, ne mogu nikome da savetujem da postupi isto kao i ja. Jo nekoliko rei o sudbini psihoanalize u ovoj poslednjoj deceniji: Nema vie sumnje da e ona i dalje opstati, ona je dokazala svoju ivotnu i razvoj nu sposobnost kao grana znanja i kao terapija. Broj njenih pristalica, organizovan u Internacionalnom psihoanalitikom udruenju, osetno se poveao; sta rim lokalnim grupama, kao to su Be, Berlin, Bu dimpeta, London, Holandija, vajcarska, pridruile su se nove grupe u Parizu, Kalkuti, dve u Japanu, vi e njih u Sjedinjenim Dravama, najzad po jedna u Jerusalimu, junoj Africi i dve u Skandinaviji. Ove lokalne grupe izdravaju iz sopstvenih sredstava in stitute u kojima se sprovodi nastava iz psihoanalize po jedinstvenom nastavnom planu, i ambulatorijc, u kojima iskusni analitiari pruaju siromanima, kao tienicima, besplatno leenje, ili se trude oko osni vanja ovakvih instituta. lanovi I. P. U. sastaju se svake druge godine, na kongresima, na kojima se dr e nauna predavanja i odluuje o organizacionim pitanjima. X111 ovakav kongres, kome ja vie nisam mogao da prisustvujem, sastao se 1934. u Lucernu. Nastojanja lanova polaze od onoga to je svima za88

jedniko. da bi potom ili razliitim pravcima. Jedni naroito naglaavaju preiavanje i produbljivanje psiholokih saznanja, drugi se trude da odre vezu sa internom medicinom i psihijatrijom. U prakti nom pogledu, jedan dco analitiara postavio je sebi cilj da postigne priznanje psihoanalize od strane uni verziteta i njeno ukljuenje u medicinski nastavni plan, drugi se zadovoljavaju time to e ostali van ovakvih institucija i ne ele da zapostave pedagoki znaaj psihoanalize u odnosu na lekarski. S vreme na na vreme, deava se uvek iznova da se analitiki saradnik u svojim naporima izoluje i da istie va nost jednog jedinog psihoanalitikog otkria ili sta novita na raun svih ostalih. Celina ipak ostavlja radostan utisak ozbiljnog naunog rada na visokom nivou.

89

Sigmund Frojd DAUTOBIOGRAFIJA Biblioteka Trag u vremenu Prvo izdanje, 2006.

Izdavako preduzee NOVA KNJIGA, Podgorica, Trg Republike 40 e-mail: novaknjiga@cg.yu; www.knjizara.cg.yu BOSANSKA RIJE, Tuzla, Miroslava Krlee 11 e-mail: bosanskarijec@bih.net.ba; www.bosanska-rijec.com Za izdavae Predrag Uljarevi imo Ei Menader prodaje Ratko Keelj Slog i prelom Radoslav Uljarevi tampa Lapevi, Uice Ti ra 1000 primjeraka